Dame i gospodo, na dnevnom redu je ratifikacija Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske.
Verovatno da nije tema ratifikacije upravo citirana ovo bi prošlo kako i inače rutinski prolaze ratifikacije sporazuma koje vlade zemalja čine, a za koje je potrebna potvrda Skupštine da bi sporazum mogao biti primenjen. Međutim, zbog toga što je predlog sporazuma koji je pred nama praktično samo povod za jednu debatu, danas imamo prilike da slušamo, u stvari, o dve teme.
Najmanje o tome šta je sadržaj sporazuma i najmanje o proceduri, za koju je Skupština po Ustavu ovlašćena da je sprovede kada je u pitanju ratifikacija sporazuma između vlada, pa ma kada taj sporazum bio potpisan, pre mesec, pre šest meseci ili pre godinu dana.
Nas čekaju ratifikacije sporazuma koje su vlade parafirale, koje se tiču, na primer, zaštite životne sredine ili se tiču ugovora o zajedničkom ekonomskom tržištu Jugoistočne Evrope CEFTA, kao što nas čeka i ratifikacija sporazuma koje su vlade parafirale, a tiče se zajedničke elektroenergetske zajednice Jugoistočne Evrope, koju čine sve zemlje bivše Jugoslavije, i Rumunija, i Bugarska, i Albanija. Znači, da nije tema koja je predložena, verovatno bi rasprava o ratifikaciji sporazuma trajala kratko i završila bi se glasanjem.
Međutim, danas umesto da govorimo o procesu ratifikacije, u suštini smo otvorili temu analize primene Dejtonskog sporazuma. Dejtonski sporazum, kojem ima 11,5, uskoro će 12 godina, jeste sporazum koji je 14. decembra potpisan i napravljen uz saglasnost Beograda, Zagreba i Sarajeva, tako da u suštini nemate ni pobednike ni poražene, i sporazum koji je potpisan zaista je trebalo da prekine ratna dejstva na teritoriji bivše Jugoslavije.
Sporazume o miru, ugovore o miru vlade mogu da potpisuju, ali samo ljudi na teritoriji na kojoj se sporazum odnosi mogu taj mir i stabilnost, i zajednički život zaista da naprave.
Razlika između onoga što vlade imaju namere u sporazumima koje potpisuju i razlika između realnosti ume da bude ogromna. Ono što je važno da razumemo da je sporazum o kome je reč danas neposredna posledica načina na koji je Dejtonski sporazum koncipiran i prostora koji je Dejtonski sporazum ostavio za specijalne veze entiteta sa susednim državama.
Namera i cilj, u to ne sumnjam, bila je da se stvore stabilni uslovi u regionu, da se stvore osnovni uslovi da možemo da krenemo napred, nakon što smo svi zajedno platili ogromnu cenu jednog pogrešnog, loše procenjenog, katastrofalnog političkog i istorijskog projekta, koji je regionu, bar iz Srbije, i u Srbiji ponuđen krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.
Zato što se u suštini priča o primeni Dejtonskog sporazuma, hoću da u taj deo rasprave, ako mogu, unesem doprinos opisujući i današnju Bosnu i Hercegovinu u brojevima od jedan do šest. To je jedna država koja ima dva entiteta, ima tri naroda, ima četiri miliona stanovnika, pet nivoa vlasti, što nema ni jedna druga država u Evropi i ima šest međunarodnih organizacija koje se još uvek, 12 godina kasnije, staraju o tome da kako-tako sistem javnih poslova, javnih finansija, javne administracije, svi sektori koje neka država treba da ima, da funkcionišu.
Meni ne bi smetalo da naša Skupština, da li na plenarnim sednicama ili na odborima koji su za to zaduženi, raspravlja o primeni Dejtonskog sporazuma, jer su glasovi i kritike na rezultate za poslednjih 12 godina glasni u raznim krugovima, ali mi smeta i zameram da se razgovara o Dejtonskom sporazumu u stvari plasira teza o tome da je etnički identitet isto što i politički identitet.
Nikada nije bio, nije i neće biti, i tu zabludu najčešće uspostavljaju ili komunisti ili nacionalsocijalisti, a cenu te zablude plaćaju građani i građanke, kojima se ispostavlja zabluda da je etnički identitet isto što i politički identitet.
