Zahvaljujem.
Evo pošto je ovo poslednji član ovog zakona, koji se odnosi na nacionalna priznanja, kao što je rekao moj kolega Đurišić, koja su nekako postala lajt motiv ove rasprave o izmenama i dopunama Zakona o kulturi i gde je pre svega zahvaljujući medijima, kulturnoj javnosti premijer shvatio na vreme da treba da interveniše i bar smo jedan institut ovog zakona spasli.
Ono što želim da vam kažem i budite uvereni da to govorim iz iskustva i razgovora sa kulturnom javnošću i umetnicima, da će kulturna javnost biti ogorčena sa druge strane, zahvalna što je ovaj institut ostao, ali ogorčena što se ceo zakon ovako važan koji se odnosi na njihov rad, delovanje i život sveo samo na nacionalna priznanja.
Mislim da će ova rasprava takođe biti upamćena po tome što smo danas imali devetočasovnu raspravu na nadležnom odboru, po mom mišljenju jedna od najboljih rasprava koju smo imali u Skupštini Srbije, bar od kada sam ja poslanik, a da njoj nije prisustvovao ministar Tasovac. Želim da se zahvalim njegovim saradnicima koji su danas strpljivo sa nama sedeli i radili, zapravo njegov posao.
Takođe želim da kažem i sledeće, ja sam jutros želela da pokažem kao poslanica opozicije i kao neko kome je stalo da nacionalna priznanja ostanu u zakonu, da prihvatim zajednički amandman koji su predložile kolege iz SNS. Iako, da se razumemo je bilo amandmana opozicije koju mogli biti prihvaćeni i rezultat bi bio sasvim isti. Smatrala sam da je znam dobre volje da oko jedne takve stvari glasamo zajednički.
Nažalost sa druge strane, nije postojala ni najmanja želja da se uvaži ni jedan jedini argument koji smo podnosili devet sati, ostaće stenogram u istoriji ove Skupštine, da se vidi koliko je loših rešenja u zakonu ostalo, a koja smo mogli da ispravimo. Vrlo mi je žao zbog toga. Hvala.

Gospodine predsedavajući, zahvaljujem.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za kulturu i informisanje nije prihvatio predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi u načelu na svojoj današnjoj sednici. Kao što je većini kolega poznato, to je situacija koja se veoma retko dešava u Skupštini. Mislim da bi bilo važno da svi zajedno iz toga izvučemo neke pouke, posebno mislim da te pouke treba da izvuku predstavnici predlagača, odnosno ministar kulture i njegovi saradnici.

Po mom mišljenju, danas su narodni poslanici imali priliku da čuju obrazloženja predstavnika gotovo svih umetničkih udruženja u Srbiji, Nacionalnog saveta za kulturu, argumentima i amandmanima koje oni podnose već mesecima od kada se ovaj zakon nalazi u proceduri. Mislim da je Odbor odgovorno postupio, jer je očigledno da ima dobar broj rešenja oko kojih i dalje postoje dileme oko njihove primenjivosti i svrsishodnosti kada je u pitanju funkcionisanje ustanova kulture i samostalnosti, odnosno rada naših umetnika.

Pred nama su dva moguća scenarija koja nam daje Poslovnik i zakon. Jedan je da se razumno pogledaju svi amandmani koji su podneti, ako se ne varam ima ih oko 80, da se veliki broj usvoji, ukoliko mislimo da ovaj zakon popravimo. Druga mogućnost, naravno, je da se zakon povuče. Njega može da povuče samo predlagač. Moje je bilo da samo podsetim na mogućnosti koje su pred nama.

