Naslov iznad člana 17. glasi: "Ovlašćenja Vlade i člana Vlade posle prestanka mandata Vlade". O ovome sam pričala. Kako nešto može da ima ovlašćenja ako mu je prestao mandat, kako možete vi zakonom da definišete posebna ovlašćenja nečega gde je prestao mandat. To je ideja o kojoj sam govorila u odbrani prethodnog amandmana da treba brisati stav – nova Vlada se bira...
Pročitaću vam član kako je predložen, dakle: ″Vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i ne može predlagati Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte, niti donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća.″
Ili može da podnosi predloge zakona ili ne može. Nemojte, preformulišući ustavno načelo koje govori o tome šta radi Vlada u ostavci, da potpuno jezički i zakonski neispravno unosite odredbe u ovaj 1. stav, koje ne mogu da stoje.
Drugi stav glasi: "Ona ne može postavljati funkcionere u organima državne uprave, a pri vršenju osnivačkih prava Republike Srbije može jedino da imenuje ili da saglasnost na imenovanje vršioca dužnosti direktora i članova upravnog i nadzornog odbora."
Ovo ne može nikako, nigde nemate uporište za tako šta. Vi ćete određivati da li će Vlada... za koju kažete da joj je prestao mandat, pa posle kada govorite o Vladi u ostavci kažete – nije joj prestao mandat, nego je prestao mandat na osnovu člana 93. stava 9. Ustava Republike Srbije. Ovo nema nigde. Ne možete vi Vladi da propisujete da li će ili neće u nekom vremenu imenovati nekog funkcionera ili neće.
Ali, vratiću se na mandat. Ovde je pogrešan pristup pokušaja da se definiše kapacitet mandata. Ako ste političar koji vodi Vladu, onda znate meru svog kapaciteta i šta je to što u državi možete kao predsednik Vlade, koja je cena političkog projekta, a šta je to što ne možete. Blesavo je stavljati odredbu u zakon da vi opomenete predsednika Vlade ili ministre da ne imenuju funkcionere kada su u ostavci. Želja da se stvari suviše normiraju vrlo često dovodi do mnogo više štete nego koristi.
Treći stav kaže: "Vlada kojoj je prestao mandat ne može predsedniku Republike predložiti raspuštanje Narodne skupštine." Ona je ili to već uradila, ako je prestao mandat, ako je podnela ostavku, zašto bi predlagala raspuštanje Narodne skupštine. Ako je izglasano nepoverenje, kako može da predlaže raspuštanje Narodne skupštine? To su Ustavom propisani uslovi, bespotrebno se predlagač petlja u nešto što ne može da se desi. Vladi kojoj je prestao mandat, prestao je po nekom osnovu.
Vratiću se na prethodni član, dakle, kada sam predlagač definiše kada Vladi prestaje mandat: ili je prestao mandat Narodnoj skupštini – kako ona da predloži da se Skupština raspusti; ili je izglasano nepoverenje – kako da predloži da se Skupština raspusti; ili je podnela ostavku – kako da predloži da se Skupština raspusti; ili je izglasano nepoverenje predsedniku Vlade – i tu, kako da predloži da se Skupština raspusti.
Kome je palo na pamet da napravi stav – Vlada kojoj je prestao mandat ne može predsedniku Republike da predloži raspuštanje Skupštine? Ona to ne može po definiciji, to je prosto, evo dobacuju mi da se srpski to kaže – po difoltu, kako god kažete.
Poslednji stav: ″Član Vlade kome je mandat prestao usled prestanka mandata Vlade ima ista ovlašćenja kao član Vlade koji je podneo ostavku.″ Stalno se brkate u kapacitet mandata Vlade. Nepotrebno. Hoćete da normirate nešto što je pitanje političke svesti, političke zrelosti. Predsedniku vlade koji ne zna za šta je moćan da uradi u Srbiji, da promeni, ne treba ovo. Ne treba mu normiranje koje nema nikakvog smisla apsolutno.
Zašto to želite da uradite? To je meni nejasno zbog toga što sami vrlo dobro znate da se u suštini radi o komentarima na period prethodne vlade, o kojoj se komentarisalo sve i svašta. Nije tačno.
Znači, imate mehanizme sada, kao neko ko je imao prava da medijski komentariše i kritikuje, da dokažete da li su ti komentari bili u redu ili ne. Nije rešeno. To što ste vi samo ubeđeni da znate da li ste ili niste bili u pravu kada je u pitanju vlada Zorana Živkovića i Zorana Đinđića ne znači apsolutno ništa.
Znači, osporavali ste kapacitet mandata toj vladi da nešto radi. Ta vlada je završila svoje. Ništa od onoga što je ona uradila u mandatu u kome ste joj osporavali kapacitet nije bilo nezakonito. Niste upotrebili mehanizme i instrumente kojima biste dokazali da je išta bilo nezakonito.
To što je u Srbiji običaj da se predrasudama i netrpeljivošću prema ličnosti formira politika, to nijedan zakon ne može da reši. To možemo da rešimo mi koji se bavimo politikom u Srbiji, ali nemojte zato da unosimo nepismene odredbe u zakon koji treba da organizuje instituciju koja je naša, ko god da bio predsednik vlade i ko god činio većinu u ovoj skupštini kada bira tu vladu. Hvala vam.

Dame i gospodo, član na koji se odnosi naš amandman je ispod naslova ″Nepoverenje Vladi. Nepoverenje predsedniku Vlade″. U predloženom tekstu član glasi: "Najmanje 20 narodnih poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje."
Stav 2. glasi: "Od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana." Ovaj stav je nama sporan i smatramo da bi trebalo da bude sporan svim poslanicima Narodne skupštine, jer se zakonom o Vladi u ovom stavu u stvari propisuje vreme trajanja skupštinske rasprave.
Dakle, ovo rešenje je različito od Ustavom propisanog rešenja kada se mora staviti na dnevni red rasprava o poverenju Vladi, ali koliko će trajati i kada će biti dan glasanja, da li će biti posle četiri dana ili posle 20 dana, to je na Narodnoj skupštini. Ne može zakonom o Vladi, bez obzira na sve razumevanje dobre namere, da se jasno kaže da ukoliko postoji očigledan problem sa podrškom Vladi Republike Srbije onda to mora biti obavljeno u nekom roku.
To mora biti ostavljeno Narodnoj skupštini zbog toga što narodni poslanici odlučuju o vremenu potrebnom za raspravu za svaku tačku usvojenog dnevnog reda. Znači, Poslovnikom utvrđujemo da li ćemo raditi poslovničko vreme ili ćemo imati predlog svakog poslanika da se rasprava u načelu vodi dvostruko, trostruko, četvorostruko, koliko god vremena, od trenutno upisanih pet časova za ukupno vreme načelne rasprave. To mora biti ostavljeno Narodnoj skupštini na odlučivanje i to je razlog zbog kojeg ne može biti u zakonu o Vladi.
