Narodni poslanik Aleksandar Martinović, povreda Poslovnika. Izvolite.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Narodni poslanik Jovan Palalić, na narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe LDP.

Pošto više nema prijavljenih za reč predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na raspravu po prijavama za reč.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele: poslanička grupa LDP, poslanička grupa DSS-NS i poslanička grupa SRS.

Prva po prijavama za reč je narodna poslanica Nataša Mićić, LDP, posle nje narodni poslanik Milan Lapčević, DSS-NS.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslanike grupe SRS, pa onda narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Dame i gospodo, zakon o spoljnim poslovima koji je pred nama kritikovan je zbog nedostatka onoga što zakon o spoljnim poslovima ne treba da ima, a to je strategija spoljne politike i veze sa drugim državnim organima, čija nadležnost u okviru spoljne politike treba da se definiše drugim zakonima.
Dakle, u ovih desetak minuta pokušaću u dva dela da obrazložim svoje razloge za prihvatanje ovakvog zakona, u prvom delu primedbe koje imam na neke članove zakona, a u drugom delu komentar na ovo što se do sada čulo o strategiji spoljne politike, o kritikama predstavnika unutar Ministarstva spoljnih poslova u prethodnom periodu, dakle, odnosi se na državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, Saveznu Republiku Jugoslaviju, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, Kraljevinu Jugoslaviju, pa sve do nezavisne Srbije 1878. godine, tek toliko da ne ostanemo na zabludama i neistinama koje se sa neverovatnom lakoćom izriču sa ove govornice.
Dakle, član 58. je član koji me zanima u ovom zakonu iz prostog razloga što za priličan broj ljudi, sa različitim imenovanjima, u Ministarstvu treba da reguliše zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje.
Činjenica je da sa zdravstvenim osiguranjem imamo problema kao zemlja i imali smo ih u prethodnom periodu zbog nepotpisanih sporazuma sa zemljama u kojima smo imali diplomatsko-konzularna predstavništva, ali isto tako je činjenica da prvenstveno supružnici, koji nisu imenovani od strane Ministarstva na bilo koju od funkcija, nego naravno iz porodičnih razloga prate svoga muža ili svoju ženu, ili su odrasla deca, imaju problema sa iznosima penzijskog i invalidskog socijalnog osiguranja.
Ovaj član 58. je napisan nejasno. Pročitaću član u celosti. Dakle, odnosi se na pravo na produženo osiguranje i povratak supružnika na posao i glasi: "Za vreme trajanja rada u diplomatsko-konzularnom predstavništvu supružnik zaposlenog ima pravo na uplatu penzijskog i invalidskog osiguranja iz sredstava Ministarstva, pod uslovom da je bio zaposlen ili registrovan kod nadležne službe za zapošljavanje pre odlaska u inostranstvo." Drugi stav: "Vreme koje je zaposleni proveo na radu u diplomatsko-konzularnom predstavništvu računaće se njegovom supružniku, koji je kao nezaposlen bio prijavljen kod nadležne službe za zapošljavanje, u staž osiguranja koji se izjednačava sa radnim stažom." Poslednji stav: "Sredstva potrebna za osiguranje prava iz ovog člana obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije."
Moja intervencija na ovaj član nije amandmanska iz prostog razloga što znam težinu problema. Ovakav član, koji se odnosi na prava supružnika imenovanih lica u Ministarstvu, verovatno nije mogao biti bolje formulisan, ali intervencija je javna i zbog stenograma Skupštine, jer želim da ispostavim obavezu i ministru i Ministarstvu da se internim dokumentima Ministarstva inostranih poslova sasvim jasno precizira šta su obaveze Ministarstva u ispunjavanju prava supružnika i rođaka onih koje Ministarstvo imenuje na bilo koju od funkcija. To nije pitanje novca koliko je pitanje samopoštovanja i poštovanja prema onima koje u naše ime šaljemo da zastupaju interese države Srbije u bilo kojem od diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Druge dve primedbe koje su se čule i od opozicionih stranaka i od pripadnika koalicije odnose se na položaj Narodne skupštine i delim sa svima vama stav da predstavnici, dakle, službenici, bez obzira da li su imenovani za ambasadora ili do atašea, moraju odlukama Ministarstva imati neke obaveze prema Narodnoj skupštini, odnosno prema Odboru za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije.
Ono čemu sam sklona jeste da to precizno napišemo u zakonu o Narodnoj skupštini, dakle, ne samo kada je u pitanju spoljna politika, ne samo kada je u pitanju Ministarstvo spoljnih poslova, nego i druga ministarstva. Dakle, na šta su sve obavezni pre nego što donesu odluke, jer se podrazumeva da su obavezni da dolaze da podnose izveštaj i da su obavezni da dolaze na saslušanja.
Taj deo veze između Narodne skupštine, odnosno Odbora za inostrane poslove i Ministarstva, odnosno Vlade mora biti detaljno razrađen u zakonu o Narodnoj skupštini.
Četvrti put sam potpisala predlog zakona o Narodnoj skupštini, u želji da se tim zakonom Skupštini obezbedi osnovno što svaka skupština u regionu, svaka skupština u zemlji u tranziciji ima, a to je samostalan budžet Narodne skupštine i da mi narodni poslanici u tom zakonu o Narodnoj skupštini, a na osnovu Ustava, odredimo na šta su obavezni svi oni koje mi treba da kontrolišemo. To zavisi od nas 250 i videvši da imamo saglasnost oko toga da želimo da slušamo i ambasadore i druga imenovana i ovlašćena lica u Ministarstvu, ne sumnjam da će nam uspeti.
Sada drugi deo, o onome što se čulo o strategiji spoljne politike, ima li je, nema li je i ko je sprovodi. Podsetiću vas da smo voljom naroda Crne Gore maja 2006. godine postali nezavisna država i da je ministar Vuk Jeremić zaista prvi ministar spoljnih poslova Srbije, i to nakon skoro sto godina. Primedbe koje se iznose u ovoj skupštini slikaju sve teškoće kroz koje smo kao država prošli, jer su spominjana dva imena, ministar Vuk Drašković... Očekivala bih od sadašnje opozicije da više kritikuje period rada ministra Draškovića između 21. maja 2006. i maja 2007. godine, jer je to razlog za kritiku sa kojom bih se verovatno u velikom delu saglasila. Bio je ministar državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao što je to bio i Goran Svilanović. Strategije su podnošene u bivšoj Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno u Skupštini SRJ. Neki od vas, koji su bili u toj skupštini, mogli su i da saslušaju strategiju i da u toj instituciji, koja više ne postoji, kontrolišu šta je od strategije primenjeno, šta nije.
Često se zaboravlja, u naletu želje opozicije da se kritikuje sadašnja vladajuća većina, da je u periodu 2001. bila koaliciona vlada u SRJ, sa gospodinom Žižićem iz SNP-a iz Crne Gore, pa onda sa gospodinom Pešićem, kao premijerom, kada je gospodin Žižić podneo ostavku juna 2001. godine zbog odluke da se radi ispunjavanja obaveze prema Haškom tribunalu Slobodan Milošević izruči Hagu.
