Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7601">Aleksandra Jerkov</a>

Aleksandra Jerkov

Demokratska stranka

Govori

U svakom slučaju zahtevam … (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
I ja bih pohvalila specifičan način na koji je prethodni govornik govorio, a posebno mi se dopao deo o tolerantnoj opoziciji u vreme kada je DS činila većinu u Skupštini. Mislim da gospođa Čomić možda najbolje može da posvedoči o tome koliko je opozicija u to vreme bila tolerantna i kako je fizički bila napadnuta od strane opozicionih poslanika. U tim rečima ima isto toliko istine o tome kako je opozicija bila tolerantna, kao i u rečima kako nam privreda propada poslednjih 15 godina, a verovatno da je do tada cvetala u vreme kada je gospodin Vulin poslednji put kao najbliži saradnik Mirjane Marković bio na vlasti.
Kao što je gospodin Milisavljević rekao, zaista mislimo da je preventiva izuzetno važna kada je u pitanju briga o zdravlju naših radnika. Zato se postavlja pitanja – na koji način će radnici koji danas rade u Srbiji voditi brigu o svom zdravlju? Kakvi su uslovi u kojima oni rade? Kakve im uslove država obezbeđuje da rade i na koji način oni uopšte mogu da vode računa o kvalitetu svog života?
Na koji način radnici kojima se ne plaća dodatno smenski rad mogu da vode računa o svom zdravlju? Na koji način vozači u našim upravama koji imaju dnevnicu od 150 dinara sada mogu da se hrane kvalitetno u slučajevima u kojima su recimo ceo dan negde na terenu i šta oni za 150 dinara mogu uopšte da priušte sebi? Kakav zdrav život oni mogu da vode i na koji način mogu da brinu o svom radu? Na koji način ljudi koji strahuju za svoja radna mesta svake dve godine mogu da vode računa o svom zdravlju i koliko će uopšte voditi računa o svom zdravlju, ali i o zdravlju svoje porodice, žene koja radi u uslovima u kojima niko ne treba da radi?
Naravno, to se ne odnosi na sve radnike u Srbiji. Kada govorimo o javnom sektoru, veoma je važno da kažemo da mi zapravo imamo dva javna sektora. Jedan javni sektor je onaj javni sektor u kome važi zabrana zapošljavanja, u kom su plate smanjene, u kom su plate ispod proseka, u kome nema dovoljno radnika. Tu mislim na zdravstvo, tu mislim na školstvo, tu mislim na sva ona stvarna zanimanja koja ljudi imaju. Imamo i drugi javni sektor u kom su uglavnom zaposleni stranački aktivisti, u kom nisu ni loši uslovi za rad, u kom su plate mnogo izdan proseka i u kom, kako vidimo iz podataka, ne važi zabrana zapošljavanja zato što ste vi uprkos zabrani zapošljavanja u javnom sektoru nekako pronašli način da zaposlite 9.000 svojih stranačkih aktivista.
Ministar je rekao u svom uvodnom izlaganju da mi zapravo ne znamo koliko radnika imamo u inostranstvu. Možda ne znamo koliko radnika ukupno imamo u inostranstvu, ali zato znamo koliko lekara imamo u inostranstvu. Samo ove godine je 2.000 lekara tražilo dozvolu od Lekarske komore da napusti Srbiju upravo zato što oni pripadaju ovom nepovlašćenom javnom sektoru u kom kada neko od lekara ode u penziju odmah se zatvaraju čitava odeljenja u bolnicama ili kada odu na godišnje odmore se ukidaju smene zato što ih nema dovoljno. Ti lekari koji rade za 42.000 dinara odlaze na taj rad u inostranstvo zato što za njih važi i smanjenje plata. Za njih važi i smanjenje penzija kada odu u penziju, a za njih važi i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
Tako da mislim da osim toga što ne znamo koliko imamo zaposlenih radnika u inostranstvu, očigledno je da ministar ne zna ni koliko imamo zaposlenih radnika ovde, jer tu priču o tome kako je neprijatno koliko nam dobro ide, kako su nam javne finansije kao apoteka i kako nas svih hvale, to gospodine ministre svima možete da pričate, ali građanima Srbije još uvek ne možete i verujte i pokušajte njima da ispričate o ovom velikom napretku pa ćete čuti šta će vam oni reči.
Zahvaljujem predsednice.
Ako poslanike vladajuće koalicije nije sramota da ja ovde 15 puta obrazlažem izmenu zakona i molim ih da je prihvate koja se sastoji iz izmene samog jednog jedinog člana, nije ni mene sramota da to 15 puta predlažem i neće me biti da još 15 puta ili 115 puta predlažem, samo što bi bilo poželjno da makar neko od više od 230 poslanika koji glasaju protiv ovog predloga kaže makar jednom jedinom rečju zbog čega ne želi da prihvati izmene ovog zakona.
Petnaesti put govorim, radi se o izmenama Krivičnog zakonika koji se sastoji iz izmene samo jednog jedinog člana, da se u krivična dela koja ne zastarevaju, uvrsti krivično delo – krađa beba.
Godine 2014. Republika Srbija na osnovu presude iz 2013. godine morala da donese zakon kojim bi se ovo područje regulisalo. Prošlo je više od godinu dana od isteka tog roka, to nije urađeno, ja više od godinu dana predlažem ovaj zakon. I, evo još jednog zakona gde je apsolutno nejasno zbog čega vladajuća većina u ovoj Skupštini ne želi da usvoji ove izmene.
Da li ima ikakve logike u tome da za ovaj zakon nemamo većinu, da li ima ikakve logike u tome da nemamo većinu za predlog da se ljudima koji čine nasilje u porodici oteža dolazak do oružja, ima li ikakve logike u tome da vladajuća većina neće da usvoji predlog kojim bi se olakšali problemi ljudi koji se bore za egzistenciju svakoga dana zato što su po preporuci banke, a ne zato što su bili pohlepni, želeli da dignu kredit za stan?