Ono što želimo da kažemo jeste da je, bez obzira na očigledne dobre namere da se zna tačan rok, veća šteta da se zakonom o Vladi propisuju Skupštini rokovi, nego da Skupština o Vladi raspravlja i duže od 20 dana. Na Odboru za pravosuđe čuli su se argumenti da može da se dogodi da se u Skupštini raspravlja o Vladi mesec dana ili mesec i po i da je to uzrok za destabilizaciju političkih prilika u zemlji. Ukoliko imate vladu i skupštinsku većinu koja toga nije svesna, onda ne možete, pogotovo ne zakonom o Vladi, propisati odgovornost prema izgubljenom mandatu, ako je očigledno da se nema skupštinska većina.
Ponavljam, rekla sam to i u raspravi o prethodnom amandmanu, Vlada ima mandat dokle god ima 126 poslanika. Svaka vrsta komentarisanja o kapacitetu mandata je štetna, pogrešna, nevalidna i može služiti samo za političke kampanje, pa ko god činio Vladu ili ko god činio poslaničku većinu.
Nadam se da će, u ime poslova koje smo preuzeli kao narodni poslanici, bez obzira da li smo pripadnici vladajuće većine ili pripadnici opozicije, ovaj sastav Skupštine prihvatiti naš amandman.
Drugi deo amandmana je da se u poslednjem stavu brišu reči "i u istom roku", a odnosi se na uslove kako se odlučuje o predlogu za izglasavanje nepoverenja predsedniku Vlade. Oba procesa, izglasavanje nepoverenja celoj Vladi i izglasavanje nepoverenja predsedniku Vlade, moraju biti ostavljeni Skupštini na odlučivanje.
Način kako će to biti urađeno je proceduralno pitanje i tiče se Poslovnika Narodne skupštine i nijednog drugog propisa.

Dame i gospodo, pre nego što obrazložim naš amandman na član 19. samo da obavestim da će poslanički klub Demokratske stranke glasati za amandman na član 19. koji je podnela narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. U slučaju da se usvoje oba amandmana, i amandman koji je podnela Gordana Pop-Lazić i naš amandman, nema sukoba, pošto će i usvajanjem oba amandmana ovaj član biti mnogo bolji nego što je sada.
Dakle, član 19. govori o poverenju Vladi, a naš amandman se odnosi na stav 2. i na stav 4. Stav 2. člana 19. kaže: "Od podnošenja predloga do glasanja o poverenju ne može proći manje od pet ni više od 20 dana." Već smo ponovili da je slična odredba u članu 18, gde smo amandmanom predložili da se iz člana 18. briše jedna nespretna formulacija u ovom zakonu, jer ne želimo da verujemo da ne postoji dobra namera da se poštuje ono za šta je Narodna skupština vlasna, a to je da svojim poslovnikom određuje proceduru i postupak i ne može joj se zakonom o Vladi propisati u kom roku će glasati o tome, da li će biti određen dan glasanja ili ne, po predlogu u zakonu o Vladi.
Drugi deo amandmana odnosi se na brisanje stava 4. člana 19. Stav 4. glasi: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku." Ničim, osim samo dubokom sujetom, tvrdoglavošću ili osionošću, koja ume da bude zamamna ako stvarno imate 126, ne može da se objasni da ovaj stav treba da ostane u zakonu. Mi potpuno razumemo da se insistira na stavu da Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku, ali mislim da nam je svima potpuno jasno da taj stav treba brisati iz ovog člana.
U slučaju da se prihvati amandman na član 19. narodne poslanice Gordane Pop-Lazić, onda imate drugačiju formulaciju stava 1, a u slučaju da prihvatite i naš amandman, onda imate brisanje st. 2. i 4. i to je onda član koji može da govori o poverenju Vladi.
Poseban problem je što ako kažete da postoji slučaj da je Vlada sama tražila glasanje o poverenju i da joj nije izglasano poverenje i kažete da onda ona može podneti ostavku to znači da ne mora. Prethodno je u članu 16. stav 3. definisano kada Vladi prestaje mandat. Sada možemo da se igramo argumentacije da li je Vladi kojoj nije izglasano poverenje u stvari izglasano nepoverenje. Za svakog ko se ozbiljno bavi državnim poslovima to se podrazumeva.
Dakle, hipotetički postoji neki razlog zbog kojeg je Vlada rekla – idemo u Skupštinu, hoćemo da vidimo da li imamo poverenje sopstvene poslaničke većina. Po prirodi stvari, to treba da bude neki ozbiljan povod, neko krupno političko ili državno pitanje.
Ili, može da bude prosto tehnika kojom se koristi pitanje stavljanja sopstvenog poverenja na dnevni red, a to je kada postoji u javnosti kampanja o tome da Vlada nema poverenje i Vlada kaže – u redu, vi u medijima, u raznim društvenim grupama, među društvenim akterima govorite o tome da Vlada nema poverenje, a Vlada je spremna da dođe pred Skupštinu i da proveri da li još uvek ima volju poslaničke većine u Narodnoj skupštini.
To su ta dva slučaja. Prvi je strateški, što znači da Vlada to bira na osnovu nekog krupnog političkog pitanja koje se našlo na dnevnom redu ili koje je Vlada stavila na dnevni red kao prioritet i ako je ono, u neku ruku, kontroverzno pa Vlada, povodom donošenja odluke o tako krupnom političkom pitanju, traži izglasavanje poverenja.
U oba slučaja je stav: "Vlada kojoj nije izglasano poverenje može podneti ostavku", nepotreban, zbog toga što se zna u kojim slučajevima Vlada podnosi ostavku i zbog toga što Vlada može podneti ostavku uvek.

Reklamiram povredu Poslovnika, člana 28. odredba – stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, a odnosi se na predsednika Narodne skupštine, i člana 84. stav 2, po kome je predsednik Skupštine ovlašćen da daje potrebna obaveštenja. Predsednik Skupštine je sebi dozvolio da komentariše nakon izlaganja narodnog poslanika Aleksandra Radosavljevića. Ili je morao da svima nama kaže da koristi odredbu člana 84. stav 2, ili je posle morao, u duhu parlamentarne tolerancije, da dozvoli repliku. Inače je u pravu kada kaže da je davanje replike diskreciono pravo predsednika Skupštine, ali nije diskreciono pravo da bira sa kojim poslanikom će pregovarati i razgovarati.
Narodni poslanik je govorio o prisutnosti poslanika vladajuće većine. Pozivam se i na član 82, na stav koji se odnosi na utvrđivanje kvoruma, jer vizuelno, uvidom u elektronsku evidenciju prisutnosti poslanika, sa naše desne strane, u trećem redu od poslednjeg reda u Skupštini ima sedam kartica i dva poslanika.
Narodni poslanik Aleksandar Radosavljević je, ako ste pažljivo slušali, govorio samo o prisutnosti narodnih poslanika. Nije tražio kvorum samo zato da biste imali vremena, svi smo radili ceo dan, da dođete u salu i neprimereno je komentarisati i davati mu primedbe na ono što je izgovorio, jer da je hteo mogao je da traži kvorum i u tom trenutku.