Dakle, to je kontekst u kome su ova dvojica radila. Treba biti mnogo maštovit pa povezivati taj kontekst sa onim što je trenutno zakon o spoljnim poslovima, ali to je sloboda kritike opozicionih stranaka i prvo ću braniti potpunu slobodu i kreativnost pri toj kritici.
Ono što nedostaje je zahtev za strategiju spoljne politike koja bi bila tema razgovora ovde u našoj skupštini. Umesto toga, opet se s lakoćom prezentuje - a šta je to urađeno sa Kosovom, pri čemu je ova skupština dala i platformu pregovaračkom timu, pri čemu je ova skupština, mahom jednoglasno, proglasila svoju volju za sve one koji će učestvovati u spoljnopolitičkom poslu odbrane interesa države Srbije.
Tako da kada se te dve stvari uporede, onda je vrlo lako oboriti kritiku koja se odnosi na trenutno nepostojeću na dnevnom redu strategiju spoljne politike.
Samo kratko o istoriji spoljne politike Srbije, pošto spadam u nepopularne političarke koje će osporiti svakome pozivanje na čuvenu i svetlu tradiciju istorije demokratije, istorije spoljne politike Srbije, pošto je ona realno kratka i više u trenucima u udžbenicima i u kratkim poglavljima, nego što je nešto čime bismo mogli da se ponosimo.
Paradoksalno, ali spoljna politika o čijim dobrim rezultatima možemo govoriti, kada je Srbija u pitanju, spada u jednopartijski period. Spada u ono što je jednopartijska država – SFRJ, pa FNRJ imala kao rezultate spoljne politike u raznim segmentima. Pre toga, u Kraljevini Jugoslaviji, odnosno Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca teško da možete da govorite o uzletima i dometima spoljne politike Srbije, a još pre toga možete da govorite samo o danima, godinama i decenijama kada je Srbija bila objekat nečije spoljne politike, retko ili nikako subjekt.
Završiću sa jednim dobrim mestom i jednim dobrim događajem koji Srbija danas ima. Mesto su Sremski Karlovci, a zgrada je Kapela mira, gde je potpisan Karlovački mir i gde prvi put imate zgradu sa četiri ulaza u koju su ulazile četiri strane koje je trebalo da potpišu ugovor o miru koji su onda ljudi koji su tu živeli trebali da pretvore u realnost. Nikada pre nemate takav događaj i retko posle.
Završavam sa pričom o Kapeli mira zato što jesmo ipak bili učesnici i u tim događajima i smatram da je to jedan od dobrih događaja i jedan od, kako se to kaže, svetlih događaja, na koji možemo da se pozivamo kada govorimo o svim događajima iz spoljne politike u kojima je teritorija na kojoj danas živimo, naša država Srbija, bila prečesto objekt, a previše retko subjekt.
Sa željom da ministra zovemo i na Odbor za inostrane poslove na saslušanja i sa potpunom izvesnošću da će se pojaviti u Skupštini sa strategijom spoljne politike, nadam se da ćemo svi zajedno razgovarati o tome šta je to što Ministarstvo mora da učini, a nakon usvajanja zakona o spoljnim poslovima što Skupština mora da učini da bi Srbija u budućnosti, u eri moderne, javne diplomatije, bila sve više subjekt, a sve manje ili nikako objekt spoljne politike. Hvala vam.

Dame i gospodo, na ovoj sednici gde postavljamo pitanja brinući o onima koji su nas u Narodnu skupštinu poslali da zastupamo njihove interese, podeliću s vama anegdotu iz Velike Britanije o tome kako je britanski premijer, našim jezikom rečeno, kuloarski, ne samo za skupštinskom govornicom, ukapirao šta su poslanička pitanja.
Kažu, vozio je svoj automobil sam i zagubio se uveče u šumama i brdima Velsa. Nije znao gde je i zaustavio je jednog od ljudi na kojeg je slučajno naišao i pitao ga: ''Gde sam?'' On mu je rekao: ''U automobilu, u šumi''. Britanski premijer je rekao: ''Tada sam konačno razumeo šta znače pitanja i odgovori kao deo skupštinske procedure''. Nadam se da ni potpredsednik Vlade ni prisutni ministri neće davati odgovore ovakvog tipa, da nam, kad ih pitamo gde smo sada, kažu: u Skupštini, u Beogradu, ili u Srbiji.
Moja pitanja se odnose na evropske integracije i upućena su potpredsedniku Vlade gospodinu Božidaru Đeliću, ali i ministru unutrašnjih poslova i Ministarstvu zaštite životne sredine.
Naime, radi se o evropskim integracijama, o kojima se govori nedovoljno često, sa premalo znanja, sa nedovoljno medijske podrške, a pogotovo, skoro potpuno bez učešća Narodne skupštine, da li u smislu sednica na kojima bi tačke dnevnog reda bile teme iz evropskih integracija ili na nivou odbora.
Dakle, tema su evropske integracije, u kojima su i ova Vlada, i prethodna, i one pre nje, uradile dosta, a činjenica je da u ovoj skupštini sve poslaničke grupe podržavaju modernizaciju i reforme naše zemlje u skladu sa evropskim integracijama, svaka na svoj način i svaka prema svojim političkim programima.
Zato je važno da dobijemo odgovor na tri pitanja.
Prvo se tiče instrumenata za finansiranje koji su zamenili sve prethodne programe kojima je Evropska unija finansirala razne sektore u državama koje su se reformisale.
Mene zanima: Kolika je razlika, kako se to statistički kaže, po glavi, u evrima, između Srbije i, komparativno, zemalja koje su se učlanile 2004. godine, ili Rumunije i Bugarske, koje su učlanjene 2007. godine?
Generalno, Srbija će dobiti oko milijardu evra za period 2007-2013. Ako se zna da je naš budžet ove godine negde oko osam i po milijardi evra, to podrazumeva da je važno koliko će još pomoći u novcu dobiti Srbija od Evropske unije na ime preprisutne pomoći. Ne zahtevam pismeni odgovor, ali mislim da bi bilo važno da poslanici to tačno znaju.

Dame i gospodo, dopunsko pitanje tiče se upravo i rasporeda sredstava koje ćemo, nadamo se, dobiti na poklon od Evropske unije, jer sredstva za pristup fondovima su isto ono što su nekada bili bespovratni krediti, koliko god to besmisleno zvučalo (ne može da se prevede na engleski). To je, u suštini, pomoć zemlji.
U kontekstu trošenja tog novca, moje pitanje za Ministarstvo zaštite životne sredine je: U kojoj fazi i sa kakvim planom rokova je nacionalna strategija za vode Srbije?
Ono što je inače proces pristupanja Evropskoj uniji tiče se nekoliko ministarstava, između kojih su Ministarstvo za zaštitu životne sredine i Ministarstvo poljoprivrede ključni.

Zahvaljujem. Izvinjavam se za kršenje Poslovnika, zahvalna za tolerantan pristup predsednika Skupštine. Dopunsko pitanje sam postavila samo kao nastavak onoga što sam postavila u prvom obraćanju.
Rekla sam da postavljam pitanje potpredsedniku Vlade zaduženom za evropske integracije, ministru za zaštitu životne sredine i Ministarstvu policije, i to je slobodno i kreativno tumačenje Poslovnika, u kontekstu koji sam sebi dozvolila.
