Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro da na početku mogu da kažem nešto pozitivno o ovom predlogu zakona. Međutim, moram da primetim da je ovo jedan od retkih predloga zakona o kojima ne mogu da kažem ništa dobro i pozitivno, osim možda argumenta da - eto, predviđena su neka klasična ministarstva koja postoje već vekovima, ali složićete se sa mnom da to i nije neki argument.

Prosto, predlagač kao da se trudio da nam dostavi zakon koji je u stvari pripremljen po principu - što gore za društvo i građane, to bolje za korisnike vlasti.

Toliko ste propagirali evropski karakter Vlade, a onda na prvom koraku prilikom formiranja zakona o vladi, niste se uopšte obazirali na evropska rešenja. Zašto ovaj zakon nije pripremljen u skladu sa evropskim rešenjima? Na taj način ne bi se desilo da imamo najglomazniju vladu, ne samo u regionu, nego i u Evropi. Znači, zemlje sa daleko većim brojem stanovnika, razvijenije, bogatije zemlje, kao što su Engleska, Nemačka i Francuska, imaju samo po 15 ministarstava.

Drugo, taj evropski karakter, zaista ne znam da li ste slučajno izostavili i da li će to biti ispravljeno tako što će neki od potpredsednika biti zadužen za evropske integracije, ne postoji ministarstvo koje je posebno zaduženo za evropske integracije, niti postoji obaveza, zbog toga smo podneli amandman, svih ministarstava da sačine plan realizacije evropskih integracija. Nadam se da ćete podržati taj amandman kako biste ispravili tu grešku.

Naravno, svi su govorili o tome, osnovni argument zbog čega je ovaj zakon loš jeste - da je ova vlada glomazna, preskupa. Skupa, dakle, ne samo zbog svoje brojnosti, nego zato što je i nefunkcionalna i neefikasna. Tome bih dodala još dva razloga zbog kojih je ona preskupa. Ta brojnost čini lakšim, odnosno omogućava veću korupciju, kao prvo. Drugo, ona smanjuje mogućnost kontrole vlade. Tako da ne samo po brojnosti, nego i po ovim drugim principima, ovo je jedna zaista apsolutno socijalno neodgovorna vlada.

Gospodin Jovanović je takođe govorio o tome, od 24 ministarstva četiri su apsolutno nepotrebna - Ministarstvo za nacionalni investicioni plan. To je čista demagogija i populizam - država će tu da deli pare. Dobro da se niste setili za neka druga - na primer za ministarstvo za besplatne akcije, možda ste mogli da imate i takvu ideju.

Takođe je nepotrebno ministarstvo za Kosovo koje, gospodo, svi znamo da nije dalo nikakav rezultat, iz prethodne Vlade, a to je prosto samo kontinuitet sa Koštuničinom Vladom, osim onog tajnog akcionog plana o kome nisu znali ni članovi Vlade - to ministarstvo nije davalo zaista nikakav rezultat.

Smatram da je takođe nepotrebno i Ministarstvo za dijasporu. To je mogao da bude neki ured u Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvo vera.

Posle sve iznetog LDP, a naročito iz razloga što se u svom ekonomskom programu zalagala, kao što znate, pored ukidanja monopola i za smanjenje državne potrošnje, neće glasati za ovaj zakon.

Ubuduće kada budete govorili o tome da je ova vlada socijalno odgovorna smatraću to stvarno cinizmom.

