Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, spominjanje tužilaca i sudija, pa makar i u ovom kontekstu o kom danas raspravljamo, dovoljan je razlog da popričamo malo i o tome šta se to dešava u srpskom pravosuđu. Da li se stvarno sprovode reforme u pravosuđu, kako je to najavljeno? Kada smo raspravljali o setu pravosudnih zakona, da se raspravi o tome da li ta reforma pravosuđa obuhvata i određenu reformu koja se tiče odnosa druge dve grane vlasti prema pravosuđu, dakle, da li je ta reforma takve prirode da će zaista značiti ozbiljan pomak prema ozdravljenju pravosuđa u Srbiji.
Posebno bih istakla da treba praviti razliku između razrešenja sudija i tužilaca i prestanka njihove funkcije. Mi danas razgovaramo o prestanku funkcije, šta znači da su ovi tužioci ili ispunili zakonom predviđene uslove za penzionisanje, ili su tražili da im prestane funkcija na njihov lični zahtev. Dakle, ovde se ne radi o nekoj represivnoj meri, ne radi se o tome da im funkcija prestaje iz nekog razloga koji je van njihove volje ili želje, ili tih ispunjenih zakonskih uslova za penziju.
Prema tome, sudije, odnosno tužioci kojima prestaje funkcija, nisu ni na koji način kažnjeni, ni na koji način im funkcija nije prestala tako da se smatra nekim razlogom za stid ili slično, dakle, nisu uradili ništa što bi njihovo dostojanstvo, na bilo koji način, ugrozilo. Ovo napominjem iz tog razloga što se u javnosti baš ne pravi razlika između prestanka funkcije i razrešenja. Prema tome, dobro je napomenuti, kako ne bi postojalo pogrešno tumačenje i kako ti ljudi, čija funkcija prestaje, faktički, kada završimo raspravu, ne bi bili izloženi bilo kakvim pogrdama ili na bilo koji način budu prozivani.
Posebno bih napomenula da reforma pravosuđa predstavlja jedan kompleksan problem, u tom smislu što se ne radi o reformi čisto strukturalne prirode. Ne radi se o tome da ćemo reformisati i smanjiti broj sudova, dakle, promeniti mrežu sudova, ne radi se ni o tome da ćemo smanjiti broj sudija, da ćemo promeniti neke nadležnosti sudovima, niti da ćemo u tom smislu reformisati i tužilaštva, već se radi o tome da je reforma potrebna i u smislu međuuticaja svih grana vlasti, a posebno izvršne vlasti na sudsku vlast, dakle, na sudove i na tužioce.
Nažalost, mi smo svedoci toga da, umesto da bude obratno, da se smanji uticaj izvršne vlasti na sudove i tužilaštva, upravo imamo situaciju da mnogo puta izvršna vlast, koja se menja, nalaže i upliće se u nešto što je van njenog resora, van njene nadležnosti. Za jedno demokratsko društvo je potrebno da imamo te tri grane vlasti, koje su potpuno nezavisne jedna od druge i samostalne, ali je potrebno da postoji i određena korelacija, određeno međusobno preplitanje u pojedinim delovima vršenja te vlasti, kao i ravnoteža u tom međusobnom preplitanju.
Nažalost, nemamo tu ravnotežu, jer je na neki način izvršna vlast postala najdominantnija i preuzela je ulogu vrhovnog stožera, ona, u stvari, određuje i rad zakonodavne vlasti i, u dobroj meri, rad pravosuđa, odnosno sudske vlasti.
Na koji način izvršna vlast utiče na zakonodavnu? Svedoci smo, kao poslanici, svakodnevno imamo dovoljno iskustva da znamo na koji način se ruši ugled Parlamenta, na koji način izvršna vlast prebacuje sve svoje odgovornosti, nerad i propuste na Parlament, koji bude okrivljen kao jedina kočnica razvoja demokratije u Srbiji, jedina kočnica Srbiji na putu ka Evropi, jer je Parlament taj u kom stoje zakoni koji su potrebni da se usvoje kako bi Srbija bila na dobrom evropskom putu.
Parlament se okrivljuje za sve i svašta, za veliko trošenje para, za uzaludno trošenje para, Parlament se okrivljuje za nerad, za opstrukciju. Dakle, Parlament postaje vrhovni i najveći krivac u ovoj državi, za razliku od izvršne vlasti, koja je, navodno, toliko sposobna i trudi se najviše što može, pri tom je stručna, priprema zakone, dostavlja ih Skupštini, a Skupština ih onda drži i ne radi, ne postupa po njima.