Da zaključim time što ću reći sledeće: da je gospodin ministar, ili bar državni sekretar, ili bar pomoćnik iz Ministarstva kulture, što bi bio red, kad se podnosi ovako važan zakon, a rekla bih i to da je ovo prvi zakon, jedini zakon iz oblasti kulture koje je ministar u svom mandatu predložio Skupštini, bio prisutan na sednici možda bi ishod glasanja na Odboru za kulturu bio drugačiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam, naravno, slušala gospodina ministra u njegovom uvodnom izlaganju. Moram da priznam da je njegov govor, imajući u vidu sve okolnosti i svu strast koja se podigla povodom usvajanja ovog zakona, koja je trajala nekoliko meseci, više ličio na govor nekog birokrate ili nekoga od nas političara koji, tako da kažem, govorimo o nekim opštim mestima, principima koji su više na nebu nego na zemlji, kako bi ministar želeo da kaže.
Inače, on je u javnosti bio poznat po tome što je imao veliku strast, i kao umetnik i kao javna ličnost, da se bori za umetnost, da se bori, u svoje vreme, za filharmoniju i zbog toga je, ja mislim, u vreme kada je izabran, izabran skoro potpunim konsenzusom i javnosti i naravno Vlade Republike Srbije na mesto na kome se danas nalazi.
Nažalost, dve godine kasnije, ili možda nešto više, u njegovom govoru, u vašem govoru, gospodine ministre, ne prepoznajem više tu strast. Ja inače smatram da nema politike dobre bez strasti, a još manje ima dobre umetnosti bez strasti. Ako govorimo o nebu i zemlji, želela bih da postavim pitanje – ko donosi odluke na nebu a ko na zemlji, ako se potpuno ignorišu i zanemaruju konkretne primedbe, amandmani i vrlo strastvena reakcija javnosti na ovaj zakon, a ko donosi odluke na nebu ili na zemlji ukoliko uvažava ono što su konkretni problemi umetnika?
Mi nismo danas imali priliku da vas čujemo na Odboru i sada je možda prilika da vas čujemo jer nas, kao poslanike, zanima šta je politički cilj donošenja ovih izmena i dopuna. Šta će umetnici i institucije kulture imati od ovog zakona, pošto se ovaj zakon upravo odnosi na njih, a mi smo danas predstavnike njihove imali na Odboru i mogli smo da čujemo njihovo mišljenje ne prvi put? Podsetiću vas, čuli smo njihovo mišljenje na javnom slušanju decembra 2014. godine, o tome postoji stenogram, čuli smo njihovo mišljenje ovde na sastanku u novembru 2015. godine i o tome takođe postoji beleška.
Pitam vas – ko je od stručne javnosti podržao odredbe ovog zakona, one osnovne odredbe ovog zakona i one osnovne promene? Da li je to Nacionalni savet za kulturu? Nije. Da li je to ULUS, ULUPUDS, da li je to Udruženje baletskih umetnika, da li je to Udruženje dramskih umetnika, da li su to direktori nacionalnih ustanova kulture, da li su to umetnici, pojedinci, da li su to nosioci nacionalnih priznanja za vrhunski doprinos kulturi u Republici Srbiji? Mislim da gotovo nećete naći nijednog od njih koji će ovo podržati.
Htela bih i ovo da kažem, vi ste me sada podsetili na javnu raspravu koja se održala 2009. godine u Skupštini, kada je donet prvi sistemski Zakon o kulturi. Tačno je da je bilo mnogo kritika, tačno je da smo imali burne rasprave ovde u Skupštini i na drugim mestima, ali je takođe tačno da je više od polovine, ako ne i svaki amandman koji je tada predložen, tadašnji ministar kulture prihvatio i uneo u tadašnji Predlog zakona, što, nažalost, ovog puta nije slučaj.
Ono što smatram, takođe, jeste da je ponižavajuće da se u periodu pred raspisivanje izbora ostavlja utisak da vi, gospodine ministre, i vaše ministarstvo čisti fioke i stavlja na dnevni red jedan tako važan sistemski zakon, tako što ćemo ga sada otaljavati, iako je šest meseci ležao u prašini ovde u proceduri republičke Skupštine.
Smatramo mi u Demokratskoj stranci i zbog toga je naša poslanička grupa podnela oko 40 amandmana, dakle skoro na svaki član ovog zakona, da on u sebi nosi sasvim pogrešna rešenja, da je on suprotan interesima kulture i umetnika, a nažalost da je prilično u velikom broju odredaba konfuzan, nejasan, a nažalost i nepismen, što ćemo dokazati obrazlaganjem i danas u načelnoj raspravi, a posebno kada budemo razgovarali o amandmanima, što je, po mom mišljenju, složićete se verujem i vi, nedopustivo za jedno takvo ministarstvo kao što je Ministarstvo kulture.
Ono što odlikuje ovaj zakon je pre svega nedemokratski pristup kulturi. On pokušava da centralizuje odlučivanje u liku jednog čoveka, to je ličnost ministra. Oduzima se mogućnost umetnicima i stručnjacima da utiču na izbor direktora ustanova kulture, proširuje se, samim tim, mogućnost za politički i partijski uticaj prilikom njihovog izbora, povećava se odgovornost i obaveza zaposlenih u kulturi, a pogotovo samostalnih umetnika, te se u ovom zakonu nalazi nedopustiva odredba da ministarstvo usvaja plan rada udruženja koja su registrovana po Zakonu o udruženjima i koja su autonomna u svom radu, dakle, nije ih osnovalo ministarstvo, da ima pravo da usvaja njihov plan rada.
Ovde se pojavljuje jedna neverovatna okolnost u članu 5, da se Ministarstvo kulture određuje prema kulturi kao potpuno tržišnoj delatnosti, tražeći da se ovaj zakon usaglasi sa Zakonom o kontroli državne pomoći, koji se pre svega odnosi na učesnike na slobodnom tržištu i na subjekte koji se bave privrednom delatnošću. Ono što je zanimljivo, ovaj zakon ne traži usaglašavanje sa drugim zakonima koji su od vitalnog značaja za rad umetnika i ustanova, to je Zakon o obaveznom socijalnom i zdravstvenom osiguranju, to je Zakon o javnim nabavkama, to je Zakon o budžetskom sistemu, to je Zakon o radu.
Ono što je izazvalo, nažalost, ili na sreću, najviše polemike u javnosti, to je, naravno, dodeljivanje nacionalnih priznanja za doprinos kulturi u Republici Srbiji. Ovde je čak rečeno da je rezultat ovih izbora dosadašnjih i rada konkursa i dodele tih priznanja kompromitovalo ljude, da je ceo taj proces kompromitovan. Vi ste, gospodine ministre, upotrebili reči - da bismo bolje prošli kada bismo na tomboli birali, to se izgovorili na Javnom servisu, umetnike. Ja nemam vremena da pročitam imena ljudi koji su ova priznanja dobili, ima ih mnogo, oko 374-400.
Znači, samo da postavim pitanje – da li su David Albahari, Radmila Bakočević, Svetlana Bojković, Ratko Božović, Bisera Veletanlić, Vladimir Veličković, Branka Veselinović, Milan Vlajčić, Sonja Vukićević, Duško Gojković, Stjepko Gut, Filip David, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Bora Dugić, Bata Živojinović, Puriša Đorđević i mnogo, mnogo drugih ljudi kompromitovani ljudi? Ili su to ljudi koji su ceo svoj životni vek proveli ostavljajući trag i dela za kulturu ili, ako hoćete, za identitet onoga što čini sve nas kao građane Republike Srbije? To što je bilo uticaja o kojima se ovde govorilo, pa su neki ljudi dobili priznanja a da ih nisu zaslužili, prvo, danas smo čuli od kolege Dragojevića, on se bavi kod nas u odboru matematikom, da je to jedan mali procenat od 3-4%, i radi se o ljudima koji su tu došli političkim uticajem, a ne uticajem umetnika.
Znači, mi, političari, smo dezavuisali ovaj proces i vršili nedozvoljen pritisak. Zašto kažnjavamo umetnike zbog toga? To isto važi i za institucije kulture od nacionalnog značaja. Zašto je ministarstvo gospodina Petkovića taj status dalo ne znam koliko, 60 ustanova, ako se ne varam, možda i više? Pa revidirajte. Ukinite to zvanje nekima. Ali, zašto ukinuti to zvanje Jugoslovenskoj kinoteci, Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu? O čemu se radi? Zar mi ne treba da se ponosimo tim institucijama koje su izdržale test vremena? Zar one ne treba da imaju tu oznaku i da zbog toga, naravno, imaju i određen prioritet u finansiranju? To je isto jedna farsa oko finansiranja, zakon je vrlo jasan kako se finansiraju ustanove od nacionalnog značaja. Nema tu nikakvih većih troškova. Ne bih sada ulazila u to, nemam dovoljno vremena, ali ću govoriti o tome kada budemo govorili o amandmanima.