Dakle, molim vas da utvrdite kvorum.

Dame i gospodo, član 20. ima marginalni naslov – ″Ostavka predsednika Vlade. Ostavka Vlade″. Lep naslov, sve u svemu. U predloženom tekstu stav 1. ovog člana glasi: "Predsednik Vlade može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Republike."
Ne sporeći slobodu stila kojom se pišu zakoni, ipak mislim da je ova formulacija da predsednik Vlade šalje predsedniku Narodne skupštine i predsedniku Republike krajnje neuobičajena.
Nije samo to razlog zašto smo podneli amandman na stav 1, nego je ovo prvi amandman gde se ne radi samo o našoj želji da popravimo, što jezički, što suštinski, pojedine članove zakona, nego unosimo ono što bismo, kao Demokratska stranka, želeli da vidimo u zakonu o Vladi.
Dakle, po našem predlogu, stav 1. se menja i glasi: "Predsednik Vlade može podneti ostavku pismeno i usmeno." Nismo očekivali da se sa ovim saglasi vladajuća većina, jer da želite takav duh kontrole institucije ostavke, verovatno biste sami predložili. U tom kontekstu, ovo je verovatno jedini amandman za koji smo pretpostavili da će naići na odbijanje sa jednim čistim argumentom – mi to ne želimo, mi hoćemo samo pismene ostavke.
Na našu žalost, u suštini je izostala argumentovana rasprava o tome zašto se odbijaju rešenja predložena amandmanima, tako da ostaje za zaključiti da se uopšte ne radi o skupštinskoj atmosferi, gde bi trebalo da ukrstimo argumente za pojedina rešenja, nego o nameri da se ne prihvati nijedan amandman po svaku cenu. Kod ovog amandmana bih to razumela.
Zašto predlažemo da predsednik Vlade može podneti ostavku pismeno ili usmeno? Zato što bi to u zakon unelo jednu ozbiljnost, i u naš politički život. Neretko čujemo ne samo od funkcionera Vlade ili uopšte od funkcionera institucija, u obliku pretnje ili u nekakvom emocionalnom nastupu – ja podnosim ostavku, a posle sam se predomislio. Dakle, sa punim razumevanjem za odgovorne poslove koje sada vrše ministri, potpredsednik i predsednik Vlade ili bilo koji državni funkcioner, želimo da u zakonu bude formulacija da se mora razmisliti pre nego što se na sednici Vlade, u javnosti, u bilo kojoj formi na javnoj sceni saopšti rečenica – ja podnosim ostavku.
Dve vrste takvih javnih nastupa imamo. Prva je – ja ću podneti ostavku ako se ne desi to i to. Neobično je da to nama ne smeta, da smatramo da je to demokratski da bilo koji funkcioner bilo koje institucije preti svojoj ostavkom ako se nešto ne desi. To nije prirodno, nije demokratski i ne pokazuje zrelost nekoga ko zauzima bilo koju funkciju. Ne govorim samo o predsedniku Vlade, a pogotovo predsednik Vlade.
Mi smo se kao društvo nagledali javnih ostavki, usmenih, ako se sećate, u televizijskim prenosima. Mi smo naslednici jednopartijskog društva, gde je postojala institucija povlačenja neopozive ostavke. Znam da je potrebno vreme da svi utvrdimo kakve su dimenzije odgovornosti javne reči.
Institut koji predlažemo u zakonu je da Vlada za sebe dobrovoljno kaže da predsednik Vlade može da podnese ostavku ili usmeno ili pismeno i da to ima jednaku težinu. Po nama, to bi umnogome poboljšalo ono što bi se zvalo odgovoran odnos predsednika Vlade prema svim teškoćama koje ovu vladu i bilo koju vladu u sledeća dva mandata sigurno čekaju u Srbiji.
Dakle, nismo očekivali da ovaj amandman bude prihvaćen, ali smo se nadali da će biti rasprave o tome, prosto da podignemo jednu temu u javnost, da bi se možda porukom sa ove skupštine doprinelo odgovornom ponašanju u javnosti.
Ovaj nespretni oblik za nas – da predsednik Vlade šalje predsedniku Narodne skupštine, mi smo preformulisali – da dostavlja predsedniku Narodne skupštine, i ostavili smo i predsedniku Republike, iz prostog razloga što je to bila namera predlagača, mada ne vidimo zašto bi predsednik Vlade dostavljao svoju ostavku predsedniku Republike.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
I, naravno, briše se stav 3, koji glasi: ″Predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.″ Moje kolege će to razrađivati. To je nedopustivo, znači, da on podnese ostavku i da je obrazlaže, a da poslanici ne mogu da odgovore.
Ovaj stav je opasan, osim što je neodrživ, jer podrazumeva nepoštovanje Skupštine, koja samo dozvoljava da se predsednik Vlade koji podnosi ostavku obraća, a da poslanici ne mogu ništa sem da slušaju. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanik Aleksandar Radosavljević tražio je, po članu 82, da se proveri kvorum, pošto je izrazio sumnju u saglasnost elektronskog izveštaja na monitorima i onoga što se vidi u redovima. Inače, to jeste pravo poslanika, jer se tretira kao pozivanje na Poslovnik, ali ako želimo striktno da poštujemo Poslovnik, kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe DS, izvinjavam se što se naš narodni poslanik Aleksandar Radosavljević obratio sa ovim zahtevom i ponavljam zahtev da se utvrdi kvorum.

Dame i gospodo, poslanička grupa DS će u danu za glasanje, jer se glasa posle amandmana koji smo mi predložili, podržati amandman narodnog poslanika Milorada Mirčića, jer je i ovo rešenje bolje od predloženog, bez obzira što vam se čini da ako smo predložili da se briše zašto bismo glasali za amandman da se ostavlja mogućnost ostavke, ali sa tekstom da se otvara rasprava nakon što predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini, a nakon rasprave konstatuje da je prestao mandat Vladi.
Ovaj amandman zaslužuje našu podršku zato što se njime insistira na poštovanju Narodne skupštine. Dakle, stav 3. u članu 20. kaže: "Predsednik Vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini". Znate, kada bismo, a ovi večernji časovi verovatno to zaslužuju, sa malo cinizma komentarisali, imali bismo pravo da kažemo – ko je taj čovek koji dolazi u Skupštinu, da li je on podneo ostavku?
U obrazloženju Vlada kaže, citiram: "Ostavka predsednika Vlade jeste jednostrani akt i ostavkom Vladi prestaje mandat, pa nema nikakvog razloga za skupštinsku raspravu o Vladi kojoj je prestao mandat." Ko je onda taj čovek koji dolazi da se obrati Skupštini: predsednik Vlade u ostavci, predsednik Vlade koji je podneo ostavku? Zašto se on obraća Skupštini?