Da li ima ikakve logike u tome da vladajuća koalicija ne želi da usvoji zakon o prestanku zakona, važenja zakona o smanjenju penzija ukoliko su nam, kako premijer kaže, javne finansije kao apoteka, koliko nam nikad bolje nije išlo i koliko je, ja verujem i premijeru i svima vama, neprijatno koliko nam dobro ide.
Za predlog koji ja dajem ne treba izdvojiti nikakva sredstva u budžetu Republike Srbije. Treba izmeniti jedan član krivičnog zakonika koji će roditeljima kojima su u porodilištu ukradena deca, omogućiti da nakon isteka nekog vremena podnesu krivične prijave i zatraže pravdu ne bi li saznali šta se tom njihovom decom desilo.
Ukoliko vas nije sramota da glasate protiv, neće ni mene biti sramota da predlažem, pa ćemo videti ko će duže da izdrži. Hvala vam.
Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Moje pitanje je upućeno ministru policije, dr Nebojši Stefanoviću, šefu BIA i predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću. Mada, ako se još neko nađe prozvan, nema nikakvih problema da se i ti ljudi uključe u odgovore, ako smatraju da mogu da daju odgovor koji će biti iole smisleniji od onoga što je ministar Stefanović juče sebi na pres konferenciji dozvolio da izgovori.
Pitanje je – ko je i po čijem nalogu prisluškivao telefon i presretao telefonske razgovore predsednika Demokratske stranke i predsednika Pokrajinske vlade dr Bojana Pajtića? Zahtevamo od lažnog doktora, Nebojše Stefanovića, da prilikom davanja svog odgovora pokaže minimum pristojnosti, profesionalnosti i da da pravi odgovor, a ne predstavu koju je priredio juče na konferenciji za novinare, dozvoljavajući sebi stvari koje nijedan ministar policije sebi ne sme da dozvoli.
Osim toga što je ministar Stefanović izgovorio bez ikakve istrage i bez ikakvih dokaza da on garantuje da niko nije prisluškivao Bojana Pajtića, očekujemo da kaže i ko je to činio, prema njegovom mišljenju, s obzirom na to da njihov posao nije samo da ne prisluškuju protivzakonito državljane Republike Srbije, nego i da onemoguće drugim i trećim licima da tako nešto čine.
Mi, nemojte zameriti, zato postavljam pitanje i drugim činiocima, a ne samo dr Nebojši Stefanoviću, nemamo nikakvog razloga da verujemo u ono što taj čovek izgovara. Naime, u nedelju prošlu je policija ušla u prostorije Gradskog odbora Demokratske stranke, nakon čega je MUP izdao saopštenje da to nije tačno i da nijedan pripadnik MUP-a nije bio u prostorijama Gradskog odbora Demokratske stranke. Nakon što je Demokratska stranka objavila snimke na kojima se vidi da to što MUP tvrdi nije istina, da su predstavnici policije bili u prostorijama Demokratske stranke, ispostavilo se da su ti ljudi tamo bili bez znanja načelnika beogradske policije, kao što je i on sam u svom saopštenju priznao.
Naše pitanje je – ko izdaje naredbe pripadnicima MUP-a, ukoliko to ne čini direktor beogradske policije? Naše pitanje je – ko je izdao naredbe onim jadnim policajcima koji su stajali na kiši satima, da propuštaju isključivo građane koji imaju članske karte Srpske napredne stranke? Takođe, naše pitanje jeste – na osnovu kog zakonskog akta i u kom zakonskom osnovu se ograničava pravo građanima na kretanje u zavisnosti od toga da li imaju članske karte Srpske napredne stranke ili nemaju?
Očigledno se radi o jednoj strašnoj zloupotrebi policije od strane SNS, od strane dr Nebojše Stefanovića, a to što on govori da se radi o isključivo redovnoj proceduri u okviru koje policija ulazi u opozicione stranke pre zakazanih mitinga, verovatno je zbog toga što je to poslednji put bio slučaj kada je SRS i kada su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić bili na vlasti poslednji put. Tada je policija ulazila, ne samo u opozicione stranke nego i u redakcije medija koji su pisali ono što se nije dopadalo režimu i verovatno zbog toga dr Stefanović smatra da se radi o redovnoj proceduri.
Kada pričamo o tome treba se vratiti na sednicu Odbora za kontrolu službi bezbednosti koji je nedvosmisleno utvrdio da je VBA prikupljala podatke o opozicionim strankama. Odgovornosti naravno nije bilo, jer se kod nas svaka istraga i počinje i završava se rečima - ne dam Gašića i Lončara, i u tom se sve završava. A treba se osvrnuti i na tvrdnje predsednika Republike od 24. decembra 2013. godine, da i njegov telefon neko prisluškuje.
Zahvaljujem predsednice.
Dakle, radi se o starom Predlogu zakona koji je ovaj saziv Narodne skupštine odbio već sedam ili osam puta, meni se čini, na opštu sramotu svih poslanika koji ne glasaju da se ovo uvrsti u dnevni red.
Radi se o Predlogu, za dopunu izmene Krivičnog zakonika, kojim bi se u njega unela samo jedna izmena, da se u krivična dela koja ne zastarevaju uvrsti i krivično delo – krađa beba.
Pozadina ovog zakonskog predloga je u tome što je 5. marta 2013. godine, presudom Evropskog suda za ljudska prava utvrđeno da je Republika Srbija povredila pravo na privatnost i porodični život naše sugrađanke Zorice Jovanović iz Batočine, čiji je sin rođen pre 30 godina, nestao iz porodilišta, i njoj je naravno kao i svim drugim roditeljima sa tim problemima, objašnjeno da je on umro i nije joj dozvoljeno da vidi telo bebe i ona je tužila Republiku Srbiju, nakon što je iscrpela sva pravna sredstva ovde.