Takva vrsta zablude u suštini je skrenula raspravu sa onoga što treba da budu naši komentari i opaske o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske, na temu i debatu koju nikada nismo u stvari otvorili ni u društvu ni u Skupštini, a to je kakve su posledice Dejtonskog sporazuma na region i kakve su posledice desetogodišnjeg projekta devedesetih, koji ispostavlja sada svoju cenu. Loši politički projekti imaju te osobine da njihovu cenu plaćaju građani, zato treba biti pažljiv kada se donose političke odluke.
Šta je neposredni doprinos ovog sporazuma u okviru, ponavljam CEFTE, znači jednog većeg regionalnog projekta, koji podrazumeva zajedničko ekonomsko tržište Jugoistočne Evrope, i u okviru EEZ, koji podrazumeva zajedničko energetsko tržište? Dejtonski sporazum kaže da zemlje unutar tog regiona mogu ostvarivati specijalne veze, a na korist onoga što smatraju da su potrebe društva u jednoj ili u drugoj zemlji koje taj sporazum potpisuju.
Zašto spominjem ova dva druga regionalna sporazuma, čiju ratifikaciju ćemo imati u ovoj Narodnoj skupštini pre ili kasnije? Zato što su to dva segmenta gde će važiti pravila EU. To će biti prva dva cela segmenta gde će region zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope ponašati se identično po pravilima koja važe u EU.
Zašto mi je važno da spominjem Evropu i EU? Zato što se ovde čulo jedno nametnuto pitanje o temi da posebne veze podrazumevaju teritorijalnu preraspodelu na osnovu pojedinačnih političkih programa i želim da sa vama podelim procenu da postoji samo jedna budućnost za naš region i samo jedan način da svi narodi zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope zaista žive kao da su ponovo u jednoj državi. To je EU.
Što češće i bolje budemo sarađivali i sa Republikom Srpskom i sa Bosnom i Hercegovinom, i u okviru sporazuma koji će Republika Srpska imati sa Hrvatskom, i sa Crnom Gorom, Albanijom i Makedonijom, to pre ćemo imati promenjeno reformisano društvo i državu, i mi i naši susedi, i zaista se nadam za pet, za 10 godina, nijedna reka neće biti granica i nijedan rezultat koji ljudi sa ove teritorije mogu da ostvare neće biti nedostižan.
Jedan od načina da se u taj proces promena zajedničkih uđe je i ratifikacija ovog sporazuma i zato će DS podržati, ratifikovati Sporazum o specijalnim paralelnim vezama. Hvala vam.

 Gospodine Mrkonjiću, pre nego što iskažem da li je moj zahtev za reč povreda Poslovnika ili replika, moram vas da pitam da li ste narodnom poslaniku Aleksandru Vučiću dali reč po Poslovniku ili kao repliku.
(Predsedavajući: Kao repliku.)
Dakle, narodni poslanik Aleksandar Vučić je dobio repliku.
Tražim reč po Poslovniku i želim da pitam po članu 226. Poslovnika predsedavajućeg Narodne skupštine - šta je bio osnov za repliku?
(Aleksandar Vučić, sa mesta: Objasniću.)
Narodni poslanik Aleksandar Vučić dobacuje da će on objasniti. Da imam nameru da pitam nekog drugog, pitala bih nekog drugog.
Dakle, pitam predsedavajućeg Narodne skupštine, gospodina Mrkonjića, po kom osnovu ste dali Aleksandru Vučiću repliku na moje izlaganje, bez namere da ponavljam izlaganje i sa nadom da se dovoljno znamo.
Ni u jednoj mojoj reči, ni u jednom objašnjenju, ni u jednom delu mog obraćanja nisam podrazumevala nijednu poslaničku grupu u ovoj skupštini. Niti sam smatrala da opštost koju hoću da dam kao doprinos, ako nekome koristi, podrazumeva suprotstavljanje i sukobljavanje sa bilo kojom poslaničkom grupom.
