Dame i gospodo narodni poslanici, uz  već najavu da ćemo glasati u danu za glasanje za prihvatanje ovog amandmana, samo jedna kratka napomena.
Koliko god se činilo nelogičnim da u 2,25 ujutru razmišljamo o tome na koji način će se menjati i ova odredba, ako srećom ministar na ovoj sednici prihvati amandman ili ako u danu za glasanje budemo prihvatili amandman, vrlo brzo ćemo morati da menjamo ovaj član zakona u odnosu na glavni revizorski sud ili na glavnu revizorsku i državnu revizorsku kancelariju, koju će kroz zakon o revizoru ova skupština morati doneti.
Skupština u prethodnom sazivu i Skupština u ovom sazivu nastavila je rad na zakonu o državnoj revizorskoj kancelariji i to će prosto biti mesto gde će se vrlo precizno i pouzdano, za sve one koji žele da znaju na koji način se troši budžetski novac, vrlo precizno meriti. Bilo bi dobro da u ovom periodu kada ćemo pokušati da donosimo zakone, i Vlada kada predlaže zakone, mi kada predlažemo amandmane, da gledamo te zakone koje ćemo usvajati šest meseci ili godinu dana unapred, kada će neke izmene u zakonima biti neminovne.
O ovom načinu na koji treba da posmatramo zakone mi ćemo govoriti o zakonu o zaštiti konkurencije, koji je na dnevnom redu nakon završene rasprave zakona o državnoj upravi, zbog toga što, evo, prva prilika da zaista napravimo zakon o zaštiti konkurencije u prvom koraku kako valja nije očigledno uspelo i propušteno je.
Očekujemo ponovo ovaj zakon o vladi odmah nakon što Narodna skupština, voljom poslanika koji će biti predlagači zakona o državnoj revizorskoj kancelariji, traži izmene i dopune ovog zakona. Bilo bi dobro da drugi članovi zakona još jednom budu pročitani, kao i amandmani od strane ministra, i da se prihvati sve ono što bi zaista poboljšalo tekst zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da smo svi zaključili da radimo intenzivno na kvalitetu rada ove same skupštine, molila bih pre nego što izložim amandman, da na osnovu člana 82. utvrdimo kvorum, jer je očigledno, gledajući u monitor, da se stanje ne slaže sa onim što vidimo u sali. Kada utvrdimo kvorum, rado ću nastaviti izlaganje. Hvala.

Ovo se zove tehnika "produži vreme da poslanici dođu na vreme." Od 11,30 časova poslanici Demokratske stranke su svaki put predsedniku poslaničke grupe G17 i predsedniku poslaničke grupe DSS najavljivali, idite i napravite kvorum i dovedite svoje poslanike, ne želimo da za govornicom tražimo kvorum.
Ovaj put tražimo kvorum po članu 82. Poslovnika Narodne skupštine, zato što se monitor, na utisak poslanika koji vam izlaže primedbu, ne slaže sa stanjem u Skupštini. Da li je sada jasno, gospodine Anđelkoviću.

