Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarska, predstavnici ministarstva, dve izmene i dva nova zakona ukazuju na činjenicu da nasilje i dalje eskalira, da i dalje cveta kriminal i korupcija, a da država traga za rešenjima koja bi sprovela kroz svoje organe i institucije.
Ono što je zajedničko za sva četiri predloga, i to je ono što je pozitivno, jeste da se podiže efikasnost u suzbijanju kriminala, bez obzira da li se radi o nasilju u porodici ili organizovanom kriminalu ili korupciji, uvođenje novih krivičnih dela.
Predlozi sadrže i bolju koordinaciju, saradnju, dalje, edukaciju koju sprovodi Pravosudna akademija i, naravno, svi ovi zakoni su zapravo posledica usaglašavanja sa evropskim standardima.
Zato ne mogu a da na početku ne spomenem tu činjenicu da je naš Ustav daleko od usaglašenosti sa evropskim standardima, da smo prošle nedelje obeležili desetogodišnjicu važenja i da, naravno, nikakvog svečanog obeležavanja nije bilo jer mogla se samo obeležiti jedna kolektivistička euforija iz tog vremena u kome samo nije učestvovala LDP, Liga i deo civilnog sektora. Ovo spominjem zato što je tada propuštena šansa da Srbija postane građansko društvo umesto nacionalne države, a u vezi sa ovim zakonima želim da spomenem da je propuštena šansa da se stvore uslovi, pravni okvir za odgovorno i nezavisno pravosuđe. To je prva prepreka u suzbijanju kriminala i nasilja u ovoj zemlji.
Što se tiče prvog zakona, Zakona o zaštiti nasilja u porodici, naravno, dobro je da se napokon uvode te hitne mere koje se sastoje ili od udaljenja ili od zabrane prilaska i komunikacije sa žrtvom, uvođenje tih specijalizovanih policajaca, tužilaca, sudija, bolja koordinacija, savet se sastaje jednom u 15 dana na lokalnom nivou, pri Vladi se takođe formira savet za praćenje. Naravno, pozitivna je i hitnost postupka, to što je propisana takođe evidencija o porodičnom nasilju, odnosno obaveza vođenja evidencije. Dobro je što je propisana i prekršajna odgovornost za lica u državinim i drugim organima za neprijavljivanje nasilja. Međutim, bilo bi bolje da je propisana i disciplinska odgovornost, da se neprijavljivanje nasilja državnih organa zapravo tretira kao teža povreda radne obaveze i zato smo kao poslanička grupa podneli amandman.
Druga greška na koju su ukazivale i nevladine organizacije u samom zakonu jeste izjednačavanje ovih hitnih mera koje su naravno korisne i veliki pomak i zaštitnih mera koje su predviđene Porodičnim zakonom, a koje su represivnije i koje predviđaju neuporedivo duži rok za zastarevanje.
Međutim, naravno da nisu dovoljne samo represivnije mere, da nije dovoljan samo zakon, da na nasilje, pa nasilje i u porodici, bitno utiče i celokupna situacija, počev od ekonomije, dakle, siromaštvo, nezaposlenost, zatim patrijarhalni model življenja, ali i jedan odnos, i nije to samo dnevna politika. Ovde ukazujem na još jednu primedbu, a to je da je nedovoljno zastupljena u zakonu uloga i značaj civilnog sektora koji bi nam mogao biti dragocen u ovim postupcima. Umesto toga, nažalost, u državi se vodi jedna kampanja protiv civilnog sektora koji se inače svih ovih godina borio i za toleranciju i protiv nasilja. Mi danas svakodnevno zapravo smo svedoci kako se oni targetiraju i nazivaju stranim plaćenicima, a da pri tome niko od zvaničnika Vlade ne reaguje ili barem ne kaže da, recimo, i država Srbija takođe prima pomoć od EU, odnosno najveću bespovratnu pomoć, u iznosu od 3,5 milijarde evra za ovih 16 godina, dobila je sama država Srbija.
Tu su i neke druge loše poruke. Na primer, poruka da ministar policije nema pametnija posla nego da podnosi krivičnu prijavu protiv gospođe Vesne Pešić zbog jednog teksta na određenom portalu. To nije dobro. Kad znamo da to nasilje cveta, da cveta kriminal i korupcija, onda ministar šalje lošu poruku šta mu je prioritet. Prioritet mu je, znači, zaštita nekog ličnog interesa.