Evo, narodni poslanici kažu da pitam još kojeg ministra, ali ja, da sam pripadnica opozicije, ne bih savetovala pripadnike vladajuće većine da pitaju svoje ministre, no bih pitala sama.
Još jednom zahvaljujem i nemam nikakve primedbe na pismeni odgovor. Ali, stvarno, pitanje voda smatram izuzetno važnim i smatram da se suviše malo razgovara o zaista važnim temama koje više zanimaju stanovništvo Srbije, a mnogo manje, barem u javnosti, nas političarke i političare u Srbiji. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, retko koja rasprava kao ova, o dva naizgled tehnička sporazuma, o viznim olakšicama i o readmisiji, tako jasno odslikavaju najčešće dubinu naših stereotipa, naših predrasuda i našeg neznanja o temi koja je u srži oba sporazuma, a to su ljudska prava.
Oba sporazuma u suštini regulišu ljudsko pravo na slobodno kretanje i naša ljudska građanska prava na postojanje države, koja nas štiti, a koje finansiramo, i ako je ne finansiramo dovoljno je da smo joj državljani.
Evropske integracije, dakle, ključni deo evropskih integracija kao procesa, i jeste, razgovori o ovakvim temama, često mnogo više, nego što su tehnički sporazumi, napredovanje na tržištu, u javnim finansijama, u borbi protiv korupcije, u svemu onome što treba da bude jedna zdrava, fina, pristojna država, koja služi svima nama kao njenim građankama i građanima.
Odakle nam stereotipi i predrasude i odakle nam neznanje kada su u pitanju ljudska prava. Od nedovoljno informacija o tome šta su ljudska prava i od nedovoljno primera, da su ljudska prava dobar mehanizam za sve nas, bili u nevolji ili ne, a pogotovo da je važno braniti naše građansko ljudsko pravo na državu koja će nas poštovati.
Prvi sporazum o kome je reč, Sporazum o viznim olakšicama, u svojim odrednicama, potpuno nezavisno od toga da li mi imamo rok, a imamo ga, jer će 8. novembra evropski parlamentarci glasati za ratifikaciju ovog sporazuma, da bi naši građani i građanke mogli od 1. januara po olakšanom režimu da koriste kapacitet ratifikovanog Sporazuma o viznim olakšicama, dakle, prva stvar je, šta je korpus ljudskih prava u tom sporazumu?
Neću da sedim pred ambasadama sa beskonačno mnogo papira i da me četiri puta vraćaju, a samo hoću da odem da vidim kumu u Drezdenu. O tome se u ovom sporazumu radi.
Radi se o odgovornosti naše države da zna da su lošim procenama, kako god, potpuno je nevažno, naši građani dovedeni u situaciju da ne mogu slobodno da se kreću, bez obzira na vaše čuđenje upravo se radi o poseti kumi u Drezdenu, ko god ima kumu u Drezdenu. Drezden je lep grad i bilo bi dobro da mnogo nas može na jednostavan način da putuje tamo.
Narodni poslanici pitaju, da li zbog kume donose zakon? Da. Zbog ljudi se donosi zakon, a na to ću se vratiti kao komentar na sve ono što smo čuli od protivnika Sporazuma o readmisiji. Tada će tek biti nezadovoljstva kod svih onih sa kojima se ne razumemo, zbog nedovoljno znanja.
Dakle, vizne olakšice podrazumevaju da je naša obaveza da imamo vizu u pasošu, skraćena na jedan ili dva dokumenta, sa obavezom ambasada zemalja iz šengen sporazuma i na osnovu obaveza zemalja koja nisu u šengen sporazumu, kao što su Irska, Velika Britanija, Danska, Norveška, da našim građanima i građankama u roku od deset dana na osnovu jednog papira izdaju dozvolu, odnosno vizu koja je po ceni od 35 evra, za razliku od drugih u sličnom režimu, kao što je na primer Rusija, koji za vizu plaćaju 70 evra.
Dakle, radi se o tome da neko misli, ako smo već u poziciji da moramo da tražimo i dobijemo vize, da onda moja država nešto uradi da bi taj proces bio olakšan svakome od nas.
Da ne govorim o obavezama naše države i o teškoćama sa kojima se susreću naši građani koji žive u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim Američkim Državama, u Australiji, u Novom Zelandu, u Rusiji, gde god hoćete, koji imaju problema sa našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima, koji imaju problema sa funkcionisanjem naše države u komunikaciji sa njima u odnosu na njihove zahteve, bez obzira da li je dobijanje novog pasoša ili je produženje, šta god da je.
Znači, kada se radi o olakšicama za vize, radi se o dogovoru koji nema direktne veze sa belom šengenskom listom.
Dakle, ovaj sporazum podrazumeva ono što Evropska unija ima u svom planu evropskog partnerstva ili evropskog susedstva, gde se dogovara sa zemljama o posebnom viznom režimu, lakšem ili manje strogom nego onaj na koga smo mi navikli, čekajući u redu za vize.
Kategorizacija lica koja treba da dobiju vize na lakši način je u zakonu i velika je manjkavost što ja ne vidim da će biti prave informacione kampanje da ljudi u Srbiji stvarno vide, dakle, da li me ima u tom spisku ili me nema.
Šta će moja država da uradi ako ja hoću da putujem negde, a nema me na tom spisku. Dakle, ako je individualno putovanje, ako nije turističko putovanje za koje mi isto treba samo jedan podatak. Da li se nešto menja za nas roditelje čija deca idu na ekskurziju.
Ko god da je slao decu na ekskurziju u inostranstvo zna koja količina papira je potrebna, od toga koliki je prihod oca, koliki je prihod majke, od toga da dajete dozvolu za boravak maloletnog deteta, ako je maloletno dete, da ne ređam dalje. Znači, potrebna je jedna informaciona kampanja da ljudi u Srbiji znaju kakva im ljudska prava sleduju po ovom zakonu za vizne olakšice.
Drugi sporazum, o kojem želimo da ovom raspravom uklonimo stereotipe, predrasude i neznanje, jeste sporazum o readmisiji. Opet se radi o našim građanima i građankama, o državljanima Republike Srbije, koji na teritoriji Evropske unije borave ilegalno i nezakonito. Razlozi koji su njih doveli da borave nezakonito, ilegalno, na teritoriji bilo koje od zemalja sa kojom smo do sada potpisali bilateralne sporazume, ovih 17, ili nakon ovog sporazuma koji će se odnositi na sve, dakle, ti razlozi nisu korpus ljudskih prava koja oni imaju kada je njihova država u pitanju, oni su naši državljani.
Sporazum o readmisiji sa Evropskom unijom podrazumeva rešavanje problema, kao prethodno pitanje, ako hoćete da uđete u proces sticanja prava na belu šengen listu. Svaka od država kaže – mi mislimo da imamo neke vaše državljane, koji ovde borave nezakonito. Da li je istekla boravišna dozvola ili je nikad nije ni imao ili imala? Da li nema radnu dozvolu? Šta god da nema, on verovatno, po proceni, boravi nelegalno na teritoriji neke države.