Sud je doneo presudu, a da je to pravo njeno na privatnost i porodični život, povređeno i obavezao Republiku Srbiju da do 9. septembra 2014. godine usvoji zakonodavstvo kojim bi se ovakvi slučajevi ubuduće sprečavali.
Nakon višegodišnje opstrukcije od strane tadašnjeg predsednika Skupštine, a sadašnjeg ministra policije, Nebojše Stefanovića, ministra zdravlja Zlatibora Lončara, na kraju je napravljena jedna radna grupa koja bi se morala baviti ovim problemom. Sva udruženja roditelja su izuzetno nezadovoljna načinom na koji ta radna grupa funkcioniše, načinom na koji rad na tom dokumentu napreduje, a ovaj predlog je samo predlog da se ovaj problem premosti, zato što se veoma često roditeljima desi da do momenta, dok oni shvate da nešto nije bilo u redu, već postane prekasno i oni ne mogu više da tuže Republiku.
Naravno, postavlja se pitanje – da li je to satisfakcija? Postavlja se pitanje – da li uopšte može biti satisfakcije kod ljudi kojima se desi takva tragedija? Mislim da niko ko to nije doživeo ne može da razume uopšte sa čim se ti ljudi suočavaju.
Ponavljam, mislim da je sramota većine u Narodnoj skupštini, što osam puta predlažemo ovaj predlog zakona i osam puta niko ne kaže ni jednu jedinu reč zbog čega neće da ga podrže.
Zato vas molim da ovaj put ne čekate zvonce, nego da glasate, možda malo i da razmislite svojom glavom.
Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Kao što je gospođa Čomić već rekla, ni ja baš kao ni ona, a i drugi poslanici DS neće biti u mogućnosti da podrže predložene zakone, njih je danas tri, dva su, kako je gospodin Verbić na Odboru prošle nedelje rekao, veoma mala sa minimum izmena, i tu se možemo složiti da se možda fizički radi o malim zakonima, odnosno zakonima koji imaju samo dva ili tri člana koji se menjaju. Međutim suštinski se radi o veoma važnim izmenama i nikao ne možemo reći da su te izmene male iako su obimi ta dva zakona veoma mali.
Kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, to zaista nama liči na jedno vaše prebacivanje odgovornosti sa Ministarstva na samostalne visokoškolske ustanove, odnosno na univerzitete. Mi smo kada smo razgovarali na Odboru, pa je neko spomenuo to da bi to mogao biti izvor raznoraznih zloupotreba, bilo je rečeno da se podrazumeva da ljudi koji radi u obrazovanju, osobito u visokoškolskim ustanovama su neki izrazito moralni ljudi i da nema govora da bi to neko pokušao da zloupotrebi.
Međutim, ja zaista ne gajim nikakve ideale da su ljudi u bilo kojoj profesiji moralniji i čestitiji od drugih i da su i ti ljudi koji vode visokoškolske ustanove veoma skloni tome da zloupotrebe sve ono što im se može učiniti, zgodno za zloupotrebu, pa i sami smo imali priliku da u ovoj skupštini usvajamo autentično tumačenje zakona koji je bio veoma jasan, o tome da jedna osoba ne može biti dekan više od dva puta u istoj visokoškolskoj ustanovi. Eto, jedne kristalno čiste odredbe koju smo ipak pojedini ljudi našli načina da zloupotrebe.
Sada ja vas pitam gospodine Verbiću, i zaista vas molim da se uključite u raspravu da bi ovo bila rasprava, jer verovatno se čini da mi ovde sedimo, da ovoj sada zgradi damo neku sadržinu i u ovome ispunimo neku formu - šta mislite koliko će samostalnih visokoškolskih ustanova, recimo, da bi privuklo studente reći da oni imaju svaki mesec ispitne rokove. Pa, će se onda ispostaviti da od tih ispitnih rokova četiri ispitna roka su redovna, a za ovih ostalih osam ispitnih rokova se plaćaju mnogostruko više cene za polaganje ispita i da će troškovi studenata biti mnogo veći.
Na koji način će to omogućiti mobilnost naših studenata u okviru Srbije, da ne pričam samo o drugim fakultetima? Šta sada to znači da će neko možda sa jednog fakulteta gde je imao jedan ispitni rok, jer po ovome, ovako kako je predloženo neki univerzitet može da se opredeli za to da ima jedan ispitni rok, od jednog prelazi na univerzitet koji ima 17 ispitnih rokova?
Da li vi uopšte vidite mogućnost da univerziteti zloupotrebljavaju ovu neverovatnu slobodu koju ste im vi dali koja po prirodi stvari mora biti nadležnost ministarstva?
Mi predlažemo svojim amandmanima nekoliko načina. Može da bude i pet ispitnih rokova, može da bude i neki raspon ispitnih rokova, može da ostane četiri ispitna roka samo nemojte prebacivati odgovornost na univerzitete sa sebe.
Ja verujem da je vama muka svake godine od studenata koji dolaze i koji traže ispitne rokove koji uvek hoće više, ali prosto nije način da se taj problem reši, tako što ćete vi reći – mi više nismo nadležni. Ministarstvo mora biti nadležno za te stvari i one moraju biti regulisane zakonom.
Kada je u pitanju drugi od ovih malih zakona, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi vam ne verujemo kada kažete da to nije ni u kakvoj vezi sa najavljenim smanjenjem broja zaposlenih u javnoj upravi.
Ne znam koliko puta još treba da kažemo da nisu problem državne uprave i nisu problem javnog sektora nastavnici, niti su problem njihova primanja, niti je problem njihov broj, problem javnog sektora su javna preduzeća, problem javnog sektora su javne agencije, tamo su problem i plate, tamo je problem i broj zaposlenih, a to su teme koje na istoj ovoj sednici raspravljamo, apsolutno ne tretiraju.