Dakle, u 3,30 časova ujutru imate situaciju da vas kolege i prijatelji iz drugih poslaničkih grupa pitaju da li mogu napolje, bar na piće ili na kafu. Ne može, ima da se radi.
Poslanici pitaju šta se desilo, samo sam vam prepričala atmosferu u 3,30 časova i kontakte između poslanika iz različitih poslaničkih grupa.
Amandman se odnosi na deo IV i na naslov – Akti Vlade. Imali smo dileme oko toga da li da intervenišemo na izraz akti vlade, pošto može da bude rasprave o tome, jesu li ovo što piše u članu 42. pa do kraja, praktično do člana 49, zaista akti Vlade. Odlučili smo da ostane izraz akti vlade, samo da dodamo novi član 42a, koji glasi – Akti Vlade su: predlog zakona, memorandum o budžetu, deklaracija, rezolucija, strategija razvoja, preporuka, uredba, odluka, rešenja, zaključci i poslovnik Vlade.
Razlozi da ovakav jedan amandman predložimo po nama je u tome da se to kaže u jednoj odredbi Predloga zakona, ako uopšte treba nabrajati akta Vlade, to ostaje za posebnu raspravu. Ukoliko bi dosledno išli po onome što bismo želeli da imamo kao naš predlog zakona, onda bi mnogo članova trebalo brisati. Jasno vam je sada da to nije bila namera, da je bila namera da poboljšamo tekst zakona koliko god možemo.
Dakle, onda smo shodno ideji predlagača nabrojali sva akta koje donosi Vlada. U odnosu na rešenje predloženo u Predlogu zakona, ovim amandmanom uvodi se donošenje rezolucija i preporuka koje, kao akti, mada to nije odlučujuće, prosto ilustracije radi i uporednih rešenja, dakle, donose organi i organizacije Evropske unije.
Sasvim sigurno nema ustavnih smetnji da Vlada donosi navedene akte. Smatramo da ih treba utvrditi ovim zakonom i na taj način ujednačiti rad Vlade sa evropskim standardima.
Zašto dodajemo baš rezoluciju i preporuku? Zato što takvih vrsta, da kažem, akata nema u Predlogu zakona, a ima dovoljno dobrih razloga da budu donošeni u budućnosti. Ono što bi još trebalo promeniti ovde je strategija razvoja. To i nismo mi u našem amandmanu predložili, prosto nismo imali bolju ideju nego da ostavimo strategije razvoja, zbog toga što u vremenu koje je pred nama Vlada treba da predloži Skupštini ili da odlučuje samostalno o usvajanju strategija. Jedan primer imamo, a to je strategija u energetici, koja je već bila u ovoj skupštini.
Potrebna nam je nacionalna strategija o vodama. Potrebna nam je nacionalna strategija održivog razvoja. Potreban je nacionalni plan razvoja. Mi smo jedna od tri zemlje, i to je ono što bih volela da predlagač zakona zaista razume kada mi kažemo strategija razvoja, koja nema nacionalni plan razvoja.
Nacionalni plan razvoja je plan jedne vlade za određeni period, i to tako da su poslovi, projekcije i akcioni plan za svaku godinu, za tromesečja detaljno razrađeni. Predstavlja u suštini, koliko god se meni taj izraz ne dopadao, biznis plan jedne vlade. Neophodan je, ako hoćete da zaista uspešnije nego druge zemlje zapadnog Balkana, koje su Bosna i Hercegovina i Albanija, jer to je zapadni Balkan i to je naša grupa, ako hoćete uspešnije i brže nego one da napredujete.
Nacionalni plan razvoja je jedan ogroman dokument i možda je trebalo, o tome smo razmišljali, da posebno stoji u ovom amandmanu, ali on je prosto jednokratan. To je bio jedini razlog da to sada donosite i onda kada obavite taj desetogodišnji proces, onda ćete imati drugu formu dokumenta koji bi vam se 2005. godine zvao nacionalni plan razvoja.
Koliko je bitan možete videti ako uporedite rezultate u društvima i državama na osnovu strategije za smanjenje siromaštva, koja je samo slika i opis stanja bez finansijskih linija, a nacionalni plan razvoja uvek ima finansijsku liniju u srednjoročnim finansijskim perspektivama EU. Razlika je ogromna, a korist imaju oni najugroženiji slojevi stanovništva, odnosno deo društva u stanju najviše socijalne potrebe.
Uz izvinjenje za prekoračenje vremena, molim vas da ovakvu vrstu amandmana prihvatite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman kojim se posle člana 45. dodaje novi naslov i član 45a, u skladu sa onim kakav je bio duh predlagača i uz našu ponovljenu napomenu da to po nama ne bi trebalo da stoji u zakonu.
Ponavljam, namera nije da pravimo novi zakon, nego da probamo da popravimo sve što možemo. Dakle, predlažemo da se uvede rezolucija i da se rezolucijom vlada obavezuje na postupanje i donošenje odluka po pitanjima iz sopstvene nadležnosti. Zašto smo predložili preporuku, rezoluciju, a mogla je i direktiva.
Svaki put ćete, gde god to može u predlozima naših amandmana, naći nešto što podseća na evropska rešenja i evropske standarde. Da li trenutno primenjene u zemljama Evropske unije ili iz faze gde su razne zemlje pristupale Evropskoj uniji, ali sa jasnom namerom. Zašto? Mislimo da se suviše malo zna o evropskim integracijama u ovom društvu, nažalost, mislim i u ovoj skupštini.
Evropske integracije su proces neosetljiv na izborne cikluse. To je prva osobina evropskih integracija. Dakle, potpuno neosetljive na izborne cikluse.
Druga osobina evropskih integracija je da su dobrovoljan proces i da ništa od poslova koje imate da obavite u evropskim integracijama nije tema bilo čijeg pritiska i bilo čijeg uslovljavanja. Ništa mi ne radimo zbog toga što Evropa od nas traži, nego zato što to treba da bude dobro po naše društvo.
Nedostaje dokumenata. Koliko god da mogu da vodim debatu o tome treba li vlada da donosi rezoluciju ili ne, ali nedostaje dokumenata u našem društvu o jasnoj listi prioriteta, koju Srbija predstavlja.
Mi se bavimo samo stvorenim i nametnutim prioritetima. To je pitanje Haga, kao spoljnopolitičko pitanje, pitanje Kosova i Metohije, kao naše unutrašnje političko pitanje, kao i pitanje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ali, nijedno od tih pitanja nije zaista pitanje kojim se bave zemlje koje su na putu evropskih integracija. One se bave unutrašnjom politikom jer evropske integracije jesu tema unutrašnje politike, a ne spoljne.
Zato govorimo o rezoluciji, direktivama i preporukama. Naše društvo je još uvek u predfazi, kada smo samo izlistali nasleđene probleme i kada smo još uvek u fazi procesa donošenja odluka hoćemo li nasleđene probleme, kao generacija političari koji su sada u Srbiji odgovorni za bilo šta, proslediti našoj deci ili ćemo reći - hajde da jednom završimo sa svim fakturama, ispostavljenim ko zna kada, da bi moglo da se krene u budućnost.
Tome služe rezolucije, da daju listu prioriteta koju zemlja pred sobom ima. Tome služe preporuke, radi liste poslova koje zemlja treba da obavi. Tome služe direktive, znači listi akcionih planova kojima Vlada Republike Srbije zadužuje svaku od institucija sa kojom je u komunikaciji.
Kod nas nema iznenađenja zašto se to ne razume ili ne želi da razume. Nije nam neobično da imamo, češće nego što bi trebalo, kvalifikaciju ili diskvalifikaciju onoga ko predlaže, nego priču o onome šta se predlaže.
Večerašnja i noćašnja rasprava je bila jedna od retkih u Skupštini, gde ste imali prilike da čujete dve opozicione političke stranke koje su govorile o onome što je sadržaj debate. Niste imali prilike da čujete diskvalifikaciju i da bude važno ko govori, a ne da bude sve važno šta govori. To je ogroman iskorak u političkoj komunikaciji u Srbiji. Meni bi bilo drago da to bude preovlađujuće stanje. Nažalost nije.
Znam da je činjenica da smo raspravljali ovoliko o našim amandmanima i amandmanima kolega SRS više posledica nepoznavanja komunikacije unutar Skupštine, nego što se iko potrudio da zaista vidi šta bi značio sadržaj bilo kog od amandmana koji je podnet na Predlog zakona o vladi.
I za rezoluciju, i za deklaraciju, i za direktive koje će vlada doneti uvek ćemo glasati. Verujte mi ili nemojte, za šest meseci doći ćete u istu ovu skupštinu sa predlogom da se unese rezolucija, preporuka i direktiva. Možda, kada bi malo više svi čitali, ne bi bilo zgoreg, skratili bismo vreme, a ponavljam da noćašnja noć bude nauk da ne bude važno ko govori nego šta se govori. Mnogo lakše ćemo se sporazumeti nego da komuniciramo na nivou netrpeljivosti. Mi to bar ne radimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub Demokratske stranke podržaće amandman na Predlog zakona o državnoj upravi koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Vjerica Radeta, Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, iz prostog razloga što je taj amandman mnogo bolje i tačnije rešenje nego predloženi tekst u članu 3, pogotovo stav 2, koji kaže da Narodna skupština nadzira rad organa državne uprave preko nadzora nad radom Vlade i članova Vlade.