Moja koleginica Karavidić je govorila o licemerju koje ovde postoji, kada je u pitanju sport i kultura.
Vi ste, što je zaista po mom mišljenju, možda i nečuveno, da ministar kulture kaže – nema dovoljno jasnih kriterijuma za određivanje vrednosti u kulturi, to je mnogo lakše u sportu. Pa, valjda sad treba i umetnike da merimo štopericom ili da ih pustimo da trče, ili ne znam, da se bave nekim sportom? Da ako je to stvarno tako, ako je tombola jedino rešenje - da li ste vi kao direktor Filharmonije primali muzičare tako što ste tombolom ih primali, ili ste verovatno primali ljudi koji su ispunjavali kriterijume da mogu da sviraju u toj prestižnoj instituciji?
Takođe, moram da istaknem problem ne donošenja strategije o razvoju kulture Republike Srbije. Vaši saradnici su nam jutros objašnjavali da treba prvo zakon da se donese, a potom strategija. Ja se sa tim ne slažem, ali čak i da postoje drugačija mišljenja, vaša je obaveza bila po Zakonu o kulturi da poštujete taj Zakon i da je ta strategija trebala biti doneta još 2011. godine.
I, ono što je činjenica, to je da do vašeg dolaska na čelo Ministarstva, svaki prethodni ministar je bar započinjao rad na toj strategiji, zaključno sa gospodinom Petkovićem, koji je bio vaš neposredni prethodnik. Od trenutka kada ste vi preuzeli Ministarstvo svaki rad na donošenju strategije je stao. Još uvek ne razumemo razloge zbog čega se to desilo.
Na kraju, pozivanje na javnu raspravu, mislim da smo jutros to čuli od predstavnika umetničkih udruženja, mislim da je farsa. Ponovljeno je više puta da su na javnim raspravama, koje ste organizovali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, se prvo pojavio veoma mali broj ljudi, pardon, da vi niste bili prisutni na svim tim raspravama, a vi ste odgovorni, politički odgovorni da čujete primedbe, da nije bilo zapisnika i da na kraju najveći broj primedaba uopšte nije usvojen. O tome govori i stenogram sa javnog slušanja koje je održano u ovoj skupštini. Dakle, čemu javna rasprava ako se zapravo sve primedbe ignorišu, ili 90% primedaba ignoriše? To je, po mom mišljenju, mislim farsa.
Što se međunarodne saradnje tiče, koju ističete kao veoma značajni deo ovih izmena. Biće prilike, razgovaraćemo o članu 42. koji po mom mišljenju ne da ne podstiče međunarodnu saradnju, nego je direktno ugrožava. Zabranjujući institucijama da učestvuju na konkursima godišnjim, gde su se do sada uvek dobijala sredstva za međunarodnu saradnju, a uvodeći jedan potpuno nejasan institut koji se zove – organizacija koja u inostranstvu se bave promovisanjem naše kulture. Pa, koje su to organizacije? Jesu li to strane organizacije registrovane u inostranstvu i da li to znači da naše institucije više nemaju pravo da promovišu našu kulturu u međunarodnoj zajednici?
Htela bih na kraju, da kažem i sledeće, pokušavam da to uradim na jedan pristojan način, ali rekla sam na početku. Prvo, uvredljivo je obrazloženje koje ste dali u ovom zakonu. Evo, pozivam narodne poslanike, ako žele da pronađu objašnjenje za bilo koje od ovih rešenja koja su predložena, neće ih uglavnom naći u obrazloženju, a što je najstrašnije u pojedinim slučajevima se dešava da dolazi do materijalnih grešaka gde se poziva u obrazloženju na neki drugi član u kome uopšte ne stoji ono što je predloženo u osnovnom tekstu zakona.
O tome da se brkaju pojmovi, pa se u pola zakona koristi reč područje, u drugoj polovini reči delatnost, od toga da se pojavljuju reči organ umetnosti, koji ne postoji ni u pravnom ni u kulturnom životu, znači deluje kao da neko nije pročitao zakon, izvršio pravopisnu korekciju zakona. O tome, da ne govorim i smatram da je to na neki način uvredljivo.
Želim na kraju da kažem i da vas zamolim, da u današnjoj raspravi vi nama kažete na koji način će ovi zakoni poboljšati položaj umetnika i naših institucija? Naši samostalni umetnici, u sve većem broju ne mogu da se leče, nemaju zdravstvene knjižice i veoma su socijalno ugroženi, a nismo primetili da ste pokrenuli bilo kakvu inicijativu da se ta stvar poboljša, niti se takav neki predlog se pojavio u Predlogu zakona koji je pred nama.
Dakle, ja vas na to pozivam da čujemo vaše odgovore i ponoviću, da poslanička grupa DS smatra da je ovaj zakon toliko loš da bi za Vladu bilo najbolje da ga povuče, a ako ga ne povuče da probamo bar malo da ga popravimo tako što ćete ozbiljno uvažiti veliki broj amandmana koje smo podneli na ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Žao mi je što ove lepe reči uvaženog kolege Babića ću možda malo da prikažem u drugom svetlu. Govoriću vrlo kratko o izvrtanju činjenica i neistinama koje su izrečene nažalost tokom ove debate.
Meni je drago da se kolege iz SNS pojedine, koje su do pre nekoliko godina bile najveći protivnici EU, sada pozivaju na EU kao na vrhunski autoritet. Čuli smo čak da su se neki borili protiv JUL-a, iako danas je najveći funkcioner JUL-a deo ove Vlade, ali to zaista nema nikakve veze sa ovim zakonom, ali ima sledeće – da je Zakon o kulturi 2009. godine dobio pozitivne ocene EU u potpunosti i takođe, još bitnije, da kultura uopšte nije oblast koja je delo (ne razume se) i u najvećoj meri ona ne ide u harmonizaciju, te spominjanje EU u ovom kontekstu nije najadekvatnije.
Što se tiče neistina, gospodin Tasovac je izrekao nekoliko takvih neistina, prvo citirajući uvaženog gospodina Sašu Milosavljevića, direktora Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, direktno zloupotrebivši njegove reči na javnom slušanju. Naprotiv, on se zalagao za zadržavanje ustanove kulture od nacionalnog značaja, smatrajući da upravo treba tretirati ustanove koje imaju poseban značaj. Imao je velika očekivanja upravo od ovog instituta koji vi danas ukidate.
Druga stvar, kada opozicija postavi argumentovana pitanja ministrima ili poslaničkoj većini, mi kao odgovor dobijemo lične napade na pojedine funkcionere DS, to je sada već manir koji se stalno ponavlja. Ne želim nikoga da branim, niti mislim da za to ima potrebe, ali smatram da kada prozivate ili spominjete ličnosti koje nisu u stanju da daju obrazloženje je krajnje neumesno. Spominjala se Gorica Mojović. Pa, naravno, ona je bila poslanik u Skupštini, naravno, podnosila je amandmane, naravno da su neki usvojeni. Uostalom, gospodine Tasovac, ona je mene sa vama i upoznala. Dolazili ste u Skupštinu, tražeći podršku za Filharmoniju. Koliko mi je poznato, ona se potrudila da vam u tome i pomogne.
Spominjali ste Voju Brajovića i Ivanu Stefanović, kao nekoga ko je grešio u primeni Zakona 2009. godine, a oni su bili na čelu Ministarstva 2007. godine i više nikada DS nije bila na čelu tog ministarstva. Hoću da kažem sledeće – spominjanje ličnosti koje nisu prisutne i koje ne mogu da pruže obrazloženja smatram zaista političkom nekulturom i žao mi je što je ova inače u velikoj meri kulturna rasprava nažalost ponovo obeležena i tim tonovima. Uostalom, pozivam vas, pozivam neke neutralne, objektivne organizacije da konačno utvrde činjenice, da vidimo ko je šta zaista uradio, ne samo u oblasti kulture, nego i u drugim oblastima. Kada je u pitanju kultura, koliko novca je u budžetu, koliko infrastrukture izgrađene, koliko premijera, koliko izložbi godišnje je bilo u vreme kada je DS vodila resor kulture, a koliko danas. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.

