Hvala vam, predsednice.

Čl. 107. i 108. Poslovnika.

Zaista moram da naglasim činjenicu…

Nije stvar u iskorišćavanju, gospođo Gojković. Vi nemate…

Čl. 107. i 108. Pošto ste maločas…

Da li vam izgledam kao neko ko radi nešto na silu?

Gospođo Gojković, vi niste razredni starešina, nego predsednik Skupštine. Molim vas…

Naravno da nisam. Dozvolite mi da završim rečenicu.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Prekršili ste član 107. Poslovnika o radu Narodne skupštine RS, jer verujem da mi svi ovde delimo ne samo stav, nego i obavezu da poslanici kao i ministri ne samo da treba da se pridržavaju Poslovnika, već i Ustava i zakona ove zemlje.

Dakle, da se pridržavaju poštovanja principa prezumpcije nevinosti i da niko ne može biti proglašen krivim, niti kriminalcem, dok sud ne utvrdi suprotno. To nas obavezuje i Ustav i zakon.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, zahvaljujem se i predstavnicima Zaštitnika građana, kolegama narodnim poslanicima.
Želela bih da na početku još jednom naglasim da ću i ja kao i poslanička grupa DS podržati zaključke naša tri odbora za slučaj da ono što ću sada reći u narednom izlaganju ne bude pogrešno protumačeno.
Mislim da je važno i prosto bih želela da na neki način ponavljajući osnovne teze u ovoj raspravi naglasim važnost pojedinih zaključaka i poruka koje mislim da odavde iz Skupštine treba da pošaljemo.
Dakle, jeste važno da konstatujemo i da budemo zadovoljni da je nalaz da u Srbiji nema sistemske torture, naravno da je to važno i naravno da je to pohvalno. Takođe je veoma važno da smo se, čini mi se, saglasili da to ne sme da nas udalji od drugog dela ovog nalaza koji kaže da postoje pojedinačni primeri torture koji se još uvek tolerišu, ali moramo da razumemo, i ovo je sada moj pokušaj da možda objasnim ono što je, iz meni nepoznatog razloga, ovde protumačeno kao negativnu raspravu ili disonantne tonove, pri tom, imajući u vidu da ja smatram da je Skupština upravo mesto za disonantne tonove i ne bih bila srećna kada bismo ovde stalno govorili na isti način i podržavali određeno jednoumlje.
Dakle, suština ovakvih izveštaja kao što je, recimo, Izveštaj Evropske Komisije, jeste da konstatujemo da smo u nečemu napredovali, ali mnogo više da konstatujemo ono što još uvek nije urađeno. Na tome treba upravo da insistiramo, jer ćemo jedino tako uspeti da napravimo izvesni napredak.
Dakle, kada kažemo da u Srbiji nema sistemske korupcije, pardon, korupcije i torture, kada kažemo da nema sistemske torture, to je pohvalno, ali istovremeno je tačno ono što je govorio moj kolega Pavićević, da kada to ne bi bio slučaj, mi bismo živeli u jednoj tragičnoj državi, u jednom tragičnom društvu koje bi ličilo na primer na Severnu Koreju.
Dakle, ne sme nam to biti nešto što može da nas uljuljka i da nas čini samozadovoljnim. To je suština onoga o čemu mi ovde govorimo, čini mi se. Istovremeno, moje lično mišljenje da smo mi društvo koje je sklono da kada je nešto u celini dobro, da zanemarimo pojedinačne slučajeve i da kažemo, dobro to nije toliko važno. Naprotiv, vrlo je važno i nećemo biti napredno društvo sve dok nam svaki pojedinac, koliko god njegov slučaj bude usamljen ili pojedinačan ne bude podjednako važan. To je suština ovog nalaza.
Ono o čemu želim da govorim jeste i nešto što se zove jedna društvena atmosfera, ili određena svest u kojoj pokušavamo da unapredimo određene mehanizme koje ne sumnjivo imamo. Zaista pohvaljujem rad Zaštitnika građana u ovoj oblasti, imamo legislativu, imamo zakone, ali to nije dovoljno.
Naša je dužnost da vidimo kako ćemo te zakone sprovoditi do dubine društva i kako ćemo sve te slučajeve prevenirati i kroz druge vrste društvenih i parlamentarnih akcija.
Mislim da živimo u društvu kontinuiranog nasilja. To je jedna opšta atmosfera. To je društvo u kome se neretko dešava da ljudi budu prebijani ili ubijani na ulici u prisustvu drugih građana, čak i u prisustvu ljudi koji su predstavnici organa unutrašnjih poslova ili nekih obezbeđenja itd. Živimo u društvu gde se još uvek zahvaljujemo huliganima što nisu prebili učesnice „Prajda“.