Kako to izgleda? Znamo šta se desilo s ovih 60 i nešto tačaka dnevnog reda koje smo, bukvalno, dobili na uvid jedne lepe srede. U utorak smo bili svi prisutni na sednici i kada smo završili glasanje, završili smo tu sednicu, a nismo znali šta nas očekuje sledećeg dana, da li ćemo i šta da radimo u Skupštini na sledećim zasedanjima. U sredu, kada više nije bilo nijednog poslanika u Skupštini, stigao je materijal i predviđeno je da ćemo raspravljati o nekoliko desetina zakona i o 60 i nešto tačaka dnevnog reda. To je trebalo sve da se pripremi, da poslanici pripreme te zakone, da pripreme amandmane, sve u roku od pet dana, dakle, od srede do ponedeljka. Toliko je, pet dana, ostavljeno poslanicima da se pripreme za raspravu u načelu o 60 i nešto tačaka dnevnog reda.
Toliko o poštovanju koje izvršna vlast pokazuje prema zakonodavnoj vlasti. To je samo jedan segment odnosa ove dve grane vlasti.
Drugo pitanje je odnos izvršne vlasti i uticaj izvršne vlasti na sudsku. Nažalost, izvršna vlast je preuzela na sebe tu mogućnost da utiče na zakone, da im menja suštinu, da uredbama stavlja van snage pozitivne propise, da uredbe stavlja u prvi plan u odnosu na postojeće zakone, u odnosu na ratifikovane međunarodne ugovore i u odnosu na važeći ustav.
Kako to izgleda? Mislim da se sećate pokušaja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj da utiče na sudove da prestanu da sude, odnosno da prekinu postupke, čak, i u pravosnažnim i izvršnim postupcima, radnim sporovima, jer, Bože moj, kriza je; ako je kriza, onda ne može da se radi izvršenje u radnim sporovima, privreda je to, ekonomija je to, ne možemo da ubogaljimo ekonomiju.
To vam je jedan lep primer na koji način izvršna vlast utiče na sudsku vlast. Srećom, javnost se digla i pokazala se kao kompetentna da utiče, ipak, na te odnose, da napravi neku ravnotežu između izvršne i sudske vlasti i da ne dozvoli da izvršna vlast nadvlada i utiče na rad sudova.
Drugi primer je, recimo, uredba koja je doneta od strane Vlade jula 2008. godine, kojom se menja Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Ta uredba, bukvalno, zadire i u Zakon o osnovama svojinskih odnosa, zadire u Zakon o sukcesiji, odnosno ratifikovani međunarodni ugovor, koji je na taj način postao deo pravnog sistema Srbije, a kao takav postaje i prioritetan u odnosu na domaće zakone. Uredba je suprotna i Ustavu, jer Ustav garantuje privatnu svojinu, zaštitu privatne svojine, garantuje slobodu i prava pojedinca, a ovom uredbom se to, faktički, stavlja van snage.
Kada se videlo da je ta uredba postala veoma problematična, zato što su okolne države bile zainteresovane da se Sporazum o sukcesiji sprovede, ona je promenjena i pokušalo se ''na mala vrata'' da se postigne ono što se prvom uredbom prvobitno htelo. Uredba je još uvek na snazi, a njena suština je da se delovi preduzeća čiji se vlasnici, sa svojim sedištima, nalaze u okolnim republikama, u republikama bivše SFRJ, jednostavno prepisuju na nove korisnike tih delova preduzeća, delova društvene imovine. Dakle, korisnici koji su tu imovinu dobili samo na privremeno korišćenje, postaju njeni vlasnici, odnosno, na potpuno bespravan, nezakonit, protivpravan i neustavan način, postaju nosioci prava raspolaganja, dakle, prava svojine i svega ostalog što sledi iz prava raspolaganja na predmetnoj imovini.
Novom uredbom iz oktobra 2008. godine, Vlada je samo taj deo promenila, tako što je ovlastila korisnika te imovine i onog koji je upisan u javnim knjigama kao vlasnik te imovine, a sedište mu se nalazi na teritoriji bivše SFRJ, da se dogovore imovinsko-pravno, da postignu neki sporazum o tome kako će tu imovinu da raspodele, što je pravni nonsens, s obzirom na to da je ta imovina bila zaštićena od 1991. godine, s obzirom na to da se vlasnici, odnosno sedišta tih vlasnika nisu nalazila na teritoriji Srbije. Prema tome, niko nije mogao da raspolaže tom imovinom. Ta imovina je imala i ima titulara i vlasnika, međutim, ipak se nalaže i titularu, vlasniku, i korisniku da se dogovore o toj imovini. Dakle, potpuno neracionalno i nepravno stanje.