U celom zakonu, kako smo rekli u raspravi u načelu, ima viška teksta, ima viška rečenica, i to nejasnih i sa naše tačke gledišta nepravilno pisanih. Mi smo vam rekli u načelnoj raspravi da je ovo stranačka borba, mi bi ćutali oko oba zakona iz prostog razloga što ovaj zakon znaju da čitaju i znaju kako će biti deprimirani ljudi u organima državne uprave. Nije to u pitanju.

Dakle, nemamo mi ništa kao stranka od toga što ogromna većina ljudi koja radi u državnoj upravi kaže - kakvo je ovo čudo? To što će Vlada odnosno starešina organa imati slabiju poziciju, jer ovo skida autoritet ako se Vlada dogovori da ovo treba da bude usvojeno, nije nikakva stranačka korist. Da to razjasnimo. I upravo je tekst ovog zakona nerazumljiv tekst, sa viškom priče, za nas praktično nerešiv da bi podnosili amandmane, osim u izuzetnih šest amandmana, kao što je to bio slučaj sa zakonom o Vladi.

Ako prihvatite da nadzor nad organima državne uprave vrši Vlada, onda imate jasno i čisto rešenje. Ono što u suštini zabrinjava i što pokazuje dozu nepoštovanja prema narodnim poslanicima su obrazloženja za odbijanje amandmana i jedan deo moje rasprave u pojedinostima biće posvećen čitanju ovih obrazložena. Zato da svi vidimo šta rade organi državne uprave.

Neko u organima državne uprave se usudio da napiše kako nadzor sudova nad radom organa državne uprave preko upravnog spora nedvosmisleno proizilazi iz odredbe člana 124. stav 3. Ustava, prema kojoj o zakonitosti pojedinačnih akata, kojima državni organi i organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama, odlučuje sud u upravnom sporu. Dakle, to ne stoji, pa ne stoji, i to zna ko je pročitao Ustav i ko zna šta je sud.

Rečenica kakva je data, a tiče se upravnog spora, da preko upravnog spora rad organa državne uprave podleže nadzoru sudova u suštini predstavlja kontrolu i svako ko hoće može tako da je tumači.

Ono što ste u obrazloženju za odbijanje amandmana još napisali jeste da Narodna skupština nema neposredna nadzorna ovlašćenja nad radom organa državne uprave, kao što ih ima Vlada. Kako onda mogu da pozovem ministra u Skupštinu? Da li je ministar starešina organa koji vodi jedan organ državne uprave?

Šta to znači da nemam neposredan nadzor? Da li to znači da vi pokušavate obrazloženjem u ovom zakonu da objasnite da u Narodnoj skupštini mi ne smemo da pozovemo ministra da ga propitamo, da li po pitanju rasprave o poverenju, da li po bilo kom pitanju za koje mi smatramo da je od interesa za Skupštinu. Sa recimo malo ciničnog humora, tekstovi zakona o državnoj upravi i zakona o Vladi su dokaz da niko ne vrši nadzor nad organima uprave, jer da je Vlada izvršila nadzor nad predlogom akta organa državne uprave, on u ovakvom tekstu sigurna sam ne bi došao u Skupštinu.

Molim da prihvatite ovaj amandman, pošto jednostavno doprinosi jasnoći člana 3, kao jednog od prvih članova.

