Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, počela bih sa konstatacijom da ima i nekog pozitivnog pomaka, što se tiče rešavanja problematike obaveznog osiguranja. Pre svega se to odnosi na činjenicu da je uloga garantnog fonda mnogo ozbiljnije definisana, a pogotovo što je garantni fond u obavezi da isplati naknadu štete onom ko je pretrpeo u saobraćajnoj nezgodi, u slučaju da je osiguravajuće društvo u stečajnom postupku, dakle, ukoliko je stečajni postupak pokrenut. Do sada je bila praksa, odnosno zakonom je bilo predviđeno da garantni fond preuzme tu ulogu tuženog osiguravajućeg društva samo u slučaju da se stečajni postupak okonča.
Iz tog razloga se nama dešavalo da se ljudi godinama sude zato što ne mogu da okončaju svoj zahtev za naknadu štete, jer se postupci pred sudovima prekidaju do okončanja stečajnih postupaka, a stečajni postupci traju i traju, tako da i ti parnični postupci takođe traju jer su u direktnoj vezi sa okončanjem stečajnog postupka. Zbog toga se dešavalo mnogo puta da onaj ko je podneo zahtev za naknadu štete i ne doživi neku satisfakciju u smislu naknade štete. Zato je dobro ovo rešenje, što se tiče uloge garantnog fonda već prilikom otvaranja stečajnog postupka.
Međutim, pored toga što je ovo rešenje pozitivno, očigledno je da ono nije dorečeno. Zašto nije dorečeno? Iz tog razloga što zakon ne reguliše šta se dešava u slučajevima kada osiguravajuće društvo ode u stečajni postupak u toku nekog parničnog postupka. Dakle, ukoliko su se godinama sudili, a znamo kako naši sudovi sude, osiguravajuće društvo ode u stečaj, šta se onda dešava sa tužbenim zahtevom, šta se dešava sa naknadom štete? Pa, dešava se to da postupak, po dosadašnjoj praksi, kreće iz početka.
Šta je rezultat toga? Rezultat toga je dugotrajno suđenje, dupliranje sudskih postupaka, jer do sada su se prvo sudili onaj ko je pretrpeo štetu i osiguravajuće društvo. Kada je osiguravajuće društvo otišlo u stečaj i nakon okončanja stečajnog postupka, namesto njega stupio je garantni fond u parnicu. Međutim, tada sve počinje iz početka, jer navodno garantni fond može da odgovara samo za štetu koja je utvrđena protiv njega u jednom normalnom, redovnom sudskom postupku.
Postojeći zakonski predlog ne rešava tu veliku problematiku oko naknade štete protiv garantnog fonda zato što je garantni fond, prema ovom predlogu zakona, u obavezi prema štetniku, normalno, kada osiguravajuće društvo ode u stečaj, odnosno kada se pokrene taj stečajni postupak. Međutim, ne kaže se konkretno i jasno šta se dešava sa postojećim postupcima, da li garantni fond stupa u parnicu kao pravni sledbenik ili ponovo kreće cela priča iz početka.
To je jedna ozbiljna nedoslednost predloga zakona i ne rešava postojeće dileme i postojeću problematiku suđenja radi naknade štete. Ovo govorim iz tog razloga jer sam u dugogodišnjoj advokatskoj praksi imala prilike da vidim kolika je ta muka da se postigne određeni zahtev za naknadu štete, koliko mnogo vremena treba da protekne da bi se realizovala ta potreba tužilaca da dobiju tu naknadu štete.
Prema tome, zaista je bilo mnogo lakše da zakon reši tu nejasnoću i tu dilemu, koja će takođe ponovo da postane aktuelna kada ovaj zakon stupi na snagu, a najverovatnije hoće. Zbog toga smatramo da nije u potpunosti rešena problematika garantnog fonda, iako je u znatnoj meri poboljšano rešenje što se tiče vremena kada postaje obavezujući prema onome ko je pretrpeo određenu štetu.
Inače, LDP ima generalno nekoliko zamerki na ovaj predlog zakona. Prva od tih zamerki tiče se toga što je ovaj zakon, kao i mnogi drugi zakoni, stavljen u proceduru po hitnom postupku. Tako smo „na brzaka“ krenuli da raspravljamo o jednom zakonu, kod kojeg će najmanje dvadeset odredaba stupiti na snagu, odnosno početi da se primenjuje tek nakon što Republika Srbija pristupi Evropskoj uniji.
Dakle, malo je čudno što se toliko žuri sa donošenjem ovog zakona, ukoliko odlažemo primenu bar 20 članova zakona, zakonskih odredaba.
U svakom slučaju, ostaje zamerka da ne vidimo razloga zašto bi se određena rešenja, koja su mnogo bolja od postojećeg zakona, odlagala do pristupanjem Srbije EU.
Inače, ima tu još nekoliko članova zakona čije se odlaganje predviđa – po isteku tri godine, po isteku jedne godine, do 1. januara itd. I sam ovaj zakon stupiće na snagu po isteku 90 dana od dana objavljivanja. Dakle, to su sve neki rokovi koji su potpuno nepotrebni, jer zakonska rešenja zaista nisu u toj meri nova i u toj meri opterećujuća za primenu da se toliko odlaže njihova primena.
Sledeća naša primedba, što se zakona tiče, to je da su osiguravajuća društva ponovo stavljena u mnogo povoljniji položaj u odnosu na one koji su u obavezi da se osiguraju od odgovornosti prema trećim licima iz autoodgovornosti.
Dakle, ponovo su građani ti koji su na neki način u podređenom položaju u odnosu na osiguravajuća društva, koja su očigledno imala jak lobi u pogledu sačinjavanja ovog zakona, jer kako drugačije objasniti članove 24, 29. i 95. zakonskog predloga.
Naime, članom 24. se predviđa naknada. Kaže ovako: „Društvo za osiguranje novčanu naknadu štete na licima utvrđuje primenom propisanih kriterijuma za naknadu te štete.“ Dakle, tu se predviđaju neki kriterijumi koji nisu jasno označeni u Predlogu zakona. Ko određuje te kriterijume?
U stavu 2. kaže se: „Vlada bliže propisuje način i kriterijume za utvrđivanje materijalne štete i način i kriterijume za utvrđivanje nematerijalne štete...“. Opet se prepušta nešto Vladi; nakon što se donese ovaj zakon u redovnoj skupštinskoj proceduri, kada poslanici imaju mogućnost i prilike da raspravljaju o ovom zakonu, prepušta se Vladi da po svom nahođenju odredi kriterijume po kojima će se ta naknada štete, a pogotovo naknada nematerijalne štete, odvijati.
Inače, uvek je problem utvrđivanje visine nematerijalne štete. Kod materijalne štete imate jasne dokaze, imate račune, imate mnogo egzaktniji način utvrđivanja visine te štete, za razliku od nematerijalne štete, koja je često prepuštena nekoj sudskoj praksi. Sudska praksa kod nas ne bi mogla biti izvor prava. Međutim, kod nas se često koristi jedna generalno uzeta praksa, dogovor sudova, sudskih veća na koji način će dosuđivati koje visine za pojedine vidove nematerijalne štete.
Dakle, ukoliko Vlada odlučuje o kriterijumima određivanja visine materijalne i nematerijalne štete, nemamo transparentni vid utvrđivanja na koji način će se te štete zaista utvrđivati, ko je taj ko može te kriterijume jasno da označi i prezentuje Vladi da bi Vlada o tome odlučivala.
Zbog toga smatramo da su osiguravajuća društva i te kako u povoljnijem položaju od one druge strane, koja bi trebalo da očekuje naknadu štete u jednom od tih postupaka.
Ako pođemo od pretpostavke da su osiguravajuća društva u povoljnijem položaju, tada postaje jasno zašto se uslovljava da se ono lice koje je pretrpelo određenu štetu pre nego što se obrati sudu prvo mora obratiti osiguravajućem društvu da bi pokušalo naplatu štete od osiguravajućeg društva. Jasno je zašto su ti rokovi toliko dugi, a radi se o 90 dana.
Zašto je to, u stvari, problem? Zato što je nama Ustavom garantovano da svako ima pravo da se obrati sudu i traži da mu se sudi za određeni zahtev. Imamo Ustavom zagarantovan slobodni pristup pravdi i pravu. Međutim, rešenjima iz ovog predloga zakona ograničavamo to pravo. Ne možete da se obratite sudu direktno. Morate prvo da se obratite onom ko će odlučivati u tromesečnom postupku da li će i kako da vam nadoknadi štetu, iako je po zakonu u obavezi da nadoknadi štetu, jer je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju.
Prema tome, ostavlja se mogućnost za samovolju osiguravajućem društvu i ostavlja se mogućnost da osiguravajuće društvo tim laicima, ljudima koji nisu upoznati a nemaju dovoljno sredstava da se u toj fazi postupka obrate za stručnu pomoć, advokatsku i pravnu, diktiraju uslove i ubede ih da se zadovolje sa mnogo manjim iznosima naknade štete, nego što bi na to eventualno imali pravo.
Smatram da je ovakvo rešenje da se prvobitno osiguranici moraju obratiti osiguravajućim društvima, a da se tek nakon što ne prihvate ono što je ponuđeno od osiguravajućeg društva ili ukoliko osiguravajuće društvo odbije zahtev mogu obratiti sudu, nepovoljno i neustavno zakonsko rešenje. Smatramo da je potrebno ostaviti slobodu građaninu da odluči da li će uraditi jedno vansudsko poravnanje, neopterećeno. Njegov je izbor da li će da se obrati osiguravajućem društvu pre nego što se obrati sudu.
(Predsednik: Gospođo Popović, prošlo je 15 minuta.)
Koristila bih preostalo vreme. Prema tome, ne vidim zašto bismo ograničili građane u tom njihovom pravu da se odmah odluče za sudski postupak skraćujući time ceo taj postupak koji ih očekuje ukoliko ne bude povoljno rešenje u ovom vansudskom postupku. Nažalost, kod nas sudski postupci traju i traju, pa je i ovih 90 dana previše da bi se ostvarilo određeno pravo iz obaveznog osiguranja.
Inače, htela bih da vam skrenem pažnju da kod nematerijalne štete u slučaju da lice koje je pretrpelo nematerijalnu štetu umre u toku sudskog postupka, ne dočeka pravosnažnu odluku o utvrđenoj visini štete, naslednici ne mogu da naslede tu eventualnu naknadu štete. Prema tome, samo se odugovlači ceo taj postupak za naknadu štete i može da se desi da onaj ko na to ima pravo to jednostavno ne dočeka, a ni njegovi naslednici.
Prema tome, ne vidim razlog zašto se pristupilo ovakvom načinu rešavanja pristupa sudu radi naknade štete, osim ukoliko (to jeste problem) osiguravajuća društva nisu i te kako imala uticaja na kreiranje ovog zakonskog predloga.
Ponovo bih se vratila na član 26. stav 2. zakonskog predloga, jer smatram da je kod nas uobičajena praksa da se mnoga zakonska rešenja za čije donošenje je nadležna Skupština olako prepuštaju Vladi, odnosno izvršnom organu. Smatram da je, ukoliko imamo zakonodavno telo, ukoliko imamo parlament u kojem se zakonski predlozi raspravljaju, u kojem poslanici mogu da iznose svoja zapažanja i imaju pravo da podnose amandmane na određena zakonska rešenja, to mnogo celishodnije, transparentnije i mnogo bolji način da se utvrde zakonska rešenja i da se zakon definiše i konkretizuje.
Ukoliko malo-pomalo prepuštamo Vladi, odnosno izvršnoj vlasti da dopunjuje zakon, faktički prepuštamo zakonodavnu delatnost izvršnoj vlasti, a to nije dobro ni za ovo društvo, ni za ovu državu, a nije dobro ni za ovaj parlament.
Prema tome, trebalo bi da insistiramo na tome da kada se zakoni pišu, daju u proceduru u Skupštinu, oni budu jasni, nedvosmisleni, da ta rešenja koja zakoni sadrže daju jasne odgovore i da stvaraju što manje konfuzije i što manje dileme oko primene zakonskih rešenja.
Nažalost, zakoni koji nisu u tom smislu definisani često su neprimenjivi, pa iz tog razloga imamo mnoge zakone koje smo doneli a koje ne primenjujemo, makar te zakone nazivali i evropskim zakonima.
Prema tome, ovaj zakon, koji će biti i te kako u opticaju zato što reguliše veoma važne životne probleme, neće moći u svakom segmentu i u svakom momentu da da odgovor na dileme koje će svojim zakonskim rešenjima da izazove. Sudovi će često biti u nemogućnosti da primenjuju odredbe zakona, jer neće imati jasna uputstva; uputstva neće proisteći iz jasnih i konkretnih zakonskih odredaba, odnosno zakonskih članova, pa će opet sve to da se prepušta tumačenjima izvršne vlasti.
Kada te zakone puštamo u proceduru, zašto te zakone, koje pišu stručna lica, zaista ne konstruišu i ne predlažu u tom obliku da oni budu i životni, i realni i primenljivi?
Prema tome, ovaj zakon ima ozbiljne propuste i nejasne odredbe, koje će najverovatnije morati u veoma skorom vremenskom roku da se promene. Normalno, sve će to biti prolongirano jer su mnogi članovi, što se njihove primene tiče, takođe prolongirani; možda i neće delovati nelogičnost određenih zakonskih rešenja toliko jasno, ali za sada, kada se analiziraju pojedini članovi ovog zakona, i te kako je vidljivo da nije sve toliko precizno i jasno određeno koliko bi ovakva vrsta zakona morala biti određena.