Citiraću, to je vrlo popularno danas u Srbiji, premijera Vlade Republike Srbije, predsednika Vlade Republike Srbije u obrazloženju zašto će podneti ostavku na mesto predsednika Vlade i tražiti raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Gospodin premijer je između ostalog naglasio da mu je potreba pun mandat za podršku naroda kako bi Srbija bila spremna da se pridruži EU kao partner za donošenje teških odluka, a između ostalog, kako bi se poštovali civilni sektor i nevladine organizacije i mediji koji pišu slobodno i čine Srbiju uglednijom u svetu.

Nakon izveštaja o napretku EU, u poslednjem izveštaju, gde je vrlo jasno rečeno da je u protekloj godini progres, odnosno napredak u oblasti slobode medija nula, dakle, da nije načinjen nikakav progres, jedna od preporuka koja je definisana jeste i jačanje nezavisnih tela, posebno REM.

Mi danas imamo predlog koji nam je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo ovde podneo, još jedan primer narušavanja pravne države i ono što je najstrašnije i najneodgovornije za sve nas poslanike to je da se jedna procedura autentičnog tumačenja zloupotrebljava i koristi umesto procedure izmene i dopune zakona.

U ovom predlogu koji nam je dostavljen zloupotrebljava se procedura autentičnog tumačenja. Tumačenje kao što sama reč govori znači da se tumače postojeće odredbe zakona, a ne da se unose nove odredbe zakona. Ono što je nama Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo danas predložio jeste unošenje nove odredbe u zakon, kako bi zapravo poslanička većina mogla da izabere jednog kandidata, u pitanju je gospodin Goran Peković i svi predlozi koji su upućeni Odboru za kulturu i informisanje i danas Narodnoj skupštini idu isključivo u prilog tome.