Poštovani predsedavajući, na osnovu člana 82, a zbog očitog neslaganja stanja u sali i na monitoru, na primer poslednji red sa desne strane, tražim da utvrdite kvorum. Molim sve kolege da sede u sali ako već ne učestvuju u raspravi i da poštuju Poslovnik, da ne bismo morali da primenjujemo sve tehnike koje inače postoje u ovoj skupštini, dakle, prozivka, prebrojavanje. Molim vas da utvrdite kvorum.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 6. u Predlogu zakona ima marginalni naslov koji kaže - Nadzor nad ustavnosti i zakonitosti. Dakle, ako je nadzor nad, onda nije nadzor nad kome, čemu, nego nadzor nad kim, čime; ili je nadzor bez nad.
Moram da komentarišem, zato što su u pitanju padeži, a ne stav pozicione ili opozicione stranke, ili stav iz programa bilo koje stranke ili vladajuće većine, nego padež, kome-čemu, kim-čime.
Naš predlog je da se član 6. briše ne zbog padeža, mada bi to bio dovoljan razlog za ozbiljnog predlagača, nego zbog toga što član 6. u predloženom tekstu glasi (stav 1): "Vlada nadzire ustavnost i zakonitost opštih akata autonomnih pokrajina, opština, gradova, grada Beograda, javnih preduzeća, ustanova i imalaca javnih ovlašćenja".
Dalje, stav 2. kaže: "Vlada može obustaviti od izvršenja njihove opšte akte i na njima zasnovane pojedinačne akte, rešenjem koje stupa na snagu kada se objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije" i koje prestaje da važi ako Vlada u narednih 15 dana ne pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti".
Ovaj član mora da se briše. Ukoliko zbog tvrdoglavosti, da ne upotrebim neke teže reči, namere i osećanja vladanja sa 126 poslanika, ipak usvojite, budite sigurni da ovo ide na ocenu ustavnosti i zakonitosti i da pada na Ustavom sudu, zato što je u direktnoj suprotnosti sa članom 125. Ustava stav 1. tačka 1, jer ne može Vlada zakonom o sopstvenoj organizaciji i načinu rada da preuzima definisana ovlašćenja i nadležnosti Ustavnog suda.
To ne može i ne postoji tumačenje kojim bi bilo koga mogli da ubedite, sa dobrim padežom ili lošim padežom kako stoji, da Vlada može da vrši nadzor nad ustavnosti i zakonitosti.
Tim gore je što se odredbama ovog člana ne definiše kako će to Vlada nadzirati ustavnost i zakonitost, sa čime ćemo nadzirati kao Vlada, da li ćemo uzimati kao da smo revizori reprezentativne uzorke akata lokalnih skupština, javnih preduzeća, Skupštine AP Vojvodine, pa da vidimo šta može od tih akata, odnosno ako nešto nije u redu.
I ko će to da radi, ministar pravosuđa, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ministar policije, ko će da kaže, napravio sam slučajan uzorak iz 16 opština u Novom Sadu, četiri dokumenta Skupštine AP Vojvodine i dva javna preduzeća, i našao sam jedan dokument i evo vršim nadzor nad ustavnošću i zakonitošću.
Drugo, po kom osnovu će Vlada procenjivati da li je lokalna samouprava donela zakonit akt, kako će to da radi, kojim organom, a ako se mislilo da će se Vlada starati o primeni Ustava i zakona, onda tako treba da piše, onda se zna ko je zadužen da vodi računa o primeni Ustava i zakona, a ne da nadzire ustavnost i zakonitost, jer nema ni čime, nema ni kako to da radi, jer u suprotnosti je sa postojećim Ustavom.
Ako hoćete da to bude u budućem ustavu, nemam ništa protiv, ali i tada ne može da piše u neispravnom padežu. Šta je sa drugim krivičnim delima? Zašto je Vlada odabrala da nadzire ustavnost i zakonitost lokalnih samouprava, Skupštine Vojvodine i javnih preduzeća? Zašto nije odabrala da se u opštem slučaju mešaju krivična dela raznih vrsta, lake krađe, teške krađe, razbojništva, pa će Vlada da procenjuje šta će da radi.
To je prosto odredba koju morate brisati iz ovog zakona, prihvatanjem amandmana od strane Vlade ili glasanjem na Skupštini, zbog toga što se uopšte ne radi o tome da li bi Demokratska stranka propisala drugačije, da li je u skladu ili nije u skladu sa politikom bilo koje stranke. Radi se, ako hoćete da čitate, o tekstu zakona koji je neprimenljiv.
Dakle, ne govorim o političkoj nameri koja može da se čita iz ovog člana, koja je katastrofalna. Znači, politička namera koja može da se čita, to nemam razloga da radim, ali to može da se čita, da Vlada hoće posebna ovlašćenja, koja nisu data Ustavom, u kontroli lokalnih samouprava, javnih preduzeća i Skupštine Pokrajine Vojvodine. Odakle vam prava?
Može se i tako koncipirati rasprava, ali ponavljam da neću to da radim, nego hoću ispravan padež i član zakona u skladu sa Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 8. ima naslov - Ovlašćenja prema organima državne uprave, i sva tri stava. Dakle, odredbe celog člana prepisane su iz Ustava, član 90. tačke 5, 6. i 7.
Prvo je nejasno zašto samo te odredbe od svih odredbi člana 90. kojih ima još, a koje se odnose na istu stvar. I nanovo se postavlja pitanje citiranja ustavnih načela u zakonu. Ovo nije jedini član i mi kao stranka imamo argumentovano protiv da se ustavne odredbe citiraju u zakonu, koja god ustavna odredba, na koji god se zakon odnosi, iz najmanje dva razloga.
Prvi je što citiranjem ustavne odredbe u zakonu i na moju veliku žalost vašim odlučivanjem da se recimo u predloženom tekstu ovakav član u zakonu usvoji – još uvek hoću da verujem da ima zdravog razuma više od tvrdoglavosti i da ima više svesti nego političke strasti, pa ćete razmisliti još jednom i o amandmanima i o zakonu u celini – dovodite do toga da Ustavni sud, ukoliko bilo ko od nas podnese zahtev za ocenu ustavnosti člana 8. zakona o Vladi, ako bude usvojen u ovakvom tekstu, de fakto ocenjuje ustavnost Ustava Republike Srbije. Za to Ustavni sud nije nadležan.
Znači, ako mu se obratim sa zahtevom da oceni ustavnost ove odredbe, Ustavni sud mora da mi odgovori da neće da radi ili da ovo stavlja van zakona i da izmišlja bilo kakvu gimnastiku da bi se prevazišlo nepotrebno stanje prepisivanja ustavnih odredbi.
Ustavne odredbe kao načelne odredbe služe za to da u zakonima razvijete ta načela, da precizirate, da napišete način na koji ćete obezbediti primenu ustavnih odredbi, zaštitne mehanizme koje ćete obezbediti zakonima, nikako i nikada ne služe da se prepisuju u celosti u tekst bilo kog zakona.
Da bude potpuno jasno zašto se ovolikim brojem amandmana na zakon o Vladi borimo za popravak ovog zakona, koliko tu nema nikakve vrste stranačke obojenosti i programa, ima samo politike kao zanata. I znajući ko će prvi čitati zakon o državnoj upravi, zakon o Vladi, ako bi bilo obojeno navijački i stranački, dakle, kako se to u Srbiji inače navijačkim strančarenjem smatra, najviše bih navijala da zakon o državnoj upravi u predloženom tekstu, zakon o Vladi, usvojite tako kako je predložen, jer to čitaju ljudi od kojih vi zavisite, koji će vam se iza leđa rugati strašno.
Ali, nije u tome stvar. Ne kada je u pitanju zakon o Vladi, ne kada je u pitanju zakon o državnoj upravi, koliko god vama to neobično zvučalo. Znači, kada me pitaju na međunarodnoj sceni, jer predsedavam Odborom za inostrane poslove, govorim o mojoj vladi i o mojim ministrima, i oni predstavljaju Republiku Srbiju. Ovo se odnosi na to i prosto je potpuno odsustvo bilo kakvog zdravog razuma da pokušate da branite na bilo koji način prepisivanje odredbi Ustava u bilo koji zakon.
Ne možete uporedno, ne možete nikako, osim tvrdoglavošću i da budem malo cinična - pokazaćemo mi žutima. Od toga koristi nema, niko od toga nema koristi. Verujte, da je do stranačkih navijanja, samo usvojite ovako kako piše, ljudi u ministarstvima, ljudi u organima, posebnim organizacijama, ljudi u lokalnim samoupravama, o vama će misliti loše. Ćutke bi prešli preko zakona.
Ali, ne radi se o tome. Radi se o važnom zakonu i radi se o važnom prilazu zakonu. Mi smo potpuno ubeđeni da ni jedna ustavna odredba ne može biti prepisivana u tekst zakona, pogotovo ne na ovaj način, da se iz jednog člana koji obuhvata skoro sve nadležnosti, odnosno ovlašćenja Vlade, prepisuju samo tri tačke. Ponavljam, to je nehat prema ovoj skupštini i prema onima koji zakon treba da čitaju i primenjuju.

