Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovde se očito radi o nerazumevanju ove pravne oblasti, jer predlogom ovog amandmana previđa se činjenica da su ugovori koji se zaključuju i u vazdušnom saobraćaju najčešće ugovori po pristupu, odnosno tipski ugovori, kod kojih pružalac usluga najčešće u tim ugovorima pravi takve ugovore da bi zaštitio svoje interese, a ne mareći previše za interese druge strane. Tako je to kod svih tipskih ugovora gde su na jednoj strani osiguravajuće organizacije, banke, monopolske organizacije, koje, nije nikakva tajna da imaju monopol u oblasti koju obavljaju.
Zbog toga se u stavu 1. člana 101. kaže da je pružalac usluga odgovoran za štetu koju naručiocu usluge u izvršenju ugovora o obavljanju drugih komercijalnih delatnosti u vazdušnom saobraćaju nanese lice koje je po njegovom nalogu i na njegov račun neposredno pružalo tu uslugu.
Zašto je stav 2. ovog člana? Da se takva obaveza ne bi isključila takvim tipskim ugovorom. Dakle, da nema ovog stava 2. pružalac usluge bi tipskim ugovorom mogao da isključi tu svoju odgovornost, drugoj ugovornoj strani ne bi preostalo ništa drugo sem da potpiše takav tipski ugovor ili da ne potpiše. To su tzv. ugovori po pristupu i drugoj ugovornoj strani ne ostavljaju nikakvu mogućnost da menja te ugovore. Ovo je upravo da bi se zaštitila slabija strana u tom ugovoru.

Predsedavajuća, moje izlaganje nema takvu težinu, pošto ste već upozorili narodnog poslanika da govori o temi koja je danas na dnevnom redu. Danas je na dnevnom redu rasprava u pojedinostima o Predlogu zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Zaista nema nikakve veze ovo što je narodni poslanik govorio sa temom.
Razumem da se opozicija priprema za naredne izbore i da možda 10-15% svog vremena o ovako specifičnim temama posvetim i dnevno-političkim temama. Pokazalo se malopre, kada je prethodnik govorio, da se ne razumeju baš previše u specifikum ove teme. Nisam hteo da se javljam povodom ove tačke. Ovde se radilo o dispozitivnoj odredbi. Kada dispozitivna odredba nema ovakvo ograničenje, ona može da se pretvori na neki način u negativnost za drugu ugovornu stranu. Zbog toga je ovo ograničenje bilo potrebno.
Kažem, vratio sam se na temu, pokušavam da se vratim temi. Ovo je vrlo važan zakon iz korpusa zakona iz oblasti obligacionih odnosa, zajedno sa Zakonom o obligacionim odnosima jedan od bitnijih zakona. Zaista nepotrebno rušimo ugled Skupštine kada, ne samo što se nismo pripremili da raspravljamo na valjan način o zakonu, nego pričamo o temama koje nisu na dnevnom redu. Hvala.

Ograničiću se smo na ovaj deo koji se tiče teme dnevnog reda. To se odnosi na regulisanje obligacionih i svojinskih odnosa u vazdušnom saobraćaju.
Rečenice koje je gospođa Radeta izrekla po pitanje nepotrebnosti ovog zakona, odnosno da ovaj zakon nije potreban i da bi se ova oblast mogla urediti jednim zakonom, verovatno misli na proširenje sadašnjeg Zakona o obligacionim odnosima, to jednostavno nije praksa gotovo ni u jednoj zemlji EU. Nigde u svetu se ova materija, koju ste nazvali lex specialis, on to jeste, ne uređuje istim zakonom kojim se uređuje obligaciona materija koja se tiče običnih građana, privrednika itd. Dakle, Zakon o obligacionim odnosima jeste jedan opšti zakon koji uređuje materiju obligacionih odnosa koja se tiče utvrđivanja osnovnih temeljnih odnosa obligacionih odnosa gde se uređuju u posebnom delu pojedini ugovori robnog prometa, oni koji su zreli za zakonsko uređivanje, međutim retko gde. Za takvu praksu ne znam da se tim zakonom uređuje i oblast kao što je pitanje obligacionih odnosa u ovako jednoj specifičnoj oblasti, u vazdušnom saobraćaju, drumskom saobraćaju, železničkom saobraćaju, pa čak i nekim drugim vrstama saobraćaja, oblasti telekomunikacija itd. To bi pre svega stvorilo veliki problem za obične građane koji vrlo često koriste Zakon o obligacionim odnosima u svojim svakodnevnim potrebama kod kupovine, prodaje itd.
Ono u čemu bi smo se možda mogli složiti, to sam prošli put rekao kada smo govorili o ovom zakonu u načelu, jeste da možda Srbiji u nekom narednom periodu sledi donošenje jednog obligacionog zakonika u kome bi bili svi zakoni iz oblasti obligacionog prava, opšti deo kao zakon o obligacionim odnosima i svi drugi posebni lex specialis zakoni, onda bi to bilo zaista vrlo korisno za sve ljude koji se bave obligacionim pravom jer bi na jednom mestu imali sve zakone. Međutim, neko je malo pre iz vaše poslaničke grupe spomenuo da nas čeka revizija i drugih zakona iz obligaciono-pravnih odnosa.
Ovo je jedan od zakona koji je tu reviziju prošao i usklađivanje ne samo sa evropskim zakonodavstvom nego u međuvremenu usvojenim međunarodnim konvencijama iz ove oblasti koje su od 1998. godine ili kako je koji zakon poslednji put menjan u prethodnoj državi, menjaju se pravila, menjaju se i materijalni uslovi, obavljanje delatnosti u ovim sverama i neophodno je da se i sami zakoni promene, tako da u tom smislu možda jednog dana i zakonik. Bio bih zaista srećan ako bi se to desilo jer oblast obligacionog prava, hteli mi ili ne, jeste jedna od najstabilnih oblasti i zato što je u vreme pravljenja Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine urađena po ugledu na moderna zapadna zakonodavstva pa nije menjan, kao što su menjani drugi zakoni, tako da možda jednog dana bi mogli da dođemo do te tačke, možda za koju godinu. Samo u tom delu bi se složio sa vama, ali da to bude uređeno jednim zakonom, to je gotovo nemoguće. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, cenjeni gospodin Stevanović, kolega narodni poslanik, zaista svojim izlaganjima teme koje poznaje vrlo korektno obradi. Volim da ga slušam. O ovoj temi je govorio uopšte, nije ulazio u materiju i optužio je vladajuću koaliciju, dakle i DS, da usvaja zakone koje ne primenjuje i da se služi time da prepisuje zakone, ne ulazeći u to, pretpostavljao sam, šta je državni interes Srbije ili je takvu nameru imao da izrekne.
Gospodine Stevanoviću, smatram da vi niste u pravu, da SRS nije u pravu kada željno broji procente onih koji su protiv EU. Ne treba da budemo srećni činjenicom da ni u Evropi nije stanje sjajno.Molim kolege iz SRS da me ne ometaju.
(Predsedavajuća: Bez direktne komunikacije, molim vas.)
Otprilike govorim o temama koje su oni obrađivali komentarišući prethodni amandman, ali vrlo direktno i na pitanje koje se tiče samog amandmana. Dakle, ne treba da budemo srećni sa činjenicom da u našem okruženju u EU, pored naših granica, zemljama koje su članice EU ne ide sjajno i da je stanje u tim zemljama mnogo gore nego kod nas. Ali, ako nas optužujete da se ponašamo kako diktira EU, moram vam reći da se Vlada Republike Srbije ponašala mnogo odgovornije nego mnoge vlade u EU i mnogo odgovornije nego mnoge vlade u regionu i da je kod nas i rast proizvodnje i zaduženost, ako bi poredili sa nekim zemljama EU, bolja, da smo u pozitivi u odnosu na njih.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas u vezi sa temom dnevnog reda, da parametre koje iznosite dovedete u vezu sa zakonom.)
Da, predsedavajuća, hoću, ali se prosto osećam neprijatno u sali, kada od poslanika opozicije primamo optužbe, a ne možemo da odgovorimo i pokušaću da završim. U pravu ste, zaista sam se malo udaljio od teme.
DS i pozicija moraju u narednom periodu da urade mnogo više na temi primene donetih zakona. To uopšte nije sporno i od toga niko ne beži i tu jesu i skupština i skupštinski odbori, da po pojedinim temama preslišaju ministre koji možda nisu doneli adekvatan broj podzakonskih akata, ili koji ne primenjuju, eventualno, zakone. Ali mi ne bežimo od te odgovornosti i mi hoćemo i to da učinimo, kako bi većinu naših predizbornih obećanja, u ovakvim uslovima u kakvim smo bili, do kraja mandata ispunili. Hvala.