Dakle, ili predsedavajući, gospodin Mrkonjić, nije mogao da da repliku poslaniku Aleksandru Vučiću, ili ste vi u onome što govorim čuli ono što niti mislim niti je rečeno. Nemam nikakav problem i nikad nisam imala - da popu kažem pop i bobu bob.
Tako, da mislim da išta kažem, ja bih vam rekla u lice, poimence, sa pominjanjem vaše poslaničke grupe, sa pominjanjem vaše funkcije i sa očekivanjem replike na ono što imam da izjavim.
To uradila nisam. Osnova za repliku nije bilo, ali mi je žao što ne mogu da se javim za repliku na sve ružno, iz dubine duše nečasno što ste rekli izgovarajući ime Zorana Đinđića.
Svaki put kada krenete da se borite sa mrtvim čovekom zbog onoga što je kao ideju nosio, zbog onoga što je značio na političkoj sceni Srbije, zbog onoga što je ostavio kao neizbrisiv trag nepovratnih reformskih procesa u Srbiji, svaki put ću vas ćutke saslušati. Neću da ulazim u rasprave sa ljudima koji tako, takvim stilom i sa takvim rečima, mogu da govore o mrtvom čoveku. On je živ. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo, smatrajući da je upravljanje budžetom upravljanje državom, uz rizik da mi ekonomski i finansijski stručnjaci, eksperti za teoriju i primenu fiskalnih i monetarnih politika, zamere na pojednostavljenju, u ovih mojih par minuta, želim, prvo, sve vas koji se u to, kao stručnjaci, razumete, ako ne svi, bar većina, da pitam – zašto ne pojednostavite sve ovo. Jer, pitanja koja čujemo u ova dva dana, od ljudi sa kojima razgovaramo, jesu - o čemu vi tamo pričate i o čemu raspravljate.
Dakle, pitanje građana i građanki Srbije je - hoće li biti veće penzije, hoće li sad po tom budžetu poskupeti struja, hoćemo li mi u prosveti imati više novaca ili će ga biti manje, šta će biti sa predškolskim ustanovama, hoće li biti gasa ili neće biti gasa. Dakle, sa željom da sa ovog mesta podelimo bar malo jasnoće o tome zašto smatram da je upravljanje budžetom upravljanje državom, to su rečenice koje slede.
Najkraće rečeno, svaki budžet, u Srbiji, pa i u zemljama koje mnogo bolje ekonomski stoje od Srbije, kao i u zemljama koje ekonomski stoje lošije od Srbije, dakle, u svim zemljama koje se ne finansiraju iz nedostatka dokaza, kao što smo mi imali jedan period devedesetih godina, prikupljanje novca, odnosno kreacija budžeta podrazumeva odgovor na dva teška pitanja. To su - kako pokupiti novac, od koga pokupiti novac i onda, još teže pitanje - kome taj novac, kao korisnicima budžeta, zakonima u ovoj skupštini, uputiti.
Zašto su ovo teška pitanja za svakog makroekonomistu i za svakog od nas poslanika, ponavljam, i u zemljama Evropske unije, ne samo u zemljama u razvoju kao što je Srbija, nego i u zemljama poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije, o drugim državama neću da govorim pošto imaju potpuno drugačiji sistem budžeta?
Zato što u traženju odgovora na pitanje - kako mora biti data strategija fiskalne politike, moramo da jasno znamo koje poreze hoćemo u zemlji i da li imamo ekonomiju koja je sposobna da te poreze uloži u javne finansije, da li imamo građane koje možemo porezima, ličnim porezima, opteretiti da bismo popunili ono što smatramo održivim za ekonomiju kakva je trenutno u Srbiji.
Nas čekaju reforme u okviru poreske politike, i kada su u pitanju zarade, i kada je u pitanju penzijsko osiguranje i uvođenje drugog stuba.
Nas čeka nastavak reformi u poreskoj politici i naš zadatak je, mislim na našu skupštinu, da procenimo da li je ovo što je pred nama dobro procenjeno u odnosu na to od koga kupimo porez i koje poreze kupimo, kao i da li ćemo prikupljenim novcem, koji uzimamo od svih, moći da zaista zadovoljimo potrebe nekih, ako su oni korisnici budžeta, da li su ti neki dobro ciljani.