Da bismo mogli da rešimo problem ljudi koji su u takvom statusu, na teritoriji bilo koje od evropskih država, mi moramo imati potpisan Sporazum o readmisiji.
Moramo u partnerskom odnosu sa Evropskom unijom kazati šta su vaše obaveze, kada su u pitanju naši državljani koji nelegalno borave kod vas šta su naše obaveze i na koji način možemo ratifikovati zajedničke obaveze u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Evropskom parlamentu 8. novembra.
Prosto je začuđujuće stav da ti ljudi nama nisu potrebni i bolje je da oni ovde i ne dođu, jer mi nismo spremni da ih prihvatimo.
To, kako da kažem, kada dva puta kažete, onda je jedan zaključak: ili da država Srbija voli samo deklarativno da priča o zaštiti svojih građana i njihovih ljudskih i građanskih prava ili postoje stvari zbog kojih neće da budu jasno izrečene pa se pretaču u stav – nisu nama potrebni ti građani po dogovoru o readmisiji. Pogotovo je problematično ono iz trećih zemalja, znači, proces kojim treba da dokažete da je lice sa znanjem, sa ovlašćenjem, države Srbije sa njene teritorije u tu drugu zemlju ušlo i tamo nelegalno boravilo. Taj proces dokazivanja jeste komplikovan i komplikovan je za svaku zemlju sa kojom se potpisuje bilateralni sporazum.
Dakle, i Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji u suštini su tekstovi o ljudskim pravima, pravima na slobodu kretanja, pravima na to da imamo državu koja ume da brine o nama, vidljivo i osetljivo.
Ovde se vrlo često brkalo nekoliko pojmova. Jedan od njih je Evropska zajednica i Evropska unija. Evropska zajednica je pravni subjekt, EU će to da bude tek 13. decembra 2007. godine, ako se i kada se reformski ugovor iz Lisabona od 18. oktobra usvoji na neformalnom sastanku, potpiše, i oko njega se usaglase sve zemlje članice.
Bilo bi dobro da i o tom reformskom ugovoru... evo, narodni poslanici željni znanja kažu da je to zato što su Francuzi odbili Ustav, pa sad Francuze varaju. I oko Francuza je bila jedna zabuna. Kažu narodni poslanici da mi treba izreći opomenu.

Kažu, da li se sećam da sam izricala opomene kao predsedavajuća. Vrlo malo opomena i svaka sa dobrim razlogom.
Dakle, pojavile su se dve teme, vrlo ozbiljne. Jedna je, šta je pravni subjekt: Evropska zajednica ili Evropska unija? Druga tema je status Francuske i činjenica da Francuska ima delegaciju. Na osnovu Ustava iz Pete republike ona ne može da ima odbore za evropske integracije, jer bilo bi mimo njihovog ustava. Ono što je ispravno, narodni poslanici dobacuju, da svi u okviru EU koriste ono što im odgovara. Ništa manje i ništa više ne treba da radi ni Srbija. I tema readmisije i tema olakšica viza jeste i tema evropskih integracija, pošto evropske integracije imaju dve ključne linije.
Prva linija su političke integracije, druga linija su tehničke integracije, unapred provereni načini kako da u svojim lokalnim sredinama ili u svojoj državi obavljate javne poslove tako da ljudima bude bolje. Dakle, tehnički deo o evropskim integracijama je, npr. opština Vrbas koja je u 2000. godinu ušla sa devet miliona budžeta. Za četiri godine je stigla do 40 miliona budžeta, sada je preko milijardu dinara u budžetu. Pri tome je nebitno da li su ljudi koji upravljaju Vrbasom iz ove, jedne, druge, treće ili četvrte političke stranke. Bitno je da primenjujući recepte po kojima se upravlja u EU prave korist za svoju lokalnu zajednicu. To je odgovor na pitanje.
Svako od evropskih integracija uzima ono što mu treba. Meni je drago, Vrbas dajem samo kao primer što je Vrbas za svih ovih sedam godina uzeo sve ono što mu treba. I ko god bude bio na izborima u Vrbasu treba da nastavi da se bavi na takav način receptima evropskih integracija.
Ono što su političke teme evropskih integracija ovde do sada nije spomenuto, a to je politička volja da se sa državom Srbijom potpiše i Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji u ovom trenutku i u ovoj fazi evropskih integracija. I u to je uložen rad, energija i politička volja ljudi iz svih političkih stranaka. To je najbolje od evropskih integracija.
Sve to što radimo, što počnemo da radimo, ima ko da nastavi, ma iz koje stranke bio, zato što na nadnaslovu celog posla stoji ljudsko biće, koje ima svoja ljudska i građanska prava, za koja smo svi mi na javnim poslovima obavezni da brinemo koliko je zadovoljno ispunjavanjem i primenom tih svojih ljudskih prava i željni kritike svih njih da bi primenjivanje ljudskih prava na kretanje i ljudskih prava na pristojan život i svih drugih građanskih ljudskih prava i sloboda bilo zaista vidljivo u svakodnevnim životima svakoga od nas. Hvala vam.

Izričem zahtev za davanje reči po Poslovniku na osnovu pogrešnog tumačenja. Dame i gospodo, mislim da vi, ne znam trenutno član, ako će mi kolege iz SRS pomoći ...
(Vjerica Radeta, sa mesta: Član 101.)
Javljam se po članu 101. Evo, gospođo Vjerica Radeta, zahvaljujem. Nije uopšte predmet onoga što sam rekla za govornicom bilo ko po političkom identitetu ili identitetu političke grupe. Možemo da zajedno pogledamo stenogram i da vidite u stenogramu da sam rekla da rasprava o ovakvim zakonima, koji tretiraju probleme ljudskih i građanskih prava, otkriva svu dubinu stereotipa, predrasuda i znanja koja su u nama.
Kada budem imala nameru, a ne verujem da ću ikada, da bilo kome od nas, 250, izreknem diskvalifikaciju, a ne kritiku ili opis stanja o onome što mislim da je naša situacija u Skupštini, možete biti sigurni da se onda više neću baviti zastupanjem politike u koju verujem i zastupanjem ideja u koje verujem u ovoj skupštini.
Još jednom, svaka rasprava o građanskim i ljudskim pravima i slobodama uvek će otkriti dubinu stereotipa, predrasuda i neznanja u nama. Kada sam govorila o tome da je naša država u obavezi u odnosu na građanke i građane koji borave nelegalno, nezakonito, rekla sam to sa punom svešću da oni ne žele da dođu ovde. Nisam htela da vas zamaram spiskom slučajeva kada građani i građanke koji žive po Evropi, porodično ili ne, izbegavaju i u slučajevima bilateralnih reademisija jer ne žele da dođu u Srbiju. To nije razlog da mi kao Narodna skupština, kao država ne preuzmemo odgovornost za njih, za njihova ljudska prava i za ono što treba da bude njihova svakodnevica kada po Sporazumu o readmisiji dođu u Srbiju.