Drugo, ova vlada, prema ovom zakonu, nema ni evropski karakter, a mogu da vam kažem da nije ni vlada nacionalnog pomirenja, pošto pomirenje nije moguće bez pročišćenja, odnosno utvrđivanja odgovornosti - ovo je samo jedna vlada namirenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodin predsednik Republike je odsutan, čitav dan ovde nam nudite i ponavljate jedan isti argument za usvajanje ove rezolucije, a to je državna politika, kao da je ta državna politika sama sebi dovoljna i kao da niko ovde u ovom parlamentu ili čitavoj zemlji ne zna da upravo pogrešna državna politika može biti najopasnija za našu zemlju.
Dame i gospodo narodni poslanici, ova institucija snosi odgovornost, ali kada govorimo o odgovornosti uvek treba pre svega istaći pojedinačnu odgovornost. Kao najodgovornije pojedince za ovu opasnu politiku, koja nas direktno uvodi u opasnost da obustavimo evropske integracije, a istovremeno Srbe na Kosovu dovodi u opasnost da bukvalno izgube tlo pod nogama, najodgovorniji pojedinci za takvu opasnu politiku jesu upravo predsednik Vlade i predsednik Republike. Mogu da razumem i ne sumnjam u njihove dobre namere, ali znate kako se kaže – put u pakao može biti popločan dobrim namerama.
Upravo ovaj tandem koji nam je ponudio, servirao, ovu rezoluciju čini da ova država bude neozbiljna i neodgovorna. Neozbiljna, jer ova rezolucija odiše pre svega antizapadnom i antievropskom retorikom, neozbiljna, jer ne poznaje međunarodno pravo, a pri tom se ova državna politika neprekidno poziva na njega, jer kako objašnjavate da Srbija može poništavati akte, priznanje drugih zemalja, baš kao što mi ne možemo poništavati akte Francuske, Albanije, Amerike ili Rusije, tako ni te zemlje ne mogu poništavati naše akte. Dakle, ne postoji nikakav izvor međunarodnog prava koji bi to mogao da potvrdi.
Drugo, rekla sam da se radi o veoma neodgovornoj politici i ta neodgovornost se ogleda i u tome što ste samo jednom tačkom ove rezolucije, tačkom 6, proglasili vojnu neutralnost države Srbije, zatim, što ste nagovestili da ćete ukoliko dođe do priznanja nezavisnosti Kosova preispitati diplomatske odnose, kao i zato što ste sam Sporazum o pridruživanju vezali za teritorijalni integritet i suverenitet, što sve zajedno otvara mogućnost i opasnost da Srbija bude ponovo u izolaciji.
Da zaključim na kraju, dame i gospodo, ova rezolucija o Kosovu zapravo nam govori da je Kosovo izgovor za usporavanje i obustavljanje evropskih integracija u našoj zemlji i to jeste obeshrabrujuće, ali ono što je ohrabrujuće je to da većina građana ne pristaje na to i ta većina ima ko će da govori u njeno ime, tu pre svega mislim na poslanike LDP. Prema tome, gospodo, mi ćemo zastupati većinu koja želi evropsku budućnost, a vama zaista želim da pokušate da preispitate sebe i vašu politiku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u srećnija vremena prilikom usvajanja budžeta ovde je sedela čitava Vlada i na taj način davala na značaju tom pitanju, a i preuzimala odgovornost. Eto, danas to više nije slučaj.
Za nas iz LDP zakon o budžetu je i dalje najvažnije pitanje u ovoj zemlji, iako sam sigurna da se sve poslaničke grupe ne bi složile s tim, a da ne govorim o tome što je nedovoljno razvijena svest u zemlji o tome, ali prosto Vojislavu Koštunici odgovara svaka vrsta obesmišljavanja, pa i ova.
Naime, zakon o budžetu jeste najvažnije pitanje zato što se utvrđuju prioriteti ove zemlje, odnosno vitalni interesi s jedne strane, a sa druge strane pokazuje se koliko država brine o budućnosti i koliko brine o svojim građanima. Prema tim prioritetima, utvrđenim u Predlogu ovog zakona, vidi se da je jedan od prioriteta države očuvanje visoke javne potrošnje. Postoji smanjenje, ali ono je zaista simbolično.
Dakle, to očuvanje visoke javne potrošnje je u direktnoj suprotnosti sa rastom investicija, a jedini prostor za rast investicija jeste upravo smanjenje javne potrošnje.
Znam da gospodin ministar to daleko bolje zna nego ja i da rast investicija jeste jedini način za nova radna mesta i za novo zapošljavanje. To je bila preporuka i MMF-a, da se bitno smanji javna potrošnja.
Druga preporuka odnosila se na suficit, međutim, u predlogu ovog budžeta imamo deficit od preko 14 milijardi, a baš u tom iznosu su predviđena sredstva za gubitaše, za 12 društvenih preduzeća i železnicu, što pokazuje da su u ovoj državi prioritet gubitaši, ne privatni preduzetnici, srednja i mala preduzeća, za koja se izdvaja samo oko 200 miliona dinara.
Sada bih se više pozabavila nečim o čemu niko drugi nije pričao, a zapravo tiče se svih nas, a to je budžet Narodne skupštine. Predviđena su sredstva od 2,1 milijardi, ne mislim da je to malo ili mnogo, ali htela bih da kažem par reči iz razlog što se protiv Narodne skupštine vodi jedna brutalna kampanja u pogledu trošenja i rasipanja.
Nisam protiv transparentnosti. Jesam za to da se svi troškovi ispitaju i da svako stane iza njih, ali se postavlja pitanje pariteta u odnosu na neke druge stavke. Recimo, budžet Narodne skupštine od 2,1 milijardi je 10 puta manji nego što je budžet kabineta predsednika, potpredsednika Vlade, Generalnog sekretarijata, četiri službe, četiri kancelarije, jednog saveta i jedne avio-službe od 250 miliona.
Ako se pitamo zašto se vodi kampanja samo i isključivo protiv Narodne skupštine u tom pogledu, mislim da odgovor leži u budžetu koji je predviđen za Kancelariju za saradnju sa medijima. On iznosi 76 miliona, što predstavlja trećinu budžeta Narodne skupštine, tako da je Vlada na ovaj način pokazala da je propaganda i zaštita same Vlade mnogo važnija nego parlamentarizam, odnosno nego Narodna skupština.
Da ne govorim o tome da je za čitavu milijardu budžet Bije veći od ukupnog budžeta Narodne skupštine, u koji su uračunati ne samo troškovi 250 poslanika, nego preko 300 zaposlenih u ovoj skupštini. Recimo, ta Kancelarija s medijima, koja ima budžet od 76 miliona, ima samo 38 zaposlenih.
Što se tiče prioriteta, ono što bih volela da nije tako, nažalost jeste i svaki put jeste, jer smo u stvari policijska država, to je činjenica da Ministarstvo zdravlja ima četiri puta manje predviđena sredstva nego Ministarstvo policije. Mislim da se radi o nekim ciframa od 11 milijardi za Ministarstvo zdravlja, a 46 milijardi za MUP.
Takođe, mislim da nije dobro i mislim da je veoma konzervativno to što je u budžetu predviđena približna cifra za Ministarstvo vera i Ministarstvo za lokalnu i državnu samoupravu. Naime, radi se od oko 700 i nešto miliona, s tim što, verovali ili ne, Ministarstvo vera ima gotovo 50 miliona veći budžet.
Kada sam razrađivala te stavke, rashode Ministarstva vera, naišla sam na neverovatnu stvar. Naime, 105 miliona se izdvaja sa srednje bogoslovske škole i za unapređivanje veronauke u školama, a 60 miliona za unapređenje Teološkog fakulteta, a cilj programa glasi ovako - cilj je da u 2008. godini imamo diplomiranih teologa za 50% više nego u prethodnoj godini. Kad na to dodate da Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo ima tri puta manji budžet od Ministarstva vera i nema izražene potrebe koliko je ovom društvo potrebno informatičara, onda vidimo koliko se radi o jednom retrogradnom, nazadnom budžetu.
Neke institucije su takođe dobile, možda nisam u pravu, može ministar objasniti, možda nisam u pravu, možda grešim, npr. Srpska akademija nauka i umetnosti preko 200 miliona, gotovo isto kao Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo.
Kada biste sabrali, kada sam rekla da se budžetom vodi i briga o ljudima i budućnosti ljudi, onda sam sabrala neke stavke, recimo, za poboljšanje položaja invalida se izdvaja 51 milion, Uprava za bezbednost i zdravlje na radu samo 13 miliona, a znate koliko nesreća na radu se dešava u ovoj zemlji; usavršavanje nastavnog kadra u osnovnim školama, predviđena je cifra od 19 miliona, a za srednje škole 13 miliona, a nedavno je bio podatak da se na 51. mestu nalazimo na osnovu međunarodnog ispitivanja po kvalitetu srednjoškolskog obrazovanja.
Sve ovo što sam navela, troškove za poboljšanje položaja invalida, troškove za bezbednost i zdravlje na radu, za usavršavanje nastavnog kadra nije ni pola budžeta od Srpske akademije nauka i umetnosti. Verovali ili ne, oni imaju 147 zaposlenih, to je čitava fabrika ljudi.
Mislim da su postojala mesta i načini gde se ta javna potrošnja mogla rezati i to je jedan od razloga zašto ovaj budžet nije mogao da bude ekonomski optimalan, jer on prosto postaje i jedino što jeste, on je politički optimalan, jer čuva postojeće stanje i čuva partijsku državu koja je uzela korena do kraja.
Lepo je što ste sa nama, ministre, što ste došli ovde da istrpite ovu raspravu, ali u suštini, gospodine ministre, žao mi je što je tako, vi ste za mene samo jedna figura koja sprovodi Koštuničinu nazadnu i pogrešnu politiku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su još dva zakona kojima se vrši usaglašavanje sa Ustavom.
Stav LDP-a je veoma jasan. Ustav je loš i vi nas ovim zakonskim predlozima, zapravo, samo podsećate na to koliko je on loš. On, faktički, po domino efektu, urušava čitav pravni sistem i, tako, zakoni koji se usaglašavaju sa Ustavom ne mogu, naravno, biti bolji od Ustava.
Međutim, još jedna stvar je opasna za ovu zemlju. Vi ste, kao ovlašćeni predstavnik DS-a, gospodine Ratkoviću, pričali o tome kako je Ustav brana. Nažalost, u ovoj zemlji Ustav je brana koja je zaustavila reforme, jer već godinu dana od kako je usvojen Ustav, od kako je na pravnoj snazi, ova skupština nije donela ni jedan jedini reformski zakon.
Ova dva zakona nisu ništa drugo do samo prepisane ustavne odredbe, što nije dobro. Naime, zakon ne služi tome da se ustavne odredbe prepisuju, nego je potrebno da ih razradi, precizira, upotpuni.
Drugo, to je kombinacija privilegija za predsednika Republike. LDP se nikada nije bavio demagogijom i nemamo ništa protiv privilegija predsednika Republike. Ali, čak ste i u tom pogledu derogirali instituciju predsednika Republike, tako što ste u članu 8. u stavu 1. odredili da predsednik Republike i članovi njegovog domaćinstva imaju obezbeđenje i ko to obezbeđenje izvršava, a u stavu 2. ste rekli da i druga lica mogu imati isto obezbeđenje kao predsednik Republike. Pitam se: koja su to druga lica koja mogu imati isto obezbeđenje kao predsednik Republike? Ali, dobro, privilegije su manje važna stvar.
Najlošije je, dakle, to što su ustavne norme prosto samo prepisane. Evo, član 1: ''Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije''. Baš lepo, gospodine ministre, što ste se vratili, stvarno me interesuje da mi objasnite šta to znači.
Vi biste mogli da imate neko objašnjenje da u zemlji važi načelo jedinstva vlasti, pa da predsednik Republike izražava to jedinstvo vlasti. Ili da, ako već važi načelo podele vlasti, on ima približno ingerencije u svakoj grani vlasti, pa da na taj način izražava državno jedinstvo. Ne, očito je ovde bila potreba da se jednom proklamacijom, na jedan simbolički način, predsedniku Republike da neki veći značaj. Ali onda, gospodo, ako ste već to hteli, i takva odredba bi se mogla naći, recimo u preambuli Ustava, onda je potrebno da izmenite i Zakon o zastavi, grbu i himni, i da predsednika Republike odredite kao četvrti simbol ove zemlje. Prosto je tako.
Ova odredba da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo'' u direktnoj je suprotnosti sa članom 9, koji govori o nespojivosti funkcija predsednika Republike. Ovim članom 9. zakon apsolutno nije odgovorio zadatku koji mu je postavio Ustav, definišući nespojivost funkcija, jer prosto nema nikakvog objašnjenja koje su to funkcije koje predsednik Republike zapravo ne bi smeo da obavlja. U partijskoj državi u kojoj živimo, u kojoj se državne funkcije zapravo obavljaju samo kao partijska delatnost, predsednik Republike je vrh ledenog brega, gde je kao predsednik stranke i predsednik Republike. To je, dakle, apsolutno loše.
Dalje, ono o čemu je govorio gospodin Čedomir Jovanović, a to je da ste derogirali instituciju predsednika Republike na način što je Ustavom predviđeno da predsednika Republike biraju građani a, ukoliko je povredio Ustav, može da ga razreši parlament. Na taj način parlament stavljate iznad građana, a na drugi način, u stvari, devastirate funkciju predsednika Republike. Nije mi jasno, s obzirom na to da je DS-u ovaj zakon najvažniji, kako ste mogli uopšte da pristanete na to.
Što se tiče ovog drugog zakona, Predloga zakona o izborima za predsednika Republike, on je, blago rečeno, očajan. Sledeći put stvarno ne bi bilo loše, ne znam ko piše ove zakone, da to date pripravnicima, oni će ozbiljnije da pristupe i neće praviti ovakve katastrofalne greške. Prosto je tako. Ili ne znam, taj gospodin Balinovac neka piše pisma, pesme, drame, manju će štetu da nanese, stvarno nas ponižavate ovakvim lošim zakonskim predlozima.
Evo o čemu se radi. Vi ni termine ne umete da upotrebite. Vi od člana 19. do člana 24. (podnela sam amandmane na te članove) drugi izborni krug nazivate ponavljanjem glasanja. Ponavljanje glasanja je potpuno druga stvar. Do ponavljanja glasanja dolazi ako postoje neke nepravilnosti.
Ukoliko se, dakle, ponište izbori, pa se pod istim uslovima ponavlja glasanje. A drugi izborni krug je krug u kome učestvuju samo dva kandidata koja su dobila najviše glasova u prvom krugu. Dakle, nema istih uslova. To je posledica olako obećane brzine i onda urušavanje čitavog pravnog sistema i svih institucija. Bilo bi dobro da se ne brukate, da prihvatite te amandmane koje sam podnela.
I na kraju, kao šlag na torti, član 24. Prelazna odredba, ne znam da li ste pročitali: ''Na prvim izborima za predsednika Republike koji budu održani prema ovom zakonu pravo glasa imaju oni građani Republike Srbije...'' ''Građani'' - šta to znači? Širok pojam. Mora da se utvrdi da su to državljani koji su upisani u birački spisak.
Sad kaže: ''...prema merilima koja su korišćena za izbore za narodne poslanike koji su održani 21. januara 2007. godine''. Od kada se izborno pravo crpi iz nekih merila prema nekim biračkim spiskovima od nekih izbora? Od kada je to bilo? Valjda izborno pravo crpite iz Ustava i zakona, a ne iz nekih merila, što je vrlo nepismeno i uopšte neodgovorno prema nama, narodnim poslanicima, a i prema građanima koji bi trebalo da glasaju.
A da vam ne pominjem, gospodo, da o biračkom spisku, jedinstvenom biračkom spisku, o kome je toliko, do neba, kukao Koštunica 2002. i 2003. godine, nema ni pomena. Evo, već četiri godine Vlada, niko više ni ne spominje taj jedinstveni birački spisak.
Sve u svemu, zakon je loš - i jedan i drugi. Ako hoćete da ih popravite, prihvatite amandmane LDP-a, i u tom slučaju bismo glasali za ove zakone.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je nesumnjivo jedan od najvažnijih zakona koji su se našli pred nama, a za ministarstvo na čijem se vi čelu nalazite svakako i ubedljivo najznačajniji. Ne verujem da ćete imati značajniji zakon da nam ponudite. Međutim, ovom zakonu o Ustavnom sudu nije dat potreban značaj. Naime, sam odnos Vlade je takav da nam je zakon predložen kršenjem Ustavnog zakona. Dakle, ne usvajamo ga na Prvom redovnom zasedanju, kako to nalaže Ustavni zakon, čak ni na Prvoj ili Drugoj sednici Drugog redovnog zasedanja, već na Trećoj. To nije ništa novo. To su ovde poslanici već spominjali.
Gospodine ministre, imam jedno pitanje za vas, baš me interesuje i volela bih da mi odgovorite. Kako ste se, kao ministar pravde, odlučili, a imali ste dva izbora - da kršimo Ustavni zakon i pri tom donosimo ovako važan zakon, i da izvršimo izmene Ustavnog zakona i da lepo u toku redovnog zasedanja ili do kraja redovnog zasedanja usvojimo ovaj zakon o Ustavnom sudu.
Dakle, imali ste većinu, pošto su i za Ustav i za Ustavni zakon glasale sve partije u ovom parlamentu, Liberalno-demokratska partija nije, ali bi, kada bi bila stavljena u priliku da odlučuje da li ćemo da kršimo Ustavni zakon ili ćemo da ga izmenimo, verujte...
Verujem da bi svih 250 poslanika, i to smo mogli da završimo za sat vremena... Ovako, počinjemo usvajanje jednog tako važnog zakona kršenjem Ustavnog zakona.
Drugo, odnos koalicione većine je već dobro poznat, to je kao partijski Ustav, partijski upravni odbori javnih preduzeća, partijski Državni revizorski savet, a sada ćemo imati i partijski Ustavni sud; na kraju krajeva, predsednik Republike je partijski čovek, što je u suprotnosti sa Ustavom. Ne može, po članu 115. Ustava, gospodine Ratkoviću, predsedniku Republike je zabranjeno da obavlja drugu javnu ili profesionalnu delatnost. U ovom zakonu o Ustavnom sudu član 16. reguliše šta je to i koje su to profesionalne i javne delatnosti koje sudija Ustavnog suda ne može obavljati, pa se tu može primeniti analogija i za predsednika Republike. Dakle, ne smatra se javnom i profesionalnom funkcijom samo delovanje u kulturno-umetničkim, sportskim, nevladinim organizacijama, udruženjima. O tome vam govorim. Ali, nije to tema.
Naime, duh zakona zaista nije loš, solidan je i ima niz odredaba na koje se ne može nikakva zamerka dati. Isto tako, ima niz odredaba na koje postoje ozbiljne primedbe i zato je Liberalno-demokratska partija uložila preko 40 amandmana. Ti amandmani odnose se kako na stranke, odnosno inicijatore, odnosno učesnike u postupku, na položaj i ovlašćenja sudija, na postupak, pa i na pravno dejstvo odluka.
Jedan od amandmana je i ovaj amandman na član 4, po kome svako lice ima pravo na uvid u spise prema zakonu o dostupnosti javnih informacija. Gospodine ministre, barem da ne znamo stvarno sa kakvim teškoćama se uopšte taj zakon primenjuje, zakon o dostupnosti javnih informacija. To je jedna stvar.
Drugo, mi smo našim amandmanom predložili da se posle stava 2. doda stav 3. koji glasi - učesnici u postupku imaju pravo na uvid i prepis spisa, bez obzira na stav 1. i 2, odnosno na zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Dakle, time što stranke inicijatore postupka izjednačavate sa svim drugim licima, vi faktički degradirate stranke u postupku i kršite njihovo bezuslovno pravo na uvid u spise predmeta.
Još je tužnije obrazloženje koje ste nam uputili za odbijanje ovog amandmana. Naime, vi ste rekli da se amandman odbija i pozivate se na primenu člana 8. Zakona o Ustavnom sudu, po kome se na pitanja koja nisu regulisana ovim zakonom shodno primenjuju odgovarajuće odredbe drugih procesnih zakona.
Ta odredba, prvo, izaziva i pravnu nesigurnost, a drugo, može da dovede i do samovolje, jer se ne zna ni koji je postupak u pitanju, može biti krivični, parnični, upravni, pa čak i stečajni postupak spada u procesne zakone.
Prema tome, šta je glavna mana i ono što ste u stvari izgubili iz vida – nisu sve stranke u mogućnosti da koriste punomoćnike, razumete. Ovako će se jedna stranka, koja bi pribavila taj zakon i sama, recimo, pokrenula neki postupak, na primer podnela ustavnu žalbu, svakako pozvati na ovo prema Zakonu o javnom informisanju, da svako lice ima pravo uvida.
Neće znati za vaše obrazloženje i tražiti član 8. po kome se shodno primenjuju drugi procesni zakoni, a onda ići u nabavku svih tih drugih procesnih zakona. Prosto, zamislite tu situaciju. Ne vidim zašto je toliki problem da se doda samo jedan stav koji posebno obezbeđuje pravo učesnicima u postupku. To je nerazumljivo.
Što se tiče učesnika u postupku, podneli smo više amandmana, pa bih da iskoristim priliku samo taj deo da povežem. Recimo, nejasne su, nepotpune i konfuzne odredbe člana 80. koje se odnose na ovlašćenja suda da donese odluku o zabrani političkih partija, udruženja, sindikalnih, verskih zajednica i drugo. Tu niti je uređen postupak, niti se navodi koji se dokazi izvode, niti koja su ovlašćenja učesnika u postupku, niti kako se utvrđuju razlozi, na primer, za zabranu jedne verske zajednice. I tu su učesnici apsolutno uskraćeni za neki minimum garancije svojih prava.
Na kraju, ako hoćete, i član 93, a vidim da ste se hvalili, novina, gde se u stvari Ustavni sud ovlašćuje da, na inicijativu Narodne skupštine, ispita da li je predsednik Republike prekršio Ustav. Čak ni za predsednika Republike, osim odredbe da on daje odgovor Ustavnom sudu, apsolutno nema određeno ni koja procedura je u pitanju, ni koji se dokazi izvode, ni da li on ima, recimo, pravo da koristi punomoćnika. Što se tiče stranaka, to su, recimo, najveće mane.
Što se tiče položaja sudija, htela bih da kažem da je u ovom zakonu apsolutno neprecizno regulisano imenovanje stranaka. Prvo, nisu određeni rokovi. Nema veze što Ustav ne određuje, upravo zakon treba da dopuni i mislim da je jako važno da postoje rokovi za imenovanje sudija. Doći ćemo u situaciju, recimo, neke sudije će otići u penziju ili biti sprečeni da rade, a onda nećemo imati rok i ponovo ćemo doći u situaciju da imamo deblokadu Ustavnog suda, kao što imamo danas.
Mnogo je više pažnje posvećeno odlasku u penziju sudija Ustavnog suda, nego što je regulisano njihovo imenovanje. U prvom redu rokovi, a u drugom redu, što je najvažnije, kriterijumi za imenovanje.
Da ste ovim zakonom predvideli tačne kriterijume za imenovanje sudija i da ste prethodno, a to bi bilo sjajno, organizovali javnu raspravu, pa da su tu učestvovali predstavnici sa pravnog fakulteta, Društva sudija, Instituta za uporedno pravo, nevladinih organizacija koje prate praksu suda u Strazburu, verujte da bi sigurno obe liste bile daleko bolje.
Kao što sada od 20 predloženih kandidata sa dve liste, jednu predlaže predsednik Republike, a drugu Narodna skupština, odnosno vladajuća koalicija, mi faktički imamo samo tri respektabilne biografije, a sve ostalo, morate priznati... Prosto, istaknuti pravni stručnjaci nisu pristali da bez određenih kriterijuma i uslova budu stavljeni na ovakvu listu. Dakle, na taj način biste faktički popravili i listu kandidata.
Takođe, što se tiče razrešenja i udaljenja sudija, nema nikakvih ovlašćenja sudija Ustavnog suda, da li ima pravo da se izjasni, da li ima pravo da koristi pravni lek; i zašto ne bi imao, kada sve druge sudije sudova opšte nadležnosti imaju, zašto to ne bi imao i sudija Ustavnog suda. Ovako, na ovaj način, ne mislim da ste to namerno uradili, ali nije ni isključeno, otvara se mogućnost da se faktički proverava podobnost sudija, odnosno da se utiče na njihovu nezavisnost.
Ovim bih završila. Podneli smo još amandmane koji se tiču ustavne žalbe, postupka i pravnog dejstva odluka, ali o tome ću kada ti amandmani budu na redu.