To je jedan kontekst u kome živimo. Takođe, živimo u društvu u kome su ljudi zanemareni, očajni, siromašni, prepušteni sami sebi vrlo često. To je atmosfera u kojoj je potrebna mala varnica da se izazovu najprimitivnija osećanja osvete, odmazde i nekakvih načina, da kažem reakcije društva koja je svojstvena 12. veku ili nekim drugim vekovima u periodu Srednjeg veka.
Podsetiću da kada smo postali član Saveta Evrope 2003. godine, jedan od uslova je bio ukidanje smrtne kazne zato što se smrtna kazna smatra jednim oblikom torture, o tome je govorila moja koleginica Čomić.
Reći ću i na neki način izdvojiti svoje mišljenje, za mene pojedine inicijative o sprovođenju hemijske kastracije takođe mogu spadati u tu vrstu sprovođenja torture i lično se za to ne zalažem. Hoću da kažem sledeće, da smo u društvu u kome jako malo fali. Evo postavljam pitanje – šta bi bilo da ljudi koji su sa pravom obespravljeni, ljuti i ogorčeni zbog nekih pojava nasilja i nepravde, da im kažemo, hajde da vratimo smrtnu kaznu. Šta bi se desilo kada bismo sproveli tu vrstu istraživanja? Nisam sigurna da smo ubedili čitavo društvo šta zapravo znači tortura i zašto recimo, smrtna kazna ne treba da postoji. Vraćam se na pitanje onoga što je svest društva i kontekst u kome treba da sprovodimo ove zaključke o kojima danas govorimo.
To je moje mišljenje da se na to utiče, na jednu klimu, jednu atmosferu primerom ljudi koji su na najvišim mestima u državi, onima koji su politička elita u Vladi, opoziciji, parlamentu, sudstvu, u bilo kojim granama vlasti. To se čini kroz ulaganje u obrazovanje od najmanjeg uzrasta, ulaganjem u kulturu i kroz medije. To je moje mišljenje, a mi sada bismo mogli da raspravljamo u kakvom stanju se danas te oblasti nalaze.
Mislim da u budućnosti moramo tražiti u ovim zaključcima i načinima kako da preveniramo određene pojave i da ih sagledavamo drugačije i da pojačavamo svest da nalazimo načine kako da interdisciplinarno pristupamo ovakvim pojavama kao što je sprečavanje torture.
Vratiću se za kratko i na našu ulogu u Savetu Evrope, odnosno naše članstvo u ovoj međunarodnoj organizaciji. Savet Evrope se pre svega bavi zaštitom ljudskih prava i takođe redovno donosi ogroman broj rezolucija i preporuka vladama i u oblasti sprečavanja torture. Moj je utisak da mi kao parlament uopšte ne pratimo ono što su naše preuzete obaveze iz tih rezolucija i tih preporuka. Dakle, evo kažem i preporučujem, pošto je vladajuća većina nama iz opozicije rekla – učinite, pomozite, dajte da radimo zajedno, kažem – otvorite javne rasprave, ne samo ovde u plenumu, u skupštinskim odborima, sa civilnim društvom, sa pojedincima o ovoj temi i svim drugim osetljivim temama u ovom društvu, jer je ovo najbolje mesto gde o tome možemo da govorimo, najpozvanije mesto da o tome govorimo. Ovo je mesto za javne rasprave i za podizanje svesti građana i upoznavanje građana o problemima o kojima danas govorimo.
Na kraju bih podržala, i zahvaljujem se gospodinu Omeroviću na njegovoj intervenciji jer je to upravo ono što jeste suština, naša uloga ovde je da kontrolišemo Vladu, bez obzira da li smo članovi opozicije ili vladajuće većine. Takođe sada kažem, pošto smo mi pozvani da pomognemo, poslanicima vladajuće većine, jer vi ste ti koji donosite sada ključne odluke. Mi smo donosili kada smo mi bili u Vladi, vi tvrdite da to ništa nije valjalo. U redu, nije, vama nije valjalo, hajde sada vi. Dakle, vi organizujte javne rasprave u odborima, vi kontrolišite Vladu svoju i tražite od njih da ispunjavaju zaključke koje mi ovde predložimo i da pomažu i unapređuju rad regulatornih tela. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući, povreda dostojanstva Narodne skupštine Republike Srbije, član 107. koju ste učinili vi u vašem prethodnom izlaganju.
Ova rasprava o čestitosti akedemskoj i ljudskoj će sigurno ući u anale Skupštine kao verovatno manje slavna epizoda u našim dosadašnjim raspravama. Ali ono na šta želim da ukažem gospodine predsedavajući, jeste da ste izjavom da u Skupštini Republike Srbije ne može da se spomene ime ministra u Vladi, a da se na to ne odgovori, ne samo da ste prekršili dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije, nego i ustavni poredak i princip podele vlasti i svaki mogući princip koji smo prihvatili kao respektabilne članice međunarodnih organizacija kojima je stalo do nezavisnosti parlamenta i do poštovanja pravne države.