Činjenica je da se ovde u raspravi unekoliko pomešao jedan drugi problem koji Srbija ima, izbeglih i raseljenih lica i koliko god meni bilo teško da to kažem, ali kada su u pitanju naši sunarodnici iz Hrvatske, iz Bosne, iz Republike Srpske i Republike...interesantno je da narodni poslanici koji insistiraju da se izriče opomena za nepoštovanje Poslovnika čine prekršaj želeći da ja kažem Republika Srpska Krajina. I nije nikakav problem, pošto to nije teritorija, to su ljudi od kojih jedan dobar broj ljudi poznajem, ne mogu da se zaustavim jer su ti ljudi ovde i o tim ljudima država Srbija vodi računa jednako kao i o drugim izbeglim i raseljenim licima, ali to nije tema Sporazuma o readmisiji.

Dame i gospodo, teme današnje rasprave su već navedene konvencije iz oblasti zaštite životne sredine.
Javnosti radi, mnogo više nego nas koji sedimo ovde, želim za početak da kažem kakva je razlika između konvencija, sporazuma i ugovora koje u ovoj skupštini donosimo, usvajamo ili ratifikujemo i zakona, propisa i drugih akata koje autonomno, kao najviše zakonodavno telo donosimo.
Sporazumi i konvencije, ugovori, međunarodni su dogovori na nekom od nivoa gde se u međunarodnoj zajednici odlučuje, regionalno, evropski po globusu regionalno ili Ujedinjenim nacijama i zemlja koja je članica takvih organizacija.
Onda, te međunarodne dogovore unosi u svoje nacionalne parlamente tražeći od svojih poslanika podršku za ono što izvršni organi mahom smatraju da je dobar dogovor ili dobar sporazum ili dobar skup međunarodnih pravila.
Bila bi opravdana primedba, a šta će biti onda posao nas poslanika, jer ratifikacije mahom prolaze kroz Skupštinu, kroz sednice, ne donose se autonomno našim strategijama, našim odlukama u Skupštini i na sednicama naše Skupštine.
Naš predlog je da upravo to gledamo kao prednost ovih nekoliko konvencija pošto sadržina onoga što konvencije nude za raspravu jeste da mi, nas 250 poslanika, razgovaramo o budućnosti kada je tema zaštita životne sredine u pitanju.
Koje su to konvencije, i moj kolega narodni poslanik Mašić i ministar pre njega detaljno su naveli konvencije.
Naviknuta da ljudi vole jednostavniji jezik, ja ću ih prevesti u to da, prvom konvencijom hoćemo da se dogovorimo o budućnosti neplodnog sušnog zemljišta u Srbiji, da znamo koliko ga je, kako da ga bude manje i kako da u saradnji sa drugima obezbedimo da bude što više plodnog zemljišta u Srbiji.
Druga, o tome kakva nam je životna sredina ako kroz to mesto gde mi živimo posred srede prolazi neka državna granica, neka druga država, kako da obezbedimo da prostor životne sredine ne oseti teškoće zato što je presečena državnom administrativnom granicom, nego da sa obe strane te državne granice ljudi i u jednoj i u drugoj državi imaju koristi od svojih parlamenata, jer će se pobrinuti da prostor oko te državne granice bude dobro mesto za život bez obzira kako ta granica bila tretirana.
Sledeće dve govore o očuvanju biljaka i životinja, dakle, kako da se pobrinemo da ono što nam je za sada ostalo živahno od životinjskog sveta ili živo i zdravo od biljnog sveta, da ga očuvamo da ga unapredimo i da ga bude više u budućnosti. Sledeća je o životinjskim vrstama koje se sele širom planete, ne znaju za granice i jedino čega se boje su druge vrste grabljivica koje ih pojedu i mi, ljudska vrsta, najveća grabljivica na planeti zemlji.
Kako da očuvamo naš prostor da te vrste koje se sele imaju u Srbiji svoje sigurno stanište, odmorište pri preletu ili privremenom boravku na teritoriji Srbije i na kraju, Karpati, kao bazeni i region nekoliko država od Srbije preko Rumunije, Bugarske, Češke, Poljske i jedan veliki resurs za budućnost.
Najbolja moguća argumentacija, meni lično, zašto uopšte razgovaramo o ovim konvencijama, zašto želimo da otvorimo u Skupštini debatu, šta ćemo mi kao poslanici, šta će oni koje mi kontrolišemo u Vladi da urade da se dogovoreno iz konvencije ostvari, jeste u čuvenom pismu koje ljudi koji su se bavili zaštitom životne sredine, mahom znaju, to je argumentacija u pismu indijanskog poglavice iz Sijetla iz 1854. godine. Jedan deo ću vam citirati, pošto ne umem bolje da argumentujem zašto treba da govorimo o budućnosti, o obavezama svih nas kada je zaštita životne sredine u pitanju.
Rekao je: ''Šta je čovek bez životinja, kad i ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god da se dogodi, dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku zato što su sve stvari povezane. Moramo učiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali svoju zemlju. Recimo svojoj deci da je zemlja sa nama u srodstvu, da je tlo po kojem gazimo naš najbliži rod.
Učimo našu decu da je zemlja naša majka, šta god snađe zemlju na kojoj živimo, snaći će i sinove i kćeri zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje na sebe samoga. To mi znamo, zemlja pripada čoveku, a čovek pripada zemlji. I sve stvari su povezane kao krv koja ujedinjuje porodice i sve stvari su povezane zato što god snađe zemlju, snaći će i sinove i kćeri zemlje. Čovek ne tka tkivo života, on je samo struk u njemu i što god da čini u tom tkanju, čini i samom sebi.''
Sve naučne knjige kojih sam se imala prilike dotaći, kada je zaštita životne sredine u pitanju, nisu tako jasno, tako upozoravajuće i tako obavezujuće dale argumentaciju zašto se životnom sredinom i dijalogom o budućnosti sredine u kojoj živimo treba baviti. Zato smatram da je životna sredina kao tema neosetljiva na ideološke, stranačke i političke razlike.
Možemo se politički razlikovati u scenarijima, u mehanizmima šta bismo mi, kao neka politika, radili i predložili da se primene konvencije o kojima danas govorimo i to se može razlikovati, ali i to je tema za dijalog.
Cilj koji je pred nama je isti – kako će izgledati zemlja u kojoj mi sada živimo, kako će izgledati 2011, 2015, 2020. godine.
Zato ovo nisu konvencije koje će samo proći kroz Skupštinu, zato je po nama ovo šansa da se na najozbiljniji način razgovara o tome šta smo dužni vremenu koje dolazi. Mnogo više nego šta smo dužni vremenu iza nas.
Naše današnje neznanje o tome kako će da izgleda Srbija za pet, 10 ili 15 godina, to naše neznanje je otmičar budućnosti, a otkup za tu otmicu ne plaćamo mi danas, platiće je generacije koje dolaze posle nas. Vrlo često, prečesto, za moju sklonost, za brigu o budućnosti i ulaganje u budućnost, ja čujem ono čuveno odmahivanje ruke – ma, nemoj sada o tome, ima važnijih stvari, ma koje, ma pusti. Nema važnijih stvari od toga, da se zajedno dogovorimo o tome kako izgleda zdrava životna sredina, unapređena životna sredina u Srbiji za pet, 10, 15, 20 ili 50 godina od danas.