Ostavka predsednika Vlade i ostavka Vlade je uvek ozbiljan događaj u svim društvima i u svim državama, pa tako i u Srbiji. Postoje, u principu, tipski razlozi za ostavku. Najčešći je da je Vlada, takva kakva je, zbog neostvarivanja programa, zbog političkih prilika u zemlji izgubila podršku poslaničke većine u Skupštini.
Kome se onda obraća taj predsednik Vlade, kome se obraća sa obrazloženjem političkih prilika, kada je ta vlada, čiji je predsednik podneo ostavku, bila nesposobna da popravi političke prilike, to poslanička većina zna. To je nepoštovanje poslanika koji su birali tu vladu.
Ako je ostavka podneta i ako je jednostrani akt, onda ne možete pružiti priliku predsedniku Vlade da drži govor pred narodnim poslanicima, jer on je izgubio autoritet; da ga ima, ne bi podnosio ostavku, jer bi imao podršku svojih poslanika. Ako želi da obrazlaže političke prilike, on ima prilike to da radi na sednici Vlade, kojom izveštava javnost o podnošenju ostavke, u medijima i gde god hoće, ali ne može za tu priliku da koristi instituciju Narodne skupštine.
Ono što je dodatni problem, koji vam možda ne izgleda kao argumentacija za ovaj zakon, ali je neminovna posledica – zašto samo u ovom zakonu da bude da može da obrazlaže svoju ostavku jedno lice koje bira ova skupština. Ova skupština bira predsednicu Vrhovnog suda. Ako ovo usvojite, moraćete da stavite u sve zakone da predsednica Vrhovnog suda može obrazlagati ostavku u Skupštini. Mi je biramo. U ovom trenutku je žena predsednica Vrhovnog suda. Predsednik Ustavnog suda, guverner Narodne banke...
Ako držite da je predsednik Vlade lice koje zaslužuje da se obrati kada je već podneo ostavku (ili podnela), da li to znači da ćemo u svim zakonima za sve funkcionere koje biramo, preko sudova i Narodne banke, imati odredbe u tim zakonima koji se tiču njihovih funkcija da se mogu obraćati Narodnoj skupštini i obrazlagati svoje ostavke?
Ako nećete to imati, zašto je samo predsednik Vlade izabran da se obrati Narodnoj skupštini, gde je izgubio autoritet pred poslanicima, koji jednostavno ne podržavaju više ni način na koji vodi Vladu, ni način na koji ne ostvaruje, verovatno, program Vlade?
Predlog koji je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić unekoliko popravlja ovo, zbog toga što omogućava narodnim poslanicima (evo, narodni poslanici dobacuju – u potpunosti popravlja, i u pravu su), zbog toga što stavlja Narodnu skupštinu u sasvim drugačiji položaj nego da bude slušaonica za predsednika Vlade koji je podneo ostavku zato što nema autoriteta da vodi Vladu.

Dame i gospodo, član 22. ima naslov – Nepoverenje ministru i razrešenje ministra. U svom originalnom tekstu u stavu 1. govori da predlog za izglasavanje nepoverenja ministru podnosi  Narodnoj skupštini najmanje 20 narodnih poslanika, što je u redu. Drugi stav: ″Predlog za razrešenje ministra podnosi Narodnoj skupštini predsednik Vlade″, što je proceduralno u redu. Sada ide stav 3: ″Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešenje ministra do odluke Narodne skupštine ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.″ Teško da iko može da da pozitivnu argumentaciju za ovaj stav, iz najmanje tri razloga.
Stav 3. člana 22. je suprotan Ustavu. Ovlašćenja ministru daje Skupština. Zakonom o ministarstvima mi svaki put kada biramo Vladu utvrđujemo broj ministarstava i nadležnosti ministarstava. Iz Zakona o ministarstvima, koji podrazumeva da ćemo donositi zakon o Vladi, ovakav ili kakav god, sa izmenjenim amandmanima, mi tačno znamo šta su ovlašćenja ministra i ne može predsednik Vlade da kaže ministru da ne može da vrši svoja ovlašćenja.
Ono što je još dodatno kršenje Ustava u ovom članu je da predsednik Vlade bira člana Vlade kome prenosi ovlašćenja ministra za kojeg ima nameru da podnese zahtev za razrešenje. Kada predsednik Vlade podnosi zahtev za razrešenje ministra za očekivati je da će se skupštinska većina, koja podržava Vladu, saglasiti sa tim predlogom, tako da je na teorijskom nivou da raspravljamo šta ćemo ako skup. I neka postoji samo u teorijskoj ravni, tek tada ovo ne sme da stoji, jer to znači da je predsednik Vlade neovlašćeno potpuno oduzimao ovlašćenja ministru koja on ima po zakonu.
Predlagač je ponudio vrlo problematičnu odredbu, ne sumnjam, opet u dobroj nameri da se jasno definiše položaj ministra, ali se ovom odredbom u suštini samo proizvodi šteta, jer se ne razrađuje slučaj koji sam pomenula – kada se ministru izglasa poverenje.
Ovo je drugi amandman za koji nismo očekivali da ga vladajuća većina prihvati, jer predstavlja jedno novo rešenje, ali prosto smatramo svojom obavezom da, brinući o tome kako će nam izgledati Zakon o Vladi, Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima i Zakon o Narodnoj skupštini, prosto doprinesemo svojom idejom.
Dakle, naš predlog je da se promeni stav koji sam pročitala, gde predsednik Vlade samovoljno oduzima ovlašćenja ministru, i da glasi: "Od dana podnošenja predloga za razrešenje do dana odluke Narodne skupštine ministar obavlja svoje dužnosti, osim u slučajevima kada je razlog za razrešenje zaticanje u vršenju krivičnih ili prekršajnih dela ili na zakonom propisan način utvrđen sukob interesa."
U tom slučaju po ovome može da bude rasprave, jer je to definisano već drugim zakonima. Znači, ako je on zatečen u vršenju krivičnog ili prekršajnog dela na njega će se odnositi krivični i prekršajni zakon, oduzimaće mu se imunitet itd. Samo u takvim slučajevima on može biti sprečen da ima ovlašćenja, ni u jednom drugom slučaju.
Ono što se u čl. 22. stavlja kao poslednji stav 4. je ponavljanje u Predlogu zakona obaveze Narodne skupštine i taj stav 4. glasi: "Od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju, odnosno razrešenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana." Ne može se, kako za poverenje Vladi, tako ni za ministra, zakonom o Vladi propisivati u kom roku će Skupština obaviti glasanje o predlogu za razrešenje ministra.
Verujući da nije sporan ovaj amandman i duboko verujući da ne postoji argumentacija koja ima uporište u Ustavu ili u bilo kom zakonu da predsednik Vlade samovoljno oduzima ovlašćenja ministru, nadam se da ćete u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman.

