Zahvaljujem.
Koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine Martinoviću kao predlagač ovog akta, odnosno kao predsednik Odbora koji nam ovo prema Poslovniku predlaže, ovo jeste jedna od onih tema kada nam se nameću dileme koje smo imali i kada smo razgovarali o ranijim autentičnim tumačenjima zakona koje smo donosili, pre svega mislim na autentično tumačenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kada smo razgovarali o tome ko su osobe koje mogu da predlažu stručna udruženja u Nacionalni prosvetni savet, odnosno da li to mogu da budu i profesori univerziteta ili to moraju da budu samo oni ljudi koji su zapravo zaposleni u osnovnom i srednjem obrazovanju, odnosno nastavnici u smislu te reči.
Svaki put kada razgovaramo o autentičnom tumačenju zakona nam se nameće ta dilema da li uopšte treba da odlučujemo o tome, jer su to neke stvari koje se nama ovde čine razumljive, čine jasne i prosto ponekad mislimo da i nema potrebe donositi autentično tumačenje, jer kada se zakon ovako pogleda onako kako on zaista i glasi u svom osnovnom obliku, čini se da je on veoma jasan.
Naime, u članu 54. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju piše da organ poslovođe univerziteta je rektor fakulteta dekan, akademije strukovnih studija predsednik, visoke škole i visoke škole strukovnih studija direktor. Organ poslovođenja se bira iz reda nastavnika visokoškolske ustanove koji su u radnom odnosu sa punim radnim vremenom, a izabrani su na neodređeno vreme. Organ poslovođenja bira se na tri godine, sa mogućnošću jednog ponovnog izbora.
Kada ovako neko pročita osnovnu odredbu osnovnog zakona, prosto se zapitamo zašto uopšte postoji potreba da mi donosimo autentično tumačenje zakona i zar nije ovo apsolutno jasno samo po sebi i gde se uopšte stvara prostor da neko ovu ovako jasnu odredbu tumači na drugačiji način? Međutim, realnost nam pokazuje da to jeste slučaj, baš kao što smo i sa gospodinom Martinovićem, koji prosto po svojoj funkciji može biti predlagač ovakvih autentičnih tumačenja zakona, razgovarali da li je uopšte i bilo potrebe usvajati autentično tumačenje Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer ponekad se pokazuje da ono što se nama čini apsolutno jasno ne mora da znači da je jasno i nekome drugome i zaista neke odredbe zakona stoje tako da je moguće njihovo različito tumačenje.
Prema našem mišljenju, ovo nije jedna od tih odredaba zakona, ali mi ne možemo odbiti nekome pravo da nešto uradi zato što smatramo da mi mislimo drugačije. Realnost nas očigledno opovrgava u tome i očigledno postoje dekani koji na različite načine pokušavaju i uspevaju da zaobiđu ovu odredbu zakona. Mislim da kolege iz Odbora za obrazovanje, a posebno one kolege koje su u radnoj grupi koju smo mi oformili, a koju vodi upravo profesor Atlagić, koja se bavi isključivo tim predstavkama i žalbama koje dobijamo, mogu posvedočiti o tome koliko mi žalbi na rad različitih dekana dobijamo. Mislim da neću biti jedina, čak mislim da nisam ni prva koja će citirati kolegu Atlagića, koji kaže da su dekani zaista postali gospodari života i smrti na našim fakultetima. Iako se čini da je ovo jedna oblast koja je uređena veoma precizno zakonom, očigledno je da u praksi postoje različita tumačenja i očigledno je da jedini način na koji mi možemo da to sprečimo jeste da donesemo autentično tumačenje zakona, baš kao što smo uradili i sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Svakako da to nije dovoljno, kao što se pokazalo kada smo usvajali prošli put autentično tumačenje zakona, s obzirom na to da ovde, čini mi se, postoji i svesna namera da se zaobiđe zakon u slučaju osnova sistema vaspitanja i obrazovanja, čini mi se da nije svesna namera. Biće potrebno da osim onog zvaničnog obaveštenja da je Skupština usvojila takvo i takvo autentično tumačenje, a to sada znači to i to, obaviti i dalje razgovore, dalje konsultacije zato što mi prosto ne možemo biti Skupština koja ignoriše realnost. Baš kao što ne možemo biti Skupština koja ne prihvata da postoje udruženja istoričara ili udruženja hemičara Srbije koji smatraju da nastavnik jeste i osoba zaposlena na visokoškolskoj ustanovi, tako ne možemo ni biti Skupština koja ignoriše da neki dekani smatraju da imaju pravo da se više puta kandiduju i da više puta budu izabrani na poziciju dekana.