Gospodine predsedavajući, reklamiram povredu člana 100. Poslovnika Narodne skupštine, koji govori o tome da narodni poslanici koji reklamiraju povredu Poslovnika moraju da navedu i koja odredba je povređena. Gospodine predsedavajući, nekoliko poslanika SRS niti je navelo član Poslovnika, niti bilo kakve veze ima sa procedurom.
Nisam izašla da branim gospođu Vesnu Pešić, jer apsolutno nema potrebe da bilo ko nju brani. Druga stvar, apsolutno me ne interesuju knjige Vojislava Šešelja. To što ste vi frustrirani i hteli biste sa ovog mesta da branite Vojislava Šešelja, a da sudite Vesni Pešić, to je vaša stvar. U znak protesta, zbog kršenja procedure, poslanička grupa LDP će napustiti sednicu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je 34, poslednja tačka dnevnog reda, ove salate od dnevnog reda. Ona i simbolično daje pečat čitavom tom dnevnom redu, koji, zapravo, najbolje pokazuje koliko smo mi daleko od suštine, koliko se bavimo sporednim stvarima i koliko nam reforme uopšte nisu važne. Jer u ove 34 tačke nema nijednog reformskog zakona.
Ali, ne samo to. Ova tačka, kao i neke druge, kao, recimo, Zakon o Vladi, praktično, devastiraju parlament na najgrublji mogući način.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo uopšte nije nivo za parlament. Uvažavam prisustvo gospodina ambasadora, ali nije posao parlamenta da se udvara bilo kojoj ambasadi.
Dakle, to nije nadležnost parlamenta. To je tako prema Ustavu koji ste vi, gospodo, usvojili.
Pogledajte član 99. Nadležnost Narodne skupštine, koji govori o tome da je Narodna skupština nadležna za potvrđivanje međunarodnih ugovora, kada je to zakonom propisano. Ili će se ovde naći neko da me ubedi da je ova deklaracija o osudi izolacije i blokade Republike Kube od strane SAD naš prioritet i nešto što nam bog zna kako pomaže u našem međunarodnom položaju?
Gospodo, govorim da mi takođe osuđujemo blokadu i imamo razumevanja za teškoće koje trpe građani Kube, ali isto tako razumemo i da se tamo krše ljudska prava od strane nedemokratskog društva. Ako ništa drugo, o tome govori činjenica da je 47 godina na vlasti dinastija Kastro.
Dakle, kažem da je to nadležnost Ujedinjenih nacija i mi nemamo ništa protiv da naša država, kao država članica, naravno glasa za tu rezoluciju, ali se protivimo ovakvom politikantstvu i ovakvom degradiranju parlamenta.
Jer, dame i gospodo, da se ovde radi samo o solidarnosti, ja bih se zaista radovala. Ovde je solidarnost samo izgovor. Zašto ova država nije izrazila solidarnost npr. povodom žrtava cunamija u Indoneziji ili povodom nasilja u Burmi? Ne može, zato što to nije nadležnost parlamenta. Solidarnost je nesporna, o tome se ne raspravlja i zna se ko može, na koji način i u kojim institucijama da izrazi svoju solidarnost.
Ovde se radi o nečemu drugom, dame i gospodo. Predlagač je, naravno, ko bi drugi bio do SRS. Gospodo, najiskrenije vam čestitam, verujte mi. To jeste pobeda vaše politike. Vi na ovaj način ne samo da branite i promovišete svoju politiku, nego koristite instituciju parlamenta da toj politici dajete legitimitet i legalitet. A u tome vam pomaže, dame i gospodo, poslanička većina: DSS, G17 i DS. Zaista, najteže mi je što to podržava DS, mada odavno nemam iluzije u vezi sa njenom politikom.
Razumela bih da se na dnevnom redu ove sednice, povodom našeg međunarodnog položaja i poštovanja međunarodnog prava, recimo, našla deklaracija o Srebrenici. Ili da se na ovoj sednici našao Zakon o spoljnoj politici, koji smo dužni da usvojimo do kraja godine, a da ne govorim o drugom setu zakona.
Da ne ponavljamo ovde kao papagaji: Ustavni sud, Zakon o odbrani i vojsci, Zakon o teritorijalnoj organizaciji, Zakon o predsedniku Republike. Kada mislite da usvojite sve te zakone? Potrčali ste da usvojite Zakon o Vladi, čiji je rok do 31. decembra tek iduće, 2008. godine. Zašto makar nismo usvojili i Zakon o Narodnoj skupštini zajedno sa Zakonom o Vladi?
Elem, ovde se više radi o osudi SAD nego o solidarnosti. Pogledajte deklaraciju − više puta je spomenuta osuda SAD nego sama Republika Kuba i građani Kube.
Dakle, to je ono što karakteriše politiku SRS-a. Ona je uvek bila prepoznatljiva po tome što se protivila politici Evropske unije, a posebno evroatlantskim integracijama, dakle i Americi. Nikada ona nije bila prepoznatljiva po tome što je vodila brigu o drugim narodima. Čak naprotiv, ima mnogo više primera koji pokazuju da ona nije bila u stanju da vodi brigu o njima.
Tehnički je deklaracija dobro urađena, ali šta se dešava nakon deklaracije? Onda su se složna braća i sestre, znači SRS, SPS, DS, G17 i DSS, dogovorili da podnesu, verovali ili ne − ovo ću da pošaljem studentima Pravnog fakulteta, ovo je stvarno smešno − jedan amandman. I slovima i brojevima: jedan amandman.
Ako ste, kao poslanička većina, hteli da revidirate stav, imali ste u tehničkom smislu dve mogućnosti: da se predlog povuče pa da se podnese nov ili da se podnese šest amandmana. Žalim službe koje će morati ovo posle da srede. Pazite, jedan amandman podnet je na četiri člana, što znači da, od pet članova ove prethodne deklaracije na koju ste podneli amandman, jedan ostaje da važi, samo ne znamo koji.
Drugo, da li važi obrazloženje ove prve deklaracije, pošto se obrazloženje amandmana sastoji samo u jednoj jedinoj rečenici: ''Ovim amandmanom uređuje se tekst Predloga deklaracije''. Gde se amandmanom može uređivati nešto? Može da se menja ili briše neki član.
Dakle, ovo je zaista neverovatno i potpuno diletantski, najblaže rečeno. Volim da se bavim procedurom i da to pratim, pa me je to posebno pogodilo, ali još je gora sadržina. Ovo je, gospodo, obraćam se poslaničkoj većini, doneto (kao i kada ste donosili Ustav, kada su vas takođe predvodili radikali) na brzinu i nepromišljeno, i uz svako, i ono minimalno, nepoznavanje međunarodnog prava.
Evo o čemu vam govorim. Dakle, u ovom uvodnom delu − ''Imajući u vidu da je Srbija i sama pretrpela ekonomske sankcije međunarodne zajednice'' − prosto bi trebalo spomenuti da su to bile sankcije Ujedinjenih nacija, koje smo zbog Miloševićeve politike zaslužili.
Samo bih ovom prilikom da vas podsetim. Pre nego što su nama uvedene sankcije, dame i gospodo, nismo mi bili baš tako samo žrtve. Mi smo uveli sankcije Sloveniji, a te sankcije nikada nisu formalno stavljene van snage. Tako da će deklaracija ovog parlamenta imati isti efekat. Kao što je Slovenija grcala, i grca i danas zbog naših sankcija, toliko će i građani Kube imati koristi od deklaracije ovog parlamenta.
Da, Rezoluciju Ujedinjenih nacija podržavam i verujem da će Republika Srbija biti za nju. Ali nisam za ovu deklaraciju parlamenta, koja je iskorišćena za politikantstvo i davanje municije Srpskoj radikalnoj stranci za vođenje njene spoljne politike, obračunavajući se sa evroatlantskim svetom.
Najgora od svega jeste tačka 2. To je ono što sam vam govorila. Tu pokazujete koliko ste to na brzinu uradili i uopšte i nimalo ne poznajete međunarodno pravo.
Gospodo, zašto niste makar pogledali Povelju Ujedinjenih nacija?
Evo šta stoji, gospodine Mićunoviću, u vašoj deklaraciji, koju ste svi potpisali.
Tačka 2. kaže: ''Narodna skupština Republike Srbije protivi se svakoj primeni politike prisile, sankcija i izolacije zemalja, koje za posledicu uvek imaju patnju stanovništva''.
To je jedan generalni stav. Taj stav je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, sa članom 41. Povelje Ujedinjenih nacija, koja daje ovlašćenja Savetu bezbednosti da može uvoditi sankcije, i ne samo ekonomske, nego može koristiti i oružanu silu, izvršiti blokadu saobraćaja itd.
Dakle, vi se ovde, za razliku od ove prve čisto radikalske deklaracije, u ovoj koju ste podržali svi, kao složna braća i sestre (sabornost ponovo na delu), sukobljavate sa Ujedinjenim nacijama. I, dok se udvarate jednoj ambasadi, sve druge ambasade će vam se smejati. To je problem.
Dame i gospodo, htela bih na kraju da izrazim svoje žaljenje što poslanička većina i dalje sledi Srpsku radikalnu stranku i pomaže joj u osnaženju njene politike. Htela bih da kažem da je ovo već viđena matrica, matrica '90-ih, i zapravo se o tome i radi.
Naime, svaki put kada ova država, koja nije bila ni racionalna, ni efikasna, ni demokratska, kada nije imala kapacitet, i kada nije bila sposobna da rešava svoja unutrašnja pitanja i probleme, okretala se ka svetu i rešavala svetsku nepravdu i svađala se sa svetom. Ova deklaracija ne znači ništa drugo nego to.
Ponavljam, jesmo za neophodnost ukidanja blokade. Mi to razumemo, ali se istovremeno zalažemo i za demokratizaciju Republike Kube. A parlament nije nadležan za to.
Sada se obraćam samo poslaničkoj većini i tražim njihovu pažnju. Odnosno, imam jednu molbu. Nema veze što ste podržali i što je na dnevni red uopšte došla ova deklaracija radikala o osudi, izolaciji i blokadi Republike Kube od strane SAD. Ajde, probajte to da zaboravite.
Dakle, u velikom ste tehničkom problemu. Reći će vam to i službe i svaki student prava, i ne znam kako ćete da izađete iz njega. Faktički se sukobljavate sa Ujedinjenim nacijama i pokazujete nerazumevanje osnovnog dokumenta i nepoznavanje Povelje Ujedinjenih nacija.
Da se ovo ne bi shvatilo kao prećutna podrška režimu dinastije Kastro, ja vam, dame i gospodo poslaničke većine, pre svega Demokratske stranke, predlažem da zaboravite da se radi o amandmanima LDP-a.
Podneli smo šest amandmana. Samo na ovaj način možete da ispravite grešku, i nepoštovanje međunarodnog prava i katastrofalnu tehničku grešku.
Sada ću vam pročitati. Podneli smo, kao što je naravno i ispravno, na pet članova i naslov − šest amandmana.
Prvi amandman − menja se naziv deklaracije i glasi: ''Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o preduzimanju neophodnih mera za okončanje izolacije i neodložnu demokratizaciju Republike Kube''. Ne moram da vam čitam obrazloženje. Vaš je sličan. To je po Povelji, proverite.
Drugi amandman je na član 1. Dodaju se reči: ''kao i uskraćivanje osnovnih ljudskih prava koje prema građanima Republike Kube sprovodi nedemokratski politički režim u toj državi''. Ne možete prećutati činjenicu da se radi o višedecenijskom propadanju Republike Kube i zbog unutrašnjih pitanja Republike Kube, odnosno nedemokratije.
U članu 2. posle reči ''blokadu Republike Kube'' stavlja se tačka i ostatak teksta se briše.
Član 3. menja se i glasi: ''Narodna skupština Republike Srbije poziva državne organe Republike Kube da pristupe hitnoj demokratizaciji zemlje, prihvate obaveze koje proističu iz multilateralnih međunarodnih ugovora i odluka međunarodnih organizacija i u svom pravnom poretku omogući uživanje širokog kataloga građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava svim svojim građanima.
Narodna skupština Republike Srbije posebno poziva državne organe Republike Kube da obezbede neodložno uspostavljanje višepartijske demokratije i hitno održavanje opštih, tajnih i poštenih političkih izbora u skladu sa odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.''
I član 4, već sam par puta ponovila taj stav, ali, eto da upoznam poslanike poslaničke većine: ''Blokada Republike Kube nanosi štetne posledice po socijalni, ekonomski, kulturni položaj građana Republike Kube i dodatno umanjuje šanse za brz i efikasan oporavak kubanskog društva i njegov napredak''.
Time smo, u stvari, istakli svoje opredeljenje: da i mi smatramo da su blokada i izolacija kontraproduktivni.
Molim poslaničku većinu da razmisli o prihvatanju ovih amandmana. Nemojte biti sujetni. Nemojte da vam uvek LDP bude veći protivnik od Srpske radikalne stranke. Molim vas da, u interesu politike i interesu građana Republike Srbije, prihvatite ove amandmane. Hvala vam.