Dalje, isto je zabrinjavajuće i to što se nekim advokatima koji su se takođe istakli kao borci za građansku Srbiju pod čudnim okolnostima, recimo, poništava doktorat zbog nekih formalnih nedostataka, iako živimo u eri nekih sumnjivih diploma, a čovek je bio prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije. Dakle, i to nije dobro.
U vezi sa zakonom htela bih da kažem najpre da cilj ovog zakona jeste i usaglašavanje sa Istanbulskom konvencijom, koja je usvojena 2011. godine, koju je naša država potpisala 2012. godine, koju smo ratifikovali 2013. godine, koja je počela sa primenom tek 2014. godine, i mi sada donosimo ovaj zakon koji počinje važiti u junu 2017, što znači da nam je od ratifikacije do primene zakona o kome raspravljaju prošlo četiri godine.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da je samo prošle godine bilo 35 žena žrtava nasilja, 35 žena je izgubilo život samo u prošloj godini i kada uzmemo u obzir činjenicu da u istoj godini u kojoj je 35 žena izgubilo život broj odbačenih krivičnih prijava za nasilje u porodici iznosi 51%, dakle, više od pola, i kada tome dodamo načelo oportuniteta, odnosno da tužioci imaju mogućnost da odlože krivično gonjenje nasilnika tako što će mu naložiti, recimo, da uplati u humanitarne svrhe, onda je zaista poražavajuće da ukupno 66% uopšte nije procesuirano prijavljenih dela nasilja u porodici. A tolike žene su izgubile život, nemamo ni evidenciju o femicidu, a da ne govorim o tome da apsolutno ni blizu ne znamo koliko žena invalida, kao posledica porodičnog nasilja, je pretrpelo štetu.
Što se tiče drugog zakona, dakle, Krivičnog zakonika, naravno, dobro je što se preciziraju postojeća i uvode nova krivična dela, kako u privredu, kao što je prevara, pronevera, zloupotreba zastupanja, zloupotreba poslova upravljanja, davanje, primanje mita. Za nas je veoma važno, za našu poslaničku grupu, što se uvodi i kažnjivost za negiranje genocida i to nekako ni gospođa ministarka nije spomenula u obrazlaganju ovih zakona, a i u medijima je ostalo prilično nepropraćeno, a mislim da je to jako važno za Srbiju koja bi trebalo da se suočava sa svojom prošlošću.
Dakle, zakon i definiše bolje i šta je korupcija, ali kada govorimo o korupciji, onda bi bilo važno pitati, a koristim i prisustvo gospođe ministarke, i to šta je i dokle se stiglo sa Zakonom o poreklu imovine. Taj zakon se često pominjao u izbornim kampanjama i vladajućih partija i nekih opozicionih, a LDP je na tome insistirao ne izbornim kampanjama, nego u redovnoj parlamentarnoj proceduri. Mislim da bi to bio važan korak za borbu protiv korupcije.
Dakle, ima dosta pozitivnih stvari i to što su pooštrene kazne za krijumčarenje nelegalnu proizvodnju, promet i nošenje oružja, i to što se pooštravaju kazne za krijumčarenje migranata. Međutim, postavljamo pitanje i podneli smo amandman na član 89. – zašto se, iako je, dakle, duh zakona da se kazne pooštravaju, zašto se ublažava kažnjavanje huligana? Odnosno, zašto se briše stav po kome učinilac koji je prekršio zabranu prisustvovanja sportskim priredbama ili nije izvršio dužnost javljanja i boravka u policijskoj stanici, moga biti kažnjen od 30 dana do tri meseca?
Zašto se briše ovaj stav? Da li možda imate da nam javite dobru vest da smo rešili problem sa huliganima, pa onda te represije nisu više potrebne, uopšte prosto, iskače iz čitavog duha zakona, kao što sam rekla, ovakva jedna odredba.
Ono što je zabrinjavajuće, jeste ta neka neodlučnost, neko lutanje u samom zakonu, mada ministarka je najavila i donošenje novog Krivičnog zakonika. Tako, recimo, delo malog značaja, koji u većini zemalja uopšte ne postoji, izbacili su ga i Slovenija i Crna Gora, mi vraćamo na rešenje koje je važilo pre zakonika iz 2009. godine.