Ono što je u tome svemu najstrašnije jedno sasvim regularno glasanje, odlučivanje za koje postoje dokumentacija u Narodnoj skupštini, tonski zapis i stenogramske beleške u kojem se dogovorom utvrdio način glasanja između nevladinih organizacija, očigledno je da SNS ne želi da prihvati predlog najvećeg broja civilnih organizacija, a ako smem da se usudim i da kažem i najuglednijih organizacija u Srbiji koje se godinama vrlo hrabro i uspešno bore za ljudska prava i građanska prava i slobode u Republici Srbiji.

Ono što je takođe po mom mišljenju nedopustivo to je da je poslanička većina SNS odlučila da u jednom trenutku ove procedure razmatra prigovore samo jednog broja učesnika u postupku a da potpuno ignoriše prigovore koji dan danas stižu na adresu svih narodnih poslanika, onih koji sa punim pravom i argumentima brane način na koji su glasali i na koji su branili kandidate koje su predložili za ovu veoma važnu nezavisnu agenciju.

Takođe se, ako neko bude imao želje, a mislim da bi bilo dobro ako smo odgovorni, da o ovoj temi raspravljamo na osnovu činjenica, a činjenice ponavljam, su dostupne u dokumentaciji Narodne skupštine Republike Srbije i u snimcima koji ostaju u arhivi i mogu biti predmet bilo kakvog narednog spora.

Proces izbora za ovo mesto u REM je započet 13. oktobra 2015. godine. Tada je doneta odluka da se pokrene postupak izbora i izglasan je tekst javnog poziva koji je sadržao detalje iz Zakona o elektronskim medijima i uslove za izbor kandidata.

Desetog novembra sa devet glasova za i samo jednim protiv, uključujući i poslanike SNS koji po mojoj slobodnoj proceni u tom trenutku još uvek nisu dobili direktivu za koga treba da glasaju, su jednoglasno podržali da kandidatura gospodina Pekovića nije u skladu sa članom 10. Zakona o elektronskim medijima.

Dvadeset petog novembra iste godine nešto se u međuvremenu promenilo, te su i oni poslanici SNS koji su po mom mišljenju vrlo savesno razmatrali ovu tačku na prethodnoj sednici, ovog puta verovatno bili naterani da promene svoju odluku, te su o istom pitanju na narednoj sednici glasali sasvim suprotno od onoga što su prethodno učinili ili, mogla bih se usuditi da kažem, suprotno svojoj savesti i suprotno zakonu.

Desetog decembra 2015. godine u skladu sa zakonom i procedurom koju zakon nalaže održan je sastanak nevladinih organizacija da bismo bili sigurni i da bismo sprečili ovakve zloupotrebe koje u tom trenutku još niko nije mogao da zamisli da će poslanička većina ovako grubo zloupotrebiti i zakon i Skupštinu urađen je tonski zapis i ko god želi da se uveri pozivam sve narodne poslanike, verujem da nisu mogli svi to da pročitaju, a dostupno je, pozivam javnost i pozivam građane Srbije da pogledaju kako je ta procedura tekla i biće sasvim jasno da ni u jednom jedinom trenutku nije došlo do prekršaja procedure.

Noć posle toga su krenuli telefonski pozivi i pritisci i pitanja – kako je moguće da gospodin Goran Peković nije prošao u prva dva mesta kako to zakon nalaže, dakle, nije prošao na listu od dva kandidata?

Sutradan ujutru na sednici Odbora koja je bila zakazana sa sasvim drugom temom poslanici SNS traže hitnu dopunu dnevnog reda ne bi li se razmatrali prigovori onog dela udruženja koji su te noći slali prigovore i uložili određene sumnje u regularnost glasanja kome su lično prisustvovali i na kojoj ni jednim jedinim potezom nisu zaustavili glasanje i rekli – ne, ovo nije u redu i tražimo da se ponovi.

Svi su prihvatili predlog da se glasa javno. Svi su prihvatili da se glasa za dva kandidata, što je sasvim u skladu sa zakonom i svi su potpisali zapisnik, dame i gospodo narodni poslanici. Nakon što su potpisali zapisnik oni sutradan šalju prigovore, jer se tokom noći nešto promenilo.

Danas, pošto je očigledno i ja sam na neki način fascinirana da je ovaj kandidat toliko važan da će se Skupština i dostojanstvo Narodne skupštine i ova institucija ugroziti prekršajem procedura zakona ne bi li se nametnuo način glasanja i prekinula procedura koja je, kao što rekoh, održana u potpuno regularnim i legalnim okolnostima, o čemu ponavljam postoji više nego dovoljno dokaza.

Danas treba da raspravljamo o Predlogu za autentično tumačenje. Da nije vanredno zasedanje, pa mi samim tim nije omogućeno u vanrednom zasedanju, smatrala sam da ovaj predlog treba da se povuče da ne bismo svi zajedno osramotili ovu Skupštinu. Mislim da istoriji Skupštine još niko nije podneo zahtev za autentično tumačenje tako što zapravo time vrši izmenu i dopunu zakona.

Čak i ako usvojite ovaj predlog, a ja vas, narodni poslanici i kolege molim da to ne učinite, ne znam na osnovu koje snage, ako to nije nasilje, ćete retroaktivno primeniti odredbu koja nije legalna i protivna je zakonu na proces koji je već u toku. Ako je neko imao sumnju da zakon nije dovoljno dobar, o tome da je upravo ovaj sastav Skupštine doneo isti taj zakon neću ni da govorim. Znači, mi sada tumačimo zakon koji smo sami doneli, na koji smo imali pravo da podnosimo amandmane, mnogi od njih nisu ni usvojeni, da su usvojeni možda bi neke odredbe bile jasnije.

Molim vas da spasite obraz svih nas i da za ovaj predlog ne glasate. On je sporan u svakoj mogućoj tački. Nigde u zakonu ne stoji da je moguće, u Zakonu o Narodnoj skupštini, da se autentičnim tumačenjem zakona unose nove odredbe. To će biti presedan i vratiću se na početak mog izlaganja. Ako je zaista ovoj Vladi stalo da ide u EU, ovo je jedan od najvažnijih primera na kojima to treba da dokaže, jer ako ovo učini ne samo što narušava nezavisnost regulatornog tela i usput unosi sumnju u nezavisnost tog tela, nego narušava odnose sa najvećim delom civilnog društva i pri tom krši osnovna pravila pravne države u Srbiji. Hvala.