Vrlo kratko, uopšte se ne razumemo. Prvo, ovde uopšte nema žuči, niti ima međupartijskih borbi, pošto su svi na jednoj strani, samo je LDP na drugoj.
SRS je u uvodnom izlaganju napala LDP nekim temama koje nemaju veze sa ovim što je na dnevnom redu, i tu ćemo se složiti.
Ne znam da li je to toliko teško − navedite mi, molim vas, gospođo Nado, ili vi, profesore Mićunoviću, jednu zemlju koja je potegla 200, 300 ili 500 poslanika da rešava ovo pitanje u svom parlamentu. Ja kažem: to je nadležnost UN, o tome glasa država članica jer ima platformu. Apsolutno je inače nepotrebno.
Podržavam solidarnost sa građanima Kube, to je nesporno. Ali, mi ovde radimo na štetu interesa građana, trošimo njihov novac i vreme jer, prosto, ova deklaracija nema nikakvog značaja. Da li stvarno mislite da Parlament Srbije može uticati na SAD? Stvarno će se prepasti? Sutra će da ukinu sankcije?
Slažem se da može rezolucija UN, donose je zemlje koje su potpisnice, 150 ili 160 zemalja, znam da će Srbija glasati za to, nemamo ništa protiv, samo kažem - ovo je potpuno bespotrebno. Naseli ste na ideju SRS da promoviše svoju antizapadnu politiku i da time prikaže nekakvu lažnu solidarnost. To je sve što imam da vam kažem.
Drugo, zaista tvrdim da tačka 2. deklaracije nije u skladu sa međunarodnim pravom, ne možete generalno da osudite svaku vrstu pritiska i sankcija.
Ne možete da budete protiv Povelje UN, ali ovde jeste, po ovome, tako glasi tačka 2 - Narodna skupština Republike Srbije se protivi svakoj primeni sankcija, prisile, prinude, a to nije u skladu sa članom 41. Povelje UN, koja to ovlašćenje daje Savetu bezbednosti.
Dame i gospodo, evo gde se nalazimo. Stvarno sam za solidarnost, ponovila sam to sto puta. Hajde da pokažemo i u radosti solidarnost.
Hajde da čestitamo Crnoj Gori što je potpisala Sporazum o asocijaciji i pridruživanju, a mi se još nalazimo u međukoraku, ne možemo ni da parafiramo. Hajde da čestitamo Republici Hrvatskoj što je postala nestalna članica Saveta bezbednosti.
A mi ovde, kao zaludni, sedimo i pričamo o nečemu što se podrazumeva, što će Republika Srbija ionako podržati. Prema tome, trošimo i novac i vreme građana Republike Srbije, i radimo na njihovu štetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu imperativne norme, ako to vama, gospodine Duliću, uopšte nešto znači, sadržane u članu 104. Poslovnika Narodne skupštine, po kojoj su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a prema članu 113. tu dužnost imaju i članovi Vlade.
Gospodine predsedniče, vi ste, nažalost, rodonačelnik kršenja Poslovnika u ovoj skupštini. Ne samo da nemate snage i volje da sprečavate druge poslanike da krše, nego ga upravo vi konstantno kršite.
Na primer, juče u prepodnevnom delu SRS je do pola dva reklamirala Poslovnik i koristila poslovničku mogućnost da iskaže svoje nezadovoljstvo sednicama Skupštine Grada. Niko ih nije sprečavao, još im je Skupština izašla u susret i zakazan je Odbor za lokalnu samoupravu, kako bi oni mogli o tome da raspravljaju.
U popodnevnom delu poslanička grupa LDP je, gospodine predsedniče, koristila ne samo ovlašćenje i pravo iz člana 226, po kome narodni poslanici ne samo imaju pravo nego i obavezu da prisutnog resornog ministra pitaju i zatraže obaveštenja, a mi smo, da vas podsetim, samo tražili da nam ministar iznese program i plan kako namerava da utroši sredstva koja će na osnovu usvojenih konvencija dobiti. Izražavali smo našu sumnju da će to biti u skladu sa standardom dobrog domaćina, jer je gospodin Velja Ilić više puta pokazao da to nije.
To što je DS odustala od uverenja da gospodin Ilić nije dobar ministar, ne znači da će LDP svoje mišljenje da promeni. Prosto se radi o doslednosti i o principijelnosti. Gospodine predsedniče, DS je najviše stalo, prioritet svih prioriteta jesu predsednički izbori. Nadam se da ćete, pošto ne poštujete Ustav ni zakon, makar u ovoj normi ispoštovati, niti poštujete međunarodno pravo, pošto obesmišljavanje međunarodne poternice nije ništa drugo nego kršenje međunarodnog prava, o kršenju Poslovnika sam već govorila.
Dakle, gospodine predsedniče, što se tiče predsedničkih izbora, samo ću da konstatujem: nikada radikali nisu bili slobodniji u jednoj skupštini nego za vreme vašeg predsedavanja. Štitili ste jednog, u odnosu na narodne poslanike, što nije vaša dužnost, člana Vlade, odnosno ministra koji je već najavio kandidaturu za predsednika Republike, a onda će vam đavo biti kriv ukoliko Boris Tadić izgubi izbore.