Dame i gospodo, član 9. u istovetnom tekstu se nalazi u zakonu o državnoj upravi, ima naslov - Javnost rada, i glasi: "Rad Vlade je javan. Vlada je dužna da javnosti omogući uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i poslovniku Vlade".
Mi predlažemo da se stav 2. u članu 9. briše zbog toga što predloženim rešenjem predlagač dokazuje da ne razume javnost rada. Citirani zakon se odnosi pre svega na informacije koje se traže od Vlade. Zakon o dostupnosti informacija, koji smo usvojili u ovoj skupštini, propisuje mehanizme, proceduru, ovlašćene tražioce i obavezne davaoce informacija o roku, o vrsti, o svemu onome što informacija podrazumeva.
To je zakon o dostupnosti informacija, da zakonom obavežete sve one u javnom poslu na koji način su dužni da informacije daju. Bez obzira da li se informacija traži od Vlade ili od organa i organizacija, javnost rada Vlade podrazumeva dobrovoljnu i poželjnu spremnost Vlade da informiše o svom radu, o svim segmentima svog rada, i da informacije daje najširoj javnosti, bez ičijeg posebnog zahteva. To je javnost rada.
Dakle, javnost rada je kada vi izričete svoj stav dobrovoljno, kada kažete - mi hoćemo Vladu koja je otvorena, koja je servis građana, mi dobrovoljno svima pružamo sve vrste informacija o svim poslovima kojima se Vlada bavi. To možete da pišete u zakonu, rukovanje informacijama posebne vrste.
Može da bude u ovom zakonu, a i ne mora. O tome bi mogli da se sporimo, ali ovo pokazuje da se ne razume javnost rada, da se u jednom zakonu vi obavezujete na poštovanje drugog zakona. Kakvu vladu vi to pravite? Koja će kazati u stavu 2. da hoćemo organizaciju vlade koja se obavezuje na poštovanje zakona koji je donet u ovoj skupštini na predlog Vlade. To je kao da pišete da će u Vladi svi poštovati odredbe Krivičnog zakona, da će u Vladi svi poštovati odredbe Porodičnog zakona. Ne može to da stoji u zakonu o Vladi.
Ako ne budete poštovali odredbe Zakona o dostupnosti informacija, onda ćete biti uhvaćeni pa ćete biti kažnjeni ili nećete biti uhvaćeni. To je potpuno drugo pitanje, ali ne možete u korpusu nečega strašno važnog, po evropskim standardima strašno važnog, o tome šta je javnost rada državnog organa, navoditi pogrešnu odredbu.
To je loša poruka onima oko kojih se slažemo da hoćemo da dokažemo da smo sposobni da dobrovoljno menjamo naše društvo, zakonodavstvo, tako da to bude pozitivno nabolje. Ovo vam je kao odredba u zakonu o zaštiti konkurencije, gde ste predložili da o konkurenciji vodi računa ministar. Zna on valjda šta je tu konkurencija i ko tu treba da bude u konkurenciji.
Svaki pokušaj da jednom nemuštom, nepismenom ili nepotrebnom odredbom prosto se naudi onome što treba da bude proces standardizacije, naići će na naš otpor i po našoj proceni argumentovanu raspravu. Ovaj član o javnosti rada mogao bi da sadrži stavove o instrumentima javnosti, načinu ostvarivanja rada otvorene vlade, što bi mogla da bude obaveza koju će Narodna skupština posebno zahtevati od Vlade. Znači, može svašta.
Možete sami da pišete šta su instrumenti, može Narodna skupština da vam traži ili može da bude definisano unutrašnjom organizacijom Vlade, ali ne može da piše u zakonu o Vladi da se obavezujemo da ćemo poštovati Zakon o dostupnosti informacija. Ne može. Koliko god vi voleli da je to napisano bez greške, ne može. Mnogo je pametnije onda odustajati, bez obzira na dobacivanje - e, može. Dakle, o tome se radi.
Osoba koja radi u Ministarstvu gospodina ministra dobacuje narodnoj poslanici za vreme govora - e, može. E to je srpska politika. Drugi poslanik dobacuje - kako smo mi na vašu politiku. Kažite, poslaniče?
(Vukosav Tomašević, sa mesta: Nije bodrumska politika.)
Koja je to politika, poslaniče? To je srpska politika? Dakle, srpska politika je da sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo ne zna red. U Vojvodini kažu - evo derana ne zna reda, ali ako, naučiće on.
Razlika koja postoji između nas iz Novog Sada i ovih ostalih je u tome kako ministar reaguje na ono što zna da je argumentovana kritika. Molim vas ipak u svojstvu narodne poslanice Narodne skupštine da svoje saradnike informišete o tome kako moraju da se ponašaju dok sede u klupama Narodne skupštine. Javljaju se i drugi lokalizmi narodne poslanice iz Kragujevca, znam sve to, ali nema grada do Nova Sada.