Očuvanje i unapređenje i postizanje saglasnosti oko toga da očuvamo i unapredimo životnu sredinu je preventiva, dakle, hoću da ponudimo saglasnost oko preventive, kada je u pitanju životna sredina oko nas, zato što je to i najrazumnije i najjeftinije i najefikasniji način da životnu sredinu u kojoj sada živimo, koju sada iscrpljujemo, koju sada koristimo, koju sada uništavamo, da ostavimo onima koji dolaze posle nas, minimalno istu, ako već ne umemo, nećemo ili se izvlačimo da nemamo novaca da je onima koji dolaze posle nas ostavimo bolju nego što smo je mi zatekli ili uništili.
Zašto smatram da je Skupština jedini pravi resurs za debatu te vrste? Ja ću jednu kratku digresiju napraviti, jer smatram da kada govorimo o zagađenju da možemo govoriti o zagađenju životne sredine, gde su tu vazduh, voda i zemljište, i naravno živi svet, ali možemo govoriti i o zagađenju u sferi komunikacije, u odnosima među ljudima i želim da se i protiv toga izrazimo protestom i da i protiv toga, a u ime dijaloga koji treba tek stvoriti u Srbiji i iz kog treba da proizađe slika Srbije, da u tome zajedno učestvujemo.
Zašto ovu digresiju pravim? Upravo zbog reči u prvoj Konvenciji koja glasi ''dezertifikacija zemljišta'', na naš jezik bi se prevelo kao opustinjavanje ili opustošavanje ili pustošenje zemljišta. Dakle, niz parametara kojima su uzrok klimatske promene, dakle, van čovekovog uticaja, ili čovek, kojim gubite plodno tlo. Svaka vrsta omalovažavanja ove Narodne skupštine, nas 250 od bilo koga iz stručne, analitičke, najšire javnosti jeste dezertifikacija Skupštine kao institucije.
Ovu digresiju ne pravim slučajno, pravim je zato što smatram da je došlo vreme da nas 250 pokaže da nećemo ćutke, svaki put da odslušamo diskvalifikaciju koja se govori i odnosi na narodne poslanike. Postoji razlika između diskvalifikacije i kritike. Na diskvalifikaciju, reagujete uvredom, onda odlučujete da li ćete otćutati uvredu ili ćete reagovati.
Narodna skupština Republike Srbije jako dugo vremena od javnosti, od koje bi trebalo da doživljava kritike, doživljava diskvalifikacije. Ja sam sigurna, pošto dovoljno vas ovde znam, dovoljno dugo vremena, da je nas 250 sposobno i spremno da vodi dobar dijalog o svemu što se tiče budućnosti Srbije, ali da nismo spremni da slušamo diskvalifikacije. Želimo kritiku i to je sprečavanje opustošavanja ili opustinjavanja Skupštine kao institucije, koliko god vam zvučalo smešno da na ovoj temi govorim o našoj ulozi u društvu.
Ukratko, o svakoj od konvencija, iz jednog ugla, za koji se nadam da će doprineti raspravi. Dakle, prva Konvencija koja je povezana sa ovim terminom dezertifikacije, odnosno gubljenja plodnog tla, stvaranje pustinja koje ja primerom stavljam u druge sfere ljudskog života, ne samo u životnu sredinu, jeste i tema globalizacije. To je još jedna od tema u kojoj u ovoj skupštini malo ili nikako ne govorimo.
Vratiću se na ono što sam utvrdila na početku, današnje neznanje je otmičar budućnosti, današnje neznanje je velika cena koju će platiti buduće generacije, ako se mi ne složimo da to neznanje iz naše današnjice uklonimo. Spadam među malobrojnu grupu ljudi koja tvrdi da je era globalizacije na našoj planeti počela bacanjem bombe na Hirošimu i da je to ono što je ključna tačka, a sve ostalo su neminovne posledice i da imamo problem i sa sušom i sa siromaštvom i sa 250 miliona ljudi koji su danas ugroženi i sa 30.000.000 dece koja su žedna danas širom planete i sa neravnomernim razvojem planete, između ostalog i zato što su neki od nas objekti globalizacije, a neki su subjekti globalizacije.
Neki od nas koji su objekti globalizacije ne ulažu dovoljno ni znanja, ni veština da se onima koji su subjekti globalizacije pročita deo citata iz pisma indijanskog poglavice iz Sijetla iz 1854. godine. Možda ga nemaju, mada mu je original na engleskom jeziku.
Šta je ključni problem globalizacije? Zašto afričke zemlje, Indonezija, Južna Amerika i neke od nas, evropskih zemalja, zašto imamo problem sa idejom globalizacije. Zato što je osnovna suština globalizacije ko je tamo i koju ne možete ukloniti, ona je kao vremenske prilike. Osnovni problem je u tome što 10% svetske populacije koristi 90% svetskih resursa. To ne bi bilo loše da se taj procenat polako i bez učešća našeg znanja i uz naše učešće, kao objekta, ne pomera na to da 9% svetske populacije koristi 91% resursa, pa 8% na 92 itd. U svetskim razmerama već se prilično dugo govori o globalnom Severu i o globalnom Jugu, kao nekada kada nam je u govoru bilo da je Sever bogat, a Jug siromašan, a ovde u globalni Sever spada i Australija i Novi Zeland i Evropska unija u partnerstvu sa Rusijom i SAD i Kanada. U globalni spadaju svi ostali.
Šta mi hoćemo? Gde mi hoćemo da budemo? Nema nekog drugog novog prostora, nema nekog drugog novog mesta za nas nego ono što je realnost izvan ove sale i izvan deonica naše zemlje. Ono što je realnost u znanju kojim drugi raspolažu i koje i mi imamo kao potencijal ali nećemo da ga koristimo, nećemo tim znanjem zajedno, nas 250, slikamo sliku budućnosti Srbije po ovim konvencijama o poboljšanoj životnoj sredini u odnosu 2007. godinu.
Konvencija o dezertifikaciji mi služi kao primer da nas sve zajedno upozori da jako malo znamo o procesima koji trenutno idu u svetu, da češće kada se govori o međunarodnoj politici ja čujem da svi misle da su u 1987. godini, a ne 2007. godini i da češće, nego što je to potrebno, kada se govori o globalnim ekonomskim odnosima, opet čujemo 1987. a ne 2007. godinu.
Jedan od neobnovljivih resursa i jedan od resursa dat ljudima i poklonjen svakom od nas slučajem da budemo rođeni u nekoj porodici, u nekoj zemlji je vreme kao resurs i to vreme ne možemo obnoviti nikakvim konvencijama i ne možemo obnoviti apsolutno nikakvim međunarodnim ugovorima.
Procena uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, ono o čemu sam govorila da živimo podeljeni granicom državnom, jeste pitanje dogovora između najmanje dve države, a u našem slučaju to će uvek biti više od dve države i neobično je važno, nemojmo to da pomešamo sa prekograničnim akcidentima tipa zagađenja Tise ili nuklearni akcidenti kakav je Černobil ili bilo kakve druge vrste.