Koristiću, između ostalog, i vreme Poslaničkog kluba.
Ovim amandmanom želimo samo da ukažemo na to da je centralna vlast preuzela previše ovlašćenja, tako da brisanjem ove tačke 6) želimo da, na neki način, promenimo taj odnos između centralne vlasti i onog koji se nalazi u neposrednoj primeni određenih odluka centralne vlasti.
Recimo, Nacionalni savet, koji po ovoj odredbi zakona ima ovlašćenje da koordinira radom regionalnih saveta, u svom sastavu ima političke predstavnike Vlade, ministra ekonomije i regionalnog razvoja, a istovremeno je predsednik Nacionalnog saveta isti taj ministar, dok se među 19 članova nalazi još osam ministara i jedan državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Slušajući ovu političku diskusiju u Skupštini, jasno je to da je postignut cilj. Dok jedna grupacija poslanika govori o tome da je ovaj zakon uvod u neku vrstu regionalizacije Srbije, odnosno decentralizacije, druga grupa govori o tome da je ovo obična statistička regionalizacija i da nema reči ni o kakvoj decentralizaciji, da se samo želi skrenuti priča sa statuta Vojvodine i zakona o nadležnostima Vojvodine. Međutim, očigledno je, kada se suprotstave ove dve škole mišljenja, odnosno ove dve grupe rasprava, šta je bio cilj Vlade kada je ovaj zakon dala u proceduru – da se zadrži status kvo, a status kvo je da se ostane na jednom centralizovanom načinu vladanja Srbijom.
Kako to izgleda, može da se pokaže i na primeru NIP-a za 2009. godinu. Recimo, od 339 projekata, samo je sedam predviđeno za pokrajinu Vojvodinu, koja je, inače, po ovom predlogu zakona, svedena samo na statistički region.
Dakle, usvojen je svaki deseti projekat od onih koje je Vojvodina predložila, a to znači da je Vojvodina iz NIP-a za 2009. godinu mogla da dobije 201 milion dinara, a da je, recimo, Jagodina dobila 380 miliona, odnosno toliko je predvideo NIP.
Kada se uporede delovi Vojvodine što se stepena razvijenosti tiče, može da se uoči da je dve trećine Vojvodine ispod proseka razvoja. Ako se mislilo da je Vojvodina prešla u razvijene oblasti i da joj nisu potrebna sredstva za razvoj infrastrukture i za druge namene, te da je zbog toga predviđeno da se usvoji samo sedam projekata, šta reći na to da je dve trećine Vojvodine ispod proseka razvijenosti?
Mi prihvatamo da Jagodina jeste ispod proseka što se razvijenosti tiče, međutim, u istom statusu je i Inđija, o kojoj se puno priča da se razvija, besomučno.
Prema tome, ta infrastruktura koja se obnavlja, odnosno rekonstruiše iz sredstava NIP-a, predviđena je za nerazvijena područja, a samo su tri područja na teritoriji Vojvodine predviđena kao nerazvijena, to su Žitište, Nova Crnja i Plandište.
Dakle, od dve trećine Vojvodine, koja se nalazi, što se razvoja tiče, ispod proseka, smatra se da su samo tri naseljena mesta ona koja mogu da konkurišu za obnavljanje infrastrukture.
Tako to izgleda kada se na nacionalnom nivou, na centralnom nivou odlučuje ko je razvijen, ko nije razvijen i koji region treba da se pomaže a koji ne.