Kako će se to odnositi na ljude koji će u martu ili aprilu steći oba uslova za penziju? Da li to znači da će neki profesor u aprilu otići u penziju pa će u maju doći novi profesor da decu ocenjuje, da im zaključuje ocene i da završi školsku godinu sa njima?
Gde piše da će ti ljudi ostati do kraja školske godine? Na odboru smo razgovarali, pa je neko rekao - podrazumeva se. To bi bilo vrlo lepo kada bi se kroz zakone nešto podrazumevalo. Nažalost, ne može ništa da se podrazumeva. Posebno kada je u pitanju obrazovanje.
Zato mi predlažemo da baš kao što vi predlažete da se brišu odredbe starog zakona, mi predlažemo da se brišu odredbe ovog zakona koji vi danas predlažete, odnosno da zadržimo ona rešenja koja već važe, odnosno da se profesori koji ispune uslove za penziju, da se oni zadrže do kraja školske godine, jer zaista je izuzetno nesrećno rešenje u martu ili aprilu, ili maju menjati nastavnike u školama.
Niste uverljivi kada kažete da to nema veze sa najavljenim otpuštanjima zato što ste govorili o 1000 prosvetnih radnika viška, u vreme štrajka, pre svega nekoliko meseci govorili ste o 10.000 prosvetnih radnika viška, mislim da je interesantna ta veza između trajanja štrajka i broja zaposlenih prosvetnih radnika koji su višak, a Demokratska stranka ostaje pri tome da nisu problem javnog sektora prosvetni radnici, nego se zna ko je problem javnog sektora, a zakon o otpuštanju prosvetnih radnika a ne i onih iz javnih preduzeća je isto tako jedna od tačaka dnevnog reda na ovoj sednici.
Sada da dođem na najveći zakon, najobimniji zakon u okviru ovog seta, Zakon o udžbenicima. Mi ga nećemo podržati kao što je rekla gospođa Čomić. postoje dve stvari kada pričamo o udžbenicima.
To su dostupnost udžbenika i kvalitet udžbenika. Mi smatramo da ovaj predlog zakona ovako kako ste ga vi predložili na veoma loš način tretira dostupnost udžbenika, a uopšte ne tretira kvalitet udžbenika koja je ček i važnija tema od dostupnosti udžbenika.
Pre nego što kažem bilo šta, mislim da bi bilo zgodno od vas da čujemo da li ste vi sada ovaj predlog zakona nama dali svojom slobodnom voljom ili pod nečijim pritiskom? Pitam to zbog toga što ste vi po sopstvenim rečima prethodni predlog zakona povukli pod pritiscima.
Šta sada se desilo u međuvremenu? Da li ste vi postigli dogovor sa tim vršiocima pritisaka ili su oni prestali da vrše pritiske pa sada nemaju više problema sa predlozima zakona koje šaljete, ali zaista je neophodno da nam odgovorite šta se sa tim pritiscima u međuvremenu desilo? Prosto da bismo mi mogli da vidimo da li mi razgovaramo sa vama na način na koji treba da razgovaramo ili govorite neke stvari koje od vas očekuju vršioci pritisaka?
Tako da, kada je u pitanju dostupnost udžbenika, mi ne možemo podržati ovaj predlog zakona. Član 9. koji se najviše time bavi kaže da Vlada može u skladu sa raspoloživim sredstvima budžeta Republike Srbije, da donese odluku o finansiranju nabavke i dodele učenicima koji nisu u mogućnosti da ih kupe, pa onda Vlada može doneti odluku o finansiranju odnosno sufinansiranju pripreme ili nabavke dodele udžbenika nacionalnih manjina i Vlada može doneti odluku o finansiranju udžbenika za učenike sa smetnjom u razvoju.
To sve može, zapravo znači da ne mora. Raspoloživa sredstva, mislim da svako ko je pratio usvajanje bilo kog budžeta u Republici Srbiji u prethodnih nekoliko godina, obično ne budu sredstva koja su opredeljena za obrazovanje i za prosvetu i mislim da ne možemo biti zadovoljni time što Vlada može nešto da učini, a ne može da učini pogotovo zbog toga što je ova sadašnja Vlada pokazala vrlo čudne odabire toga gde će da štedi, pa verovatno će, imamo razloga da verujemo da će to biti ovoga puta udžbenici za siromašnu decu, za nacionalne manjine, ili za decu sa smetnjama u razvoju, a sve i ako nemamo razloga da verujemo nemamo ni jednu garanciju da tako neće biti. Tako, što se tiče dostupnosti, mi smatramo da taj cilj nije ispunjen.
Kada je u pitanju kvalitet udžbenika o tome tek posebno treba govoriti, jer s obzirom na to da se procedura po kojoj se kvalitet udžbenika meri, po kojoj se određuje udžbenik je veoma detaljno opisan, ali mi ovde u ovom zakonu nemamo ni jedan opis toga, ni jedne kriterijume kako se taj kvalitet udžbenika određuje.
Mislim da nema narodnog poslanika koji je govorio, izvinjavam se ako neki jesu, koji se nije složio da u toj listi ocenjivača, će očigledno sedeti ljudi koji nemaju dovoljno iskustva, s obzirom na to da vi predviđate da ti ljudi imaju dve godine radnog iskustva u struci. Znate, neko ko će da odobri udžbenik bi ipak morao imati malo više od dve godine iskustva u struci je taj udžbenik, malo je važni je nastavno sredstvo od toga da ga odobrava neko sa dve godine iskustva u struci.
Tako da ćemo imati udžbenike koje će odobravati neki ljudi za koje se većina poslanika ovde slaže da nisu baš stručni. Nemamo ni jedno merilo na koji način će se ti udžbenici ocenjivati.