Svakako da je to jedno, reklo bi se, veoma unosno mesto. Kolega akademik Stojadinović je govorio o tome koje su sve mogućnosti za onoga ko je dekan na nekom fakultetu. Svakako je jasno da te osobe, osim toga što imaju i veoma veliku formalnu moć, raspolažu i velikom količinom neformalne moći, neformalnih ovlašćenja i da poneki od njih nažalost takva svoja ovlašćenja zloupotrebljavaju.
Upravo u tim žalbama, koje dobijamo od univerzitetskih profesora, možemo videti veliki broj žalbi upravo na ponašanje dekana koji svojim uticajem pokušavaju da odrede ko će od univerzitetskih profesora napredovati u karijeri, ko neće, kako će se finansirati različiti programi na fakultetu. Nije nikakva tajna da ti ljudi imaju svoje miljenike koji na fakultetima mogu da rade apsolutno šta hoće. Ponekad se mešaju u ocenjivanje studenata, mešaju se u objavljivanje naučnih radova, mešaju se u sve one stvari u koje ne bi trebalo.
Drugo, to su osobe od kojih se zahtevaju izuzetno velike menadžerske sposobnosti. Svakako da nisu svi univerzitetski profesori skloni tome, a neki bi baš želeli da budu na mestima na kojima odlučuju o takvim stvarima. Ovo svakako jestejedno polje u kome makar ovo autentično tumačenje može da donese nekakav boljitak.
Jedan od možda najboljih primera zašto nam je ovo autentično tumačenje potrebno jeste i primer jednog dekana, jednog fakulteta univerziteta u Novom Sadu koji je, recimo, išao čak dotle da je promenio statut fakulteta na taj način da on nikako ne može biti smenjen. Oduzeo je svim kolektivnim organima sva ovlašćenja, ostavio je samom sebi mogućnost da jedini bude taj koji može da inicira, pokrene i sprovede na kraju svoju smenu, naravno bez ikakve namere da išta slično uradi.
To je jedna od stvari koja je dospela u medije, izazvala je dosta medijske pažnje. Protivzakonita, dakle, promena statuta fakulteta je ono što je taj dekan pokušao. Taj dekan je posle toga došao i u interesovanje javnosti tako što je najbolju naučnicu Novosadskog univerziteta izbacio sa svog fakulteta. Radi se o profesorki Ivani Kovačić koja je u svojoj oblasti jedna od najpriznatijih naučnika u Evropi. Ona je zbog te samovolje dekana bila sprečena, ne samo da napreduje na fakultetu, nego i uopšte da radi na tom fakultetu.
Kasnije se za tog dekana ispostavilo da mu je čak i poništena diploma Mašinskog fakulteta koju je dobio na osnovnim studijama. To rešenje je objavljeno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, da je njegova diploma oglašena iz, izvinjavam se samo… Znači, rešenjem Fakulteta tehničkih nauka, od dana 19. septembra 2014. godine, oglašava se nevažećom diploma o završenim osnovnim akademskim studijama na studijskom programu „Energetika i procesna tehnika, termoenergetsko mašinstvo“, broj 012-B-8/M od 18. maja 2008. godine, broj iz evidencije itd.
Dakle, to je dekan kom je poništena diploma fakulteta na kom je on dekan. Međutim, da stvar bude interesantnija, samo da govorim o velikim ovlašćenjima koja dekani imaju i zbog čega je potrebno na ovaj način ograničiti njihov broj mandata, ako ne možemo drugu stvar ograničiti, o tom dekanu se izjasnila i DRI. Naime, utvrđeno je, upravo zbog toga što neki očigledno zaposleni na fakultetu mogu da budu u velikoj milosti dekana, da je jedan docent sa tog fakulteta, od 261 radnog dana, 222 radna dana proveo na službenim putovanjima i da je za te svrhe uzeo dnevnice od 2.136.000 dinara, da je 37 miliona dinara dekan tog fakulteta potrošio na upotrebu službenih vozila, da su 843 zaposlena na tom fakultetu dobilo naknadu od 17 hiljada dinara, kao jubilarnu nagradu, iako su svi zaposleni na tom fakultetu dobilo te nagrade, da taj fakultet nije vratio u budžet 4.810.000 dinara…