Dame i gospodo, član 23. ima naslov – Ostavka ministra. U svom prvom stavu u predloženom tekstu zakona glasi: "Ministar može podneti ostavku, koju šalje predsedniku Vlade i potom predsedniku Narodne skupštine."
Ministar u Vladi nema Ustavom opisan, ili Zakonom o ministarstvima ili Poslovnikom, kanal komunikacije sa predsednikom Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine komunicira sa predsednikom Vlade kada je ovako ozbiljna stvar, kao što je ostavka, u pitanju. Dakle, ministar (uz prethodnu primedbu da je izbor predlagača zakona da govori da se ostavka šalje, šta god to značilo, mi se sa tim ne slažemo, ali tu je u pitanju različita sklonost ka jasnom pravnom jeziku ili ne) ne može da se obraća predsedniku Skupštine sa ostavkom. On podnosi ostavku predsedniku Vlade.
Treći stav kaže za ministra da može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini. Govorila sam, kada je bio ovaj stav u pitanju za predsednika Vlade, ne bez razloga, da li ćemo onda u svim zakonima kojima biramo lica, guvernera Narodne banke, predsednika Vrhovnog suda, Ustavnog suda, da li ćemo svima omogućiti da obrazlažu svoje ostavke, a da poslanici mirno sede i slušaju. Da li je za takvo obrazlaganje potrebno da u sali bude 84 poslanika ili jedan poslanik?
Da li je potrebno da se poslanici saglase sa tim da im se ministar obrati? Da li je tačka dnevnog reda u Skupštini obrazlaganje ostavke pojedinog ministra? Kako to ministar obrazlaže ostavku u Skupštini mimo predsednika Vlade? Sve te probleme proizvodi ovaj proizvoljan stav, potpuno nepotreban u članu koji govori o ostavci ministra, da ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini.
Naš predlog u amandmanu koji smo podneli jeste da se stav 1. menja i glasi: "Ministar može podneti ostavku pismeno ili usmeno". Dakle, posledično, kako smo predložili da predsednik Vlade može da podnese ostavku pismeno i usmeno, sa potpuno istim razlozima.
Vrednost usmene ostavke je vezana za odgovornost u obraćanju na javnoj sceni, za odgovornost u javnom govoru, za kontrolu javnog govora i usko je vezana sa svešću o tome kakav je posao koji ministar obavlja. Ne može ministar sebi da dozvoli da se iznervira, pa da u toku zasedanja sednice Skupštine ili na sednici Vlade, ili u emisijama na medijima, ili na skupovima da izgovori rečenicu - podnosim ostavku. To je nedopustivo i pokazuje nedostatak o tome koliko je važan posao kojim se ministar bavi.
Naglašavam, uz amandman koji sam već komentarisala, ovaj amandman koji bi mi uneli kao politička stranka, dakle Demokratska stranka bi taj institut usmene ostavke unela u Predlog zakona, da ga predlažemo kao narodni poslanici ili kako god, bez očekivanja da vladajuća većina usvoji ovakav amandman, ali mi mislimo sa razumnom i dobrom namerom da se o tome popriča u javnosti.
Posle stava 1. dodali smo novi stav koji glasi: "Ministar svoju ostavku dostavlja predsedniku Vlade". On ne može svoju ostavku da dostavlja predsedniku Skupštine, jer je predsednik Vlade lice koje ga je predložilo i on obavlja komunikaciju sa predsednikom Skupštine.
Stav 3, da ministar može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini, naravno, predložili smo da se briše. Obrazlaganje ovakve ostavke ni za predsednika Vlade ni za ministra nema postupak i proceduru u Poslovniku Skupštine i ne može biti tačka dnevnog reda.
U obrazloženju koje nam je Vlada dala uz odluku da ne prihvata amandman nema sličnosti sa obrazloženjem koje su dali kada je u pitanju predsednik Vlade, koji bi trebalo da obrazlaže svoju ostavku, ali ako pokušate da zamislite situaciju da imate jednog ili drugog ministra, što je potpuno normalno, koji podnose ostavke, koji se obraćaju Skupštini, sami ćete videti da to prosto nije realno da bude primenjivo. Ako nije primenjivo, zašto onda da piše u nekom našem zakonu kojim hoćemo dobro da uredimo Vladu i organizaciju Vlade Republike Srbije.

Dame i gospodo, član 24. ima naslov - Ovlašćenja ministra koji je podneo ostavku. Član u predloženom tekstu glasi: "Ministar koji je podneo ostavku dužan je da vrši tekuće poslove dok mu ne prestane mandat."
Drugi stav: "Pri tome on ne može donositi propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok i to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća, a pri vršenju osnivačkih prava Republike Srbije može jedino da imenuje ili da saglasnost na imenovanje vršioca dužnosti direktora i članova upravnog i nadzornog odbora." Ako, naravno, ministar uopšte ima u svom ministarstvu ovlašćenja da imenuje direktore ili članove upravnog i nadzornog odbora.
Amandmanom smo predložili promenu celog člana, pošto se ovde ne može intervenisati na pojedinim stavovima u članu 24. Samo jedna digresija o volji da se čuju argumenti podnosilaca amandmana ko god to bio, i ilustrovaću vam koliko nije dobro kada se ne čuju argumenti primenom Zakona o zaštiti životne sredine, odnosno daću primer.
Potpuno odsustvo sluha da se prihvate amandmani ili bar deo, dakle najvažnijih 11 amandmana od ukupno 46, koje smo podneli na zakon o sistemu zaštite životne sredine, a koji se zove Zakon o zaštiti životne sredine, doveo je do toga da ovo što je Narodna skupština usvojila ne može da bude primenjeno. Tako ste izuzimanjem, odnosno odbijanjem da prihvatite amandmane, kojima praktično pravite primenjiv zakon, napravili problem, jer je taj zakon spomenut u preporukama Studije izvodljivosti, i to je sve zajedno za nas skupo.
Najbolje je da se čovek uči na tuđem iskustvu, i to smo imali prilike, a ne na svom, ali kada nam već to nije uspelo, samo vam ovu digresiju dajem, zato što se ne radi o amandmanima koji su koncepcijski različiti, niti se radi o stranački obojenim amandmanima, nego se radi o tekstu kojim se jasnim i pravnim jezikom reguliše ono što treba da bude regulisano u zakonu o Vladi.
Dakle, mi predlažemo da se član 24. menja i da glasi: "Ministar kojem je prestao mandat podnošenjem ostavke obavlja svoje dužnosti do dana primopredaje izabranom ministru".
Drugi stav: "Dužnosti ministra određene su stavom 2. člana 17. ovog zakona, koji se odnosi na Vladu kojoj je mandat prestao ostavkom ili razrešenjem".
Treći stav, sa kojim smo imali puno teškoća, baš zato da vam dokažemo da ne želimo da diskvalifikujemo predloge zakona, nego da se poboljša kako god može, dakle ostavili smo preformulisanu vašu odredbu: "Kada zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice, ministar kojem je prestao mandat može da imenuje ili da daje saglasnost na imenovanje samo vršilaca dužnosti u javnim preduzećima, ustanovama, organizacijama i organima kojima je osnivač Republika".