Gospodine predsedniče, opet ste vi prekršili Poslovnik. Naime, prekršili ste Poslovnik u članu 100. stav 3, po kome je predsednik Narodne skupštine dužan da narodnom poslaniku, koji reklamira povredu Poslovnika, da odgovor. Meni niste dali nikakav odgovor, bilo kakav odgovor. Dakle, ponovo ste prekršili Poslovnik i, nažalost, moram da kažem da ga jedino ne kršite kada ste odsutni, gospodine predsedniče.
Umesto vas, pokušala je da mi odgovor da predsednica poslaničkog kluba DS, gospođa Nada Kolundžija. Naime, moje pitanje je glasilo - odakle crpite ovlašćenje da poslanicima uskratite pravo i obaveze iz člana 226, a u Glavi XVI koja se tiče prava i dužnosti narodnih poslanika.
Dakle, član 221. kaže - narodni poslanik je dužan da učestvuje u radu Narodne skupštine. Član 226, gospođo Nado, ne odnosi se na poslanička pitanja. Poslaničko pitanje je regulisano članom 198. Ona se postavljaju na kraju sednice. Član 226. glasi ovako: ''Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja, kako od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.''
Dakle, to je ovlašćenje narodnog poslanika. To ovlašćenje narodni poslanici mogu da koriste samo kada je ministar prisutan. Mi nismo govorili mimo teme dnevnog reda, npr. o Skupštini grada Beograda. Mi smo govorili o železnici, tražili smo od ministra da nam objasni kako namerava da troši sredstva koja će na osnovu konvencija, koje se nalaze na dnevnom redu, usvojiti. Dakle, poslaničko pitanje nema veze sa ovim ovlašćenjem.
Drugo, to je pravo i obaveza narodnih poslanika. U našem slučaju, u našoj krhkoj demokratiji, to je pravo opozicije. U razvijenim zemljama i poslanička većina kontroliše vladu, a kod nas će to biti kada naša železnica bude išla 160 km/h, a sada 44. Do tada, gospodo, mi imamo pravo i ovlašćenje, a predsednik Skupštine neka mi navede odredbu po kojoj može da nam uskrati to pravo, obavezu i ovlašćenje.
Pošto imam još malo vremena, to ne radimo u cilju stranačke promocije, ne radimo čak ni samo zbog naših birača, radimo zbog svih birača, koji su glasali za bilo koju poslaničku grupu, a u prvom redu, gospođo Nado, zbog birača koji su glasali za Demokratsku stranku, pošto ne verujem da imaju poverenja u ministra Velju Ilića.