Ovo je prosto neverovatno. Nema ništa logičnije nego ovo što je napisano u amandmanu. Ako je vazduhoplov protivpravno oduzet, naravno da vlasnik tog vazduhoplova ne može odgovarati za štetu koju pričini to lice koje je oduzelo vazduhoplov. Ne vidim šta je tu nelogično i na koji način prebaciti se iz oblasti obligacionog prava u neku drugu oblast koju vi pominjete: terorizam itd. Sve je to moguće, dragi kolega. Moguće je da vazduhoplov bude protivpravno oduzet. Tu mogućnost ne možemo isključiti, niti možemo u tom slučaju za štetu optužiti, odnosno da je štetu dužan da nadoknadi onaj čiji je vazduhoplov, tako da nikome ko je slušao šta ste pričali ne može biti jasno šta vi, u stvari, želite da kažete i šta ste s tim amandmanom hteli da kažete – da bude odgovorno lice čiji je vazduhoplov, a vazduhoplov je protivpravno oduzet? Takav primer verovatno nigde ne postoji.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih jedno pitanje koje je usmereno ka Vladi, nadležnim ministarstvima u Vladi i nadležnim telima, odnosno organima u gradovima i opštinama Srbije. O čemu se radi? Srpska napredna stranka, DSS i još neke manje stranke već nekoliko dana, odnosno više od deset dana ne učestvuju u radu ovog parlamenta. To je njihovo legitimno pravo, kao što je njihovo legitimno pravo da redovno silaze na blagajnu, uzimaju sredstva za rad u ovoj Skupštini, kao što je njihovo pravo da ih redovno viđamo i srećemo u restoranu ove Skupštine. Njih je narod birao i za to će narodu u određenom momentu trebati da polože račune.
Međutim, mene ne zanima toliko ovaj njihov politički stav koji ima svoje razne aspekte, nego me više interesuje jedna druga njihova aktivnost, ona bi se mogla nazvati njihovim noćnim aktivnostima. Naime, ako ovih dana prođete gradovima Srbije, Novi Sad, Beograd, ne znam kakva je situacija u Nišu, ali znam kakva je situacija u drugim gradovima Vojvodine, videćete da su bandere, stubovi javne rasvete, mostovi, novoizgrađena infrastruktura u ovim gradovima, a priznaćete da je puno urađeno u proteklom periodu u Novom Sadu, Beogradu, da su sagrađeni novi mostovi i nadvožnjaci i puno toga urađeno na obnovi i izgradnji, oblepljeni plakatima, glavama njihovim predsednika.
Možda sam povod za ovo poslaničko pitanje imao u činjenici da sam jutros prešao preko Brankovog mosta i da je od prvog do zadnjeg stuba središnjeg dela stubova na ovom mostu oblepljeno plakatima sa glavom Tomislava Nikolića. Postavljam pitanje nadležnim ministarstvima da li je izborna kampanja počela, da li su raspisani izbori? Postavljam pitanje – šta nadležna ministarstva preduzimaju po pitanju pokretanja postupaka prema važećim zakonima za vođenje kampanje na ovaj način, mimo izbornog perioda?
Postavljam pitanje gradskim službama, komunalnim inspekcijama i drugim službama, da ih poimence ne navodim, nisam ni siguran koje su sve službe nadležne za to, da li su i koliko pokrenule postupaka protiv ovlašćenih lica u tim strankama za, rekao bih, grđenje ovih gradova? O čijem trošku će se ukloniti ti plakati? Kada će se ukloniti?
Na neki način, postavljam pitanje, gospodin Šami je izašao. Vrlo je nekulturno, rekao bih, postaviti pitanje i brže bolje izaći iz sale, kao da njega ne interesuje ni odgovor na to pitanje, ni uopšte rad ove Skupštine, a uvek svoju rečenicu završava – da li je sramota Vladu Srbije, i slična pitanja, pitao bih ga - da li je zaista sramota pripadnike ovih stranaka što se ponašaju na ovaj način i što uz činjenicu da nisu u sali i ne raspravljaju o zakonima, kao što je Predlog nacionalne strategije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana, Predlog zakona o upravnoj inspekciji, Predlog zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada itd? Ovo su sve životna pitanja. Da li ih nije sramota što ne učestvuju u radu Skupštine i da li ih je sramota što se bave ovim, kako sam ih nazvao, noćnim aktivnostima i za koje ne odgovaraju? Ali molim nadležne organe da mi daju odgovor na ovo pitanje. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je demokratsko pravo i demokratsko dostignuće činjenica da se u Narodnoj skupštini raspravlja i o jednoj temi koja je predmet interpelacije. Naravno da je to sasvim u redu i da se time demokratija u ovom parlamentu samo produbljava.
Međutim, ima jedno pitanje koje bi se moglo odnositi na predlagača ove interpelacije, na poslaničku grupu SRS, a glasilo bi: Zašto o ovoj temi nismo raspravljali na matičnom odboru, Odboru za Srbe van Srbije? Ovim odborom predsedava član SRS i smatram da je ovaj odbor trebalo i mogao da raspravlja i o ovoj temi, možda pre nego što se ona nađe kao predmet interpelacije, iako uopšte ne osporavam mogućnost da se i ovakva tačka nađe kao predmet interpelacije i da se jedno ministarstvo na taj način pokuša osporiti njegov rad i tražiti odgovornost ministra.
Međutim, o svim temama koje su bile predmet rasprave na Odboru, imali smo vrlo korektnu komunikaciju na Odboru, mogli bismo reći da smo jednoglasno donosili odluke i da se tu nije postavljalo pitanje ko je član koje stranke, jer smo rekli da pitanje Srba u regionu nije stranačko pitanje, već pitanje odgovornosti države Srbije prema Srbima koji žive van Srbije, kako onima u regionu, tako i onima koji su u rasejanju, dakle, van granica bivše države SFRJ.
Dakle, ovo pitanje je moglo biti stavljeno na sednicu Odbora, međutim, nije. Moglo bi biti postavljeno i pitanje zbog čega od 31. marta nismo imali sednicu Odbora za Srbe van Srbije, zašto čak nismo raspravljali na toj sednici ni o rebalansu budžeta, iako smo na neki način bili obavezni?
Imajući sve to u vidu, a još jednom pohvaljujući rad pre toga Odbora za Srbe van Srbije, čini mi se da ova interpelacija nije ništa drugo nego pokušaj da se na plenumu, gde su uključene kamere, pokuša osporiti rad jednog Ministarstva i rad Vlade, koji, u svakom slučaju, ne bi mogao biti osporen, a koje je postiglo značajne rezultate, rekao bih rezultate koji će biti u narednim godinama važni kako bi se održao kontinuitet odnosa između Republike Srbije i Srba u regionu, Republike Srbije i dijaspore.
Zašto je ovo ministarstvo, odnosno zašto smatram da su ovo ministarstvo i ova vlada učinili ozbiljan iskorak u ovoj oblasti? Zato što pre toga gotovo da nije ni bilo nikakve ni politike države Srbije prema Srbima u regionu i dijaspori, nikakvih pravnih akata koji bi tu oblast normativno regulisali, nikakvih političkih dokumenata koji bi se bavili ovom problematikom, ali bih rekao da ni političari pre mandata ove vlade nisu bili preterano zainteresovani za ovu oblast, naročito bih to rekao za prethodnu vladu, znači vladu pre 2008. godine, iako je deklarativno se busala u prsa kada je u pitanju srpstvo i srpski interes.
Ova vlada jeste normativno uredila ovu oblast, na predlog ministarstva sada za dijasporu donet je zakon o dijaspori i Srbima u regionu, zakon koji pruža mogućnost brige države Srbije o očuvanju identiteta, kulture, manjinskih prava Srba koji žive u regionu i Srba koji žive van granica, van prostora regiona. Rekao bih da je to naročito bitno za Srbe u regionu, imajući u vidu da su oni do devedesetih godina živeli u jednoj državi, da se nije postavljalo pitanje ugroženosti po pitanju jezika, pisma, osporavanja identiteta i da je donošenje ovakvog jednog zakona bilo neophodno. Naravno da je ovaj zakon u skladu sa svim međunarodnim normama koje se bave uređivanjem položaja manjina jedne matične države. Imali smo u vidu i zakone Izraela, Italije, Španije i drugih zemalja koje imaju značajnu dijasporu.
Srbi u regionu su pozdravili ovaj zakon i Srbi u regionu se po ovom zakonu vladaju tražeći od države Srbije da ih zaštiti kada su njihova prava ugrožena, a ona nisu tako retko ugrožena danas. Mi u susednim državama imamo vrlo često slučajeve da se osporava i jezik i pismo, da se čak i stečena prava umanjuju donošenjem nekih akata koji imaju zakonski karakter. U svakom slučaju, Ministarstvo dijaspore će zajedno sa Ministarstvom spoljnih poslova i drugim ministarstvima imati u narednom periodu puno posla kako bi pokušali da zaštite prava četiri miliona Srba koji žive van Srbije.
Kada smo pogledali poslednji popis u Srbiji videli smo da praktično više od polovine broja Srba koji žive u zemlji žive van Srbije. Naravno, računam tu i sve manjinske zajednice koje žive u Srbiji.
Rekao bih još nešto, u zaštitu prava Srba smo krenuli tek kada smo uredili oblast zaštite manjinskih prava. Dakle, pokušali smo da damo primer i našim komšijama kako štitimo manjine i koja prava im dajemo da bi smo imali puno pravo da tražimo da to čine i druge države.