Nemamo procedure o tome na koji način će se posle njihov kvalitet pratiti. To je nešto, inače na šta upozorava i Agencija za borbu protiv korupcije. Generalno je veliki problem nedostatak kriterijuma, ne samo kada je u pitanju merenje kvaliteta udžbenika, nego i sve druge stvari.
Mi nemamo nikakve kriterijume kada je u pitanju određivanje maksimalne cene udžbenika. Nemamo nikakve kriterijume kada je u pitanju način na koji škole rangiraju udžbenike. Nemamo kriterijume kada ministarstvo u nedostatku stručnih ljudi u zavodu angažuje ljude sa liste ocenjivača. Nemamo kriterijume za toliko važne stvari i procedure, da mi prosto ne možemo govoriti o kvalitetnom predlogu zbog nedostatka svega toga.
Imamo dosta čudan odnos izdavača i autora. Autor se, čini mi se, obespravljuje do te mere da se izdavačima daje mogućnost da menjaju tekst autora bez njegove dozvole. Sve one stvari koje izdavač mora da dostavi prilikom konkurisanja za udžbenik to bi moglo da se spreči time što bi se, recimo dostavila neka pisana saglasnost autora, da se u slučaju potrebe njegov tekst menja itd. Mi smo i dali amandmane koji idu u prilog tome.
Rokovi su prekratki. Činjenica da ocenjivači ne znaju ko je autor teksta koji pregledaju ne znači ništa zbog činjenice da znaju ko je izdavač koji je podneo taj tekst na pregled, a mislim da ta čuvena korupcija o kojoj svi govorite ni ne dolazi na relaciji autor – ocenjivač, nego izdavač – ocenjivač, jer autor veoma često nema baš mnogo toga ili bar nema toliko koliko ima izdavač u slučaju da je njegov udžbenik izabran. Mislim da su zaista ponižavajuće ove ilustracije kupovine nastavnika. Već nekoliko poslanika je govorilo o tome, jer ja nisam videla predlog zakona koji bi na taj način ponižavao one na koje se odnosi, osim ovog predloga zakona.
Ono što je na kraju isto nemerljivo bitno je činjenica da je koordinaciono telo nacionalnih saveta dalo veliki broj zamerki, smatrajući da ovaj zakon nije usklađen sa zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, odnosno da se mnoge njihove nadležnosti time prenebregavaju.
Mislim da treba poraditi na kvalitetu udžbenika, treba poraditi na dostupnosti udžbenika. Mi moramo imati garancije da će ti udžbenici zaista i biti štampani, jer ovako, da Republika Srbija može a i ne mora to da uradi zaista ne znači mnogo i ne možemo govoriti o nekakvoj velikoj dostupnosti.
Čini se da mnogi poslanici, pa i vi gospodine ministre, kada ste pre nekoliko meseci u javnosti hvalili prethodni predlog zakona, morate naći načina da nam objasnite kako sada potpuno drugačija rešenja mogu biti isto tako najbolja, baš kao što su i bila ona od pre nekoliko meseci, ali to bi bilo moguće samo ukoliko se uključite u raspravu, jer ovo zaista izgleda da se ne može nazvati raspravom. Više mi govorimo, a vi slušate, ili makar da se nadamo da će rasprava o amandmanima biti drugačija.
Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Uvažena ministarko, koleginice i kolege, član 3. je još jedan od članova na koje upozorava Agencija za borbu protiv korupcije. Naime, on predviđa da se visina naknade može umanjiti u skladu sa uslovima propisanim ovim zakonom i propisima o kontroli državne pomoći, čime se organima javne vlasti daje diskreciono ovlašćenje prilikom odlučivanja u ovom pitanju.
Dalje se još u tekstu Predloga zakona razrađuje na koji način se sve ta naknada može umanjiti. U članu 8. vidimo da se ta naknada potpuno i ukida, na čemu se u medijima mnogi privrednici zahvaljuju Vladi Republike Srbije. Mislim da Agencija za borbu protiv korupcije ima apsolutno pravo što ne veruje Vladi Republike Srbije kada je u pitanju davanje državne pomoći, jer je ta ista Vlada Republike Srbije već pokazala u prošlosti da je sklona tome da za raznorazne privatne projekte, od kojih Republika Srbija ima samo štete, daje državnu pomoć. U slučaju preduzeća „Beograd na vodi“ videli smo kako Vlada Republike Srbije daje državnu pomoć za izgradnju šoping mola i luksuznih stanova, pa sada ne čudi zbog čega se Agencija za borbu protiv korupcije brine da će Vlada Republike Srbije i u ovim slučajevima svojim poslovnim partnerima i ljudima bliskim SNS davati državnu pomoć za izgradnju projekata od kojih samo oni imaju koristi, a građani Republike Srbije isključivo štete.
Ovo što sam rekla nisu reči DS, nego reči Agencije za borbu protiv korupcije, ali, kažem, makar treba da budemo srećni što se u ovom članu 2. govori o umanjenju naknade, zato što se, kako vidimo kasnije u zakonu, ta naknada potpuno i ukida, na čemu vam se brojni privrednici širom medija zahvaljuju.
Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Mislim da ste povredili član 27. Poslovnika. Ja sam se javila baš u momentu kada ste dali koleginici Batić reč. Mislim da nikoga u ovoj Skupštini ne može da zadovolji vaše obrazloženje - ja sam odlučio da nemate pravo na repliku i tačka.
Vas, ipak, član 27. Poslovnika obavezuje da ovu Skupštinu vodite u skladu sa Poslovnikom, a ne kako vama padne na pamet i vi o nečijem pravu na repliku ne možete da odlučujete samovoljno i tačka, nego treba da odlučujete o tome da li taj poslanik zaista ima pravo na repliku ili nema.