Ne bi to bio takav problem da ne zadire u prava i slobode građana, odnosno da ne zadire u pravo na privatnu svojinu, i to na taj način što su naši građani, dakle, naša pravna lica kupila određene poslovne prostore koje je prodavalo "Borovo", društveno preduzeće "Borovo" iz Hrvatske.
Naši su to kupili potpuno legalno, uz pozitivno mišljenje svih nadležnih, i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, i Ministarstva finansija, i NBS, i Ministarstva pravde itd.
Dakle, izvršili su uvid u to ko je vlasnik. "Borovo" je bilo vlasnik. Zaključili su ugovor, platili porez, isplatili kupoprodajnu cenu, međutim, ne mogu da stupe u posed te svoje legalno kupljene imovine, s obzirom na to da je u međuvremenu doneta Uredba iz jula 2008. godine i druga uredba, iz oktobra 2008. godine, koja se poziva na sukcesiju, na reciprocitet i onemogućava kupce, dakle, vlasnike, naša pravna lica čiji su vlasnici naši državljani, da preuzmu u posed nekretnine koje se nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, potpuno iracionalno se pozivaju na neki reciprocitet i na zaključeni Sporazum o sukcesiji, koji je, opet, u svojim odredbama jasan što se privatne svojine tiče i u potpunosti isključuje bilo kakvu zloupotrebu, odnosno ugrožavanje privatne svojine.
Što se reciprociteta tiče, odjednom se pojavljuje i informacija o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, u delu koji se odnosi na pravna lica. Vlada donosi zaključak, a državni sekretar Ministarstva pravde preporučuje sudovima da zastanu, da razmisle, da obrate pažnju na određene delove tog zaključka, koji direktno zadire u rad suda, jer kaže da bi trebalo da se zastane sa sudskim postupcima, jer ti sudski postupci ne mogu da se sprovode sve dotle dok se države sukcesori bivše SFRJ ne dogovore recipročno o imovini koja se nalazi na teritoriji svake od tih država.
Nažalost, sudovi su prihvatili ovaj zaključak. Kako drugačije da postupe, s obzirom na to da im se obratio državni sekretar? Zaključak je donela Vlada. To znači da se Vlada, dakle, izvršna vlast, direktno umešala u rad sudova, direktno je naložila sudovima šta da rade, iako joj to nije u nadležnosti, niti je smela to da uradi, a pri tom se krije iza činjenice da, navodno, Hrvatska ne poštuje Sporazum o sukcesiji i da zloupotrebljava imovinu srpskih preduzeća na teritoriji Hrvatske.
To je potpuno promašena tema, zato što su Sporazum o sukcesiji zaključile sve države bivše SFRJ, sve su se saglasile da će da prihvate sve uslove i sve odredbe tog sporazuma, sve su ratifikovale taj sporazum. I Srbija je ratifikovala taj sporazum o sukcesiji i na taj način je taj sporazum postao ugovor, Zakon o sukcesiji je postao sastavni deo našeg pravnog sistema, našeg pravnog poretka, a s obzirom na to da se radi o međunarodnom sporazumu, međunarodnom ugovoru, on ima primat u odnosu na domaće zakone.
Prema tome, iz svega ovoga može da se izvuče zaključak da izvršna vlast ne prestaje da se trudi i sprovodi svoj uticaj…
(Predsednik: Prošlo je 20 minuta, pa privedite kraju.)
Molim vas, ako mogu da iskoristim 15 minuta.
(Predsednik: Gospodin Nikolić se još prijavio.)
Zaključak je taj da izvršna vlast utiče na sudsku vlast. To je prosto nedopustivo. Ako smo u dva navrata, u poslednjih dva ili tri meseca, došli do ovih činjenica, do ovih dokaza, smatramo da je to vrh ledenog brega uticaja izvršne vlasti na sudsku. Ako je to vrh ledenog brega, mi ne znamo šta se nalazi još na meniju, šta je to još radila Vlada, koliko godina izvršna vlast vrši tako ozbiljan uticaj na rad sudova.
Prema tome, kada pričamo o reformi pravosuđa, tu reformu ne možemo da izolujemo samo na sudove i tužilaštva. Moramo tu reformu da sprovedemo i u ovom međuprostoru između izvršne i sudske vlasti. Sve dok izvršna vlast može da utiče na sudsku vlast, tu reformu sigurno nećemo sprovesti i nećemo imati željeni efekat reformisanog pravosuđa. Sve dok zakoni budu stavljani ad akta, a uredbama se uređuje neka materija koja je već bila predmet pozitivnih propisa, Ustava i međunarodnih ugovora, ne možemo govoriti ni o pravnoj državi, a kamoli o vladavini prava.