U mandatu ove vlade, a na osnovu Zakona o dijaspori i Srbima u regionu, konstituisana je Skupština dijaspore i Srba u regionu kao najviše predstavničko telo dijaspore i Srba u regionu. Održano je već nekoliko sednica u okviru dva zasedanja. Zbog čega smatram da je ovo jako bitno? Ovakvih skupština ima veoma mali broj zemalja. Istina, neke zemlje imaju drugačiji pristup delegiranju predstavnika naroda koji živi van granica, pa čak omogućavaju i neposrednu zastupljenost u Skupštini. Mislim da je način koji je odabrala Republika Srbija ispravan, jer ova skupština ima određene ingerencije, ima određene mogućnosti da na osnovu Zakona o Srbima u dijaspori i regionu predlaže Vladi Srbije, predlaže ministarstvu, predlaže i skupštinskim telima da neke njihove inicijative uzmu u obzir.
Ono što je jako bitno jeste da je u mandatu ovog ministarstva doneta i Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu. Formiran je Savet za Srbe u regionu, takođe kao posledica ovog zakona, na čelu koga je predsednik Republike koji se na svojim dosadašnjim sednicama bavio vrlo značajnim pitanjima za Srbe u regionu, ali bih rekao da celo rukovodstvo Republike Srbije, od predsednika države, predsednika Vlade, ministara imaju veoma
visoki odnos prema Srbima u regionu i Srbima u dijaspori, neki možda im zbog toga zameraju. Sigurno da ljudi koji se nalaze na čelu Republike Srbije imaju obavezu, sada i zakonsku, da brinu o tim ljudima, naročito imajući u vidu na koji način su Srbi ostali van matične države u proteklom ratu.
Nisu nebitni ni neki drugi, možda tehnički detalji koje je ova vlada, odnosno Ministarstvo vera i dijaspore učinilo, nije nebitno i to što Srbi van granica Srbije mogu sada bez poteškoća da prate signal nacionalnog servisa, odnosno RTS i u Australiji, u Americi, Kanadi i širom Evrope. Znamo da to donedavno nije bilo moguće, mislim da prošle godine kada je Ministarstvo za dijasporu zaključilo jedan sporazum sa RTS.
Nije nevažno ni to što naša KUD, ansambli, što pozorišne trupe vrlo često uz podršku ovog ministarstva nastupaju u regionu i svetu i što šire kulturu Srba, ali i što omogućavaju Srbima van Srbije da prate kulturna dešavanja, odnosno dostignuća iz Srbije. nije nevažno ni to što je Srbima iz regiona, Srbima iz sveta putem ovog ministarstva, ali i putem drugih organizacija kao što je "Naša Srbija" omogućeno da dođu i uče srpski jezik, da obnove znanje iz srpskog jezika, dakle deci koja žive van zemlje i koja nemaju mogućnost da to učine svojim sopstvenim sredstvima. Sigurno da je to jedan od puteva vezivanja naše dijaspore za maticu.
Nije nevažno ni što sportski klubovi naši i sportski klubovi Srba iz inostranstva organizuju manifestacije, turnire na kojima se druže. Zbog toga mi je zaista nejasno zbog čega bi moglo biti sporno što se jednom klubu pod nazivom Obilić iz Herceg Novog, znamo kako je Herceg Novi orijentisan u odnosu na Srbiju, što su mu odobrena sredstva za negovanje, odnosno jačanje veza sa matičnom državom.
U detalje konkursa zaista ne bih ulazio. Ministar je to uradio vrlo detaljno. To se vidi i u odgovoru Vlade, vidi se da se poštuju propisi, da su oni čak vrlo komplikovani, mogao bih reći, baš zbog toga da bi bili korektni i da bi svi mogli da provere da li su ispoštovani kriterijumi koji su postavljeni pred one koji su aplicirali za pojedini projekat i to je svakako potrebno i to radi svako ozbiljno ministarstvo. Sami znamo da su to standardi EU, da su njihovi obrasci i aplikacije vrlo komplikovane, rekli bismo, ali upravo zbog toga da bi se moglo pratiti njihova realizacija po svim segmentima.
Naravno da, i ako se formira komisija i ako odluku donosi ministar, postoje objektivni kriterijumi. Naravno da postoje u određenoj meri subjektivne ocene pojedinih projekata i kada se odluke donose to je neizbežno. Zbog toga bismo možda mogli da postavimo pitanje zbog čega je ovaj projekat dobio prednost u odnosu na ovaj drugi projekat. Međutim, bitno je da je taj projekat koji je dobio prolaznu ocenu ispunjava sve kriterijume koje je ministarstvo postavilo. Naravno da se mora voditi briga i o ravnomernosti, odnosno da se u svim delovima regiona na isti način podrže projekti. Dakle, da u svakoj zemlji bude finansiran makar neki od projekata. Možda je projekat pod rednim brojem tri, recimo, u Makedoniji kvalitetniji od projekta pod rednim brojem jedan u Sloveniji, ali bi bilo sigurno nepravedno da, recimo, makar jedan projekat iz Slovenije ne prođe. Govorim o tome da se mora voditi računa i o tom faktoru ravnomerne zastupljenosti.
Nekad smo postavljali na Odboru pitanje da li je možda bitnije da se finansiraju neki projekti iz regiona, nego projekti, hajde da kažem, Srba u dijaspori? Međutim, dobijali smo objašnjenja iz ministarstva da jednostavno postoje potrebe i u dijaspori i da nije uvek moguće da se ti projekti samofinansiraju, odnosno da ljudi koji žive u dijaspori isfinansiraju neke projekte, da je potrebna pomoć i države. Svakako ne bi trebalo za zlo uzeti ministarstvu to što neke projekte, što su nosioci nekih projekata, a tiču se održavanja veza između matice i dijaspore, iz Republike Srbije. Zašto? Zbog toga što u tim projektima učestvuju i organizacije, udruženja, iz dijaspore. Dakle, ukoliko se organizuje neka kulturna manifestacija u Srbiji, a na njoj učestvuju pripadnici srpske manjine iz regiona ili dijaspore, to se naravno može uzeti kao manifestacija koja doprinosi jačanju veza između matice i Srba u regionu.
Zbog toga ne bih dužio, zaista još jednom ponavljam, ministar, ali i Vlada u odgovoru kojim je negativno odgovorila na predlog interpelacije i ocenila je kao neosnovanu, dovoljno je rečeno o predlogu SRS i smatram da ovo nije oblast u kojoj bi se mogle tražiti mane i koja je kaskala za radom drugih ministarstava. Smatram da je na ovom polju učinjeno puno i da svi zajedno, kao što je to bio slučaj do pre 5-6 meseci kada se krenulo u političku borbu, pokušamo da radimo na tome da doprinesemo poboljšanju položaja Srba u regionu i Srba u dijaspori bez obzira na stranačku pripadnost. Da pokušamo da neke, možda, nejasnoće otklonimo, ne tako što ćemo ih politizirati nego što ćemo možda predložiti način kako eventualno, u buduće, učiniti još kvalitetnijim rad ministarstva.
Svakako sam za to da ne samo Ministarstvo dijaspore, odnosno vera i dijaspore, nego sva ministarstva, imajući u vidu da smo mi doneli 500-ak zakona, svako ministarstvu na matičnom odboru s vremena na vreme podnosi izveštaj o primeni zakona, o realizaciji zakona, o radu, o donošenju podzakonskih akata, itd. Kažem, ovaj način, mislim u ovom slučaju, nije se, čini mi se, pokazao kao ozbiljan i zbog toga je naravno i ocena Vlade da je on neosnovan. Iskreno mislim i svi oni koji su upoznati sa radom ministarstva, naročito smatram da naša dijaspora i Srbi u regionu, visoko cene rad Vlade u ovoj oblasti. Hvala.

Poštovana potpredsednice, poštovani ministre, uvažena gospođica Jovanović se osvrnula na rad Skupštine dijaspore. Smatram da je ocenila rad te skupštine na način da je omalovažila ljude koji sede u toj skupštini, a koje su verifikovale organizacije u tim državama, nadležne za to.
Složiću se sa koleginicom Jovanović da možda svi u toj skupštini ne misle isto i da možda ne dele iste vrednosti, ali to je normalno za jednu skupštinu, normalno je da ima i različitih političkih gledišta i da možda simpatišu ili ne simpatišu jednu ili drugu političku opciju. Možda toga u Skupštini ima. Smatra da toga u Skupštini dijaspore i Srba u regionu ne bi smelo biti, kao što ni u ovoj skupštini po ovom pitanju, slažem se sa vama da su Srbi imali gorku istoriju i da su, što zbog ekonomskih što zbog političkih razloga, morali da napuštaju svoja vekovna ognjišta.