Zašto? Zato što je 1. stav ovog člana u sukobu sa drugim stavom člana 23. Dakle, vi imate ovde primer prvog unutrašnjeg sukoba u zakonu, 1. stavom člana 24. dolazite u direktan sukob sa drugim stavom člana 23.
Ima ponovo primera i dekonstitucije Ustava, i to je sve zajedno jedna vrlo očita nejasnoća dužnosti ministra kojem je prestao mandat po Predlogu zakona. Ovlašćenje ministra koji je podneo ostavku, kada bi strogo išli, dakle, kada bih podnosila amandman koji je stranački obojen, onda bi moj amandman glasio da se ovo briše.
Dakle, hoću to da vam kažem da bi bilo potpuno jasno da je naš pokušaj zaista samo da se popravi koliko god može ono što je napisano nejasnim i nepravnim jezikom i što u krajnjoj liniji ne može da stoji ni u jednom predlogu zakona.

Dame i gospodo, predsednik Skupštine je došao do poslaničkih mesta gde mi sedimo da nas izvesti da su u toku razgovori o tome šta bi moglo da se prihvati od amandmana i zamerio mi je što idem da obrazlažem amandman a ne da ostanem da se dogovaramo, ali ovo je ipak prvo. Ja ću za manje od pet minuta.
Član 25. ima naslov - Preuzimanje ovlašćenja ministra kome je prestao mandat i Izbor novog ministra. Član 25. glasi: "Ovlašćenja ministra kome je prestao mandat vrši član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti". Drugi stav glasi: "Predsednik Vlade dužan je da predloži Narodnoj skupštini izbor novog ministra u roku od 15 dana od prestanka mandata prethodnog ministra". Poslednji stav: "Novi ministar je izabran većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika".
Možete mi verovati ili ne, ali svašta smo pokušali da uradimo sa ovim članom, da se ne bi svelo na ono tipično da ovaj član treba brisati, zato što ništa od stavova ne može da se iskoristi, ali nažalost ostalo je na tome da je naš amandman da se član 25. briše.
Razlozi za brisanje ovog člana su nejasnoća: kako to preuzimanje ovlašćenja ministra kome je prestao mandat, koja su ovlašćenja ministra, da li se misli na njega kao na starešinu organa uprave ili se misli na nadležnosti iz Zakona o ministarstvima, ili se misli na neka posebna ovlašćenja? Kako će to predsednik Vlade da ovlasti nekog drugog člana Vlade?
Zatim, predsednik Vlade ima rok od 15 dana da predloži novog ministra. Zatim se ponovo meša u posao Narodne skupštine ili, ako hoćete, u ustavom definisano kako se bira ministar, pa definiše da je izabran većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika.
Ovaj član je nepotreban u bilo kom zakonu, a po našem mišljenju, ne bi mu bilo mesta ni u Zakonu o državnoj upravi, ni u Zakonu o državnim službenicima, zbog toga što ako jasno definišete u čl. 23. i 24, u skladu sa našim amandmanima, šta je sa ministrom koji podnosi ostavku, šta je sa ministrom koji je razrešen, onda nema potrebe da se govori o preuzimanju ovlašćenja.
Drugo, ovo pokazuje da se nudi jedan "papirni prikaz" Vlade. Mi želimo zakon koji će omogućiti efikasnu vladu, u kojoj će se znati hijerarhija, veza između ministarstava i sve ono što podrazumeva koalicione vlade u budućnosti. A ovo bukvalno ne znači ništa. Pogotovo što, ako vežete ovaj član i kažete da predsednik Vlade daje ovlašćenja tog ministra nekom članu Vlade, pa onda se vratite na onu odredbu, za koju isto tražimo da se briše, da član Vlade može da postavi pitanje da li je predsednik Vlade prekoračio ovlašćenja, vi ovde ostavljate predsedniku Vlada da on sam kaže - ovaj član Vlade će ova ovlašćenja ministra vršiti.
Dakle, nekonzistentnost i potpuno odsustvo potrebe člana 25. Zaista vas molim da u danu za glasanje prihvatite da se ovaj član briše. Poboljšaćete, ako ništa drugo uklonićete nejasnoće, nepravni i nejasan jezik iz Predloga zakona.

Dame i gospodo, ispravka o kojoj je govorio predsednik Narodne skupštine, zahtevajući sastanak Zakonodavnog odbora, biće data usmeno.
Dakle, u amandmanu na član 22. stav koji se menja je treći stav. Saglasna sam sa ispravkom amandmana da taj treći stav ostaje isti, a da se briše četvrti stav, jer želim da budem u ovoj sali da obrazlažem amandmane, a Zakonodavni odbor može da uvaži stenogram ove sednice jednako kao i da sam na Zakonodavnom odboru iznela usmeno svoj stav da je to ispravka amandmana, a po prethodnom dogovoru sa predsednikom Skupštine.
Koliko je u skladu sa Poslovnikom, onoliko koliko je trebalo da budemo sada u sali i za to će biti naravno odgovoran pre svega predsednik Skupštine. Lagodnost mesta poslanika je da mogu da prihvatim takav predlog i da ostane ona formulacija koja će praviti problema, ali ako je u ime dogovora prihvatam da se to tretira kao ispravka amandmana. Sve vrste kritika da to ne mogu da uradim po Poslovniku unapred prihvatam kao opravdane i jasne.
Da se vratim na amandman koji se odnosi na naslov glave 3. Uređenje Vlade. U predloženom tekstu zakona gde piše - Uređenje Vlade, drugi deo naslova je - Donošenje odluka Vlade, pa u dva stava član 26. koji sledi nakon naslova glasi: "Vlada odluke donosi na sednici, većinom glasova svih članova Vlade. Način rada i odlučivanje Vlade, i akti koje donosi predsednik Vlade, detaljnije se uređuju poslovnikom Vlade".
Naš amandman predlaže da se naslov - Uređenje Vlade menja i da glasi - Unutrašnja organizacija Vlade, jer je to najpribližnije onome što smo smatrali da se može definisati sa ova dva stava. Ako bi postupali samo po stranačkom duhu, mi bismo ovaj član brisali ili stavili rečenicu - šta se sve uređuje poslovnikom Vlade.
Ali, želimo samo da popravimo, da nema vrlo jasnih asocijacija. Znate, kada kažete - uređenje Vlade, onda to podrazumeva uređenje zgrade, podrazumeva i krečenje, svašta slično, evo poslanici dobacuju da se podrazumeva i uređenje članova Vlade u smislu redovnog šišanja, brijanja i svega ostalog, da se malo našalimo, pa je mnogo bolje da stoji - unutrašnja organizacija Vlade, ako već predlagač zakona ne želi da jasno razdvoji šta je predmet poslovnika Vlade i da to ne može da bude predmet ovog zakona, a šta ne može da bude predmet poslovnika.