Vi ste potvrdili samo ono što sam govorila, a moja teza je da se radi o jednom centralnom nivou odlučivanja o tome gde će sredstva da se usmere.
Inače, imamo pred sobom odluku o rasporedu sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu za realizaciju NIP-a. Dakle, ne raspolažem svim tim podacima o kojima ste govorili, ali to što sam navela je u okviru ovog dokumenta koji je pred nama.
Prema tome, samo ste potvrdili to da centralna vlast odlučuje o projektima, centralna vlast odlučuje o tome koji će se projekti usvojiti, kome će se sredstva i u kom iznosu doznačiti u Srbiji, bilo da se radi o pokrajini Vojvodini, bilo da se radi o bilo kom gradu ili naseljenom mestu u Srbiji.
Ne možete da poreknete činjenicu da je, recimo, Jagodini predviđeno, da li je to i plaćeno, zaista ne znam, preko 380 miliona dinara. To je suština i ništa drugo.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, smatramo da se kroz ovaj član 28. ponovo provlači ono famozno – usluge po ugovoru, koje smo toliko kritikovali kada smo raspravljali o budžetu. Smatramo da napokon treba da se konkretizuje na koji način mogu da se angažuju stručna lica, odnosno druga lica koja nisu zaposlena, za obavljanje pojedinih stručnih poslova u nadležnim agencijama, odnosno ministarstvima. Iz tog razloga smo i predložili da se ta stručna lica angažuju u skladu sa zakonom kojim se uređuju postupci javnih nabavki.
Mislim da je ovo precizniji način određivanja u kojim uslovima, kako i za šta mogu da se angažuju stručna lica.
Dakle, usluge po ugovoru na taj način možemo da svedemo na najmanju moguću meru i da izbegnemo svaku vrstu zloupotreba, koje su, inače, moguće ukoliko nemamo jasno definisanu proceduru i uslove, kao i kriterijume.

Gospodine predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, smisao našeg amandmana je u tome da se ovaj petogodišnji mandat odnosi samo na javni civilni sektor, kao i na predstavnike institucija i organizacija sa dotične lokalne samouprave, jer u slučaju da dođe do promene strukture vlasti u lokalnoj samoupravi, potpuno je besmisleno i iluzorno da se očekuje da i taj predstavnik određene političke grupacije ostane ceo mandat od pet godina u tom regionalnom savetu.
Međutim, očigledno je da Vlada nije ni imala nameru da na bilo koji način taj razvojni regionalni savet učini funkcionalnim, s obzirom na to da sve te regionalne savete konstruiše, bira i postavlja Vlada.
Dakle, vraćamo se na osnovnu tezu da se radi o daljoj centralizaciji Srbije. Inače, kako razumeti da se taj savet, što se Beograda tiče, konstituiše tako što će u Beogradu biti 18 predstavnika grada, odnosno gradskih opština, to je jedan predstavnik grada i 17 predstavnika gradskih opština?
Onda će to telo imati znatno više od 20 članova, a u Vojvodini, recimo, u sastav ulazi 60 predstavnika opština plus predstavnici sadašnjih i budućih gradskih opština u gradovima, a zajedno s eksternim članovima, taj savet će imati stotinak članova. Ukoliko se misli da se ne postavi iz svake opštine po jedan član, u tom slučaju je opet Vlada ta koja odlučuje iz kojih opština će postaviti članove saveta.
Dakle, radi se o nekim glomaznim, nefunkcionalnim telima, koja neće imati nikakve ingerencije što se osnovne funkcije tiče, kojoj su namenjeni.
Inače, predsednik Odbora za lokalnu samoupravu potvrdio je ono o čemu i ja govorim. Podsećam vas da su, bez statuta Vojvodine i bez zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, sva sredstva koja se doznače bilo kakvom fondu na teritoriji Vojvodine i te kako nezakonita i protivustavna.
Time što ne znamo da li su ta sredstva uopšte doznačena i za koje projekte, da li su vraćena Republici, ne znamo za koje namene su utrošena, ostaje ta teza da centralizacijom, tj. ovakvim vidom upravljanja Srbijom, nemamo funkcionalno vršenje vlasti, jer se novac gubi. To je suština svega gde su novci.