Ukoliko nemamo pravnu državu, ukoliko nam ne funkcioniše institucija sudova i tužilaštva, ne možemo očekivati da imamo stabilno društvo, društvo koje će znati šta može da očekuje sutra, jer u tom slučaju zadiremo i zalazimo u anarhiju. Anarhija je posledica samo toga da nemamo ozbiljan pravni sistem, a nemamo ozbiljan pravni sistem jer pravni sistem ne funkcioniše ukoliko njegove zakone prostom uredbom stavljamo van snage.
Kada kažem – van snage, ne govorim o tome da se oni ukidaju, nego se zakoni ne primenjuju, primenjuju se uredbe. Ako se primenjuju uredbe, čemu onda uopšte zakoni, čemu Ustav, čemu onda zaključivanje i ratifikovanje međunarodnih ugovora? Onda je to sve bespotrebno. Onda nam ne treba ni parlament, ni pravosuđe, sudovi i tužilaštva, onda je bespredmetno da danas raspravljamo o prestanku funkcija sudija i tužilaca. To može da uradi Vlada, mnogo jednostavnije i mnogo brže, mnogo bezbolnije.
U poslednjih par meseci, od kada pričamo o velikoj svetskoj ekonomskoj krizi, stalno se priča o štednji. Prema tome, evo prilike Vladi da jednostavno uštedi, da ukine sve ove institucije koje su, očigledno, potpuno nepotrebne, da preuzme kontrolu u svoje ruke i završi posao. Međutim, čemu onda jedno demokratsko društvo? Postavlja se pitanje – da li smo mi uopšte demokratsko društvo?
Nismo demokratsko društvo ukoliko ne poštujemo zakone, ukoliko zakone ne poštuje Vlada, izvršni organ, koja je često i predlagač istih tih zakona. Ukoliko Vlada ne poštuje Ustav, kako očekivati od bilo koga drugog da poštuje Ustav? Ukoliko Vlada ne poštuje ratifikovane međunarodne sporazume u čijem kreiranju je i ona učestvovala, odnosno njeni ministri, čemu ti sporazumi?
Jednostavno, treba samo da postavimo pitanje – da li su nam potrebni sudovi, tužilaštva, da li su nam potrebni zakoni i treba li nam Ustav?
Ako jesu, onda bi bilo dobro da se svaka od ovih grana vlasti, izvršna, sudska i zakonodavna, drži svojih nadležnosti, da se napravi ravnoteža koja će omogućiti funkcionisanje celokupnog društveno-pravnog sistema u državi. U protivnom, ukoliko je odgovor ne, ukoliko nam to ne treba, onda nam ne treba ni demokratija i imaćemo jednu efikasnu vladu, koja će brzo da radi. Jeste nakaradno, ali to je ono što se, očigledno, u poslednje vreme radi, jer se ruši ugled Parlamenta. Parlament se devastira, a pri tom se blokira, odnosno kanališe i određuje rad sudova.
LDP je za pravnu državu i vladavinu prava i jesmo za reformu pravosuđa, ali smo za sveobuhvatnu reformu, za reformu celog društva, svih institucija sistema, a ne samo polovično, jer polovična reforma neće dati nikakve rezultate, a onda je bolje i da je ne započinjemo, pod krinkom – eto, mi radimo tu reformu, ukoliko hoćemo u Evropu, moramo toliko i toliko zakona da usvojimo.
Ne moramo nijedan evropski zakon da usvojimo. Moramo, pre svega, da usvojimo evropske standarde, a evropski standardi podrazumevaju i to da se grane vlasti razgraniče, a da sarađuju tek toliko da postoji određena harmonija i ravnoteža u njihovom radu. Reč je o civilizacijskim standardima, o novom sistemu vrednosti, a ne o pukom donošenju zakona, pukom kreiranju zakona, koje onda nećemo poštovati, nego ćemo donositi uredbe kojima ćemo prekrajati suštinu tih zakona.
Ne treba biti licemeran, ne treba biti dvoličan, treba samo da se izađe pred javnost Srbije i kaže – hoćemo novi sistem vrednosti, nećemo novi sistem vrednosti. Ako hoćemo novi sistem, u tom slučaju nema vladavine uredbama, nego vladavine prava.