Narodni poslanici imaju zbunjenost vremenom. Predsedavajući Narodne skupštine nakon što je govorio narodni poslanik Mašić nije vratio vreme na nulu, tako da sam ja nastavila na njegovih 20 minuta i imam još dva minuta, da ne bi narodni poslanici mislili da imam nekakav poseban status kod predsedavajućeg Skupštine. Nemam ni kod koga i ne treba mi.

Dakle, da se vratim na prekogranični kontekst. Radi se o tome da nije ideja da brinemo o akcidentima. Druge službe treba da brinu o akcidentima, službe koje prate šta se dešava. Radi se o razvoju te teritorije na kojoj živimo zajedno, a između nas je granica, koji god da smo mi, sa one strane ili mi sa ove strane. Gledajući hrvatski Sabor juče, već je pitanje da li postoje ikakve razlike između ikog igde sa državnim granicama.
Ideja ove poslednje tri konvencije skupiću u jedan komentar. Dakle, očuvanje divljih biljnih i životinjskih vrsta, vođenje računa o vrstama koje se sele i Karpat, samo sa jednom ilustracijom.
Kada bi bilo moguće putovanje kroz vreme, a upravo sam malopre govorila da je vreme jedini neobnovljivi resurs, da je svaki trenutak dragocen i da je zato važno da o tom trošenju vremena vodimo računa, dakle, kada bi bilo moguće putovanje kroz vreme i kada bi se, recimo, Dositej Obradović u svojoj punoj snazi pojavio danas u Beogradu, u Vojvodinu, u Trstu, Beču, bilo u kom gradu gde je radio, živeo i bavio se prosvetiteljstvom, onda bi verovatno, moja procena, imao tri pitanja za nas.
Prvo pitanje bi bilo – kako trpite ovoliku buku? Vreme njegovog života je u odnosu na naše vreme vreme velike tišine i izostanka zagađenja bukom.
Drugo pitanje bi bilo – gde su vam biljke i životinje? Gde su vam šume? Gde su vam livade? Gde je sve to nestalo? Treće pitanje koje bi postavio, verovatno, bi bilo – da li smo razumeli njegovu molbu, njegovu preporuku i zahtev da su knjige i znanje potrebni ljudima. U njegovoj izreci – ''škola, braćo, škola, a ne zvona i praporaca''.
Svako odmahivanje rukom umesto odgovora na ova njegova pitanja je istovremeno i odmahivanje rukom u odnosu na pitanje koje bi nam postavilo dete koje se juče rodilo u Srbiji ili koje se pre nekoliko godina rodilo u Srbiji ili koje će se tek roditi u Srbiji.
Za mene je podrška, borba za dijalog, kada je u pitanju zaštita životne sredine i kontrola primene Zakona o zaštiti životne sredine, ne pitanje politike, čak ne ni pitanje institucije, nego pitanje elementarnog samopoštovanja.
Ne sumnjajući da smo svi samopoštovanju skloni, videvši da moj kolega, narodni poslanik Vladan Batić, nestrpljivo čeka da me smeni ovde, ja vam se zahvaljujem na pažnji kojom ste me saslušali. Nadam se, zaista, plodnoj diskusiji nakon izlaganja i mene i ostalih kolega poslanika. Hvala.

Dame i gospodo, sa zadovoljstvom učestvujem u raspravi o Predlogu zakona o ratifikaciji Kjoto Protokola i Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija. Narodni poslanici, zajedno sa predsednikom Skupštine, imaju zanimljivijih tema nego što je slušati ono što imam da kažem. Nadam se da će biti dovoljno kratko i dovoljno zanimljivo da zaista zadobijem vašu pažnju.
Na početku bih htela da uradim nešto što se u Srbiji inače retko radi, a to je da iz razloga što sam pratila oblast zaštite životne sredine dovoljno dugo godina, spomenem i ministre, dakle aktuelnog ministra, Sašu Dragina, za koga moram da spomenem da komentarišu da je postao omiljeni ministar zbog odlučnosti i kažnjavanja zagađivača. On je jednostavno uradio ono što ministar treba da radi, a to je da primeni Zakon, kao ministar u Vladi, koja postoji zato da primenjuje zakon.
Ministar Aleksandar Popović, za čijeg je mandata donet Zakon o zaštiti životne sredine, takođe sam sa zadovoljstvom učestvovala u raspravi donošenja tog zakona. Ministarka Anđelka Mihajlov, sa kojom je započeta praktična standardizacija propisa i uvođenje standarda za buduće propise koje će ova skupština donositi.
Ministar Branislav Blažić nije bio ovaj nivo vlasti, ali svejedno, koji je u jednom segmentu uradio značajne pomake u oblasti zaštite životne sredine. U mnogo sektora i na bivšem saveznom nivou i u Republici Srbiji je bilo ljudi koji se zaštitom životne sredine bave. Ne mogu da spomenem sva njihova imena.
Želim da spomenem samo profesorku Ljiljanu Čonkić, koje nema više među nama, iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine Autonomne pokrajine Vojvodine.
Ali, mnogo ljudi u raznim segmentima u državnoj upravi, na nivou Republike, u Vojvodini, u lokalnim samoupravama, koji su u saradnji sa svim ministrima koji su ovoj oblasti bili zaduženi napravili pomake.
Da li su ti pomaci dovoljni? Nisu, očigledno. To možemo svedočiti i ovde slušajući kakve sve primere mi poslanici imamo o onome što čujemo od ljudi čije interese želimo da zastupamo, šta je to što oni u svojim sredinama vide kao crne tačke, šta je to što ih plaši zbog sigurnosti zdravlja njih samih, njihove porodice i njihovog okruženja.
Dakle, radi se o jednoj izuzetno važnoj temi i moja sugestija svima nama je da bi ministar Dragin, osim što će postati omiljen zato što primenjuje zakon i primenjuje ga tako da zagađivači počnu da vode računa o primeni zakona, da bi trebalo da bude i prve sednice Narodne skupštine, gde će ministar Dragin slušati, saslušati i odgovoriti na sve primere koje mi poslanici imamo u okviru onoga što je vreme za pitanja i odgovore između poslanika i Skupštine.
Takva jedna sednica Skupštine po Poslovniku je moguća i moja sugestija svima nama je da je organizujemo, da bi zaista počeli da se bavimo onim što ljude zanima, što ih plaši ili o čemu žele da imaju više informacija.
Kjoto Protokol, koji je pred nama, osim što je za mnoge države sveta od 1997, odnosno 2005. godine naovamo bio prosto rutinska tačka dnevnog reda na sednicama raznih parlamenata, važno je da građanke i građani u Srbiji znaju šta je on u stvari.
Moj pokušaj u sledećih pet minuta je da osvetlim Kjoto Protokol, kao i ostale konvencije, sa druge tačke gledišta, smatrajući da smo dovoljno informacija podelili o tome šta čini sadržaj ovog protokola i Okvirne konvencije.
Kjoto Protokol i konvencija su sredstvo, kao što su to i ostale direktive, uputstva ili konvencije Evropske unije. Oni su sredstvo koje pomažu pojedinim državama i društvima da razviju svoje sopstvene zakonske projekte, da naprave koncept u okviru zaštite životne sredine kada je reč o Kjoto Protokolu, u drugim sektorskim politikama kada je reč o drugim konvencijama, zato što je to način da pravite plan.