Ova skupština jeste legalna, njeni predstavnici jesu legalni, oni se po određenoj proceduri biraju i menjaju, njihove stavove bi morali uvažavati i, smatram, sarađivati sa svima, i oni koji su istog političkog gledišta i oni koji nisu.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
U tom smislu, smatram da ne smemo potcenjivati Skupštinu ni njene predstavnike.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici koji ste tu, vidim da opoziciji u ovom popodnevnom delu, ostala je jedino kartica, čini mi se da je zamenska, od gospodina Todorovića, pa bi tehničke službe mogli da je sutra vrate, ako se vrati u Skupštinu. Opoziciji bih poručio ipak, tiče se, predsedavajuća, same teme, tako da neću skretati sa teme, da nisu samo važni zakoni koji su politički vrlo interesantni i koji se mogu politički eksploatisati, već i zakoni koji popunjavaju pravne praznine u našem pravnom sistemu ili uređuju oblasti od kojih zavisi život običnih građana, na kraju i ljudi koji su glasali i za njih, sigurno, da učestvuju u raspravi i da pokušaju kroz raspravu se izbore za bolje zakone.
Danas konkretno raspravljamo o običnim građanima, o mornarima koji imaju ponekad vrlo teške uslove za rad, koji plove na dalekim morima, vrlo često bez obezbeđenih osnovnih pravnih uslova da bi zaštitila svoja prava. To su mornari koji plove pod zastavom Republike Srbije, kako kaže zakon mornara brodova na kojima se vije zastava Republike Srbije.
Danas smo slušali poruke i od SRS, ali i od LDP, kako mi ovde raspravljajući o ovim zakonima gubimo vreme, a mi u stvari samo radimo posao za koji smo tu, koji proizilaze iz Ustava i zakona koji regulišu ovu oblast, a to je da donosimo zakone i da se bavimo zakonodavnom aktivnošću.
Da li smo dužnu pažnju posvetili Kosovu i Metohiji? Smatram da jesmo, od svojevremenog donošenja Ustava, donošenja zakona, donošenja zakona o Vladi i ministarstvima, postoji posebno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, ali i brojne druge sednice Skupštine na kojima se raspravljalo o problemima koji su iskrsavali prošlih godina u ovoj našoj južnoj Pokrajini. Tu je dolazio i predsednik Vlade i predsednik Republike kada je trebalo i svi nadležni ministri. Zasedali smo i na odborima kada je bilo potrebno, i šta treba, da Narodna skupština Republike Srbije stane? Pa, to je svakako u cilju samo onog ko ne želi dobro Republici Srbiji.
Još samo kratko o neučestvovanju u raspravi danas opozicije. Vrlo su zanimljive poruke koje dobijamo od dve, rekli bismo, suprotstavljene stranke kada je u pitanju Kosovo i Metohija LDP i SRS-a. Dok nam LDP zamera kako se previše mešamo u ono što bi trebao biti problem Srba na Kosovu i Metohiji, za to vreme nam Srpska radikalna stranka zamera što se uopšte ne mešamo i što ne vodimo računa.
Sigurno da ne mogu biti u pravu i jedni i drugi, u stvari, u pravu nisu ni jedni ni drugi…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, moram da se umešam podsećanjem da govorimo o dnevnom redu.)
… Da, skrenuo sam pažnju da ću pokušati da napravim uvod, znači samo pola rečenice. Dakle, mi se bavimo poslom koji je kod nas stavio Ustav i zakon, a to je da donosimo zakone.
Danas su na dnevnom redu dva veoma bitna zakona, kao što je ministar naglasio, iako oni možda nisu za neku političku eksploataciju, naročito za one koji ih ne pročitaju.
Međutim, ova dva zakona predstavljaju deo jedne šire celine koja je iz oblasti javnog i privatnog prava. Javnog prava, deo koji se odnosi na, recimo, Zakon o pomorskoj plovidbi i privatnog prava Zakona o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. To je deo jedne šire celine, jer u svakoj grani saobraćaja imamo, odnosno imali smo dva zakona - jedan koji je uređivao ovu javno-pravnu stranu i drugi koji je uređivao ovu obligaciono-pravnu stranu tih oblasti.
One su na sreću razdvojene, možda će u nekom narednom periodu postojati mogućnost da se svi zakoni iz oblasti obligaciono-pravne sfere kodifikuju zajedno sa Zakonom o obligacionim odnosima, jer bih rekao da smo na neki način već ušli u sferu da zaokružujemo tu celinu zakona iz oblasti obligaciono-pravnih odnosa, naročito što smatram da Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine spada u red naših najstabilnijih zakona i da je možda vreme da kodifikujemo tu oblast, ali svakako i ovaj drugi javno-pravni deo iz oblasti saobraćaja, možda će jednom doživeti svoju kodifikaciju, a to bi sigurno stvorilo veću sigurnost i jednostavnije snalaženje u toj dosta širokoj oblasti.
Imam jedno pitanje za predlagača ovog zakona, jer smo sada u suštini došli u poziciju da imamo tri zakona koja se tiču pomorske i unutrašnje plovidbe. Dakle, stari Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, novi Zakon o unutrašnjoj plovidbi i novi Zakon o pomorskoj plovidbi. Ostao je deo odredaba iz Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi da važi i dalje, i to ne mali broj odredaba, verovatno je to tehnički bilo jednostavnije uraditi, ali sigurno je da će to možda stvoriti jednu malu zabunu kod onih koji treba da primenjuju ove zakone, jer trebaće da čitaju uporedo dva zakona, mada su, istina rečeno, izdvojene jasne celine koje ostaju da važe.
Ono što je bitno jeste da kada govorimo o ovom zakonu o pomorskoj plovidbi, jednostavno on se odnosi na brodove, druga plovila, čamce i, pre svega, na posade tih brodova, ali rekao bih i na putnike koji plove na tim brodovima, plovilima i dakle jahtama ili čamcima.
Ministarstvo je dobilo ulogu da preko sistema kvaliteta upravljanja, koji je sertifikovan u skladu sa međunarodnim standardima upravljanja kvalitetom, utvrđuje ispunjenost uslova za brodove, plovila, odnosno čamce. Ministarstvo preko inspektorata je dobilo ovlašćenje i za ispitivanje pomorskih nesreća. Imaće jednu novu ulogu za sve brodove koji plove pod zastavom Republike Srbije.
Sada, onaj deo za koji smatram da se tiče običnih građana, pomoraca, građana koji imaju državljanstvo Republike Srbije, žive, odnosno vezani za Republiku Srbiju, ovim zakonom o pomorskoj plovidbi, pre svega, utvrđuje se sposobnost broda za plovidbu. Dakle, utvrđuje se da li neki brod može da isplovi, da li je on sposoban, da li garantuje sigurnost putnicima, imovini na brodu, samom brodu, drugim plovilima itd.
Ovaj zakon daje jasne kriterijume šta treba da ispunjava jedan brod da bi mogao da isplovi, odnosno da plovi. Vrši se tehnički nadzor, ide se do detalja da svaki brod mora da ima takve standarde da bi se obezbedio bezbedan život ljudi na brodu, imovine, čak daje specifikaciju medicinske pomoći koja mora postojati na brodu.
Inače, regulisan je i tehnički nadzor i kontrola nad brodovima se vrši, pored redovne, postoje vanredni pregledi, što znači da u svakom momentu, kada je brod dostupan, može biti pregledan.
Zakonom je jasno utvrđeno da brod može da primi samo onaj broj putnika za koji je registrovan, dakle, da ne bi smelo doći do prekrcaja brodova, ni kada je u pitanju putnički saobraćaj, ni kada je u pitanju teretni saobraćaj, kada je u pitanju težina tereta.
Ovaj zakon reguliše i sigurnost u plovidbi čamaca i jahti. To nije beznačajno, verovatno i u nekom narednom periodu neće biti beznačajno, jer ljudi odlaze na more, voze sa sobom svoje čamce. Ima i onih koji imaju jahte. Na tim jahtama su posade, često državljani Republike Srbije. Mora se obezbediti i garancija, na kakvim plovilima ti ljudi plove i kakva je njima sigurnost, ravnopravna i svaka druga sigurnost. Propisani su uslovi tehničkog nadzora, baždarenja čamaca, jahti itd.
Ono što je naročito bitno jeste da je detaljno uređeno pitanje posade broda, čak je precizirano šta treba da sadrži ugovor o radu. Citiraću samo jednu odredbu koja kaže da ugovor o radu treba da sadrži pogodnosti koje u pogledu socijalne i zdravstvene zaštite predviđa poslodavac za pomorce. Dakle, ovo je jedan od retkih ugovora o radu gde je predviđena obaveza poslodavca da predvidi pogodnosti u pogledu zdravstvene i socijalne zaštite za radnika.
Osim toga, ovaj zakon predviđa i radno vreme posade broda, odnosno radno vreme pomoraca, što znači da ono ne može biti duže od 14 sati dnevno, duže od 72 sata u periodu od sedam dana. Predviđeno je i minimalno vreme odmora, a naročito su zaštićeni mladi pomorci. Oni ne mogu raditi noću. Ovde, kada se kaže noću, to znači od 00,00 do 05,00 časova. Do te mere je zakonodavac bio oprezan i vodio računa o zaštiti pomoraca.