Dame i gospodo narodni poslanici, kakva Vlada, takav i Predlog zakona o Vladi, odnosno kako ste Ustav doneli i kakav vam je Ustav, tako ga danas i poštujete.
Najpre, ovaj zakon je uvršćen u proceduru kršenjem te procedure. Prvo, ne ispunjava uslove iz člana 83. Poslovnika, jer krši Ustav i Ustavni zakon.
Drugo, ovaj zakon ne ispunjava uslov da bude uvršćen u dnevni red po hitnom postupku. Naime, odredba člana 161. i 162. Poslovnika jasno govori da se po hitnom postupku zakon može doneti samo izuzetno, zbog okolnosti koje se nisu mogle sprečiti, a to bi uticalo na bezbednost zemlje ili na rad organa i organizacija.
Pitam vas, dame i gospodo, šta to sprečava ovu vladu da radi, pa je sada bilo neophodno da se po hitnom postupku menja Zakon, i ne samo to, nego kršenjem Ustavnog zakona, člana 12, koji određuje rok u kome se ovaj zakon može doneti?
Ništa drugo no potreba da Vlada sebe zaštiti. Vlada se, jednostavno, samo fokusira na puko korišćenje i upotrebu vlasti i zato bi adekvatniji naziv za ovaj zakon bio, recimo, zakon o sistemu podele vlasti u korist Vlade.
Kod razloga za donošenje ovog zakona navedeno je da je potrebno da se Zakon o Vladi usaglasi s Ustavom. Tvrdim, kao prvo, da je ovo usaglašavanje izvršeno samo delimično, a naročito u korist onih odredaba koje se tiču ovlašćenja Vlade.
Naime, nije usaglašen Predlog zakona, na primer, sa članom 99. stav 2. tačka 1), koji kaže da Narodna skupština bira, nadzire i razrešava Vladu.
U ovom predlogu zakona samo su nam razjašnjeni načini kako se Vlada bira i kako se razrešava, a najvažniju funkcije Skupštine, a to je da kontroliše Vladu, u ovom predlogu zakona uopšte nemamo. Isto tako, nije usaglašen ovaj predlog zakona sa članom 124, koji se, faktički, svodi na isto i koji kaže da je Vlada odgovorna Narodnoj skupštini. Dakle, to je ono što se tiče samog usaglašavanja, tj. ono je samo delimično i selektivno.
Drugo, ovaj predlog zakona ne samo da je kršenje Ustavnog zakona, eksplicitno sam navela član 12. koji određuje rok za usvajanje i donošenje ovog zakona, nego je i kršenje samog Ustava, i to člana 192, koji jasno kaže da je Vlada dužna da obustavi od izvršenja opšti akt opštine za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu.
Pri tom, u Ustavu postoji glava VII koja se tiče teritorijalne organizacije, koja jasno definiše šta su jedinice lokalne samouprave i koristi termin - jedinice lokalne samouprave svaki put kad hoće da naznači da se neka odredba odnosi na opštine, gradove i grad Beograd.
U ovom obrazloženju se kaže - novi ustav izričito ovlašćuje Vladu da se stara o ustavnosti i zakonitosti opštih akata opština, to je član 192. koji sam vam pročitala, pa onda, u zagradi, piše - time i gradova i grada Beograda.
Dakle, Vlada sebi daje za pravo da krši Ustav, i to odredbu člana 192. i čitavu sedmu glavu.
Gospodine ministre, pošto niste bili ovde, samo želim da vam kažem da je prekršena procedura. Zakon je samo delimično usaglašen sa Ustavom, prekršen je član 192. Ustava, član 12. Ustavnog zakona i rekla sam na početku i ponavljam, ovaj predlog zakona samo nam pokazuje kakva je Vlada.
Dakle, kakva Vlada, takav predlog, kakav Ustav, takvo usaglašavanje s Ustavom.
Liberalno-demokratska partija, iz razloga koje sam iznela, neće glasati za ovaj predlog.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je treća tačka ovog dnevnog reda koja nam jasno ukazuje koliko je Srbija zaostala u civilizacijskim i integracijskim tokovima. Naime, jedina smo država u Evropi koja nema državnog revizora, kao najozbiljniji i najvažniji antikorupcijski organ. Druge dve tačke su CEFTA i Kjoto protokol. Poslednja smo zemlja u regionu, odnosno u Evropi koja usvaja i prihvata te integrativne tokove.
Liberalno-demokratska partija će prihvatiti Kjoto protokol i CEFTA sporazum, ali ono što razlikuje ovu od prethodne dve tačke je to da je vladajuća koalicija kod CEFTA sporazuma i Kjoto protokola pokazala svoju neodgovornost u sporosti, tromosti i nesposobnosti, dok je kod državnog revizora ta neodgovornost još veća i vrlo opasna, jer se faktički vladajuća koalicija usudila da izigrava zakon, da izigrava građane i demokratiju.
Prosto, stvara se privid da se formira neko telo. Ne radi se uopšte o stručnjacima, o licima koja imaju licencu za revizora.
Čak su neki po biografiji već pokazali svoju umešnost za zloupotrebu i prikrivanje, kao što je recimo predložena članica ispred Nove Srbije, koja je bila član izborne komisije u vreme izborne krađe 2000. Liberalno-demokratska partija neće glasati za ovaj predlog. On nema apsolutno nikakvu svrhu, jer je jednostavno ovaj savet Državne revizorske institucije skrojen po modelu Vlade.
Dakle, predsednik Saveta je iz DSS-a, kao što je i premijer, potpredsednik je DS i tri člana su G 17, Nova Srbija i DS.
Ta činjenica dovoljno govori da će ovo telo služiti samo za potvrđivanje mahinacija i zloupotreba, tako da ćemo imati priliku i dalje da u vladinim aferama, od kofera do koncesija, preko javnih nabavki bez tendera u MUP-u, imamo samo telo koje će faktički potvrđivati te zloupotrebe.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče...