Ukoliko narodni poslanik Zoran Babić ovde nas pokušava da ubedi da je isti javni interes za izgradnju gasovoda i za izgradnju tržnog centra i ukoliko sam proglašava pojedine odluke iz prošlosti protivustavnim, sve ubeđujući nas da niko nema pravo to da čini unapred, uputi niz pitanja narodnom poslaniku Bradiću, koji je govorio pre njega, vi teško nama da možete da kažete – ja sam odlučio da nema pravo na repliku i tačka, zato što vi to morate da odlučite u skladu sa onim što piše u članu 104, a ne u skladu sa tim kako se vi u tom momentu osećate i ja se plašim isključivo u skladu sa tim da li repliku traži narodni poslanik koji podržava Vladu Republike Srbije, u kom slučaju vi uvek odlučite da se ispunjavaju uslovi za repliku, ili narodni poslanik koji ne podržava Vladu, u kom slučaju niko nikada nema pravo na repliku.
Želim da se Skupština izjasni, odmah da vam kažem.
Ne, ja sam obrazlagala zbog čega ste bili u obavezi da nam date pravo na reč.
Zahvaljujem, potpredsedniče. Uvažena ministarko, koleginice i kolege, mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se član 8. briše zbog toga što mi ne vidimo koji bi to mogao razlog biti zbog kog se za  izgrađeno građevinsko zemljište ne bi plaćala naknada za pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine. Štaviše, mi smatramo da, iako se ovaj zakon zove Predlog zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu, ovaj 8. član zapravo znači da je to pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade.
Naime, mislim da je ministarka svesna toga da je većina zemljišta koje je u procesu privatizacije i nad kojim su pravo korišćenja stekli određeni privrednici jeste izgrađeno građevinsko zemljište, a ne neizgrađeno građevinsko zemljište. To znači da ti ljudi nisu kupovali nekakvo građevinsko zemljište i privatizovali ga, nego fabrike, ključna možda reč - luke itd, tako da je predmet privatizacije zapravo u najvećoj meri bilo izgrađeno građevinsko zemljište, a ne neizgrađeno.
Mi verujemo, a najavili smo već da ćemo i od Ustavnog suda tražiti da tako nešto utvrdi, da je ovaj član Predloga zakona protivustavan, iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što je upravo ona odluka Ustavnog suda iz 2013. godine o kojoj se mnogo govorilo utvrdila da je popust bio protivustavan, a zamislite tek šta će reći na to da je čitavo poklanjanje građevinskog zemljišta protivustavno.
Drugi razlog je taj što smatramo da se time u neravnopravnom položaju stavljaju građani i da zapravo ona lica, to su ta lica iz člana 8. koja, nikada nisu platila pravo svojine na građevinskom zemljištu će zapravo dobiti to pravo svojine iz prostog razloga što su privatizovali zemljište na kom je već nešto bilo izgrađeno.
Kako se to ministarka, kako je predsednica, čini mi se, zaključila vrlo korektno ne dajući nikome povoda za repliku, izrazila kada je rekla da je DS stvorila tajkune. Ja ću isto tako vrlo korektno i od predsedavajućeg, očekujem ne dajući nikome povoda za repliku, da kažem – da ovim Predlogom zakona SNS tim tajkunima poklanja milijardu i 429 miliona evra. Na isti način na koji ministarka obrazlaže zašto ne treba prihvatiti ovaj amandman, ja obrazlažem zašto smatram da ga treba prihvatiti.
Ovim Predlogom, ovakvog člana 8. sve građevinsko zemljište na kom je nešto izgrađeno će besplatno preći u svojinu onih ljudi koje mi danas zovemo tajkunima, koje vi kažete – DS ih je stvorila, a ja kažem - SNS ih danas izdržava i poklanja im milijardu i po evra novca građana Srbije.
Zahvaljujem, gospodine Bečiću.
Mi smo predvideli da se obriše onaj stav koji se poziva na član 8. zato što smo očekivali da će ministarka u raspravi da prihvati naš amandman da se član 8, kojim se besplatno stvara pravo svojine nad onim zemljištem na kojem su izgrađeni objekti onim ljudima koji su do tih objekata došli u sumnjivim privatizacijama.
Međutim, s obzirom na to da ministarka nije to prihvatila, nama ostaje da zamolimo Narodnu skupštinu i poslanike vladajuće koalicije da u danu za glasanje prihvate naš amandman, čime bi automatski trebalo da prihvate i amandman na član 11. o kom sada govorim.
Kao što smo rekli, smatramo da član 8, a i sve posledice koje on proizvodi dalje u zakonu, i član 11. i svaki naredni put kada se u zakonu pominje nešto što se poziva na član 8, koji mi predlažemo da se briše, zapravo obesmišljava ovaj zakon i da umesto naziva zakona koji sada glasi – Predlog zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu, to zapravo znači da mi imamo Predlog zakona o pretvaranju prava korišćenju u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade.
S obzirom na to da nije prihvaćen amandman na član 8, odnosno da ministarka nije prihvatila, mi pozivamo poslanike vladajuće većine da u danu za glasanje prihvate i amandman na član 8. i amandman na član 11.
Zahvaljujem gospodine Bečiću.
Uvažena ministarko, predlažemo da se visina naknade utvrđena rešenjem iz člana 14. ovog zakona plaća u odnosu 50% u korist Republike Srbije, kao što je i u vašem predlogu koji ste ovde dali u Skupštini, ali da se 50% te naknade plaća u korist autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, u zavisnosti od titulara prava svojine na građevinskom zemljištu.
Iako zbog vašeg odbijanja da usvojite član 8. očekivani prihodi od ovog zakona i u tom smislu i visina naknade koja se utvrđuje za konverziju zemljišta će biti mnogo manji od onih 1,5 milijardi koje ste najavljivali da ćete imati, smatramo da ipak jedinice lokalne samouprave ili autonomne pokrajine, u zavisnosti od toga o čijem se zemljištu radi, treba da dobije određeni procenat naknade koja će se za tu konverziju dobiti.