Pozivam se na članove 31. i 27. Poslovnika.
Kao potpredsednik Skupštine, htela bih da skrenem pažnju vama kao predsedavajućem – da, poslanici moraju da se drže teme koja je na dnevnom redu, međutim, time što je gospodin poslanik rekao o kom zakonu govori, o kom amandmanu govori, on se drži te teme.
Način na koji će on tu temu da izlaže, apsolutno je njegova lična stvar.
Koliko se ja sećam, vi ste stalno govorili – stil je čovek, čovek je stil. To je njegov način razlaganja teme koja je na dnevnom redu.
Prema tome, vi kao predsedavajuća nikako nemate pravo da ulazite u suštinu njegovog izlaganja. Bila sam prinuđena da vam skrenem pažnju na koji način da vodite ovu skupštinu. Molim vas da ne vređate dostojanstvo poslanika.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, odnosno nas troje smo, ispred našeg poslaničkog kluba, podneli ovaj amandman, čija je suština da Narodna skupština bude ta koja će, na predlog organa nadležnog za poslove statistike, a nakon održane javne rasprave, odrediti regione i oblasti koje čine regione iz stava 1. ovog člana. Poveli smo se mišlju da Narodna skupština, kao zakonodavni organ, na transparentan način odredi te regione i oblasti koje su bitne radi te neke nove statističke regionalizacije Srbije.
Nama je Vlada odbila ovaj amandman i dala jako čudan odgovor zašto to radi. Kaže – zato jer je za te poslove nadležna Vlada. Normalno, znamo, jer to je suština naše zamerke, da je problem u tome da Vlada bude ta koja određuje te regione i oblasti. Unapred samo da napomenem da ću koristiti vreme Poslaničkog kluba, tako da ću nastaviti izlaganje i po isteku dva minuta. Kako je Vlada obrazložila zašto odbija predloženi amandman, tako je podnela i ovaj zakon o regionalnom razvoju Srbije.
Dakle, ovaj zakon je imao dva osnovna cilja, što proizilazi, bukvalno, ne samo iz odredaba Predloga zakona i obrazloženja koje je navedeno u tom predlogu, već i iz same diskusije narodnih poslanika. Prvi cilj predlagača, pored svih proklamovanih strategija i ciljeva koji su navedeni u Predlogu, jeste to da se skrene pažnja s činjenice da je došlo vreme da se raspravi o statutu Vojvodine, da je došlo vreme da se donese i zakon o utvrđivanju nadležnosti Pokrajine Vojvodina, s obzirom na to da na ova dva akta čekamo od oktobra 2008. godine.
Da bi Vlada, na neki način, opravdala to nečinjenje, odnosno možda neke nesuglasice koje postoje o ozbiljnoj decentralizaciji Srbije i o davanju Vojvodini onih osnovnih prava, koja su, po našem mišljenju, zaista malobrojna, najminimalnija što mogu biti, jer je Ustav iz 2006. godine definisao sadržinu autonomije Pokrajine Vojvodina, dakle, da bi se prikrila činjenica da se ne želi čak ni to da se statut Vojvodine usaglasi sa minimalizmom pokrajinskih nadležnosti u pogledu Ustava i njegove sadržine, odjednom se, po hitnom postupku, pojavljuje ovaj zakon o regionalnom razvoju Srbije.
Konfuzija je očigledna kada se o ovom predlogu zakona govori, i u načelu, kao i u pojedinostima, jer se, s jedne strane, priča o tome da je ovo uvod u neku decentralizaciju i ozbiljniju regionalizaciju i u administrativnom smislu, a s druge strane se, pak, ističe da je ovo samo statistička priča, koja ne sadrži u sebi neke ozbiljnije namere da se završi posao regionalizacije i decentralizacije. Prema tome, zakon je neozbiljan, jer ne daje jasne poruke i ciljeve šta se njime, u stvari, hoće.
Jasno je da se ne želi ono što sam već jednom rekla, a to je ozbiljna decentralizacija vlasti u Srbiji, ozbiljna regionalizacija. Bez toga, nema ni ravnomernog regionalnog razvoja, jer centralizacija koja je predviđena čak i ovim zakonom o regionalnom razvoju je toliko očigledna da prosto ne mogu da zamislim na koji način mislite da opravdate ovim zakonom ono što ste potpisali u SSP-u, a to je ravnomerni regionalni razvoj, koji, između ostalog, u sebi sadrži i tu činjenicu da je Srbiji potrebno da se i teritorijalno, i ekonomski, i statistički, i funkcionalno, regionalizuje, kako bi se postigao taj cilj proklamovan SSP-om, a to je ravnomerni regionalni razvoj i prihvatanje nekih standarda koji su u Evropi i te kako na ceni, a to je decentralizacija države.
Dakle, ukoliko pođemo od pretpostavke da je osnovni cilj bio da se, s jedne strane, skloni sa dnevnog reda pitanje Vojvodine i njenog statuta, a, s druge strane, da se zadovolje određeni zahtevi koji su ispostavljeni ovoj vlasti u pogledu decentralizacije, onda je jasno zašto ovaj predlog zakona stvara toliku konfuziju u raspravi od strane poslanika.
Kada spominjete da želite da na ovaj način omogućite i lakši pristup IPA fondovima, dakle, da bi se regioni i na taj način razvijali, uz pomoć evropskih fondova, da li zaista verujete da možemo da prihvatimo taj segment zakona u pogledu finansiranja regiona, jer za pristup tim fondovima je potrebno nešto malo više od onoga što je ponuđeno ovim predlogom zakona?
Između ostalog, možda je potrebno da se definišu teritorije, dakle, da se omeđe te teritorije, ne samo statistički, nego malo ozbiljnije, kako bi te teritorije, kao celine, mogle da budu i baza za neku administrativnu vlast, koja bi opet mogla da da logistiku i infrastrukturu za mogućnost distribuiranja aplikacija fondovima i kontrole trošenja tih sredstava.
Bez svega toga, bez ozbiljne kontrole, nema sredstava iz Evrope, i to vi vrlo dobro znate. Prema tome, ukoliko se sve svodi na statistiku i na statističke teritorijalne jedinice, od toga zaista nema ništa.
Kada ste otvorili ovu novu vrstu teritorijalne organizacije Srbije, vi ste na postojeću organizaciju nakalemili još jednu. Faktički, mi imamo lokalne samouprave, imamo opštine, 150, imamo 23 grada, imamo Pokrajinu Vojvodinu, imamo upravne okruge; svi su oni na neki način teritorijalno definisani i određeni.
Međutim, zajednički imenitelj svih njih je to da nema ni govora o nekoj ozbiljnijoj samostalnosti, ni što se tiče opština, ni što se tiče upravnih okruga, ni gradova, a normalno, ni pokrajina.
Prema tome, čemu još jedna vrsta, vi to i sami kažete, statističke teritorijalne podele Srbije, kada vi već imate sve te vrste teritorijalnih podela koje bi vam dale mogućnost da uradite ozbiljniju analizu na koji način da se radi ravnomerni regionalni razvoj Srbije?
U čemu je problem, ukoliko već postoje ti upravni okruzi, koji su uspostavljeni i ustanovljeni tako kako su uspostavljeni, aktom Vlade?
Mi i tvrdimo da Vlada, ipak, ne bi trebalo da odlučuje o bilo kakvoj teritorijalnoj organizaciji i regionalizaciji, pa su tako i ti upravni okruzi pokazali koliko su besmisleni, koliko su nefunkcionalni i koliko nemaju nikakvu ulogu, pa će najverovatnije i ovi vaši regioni da se pokažu na isti način.
Dakle, ako već imate sve to, ne vidim razlog zašto preko tih lokalnih samouprava, preko tih opština, tih upravnih okruga i postojećih pokrajina ne biste sproveli sve ove vaše statističke analize i na taj način završili posao u pogledu tih pretpristupnih fondova na koje se, u stvari, najviše i pozivate.
Faktički, vi, s jedne strane, verovatno smirujete tenziju u krugovima postojeće koalicije što se decentralizacije tiče, a, s druge strane, dajete neku nadu da će biti para; Evropa samo što nije dala već te novce, pogotovo kada bude videla ovaj zakon.
Verovatno ćete ga izglasati i usvojiti, s obzirom na to da je prisutno samo četiri, pet, šest, a možda i nešto malo više poslanika, da ih sada ne brojim, vladajuće koalicije, što znači da će oni najverovatnije, kao poslušni glasači, biti prisutni i glasaće. Ne interesuje ih uopšte ni diskusija, ni argumentacija, pro i kontra, oni znaju da će morati zakon da usvoje, tako da će najverovatnije zakon da prođe.
Ako taj zakon bude osnova za bilo kakvo traženje, konkurisanje za te IPA fondove, ne očekujem da će dati rezultate.
Ako pođemo od toga da ovaj zakon nema neku ozbiljnu podlogu u životnoj činjenici da Srbija, u ovakvoj konstelaciji snaga, ovakvoj teritorijalnoj organizaciji i ovako centralizovanoj vlasti, nema budućnosti, bez obzira na to koliko se deklarativno zalažemo za Evropu, onda ne vidim razlog ni da se posebno ističu drugi propusti, drugi navodi i drugi članovi ovoga zakona, jer su, bukvalno, doneti samo iz jednog razloga – da daju alibi za nešto sasvim drugo od onoga što smo proklamovali.
Kad je reč o strategijama koje su navedene u obrazloženju zakonskog predloga, a to je Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije, Strategija smanjenja siromaštva, Nacionalna strategija za pristupanje Srbije EU, Strategija za podsticanje i razvoj stranih ulaganja, čitavši ovaj zakon, nisam videla ni traga o tome da će zaista te strategije da nađu uporište u odredbama ovog zakona.
Po našem mišljenju, ovaj zakon bi trebalo da se povuče iz procedure. Ovaj zakon bi trebalo da usledi tek nakon što se raspravi pitanje statuta Vojvodine i zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, tek nakon što se utvrdi regionalizacija Srbije, u smislu da će ta regionalizacija da se uradi korišćenjem pravih kriterijuma, i geografskih, i istorijskih, i funkcionalnih, i ekonomskih; tek onda ćemo moći da pričamo o statističkoj regionalizaciji.
Krenuvši od statističke regionalizacije, a da se pri tom sve ostalo zanemari i skloni sa strane, dobijamo samo jednu šminku, dobijamo samo jednu formu i priču, jer s ovom statističkom regionalizacijom, faktički, ne dobijamo ništa.
Dobijamo samo političku priču i to da se na neki način povećava broj administracije, broj agencija i svih ostalih propratnih delova jedne visokobirokratizovane vlasti u Srbiji. Očigledno je da je potrebno.

Ja sam i ovlašćeni predstavnik.