I zato mi je drago da je na dnevnom redu danas u Srbiji, zato što je Srbija zemlja u kojoj malo ko planira, zato što je Srbija zemlja u kojoj se tzv. ozbiljne političke rasprave svode na opisivanje stanja, zato što je naše društvo takvo da se svaki problem svodi na koncept razgovora, gde su političke dosetke kojima se opisuje stanje važnije od toga da zajedno tražimo odgovor na pitanje kako će Srbija, primenom propisa koji prate Kjoto Protokol, izgledati 2011. godine.
To je pitanje za ministra, bez obzira da li iz sve snage podržavam ovo što radi ministar Dragin i što ima nameru da radi, ili sam opozicija.
Dakle, koliko i kako će biti smanjeno sve ono što Kjoto Protokol omogućava da se smanji kao šteta u našem okruženju lokalne zajednice ili države u celini. Kako će Srbija da izgleda 2011. godine?
Narodni poslanici su očigledno zainteresovani, dakle, uspelo mi je, pitaju kako, činjenica je da se o tome ne razgovara. Zašto? Narodni poslanici ponovo pitaju zašto. Zato što smo navikli samo da opisujemo stanje i da tražimo nekog drugog da bude kriv za ono što vidimo kao opis stanja.
Naš predlog je da zajedno počnemo da razgovaramo kako ćemo živeti i kako će Srbija izgledati u kontekstu pravila o očuvanju životne sredine, o čistim tehnologijama, o primeni svega onoga što prati Kjoto Protokol, kako će sve to da izgleda 2011. godine.
Ta poruka Kjoto Protokola je ona poruka koja je dobra, zdrava za zemlje kao što je Srbija, zato što je prosto jedna poruka o principu kako razmišljaju uspešni.
Narodni poslanici dobacuju - da li Amerikanci. Da, uspešni, ne kvalifikujem ih, ne diskvalifikujem, ali je činjenica da predstavljaju uspešne i da predstavljaju one koji vode u današnjem svetu. Da li su i najveći su zagađivači, o tome možemo da otvaramo raspravu, bićete možda iznenađeni ili nećete, znam kakva se tema vodi u američkom društvu, u Americi, o tome zašto se ne ratifikuje Kjoto protokol.
Slično kao i u mnogim društvima gde je politika sklona više manipulaciji nego činjenicama, jedan deo u američkoj tzv. političkoj eliti ili, kako hoćete, upravljačkoj eliti imao je jako dugo teoriju "red alert" ili ''crvena uzbuna'', i za sve što ne valja optuživao je hladni rat i one koji su ih ugrožavali, pa je zato moralo da se ulaže u naoružanje, zato je morala da se koncipira politika.
Sada imaju "green alert" ili ''zelenu uzbunu'' i tvrde, jedan deo, da je cela priča o globalnom zagrevanju ili priča o Kjotu samo način da neprijatelji američkog naroda, verovali ili ne, to su reči koje se upotrebljavaju u Kongresu, ako vas na nešto podseća, namerno je, dakle, da neprijatelji američkog naroda potkopaju tradicionalne vrednosti američke ekonomije.
Dakle, oni su uspešni, da se vratim na poruku Kjota. Šta rade uspešni? Naprave plan.
Godine 1997. oni jesu opisali stanje, videvši da je merljiv efekat staklene bašte, mereći zagađenja vazduha dovoljno dugo, da ima pojačane emisije, i seli su, kao što i mi imamo šansu da sednemo, da se dogovore šta da urade.
Nije dao efekat Kjoto protokol jedan dobar niz godina, da bi 2005. godine bio aktuelizovan i zaista biće i nadograđivan, ili će biti menjan, ali zato što ljudi imaju plan o tome šta žele na planeti zemlji, po određenim kontinentima, da se dogodi do 2012. ili 2013. godine.
Godine 1975, kada je u Helsinkiju završnim aktom doneta odluka o ljudskim pravima, to nije izgledao kao ozbiljan papir koji će biti primenjen i kasnije, 20 godina kasnije, ljudska prava su vam jedini instrument za reforme parlamenata, za reforme javne administracije, za promene odnosa ljudi na javnim poslovima prema građanima i građankama; neminovno su podstakle i ubrzale i reforme u EU.
Dakle, to je kontekst Kjoto protokola koji vam nudim na razmišljanje.
Planiranje i sposobnost da se razgovara o planu, tako da jedni drugima slikamo kako bi nešto moglo da izgleda za godinu-dve, koliko to košta, ko će to da plati, ko će to da radi, koliko će ljudi biti zaduženo, koće biti odgovoran. Bez toga da uđemo u proces planiranja bićemo potvrda one stare poslovice da ko ne planira taj planira sopstvene poraze.
Nisam sklona da učestvujem u planiranju bilo kakvih poraza i smatram da ova skupština ima i kapacitete, i volje i snage, da uz podršku Ministarstva i kontrolom Ministarstva za zaštitu životne sredine, zajedno učestvujemo u planiranju svega onoga što treba da uradimo mi ili oni koji će doći posle nas, da bi set zakona vezan za Kjoto protokol, da bi set ugovora koji će se zaključivati na osnovu ratifikovanog Kjoto protokola proizveo posledice za koje mi danas kažemo, procenjivali su poslanici, procenjivali su stručnjaci, procenjivao je ministar, Srbija će 2011. izgledati ovako. To je, čini mi se, tema, to je ton i to je sadržaj onoga što građanke i građani u Srbiji žele da čuju od nas.
Što se tiče crnih tačaka zagađenja u Srbiji i što se tiče industrijskog zagađenja, ponavljam sugestiju, hajde da napravimo poslovnik kojim je moguće imati jednu sednicu Skupštine gde ćemo zaista o tome razgovarati, a pred sobom imati ministra koji će odgovarati na pitanja.
To je jedan od načina i da brže dođemo do registra i do katastra zagađivača, kao što je to i jedan od načina da podelimo informacije među sobom kako izgleda životna sredina u lokalitetu svakog od nas.
Ljudima u Srbiji, kao i svuda na planeti, ta životna sredina je važna i žele da budu zdrava i spremni su i da nas podrže i da nas kritikuju, ako vide da nedovoljno radimo za to da u budućnosti žive uz zdraviju vodu, zdraviji vazduh i uz zdravo zemljište, naravno uz čiste tehnologije.
Sa nadom da ćemo se okupiti oko prihvatanja ovog Kjoto protokola, a još sa većom nadom da ćemo razmisliti o tome šta narodni poslanici mogu da urade na poslovima zajedničkog planiranja i slikanja budućnosti Srbije, nezavisno od toga u kakvim krugovima izbornim bili i ko će biti na vlasti.
Nije u pitanju suprotstavljanje političkih programa i političkih strategija, pogotovo ne političkih ličnosti, nego naših ideja o tome kako 2011. godine da oni koji se, recimo, danas rode, krenu u predškolsku ustanovu u mnogo boljim uslovima nego što to rade deca danas, da udišu čistiji vazduh nego što to rade deca danas i da imaju sa sobom tate i mame koji nešto lakše žive nego što danas žive tate i mame četvorogodišnjaka ili petogodišnjaka. Hvala vam.