Samo mi recite još koliko vremena imamo…

Želela bih da na neki način repliciram, dam svoje mišljenje, o nekim izjavama koje smo sada čuli i stavovima koji su izrečeni. Na žalost, u mnogo čemu što smo čuli poslednjih nekoliko minuta, od strane kolega iz poslaničke većine, bilo je mnogo neistina, a naravno i mnogo neznanja. Što se tiče toga, što je koleginica govorila da dogovor nije postignut, to je apsolutna neistina.
Postoji zapisnik, overen sa potpisima, svih učesnika postupka, koji na najbolji način potvrđuje da li neko se saglasio, što znači da prihvata dogovor. Onaj ko je smatrao da nije dogovor postignut, ne stavlja potpis, na taj dokument i to je valjda poznato svakome i ne morate da budete pravnik, da biste to razumeli, to zna svaki građanin, pa možda čak i nepismeni građanin, zna šta znači potpis.
Drugo, da je bilo nedoumica, nedoumica nije bilo. Da je bilo nedoumica, svi smo mi kao poslanici, članovi Odbora koji smo sprovodili ovu proceduru, mogli od prvog dana, od oktobra meseca kada je procedura početa, da kažemo da imamo nedoumice i da na početku procesa tražimo autentično tumačenje. Niko nije smatrao da ima nedoumice, sve dok nisu izabrani kandidati koji nisu po volji i tada je odjednom nastala nedoumica, i to je druga neistina.
Što se tiče primedbe, da je moja koleginica Ćorović, promašila temu govoreći o RTS, o UO RTS, smatram da je to osnovno neznanje, pošto se Agencija, odnosno Savet za regulatorna tela, elektronske medije, Regulatorno telo za elektronske medije, bavi upravo RTS. Upravo su oni pre neki dan, imenovali članove UO RTS.
Mi danas govorimo o tome koga tamo kandidujemo, i da li će ti ljudi da brane javni interes ili će da brane lične interese, partikularne interese ili partijske interese.
A time što ćete na ovakav način da izaberete čoveka, nemojte da se krstite, ovo nije crkva, ja se izvinjavam, dakle, što ćete na ovaj način da birate članove REM, celoj javnosti dajete za pravo da posumnja da će ti ljudi tamo da brane interese građana.
Pitanje rijaliti šoua, nije tako kozersko pitanje, to što to postoji u nekim drugim zemljama, to nije dovoljan razlog da mi ne ukazujemo na pogubne posledice koje te emisije imaju na naše, pre svega, najmlađe građane, i na našu decu i pod kojim uslovima se te emisije se odvijaju je takođe u nadležnosti REM-a, prema tome, niko nije promašio temu. Nego vi pokušavate da relativizujete jednu veoma ozbiljnu stvar. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Pokušaću vrlo kratko. Ono što me uvek iznenadi ovde u Skupštini, to je da kada se upute neki kritički tonovi Vladi ili poslaničkoj većini, da se to smatra političkim obračunom ili da se to smatra neozbiljnim i neodgovornim.
Ja smatram da smo mi podnosili ovde, polagali zakletvu, da pre svega poštujemo Ustav, zakon i Poslovnik i smatram da i u ovoj proceduri došlo do kršenja i zakona i Poslovnika, i da i dalje stojim pri tome ovo autentično tumačenje zadire u oblast kojom u ovoj proceduri ne treba da se bavim. Niko nije rekao da Odbor za ustavna pitanja ne treba da donosi autentično tumačenje, naravno da treba i da je ovlašćen. Ali isto tako je ušao, uneo je novu odredbu, pokušava time da unese jednu normu koja nije predviđena zakonom.
Dakle, tumače se samo postojeće norme, a ne nove norme. Prema tome, ako ste hteli da to uradite, mogli ste u drugoj proceduri da to predložite. To je moje mišljenje.
Drugo, ako je Odbor poslednja istanca za donošenje autentičnog tumačenja, što onda ide na Skupštinu? Ja se izvinjavam, da nije bilo potrebe da poštujemo Poslovnik i da o tome se ovde glasa. Ako mi raspravljamo o tome, onda imamo pravo i da utičemo eventualno na izmenu tog teksta ako nam je već ovde predloženo. To se zato zove predlog, a ne konačno autentično tumačenje nego predlog autentičnog tumačenja na koji mi kao poslanici imamo pravo da reagujemo.
Htela bih i ovo da kažem, smatram i dalje da je poslanička većina stala na jednu stranu i da ovo jeste na neki način primena sile. Zbog čega je to tako, zbog toga što je donela ovu odluku isključivo na osnovu jednog dela prigovora, druge je potpuno odbacila, zapravo ignorisala. To samim tim ukazuje da daje podršku samo jednoj grupi organizacije i to samo jednom kandidatu, gospodinu Goranu Pekoviću.
To što ste vi rekli da ne znate ko su kandidati, ja isto neke ne znam, neke znam. Većinu bi trebalo da znamo iz javnosti. To su javne ličnosti i u konkretnom slučaju ovog gospodina on je već bio član do sada ove agencije. Javnost, a pre svega Skupština koja bira te ljude ima pravo da sudi o njihovom učinku do sada. Prema tome itekako imamo pravo da govorimo i o tome ko su kandidati. Nema veze ko su, ima veze ko su.
Tako da je po mom mišljenju uvidom u sve ono što se dešavalo do sada se stalo na jednu stranu i vrši se jedna vrsta sile. Da je zakon hteo da mi na ovaj način intervenišemo u procesu dao bi nam ta ovlašćenja, nije nam dao ta ovlašćenja. Hvala.

Ja ne pripadam onom tipu ljudi koji obmanjuju građane i bave se marketinškim trikovima, i TV pretplata će biti ukinuta, rekao je potpredsednik Vlade, Vučić u maju 2013. godine.

Danas, ponovo raspravljamo o uvođenju pretplate koja se sada više ne zove tako, već je to taksa, sa istim sistemom naplate kakav smo imali ranije, bez obrazloženja zašto je bila prekinuta naplata pretplate, dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko se prihvati Predlog zakona o privremenom uređivanju naplate takse za javne medijske servise, od 1. januara 2016. godine, naš pravni sistem će imati dva važeća i međusobno suprotstavljena zakona koji uređuju istu materiju, a na sasvim suprotan način.

Osim toga i sam zakon koji nam danas predlažete je kontradiktoran, jer on navodi da se visina takse za javni medijski servis, njihov ukupan iznos i srazmera utvrđuju u skladu sa zakonom kojim se uređuje javni medijski servis, znači Zakon o javnom medijskom servisu, da bi kasnije utvrdio, da će visina takse biti 150 dinara, i time odredio da zapravo Zakon o javnim servisima neće biti poštovan.

U trenutku kada govorimo i slavimo pristupanje napredak u pristupanju Srbije EU, vrlo je važno podsetiti se da je u poslednjem izveštaju o napretku, konstatovano da progresa nema i da se traži od Srbije da na pravilan način implementira zakone, nove usvojene zakone o medijima, koji su doneti prošle godine.

Moje pitanje za vas je dakle, koji će se zakon primenjivati od 1. januara 2016. godine, pošto ćemo u pravnom sistemu imati dva zakona koja su potpuno suprotstavljena i potpuno drugačije regulišu jednu istu materiju, zbog čega ste odlučili da razvlastite upravni odbor, osim što pretpostavljamo da je zbog izjave jednog čoveka koji je vlasnik života i smrti izgleda ovde u Srbiji, pa o svemu odlučuje, pa i o taksama za javni servis?