To je, generalno, problem svakog budžeta - da li ste dobro odredili vrednost novca koji ste pokupili od svih, a dali samo nekima, da li ste dobro uočili koje su društvene grupe i koje su sektorske politike, koji su projekti i koje oblasti, oni kojima je davano u ovim godinama, ili samo ove godine, ili ove godine kao prve treba budžet odrediti kao rashod. U svakoj zemlji je to problem i zemlje se razlikuju po tome da li imaju socijalno odgovorne budžete ili tzv. liberalne budžete, gde se država, kao, ne meša u ekonomiju.
Koliko god ja smatrala i bila duboko uverena u to da država ne ume da zarađuje i ne ume da pravi profit, da država ne ume da gazduje ekonomijom, država je odgovorna za okoliš u kome se ekonomski život razvija, ona je odgovorna za regulativu onoga što će, na osnovu privatnog kapitala, u toj zemlji praviti profit i otvarati nova radna mesta i, konačno, za odbacivanje onog iznosa poreza za koji mi poslanici procenimo da je dovoljan i da je moguće da bude prikupljen da bi naš budžet bio izbalansiran, sa deficitom ili suficitom.
U pitanju su samo, kako da kažem, načini na koje se budžeti reprezentuju. Ono za šta država mora biti odgovorna jeste dobra ekonomska klima i dobar ambijent, da bi svi investitori osetili da postoji vladavina prava i da nema selektivne primene zakona. Mnogi su ovde, u suštini, govorili o selektivnoj primeni zakona.
Kada je u pitanju selektivna primena zakona koja nije direktno vezana za budžet, ona ne boli toliko, ali kada vidite selektivnu primenu zakona direktno vezanu za javne finansije, odnosno sredstva koja se kupe od svih nas, onda raste osećanje nepravde u društvu, koje je negativno osećanje za bilo kakav predlog o napretku društva, za podelu svesti o tome koliko smo napredovali od 2001. godine naovamo u reformama javnih finansija i koliko smo, u suštini, ne mi političari, nego koliko su ljudi u Srbiji dobrih rezultata postigli za tih sedam godina.
Naša uloga kao opozicije, ili većine, samo se na prvi pogled menja kada je budžet u pitanju.
Što se mene lično tiče, nema nikakve veze da li sam poslanik opozicije ili pripadnica većine, zato što smatramo da je naš zadatak, bez obzira na to da li podržavamo Vladu ili joj se protivimo, da iz budžeta, koji je njen predlog, izvučemo najbolje moguće.
Gledajući ono što je kontekst ovog budžeta, dakle, da se on donosi u Skupštini Srbije, u pravu su svi poslanici koji su imali zamerku na prekratak rok u kome on je pravljen, jer je pet meseci već nešto trošeno na neki način. Moj kontekst je da će stanovništvo Srbije i građani, ako smatraju nekoga za to odgovornim, to reći na izborima.
To je kontekst u kome donosimo ovaj budžet i iz tog konteksta ne možete da pobegnete, koliko god voleli da ovaj budžet izgleda drugačije.
Što se mene tiče, sa neke prihodne strane, volela bih da vidimo izmenu poreske politike u domenu poreza na zarade i u domenu poreza koji se tiču. penzijskog osiguranja sada, a ne za šest meseci. Kontekst je takav da to, jednostavno, nije moguće.
Bili opozicija ili pripadnici vladajuće većine, kada se obratite ministru u čijem ministarstvu hoćete da intervenišete, ministar ili ministarka će vam reći - to ne može. Tome ministri služe, da kažu da to nikako ne može, ili retroaktivno, ili nema odakle.
U pravu su ministri, zato što, ako hoćete izmene nekih pozicija, svaki ministar ima pravo da kaže - dobro, hoću, samo mi kaži odakle da uzmem. Nema nekih novaca sa strane iz kojih bismo mi, koji bismo hteli neke nove rashode, mogli da prikupimo tu sumu, pa da kažemo - daj još 20 miliona za zdravstvo, daj još pola milijarde za agrarni budžet itd. Teškoće kada imate malo i kada ste zemlja u razvoju su takve da je još komplikovanije napraviti odgovarajuću rashodnu stranu budžeta nego u državama koje su uspešne.