Imam to ovlašćenje. Prema tome, mislim da građani Srbije nisu zaslužili da snose posledice toga da je potrebno da se pronađe radno mesto za sve veći i veći broj partijskih radnika koalicije na vlasti. Mislim da zaista nije vreme da povećavamo broj administrativnih radnika, a da ovim zakonom upravo to činimo. Opet teret krize, teret bilo koje promene, svaljujemo na građane, a problem je još i u tome da ovo nije promena, da je ovo, kao što sam već napomenula, u stvari, jedna politička priča.
Međutim, ova politička priča ima daleko ozbiljnije posledice od priče o besplatnim akcijama, koja je bila prilično aktuelna i mnogi su poverovali u nju.
Ova priča, faktički, samo zaustavlja razvoj Srbije, zaustavlja, kao što sam toliko puta već ponovila i ponoviću još hiljadu puta, decentralizaciju Srbije, a bez te decentralizacije, sa statističkom, sigurno nećemo dobiti ono za šta se deklarativno zalažemo. Nema evropskih vrednosti bez decentralizacije i to je jedan od bitnih uslova za ulazak u EU.
Prema tome, sve dotle dok se ne načne ova ozbiljna tema u Srbiji, mi možemo samo da pričamo, da odlažemo stvari i da stvaramo sve veće i veće troškove.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman na član 6. je veoma sličan amandmanu koji sam obrazlagala na član 5, samo što je amandman na član 5. predlagao da Skupština odlučuje o regionima, a ovaj član 6. opet predlaže da Skupština odlučuje, ali ne više o regionima, nego da Skupština odredi jedinice lokalne samouprave, gradske opštine koje čine oblast, kao i nazive tih oblasti, dakle, da Skupština određuje oblasti.
Nesporazum je nastao kod onog prethodnog amandmana zbog obrazloženja Vlade. Morala bih da vam skrenem pažu na to da ste vi članom 5, recimo, naveli, odnosno nabrojali sedam regiona i mi smo tim našim amandmanom, u stvari, tražili da se u zakonu brišu ti regioni koji su označeni, svih sedam regiona, a da Skupština bude ta koja će određivati regione.
U obrazloženju ste rekli – ne, neće Skupština, nego će Vlada. Ne treba Vlada, zato što imate već ovde u zakonskom predlogu.
Dakle, tu je taj nesporazum nastao. Nisam htela posebno da obrazlažem, s obzirom na vaše obrazloženje, pretpostavila sam da je obrazloženje bilo u brzini dato, pošto smo čekali do 17 časova Vladino obrazloženje o amandmanima.
Faktički, mi ostajemo pri našem stavu da je Skupština ta koja treba da odlučuje ...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
... o tako važnom pitanju kao što je formiranje i određivanje regiona, makar to bili i statistički regioni, kao i oblasti, Jer, kada kažete da će podzakonskim aktom da se uređuje ovo pitanje, kod mene se odmah pojavi neka sumnja, zato što nikako ne funkcionišu ti podzakonski akti, te vladine uredbe; veoma često su te vladine uredbe nezakonite, ako su nezakonite, one su i neustavne. Ustav predviđa da podzakonski akti budu u skladu sa zakonom.
Prema tome, ako ostavljamo Vladi da utvrđuje te oblasti, a videli smo da nikako Vlada ne može da utvrđuje regione, jer to vam je sadržano već u ovom zakonskom predlogu, onda imamo situaciju da postoji mogućnost diskrecione ocene malog broja ljudi koji će utvrđivati te oblasti. Mi ne znamo koji su kriterijumi da se te oblasti utvrde. Ne znamo na koji način ćete vi sabrati te opštine, na koji način ćete te upravne okruge sakupiti i napraviti oblasti koje će da prerastu u te statističke regione.
Opet ponavljam onu osnovnu zamerku na ovaj zakon, da mi sada ovim predlogom zakona utvrđujemo još dva instituta, ne znam kako da ih nazovem, još dve teritorijalne celine, to su te oblasti i regioni. Dakle, pored toga što imamo opštine, što imamo upravne okruge, što imamo gradove, što imamo pokrajine, mi sada, pored svega toga, utvrđujemo još i oblasti i regione.
Kada smo imali manji broj tih teritorijalnih jedinica, odnosno sada kada ih imamo, nismo znali i ne znamo da ih iskoristimo, u tom smislu da smanjimo te razlike u razvoju regiona, nismo uradili dovoljno, a očekujemo da će prostim statističkim teritorijalnim celinama da se promeni situacija. Neće. Dakle, mi godinama izdvajamo sredstva za razvoj pojedinih oblasti, delova Srbije, pretpostavljali smo da će to tako da funkcioniše da će se smanjiti razlika. Rezultat nije postignut.
Prema tome, odakle vam ideja da ćete, samo time što ćete statistički nešto da promenite, ujedno i da smanjite tu razliku u siromaštvu, jer, definitivno, cela Srbija je siromašna? Bez obzira na to što se pretpostavlja da je Vojvodina razvijena, pogledajte samo kartu, na šta ta razvijena Vojvodina liči, koje njene oblasti, koji delovi Vojvodine prelaze onaj prosek razvijenosti, pa ćete videti da je to jedan stereotip, da je iluzija da je Vojvodina bogzna kako razvijena.
Iluzija je i da je Beograd toliko jako razvijen. Mi smo te kriterijume što se siromaštva tiče poprilično zloupotrebili. Srbija je cela siromašna, Srbija je cela nerazvijena, a ovim predlogom zakonom se, suštinski, neće desiti ništa. Bitna je stvar da se jednom za svagda raščiste stvari oko toga za šta je nadležna Skupština, a za šta je nadležna Vlada. Kada imamo Parlament kao zakonodavni organ, koji pored toga ima i kontrolnu funkciju, kontrolu funkciju prema Vladi, prema izvršnom organu, prema izvršnom delu vlasti, to podrazumeva i da je transparentnost mnogo bolja i mnogo jasnija nego kada Vlada utvrđuje i određuje nešto. Imamo iskustva s tim podzakonskim aktima, znamo kako se radi, pominjali smo i u ovoj sali šta se dešava kada Vlada preuzme zakonodavnu ulogu u podzakonskim aktima.
Prema tome, mi ostajemo i pri onom amandmanu koji smo obrazlagali. Žao mi je što niste do kraja razumeli. Ostajemo i pri ovom amandmanu, koji je suštinski isti. Dakle, Skupština treba da odlučuje koje će to biti oblasti koji će to biti regioni, koji će izrasti iz tih oblasti.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan od onih tehničkih  amandmana. Hteli smo samo da malo konkretizujemo, da preciznije označimo ovaj član zakona, te smo iz tog razloga tražili da se u prvu grupu regiona, čiji je stepen razvijenosti najmanje 75% republičkog proseka društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika, unese jedna prihvatljiva rečenica, umesto rečenice koju je Vlada stavila u Predlog zakona.
Vlada predlaže da to budu oni čiji je stepen razvijenosti 75% i iznad 75% republičkog BDP-a. Zar nije mnogo jednostavnije, racionalnije i pametnije da se označi samo donja granica, najmanje 75%?
Međutim, očigledno da nema nikakve volje da se prihvataju amandmani opozicije, pa pretpostavljam da je iz tog razloga odlučeno da se ovaj amandman odbije, koji je zaista tehničke prirode, mnogo pojednostavljuje i daje mogućnosti da se bolje tumači ova odredba zakona. Očigledno da Vlada polazi od te pretpostavke da joj se može. Prema tome, ako joj se može, onda tako i radi. Nema ozbiljne volje da se sarađuje s opozicijom.
Jednom sam već istakla da je ovaj zakon sam po sebi loš. Ovaj zakon ne valja ni politički, ni pravno, ni na bilo koji drugi način.
Koristiću još malo vremena koje mi je preostalo. Rekla sam i da neću više govoriti o amandmanima, međutim, s obzirom na to da ste malopre pogrešno protumačili sopstveno objašnjenje zašto se amandman odbija, smatram da je ipak potrebno da vam se ukaže na svaku grešku koju činite, pa tako i u vezi s jednim najobičnijim tehničkim amandmanom.
Predlažem da ipak odlučite da ga usvojite.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zamolila bih obaveštenje, u smislu člana 235. stava 2. Poslovnika, od Vlade, od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstva finansija, Ministarstva pravde, i to da li će i kada da se ukinu, stave van snage nezakonite i neustavne uredbe, uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti dela preduzeća čije sedište se nalazi na teritoriji republika bivše SFRJ?
To su uredbe koje su donete u periodu od juna 2008. godine, pa sve do kraja maja 2009. godine.
Te uredbe, naime, utvrđuju da se prenos prava vlasništva na nekretninama čiji su vlasnici pravna lica čije sedište se nalazi na teritoriji bivših republika SFRJ može preneti na novog korisnika, odnosno na privremenog korisnika, bez nekog pravnog posla, a to je uredbama rešeno na taj način što se obavezuju privremeni korisnik i pravi vlasnik, dakle, strano pravno lice iz bivše SFRJ, da u određenom roku zaključe imovinsko-pravni sporazum o tome kako će ta nekretnina da se podeli među njima.
Po ovom članu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe ustanovljava se jedan novi institut prenosa prava vlasništva koji naši pozitivni propisi ne poznaju. Na taj način, nalaže se nadležnim organima da izvrše prenos prava vlasništva bez ikakvog zaključenog pravnog posla; dovoljno je samo da se pravni posao nije zaključio. To je u suprotnosti sa pozitivnim propisima, Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, Zakonom o prometu nepokretnosti, Zakonom o obligacionim odnosima, a ako su u suprotnosti sa zakonom, te uredbe su suprotne i Ustavu, zato što Ustav predviđa da zakoni moraju biti uvek u skladu s odredbama Ustava.
Te uredbe su suprotne i ratifikovanom Međunarodnom sporazumu o sukcesiji, koji je zaključen između bivših republika SFRJ, time što je u suprotnosti s odredbama tog, sada već, zakona, jer čim se ratifikuje, međunarodni ugovor postaje deo pravnog poretka države Srbije, tako da je to u suprotnosti i sa tim zakonom, a taj zakon ima primat u odnosu na domaće propise.
Te uredbe imaju i konkretne posledice, a radi se o tome da su domaća pravna lica kupila od preduzeća "Borovo" nekretnine, konkretno, 25 poslovnih prostora u Srbiji.
Oni su te poslovne prostore platili, platili su porez na prenos apsolutnih prava. Oni su ujedno dobili saglasnost i Ministarstva pravde i Ministarstva finansija i Ministarstva ekonomije, pravni posao je bio u potpunosti legalan. Međutim, ne mogu da stupe u posed tih lokala, tih nekretnina.
Inače, Vlada je, pored tih uredaba koje je donela, neustavnih i nezakonitih uredaba, uredno donela i zaključke, koje je prosledila, putem Ministarstva pravde, sudovima, kojima se sudovima nalaže da zastanu u svim postupcima gde se nalazi i postupak utvrđivanja bilo kakvog prava između domaćeg pravnog lica i preduzeća čija se sedišta nalaze na teritoriji bivše SFRJ. Ova naša domaća pravna lica koja su uknjižena kao pravni vlasnici, kao posledicu su imali to da ne mogu da ostvare svoje pravo preuzimanja tih poslovnih prostora u posed. Prema tome, na ovaj način Vlada je direktno izvršila uticaj na izvršni, sudski organ, na sudove, a ujedno je onemogućila da naša domaća pravna lica, koja su nekretnine stekla od "Borova", preuzmu te nekretnine u posed.
Moje pitanje glasi – kada će Vlada, odnosno nadležna ministarstva da ukinu ove uredbe? Dakle, ne da li će, nego kada će ukinuti ove uredbe?