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, na osnovu člana 100, reklamiram sledeće povrede  Poslovnika Narodne skupštine: član 104, član 136, stav 2. i stav 3, član 137. i član 160.
Dozvolite mi da obrazložim i da mi ne uračunate vreme koje mi je potrebno za citiranje, na osnovu člana 100.Poslovnika. Zahvaljujem najlepše i čestitam na hrabrosti na početku da ste se baš okuražili u mom slučaju.
Član 104. jeste povreda dostojanstva Narodne skupštine i ovaj put, i po ko zna koji put, to ni manje ni više čini Vlada, ono malo dostojanstva što imamo u javnosti najpre ugrožava Vlada Republike Srbije. Evo, na sledeći način.
Prvo, još 14. februara smo usvojili ovde Rezoluciju po kojoj su Vlada i pregovarački tim bili u obavezi da nam dostave taj izveštaj, jer Vlada odgovara i izveštava Narodnu skupštinu, a nije nam dostavljen, evo, prošlo je već 6 meseci. Sada u članu 8. ponuđene Rezolucije, ponovo kažete da će Vlada redovno izveštavati. Trebalo bi da stoji, ili najmanje dva puta u toku pregovora ili jednom mesečno.
Drugo, ova sednica, na kojoj nam je ponuđeno da raspravljamo o Predlogu rezolucije, čiji je predlagač Vlada, još je 11. jula u medijima najavljeno da će biti 24. jula, a ja sam, gospodine predsedniče, juče oko 18 časova morala da urgiram kod vas da bih dobila i izveštaj i predlog. Pored toga nije prošlo ni kroz nadležan Odbor za Kosovo i Metohiju, niti Rezolucija, niti izveštaj.
Tako da Vlada konstantno krši dostojanstvo Narodne skupštine i sve najvažnije odluke za ove četiri godine, koliko je premijer Vojislav Koštunica na čelu Vlade, dakle, i Ustav, i noćni izbor predsednika Skupštine, i noćni budžet, i noćni izbor Vlade, pa i ova sednica će biti noćna. Sad se samo pitam da li za to da biste sprečili javnost da se dobro informiše ili ne znam šta, da bi nas gledale sove možda.
Član 136, gospodine predsedniče, vi ste prekršili Poslovnik. U stavu 2. piše da Rezolucija mora da sadrži obrazloženje, i to taksativno nabrajano šta sve, ali tačka 3. kaže, znači, i pojedinačno objašnjenje svih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja.
Mislim da ovde, ako pročitate, ovo se naziva obrazloženje i objašnjenje, ali je samo prepis tačaka 2, 4, 5. i 6, a mnoge stavke traže dodatno obrazloženje i objašnjenje. Pa, na primer, iz tačke 6, rečenica glasi: ''Obavezuje se Vlada Republike Srbije i svi državni organi da blagovremeno i energično odgovore svakom nagoveštaju ili činu bilo kojeg međunarodnog subjekta''.
Dakle, zašto u obrazloženju ne postoji objašnjenje šta znači energičan odgovor, šta znači nagoveštaj ili bilo koji drugi čin međunarodne zajednice. Mi nismo švajcarski parlament, ali i da jesmo, i tada bi bilo potrebno imati ovakvo objašnjenje, a da vas ne podsećam da smo parlament države koja je do pre 7 godina imala najneslavniju moguću istoriju upravo zbog energičnih odgovora koje smo pružali.
Dalje, stav 3. člana 136. govori da Rezolucija mora biti sastavljena u skladu sa opšteprihvaćenim načelima međunarodnog prava. A u tački 5. Rezolucije, Narodna skupština zahteva od Ujedinjenih nacija, zatim Narodna skupština zahteva od generalnog sekretara Ujedinjenih nacija; to nisu dobre opšteprihvaćene međunarodne norme.
Čudi me da poslanici demokratske većine, gospodin predsednik države, ministar inostranih poslova, gospođa šefica poslaničkog kluba, koja je bila predsednica međunarodnog odbora od 2001. godine, nisu se izborili da makar umesto ovog zahteva, ne moramo da budemo snishodljivi, ne zalažem se za to, stoji očekujemo, ili neki drugi izraz.
Ova Rezolucija faktički samo služi da se zahladne odnosi sa međunarodnom zajednicom, da se preti. S druge strane je mačka u džaku, jer nemamo dovoljno informacija i objašnjenja. Pitam poslanike demokratske većine samo, da li mislite da bi bolji bio međunarodni signal, da ste ovu rezoluciju, koja bi kao naša koju smo podneli juče, ali je tek danas dostavljena, u prvom redu pretpostavljala evropsko jasno, nedvosmisleno opredeljenje, zatim brigu o Srbima...