Pošto smo navikli da razgovaramo u iznosima valuta u koje smo imali više poverenja, srećom, imamo i u dinar poverenje, ovih 589 milijardi je negde iznad sedam i nešto milijardi evra. Grad Dortmund ima skoro 10 milijardi evra, o Berlinu da ne pričam. To su mere države Srbije i to je kontekst, da ne pričam.
Kolege poslanici spominju Moskvu, takođe. Možemo da razgovaramo i o deficitnima koje su napravili i Moskva i Berlin u svojim nacionalnim državama, ali cifre u evrima se navode samo zbog konteksta, da se vidi gde smo kao država.
Dakle, naše namere su bile da upozorimo sva ministarstva i Vladu da možemo da prihvatimo kontekst u kome se ovaj budžet donosi, takav kakav je, da možemo da pozdravimo smanjenje poreza na prenos apsolutnih prava od 2,5 posto na kupovinu stana i pet posto pri kupovini prvog stana, kao što posebno pozdravljamo smanjenje PDV-a za računarsku opremu i softver uz računarsku opremu - sa 18 posto.
Ono što bismo želeli posebno da naglasimo je drugi kontekst. To je da će ministar Mirko Cvetković morati za nešto više od dva meseca da uđe ponovo u ovu skupštinu, sa predlogom budžeta za 2008. godinu.
Na to ga tera Zakon o budžetskom sistemu, koji neće biti primenjen ako mi zajedno, poslanici opozicije i vladajuće većine, ne podelimo svest o tome da je to naša zajednička odgovornost.
Dakle, moji predlozi ministru Cvetkoviću su da već u primeni ovog budžeta povede računa o nekoliko stavki koje je moguće na rashodnoj strani imati i bez naših amandmana.
Prve su stavke u Ministarstvu zdravlja. Ministarstvo zdravlja je imalo jedan program o preventivi, unapređenju i čuvanju zdravlja žene, o uvođenju programa za mreže zdravstvenih ustanova i vraćanju onoga što smo nekada imali kao standard. Dakle, preventivni pregledi dojki i preventivni pregledi grlića materice, uzimanje krvi za ispitivanje dijabetesa i sve ono što smo kao budžetski standard imali, što je nekada neko plaćao.
Pitanje je - da li je za to bilo para? Od čega smo mi bili zdravi, a sada smo stanovništvo koje je stavilo posao pre zdravlja žene, pogotovo u Srbiji?
Da ste žena koja mora da radi bar dva posla, jedan tamo gde je zaposlena, ako dobija platu tamo gde je zaposlena, a drugi u sivoj ekonomiji - da daje časove, peče kolače, štrika ili bilo šta drugo, zato što joj nedostaje 20, 50, 70 evra, ako oseti simptome, ona će kazati - prvo posao, a onda zdravlje.
Odakle proističu stravični podaci koje smo čuli od narodnih poslanika ovde? Mi gubimo jednu ženu dnevno u Srbiji, zbog izlečivog oblika raka grlića materice. Ministarstvo zdravlja je već imalo akciju i donelo program o primeni vakcine za 2008. godinu.
Molim Ministarstvo zdravlja i zahtevam od ministra finansija da mu to prenese, naime, da se program preventive započne već u ovih šest meseci. Da li će Ministarstvo zdravlja to raditi u okviru investicionih planova, jer se radi o iznosu od 0,2% od ukupnog DžDP-a, to je negde oko milijardu i 600 miliona dinara?
Dakle, mi ćemo vas pitati na odborima za zdravstvo šta ste uradili na ponovnom uvođenju preventive ženskog zdravlja i zdravlja stanovništva.
Druga tema je, takođe, za Ministarstvo zdravlja. Na osnovu započete strategije za odgovorno roditeljstvo, odnosno za populacionu politiku, treba da razmotrimo šta možemo u 2008. godini, kao Skupština, da uradimo da podržimo rađanje drugog, trećeg, četvrtog i dalje deteta u Srbiji. Možemo li, kao zemlja, da procenimo da li je 2% ukupnog iznosa budžeta Srbije dovoljno za sve socijalne potrebe porodica sa jednim ili nijednim detetom, pogotovo za porodice koje nemaju nijedno dete, a želele bi ga. Verujte, takvih je porodica u Srbiji neverovatno mnogo.