Predviđena je i obaveza da komora cima pravo na plaćeno odsustvo dva i po dana za jedan mesec, što znači minimalno 30 dana u toku jedne kalendarske godine. Tamo se detaljno kaže da se taj odmor može dati kada pomorac stigne u luku, ukrcaja, odnosno kada može da koristi godišnji odmor, da ga ne bi kojim slučajem proveo na brodu.
Ovaj zakon predviđa i odredbe o zaradama pomoraca. Ide u te detalje, da su predviđene i odredbe o zaradama pomoraca, gde se kaže da se one isplaćuju mesečno, kako se ne bi dešavalo da ljudi koji plove na brodovima, zaradu dobijaju tek po pristizanju u luku ukrcaja ili luku iskrcaja i da od toga protekne nekoliko meseci, da su oni praktično vezani za poslodavca, da nemaju ni za džeparac. Isplata zarada se obezbeđuje mesečno.
Predviđena je i minimalna zarada i to u skladu sa međunarodnim radnim standardima za ovu oblast, ali se opet kaže, da ona ne može biti ispod minimalne zarade prema našem zakonodavstvu.
Predviđen je i minimalni broj pomoraca, koji može biti kao deo posade jednog broda, da ne bi mali broj ljudi opsluživao, da tako kažem, velike brodove i da time bude ugroženo njihovo zdravlje.
Ovaj zakon je regulisao i pitanje centra za obuku pomoraca. Predvideo je odredbe i o repatrijaciji pomoraca. Šta to znači? To znači da pomorci koji budu iskrcani u nekoj luci koja nije matična luka broda, brodar ima obavezu da im organizuje prevoz do zemlje iz koje potiču, odnosno do Srbije, kako ne bi bili ostavljeni van granica Srbije.
Ovde ima jedna odredba koja je interesantna ministru Duliću. Po meni, da je on pisao ovaj zakon, verovatno ne bi ona stajala. To je verovatno deo nekih međunarodnih standarda, ali je meni zasmetala.
Kada je u pitanju zagađenje mora od zagađenja brodova, kaže se, recimo, da se sa brodova, prepričavam odredbu, ne može izbaciti plastika, drvo i sve ono što pluta po moru, ukoliko je brod udaljen više od 25 nautičkih milja od kopna, i hrana i drugi otpaci, ukoliko je udaljen dalje od 12 nautičkih milja. Po meni je to jedna odredba koja ide protiv životne sredine, što znači da ako ste dalje od 25 nautičkih milja od broda, možete slobodno da bacate bilo šta u more. Meni se to čini da je verovatno vezano za neku konvenciju. Nisam je iščitavao, ali možda smo mogli da postavimo neke veće standarde, pošto smo dugo kuburili sa ovim standardima kada je u pitanju ekologija.
Samo nekoliko reči, pošto mi je ostalo još par minuta, o Zakonu o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Ovo je zakon iz oblasti obligacionih odnosa. On uređuje ugovorne odnose u oblasti vazdušnog saobraćaja. On je, na neki način oslonjen na osnovni zakon Zakon o obligacionim odnosima, kada je u pitanju ugovor o prevozu robe i putnika, ali ima i niz odredbi koje su specifične za ugovor o prevozu putnika i prtljaga u vazdušnom saobraćaju.
Zakon ima pretežan broj odredbi koje su dispozitivne prirode. Stvara mogućnost ugovornim stranama da same urede odnose, a tek ako im strane ne ugovore na drugi način, primeniće se odredbe ovih zakona, što je svakako karakteristika obligacionih odnosa i našeg pravnog sistema.
Međutim, i ovde se radi o pravima i obavezama običnih ljudi. Ovde se rešavaju i zakonski regulišu pitanja, kao što su – pravo za slučaj otkazivanja leta, pravo putnika za slučaj otkazivanja leta, pravo za slučaj kašnjenja leta, pravo na naknadu štete, pravo na zbrinjavanje i smeštaj putnika ukoliko je let otkazan i slično.
Posebno je razrađena odredba o pravima lica sa smanjenom pokretljivošću ili posebnim potrebama, obavezno osiguranje itd.
Pored ovog osnovnog ugovora o prevozu putnika, ovaj zakon uređuje i ugovor o obavljanju drugih komercijalnih usluga u vazdušnom saobraćaju, zakup vazduhoplova, ugovor o osiguranju u vazdušnom saobraćaju i jedan poseban deo ovog zakona, što mu i sam naziv kaže, jesu svojinsko-pravni odnosi u vazdušnom saobraćaju.
Imajući sve ovo u vidu i imajući u vidu značaj ova dva zakona, čak ni jednom rečju nisam spomenuo EU. Ovo na neki način jeste usklađivanje i sa zakonima EU, međutim, u ovom slučaju, da ne bude bilo kakva fraza, tiče se o ljudima na koji se odnose odredbe ovog zakona, koji su vrlo često bili u vrlo nezgodnom položaju po pitanju svojih prava i ostvarivanja svojih prava iz radno pravnih i drugih odnosa.
Naravno, zbog toga će DS podržati ovaj zakon i sve zakone koji su na ovaj način koncipirani i koji štite prava radnika i koji uređuju odnose koji nisu na valjan način uređeni. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, moraću biti malo uopšteniji u diskusiji, jer je predlagač amandmana u svojoj diskusiji ne samo bio uopšten, nego je to i najavio u obrazlaganju amandmana, time obrazlažući i druge amandmane i govoreći o zakonu u načelu. To ste mu dozvolili.
Neću oduzeti puno vremena, ali ću trošiti vreme od poslaničke grupe, kažem malo ću biti uopšteniji i govoriću o amandmanu, ali ću podsetiti na neke fakte. Dakle, ovo je prva vlada od 2000. godine, od demokratskih promena, koja je stekla snagu i koja je uspela da sačini zakon o javnoj svojini i da na taj način konačno vrati opštinama, gradovima i pokrajini imovinu na upravljanje, odnosno u svojinu.
Naravno, bilo je dovoljno vremena za raspravu, bilo je dovoljno vremena za predlaganje amandmana, bilo je dovoljno vremena za kritiku ovog zakona. međutim, ipak su pojedine stranke osetile da je ovo tema na kojoj one treba da zarade neke glasove koji su im neophodni na sledećim izborima i ipak se rasprava u načelu, a posebno sada u pojedinostima, pretvorila u politikanstvo.
Zar mislite da Vlada Republike Srbije, ali i Vlada Vojvodine nisu dovoljno mislili i o građanima Vojvodine i o građanima Srbije kada su, prvo, pravili predlog ovog zakona, a posle toga i kada su dati amandmani na taj zakon i kada je posle razgovarano o ovim amandmanima, a kada je razgovarano i o ovom amandmanu o kome sada govorimo.
Kao predstavnik DS, kao neko ko je iz Novog Sada, iz Vojvodine, smatram da je ovaj zakon, sa svim amandmanima koje je Vlada predložila, dobra mera za građane Vojvodine, dobra mera za građane Srbije, jer su građani Vojvodine i građani Srbije i nema tu nikakvog deobnog bilansa. Ovo je zakon koji treba da popravi položaj običnog građanina, da da mogućnost gradovima da brže i lakše ostvaruju svoja prava, da raspolažu građevinskim zemljištem itd.
Da li je nešto šaš ili je nešto plovno i da li je prihvaćen amandman pojedine političke stranke ili nije prihvaćen, pa zbog toga ne želi da glasa za ceo zakon, to već ulazi u sferu politike i mislim da to sa interesima građana Vojvodine i građana Srbije nema nikakve veze.
Obzirom da DS pre svega ima u vidu interese građana Srbije, dakle i građana koji žive na području APV, DS će glasati za ovaj zakon i za izmene zakona koje doprinose tom interesu i neće se baviti nadmetanjem u tome ko je doprineo više i čiji amandman je prošao, već čiji amandman je bolji i koji daje više mogućnosti građanima koji će imati mogućnost da osete korist od ovog zakona, kao i svih zakona koje smo do sada doneli. Hvala.

Predsednice, ja se javljam po Poslovniku, misleći da vi kao predsedavajuća današnje Skupštine činite povredu Poslovnika. Ne mislim da to činite u zloj nameri, dapače imam razumevanje za vas, ali u članu 106. kaže da poslanike može govoriti samo o temi koja je na dnevnom redu.
Ne uzimam za zgorega ni gospodinu Martinoviću koga cenim, čije izlaganje sam saslušao u smislu njegove brige za Srbe na Kosovu. Ali, juče i danas poslanici SRS i DSS su predstavili da samo oni brinu o Srbima na Kosovu. Danas, zloupotrebljavajući govornicu, unoseći čak i nemir među stanovništvom, izgovarajući reči kao što je Srbi na Kosovu su u ratu, objavljujući vesti koje nisu sasvim proverene, a iznoseći ih kao proverene, što se juče pokazalo iz reči koje su ovde govorene.