Za diskusiju je činjenica u prvom stavu, gde se kaže da Vlada odluke donosi na sednici većinom glasova svih članova Vlade. Postoje odluke Vlade koje i nemaju taj propis. Postoje odluke Vlade za koje bih poslovnikom propisala kvalifikovanu većinu da bi se donele, ali sve je to pitanje postupaka na Vladi.
Dakle, procedura je i tema poslovnika Vlade. Akte koje donosi predsednik Vlade, ovde se kaže da to detaljnije uređuje poslovnik Vlade.
Ne uređuju se akti poslovnikom Vlade. Poslovnikom se određuju postupci i procedura, a akti se uređuju nečim drugim, ali ilustrujem vam da smo odustali od prvobitnog predloga da brišem ovaj član i da samo bar napišemo uređenje Vlade, računajući da je valjda zakonopisac znao šta je hteo da kaže kada je to napisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli odnosi se na naslov iznad člana 27 – Kabinet predsednika Vlade i kabinet potpredsednika Vlade – i on glasi da se taj naslov i član 27. brišu.
Ovaj član je bio vrlo ozbiljna poteškoća za bilo kog podnosioca amandmana koji ima jedinu nameru za poboljšanje norme i za veću jasnoću odredbi, pošto je to imperativ za sve, a pogotovo za ovaj zakon. U sva četiri stava član 27. pomešao je i radno pravo, i status savetnika, i mandate, i položaj kabineta u Vladi.
Ono što se može tumačiti kada se pročita ovaj predloženi član zakona je da predlagač predviđa da je kabinet istovremeno jedan tip Vlade. Dakle, Vlada koju mi imamo ovde u Srbiji, u Ustavu koji je važeći, jeste parlamentarna Vlada, a kabinetski tip Vlade se razlikuje i po izboru, i po ovlašćenjima, i po načinu funkcionisanja, i nepotrebno je stavljati nekakav kabinet predsednika Vlade, dovodeći čitaoca ili onoga ko treba da se brine o primeni zakona u dilemu o čemu se u stvari radi.
Kada vam pročitam sva četiri stava, onda će biti potpuno jasno zbog čega ovaj član treba svakako brisati. Dakle, član koji tražimo da se briše glasi: "Predsednik vlade i potpredsednici vlade imaju kabinete, koji po njihovom nalogu vrše stručne i druge poslove za njihove potrebe. Predsednik i potpredsednik vlade mogu unutar kabineta imenovati savetnike". Sada prelazimo na radno pravo savetnika.
"Radni odnos u kabinetu zasniva se na određeno vreme, dok traje dužnost predsednika vlade, odnosno potpredsednika vlade". Ovo ne može da stoji u zakonu o vladi, koliko god vi pokušali da interpretirate i šta god pokušali da interpretirate. "Prava i obaveze savetnika koji ne budu zasnovali radni odnos uređuju se ugovorom, prema opštim pravilima građanskog prava, a naknada za rad – prema merilima koje odredi Vlada."
Dakle, ugovor o delu za nekoga ko treba da radi neki posao za predsednika vlade vi stavljate kao drugi stav u članu koji ima naslov "Kabinet predsednika i kabinet potpredsednika vlade".
Treći stav: "Kabinete vode šefovi kabineta, koje postavljaju i razrešavaju predsednik vlade, odnosno potpredsednik vlade i koji imaju položaj direktora službe Vlade koji je odgovoran predsedniku Vlade".
Poslednji stav: "Šefu kabineta prestaje mandat sa prestankom mandata predsednika Vlade odnosno potpredsednika vlade, ostavkom ili razrešenjem". Sve i da razumemo da je bilo dobre namere, ovde odjedanput uvodite šefa kabineta koji ima mandat. Mandat može da ima izabrano ili imenovano lice i zna se šta znači mandat.
Zbog čega šefu kabineta prestaje mandat, kako mu je počeo mandat, za čega je on nadležan za vreme svog mandata? Zašto jednom licu koje je neophodno u svakoj instituciji, pa tako i u Vladi Republike Srbije, stavljate u četvrti stav jednog ovakvog zakona.
Ponoviću, posebna smetnja je to što postoji kabinetski tip vlade. Možete verovati ili ne, ali da ste predložili kabinetski tip vlade, Demokratska stranka bi to podržala, ali da to jasno piše u zakonu, zato što smatramo da je kabinetski tip vlade dobar za Srbiju.
Ona je imala kabinetski tip vlade u jednom kratkom periodu između dva rata. Potrebno je, ako se slažemo kod toga, to provesti kroz sve dokumente koji se tiču organizacije vlade. Ali, dok je vlada parlamentarna, ne sme da vam u zakonu o vladi stoji formulacija o kabinetu predsednika vlade i kabinetu potpredsednika vlade, a da ne govorim o kabinetima ministara.
Znači, predsednik i potpredsednik imaju kabinet a ministri nemaju, a posle ministri imaju prava, i to ste uveli u zakon o državnoj upravi, da imenuju savetnike. U još nekim članovima se meša radno pravo i ova odredba o tome da, ako on slučajno ne zasnuje radni odnos, prema opštim pravilima građanskog prava se razmatra njegova naknada za rad.
Postoje granice do kojih sebi možete dozvoljavati slobodu maštanja u nekom zakonu. Ovo je granica koja se ne dotiče, a pogotovo ne prelazi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnet na član 30. odnosi se na stav 4. Član 30. ima naslov – Generalni sekretar Vlade. U prva tri stava govori o tome da Vlada ima generalnog sekretara, da njega postavlja i razrešava Vlada na predlog predsednika Vlade, da je odgovoran predsedniku Vlade i Vladi, da on vodi Generalni sekretarijat Vlade i da se stara o izvršavanju akata Vlade, o pripremi sednica Vlade i da pomaže predsedniku Vlade u drugim poslovima Vlade.
Manje-više to je u redu. Međutim, četvrti stav kaže da generalnom sekretaru Vlade mandat prestaje sa prestankom mandata predsednika Vlade, ostavkom ili razrešenjem.
Dakle, mi predlažemo da se četvrti stav u članu 30. briše. Smatramo da generalni sekretar nema mandat. Ne u onom smislu kako se tretira mandat narodnog poslanika, ili mandat Vlade, ili mandat ministra ili uopšte mandat bilo koga. I ovde važi ono što smo smatrali i rekli povodom zakona o državnoj upravi, kada smo naveli razloge zašto nismo podnosili praktično amandmane na zakon o državnoj upravi, jer je to zbog jezika kojim je pisan potpuno nemoguće.
Smatramo da treba insistirati na profesionalcima u državnoj upravi, jer samo tako možemo da imamo administraciju koja je potpuno depolitizovana, a što je zajednički cilj u izgradnji institucija. Generalni sekretar bi trebalo da je lice zaposleno u vladinoj administraciji, i ima i mora da obavlja dužnosti do primopredaje vlade, i kasnije ako rokovi o izboru sledećeg sekretara to zahtevaju.