Srbija ima znanja za veštačku oplodnju i ima centre, ali treba neko ovde, u Skupštini, povodom budžeta za 2008. godinu, sada da kaže da ćemo u ovome biti saglasni. Više se obraćam poslanicima opozicije, nego što govorim ministrima Vlade, koje podržavam i zaista mislim da su uradili najbolji mogući posao u Predlogu ovog budžeta u, kontekstu kakav je.
Dalje, tema o kojoj želim da obavestim ministra, na čemu ćemo insistirati, jesu dosadašnji rezultati strategije za smanjenje siromaštva. Istraživanja iz 2003, 2004, 2005. godine govore da je 10,6% stanovništva u Srbiji apsolutno siromašno. To znače da žive sa manje od 4.970 dinara mesec dana. Nije to strahota i nije strašno što o tome više ne pričamo u Skupštini, strašan je neravnomeran regionalni raspored siromaštva u Srbiji.
Ako gledate samo populaciju jugoistočne Srbije, tamo je siromašno 26,4% stanovnika. Ako gledate Beograd, tamo je procenat - 4,6. Ako pogledate uporedno kako se smanjilo stanovništvo u regionu Vojvodina - Beograd - zapadna Srbija, duplo ga je manje 2005. nego 2003. godine, ali u jugoistočnoj Srbiji nije.
Znači, ako već govorimo o Ministarstvu za ekonomski i regionalni razvoj, onda smatram da smo saglasni, kao poslanici opozicije i većine, da je to prioritet.
Još jedna i poslednja primedba, za koju bih stvarno molila da imamo podršku od poslanika, to mi je mnogo važnije nego da ministri i svi zajedno treba o tome da razmisle, pritiskaćemo ih zajedno, jeste finansiranje nacionalnih saveta u Srbiji.
Nacionalni saveti su formirani po zakonu koji je donet na nivou bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora i to je tema koja još traži svoj zakon. Slede im neki izbori. Pokušano je u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu da se vidi da li je tu mesto nacionalnim savetima. Formirana su četiri nova nacionalna saveta.
Mi mislim da Srbija može da se ponosi činjenicom kako je uredila status nacionalnih zajednica i osnovnim kosturom prava koja pripadnici nacionalnih zajednica mogu da uživaju. Ali, u ovom budžetu nema dovoljno novca za funkcionisanje nacionalnih saveta. Jer, 60 miliona je premalo da bi funkcionisala postojeći i četiri nova nacionalna saveta.
U pokušaju, živim diskusijama, da nađemo rešenje, čuli smo informaciju, koju ja nisam uspela da pronađem u budžetu, ruku na srce, a to je da se 90 miliona dinara daje za održavanje i uređivanje dvorskog kompleksa u Beogradu. Protiv toga nemam ništa, naprotiv, ja želim da se uređuje sve ono što je kulturna, istorijska, kakva god baština. Ali, da li je moguće da za to imamo 90 miliona, a za funkcionisanje nacionalnih saveta nemamo više od 60 miliona?
Postoje uvek način da se nedostajući novac, bar sada, dakle, pre nego što će za dva meseca ministar ponovo doći sa budžetom za 2008. godinu, da se sada o tome vodi računa. Pripadnici nacionalnih zajednica u Srbiji uvek su imali razumevanja, čak i kada, bez potrebe, neki pripadnici većinske populacije prave greške.
Na kraju, vrlo često se u javnosti čuje kako mi, Skupština Srbije, jako puno koštamo i kako ne radimo dovoljno za novac koji se za nas izdvaja.
Ukupan iznos novca, dakle, sa iznosom koji je cena za izbore, u Narodnoj skupštini je 3 milijarde 611 miliona 754 hiljade. Od toga, nešto manje od 2 milijarde godišnje košta Skupština. To je negde oko 0,42% budžeta. Dakle, ja bih volela da imamo ovu cifru u glavi kada god smatramo da Vlada, ili Skupština, ili Agencija troši previše i koliko manje od 0,42% od budžeta treba da se ulaže, tj. ko bi imao koristi ako 0,42% budžeta smanjite na 0,21%. Ja ću prva dići ruku i pritisnuti «zeleno», ali volela bih da pričamo o činjenicama kada je to u pitanju.