Kao što vam je možda poznato, mi smo pre nekog vremena menjali u ovoj Skupštini Zakon o javnoj svojini, zbog toga što Vlada Republike Srbije i lokalne samouprave, u kojima mahom većinu čine ljudi iz SNS, nisu bili u stanju da ispune sve svoje obaveze iz zakona koji je prvobitno bio usvojen i zbog toga je odložena primena Zakona o javnoj svojini. Smatramo da na ovaj način, iako smo od drugih ministara imali prilike da čujemo da u tim lokalnim samoupravama sede neki zli ljudi koji opstruišu primenu zakona, treba da im se nadoknadi.
Predlažemo da se za Fond za restituciju nađu drugi izvori prihoda, a da se ova sredstva, iako kažem znatno umanjena, zato što veliki deo zemljišta poklanjate tajkunima, ipak daju lokalnim samoupravama ili autonomnoj pokrajini.
Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Pa, nakon što je članom 8. predloženo, kako vidimo biće i usvojeno, da se za ono zemljište na kom je nešto izgrađeno ne plaća nadoknada, odnosno da se nadoknada umanjuje za to zemljište na kome je nešto izgrađeno sada.
Sa članom 18. potpuno odvraćaju čak i oni koji bi inače morali da izvrše tu konverziju zato što nemaju ništa izgrađeno na građevinskom zemljištu, time što im se zapravo omogućava jedan, ja bih rekla, vrlo lagodan i izbor između toga, da li će celu sumu platiti odmah ili će to učiniti možda za 99 godina, a da im prava ostaju apsolutno ista kao da su tu konverziju izvršili.
Moje pitanje ministarki je upravo to - zbog čega bi iko izvršio konverziju zemljišta ukoliko može da ga zakupi na 99 godina i što kaže gospodin Bradić da se za 99 godina nekakvi njegovi potomci sa nekakvom tadašnjom državom ko zna kako…
Zahvaljujem. Nama je rečeno da imamo više vremena. Neće biti prvi put da nam ne govorite istinu, tako da…
Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, kao što se iz naše prijave za reč i iz diskusije koleginice Čomić vidi DS će podržati ovaj Predlog zakona i svakako da ovo jeste jedan od zakona koji nam je potreban i to je nešto što su svi poslanici koji su se javljali za reč i izgovorili.
Koleginica Čomić i ja smo dale određene amandmane. Naše prihvatanje ovog zakona neće zavisiti od toga na koji način se vi opredelite prema našim amandmanima ili ukoliko ne vi onda skupštinska većina u Danu za glasanje, ali svakako smatramo da bi usvajanjem tih amandmana Predlog zakona bio bolji, posebno zbog toga što je ministar u nekoliko navrata danas isticao i volju da prihvati amandmane i da o njima razgovara.
Da ne govorim mnogo o tome koji su to amandmani. Oni se odnose na tri člana ovog zakona. To su 4, 5. i 6. član. Kada se radi o članu 4. kojim se zapravo menja član 72, odnosno njemu se dodaje novi stav 6, mi smatramo da treba precizirati taj rok šta to znači da se odmah preuzimaju mere i radnje predviđene ovim drugim zakonima u slučaju nestanka nekog lica kada postoje osnovi sumnje da je to lice žrtva krivičnog dela, da nije zgoreg malo precizirati šta to znači. Naravno, ne bih mogla da se složim sa onim što je bilo rečeno u ovoj raspravi da u tom slučaju treba suspendovati neka druga pravila koja u ovoj zemlji postoje, pre svega ona pravila koja se odnose na privatnost drugih lica i zadiru zaista u polje ljudskih prava. Ne može se pisani nalog za presretanje nečijih telefonskih poziva smatrati nepotrebnom birokratijom ili administracijom ili ne znam koje su sve reči ovde izgovorene. To je prosto nešto što mora postojati, pa neka se ta procedura ubrza. To je mislim najmanji problem.
Kada je u pitanju član 5. kojim se dodaje član 111a najpre treba pogledati koji je član 111 važećeg zakona. On glasi ovako – licu koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu podaci se prikupljaju u postupku bezbednosnih provera uz prethodnu pisanu saglasnost tog lica i u druge svrhe se ne mogu koristiti. Bezbednosna provera iz stava 1. ovog člana predstavlja skup mera i aktivnosti kojima se utvrđuje postojanje, odnosno nepostojanje bezbednosne smetnje. Bezbednosna smetnja je činjenica koja onemogućava prijem u radni odnos u Ministarstvu u skladu sa uslovima iz člana 110. ovog zakona i na kraju – postupak bezbednosnih provera, sadržina obrazaca koji su u funkciji postupka uređuju se aktom ministra.
Sada dodajemo član 111a koji glasi – bezbednosna provera vrši se na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica u slučajevima kada je propisano posebnim zakonom. Da li se to sada odnosi na ovo lice koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu? U tom slučaju, otkud organ ili pravno lice može znati da neko želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu ili ukoliko se ne odnosi, vidim da odmahujete glavom, na šta se to odnosi i kakva je to bezbednosna provera koju može da zahteva drugi organ ili pravno lice? Ko su ti koji mogu to da traže? Koje je to pravno lice koje može da traži da se uradi nečija bezbednosna provera? U kojim slučajevima i ako imamo čak četiri člana o tome na koji način se sprovodi bezbednosna provera o licu koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu, onda u članu 111a je zaista nedovoljno da piše da se nekakva bezbednosna provera, a mi ne znamo ni čija ni kakva ni šta se u njoj zaključuje, može vršiti na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica a da se ne kaže uopšte kakav to organ, kakvo pravno lice može zahtevati nečiju bezbednosnu proveru? Tako da zaista ovaj član ili na neki način treba promeniti ili pojasniti ili bilo šta sa njime uraditi zato što ovako definisan on zaista može izazvati ne samo zabunu nego može predstavljati zaista opasnost i može ugrožavati možda neka druga prava koja su ovim zakonima i u krajnjem Ustavom garantovana našim građanima.