Dakle, koji zakon će važiti u Republici Srbiji i zbog čega niste uskladili zakone koje nam predlažete u Skupštini danas? Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Podnela sam amandman na član 8, po mom mišljenju veoma važan i odnosi se na pitanje zaposlenih u kulturi i na moje pitanje ministru finansija, a bilo bi ministru kulture da je tu, pošto za razliku od nas izgleda da ministri nemaju obavezu da stalno sede u sali i da prate poslaničke amandmane, zbog čega su zaposleni u kulturi jedini deo javnog sektora koji nije dobio ovo, rekla bih, minimalno ili mizerno povećanje zarada ili povraćaj onog dela zarada koji im je oduzet prethodnom odlukom o smanjenju plata?
Ova odluka je utoliko neshvatljiva što je u pitanju najmanji deo javnog sektora, što u ovom delu sektora zaposleno je oko 2.300 zaposlenih i što bi ukupan budžet za povećanje plata od 3% zaposlenima u kulturi iznosio 56 miliona dinara.
Ono što je takođe neverovatno to je da je u obrazloženju Vlade rečeno da je nemoguće, jer je moj predlog da se tih 56 miliona izdvoji iz dela namenjenog Javnom servisu, koji iznosi 4 milijarde dinara, i obrazloženje je da ćemo ugroziti funkcionisanje Javnog servisa. Dakle, objasnite mi kako se može ugroziti Javni servis sa 3 milijarde i 944 miliona, a normalno će funkcionisati sa 4 milijarde?
Stičem utisak da je u pitanju duboko nepoštovanje prema zaposlenima u kulturi, da je to jedini sektor koji nije uvažen odlukom da se u budžetu za njih izdvoji samo 1.000 dinara mesečno povećanja na njihove zarade. To pitanje sam postavila na Odboru, nisam dobila adekvatan odgovor, pa se nadam da ću ga dobiti sada, jer je i obrazloženje zaista neshvatljivo i mislim uvredljivo za zaposlene u kulturi. Hvala.

Hvala gospođo predsednice, gospodine ministre i molila bih vas samo da koristim vreme ovlašćenog predstavnika, ako je moguće.
Takođe, povodom ovog amandmana bih želela da postavim nekoliko pitanja, zato što iz obrazloženja koje je dala Vlada, odnosno Ministarstvo, nisam razumela da postoje dovoljno snažni argumenti da se ovaj amandman odbaci.
Smisao, ako sam dobro razumela, između ostalog, ovih izmena, i to je jedina izmena koju podržavam i za koju mislim da je dobra, jeste da u članu 1. se pojačava obaveza kupca, u odnosu na prethodni tekst zakona, i kaže se da kupac medija, dakle definiše se upravo kupac, kao onaj koji je potreban, koji se obavezuje da obezbedi kontinuitet u programskoj šemi, odnosno u sadržaju programa za narednih pet godina.
Ovo dobro razumem. Nije suština, nadam se, ovih zakona da se samo privatizuju mediji i da oni odu na doboš i da dobijemo najveću moguću cenu, pošto mediji nisu samo roba, već su i javno dobro, nešto što će koristiti građanima i u narednom periodu, bez obzira ko će biti vlasnik, iako će vlasnici biti privatni.
Postavljam pitanje – ako smo stavili rok od 12 meseci, da li su neki mediji, koji su znali da će uslediti privatizacija, jer je to bilo jasno kada su ti zakoni prošle godine donošeni, već prilagodili programsku šemu tako što su smanjili učešće u količini informativnog, obrazovnog, kulturnog programa, pa se samim tim lepo pripremili za privatizaciju, te onaj ko bude kupio sada te medije više ne mora da vodi računa o učešću ovih najvitalnijih programa za građane u njihovoj programskoj šemi nakon što postanu vlasnici?
Između ostalog, postavljam ovo pitanje, jer smo i na Odboru za kulturu, u proteklom periodu, imali rasprave kada smo razgovarali i kada je RRA podnosio izveštaj da nigde ni u jednom zakonu ne postoji tako precizno formulisano koji je to procenat učešća informativnog, obrazovnog, kulturnog programa i da je to predmet jedne arbitrarnosti.
Smisao ovog amandmana je bio taj da se taj rok produži, kako bi se ostvario najveći mogući procenat učešća tog programa. Moram da priznam da ne razumem obrazloženje koje kaže – u praksi će stvoriti probleme. Molila bih gospodina ministra da nam objasni tačno kako će u praksi to da stvori probleme i zašto je tu neka velika razlika, u praktičnom smislu, između definisanja šta je programska šema u jednoj godini ili u protekle dve godine, odnosno 24 meseca?
Takođe, postavila bih pitanje u delu gde smo predvideli da kada se radi o privatizaciji štampanih medija da se konsultuje i Savet za štampu. Mogu da razumem da to naravno nije državni organ, da oni nisu dosadašnjim propisima ovlašćeni da vrše javna ovlašćenja, ali to samo pokazuje da se onaj zakon pripremao u jednoj široj javnoj raspravi, da je postojalo vreme i mogućnost da se i Savet za štampu uključi u ovaj proces.
Mislim da je to šteta, jer za elektronske medije imamo Agenciju koja je za to ovlašćena i koja to može da prati, ali za štampane medije nemamo. Procenu medijskog sadržaja u štampanim medijima će davati sudski veštak. Mislim da je to nedovoljno i smatram da je šteta da se o tome nije razmišljalo, odnosno da je postojala duža rasprava mogli smo da to učinimo bolje. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Naravno, manir je već postao da se stalno govori o prošlosti i uvek se onda odredi granica do koje godine se govori o prošlosti, a do koje ne.
Prvo, u vezi sa tajkunima i načinima kako su finansirani mediji u nekom prethodnom periodu. Volela bih, pošto se to stalno ponavlja, da sada pozovemo sva nezavisna tela, sve nevladine organizacije koje se bave praćenje ove oblasti, da utvrde kako se danas finansiraju mediji, ko su danas vlasnici agencija koje se bave prodajom oglasnog prostora u medijima, da li su povezana lica sa nekim od ljudi koji se nalaze u Vladi Republike Srbije, pa da vidimo da li je zaista ostvaren neki napredak, ako je već tačno ovo što je prethodnik govorio, ja ne znam da je to tačno, to nikada nije utvrđeno, ali ako je već tačno, da vidimo kako je sada, da li je ova Vlada posle tri godine učinila bilo kakav napredak na tom planu.
Drugo, mislim da, ako već govorimo o istoriji, vrlo je važno reći, nije ovo prva medijska reforma u Srbiji. Prva je obavljena u periodu od 2000. do 2003. godine. Tada su formirana regulatorna tela, transformisan javni servis i učinjeni mnogi koraci u razvoju medijskog sektora u Srbiji. Da to nije učinjeno, do tada smo imali, do 2000. godine, mogućnost da se mediji dekretom zabranjuju, odlukama Slobodana Miloševića ili tadašnjeg ministra informisanja.