Da to izgovori bilo koji poslanik, a kamoli predsedavajući, ne znam da li to postoji u jednom parlamentu osim u nekima koji se sigurno ne mogu nazvati demokratskim. Dakle, niko se nije izražavao uvredljivo o ministrima pa da razumem vašu reakciju, imamo apsolutno pravo da spominjemo ministre, to nam je glavni zadatak. Da ih kritikujemo.
Nije dužnost Skupštine da brani Vladi, neka Vlada brani samu sebe sopstvenim radom i argumentima. Zaista sam iznenađena tom vašom izjavom i smatram da ste povredili Poslovnik. To, šta sve ulazi u stenograme, srećom u ovoj skupštini postoje stenogrami, pa će jednog dana neko čitati šta ste sve danas izgovorili.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Samo doprinos diskusiji kolege Đurišića i pozivanje na primer iz Velike Britanije ili međunarodne štampe i medija.
Tačno je da u mnogim, pre svega, britanskim medijima postoje tabloidi koji su dosta dramatični u svom nedostatku kulture i etike, ali isto tako je tačno da tamo postoje mediji koji su primer novinarske etike i koji su obično izvor ozbiljnih informacija, što nije uvek slučaj kod nas, pošto su kod nas gotovo svi mediji postali tabloidni i vrelo često se dešava da se neodgovorne informacije plasiraju kao tačne u sprezi sa državnim institucijama, policijom i drugim bezbednosnim institucijama u zemlji.
U Velikoj Britaniji, ako već nju spominjemo, pokrenuta je čuvena, upravo ovo o čemu je govorio gospodin Đurišić, istraga, Levison istraga ili Levison izveštaj, gde je ozbiljna istraga rađena zbog prisluškivanja, u kojoj nisu učestvovali samo vlasnici medija, nego i pojedini novinari i oni su bili predmet istrage.
Dakle, ne želimo mi da vređamo novinare. Ja o novinarima, koji pošteno i odgovorno rade svoj posao, imam najbolje moguće mišljenje. Mi samo hoćemo da kažemo da je situacija, kada su u pitanju mediji, postala tolio ozbiljna da međunarodne organizacije, kao što je Savet Evrope, sve više govore o odgovornosti medija, ne samo o njenoj slobodi, koja ne sme da bude upitna.
Moje pitanje za ministra, zapravo, pošto ja prva ne bih želela da podržim amandman koji će ograničiti istraživačko novinarstvo – koji su argumenti i koji je dokaz ako novinar primenjuje zakon, da neće moći da dođe do određene informacije, odnosno, da li to znači da postoje situacije u kojima novinar može da prekrši zakon da bi došao do određene informacije? To me, prosto, interesuje, jer je možda moguće, pa vas molim da nam kažete, koji su to argumenti? Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Mi smo obrazloženjem ovog amandmana naveli da pretpostavljamo da se radi o grešci i sad kada smo dobili mišljenje Vlade, to samo potvrđuje da, ja verujem, se i dalje radi o grešci, da je Vlada pogrešila u tumačenju ovog amandmana, kao i u tumačenju člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima na koji se poziva u ovom obrazloženju.
Dakle, član 8. Konvencije, odnosi se na ne mešanje javne vlasti u vršenje prava kada su u pitanju poštovanje privatnog i porodičnog života, a ovaj amandman se odnosi na onaj deo, odnosno na stav u ovom članu koji se odnosi na političke funkcionere.
Ako ostane ovako kako je predloženo, vi praktično sužavate, odnosno ograničavate pravo na objavljivanje informacija političkim funkcionerima na one okolnosti koje se tiču nacionalne bezbednosti, javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, itd.
Dakle, razgovarali smo o članu 8. u kome smo potvrdili da je, kada su u pitanju politički funkcioneri, tumačenje prava na privatnost se ne može posmatrati na isti način kao kada su u pitanju ostali građani, dakle, tumači se široko. Ako ostane ovako, verujte mi, član 8. konvencije se ne odnosi samo na političke funkcionere, odnosi se na pravo građana u najopštijem smislu. Sigurna sam da vi niste hteli da ovde ograničite to pravo, pošto smo već razgovarali povodom člana osam, da ono treba da se postavi široko.
Obratite pažnju, pozvali ste se na član 8. Konvencije, on se ne odnosi na političke funkcionere, odnosi se na građane, a ovaj stav se odnosi na političke funkcionere i ako pažljivo pročitate, dolazimo do zaključka da će smeti da se objave podaci iz privatnog života političkih funkcionera samo u okolnostima koje se tiču nacionalne bezbednosti, ekonomske sigurnosti, itd, a to nije slučaj kada su u pitanju…