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, nisam ni očekivala da će premijer doći danas.
Nije bio ni u prošlom sazivu nijedanput kada se usvajao budžet, niti je dao bilo kakvu izjavu o Predlogu zakona o budžetu u medijima.
Prosto, njega ni ekonomija, ekonomski i socijalni prioriteti, ne interesuju, on je zaokupljen duhovnim prioritetima, mitovima i krojenjem planova za dalji populizam.
Ono što me brine, što je opasno i rizično, jeste da, nažalost, nema ni ministra finansija, a ministar ekonomije je juče dao izjavu da se stidi budžeta i rekao je da neće da komentariše. Zamislite ministra ekonomije koji neće da komentariše budžet, da ne pričam dalje o tome.
Ono što je opasnije, i veoma rizično, jeste činjenica da ova druga Koštuničina vlada nastavlja lošu praksu usvajanja zakona na brzinu, bez realnosti, bez utvrđivanja prioriteta i bez šire javne rasprave, tako da o ovom budžetu, faktički, nisu imali priliku da se izjasne drugi građani, pa ni mi, poslanici, nismo imali prilike da razgovaramo sa nadležnim ministrom.
Nisam ekonomista, ali vodeći ekonomisti, kao što su gospodin Prokopijević, Gligorov, Kovačević, Stamenković, Brkić, kažu da je ovaj budžet ekspanzivan, inflatoran i loš.
Naročito je velika zamerka što se povećavaju rashodi za 20% u odnosu na prošlu godinu i to se opravdava povećanjem plata u javnom sektoru, što će, faktički, usrećiti, mada samo kratkoročno, samo negde oko 300.000 ljudi, a, u suštini, naneće štetu svima ostalima, dakle, ukupnom stanovništvu, 7,5 miliona ljudi.
Evo, juče je guverner Jelašić najavio da će ovakav budžet izazvati inflaciju i povećanje kamatnih stopa, što direktno znači da se ovim budžetom štiti samo javni sektor, i to na uštrb privatnog sektora, a znamo da je privatni sektor najvažniji kad je reč o povećanju zaposlenosti u ovoj zemlji, što jeste najveći problem.
Što se tiče konkretnih stavki, najpre ono što je uočljivo, a to je da jedna od najvećih stavki u ovom budžetu, dakle, planirana sredstva za Vojsku, iznosi 63 milijardi.
Mislim da smo mi mala zemlja, da nemamo ni unutrašnje ni spoljne neprijatelje. Postoje rizici i pretnje druge vrste. Ovim budžetom se ne ubrzavaju evroatlantske integracije i to nije uslov, a položaj Vojske, i to materijalni, i je dalje loš, tako da ta bezbednost, fokusiranje na bezbednost jedne male zemlje nije opravdana. Mala zemlja, koja nema neprijatelje u Evropskoj uniji, po pravilu, daje ispod 1% bruto društvenog proizvoda za vojsku.
Kada ova sredstva, 63 milijarde, uporedimo sa sredstvima koja se izdvajaju za pravosuđe, a izdvajati za pravosuđe znači voditi računa o vladavini prava i pravnoj sigurnosti, pa je to, na izvestan način, u jednom širem kontekstu shvaćen značaj bezbednosti građana, to je tri puta manje, odnosno 21 milijarda se izdvaja za sve organe u pravosuđu, a ima ih 508, plus pet republičkih. Mislim da je to veoma pogrešno i da se i dalje ne ulaže u pravnu sigurnost građana.
Ono što je važno za našu zemlju, jeste da se, pored ulaganja u infrastrukturu, ulaže i u ljudski kapital. Nama je potrebno da imamo što zdravije i što obrazovanije stanovništvo. Ono što je dobro, hajde nešto i da pohvalim, jeste da se, recimo, sredstva za obrazovanje u ovom budžetu povećavaju u odnosu na prošlogodišnji budžet, ali ono što je loše, to je nedovoljna modernizacija školstva.
Sećamo se raznih obećanja da će se kompjuterizovati sve škole, da će se kupiti silni kompjuteri. Sada sam videla samo neke stavke: za osnovne škole - 30 miliona, za nabavku opreme i mašina za srednje škole, takođe, oko 30 miliona i oko 100 miliona za univerzitete i fakultete, tako da mislim da to, apsolutno, neće biti dovoljno za modernizaciju naših škola i fakulteta.
Što se tiče obrazovanja, dobro je da postoji taj Fond za mlade talente, ali, recimo, upoređivanjem tih 160 miliona, koliko se planira da se izdvoji za taj fond, sa stavkama na koje se odnosi, vidi se da je to nedovoljno. Znači, na sve mlade talente, u preko 1300 osnovnih škola, preko 500 srednjih škola, svih fakulteta - za stipendije, usavršavanje, nagrade - 160 miliona. S druge strane, planirana sredstva za Srpsku akademiju nauka i umetnosti su 242 miliona dinara. Ako uzmemo u obzir da postoje 154 akademika, to znači - svakom po milion i još ostaje 80 miliona za trošak.
Mislim da je na ovaj način narušena ravnoteža, odnosno pravda između generacija. U redu je, trebalo bi da institucije budu ispoštovane, ali trebalo bi više voditi računa o mladima i obrazovanju.
Naročito je iznenađujuće što su vrlo mala sredstva planirana za Ministarstvo zdravlja, samo 16 milijardi dinara, četiri puta manje nego što je budžet Vojske.
Znamo da imamo velike probleme u Ministarstvu zdravlja. Neki pomaci su napravljeni, ali to nije dovoljno. Svi znamo i za liste čekanja i da se na pozitivnim listama, uglavnom, nalaze lekovi koji su jeftiniji, da razni stručnjaci i specijalisti u ovoj zemlji ulažu natčovečanske napore da bi pomogli našem stanovništvu.
Koliko se zdravstveni sistem nalazi u lošoj situaciji u ovoj zemlji, govori podatak da su rashodi zdravstvene zaštite po glavi stanovnika 2003. godine bili 140 evra, a prošle godine, 2006. godine, oni iznose samo 180 evra. Povećanje od samo 40 evra je malo.
Ako se uporedimo sa zemljama u okruženju, videćemo da je Hrvatska prošle godine imala rashode zdravstvene zaštite po glavi stanovnika od 700 evra, da se ne poredimo sa Slovenijom, gde su ti rashodi - 1700 evra.
Što se tiče nekih, pošto sam odužila, manjih stavki, ali veoma važnih, rekla bih nešto o Komisiji za odgovornost za kršenje ljudskih prava, odnosno za lustraciju.
Stvarno je sramota, ponižavajuće i uvredljivo da se planiraju sredstva od 220.000 dinara, a to je ubedljivo najmanja stavka i najkraće obrazloženje. Postoji samo jedna rečenica u vezi sa Komisijom za lustraciju, a planirana sredstva od 220.000 dinara su, faktički, nešto više od dve naše poslaničke plate, ili pola plate direktora JAT-a. Mislim da je to stvarno sramotno i da na ovaj način Vlada pokazuje odnos prema ovoj komisiji, što znači da od nje neće biti ništa.
Interesantno je, od ovih manjih stavki, pogledati i Kancelariju za medije, koja ima veći budžet nego Ustavni sud, odnosno ima veći budžet nego Vlada, kabinet Vlade i kabinet potpredsednika. Treba se zapitati da li Kancelarija za medije ima veću odgovornost i nadležnost nego sam premijer i čitav kabinet.
Takođe, ono što je bilo interesantno, jeste ova avio-služba Vlade - 253 miliona. Mislim da je to neprimereno za jednu malu i siromašnu zemlju.
Što se tiče Nacionalnog investicionog plana, on je haotičan, dispenzivan, nije transparentan, a znamo da je fiskalna politika, odnosno javni rashodi i prihodi, izvor moći Vlade i oni mu to demonstriraju, ali, istovremeno, mogu izazvati štetne pojave, ne samo na tržištu, nego u društvu u celini.
Zato mi iz Liberalno-demokratske partije nećemo podržati ovaj budžet, jer on nije ni razvojni, ni tranzicioni, a veća je potreba za radikalnom tranzicijom danas nego što je to bila 2001. godine.
Hvala.