Onda kad govorim o usaglašavanju sa evropskim standardima o toj potrebi, odnosno o potrebi ispunjavanju uslove iz člana 23. i 24, zaista je zabrinjavajuće ovakvo obrazloženje, pa bih ga citirala, kaže - kada je u pitanju usaglašavanje Krivičnog zakona sa svim relevantnim dokumentima EU bilo bi preuranjeno da se to učini već u ovoj fazi. Hajde, to i da razumem. Pazite, sledeću rečenicu – do ulaska Republike Srbije u EU ima još vremena, a i sama EU će neke svoje akte u međuvremenu menjati ili donositi nove. Što nam govori kao da predlagač zakona, odnosno Vlada gleda na evropski put kao da je beskonačan i samo još fali da kaže, da u obrazloženju piše – a možda će se EU i raspasti. Meni to, eto, tako deluje.
Što se tiče uvođenja novčane kazne u dnevnim iznosima. Dakle, najpre se konstatuje kako je nizak nivo novčanih kazni, a onda predlagač zakona, odnosno Vlada istovremeno hoće i da pokaže zube prema kriminalcima, ali istovremeno ublažava odgovornost sudova i uopšte pravosudnih organa, i ima blagonaklon stav prema izbegavanju odgovornosti na koji su obavezne. Evo da vam pročitam samo taj deo.
Znači, radi se o uvođenju novčanih kazni u dnevnim iznosima, onda kažete u obrazloženju da bi trebalo zakonodavac nešto tu da učini, ovo ne samo zbog toga što je taj sistem danas postao evropski standard, već i zbog toga što on predstavlja bolji sistem od onog tradicionalnog, kaže – poznato je da sudovi izbegavaju ono što im je teže i složenije, pa se i u ovom slučaju opredeljuju za stari sistem koji je mnogo jednostavniji, u zagradi, ali ne i bolji, iako su tako na ivici kršenja zakona. Molim vas lepo, zar ovo ne svedoči o mojoj tvrdnji, dakle o podršci sudova za neko izbegavanje odgovornosti, a istovremeno se ovde radi, dobro, na ovaj način se zapravo sudovima daju jedno kompromisno rešenje. Ali, uvek treba razmišljati u pravcu ubrzanja reformi. Ta kompromisna rešenja obično ne vode nigde.
Što se tiče Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom. U redu, isto su pomaci, definiše se imovina bolje, dodaje se i udeo u pravnom licu, proširuje se krug krivičnih dela na koje se zakon odnosi i sve je to pozitivno. Ali, znate šta me zabrinjava? Taj začuđujući ponos sa kojim država, pa i danas ministarka, govori o tome silnom novcu i pored, i sa visinom budžeta, sa socijalnom pomoći, sa PDV, to takođe isto ima u obrazloženju, kao da se radi o nekoj novoj privrednoj grani, odnosno kao da država u buduće računa na sve veće prihode, odnosno na eskalaciju kriminala. Mislim, ukazujem samo na to kao na jedan propust koji u buduće ne bi trebalo da činimo.
Što se tiče Zakona o organizovanog kriminala, naravno, bolja organizacija, podržavamo to što se uvodi i službenici za vezu i te udarne grupe. U praksi se to ne neki način i radilo i dobro je da se to sada podiže na viši zakonski nivo. Mi smo što se tiče te organizacione strukture, takođe predložili jedan amandman za koji povećavamo trajanje tih organizacionih modela sa četiri na osam godina. Nadamo se da će predlagač imati u vidu ovaj predlog.
Na kraju da kažem, da će naša poslanička grupa LDP-SDA u načelu podržati ove predloge zakona. Da se naravno radi o tome kako će se oni u praksi sprovoditi, da je potrebno jačati dalje institucije. Da smo podneli 15 amandmana, da nismo sujetni da glasamo za amandmane drugih poslaničkih grupa koji bi popravili ove predloge. Da imamo razumevanje za napor i neka nova, bolja rešenja, ali kažem, nadam se da će zakon u toku rasprave biti izmenjen na bolje i da ćemo kao poslanička grupa glasati za zakone u celosti.