Tačno je ono što konstatuje Vlada u obrazloženju da je ovom rečenicom konstatovana funkcionalna i finansijska nezavisnost regulatora. Ideja našeg amandmana je, imajući u vidu da se često dešavalo da konstatacije da se određena regulatorna nezavisna tela definisana zakonom nisu dovoljno poštovala. Naše je mišljenje, ukoliko se amandman prihvati, da od ove pasivne konstatacije unapređujemo normu u aktivnu konstataciju, koja podrazumeva da će se regulator aktivno baviti odbranom svoje nezavisnosti, kao i da se ističe zabrana državnim organima da tu nezavisnost ugrožavaju. To ne menja suštinu. Naprotiv, mislim da je od jedne pasivne, neutralne konstatacije poboljšava u jednu aktivnu.

U pitanju je po mom mišljenju jedna nelogična odredba, jer ako među ovlašćenim predlagačima predvidite Udruženje filmskih, scenskih i dramskih umetnosti i Udruženje kompozitora u Republici Srbiji, a navedete da profil članova Saveta mogu biti samo medijski stručnjaci, postavlja se pitanje zbog čega onda omogućavate predlagačima iz umetničkih udruženja da daju svoje predloge?
Istina, ovde postoji odredba - i slično, ali verujem da gospodin ministar koji je umetnik ne bi voleo da se pod odredbom - i slično podrazumeva da to mogu biti i ljudi iz kulture.
Mislim da je vrlo važno da u situaciji kada pre svega u elektronskim, ali i u štampanim medijima sadržaja iz kulture gotovo da nema, da insistiramo na tome da upravo umetnici budu članovi regulatora, jer je to možda jedina garancija da mogu da utiču na to da programi iz kulture budu prisutni i kvalitetni u našim elektronskim medijima.
Mislim da je ovo pitanje važno i za kulturu, a i da je logično, tako da bih očekivala od gospodina ministra da jedan ovakav amandman prihvati. Hvala.

Hvala predsednice.
Smatram zaista neprihvatljivim da se izbor programskog saveta RTS, RTV obavlja na način na koji je to sada predviđeno. Još uvek važećim zakonom postojala je drugačija procedura. Ovim izmenama je došlo do promene, prvo u toliko što više nema narodnih poslanika u sastavu Programskog odbora što mislim da je prihvatljivo, ali ono što smatram u krajnjoj liniji neobičnim i neprihvatljivim, a nakon mišljenja Vlade sam zaista iznenađena, a to je da se Narodna skupština po prvi put nalazi u ulozi predlagača, da izbornu funkciju vrši Upravni odbor jedne javne institucije, u ovom slučaju javnog servisa.
Dakle, ako Skupština kao nosilac suvereniteta ima izbornu funkciju, bira Vladu, bira sudije, bira tužioce, a ne može da bira članove Programskog odbora, a obrazloženje Vlade je da bi to uticalo na njihovu samostalnost. Pa, nema veće garancije samostalnosti nego kada vas izabere Skupština.
Dakle, Upravni odbor će moći da smeni članove Programskog odbora kad god bude želeo. Valjda treba da budu samostalni upravo na upravne organe javnog servisa. Dakle, molila bih, mene čudi da Ustavni odbor ovo prihvatio ali molila bih predlagača da nam objasne tu logiku. Očekivala sam drugačije obrazloženje neko, zbog razloga efikasnosti ili nečeg drugog, ali samostalnost članova programskog Odbora je sada mnogo više upitna nego da ih bira Narodna skupština Republike Srbije.

Ne, i dalje to ne razumem, zbog toga što je Programski savet predviđen da daje nezavisno mišljenje o kvalitetu programa RTS ili RTV. U ovom slučaju, mi ćemo imati Upravni odbor koji će da nameće svoje mišljenje Programskom odboru. Dakle, vi ste, možda ne vi lično, znam da niste vi pisali obrazloženje, ali Vlada je dala kao obrazloženje da je razlog zašto je to tako, da se obezbedi njihova samostalnost.
Hoću da kažem da oni apsolutno neće biti samostalni na ovaj način. Prosto mislim da u praksi nije poznato, kažem vam, nije Skupština odgovorna ni za presude sudija, a mi biramo sudije. Dakle, ne prihvatljivo mi je da Skupština može da bira sudije, vas kao ministre, a ne može Programski odbor da im time upravo garantuje samostalnost da nezavisno mogu da odlučuju o programu RTS i da daju jedno mišljenje koje bi unapredilo taj program. Oni upravo treba da nadograde ono što predlažu upravni organi RTS. Znate, mi biramo i Zaštitnika građana. Dakle, zaista tu ne vidim logiku.