Nemojte misliti da poslanici na ovoj strani, odnosno poslanici vladajuće većine ne misle o Srbima na Kosovu i KiM kao srpskoj teritoriji, odnosno teritoriji Republike Srbije i da manje vode brigu. Tamo su predstavnici države Srbije. Juče su tamo bili ljudi koji su trebali da budu i pokušavali da smire situaciju kako ne bi došlo neželjenih posledica, i kako ne bi Srbi morali opet napuštaju svoja vekovna ognjišta. U tom smislu smatram da je zaista ovo korišćenje govornice mimo prava koja daje Poslovnik. Molim vas, da to predsednici ne dozvole. Hvala.

Hvala, predsedavajući. Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, kolege iz Ministarstva, u opštem delu rasprave o ovom zakonu sam jako hvalio zakon i očekivao sam da će jedan amandman proći vrlo lako, pogotovo što se radi o usklađivanju zakona o privrednim društvima sa Ustavom i do sada donetim zakonima. Malopre sam sa ministrom na neki način pokušao da objasnim suštinu amandmana. Možda nismo imali dovoljno vremena, ali ću sada ponoviti sve to zbog toga što se radi o delu člana 24. koji je u suprotnosti sa Ustavom.
Naime, član 24. kaže: „Poslovno ime društva je na srpskom jeziku, na ćiriličkom ili latiničnom pismu.“ Član 10. Ustava Srbije stav 1. kaže: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“
U obrazloženju zbog čega se amandman ne prihvata, koje sam dobio od Ministarstva, kaže se: „Amandman se ne prihvata budući da je upotreba ćiriličnog i latiničnog pisma Ustavom izjednačena.“ To je možda prema nekom drugom ustavu, a ne prema sada važećem zakonu.
S druge strane, sledeći stav člana 10. Ustava Republike Srbije kaže: „Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
Molim vas da me poslušate, pokušaću još jednom da citiram Ustav i zakon, koji su vrlo eksplicitni. Znači, sledeći stav Ustava, član 10. kaže: „Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuju se zakonom, na osnovu Ustava.“ To je Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, gde član 4. kaže: „Organ, organizacija i drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javni natpis da ispiše, pored ćiriličkog, i latiničkim pismom.“ Sledeći stav kaže: „U firmi preduzeća, ustanove i drugog pravnog lica, odnosno radnje ili drugog oblika obavljanja delatnosti deo koji se koristi kao znak može se ispisivati samo latiničkim pismom.“
Za one koji bolje poznaju ovu materiju (ja sam profesor privrednog prava), to je jezgro privrednog društva. Znači, jezgro privrednog društva može da se ispisuje bilo kojim pismom, i latiničkim, i arapskim i engleskim, i to sledeći stav u Zakonu kaže; ja nisam tražio izmenu toga amandmanom.
S druge strane, i na kraju, član 10. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama kaže: „Kada se, u skladu sa odredbama ovog zakona, tekst ispisuje i latiničkim pismom, tekst na latiničkom pismu ispisuje se posle teksta na ćiriličkom pismu, ispod ili desno od njega.“ To sam ugradio u amandman koji sam podneo.
Molim vas, ne morate mi dati sada odgovor, ali povedite računa, ovaj deo člana ima ozbiljan problem. Malopre, kada sam sa kolegom razgovarao, rekli smo, to je pisalo i u prethodnom Zakonu o privrednim društvima. Jeste, ali je Ustav Republike Srbije donet 2006. godine, a prethodni zakon 2004. godine. To što Zakon u međuvremenu nije usaglašen sa Ustavom, to je drugi problem, ali da donesemo novi zakon koji bi bio u suprotnosti sa Ustavom – to jeste problem.
S druge strane, svi drugi zakoni koji su posle Ustava doneti uvažili su ovu odredbu koja se tiče upotrebe jezika i pisma i to nema veze sa mogućnošću elektronskog uparivanja podataka, sa mogućnošću upotrebe manjinskih jezika, sa upotrebnom latiničkog pisma. Znači, ne osporava se upotreba latiničkog, apsolutno, nego se ono može koristiti pored ćiriličnog pisma, koje je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, sinoć sam, kao verovatno i dobar deo vas, uz dozvolu ženskog dela porodice, hteo da uživam u sportskoj priredbi, fudbalskoj utakmici između Partizana i Vojvodine u finalu kupa Republike Srbije. Lično sam očekivao vitešku borbu, vraćanje poverenja u fudbal i sport uopšte. Ovo pitanje se odnosi na neki način na ministarstva sporta, policije, pravde, ali bih rekao i na celo društvo. Računao sam da smo zakonima koje smo ovde usvojili u dobroj meri onemogućili huligane da pokvare lepe sportske događaje. Izgledalo je da će biti tako. Policija je odradila svoj deo posla; nije bilo nekih značajnijih izgreda pre i u toku utakmice. Međutim, sve ostalo je bilo sramota, sramota za društvo u celini, sramota za fudbal, za sport uopšte.
Pitam se, gde je tu problem? Smatram da je problem u fudbalskim klubovima, u fudbalskim savezima, od najnižeg ranga, pa do vrha. Tu se nataložilo puno problema. Talog je dubok i slojevit, pun mutnih lica, mutnih poslova i mutnog kapitala.
Ovaj sinoćni događaj ne ugrožava samo fudbal i sport uopšte, ovaj sinoćni događaj duboko ugrožava društvo u celini. Dakle, opasnost je za celo društvo. Zbog toga smatram da svi oni koji su nadležni za ovu oblast, a smatram da smo svi nadležni – od nas narodnih poslanika, ministarstava i svih onih koji rade sa mladim generacijama, ljudi koji vode sport... Znači, ovim su ugroženi i čast, i poštenje, i društveni moral i ovo može imati reperkusije na društvo u celini.
Moje pitanje je: šta može Narodna skupština da učini? To je pitanje za ministarstva. Koji još zakon da donese, ako treba da upotpunimo zakonodavstvo u ovoj oblasti, kako bismo sprečili ovakva dešavanja ubuduće i kako bi se mladi ljudi bavili sportom, sa puno želje da uspeju i da se takmiče međusobno a ne sa nekim višim i sa mutnim likovima?
Mladima poručujem da treba da se i dalje bave sportom i da ne odustanu od bavljenja sportom. Nadam se da čike koje su sedele juče u ložama (i sedele su do sada u ložama) nemaju nikakve veze sa sportom i da ne treba tamo da sede i da upravljaju tim klubovima. Kad-tad, ovo poručujem mladim ljudima, oni će morati položiti račune. Mladim ljudima poručujem da se bave sportom. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o privrednim društvima jeste jedan od najznačajnijih sistemskih zakona. Usudio bih se reći da spada u red pet ili deset najznačajnijih sistemskih zakona. Po svemu sudeći, u tome se slažu opozicija i pozicija. Drago mi je da se čulo dosta oštrih reči i, na neki način, da smo se do sada složili da je ovaj zakon konceptualno dobro postavljen i da nije bilo značajnih primedaba na njegov koncept, međutim, moraću malo da se vratim u istoriju.
Danas na dnevnom redu imamo osmi po redu zakon o preduzećima, privrednim društvima od kraja Drugog svetskog rata. Prema mojoj evidenciji, u tom periodu bilo je još trideset izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, oko četrdeset zakonskih akata od kraja Drugog svetskog rata u ovoj oblasti. Samo Zakon o preduzećima iz 1996. godine menjan je šest puta za pet godina. Dakle, ukupno blizu četrdeset zakonskih akata u ovoj oblasti u ovom periodu – to je zaista previše i za privrednike, one koji je trebalo da primenjuju te zakone, ali, po svemu sudeći, i za privredu koja je trebalo da trpi sve te eksperimente, rekao bih.
Radi poređenja, Zakon o obligacionim odnosima nije se menjao od 1978. godine, na snazi je već 32 godine. Bilo je određenih tehničkih promena, usaglašavanja sa potrebama privrede, neki novi ugovori su bili predmet regulisanja tog zakona. Zašto je to tako i zašto ovaj zakon ima veću stabilnost? Pre svega, kada je pisan vodilo se računa o stručnosti autora, pisali su ga najbolji pravnici; pisan je po ugledu na najmodernije zakone iz te oblasti, pre svega Code de civil, francuski zakon, a određenih uzora imao je i u nemačkom zakonodavstvu. Dakle, nije bilo eksperimenata.
S druge strane, u ovoj oblasti, u Zakonu o preduzećima, odnosno Zakonu o privrednim društvima, imali smo normativno lutanje, ozbiljno normativno lutanje, na koje, kao što neko malopre reče, danas treba da stavimo tačku. Zbog toga prisustvujemo jednom trenutku u kome donošenjem ovog zakona treba da u oblast privrednog poslovanja uvedemo red.
Opet ću reći nekoliko reči koje se tiču istorije zakonodavstva u oblasti privrednog poslovanja. Imali smo prvo fazu tradicionalnog zakonodavstva, do Drugog svetskog rata, počev od Trgovačkog zakonika Kraljevine Srbije (1860. godine), Zakona o radnjama (1910), Trgovačkog zakonika iz 1911, kojim je u naše zakonodavstvo uvedeno akcionarstvo - deoničarstvo. Znači, još 1911. godine. Kasnije je ono ukinuto. Posle toga dolazimo do perioda Kraljevine Jugoslavije: 1937. godine je donet Zakon o trgovačkim društvima, koji, naravno, nije bio ni primenjen zbog početka Drugog svetskog rata, odnosno njegova primena bila je onemogućena.