U delu 2. je, dame i gospodo, sastav, mandat i uređenje Vlade. Iznad člana 10. naslov "Sastav Vlade i položaj članova Vlade", pa ponovo "Sastav Vlade".
Član 10. glasi: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika Vlade i resorni ministri.
Vlada može imati ministre bez portfelja.
Broj potpredsednika Vlade i ministara bez portfelja određuje Narodna skupština pri svakom izboru Vlade, na predlog kandidata za predsednika Vlade".
Amandman DS-a, koji smo uložili na naslov i na član 10, jeste da se deo II "Sastav, mandat i uređenje Vlade" menja i glasi: "Sastav, mandat i unutrašnja organizacija Vlade". Ovo je zaista ovlaš. To je pitanje jezika, kojem ste skloni ili niste, jer ako je uređenje Vlade, onda može biti komičnih komentara šta to sve znači za uređenje Vlade.
Uređenje Vlade, evo narodni poslanik Nikolić je odmah odredio svoju sliku o uređenju Vlade, pa kaže - da se čisti, da se sprema i sve ostalo. Dakle, može biti komičnih komentara. Ne radi se o tome, zna se da se odnosi na unutrašnju organizaciju. To je razlog amandmana, ako se zna da je unutrašnja organizacija, a ne piše. Toliko je jednostavan amandman.
Ono što smo predložili kao izmenu samog teksta i odredbi člana 10. je sledeće: "Vladu čini predsednik, jedan ili najviše tri potpredsednika i ministri".
Stav 2: "Broj potpredsednika Vlade i ministara utvrđuje Narodna skupština pri svakom izboru Vlade, na predlog kandidata za predsednika Vlade".
Stav 3: "Vlada u svom sastavu ima 30% manje zastupljenog pola".
Osim jezičkih ispravki koje sam spomenula, izostavlja se odredba o ministru bez portfelja iz više razloga. Dakle, Vlada nema ministre sa portfeljom, pa da govori o ministrima bez portfelja. To je, znamo, bilo pitanje prakse više, budimo iskreni jedni prema drugima, za to da se nekome da neko mesto da nešto radi, sa nekim ljudima, nego što je to zaista imalo ikakvog smisla ili što je ličilo na vlast, kao javni servis, kao nešto što služi građanima sve zajedno.
Ali, u redu, i druge države su imale takva iskustva. U suštini, radi se o ministru bez ministarstva, da bude potpuno jasno. Dakle, oni koji će vam se smejati zbog ovih odredbi znaju, ali ovo govorim i zbog onih koji nas gledaju. Znači, on nije starešina organa uprave. On nema čime da bude starešina organa uprave. U takvoj poziciji su potpredsednici Vlade.
Onda nema potrebe da uvodite još jedno ministarsko stanje, pošto to nije ni čovek sa ministarstvom, ni čovek bez ministarstva. To je jedno ministarsko stanje. Znam ljude poimence koji su bili ministri bez portfelja i oni su, u suštini, obavljali poslove zavisno kakav je ko, znači u odnosu na lični karakter, personalne karakteristike onoga koga su ranije vlade, a tu uključujem i vlade pre 2000. godine, predlagale za ministarstvo bez portfelja.
Nema potrebe uvoditi još jedno ministarsko stanje, zato što status tako predloženog ministra može biti rešen Zakonom o ministarstvima, jer ovde nigde nije uvedeno da ćete vi prestati da predlažete, ako se usvoji ovaj zakon, Zakon o ministarstvima, što znači isto to što imamo sada - dok imamo važeći Zakon o Vladi iz 1991, sa amandmanima 1993. godine.
Svaki put smo imali zakone o ministarstvima, sa jasno definisanim nadležnostima svakog od ministarstava koje predlaže pojedini kandidat za predsednika Vlade. Nema smetnje da bude predložen i voljom većine ministar ministarstva za poseban deo u programu Vlade, kao koordinator, a na predlog predsednika Vlade.
Postoji jedno mesto koje bi imalo i našu podršku, to su evropske integracije. Dakle, ova vlada se rešila, i to je politika, da ima kancelariju za pridruživanje, da nema ministarstvo. Uporedno iskustvo pokazuje - neko ima ministarstva. Ta kancelarija za pridruživanje će morati da se ojača. Znači, kako budete obavljali sve poslove tokom pregovora oko ugovora o stabilizaciji i asocijaciji, moraćete da imate jaču instituciju, dođite u Skupštinu i kažite - mi želimo jednog ministra koordinatora, ne šefa pregovaračkog tima, nego želimo tu osobu iz raznih razloga, i nema razloga da ova skupština to ne prihvati.
Poslovi evropskih integracija su, ponavljam, idealan primer, ako strategija nije da se ima ministarstvo. Ako je strategija da se ima ministarstvo, ministar bez portfelja, onda ćete doći i tražiti izmene zakona o ministrima.
Odredba o 30% manje zastupljenog pola je odredba koja je u skladu sa evropskim standardima. Mi je imamo u izbornim zakonima i nema nikakvog razloga da ova vlada sebe ne obaveže, ovakvom odredbom u zakonu, prihvatajući i taj evropski standard, i znajući da u Srbiji sigurno ima, ako Vlada ima 18 članova, 6 sposobnih žena da odgovorno i efikasno vode neka ministarstva. Sigurna sam da će Srpska radikalna stranka glasati za ovaj amandman, ako ni zbog čega drugog, ono zbog 30% žena u izvršnim organima. Hvala.
(Vjerica Radeta: Mi biramo po stručnosti.)