Na kraju, član 6. koji je poslednji član na koji smo koleginica Čomić i ja podnele amandman, govori o tome kada se penzionišu zaposleni u specifičnim odnosno operativnim poslovima u policijskoj službi, policijski službenici. Međutim, vi ste rekli da bi vas Ustav sprečavao u tome da se tim licima koja su penzionisana onemogući da se kao penzionisana lica bave sličnim poslovima.
Međutim, radi se o tome da ukoliko vi nekoga penzionišete uz obrazloženje da on više nije u stanju da radi taj posao, a obrazloženje za ovakvo rešenje upravo je to da takve osobe više prosto nisu u mogućnosti da obavljaju te poslove, kako onda oni mogu biti u stanju da te iste poslove obavljaju kao penzionisana lica? Tako da nije to samo stvar Ustava i stvar njihovog prava. Ako ih penzionišete pod izgovorom da nisu više u mogućnosti da rade, onda nisu u mogućnosti više ni da rade te poslove kao penzionisana lica.
Naravno, pridružiću se ostalim kolegama u žaljenju što u ovaj Predlog zakona nisu ušle odredbe koje bi se odnosile na nasilje u porodici. Ko god je ne samo imao kontakte sa osobama koje trpe nasilje u porodici, nego ko god je imao malo uvida u dnevnu štampu može videti da je najčešće nasilje u porodici sa smrtnim ishodom i to upravo jeste ono nasilje gde policija nekoliko puta i nekoliko desetina puta čak je reagovala pre nego što je došlo do tog smrtnog ishoda.
Vi ste, zapravo ceo MUP radi već godinama na tome da policija koja se najčešće prva susreće sa nasiljem u porodici ne reaguje više na neadekvatan način. Mislim da bi bilo veoma interesantno pogledati recimo zapisnike koje sačine ti policajci koji odlaze u porodice u kojima se vrši nasilje kada smo nekoliko dana nakon toga nasilnik na kraju i ubije žrtvu, jer to su sve slučajevi u kojima je policija dolazila na te adrese, dolazila u te porodice i prosto, čini se, ostavila te ljude tamo da ubiju svoje supruge ili one nad kojima vrše nasilje.
Tako da se nadam da će i u Zakonu o policiji, za koji kažete da se priprema, ali i u Zakonu o krivičnom postupku, Krivičnom zakoniku zapravo biti prostora da se ovo reši i to svakako jeste nešto u čemu ćete imati podršku poslanika DS.
Kada je u pitanju ovaj član 4, to je ono što se odnosi na onaj sada već čuveni „Tijanin zakon“, to nije nažalost prvi zakon koji donosimo a da se zove po imenu neke od dece koja su stradala u našoj zemlji zbog raznih stvari, da li zbog nefunkcionisanja sistema, zbog neuređenog sistema, zbog neefikasnosti organa. Imali smo prilike da čujemo da smo doneli pre dve i po godine „Marijin zakon“. Mi ne znamo kakva je primena tog zakona i koliko je, recimo, ljudi upisano u taj registar pedofila koji je trebalo da se napravi sa sve pripadajućim DNK. Očigledno je da imamo problem sa tim da donosimo zakone koje ne primenjujemo. Nemojte da ovo bude još jedan od tih zakona.
Samo bih se na kraju osvrnula na nekoliko stvari koje ste rekli ili odgovarajući nekom od poslanika ili dok ste obrazlagali zakon, ne mogu sada da se setim, ali govorili ste o tome kako će ovo olakšavanje, odnosno ubrzavanje odlaska u penziju da otvori mogućnost da na ta radna mesta dođu novi ljudi. Zatim ste se pomalo ostrašćeno osvrnuli na smanjenje plata policajcima. Mislim da treba shvatiti da u Srbiji postoje dva javna sektora. Jedan javni sektor su policajci, to su učitelji, sudije, ljudi koji rade na stvarnim poslovima, gde problem nisu ni visine njihovih plata ni njihova brojnost. Drugi javni sektor su svi oni stranački zaposleni ljudi koji stvaraju problem i kada je u pitanju brojnost i kada su u pitanju njihove plate. Sasvim sigurno kada je MMF rekao da se za 10% smanji masa zarada u javnom sektoru, oni nisu mislili na plate policajaca, nisu mislili na plate nastavnika od 36.000 dinara, nego su mislili na plate onih drugih, samo što je najlakše bilo skinuti svima 10%, a ne napraviti ozbiljnu računicu na koji način se to može uraditi a da se ne nanese nepravda.
Još samo jednu stvar koju ste rekli o tome da u vreme vašeg mandata nema nekomentarisanja istraga ni najava hapšenja. Mislim da ste vi jedina osoba u ovoj prostoriji koja može tako nešto da izgovori, koja može tako nešto da poveruje. Mislim da se svi sećaju vas kako ovde mašete papirima osuđujući unapred ljude, kao da ste nekakav opozicionar a ne ministar policije, ovde u Skupštini, u televizijskim studijima, gde god vam se ukaže prilika. Da ne pričam o tome da se vode krivični postupci, odnosno ne vode se postupci, nego da su podnete krivične prijave zbog toga što su na suđenjima, koja su protiv pojedinih tabloida pokrenuli izvesni ljudi, novinari dokazali da su informacije o najavama hapšenja dobili iz vrha policije. To je nešto čime bi, ja mislim, moglo da se pozabavi vaše ministarstvo. Ne vredi tako da se čudite, mislim da vam je poznato o čemu se govori. Ako ne, mogu vas upoznati kasnije.