Posle rata imamo eksperiment do eksperimenta. Prvo je donet Zakon o državnim privrednim preduzećima 1946. godine, koji je preduzeća proglasio državnim organima. Dakle, preduzeća su proglašena državnim organima. Direktor je bio samo transmisija i realizator odluka države. Reč je o klasičnom administrativnom upravljanju privredom. Da ne zaboravimo, i posle ukidanja ovog zakona imali smo sličnu praksu, možda malo manje uz uporište normative, odnosno zakona.
Sledi uvođenje i primena radničkog samoupravljanja, donošenje Osnovnog zakona o upravljanju privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva 1950. godine. Upravljanje preduzećima dato je radnicima, novi eksperiment u našoj privredi. Promene Ustava 1963. godine dovele su do donošenja Zakona o preduzećima. Taj zakon donet je 1965. godine. Praktično, prema ovim promenama direktor više nije bio državni organ, makar formalno.
Nova revizija ovog zakonodavstva usledila je donošenjem čuvenog Zakona o udruženom radu 1976. godine, posle ustavnih promena 1974. godine. Ovim zakonom uvode se novi termini: osnovna organizacija udruženog rada, radna organizacija, SOUR itd. Direktori postaju inokosni i kolegijalni poslovodni organi.
Dolazimo, na kraju, do perioda tranzicije: 1988. godine, nakon ustavnih promena, donet je Zakon o preduzećima. Na mala vrata pokušavamo da uvedemo tržišnu privredu. Ovim zakonom ukinut je termin „moralno-politička podobnost“; moralno-politička podobnost nije više bila neophodna za izbor organa preduzeća. Međutim, tada se već približavamo višestranačju, pa će ovu podobnost zameniti partijska podobnost, što, moram reći, nije ništa manje opasno za zdrav privredni život. Ovaj zakon menja se 1990. godine, da bi novi bio donet 1996. godine, koji je menjan šest puta, poslednji put 2002. godine. Najznačajnije izmene desile su se 2004. godine, kada je donet Zakon o privrednim društvima koji danas menjamo.
Kratko o zakonu koji menjamo. Ocene naučne i stručne javnosti bile su da je Zakon o privrednim društvima koji smo doneli 2004. godine dobar, ali nezavršen, u smislu da je ostalo puno pravnih praznina i da pojedine oblasti nisu do kraja uređene. Taj deo stvarao je pravnu nesigurnost savesnim vlasnicima kapitala, a, s druge strane, omogućavao zloupotrebe nesavesnim vlasnicima kapitala. U dobroj meri bio je neusaglašen sa evropskim zakonodavstvom.
Sada, da ovo ne bi bio istorijski traktat, evo nekoliko reči o novom zakonu o privrednim društvima. Morao sam da napravim uvod u kome sam pokušao da objasnim kroz šta je naše privredno zakonodavstvo prošlo poslednjih pola veka i u kakvim uslovima je radila naša privreda, odnosno naši privrednici i preduzetnici.
Pošto sam radeći nekoliko udžbenika radio uporedni pregled i analizirao pravne sisteme u drugim zemljama iz ove oblasti, pokušaću da dam odgovor da li ovaj zakon omogućava trajnost i da li bi ovaj zakon mogao da bude, kao što je Zakon o obligacionim odnosima, na snazi narednih trideset godina, naravno uz eventualne izmene. Moj odgovor je – da. Moje skromno mišljenje je da ovaj zakon pruža takvu mogućnost i da ovo jeste kvalitetan zakon, koji će omogućiti sigurnost u poslovanju privrednih društava. U tome će ova skupština možda odigrati istorijsku ulogu u ovoj oblasti; prekinućemo eksperiment u ovoj oblasti koji nas je do sada koštao, pre svega u ekonomskoj sferi. Ali, zakon sam po sebi nije rešenje. Bitna je primena zakona. Do sada smo u svim oblastima, a i u ovoj, imali prilično problema u primeni zakona.
Šta je dobro u ovom zakonu i šta ga razlikuje od prethodnog Zakona o privrednim društvima? Pre svega, urađen je u saglasnosti sa evropskim zakonodavstvom iz ove oblasti, pre svega sa nemačkom i francuskom pravnom praksom, a time i sa evropskim normama. To se vidi iz pregleda usklađenosti sa 1, 2, 3, 6, 11. i 12. direktivom EU; većinom u tim tabelama, kada je u pitanju usklađenost, stoji odrednica – potpuno usklađeno. Dakle, odredbe ovog zakona su u najvećoj meri potpuno usklađene sa evropskim zakonodavstvom, odnosno sa direktivama iz ove oblasti.
Šta će to stvoriti i šta će to doneti? To će, pre svega, dovesti do boljeg razumevanja stranaca za naš pravni sistem u ovoj oblasti (do sada njima ništa nije bili jasno, naročito do 2004. godine, kada je u pitanju naše privredno zakonodavstvo), ali i boljeg razumevanja naših biznismena stranog kompanijskog prava, sa kojim se sada ovaj zakon usklađuje. Dakle, jedna pravna barijera biće uklonjena.
Uvedeni su i razrađeni novi instituti u pogledu zaštite akcionara, i to je bio jedan od nedostataka prethodnog zakona, pre svega kada je u pitanja zaštita manjinskih akcionara. Razrađena je detaljno procedura rada skupštine akcionara, sa novim i boljim rešenjima.
Zakonom je uređena i oblast preduzetništva, tako da ćemo ubuduće u jednom zakonu, u zakonu o privrednim društvima, imati regulisane sve subjekte privrednog poslovanja; kao što znate, pored Zakona o privrednim društvima postojao je i Zakon o privatnim preduzetnicima. Ovo je mnogo praktičnije rešenje, mada bi se tu određene zamerke stručnog karaktera mogle staviti, da ipak radnje ili privatni preduzetnici nisu privredna društva i da pod tim naslovom ne bi mogli da stoje. Međutim, sa gledišta praktičnosti i potrebe privrede, smatram da je ovo rešenje adekvatno.
Uvedeni su i novi instituti u upravljanje privrednim društvom – jednodomni i dvodomni sistem upravljanja kod društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva. Ako je u pitanju jednodomni sistem upravljanja, onda društvo ima, praktično, dva organa: skupštinu i direktora. Ako je u pitanju dvodomni sistem upravljanja, onda društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo ima tri organa: skupštinu, nadzorni odbor i direktora.
Odmah da kažem i da se složim sa prethodnicima, ovo će značiti potrebu edukacije naših privrednika. Oni se sa ovim prvi put susreću. Kada biste pitali nekog našeg privrednika, za nekoliko dana, da li ima jednodomni ili dvodomni sistem upravljanja u privrednom društvu i za šta će se odlučiti, verujte da bi bio problem. Dakle, Ministarstvo, stručna udruženja moraće da se pozabave ovim pitanjem. Ovo je za nas, za Srbiju nepoznata oblast, kao što su još neki instituti koji se ovde spominju.
S druge strane, što se tiče uvođenja nadzornog odbora kao organa u dvodomnom sistemu, to nije nadzorni odbor koji je postojao do sada u javnim preduzećima ili u privrednim društvima. Nadzorni odbor po svojim ovlašćenjima više liči na upravni odbor, nego na nadzorni odbor koji je nekad trebalo da vrši nadzor nad radom direktora. Dakle, nadzorni odbor ima ovlašćenja da utvrđuje poslovnu strategiju, poslovne ciljeve društva, imenuje izvršne direktore, saziva sednicu skupštine, utvrđuje finansijske izveštaje. Sve to je do sada radio, na neki način, upravni odbor. Dakle, nadzorni odbor sada, na neki način, postaje upravni odbor. Tako je bilo u drugim državama u okruženju i u EU, međutim, mi tu praksu nismo koristili.
Detaljnije je uređeno i pitanje uloga. Uveden je, zbog veće sigurnosti, sistem nezavisnih članova nadzornog odbora. To su članovi nadzornog odbora koji nisu ni u kakvoj finansijskoj ili nekoj drugoj vezi sa privrednim društvom. Pojačana je odgovornost direktora, ali i članova društva, što je sasvim opravdano. Pojačana je zaštita poverilaca, ne znam da li dovoljno, ali pojedini instituti idu ka tome da se pojača zaštita poverilaca, sa čime smo do sada imali značajnih problema. Uveden je, u zakonskoj formi, elektronski način komunikacije i na taj način postaje legalan, ali i poželjan način upravljanja privrednim društvom.
Privrednim društvima ostavljeno je šest meseci za usaglašavanje sa novim zakonom u određenim oblastima. Još jednom naglašavam da ovde imamo mnogo novih instituta i da Ministarstvo ima značajnu ulogu u implementaciji ovog zakona.