Dame i gospodo, jedini mehanizam kojim mogu da dam pojašnjenje trećeg stava amandmana, koji kaže - Vlada u svom sastavu ima 30% manje zastupljenog pola, jeste da se pozovem na poslovničku odredbu pogrešnog tumačenja. Ne mislim da se o tome radi, nego mislim da je potrebno pojasniti, s obzirom na ono što se čulo ovde za govornicom.
Dakle, kada se radi o 30% manje zastupljenog pola, u stavu jasno piše - u sastavu Vlade. Znajući koliko otpora prikrivenih, posrednih ili neposrednih može da bude za ovakvu javnu podršku i motivaciju stručnim ženama da se nađu u izvršnoj vlasti, želim da pojasnim da ne radim to kao predlog zato što piše u aktima EU. Ne radim to zato što piše na sajtu Evropske komisije i što su 30% žena u članstvu Evropske komisije i ne radim to zbog toga što to ima osam ili 12 zemalja od 25 zemalja članica EU. To predlažem zbog nas, to je dobro za nas.
Verujte mi, ako će Vlada da istumači da je sastav Vlade nivo budućih državnih sekretara ili pomoćnika, svejedno, ali zar vam ne zvuči nelogično da je u Srbiji za 12% u populaciji više visokoobrazovanih žena nego muškaraca, a da ih je 23% više nezaposlenih nego što je muškaraca. Mora da postoji nekakav nepisani razlog, nekakvo nepisano pravilo zbog čega stručne visokoobrazovane žene, sa velikim radnim iskustvom, ne mogu da dođu u poziciju da učestvuju u donošenju odluka koje se odnose na sve naše živote.
Vlada je to mesto, gde vam se donose odluke koje se tiču svih nas i najbolja odluka ove vlade ili buduće biće da kaže - jeste, imamo problema sa predrasudama, imamo problemima sa nepisanim pravilima, nikada na uštrb kvaliteta. Uvek ako su dvoje iste stručnosti, istog radnog iskustva, onda Vlada kaže - 30% mesta u sastavu Vlade, mi hoćemo da kažemo da žena ima prednost. Od toga Vlada može da ima samo koristi, od toga zemlja može samo da ima koristi.
Spomenut je ovde primer da je u vremenu između dva rata u ovoj istoj Srbiji donesen propis da svaki četvrti mora biti visokoobrazovan. Zašto? Zašto nisu visokoobrazovani po prirodi stvari hteli da budu u Narodnoj skupštini Republike Srbije? Mora da je postojao neki razlog, pa je postojao neko pametan u državi, pa je rekao - hoćemo visokoobrazovane u Narodnoj skupštini.
Isti nivo zdravog razuma očekujem od svih nas, jer nam trebaju stručne žene, ogromne kompetentnosti, da rade u Vladi Republike Srbije i da učestvuju u donošenju odluka. Od toga društvo može da ima samo koristi, nikako štete.

 Dame i gospodo, ovaj amandman i razlozi za njegovo odbijanje  su ilustracija za nepoznavanje kako treba da funkcioniše Skupština kao institucija.
Dakle, radi se o amandmanu na član 11. naslova - Nespojivost i sukob interesa. Čitam član kako je predložen u Predlogu zakona. On glasi: "Izuzev funkcije narodnog poslanika, članovi Vlade ne mogu biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, institucijama Srbije i Crne Gore, organu autonomne pokrajine, opštine, grada i grada Beograda, vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva sa dužnosti člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa".
To je napisano tako da ne verujem da bilo ko od vas može da ponovi, a da mnogo nas i ne razume šta je pisano. Amandman je jezičke prirode i zato ilustracija bahatosti i tvrdoglavosti.
U amandmanu stoji: "Član Vlade može biti narodni poslanik. Za člana Vlade ne može biti birano lice koje obavlja drugu javnu funkciju u državnom organu, institucijama Srbije i Crne Gore, organu autonomne pokrajine, opštine, grada i grada Beograda.
Član Vlade ne može obavljati delatnost koja je po zakonu nespojiva sa dužnostima članova Vlade, niti sme biti učesnik sukoba interesa. Kandidat za člana Vlade mora otkloniti svaku smetnju ili sukob interesa najkasnije na dan izbora Vlade".
Dakle, amandmanom se nismo mešali ni u šta, osim u preciznu jezičku formulaciju. To je sada već poslednji obrt tvrdoglavosti. Možete da kažete - dometnuli ste rok. I jesmo. Četvrti stav glasi: "Kandidat za člana Vlade mora otkloniti svaku smetnju ili sukob interesa najkasnije na dan izbora Vlade". Zašto bi bilo koja vlada to odbila? Zašto, ako se odredbom o otklanjanju sukoba interesa sa krajnjim rokom otklanjaju te smetnje. Smatramo da je neophodna jer je pretpostavka za članove Vlade.
Postojeći predsednik Vlade i svaki budući predlagaće ljude koji se i inače bave nekim poslom od javnog interesa. U Vladu ulaze i izlaze ljudi koji su u raznim sektorskim delovima javnih poslova ili poslovima od opšteg značaja generalno i zašto onda ne prihvatiti stav da, ako se već bavio javnim poslom, otkloni svaku smetnju najkasnije do dana izbora Vlade. U skladu je sa Zakonom o sukobu interesa i potpuno čvrsto daje odredbu da se postaje član Vlade potpuno u skladu sa zakonom.
Na Odboru na kojem je bilo rasprave nije bilo razumnog obrazloženja zašto se ovaj amandman odbija, ali činjenica da hoćete da odbijete amandman samo radi odbijanja amandmana je slika atmosfere. To je pravo većine, ali to nikada nije dobro po većinu. To je kratak užitak od sadašnjih dva minuta glasanja i dugačko žaljenje za sledećih dve, pet i 20 godina, nakon pogrešnih odluka čije zadovoljstvo traje samo dva minuta.