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministri i članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, imamo na dnevnom redu objedinjena tri zakona u ovoj raspravi; svako odabere zakon koji mu se najviše dopadne pa priča o tom zakonu i uglavnom se na tome bazira politička rasprava o tri veoma konkretna i veoma bitna zakona koja su na dnevnom redu.

Za mene je favorit zakon o kontroli državne pomoći, smatram da je to jedan od najbitnijih zakona, jer se odnosi upravo na kontrolu, usmeravanje sredstava koja su potrebna iz određenih razloga, koji su i navedeni u zakonu, a uvek se radi o pomoći. Sam naziv zakona - državna pomoć, govori o njegovoj suštini. Ovaj zakon ima problem kao i svi ostali zakoni koji se donose u ovoj skupštini – da li je sprovodljiv. Da li će postojati politička volja da se zakon sprovede ili će naknadno izvršna vlast svojim uredbama da direktno promeni suštinu, sadržinu određenih odredaba zakona koje su ključne za zakon?

Član 23. ovog zakona o kontroli državne pomoći upravo daje tu mogućnost Vladi, odnosno izvršnoj vlasti. S obzirom na to da imamo već veoma negativna iskustva sa uobičajenim načinom sprovođenja zakona putem uredaba, mi sumnjamo da će te uredbe koje budu bile donete i koje će biti potrebne radi sprovođenja ovog zakona zaista biti celishodne i u korist sprovođenja ovog zakona. Mi nemamo garancije da te uredbe, na kraju krajeva, neće izvitoperiti odredbe ovog zakona, promeniti namenu, cilj i sadržinu koja je proklamovana određenim odredbama zakona. To je jedna od osnovnih bolesti koje postoje, jer, kažem, ozbiljna je stvar državna pomoć.

U obrazloženju ovog zakona je tačno naznačeno da je u zakonu posebno vođeno računa o tome da se kontrolišu sredstva, da se usmeravaju tamo gde je to zaista potrebno, da se preciziraju pravila o načinu korišćenja državne pomoći, kao i da se eksplicitno navedu uslovi pod kojima neko ima pravo da aplicira za tu državnu pomoć.

Međutim, kada malo pažljivije pročitamo ovaj zakon vidimo koliko je on, u stvari, okviran, uopšten i koliko daje neslućene mogućnosti za diskrecionu ocenu same Vlade, dakle, izvršne vlasti, u primeni zakona i u usmeravanju, davanju te državne pomoći. Zbog toga je ovaj član 23. zakona veoma problematičan.

Zaista, očekujem da se Vlada drži svojih nadležnosti, svojih ingerencija, bar u pogledu ovog zakona. Ukoliko ne vodi računa, a nije vodila unazad par godina o drugim zakonima... Ovde, u ovoj skupštini smo govorili o direktnom uplitanju izvršne vlasti u rad sudova i o uredbama koje su u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima ove države, kao i sa Ustavom. Govorili smo o nekoliko uredaba donetih u periodu od juna 2008. pa sve do kraja maja 2009. godine, koje su u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o svojinsko-pravnim odnosima, Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o prometu nepokretnosti, sa ustavnim odredbama i slično.

Prema tome, kada spominjem neka negativna očekivanja u vezi s ovim zakonom, ne govorim u prazno, nego imam iskustva sa dosadašnjom primenom i sprovođenjem zakona koje donosi ova skupština. Nažalost, i ovaj zakon je primer centralizacije koja se i dalje veoma veselo i veoma ozbiljno sprovodi u ovoj državi. Za to vam je direktan primer ovaj član 6, koji govori o komisiji za kontrolu državne pomoći, a sve u vezi sa članom 2. zakona, i to tačkom 2) koja definiše da je davalac državne pomoći Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave.

Kada pročitamo član 6, autonomne pokrajine nema, lokalne samouprave nema, odnosno nema ih u komisiji koja dodeljuje ta sredstva i koja odlučuje o tim sredstvima, koja kontroliše kako se ta sredstva troše. Sve je to na nivou centralne vlasti. Onda se kaže ko sve čini tu komisiju, kako se ona formira i kaže – kontrolu državne pomoći u skladu sa ovim zakonom vrši komisija za kontrolu državne pomoći, koju obrazuje Vlada na predlog ministarstava nadležnih za poslove finansija, ekonomije i regionalnog razvoja, infrastrukture, kao i za poslove zaštite životne sredine, i Komisije za zaštitu konkurencije.

Veoma je interesantno – dakle, sredstva na ime pomoći mogu da daju i lokalne samouprave i autonomne pokrajine, a pri tome, odlučuje jedna republička komisija. Da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja jedan od predlagača ovoga zakona, normalno je da bismo imali i onaj predznak „nacionalna“ komisija, pošto to ministarstvo jako voli sve sa tim predznakom „nacionalno“: Nacionalni investicioni plan, Nacionalna štedionica, nacionalne agencije, nacionalni programi itd. Ovde nema tog „nacionalnog“, jednostavan je naziv – komisija za kontrolu državne pomoći. Ali, to ne menja suštinu te komisije, to je jedan centralizovani organ iz Republike i lokalne samouprave i pokrajina apsolutno nemaju nikakve ingerencije, sudeći prema ovom članu 6. zakona.

Zaista je bitno kako se državna pomoć daje i zaista je bitno da mi naše standarde, što se tiče davanja te državne pomoći, uskladimo sa standardima Evropske unije.

O tome govore i neka ranija iskustva kada je državna pomoć usmeravana, recimo, privatnom ribarskom gazdinstvu Ečka, koje je, recimo, prošle godine dobilo na ime izmuljavanja Carske bare 25.000.000 dinara, a da je pri tom planirano da se privatnom ribarskom gazdinstvu isplati 34.793.817 dinara.