Pošto smatram da će ovaj zakon doneti trajnu stabilnost u regulisanju pravnog položaja privrednih subjekata, a time i izvesnije uslove privređivanja privrednih subjekata, zakon ću podržati. Smatram da je to mišljenje svih poslanika Demokratske stranke jer je našoj stranci cilj stabilnost u ovoj oblasti, stabilnost u svim oblastima. Oblast privređivanja, kao što sam na početku rekao, jeste jedna od osnovnih. Biće mi drago ako ću svojim glasom doprineti toj stabilnosti i ujedno prekinuti pravni eksperiment koji se godinama sprovodi nad našom privredom kroz neadekvatno zakonodavstvo koje smo imali u ovoj oblasti. Nadam se da će ova skupština, Demokratska stranka i koalicioni partneri ovim zakonom stvoriti uslove za bolje privređivanje privrednih subjekata.
Na kraju, zahvaljujem se na pažnji.

Poštovana predsednice, uvažena ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Predlog odluke o programu zvanične statistike u periodu od 2011. do 2015. godine. To je teško moglo biti prepoznatljivo iz diskusija mojih prethodnika, gotovo da niko od deset govornika koji su bili pre mene, iz opozicionih partija, nije pomenuo značaj programa zvanične statistike za jednu državu. Ja bih pokušao da dam odgovor šta za građane Srbije znači donošenje programa, a kasnije i primena programa zvanične statistike.
Naime, kakva je korist uopšte od kvalitetne statistike za jedno uređeno društvo? Direktna korist za građane, za jedno društvo su podaci, koji treba da budu od poverenja, koje mogu da koriste sve sfere sektorske politike, od nauke, istraživača, studenata, berzi, malih i srednjih preduzeća, preduzetnika, medija, ukratko, svi oni kojima su ti tačni podaci potrebni, kojima su namenjeni.
Ovaj program treba da obezbedi i praćenje i merenje svih aktivnosti koje su na neki način, naročito u ekonomskoj sferi, uslov za usaglašavanje naših standarda sa standardima EU. Naglašavam, posebno u ekonomskoj sferi.
Statistički podaci, koji su kod nas poneki put bili neuporedivi ili nedovoljno uporedivi, ne zato što imamo loše statističare, nego zato što smo imali takav sistem statistike, sa ovim programom trebalo bi do 2015. godine da budu usaglašeni sa standardima EU.
Kao što sam rekao, nije osnovni cilj harmonizacija naše statistike sa statistikom EU, generalno, statistikom na svetskom nivou, već ovaj program i Zakon o zvaničnoj statistici, koji smo, da vas podsetim, doneli 2009. godine u ovoj skupštini, treba da omoguće da tačni podaci budu korišćeni za potrebe svih građana Srbije, naše privrede, nauke itd.
Neki od mojih prethodnika su pominjali, istina, vrlo paušalno, pojedine ocene o stanju naše privrede, stanju našeg društva. Osvrnuo bih se samo na jedan egzaktan podatak koji je proizvod rada Zavoda za statistiku Republike Srbije. Istakao bih da je rast proizvodnje u Republici Srbiji u januaru mesecu ove godine u odnosu na isti mesec prošle godine 3,8%. Niko od mojih prethodnika nije izneo taj egzaktan podatak.
Zato sam prošli put rekao, ne omalovažavajući, već uvažavajući svoje kolege, da ponekad izgledaju kao katastrofičari koji za govornicom iznose samo loše vesti i loše podatke, bukvalno čekajući da kurs evra poraste u odnosu na dinar, da bi sutra to za govornicom istakli. To su činili mesecima, dok kurs evra u odnosu na dinar nije počeo da pada. Sada to...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, i vi o temi dnevnog reda, evro i popis, molim da se dovedu u vezu.)
Govorim o upoređivanju statističkih podataka sa paušalnim ocenama koje su suprotne statističkim podacima, gospođo predsedavajuća. Izvinjavam se ako sam malo i ja izašao iz teme.
Preduslov za kvalitetnu statistiku i ono o čemu se danas više govorilo u odnosu na ovaj predlog programa statistike jeste kvalitetan popis stanovništva, koji će se, shodno izmenama Zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova, održati u oktobru mesecu ove godine. Prema zakonu o izmeni Zakona o popisu poljoprivrede, taj popis će se obaviti godinu dana kasnije.
Bilo je danas pitanja upućenih nadležnima iz Zavoda za statistiku. U poziciji u kojoj su ovde u Skupštini oni ne mogu da daju odgovor i pokušaću da prenesem odgovor koji su dali na Odboru za nauku, jednom od matičnih odbora. Vrlo jasno su istakli da popis poljoprivrede i popis stanovništva, domaćinstava i stanova nisu jedna te ista stvar. Popis poljoprivrede je složeniji popis, koji i faktički sadrži nekoliko desetina stranica; on pretpostavlja i uvid u stanje na terenu, uvid u stanje na poljoprivrednom gazdinstvu. Popis stanovništva je preduslov za evidentiranje poljoprivrednih domaćinstava koja treba da se popišu i on jeste baza za popis poljoprivrede.
To treba da bude jasno onima koji žele da kažu da bi bilo racionalnije da popisivač koji nema dovoljno znanja ni o poljoprivredi, ni o stočarstvu može da popisuje na isti način poljoprivredna domaćinstva kao neko ko je stručniji za tu oblast, što svakako nije tačno. Zbog toga obuka za popisivače koji popisuju poljoprivredna domaćinstva traje duže. Zbog toga je popisivački obrazac mnogo složeniji.
Dakle, popis stanovništva će se obaviti na vreme, kao i u svim zemljama u Evropi, dakle u 2011. godini. U svakom slučaju, moći će da posluži kao polazna osnova i za primenu ovog programa o kome sam malopre govorio.
Ovaj popis koji nam predstoji u oktobru, za koji smatram da je veoma važan, bez obzira na to što je šest meseci kasnije, pokazaće tačnu razvijenost pojedinih regiona. Na neki način daće i ovo o čemu smo pričali danas, socijalnu sliku našeg stanovništva, stanovništva Republike Srbije. To će biti dobar osnov ovom parlamentu prilikom razmatranja zakona iz svih ovih oblasti, regionalnog razvoja, ali i socijalne politike, biće dobar osnov Vladi Republike Srbije prilikom kreiranja svih ovih politika.
Međutim, skrenuo bih pažnju na jedan aspekt tog popisa, o kome je bilo govora i na resornom odboru, Odboru za nauku, ali i na drugim resornim odborima, a to je način prikupljanja podataka koji se propisuje ovim zakonom. Smatram, kao i svi oni koji su posebno proučili ove zakone, osnovni zakon i ove izmene, da on omogućuje popis na način da prikupljanje podataka obezbeđuje validnost podataka i, što je meni posebno važno, odnosno važnije, puno poštovanje ljudskih i građanskih prava i poštovanje privatnosti pri prikupljanju podataka.
To je ilustrovano popisnim listom, odnosno popisnicom, tako se zove, u kome je omogućeno svakom građaninu ove države da jasno i bez bilo kakvih pritisaka može da iskaže i podatke kao što su etnička pripadnost, odnosno nacionalna pripadnost, maternji jezik i veroispovest, o čemu je danas bilo dosta govora. Dakle, ovaj zakon, ali i popisni list, koji unapred ne zadaje niti nacionalnost, niti veroispovest, niti jezik kojim se govori, u skladu je sa najvišim standardima EU i razvijenih zemalja.
Ono na šta bih ipak skrenuo pažnju, i to jeste naša obaveza i prema Ustavu, prema članu koji je neko ovde citirao, i prema Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, jeste činjenica da je u aprilu popis i u zemljama regiona, dakle, u Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj i Rumuniji. Bilo bi važno da na način kako nacionalne manjine u Srbiji imaju mogućnost da se slobodno opredele o svojoj naciji, veroispovesti i jeziku kojim govore to bude omogućeno i Srbima koji žive van granica naše države usled činjenice da se bivša država SFRJ raspala i da su oni ostali da žive van granica Republike Srbije.
Bilo bi važno, dakle, da Srbi mogu slobodno da kažu svoju nacionalnost, ukoliko su pripadnici Srpske pravoslavne crkve da to slobodno kažu i da slobodno kažu kojim jezikom govore. To je polazni osnov za ostvarivanje kolektivnih i pojedinačnih manjinskih prava, dakle, učenje jezika, pisma, zastupljenost u telima državne uprave, zastupljenost u predstavničkim telima itd. To jeste i u našoj zemlji razlog da se svi pripadnici manjina slobodno izjasne o svim ovim podacima, kako bi mogli slobodno da participiraju i učestvuju u realizaciji svih ovih prava.
Kao član Demokratske stranke zalagaću se za to da se pripadnici svih manjina u Srbiji slobodno izjasne na predstojećem popisu i da koriste u punoj meri sva svoja manjinska prava, ali zalagaću se i za to da pripadnici srpskog naroda u regionu ostvare sva svoja manjinska prava. U tom smislu, ali i u smislu značaja zvanične statistike, o čemu sam maločas govorio, podržaću predložene izmene zakona i Predlog odluke o programu zvanične statistike. Hvala.