On je trenutno političko lice. To se podrazumeva, da generalni sekretar Vlade bude osoba od poverenja predsedniku Vlade i Vladi uopšte, ali da pre toga, pre nego što je osoba bliska predsedniku Vlade i pre nego što je politička ličnost, on bi morao da bude stručan za obavljanje poslova u generalnom sekretarijatu.
U tom smislu, teško da možemo da govorimo o mandatu, jer mi vladu biramo na četiri godine i podrazumeva se da ono što Vlada sebi bira da će trajati koliko i ta vlada, koju je ova skupština birala, da mandat traje četiri godine ili tri, ili možda dva mandata posle nekih redovnih izbora, to ostaje da se vidi. Smatramo da nema razloga da se navodi posebno ovde definicija mandata generalnog sekretara Vlade.
Govorili smo u raspravi o zakonu o državnoj upravi da nas niko ne sprečava da sada na takva mesta, kao što je generalni sekretar ili na bilo koja mesta u izvršnim organima, postavljamo iskusne ljude iz državne administracije, koji imaju 10, 15, 20 godina iskustva, i da to nije sprečavao niko ni Vladu koju smo mi podržavali, pa se to ipak nije dešavalo, a ni ovu vladu niko ne sprečava da se ne opredeli prema političkoj lojalnosti i odanosti, ali to se ipak dešava.
Mnogo bi bolje bilo da vidimo akciju koju bi mi podržali da se na stručna mesta, na mesta gde se zahteva zaista kompetentnost i neutralnost, a što je jako važno i ovde u Skupštini, u administraciji Skupštine i u Vladi, da imamo ljude od struke koji su neutralni u odnosu na političku lojalnost i odanost bilo kome. Time oni garantuju da će njihov savet, njihova konsultacija i njihov integritet garantovati kvalitet Vlade.
Dakle, od toga samo svi možemo da imamo koristi. Verovatno je u pitanju vreme potrebno da prođe u Srbiji da bi svi bili svesni toga da od političkih nameštanja nema niko koristi, a pogotovo onaj ko se opredeljuje za beskrajno politički odane i lojalne ljude. Ko od nas još ne zna da se u Srbiji sve zna o svima, u svakom gradu, pa tako i u našoj Skupštini i u Vladi, taj nije spreman da ima uvo za tu reč, niko nas ne sprečava da uđemo u depolitizaciju državne uprave.
Ako je ispred toga netrpeljivost, ako je ispred toga lični stav, onda neće biti ni postavljanja neutralnih ljudi na mesta u administraciji, ni u pravosuđu. Kompletan proces reformi u Srbiji biće usporen.
Ne govorim da je za to odgovorna ova vlada ili ova većina, to je odgovornost koju delimo svi, bez obzira gde smo na političkoj sceni Srbije i u kojim od institucija u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, ovo je četvrti u nizu amandmana koji bi po duhu DS-a svakako stavili u predlog zakona koji bi podnosili u Skupštini i koji bi voleli da vidimo u bilo kom predlogu zakona.
Ono što je dobra vest za činjenicu da je ovaj član koji želimo da dodamo posle člana 33, dakle novi naslov i član 33a, jeste da svi mi želimo da upodobimo svoje institucije preporukama Studije izvodljivosti i onome kako izgleda dobro organizovana vlada u evropskim zemljama koje su već članice EU, pa se ovaj član uklapa u dokument koji radi Kancelarija za pridruživanje Vlade Republike Srbije i koji se naziva Strategijom komunikacije, koji će u strategiji pridruživanja biti glavni dokument Vlade, pa onda delom i Skupštine, kada budemo govorili o listi poslova koje svi zajedno treba da obavimo da bi bile ispunjene preporuke Studije izvodljivosti.
Prateći ideju predlagača da ima naslov iznad svakog člana, naslov koji predlažemo je - Otvorena Vlada. Član 33a glasi - "Vlada obrazuje službe za odnose sa javnošću i za odnose sa građanima.
Vlada je obavezna da ustanovi Dan otvorene Vlade, kao dan neposredne komunikacije sa građanima. Vladine službe za odnose sa javnošću i sa građanima, Poslovnikom Vlade su zadužene za organizaciju Dana otvorene vlade.
Vlada je obavezna na pružanje svih informacija o svom radu putem interneta i na dvosmernu komunikaciju sa korisnicima interneta".
To je jedno već odavno uobičajeno sredstvo komunikacije u zemljama koje pristupaju EU i koje su već članice EU. Mi verujemo u evropski duh predlagača, ako ništa drugo i član koji predlažemo amandmanom jeste potvrda opredeljenja za evropske standarde u obavljanju javnih poslova.
Deo te komunikacije, kao što je internet, Vlada već sprovodi i bez zakonom utvrđene obaveze, i mislimo da takva komunikacija daje dobre rezultate. Nemamo podataka o tome ko je sve korisnik sajta www.srbija.sr.gov.yu i da li postoji dvosmerna komunikacija sa građanima kojima trebaju neke informacije o Vladi, ali ovaj amandman bi trebalo prihvatiti da bismo pokazali da smo spremni da pređemo još jednu stepenicu u razvoju Vlade kao institucije za građane.
Primedba koja se može dati je formulacija u amandmanu da smo kazali da je obaveza pružanje svih informacija o svom radu i primedba da postoje informacije iz rada Vlade koje Vlada ne može da pruži. Podrazumeva se da takva vrsta informacija i dokumenata ima posebne oznake, i podrazumeva se da nisu za internet komunikaciju ili za odnose sa javnošću, ili za službu za odnose sa građanima.
Kako smo kod javnosti rada Vlade komentarisali, javnost rada Vlade je dobrovoljan čin kojim Vlada kaže - vi nas finansirate (kada kažem - vi, mislim na sve građane u Srbiji) da u vaše ime obavljamo neke poslove. Evo šta radimo za vaš novac. To je najzdravija moguća komunikacija između građana i Vlade Republike Srbije.
Ne vidimo razlog da se ovakav amandman odbije. On se uklapa čak i u ovakav koncept zakona, ako se može govoriti o konceptu. Smatramo da bi sama Vlada dobila ako bi mogla da kaže - evo, mi smo rešili da u zakonu o Vladi, koji ćemo primenjivati odmah posle objavljivanja u Službenom glasniku, ustanovimo Dan otvorene Vlade i da dokažemo da je Vlada spremna na komunikacije sa građanima.
Narodna skupština je sa dosta teškoća, ali na našu zajedničku radost, konačno ustanovila jednu prvu stepenicu, prvu formu komunikacije sa građanima. Od toga ima koristi i Narodna skupština i građani, koji mogu da dođu na dan otvorene Skupštine, i nema nikakvog razloga da tako ne bude i sa Vladom i da ne bude u zakonu, kada je već dobar deo poslova komunikacije u praksi.