Hvala, gospodine predsedavajući. Vrlo ću kratko, pa se nadam da ćemo završiti sa tim.
Dakle, nisam ja nikakvo priznanje ovde dala. Rekla sam da ono što tvrde poslanici nikad nije dokazano, a priznanja se, u smislu i na način na koji mi ovde treba da govorimo, daju samo na sudu. E sada, to što mi ovde u parlamentu govorimo o čemu god nam padne napamet, bez ikakvog uporišta u odlukama nadležnih institucija, to je druga stvar. Ali, molim vas, samo to želim da ostane u stenogramu, da ne bude nikakvih dilema.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, neću vam se obratiti sa „brate“, kao neki od mojih prethodnika, pošto smo nismo u srodstvu, a pretpostavljam da sa prethodnikom jeste čim može na taj način da vam se obraća.
Amandman koji sam podnela sa mojim kolegom Balšom Božovićem odnosi se takođe na Radio Jugoslaviju i ovde je bilo reči o tome da postoje različiti stavovi u vezi sa pojedinim pitanjima u ovom zakonu od strane opozicije. Naravno da postoje različiti stavovi, nama monolitnost ne predstavlja vrlinu, što mislim da nije uvek slučaj sa predstavnicima skupštinske većine koji se uvek time diče, a i reč „demokratija“ vrlo retko upotrebljavaju u svojim izlaganjima.
Međutim, moram da istaknem da su i oni pokazali jednu vrstu različitosti u stavovima. S jedne strane su postali veliki zagovornici liberalnog kapitalizma i privatizacije, ali onda kažu da možda ne bi bilo loše da se TANJUG ipak delimično iz toga izuzme. Prema tome, svi imamo dileme oko toga.
Ja lično smatram da smo krenuli putem izlaska države iz medija i tim putem treba i da nastavimo. Ono što je ovde ideja, odnosno rasprava, i mislim da su legitimna sva ova pitanja je zbog toga što je suština svih ovih pitanja kako se obezbeđuje nezavisnost i kako se obezbeđuje javni interes.
Jedno načelo u EU jeste da se politički uticaji potpuno smanjuju i onemogućava ako država izađe iz vlasničke strukture, i to je u redu. Naravno, u međuvremenu, ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu su se pojavila i nova pitanja da li smo došli sada možda u fazu kada ni privatni vlasnici ne obezbeđuju nezavisnost medija, ali to je jedno pitanje za raspravu koja danas nije tema i u tom smislu želim, sa jedne strane, da raščistim dilemu, a sa druge strane smatram da u parlamentu postoji pravo da u nekim pitanjima imamo možda različito mišljenje.
Da se samo vratim na amandman u konkretnom smislu. Zašto sam sve ovo rekla? Ja sam protiv produžavanja roka i glasaću protiv ovog zakona, ali pošto pretpostavljam da će on biti usvojen, moj amandman ima za cilj da pokušam da stavimo Radio Jugoslaviju u isti tretman, odnosno ravnopravan tretman sa TANJUG-om. Bila bih spremna da razumem da je moj amandman pogrešan da sam dobila odgovore na pitanja koja sam postavila u načelnoj raspravi.
Dakle, mene zanima zašto je rok za njih kraći, s obzirom da su finansijska izdavanja za njih znatno manja nego za TANJUG, s obzirom da oni nemaju konkurenciju, ne remete konkurenciju, na tržištu ne postoji ni jedna ustanova koja se bavi emitovanjem programa na stranim jezicima. Zanima me šta će se desiti sa tom delatnošću? Da li je Vlada, da li je javni servis, da li je postojala debata sa njima? Da li ćemo izgubiti tu delatnost? Mislim da ta delatnost nije nevažna za jednu malu zemlju kao što je Srbija.
Shvatila sam da su zaposleni u Radio Jugoslaviji pripremaju za neku vrstu socijalnog programa, ali zato postavljam pitanje, moje kolege su govorile o tome da se ovo odlaganje dešava iz humanih razloga, kako ne bi mnogi ljudi ostali na ulicu, pa hajde da vidimo zašto baš Radio Jugoslavija, tj. njihovi zaposleni treba da ostanu ranije na ulici, ako je to njihova sudbina, nego recimo zaposleni u TANJUG-u ili u nekoj drugoj medijskoj ustanovi. Zainteresovana sam da dobijem odgovore na ta pitanja i da, ako već produžavamo rokove, onda postoji ravnopravan tretman za sve subjekte u ovoj oblasti. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, godinu dana nakon donošenja paketa medijskih zakona koji su pozitivno ocenjeni od strane Evropske komisije i u javnosti prepoznati kao mogućnost da se konačno uredi medijska scena u Srbiji Vlada Republike Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije padaju na prvom ispitu kada je u pitanju implementacija ovog zakona.
Nije nikakav tajna da u vreme kada su ovi zakoni donšeni, da se mnogo govorili i u Skupštini i u javnosti o nedostatku ili nedovoljno ostvarenom stepenu medijskih sloboda u Srbiji i tada je kao najsnažniji odgovor Vlade postojalo upravo to da su doneti medijski zakoni i da će oni sada urediti sve one probleme zbog kojih su postojale objektivne primedbe stručne javnosti, građana Srbije, predstavnika opozicije, civilnog društva i tako dalje.
Vlada Srbije, kao što je rečeno i Ministarstvu, su samo nekoliko dana pre isteka roka, naprečac odlučili se na pomeranje roka za privatizaciju, dakle roka koji su sami odredili kao realni rok u kome će svoje obaveze da izvrše.
Pomeranje roka je takođe urađeno, kao što rekoh, u poslednjem trenutku, bez dovoljno jake argumentacije, bez mogućnosti da se ta stvar raspravi u medijskoj zajednici, u javnosti i ovde u parlamentu.
Podsetiću vas da i onda kada su medijski zakoni donošeni prošle godine, da je i tada primedba Evropske komisije bila da zakoni jesu dobri, ali da su doneti u hitnom postupku, to je bila primedba koja je bila vrlo značajna.
Sada, godinu dana kasnije, mi ne samo što menjamo zakon, ne samo što Vlada pokazuje da nije bila u stanju da ga implementira na vreme, već ponovo to činimo u hitnom postupku, u poslednjem trenutku i bez dovoljno jakih argumenata.
U prilog tome, želela bih da podsetim da je samo nekoliko dana, pre nego što je Vlada donela Predlog ovog zakona po hitnom postupku, je u Medija centru održana jedna rasprava na kojoj je učestvovao i ministar kulture i državni sekretar i predstavnici Medijske zajednice, novinarskih udruženja i to je bilo 18. juna i tada je državni sekretar, citiralo se u agencijama, rekao da nije hteo direktno da se izjasni na koji način će ovaj problem biti rešen.
Dakle, to je 18. juni. Gospodin Šubara, koji je bio na čelu, koji je na čelu Agencije za privatizaciju, kaže, citiram – „mediji nisu verovali da će doći do privatizacije, mesecima ih ubeđujemo“.
Onda je neko od učesnika rekao, sve ovo vreme se stvarala iluzija da će biti produžen rok za privatizaciju, a odgovor ministra na to je bila, po mom mišljenju, jedna neprimerena arogancija i jedan manir, koji nažalost, u poslednje vreme on pokazuje, to je da su svi drugi krivi kada mu se uputi, čak i dobronamerna kritika.
Ja moram da priznam da još nisam čula da je ijedna vlada do sada i ministar kulture, zapravo otvoreno rekao da je bio nemoćan da nametne poštovanje zakona, da je bio nemoćan, ono o čemu je govorio moj kolega, da svoj autoritet i svoje nadležnosti primeni na one koji su dužni da ih poštuju.
Tako da, argumentacija za koju su svi drugi krivi, da su krivi lokalni mediji, da su krivi, ne znam, zaposleni u medijima koji su sada mogući predmet privatizacije, zaista ne stoje.
Ono što je takođe veoma važno za svaku državu i kada su u pitanju primene zakona, to je da se ovim odlaganjem zapravo ponovo stvara jedan poremećaj u pravnom sistemu i jedna pravna neizvesnost.
Po ko zna koji put, reći ću, to se ne dešava samo u mandatu ove Vlade, dešavalo se u mandatima i nekih prethodnih vlada, ali valjda je naš cilj da idemo korak napred, kada je u pitanju implementacija zakona, dakle, po ko zna koji put mi donesemo neki zakon, oni akteri i subjekti u društvu koji su dužni da ih primenjuju i koji ih primene i poštuju zakon, bivaju prevareni.
Znači, oni koji su do sada na vreme podneli dokumentaciju i učinili sve ono što je bilo potrebno po zakonu, se sada dovode u neravnopravan položaj, jer je sada data mogućnost drugima koji to nisu učinili da to urade u dodatnom roku.
Bilo je reči o troškovima i jedan od kolega je već rekao i ja isto želim to da ponovim, mislim da je potrebno ponoviti, zaista molim i Ministarstvo kulture, a i Vladu, da nam ne šalju više obrazloženja u koja stalno piše da predloženi zakoni neće izazivati troškove građanima i privredi.
Kako neće, kada je u pitanju sto miliona dinara iz budžeta?
Pri tom, moje pitanje za vas gospodine ministre je, odakle će tih sto miliona biti obezbeđeno, imajući u vidu da, koliko je meni poznato, da je deo budžeta koji je predviđen za ovu svrhu već potrošen u velikoj meri. Dakle, oko 80% tih sredstava je već potrošeno.
Hoćete li raditi rebalans? Da li ćete oduzimati, recimo, institucijama kulture neka sredstva da biste ih prebacili na dodatno finansiranje, produžavanje finansiranja medija, ili ćete to obezbediti iz neke budžetske rezerve?
I, naravno, dodatno pitanje koje je, čini mi se, takođe već postavljeno, ali je veoma važno, nigde se ne spominje iz kojih sredstava će lokalne samouprave da obezbede sredstva za tu istu namenu.
Ono što je takođe važno, mislim da će sigurno biti predmet skrininga koji je verovatno već u toku za naredni izveštaj o napretku, to je pitanje tržišta. Kao što znate, ovi medijski zakoni su doneti u velikoj, dinamičkoj saradnji i harmonizaciji sa propisima EU i sa predstavnicima Evropske komisije.
Jedan od glavnih ciljeva donošenja tihi zakona je da se obezbedi konkurencija u oblasti medija. Produžavanjem ovog roka se narušava konkurencija, pre svega, mislim na novinske agencije i na „Tanjug“. Dakle, „Tanjug“ će se i dalje finansirati iz državnog budžeta, dok će ostale agencije i dalje biti same na tržištu i same se snalaziti.
Pri tom, želim i ovo da kažem, 86 ili 87 miliona, koliko je opredeljeno za „Tanjug“ u narednih nekoliko meseci, je više nego što sve tri agencije zajedno mogu da ostvare na tržištu u roku od mesec dana. To je veoma važno i mislim da se radi o jednom gušenju medijske konkurencije.
Konačno, bilo je reči i o pravima onih koji će biti eventualno u mogućnosti da, ako ne uspe proces privatizacije, da im se ponudi da preuzmu besplatne akcije. Jedno pitanje je već postavljeno. Verovatno ogroman broj građana se upisao za te čuvene Dinkićeve akcije, od kojih pri tom, niko nema ništa. Sada će zbog toga biti uskraćeni za mogućnost da učestvuju u procesu preuzimanje besplatnih akcija.
Takođe, vrlo važna stvar, koju treba da znamo, oni koji budu eventualno preuzimali besplatne akcije neće imati mogućnost da im se otpišu dugovi, kao što će to biti slučaj sa onima koji učestvuju u prethodnom procesu privatizacije, dakle ponovo jedna, uslovno rečeno, neravnopravnost.
Htela bih da kažem i da podsetim da, prilikom rasprave o donošenju ovog zakona prošle godine, poslanici opozicije su podnosili amandmane. Jedan od amandmana je predviđao duži rok za privatizaciju. Ja želim da pročitam obrazloženje, pošto mislim da je vrlo indikativno i govori o tome koliko je Vlada i koliko su ministarstva pogrešno procenjivali svoje mogućnosti.
U tom obrazloženju kaže – zbog dosadašnjih loših iskustava u privatizaciji mediji, predlažemo da u ovaj proces uđe planski obazrivo, a ne stihijski i brzopleto. Zato je neophodno da se uđe tek nakon usvajanja svih neophodnih zakona kojima se reguliše ova oblast, jer će tek onda ona potencijalnim investitorima dati jasnu sliku. Oblast medija je osetljiva i zahteva dodatan oprez.
Jedan od argumenata je da je u međuvremenu doneta promena Zakona o privatizaciji, to je bilo krajem maja, to je bilo pre mesec dana. Dakle, nije sagledana i ta mogućnost, tako da argumenti koji su izrečeni da očigledno nema koordinacije između pojedinih sektora u Vladi, ja mislim da ipak stoje.
Bilo je reči o nekim protokolima i o jako dugom periodu rasprava između Ministarstva kulture i Ministarstva privrede, odnosno Agencije za privatizaciju, ko je dužan da taj protokol donese?
Prema tome, ja vas takođe još jednom molim da zbog nekih vaših nedostataka u radu ne optužujete medije i ne optužujete novinare zbog toga što se ovo danas dešava.
Na kraju, ponoviću, nama predstoji novi izveštaj o napretku i svima je poznato, da kada su Zakoni o medijima doneti prošle godine, da je istovremeno rečeno od strane svih evropskih zvaničnika da će se insistirati, insistirati na primeni zakona.
I, ponavljam, ovo je prvi dokaz gde se Vlada pokazala nesposobnom upravo u toj oblasti.
Takođe, napominjem da smo prošle godine raspravljajući o medijima, od predstavnika skupštinske većine, čuli da mi iz opozicije pričamo neke neistine, jer, eto, reporteri bez granica su nas postavili na neko visoko mesto i neke druge međunarodne organizacije, kredibilne i nezavisno međunarodno i evropsko udruženje novinara.
Znamo da je Srbija pala u međuvremenu, za prošlu godinu, dramatično i u izveštaju reportera, a i u izveštaju „Fridom Hausa“ je ostvarila najveći pad, najveći pad od svih zemalja na toj rang listi u 2014. godini. Srbija se, kada su u pitanju medijske slobode, danas definiše kao delimično slobodna, a nalazi se na 80. mestu od ukupno 199 mesta.
Demokratska stranka je, naravno, podnela jedan broj amandmana. O njima ćemo naravno tek raspravljati. U njima smo pokušali da na neki način pojačamo i obezbedimo obaveze kupaca kada je u pitanju program, jer mislim da je to od najvećeg mogućeg značaja za ovu transformaciju, za građane. Mislim da je dužnost Ministarstva i nas u Skupštini, da štitimo javni interes i da obezbedimo najbolji mogući kvalitet tih programa. Nije samo cilj da nađemo kupce za medije a da nas posle ne interesuje kako će ti mediji da izgledaju. Dakle, amandmani će se ticati i toga, mogućnosti da se preciziraju i prava medija koji su na jezicima nacionalnih manjina.
I jedno otvoreno pitanje koje vam je sigurno poznato – šta će se desiti sa Radio Jugoslavijom? To ne mislim samo u smislu ustanove kao takve, nego delatnosti kojom se ona bavi. To je takođe jedna višegodišnja tema.
Mislim da bi bila šteta za Srbiju da izgubi mogućnost da emituje program na kratkim talasima i na stranim jezicima. Da li postoji mogućnost da se uradi u ovako kratkom roku, iako mi nije jasno zašto se do sada Vlada nije malo više u to uključila, da se nađe neko rešenje, to ne znam, ali se nadam da ćemo produžavanjem, pošto će rok očigledno biti produžen, da će se neko rešenje naći.
Demokratska stranka neće glasati za ovaj zakon. Učestvovaće u raspravi i ponavljam, smatram da je ovo prvi znak da je upravo u najvažnijoj oblasti koja je važna sada za Srbiju, pristupanju EU, da je Vlada pala na ispitu implementacije ovako važnih zakona. Hvala.