Napominjem da je to izmuljavanje predviđeno za ono što je ribarsko gazdinstvo samo prouzrokovalo. Ribarsko gazdinstvo je ubacilo mulj puštanjem vode sa muljem u Carsku baru; taj mulj se nakupio i umesto oni da se obavežu, kao upravljači Carske bare... To je specijalni rezervat prirode, napominjem, specijalni rezervat prirode. U tom slučaju, kada su štetu naneli, umesto oni da je otklone, država daje pomoć za otklanjanje te nastale štete zbog porasta mulja u jednom specijalnom rezervatu prirode.

Zar to nije ne samo nedomaćinski, nego, štaviše, štetočinski način usmeravanja državne pomoći i korišćenja te državne pomoći? Zar to nije u današnjoj besparici u krajnjem slučaju besramno?

Govorimo da moramo da radimo rebalans budžeta, da nemamo toliko para, da nemamo da subvencionišemo ovo, ono, da nemamo para da pomažemo ovima i onima, da je kriza velika, a pri tom, jednom privatnom preduzeću, ribarskom gazdinstvu koje je samo napravilo štetu, isplaćujemo 25.000.000 dinara, s tim da ćemo, verovatno, i razliku da isplatimo!

Umesto da, kao država, kaznimo jednog upravljača specijalnim rezervatom prirode, mi ga još i nagrađujemo, a da pri tom nismo proverili da li je taj novac utrošen za ono za šta je tražen, da li je postignut cilj koji je naveden, a to je odgovor Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje. To je, recimo, očuvanje biodiverziteta, trajno, bez pojave narušavanja temeljnih vrednosti prirodnog dobra, sprečavanje dalje degradacije itd.

Kada se pri tome pročita odredba Zakona o zaštiti prirode, koji je ova skupština usvojila, koja posebno naglašava na koji način se tretira jedan specijalni rezervat prirode, da je posećivanje tog specijalnog rezervata strogo ograničeno i u cilju obrazovanja, s tim da se može vršiti na osnovu dozvole koju izdaje upravljač zaštićenog područja...

Pri tom, Ministarstvo za životnu sredinu kaže da je postignuta revitalizacija najznačajnije i najugroženije deonice starog korita, prirodnog toka Begeja. „Uklanjanjem ogromne količine organskog i drugog mulja postiže se slobodnija cirkulacija vode, njen viši kvalitet i omogućava lakši i ugodniji obilazak rezervata plovilom.“

Dakle, pored svih ciljeva koje je ovaj Zakon o zaštiti prirode proklamovao radi zaštite specijalnog rezervata, ako su se svi ciljevi koji su proklamovani od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine našli samo u ovom slobodnom i lepom plovilu kroz stari krak Begeja, u tom slučaju smo u velikom problemu. U velikom problemu smo zbog toga što se neracionalno troše sredstva, zbog toga što se ta sredstva ne kontrolišu, što se i dalje, iako je Ministarstvo upozorilo da nije postignut cilj i da nije urađeno ono što je predviđeno zajedničkim planom i programom Ministarstva i privatnog ribarskog gazdinstva, ipak ne reaguje, ne šalje se kontrola, ne radi se ništa konkretno da se proceni da li je taj novac utrošen tako kako bi trebalo da se utroši.

Zbog toga bi trebalo da pozdravimo ovaj zakon o kontroli državne pomoći. Međutim, ne možemo da ga pozdravimo, jer nemamo apsolutno nikakvu garanciju da će se ova praksa, koja se pokazala kao veoma loša, promeniti, jer ovaj zakon nema u sebi nijednu odredbu koja garantuje na bilo koji način da će se kontrola raditi efikasno u svakom pogledu, i u pogledu davanja sredstava i u pogledu trošenja sredstava, a pogotovo što je kao član komisije označena i Komisija za zaštitu konkurencije.

Ne vidimo šta traži Komisija za zaštitu konkurencije u okviru ove komisije koju čine ljudi koje je Ministarstvo predložilo, a pri tom Vlada aminuje, jer u tom slučaju dolazi i do neke vrste sukoba interesa; s jedne strane, imamo Komisiju za zaštitu konkurencije, a sa druge strane imamo ljude iz Vlade, dakle iz nadležnih ministarstava.

Interesantna je, recimo, između ostalih, i tačka 4) člana 5. ovog zakona koja kaže da je za unapređenje zaštite i očuvanje kulturnog nasleđa takođe moguće davanje državne pomoći. Pri tom, ne vidimo nikog iz tog Ministarstva za kulturu, ali zato je tu ministarstvo nadležno za poslove životne sredine. Ne znam da li se to izjednačava nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine sa Ministarstvom kulture, ili je možda neka omaška u pisanju ovog predloga.

Sve u svemu, ovaj predlog zakona ima neke nedostatke koje ne možemo da mimoiđemo. Ukoliko se ovaj zakon na neki značajniji način ne promeni u raspravi u pojedinostima, smatramo da ne možemo da glasamo, bez obzira na to što je u obrazloženju Predloga zakona naznačeno da je ovo evropski zakon, da je ovo zakon u skladu sa evropskim standardima, jer baš i ne pronalazimo u svakom segmentu ovog zakona te, toliko puta deklarativno napominjane, evropske standarde.

U pogledu zakona o obaveznom osiguranju, s jedne strane bih pozdravila odredbu zakona koja se odnosi na obavezu garantnog fonda. Ta obaveza nastaje momentom pokretanja stečajnog postupka. To je dobro rešenje u odnosu na dosadašnju praksu, jer se čekalo da se stečajni postupci sprovedu da bi se garantni fond uključio kao tužena strana u parnici za naknadu štete.

Međutim, kao što je i prethodni govornik isticao, problem je sa ovim zakonom što se prolongira primena određenih odredaba koje su ključne za ovaj zakon o obaveznom osiguranju.

Kao drugi veliki problem istakla bih nedostatak obaveznog osiguranja traktora. U toku prošlog meseca smo raspravljali o Zakonu o bezbednosti saobraćaja. Mislim da smo se složili da je bezbednost na našim drumovima na veoma niskom nivou. Za to su u velikoj meri krivi i traktori koji se svakodnevno susreću na našim lošim, uskim, nikakvim putevima. Međutim, očigledno zbog jakog lobija osiguravajućih društava, nisu u obavezi da se osiguraju.

Time se otežava mogućnost da oni koji su oštećeni u saobraćajnim nezgodama budu na pravi način i obeštećeni, pre svega zbog traktora koji su često veoma stari i zbog poljoprivrednih proizvođača koji često nemaju sredstva da tu štetu nadoknade. Imamo oštećenja i na strani onog koji je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu putem svog traktora, a i veliku štetu, koja je nenadoknadiva, na strani onog ko je oštećen u toj saobraćajnoj nezgodi.

Prema tome, smatram da bi ovaj zakon o obaveznom osiguranju morao da vodi računa o realnom životu, o realnom stanju na našim drumovima, o realnom stanju svih vozila koja se tim putevima kreću, a to je, između ostalog, i taj traktor, koji je često uzročnik saobraćajnih nesreća.

Prema tome, LDP još jednom ističe da jesmo za evropske zakone, jesmo uvek za to da se i u našem zakonodavstvu, u našim pozitivnim propisima primenjuju evropski standardi, jer to je jedina budućnost za ovu državu, međutim, te propise podržavamo ukoliko vidimo da su ti propisi zaista to, da se ne radi samo o jednom deklarativnom zalaganju i da zaista postoji volja i mogućnost ove izvršne vlasti da te zakone sprovodi.

Prema tome, ako budete predlagali zakone koji ispunjavaju sve te kriterijume, LDP će glasati za ovaj predlog.

Htela bih samo da podsetim gospodina narodnog poslanika da je u vremenu o kojem je govorio, gospodin Čedomir Jovanović bio potpredsednik Vlade i ujedno član DS-a, ako se dobro sećam. Podsetila bih vas da ste trenutno vi u koaliciji sa DS-om. Dakle, ako je Čedomir Jovanović bio potpredsednik Vlade, on je mogao da deluje samo kao jedan od članova tima. Prema tome, svi ostali koji su činili tu koalicionu vladu su na isti način odgovorni za sve ono što se dešavalo, što se radilo u tom vremenskom periodu od 2000. do 2004. godine.
Očigledno ste i vi sve oprostili i zaboravili, što se prosleđivanja sredstava u nerazvijene regione tiče, kada ste tako zdušno prišli ovoj koaliciji u kojoj se trenutno nalazite. Prema tome, smatram da nema razloga da se na bilo koji način pogrešno razumem i da se tretira tadašnji položaj i tadašnji uticaj gospodina Čedomira Jovanovića u Vladi pokojnog Zorana Đinđića.

Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana gospodo iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ovaj zakon ne može podržati. Postoji nekoliko osnovnih razloga koji su nas opredelili za to da ne damo saglasnost za ovaj zakon.
Pre svega, od 15 oktobra 2008. godine, s nestrpljenjem smo očekivali da stigne na dnevni red ove skupštine Statut AP Vojvodine. S još većim nestrpljenjem smo čekali da stigne zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Od oktobra se priča o Statutu, koji je, inače, podzakonski akt i koji je po važećem ustavnom zakonu morao da se uskladi s Ustavom do kraja 2008. godine. Međutim, očigledno je da Vlada ne poštuje čak ni sopstveni Ustav, tako da Statut još uvek nije stigao na dnevni red, a kamoli da se raspravljalo o njemu do kraja 2008. godine.
Prema tome, ako ćemo se složiti s tim da od Statuta i od zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine nema ništa do kraja ove godine, onda možemo da nastavimo da raspravljamo o ovom zakonu o regionalnom razvoju. Očigledno se osetila potreba da se, ukoliko se ne radi neka ozbiljna decentralizacija, hitno stavi na dnevi red ovaj zakon, koji će, na neki način, da skrene pažnju s ozbiljnog problema u kojem se nalazi Srbija, zato što je Srbija, unazad 20 godina, ozbiljno centralizovana država i tu centralizaciju je bukvalno zacementirala Ustavom iz 2006. godine.
Kada se zalažemo za vrednosti EU, nije dovoljno da to bude čisto deklarativno. Zalaganje za decentralizaciju bez nekog ozbiljnog pomaka po tom pitanju samo je deklarativno zalaganje za evropske vrednosti koje određuju decentralizaciju jedne države. Bez decentralizacije, nema ozbiljnog i validnog učešća građanina u upravljanju jednom državom, u upravljanju sopstvenom sudbinom, pre svega, na lokalnom nivou, tamo gde mu je najviše potrebno da ima učešća u organima vlasti i da odlučuje o tome na koji način će se njegov život uozbiljiti i odvijati.
Ovaj zakon o regionalnom razvoju, prema mišljenju, uglavnom, svih današnjih učesnika u raspravi, ne odnosi se na decentralizaciju, ne odnosi se na regionalizaciju.
Sve se, u stvari, svodi na statistiku, već i samim tim, što je zakonom predviđeno da teritoriju oblasti i regiona utvrđuje Republički zavod za statistiku. Da li je to ozbiljno? Pri tom, član 2. ovoga zakona tačno predviđa koji su ciljevi zakona, koji su sasvim ozbiljni ciljevi – ciljevi koji zadiru u neki društveno-ekonomski održivi razvoj, smanjenje unutarregionalnih pariteta, smanjenje negativnih demografskih kretanja itd.
Htela bih da podsetim Vladu, predlagača zakona i vladajuću koaliciju da smo već imali određene agencije i određene institucije koje su se bavile regionalnim razvojem, održivim regionalnim razvojem itd. To su, recimo, Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, Sektor za realizaciju razvojnih projekata. Nadležnost svih njih preuzima Agencija za regionalni razvoj.
Sada dolazimo u situaciju da treba da raščinimo stvari, da li se ovde radi o statističkim regionima ili se zaista radi o nekoj vrsti decentralizacije. Ukoliko bismo prihvatili varijantu da se radi o decentralizaciji i regionalizaciji, to bih nazvala oktroisanom regionalizacijom, na centralizovani način kontrolisanom decentralizacijom, a samim tim dobijamo rezultat koji ne može da bude zadovoljavajući i ne ide u tom smeru kojim bi trebalo da se kreće teritorijalna organizacija ove države.
Nažalost, po važećim zakonima i po Ustavu, imamo i pokrajine i upravne okruge, imamo i lokalne samouprave, imamo i gradove, samo nam još fale ove statističke jedinice, statistički regioni, za koje zakon posebno naznačuje da nemaju administrativni značaj, da nemaju neki ozbiljniji značaj, ali, ipak, predstavljaju jednu teritorijalnu celinu.
Kada se pođe od toga na koji način će ti statistički teritorijalni regioni funkcionisati, dobijamo još jednu zabrinjavajuću sliku o tome koliko je, u stvari, Srbija centralizovana.
Naime, ako krenemo od člana 5, on kaže da regione određuje Vlada, na predlog organa nadležnog za poslove statistike. Kada krenemo od stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, u članu 7. se, takođe, kaže da stepen razvijenosti iz st. 1. i 2. ovog člana, jednom godišnje, utvrđuje ministarstvo nadležno za regionalni razvoj.
Član 8. kada govori o metodologiji izračunavanja stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, takođe, kaže da je za metodologiju nadležna Vlada. Kada govorimo o jedinstvenoj listi razvijenosti, ko utvrđuje tu listu – Vlada. Kada se utvrđuje Nacionalni plan, ko to utvrđuje – ministarstvo. Kada se govori o regionalnoj strategiji, ko je zato nadležan – donosi je Vlada. Kada govorimo o programu finansiranja razvoja regiona, ko je za to nadležan – Vlada. Ostala razvojna dokumenta, član 8 – Vlada, pa subjekti regionalnih razvoja, član 19 – Vlada, itd., u čl. 24, 25, 27, 29, 30. itd.
Prema tome, ovaj zakon je, verovatno, morao biti predložen, da bi se evropskim partnerima pokazalo da, eto, Srbija namerava da uradi neku vrstu decentralizacije i regionalizacije, ona je napisana, zaista postoje tu neki elementi koji govore o tome da je neka namera postojala, međutim, kada se pročitaju svi ovi članovi koji su deo zakona, očigledno je da se radi o jednom dokumentu koji se isključivo bazira na centralizovanom načinu kontrole, pre svega, sredstava koja su namenjena za taj regionalni razvoj. Ukoliko, bukvalno, onemogućite onog u lokalnoj samoupravi, ili one u oblastima koje čine regione da utiču na način planiranja, konkurisanja projektima za ta sredstva, a pri tom sami uređujete kome ćete ta sredstva naznačiti, takva vrsta regionalnog razvoja se može očekivati, zašto ste toliki optimisti da ćete na taj način ostvariti ravnopravni regionalni razvoj?
Na ovim prostorima se unazad 50-60 godina puno pričalo o tome da postoje razvijeniji regioni i manje razvijeni, puno se pričalo o solidarnosti, o tome da treba da se pomogne, i šta se dešavalo svih tih godina? Uglavnom, ostao je disparitet, ostala je razlika u razvijenosti mnogih regiona u Srbiji.
Šta ćemo mi ovim zakonskim predlogom, ovim zakonom postići? Uglavnom, ništa, ali mislim da ste očekivali da ćete na ovaj način, pre svega, dokazati neko svoje evropejstvo, neko svoje opredeljenje za evropske standarde.
Mogu vam reći da je trend u Evropi upravo to da se decentralizacija izvrši u svim državama, da to bude ozbiljna decentralizacija. Ukoliko ste smatrali da to ne može da se uradi bez ustavnih promena, onda to nije obrazloženje da se ovaj zakon donese, jer ovaj zakon samo skreće pažnju s ozbiljnog problema koji postoji u ovoj državi.
Baš bih volela da mi objasnite na koji način mislite, u ovom zakonu to nisam pronašla, da lokalne samouprave koje su zainteresovane za određene projekte, koji su čisto njihovi projekti, edukujete, naučite koje je kriterijume potrebno da ispune da bi uopšte učestvovali sa svojim projektima pred nekom evropskom komisijom za IPA fondove, na koji način će oni moći ta sredstva da povuku, da kontrolišu, da usmeravaju tamo gde treba? U zakonu nema ništa, nema reči o tome kako ćete to postići.
Prema tome, ako se sve ostavlja nekim budućim uredbama, a imamo veoma loše iskustvo s uredbama i ovog ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, koje su često neustavne, nezakonite, u suprotnosti su sa zakonom, ne možemo imati puno poverenje da će ovo da se realizuje onako kako je u članu 2. predviđeno.