Dame i gospodo, član 12. ima naslov: "Predsednik Vlade". Amandman koji smo predložili najvećim delom predstavlja promene jezičke prirode, gde nije pitanje stila, nego je prosto pitanje pravila našeg jezika, da bi bio jasan i pravni jezik, jer su obrazloženja u datim stavovima 1. i 2. neodgovarajuća.
Ono što je ključna sadržina ovog amandmana jeste da je izostavljen poslednji stav, jer on nikako ne može biti predmet ovog zakona. Možda može da bude predmet Poslovnika Vlade, ako Vlada u nekom sastavu, ovom i u bilo kom, o tome odluči.
Dakle, prvi stav člana 12. u predloženom tekstu glasi: "Predsednik Vlade vodi i usmerava Vladu, stara se o jedinstvu političkog delovanja Vlade, usklađuje rad članova Vlade, predstavlja Vladu i saziva i vodi njene sednice". Predlog u amandmanu je, po smislu, potpuno isti tekst, ali po našem shvatanju pravnim i jasnim jezikom napisan - da predsednik Vlade predstavlja Vladu, saziva i vodi sednice Vlade i usklađuje rad ministarstva.
Ono što smo dodali jeste da je predsednik Vlade odgovoran za ostvarivanje programa Vlade. Ni u jednoj rečenici, ni u jednoj odredbi u celom zakonu nemate reč "odgovoran". Ne znam da li je to psihologija zakonopisca da podsvesno njemu ta reč ili njoj, ko god da je to pisao, ne odgovara da je upotrebi, ali je ključna rečenica u bilo kom zakonu o vladi da je predsednik vlade odgovoran za ostvarivanje programa vlade.
To vam je definicija, kao šta radi, opozicija radi u parlamentu. Deli odgovornost sa većinom za institucije u parlamentu i radi sve što može da dokaže da je vlada nesposobna. To je, srpski rečeno, po defoltu, ono što radi opozicija u svakom parlamentu. Vidim da se ovde jedan deo parlamenta, opozicija, slaže, da zna i odgovor na drugo pitanje da li je Vlada nesposobna, ne dobacuju - jeste, ali ću ih citirati. I drugi deo, koji se ne slaže, a to jeste posao opozicije. To je definicija opozicionog rada.
Zajedno sa vladajućom većinom delimo odgovornost za funkcionisanje parlamenta, ali radimo sve na kritici vlade i na dokazivanju da je vlada nesposobna, bilo koja vlada, bilo ko da je opozicija. Tako da ovde mora da stoji da je predsednik Vlade odgovoran za ostvarivanje programa Vlade. Zato ga biramo. Nije Skupština odgovorna za ostvarivanje programa, nego je predsednik Vlade odgovoran.
Drugi stav u predloženom članu kaže: "Predsednik Vlade može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva i posebna zaduženja, shodno programu i politici Vlade."
Naš predlog je da je predsednik vlade opet odgovoran za unutrašnju organizaciju vlade i za usaglašen rad vladinih organa i organizacija u ostvarivanju politike vlade, i da je predsednik vlade obavezan na javnost svog rada.
Vratiću vas na argumentaciju oko javnosti vlade. Javnost rada vlade, javnost rada skupštine je nešto na šta vi dobrovoljno pristajete. Javnost rada lokalnih organa je nešto što vi dobrovoljno preuzimate kao strategiju komunikacije sa onima zbog kojih postojite, sa onima koji su vas birali, zato što je to ne samo normalno u modernoj politici, nego je dobro za bilo koga ko je u lokalnim organima, u skupštini, u vladi. Dakle, predsednika vlade obavezati na javnost svog rada.
Poslednji stav u predloženom tekstu je da član vlade može zahtevati da vlada odluči da li je pri tome, a misli se na davanje uputstava, predsednik vlade prekoračio svoja ovlašćenja. To ne može da stoji u zakonu o vladi. Koliko god me uveravali pre neki sat da je srpska politika i da neko kaže ne može, a da drugi samo kaže, e može, ne verujem da je to srpska politika. Mislim da je srpska politika ili politika u Srbiji tačnije, prostor gde razmenjujemo argumente. Nudim vam argumente zašto ne može u zakonu da stoji da član vlade zahteva da vlada odlučuje o tome da li je predsednik vlade prekoračio svoja ovlašćenja.
Prekoračenje ovlašćenja predsednika vlade je ozbiljna stvar i o tome može da se raspravlja samo na skupštini. Nigde više. Može vlada da zaključi da nema većinu ili da ima većinu koja bi je podržala, bez obzira na prekoračenje ovlašćenja, ali neće i konsekvence, i podnosi ostavku ili već šta odluči da radi. Inicijativa člana vlade ne može da se stavlja ovako u odredbu, a pogotovo što ovaj stav nije razrađen.
Dakle, čak i ako bi prihvatili, pošto znam da hoćete, nije to poenta, poenta je da sve ovo što mi govorimo bude u zapisnicima Skupštine i da čuju ljudi koji će morati da rade po ovom zakonu, i konačno i oni zbog kojih mi i postojimo. Šta ako se utvrdi da jeste ili nije prekoračio ovlašćenje, šta u jednom i drugom slučaju se dešava sa članom vlade ili sa predsednikom vlade. To ovde ne stoji.
Znači, prvi slučaj, usvojili ste zakon u predloženom tekstu i jedan član vlade je rekao, predsednik je prekoračio ovlašćenja i ispostavi se da to nije istina; i šta on kaže, izvinite, neću više nikada.

Izvinjavam se, zaista se izvinjavam, trebalo je da me ranije opomenete. Zahvaljujem i zaista vas molim da razmislite da prihvatite ovaj amandman.