Sasvim na kraju, da ne bih ostala bez odgovora, reći ću sledeće. Ovde je bilo razgovora o upotrebi jezika.
(Gojko Radić, upadica s mesta: Da li ovo zadnje?)
Narodni poslanik pita da li je ovo zadnje. Nije zadnje, nego je poslednje, jer ako je zadnje, onda ima i prednje. Ako je poslednje, onda ima prvo.
Dakle, naš jezik ima pravilo da se imenice menjaju po rodu, broju i padežu i nikada primedba za upotrebu imenica u ženskom rodu nije u tzv. rogobatnosti jezika ili u nedostatku standardizacije, nego u predrasudi da ne zvučite dovoljno važno ako ste - predsednica, da ne zvučite dovoljno ozbiljno ako ste - ministarka. Prosto, kroz upotrebu jezika šaljete jasnu poruku o tome gde je ženi mesto.
Narodni poslanik pokušava da dobaci, ali se ne usuđuje.
Mi pripadamo, dakle, pokretu koji smatra da samo treba da upotrebimo pravila našeg jezika - da sve imenice menjamo po rodu, broju i padežu.
Inače, ima jedna zanimljiva imenica koja po svom duhu odražava šta oni koji upotrebljavaju jezik misle o ženama, a u svojoj nesaglasnosti po slaganju po rodu govori o mentalitetu naroda. Imenica je - kukavica. Ne možete kazati - on je kukavac. Ima potpuno drugačiji kontekst. Nego - on je kukavica.
(Žagor u sali)
Dakle, može, evo, postigli smo bar jedan dogovor. Kažu narodni poslanici koji su protiv – «poslanice», da može i «kukavac» i «kukavica». Nadam se da smo za početak postigli bar jedan dogovor za budući, mnogo bolji, budžet za 2008. godinu.
Hvala vam.

Dame i gospodo, želim samo sve nas da podsetim na odredbe Poslovnika na koje se neki od nas često pozivaju. Tiče se poštovanja dostojanstva Narodne skupštine i svih nas narodnih poslanika. Molila bih predsednika Narodne skupštine da svaku diskusiju u kojoj bilo koji narodni poslanik zahteva da bilo ministar, bilo predsednik Vlade, bilo predsednik Skupštine telefonskim pozivom rešava spor koji je u državnoj upravi smatra povredom dostojanstva Narodne skupštine.
Činjenica je da imamo jedan ozbiljan problem, kao što je davanje saglasnosti starešine organa u Gradskoj skupštini Grada Beograda, sa stanjem koje imaju ljudi u naseljenom mestu u Opštini Zemun, a nemam razloga da ne verujem jednoj jedinoj reči koju su rekli poslanici SRS. To je ili zloupotreba koju vrši nadležno lice u Skupštini Grada Beograda, ili je iznošenje neistinitih činjenica.
Ni u jednom, ni u drugom slučaju nedopustivo je da se obraćanjem sa govornice Narodne skupštine traži da bilo ko, ko je u Skupštini, Vladi, ministarstvu zato što svi delimo zabrinutost ne samo za ljude o kojima govorimo danas, nego i sa drugima koji žive u Srbiji u sličnim uslovima, tražite da se telefoniranjem rešavaju stvari.
To je selektivna primena zakona, zato što jedna politička stranka, što je potpuno legalno i legitimno, uzima jednu tešku temu kao temu, što je opet legalno i legitimno, svoje izborne kampanje, ali ništa više i ništa manje nego temu izborne kampanje, što je, ponavljam, legalno i legitimno. Pri tome se ne može pozivati na kršenje obaveza, prava i dužnosti koje imaju nadležni u organima uprave, bez obzira da li su u ministarstvima, u Skupštini Grada Beograda ili su u Skupštini opštine Zemun.
Sa željom da se problem reši potpuno jasno, dakle, da li je u pitanju samovolja i zloupotreba položaja bilo koga ko je nadležan za to u Gradskoj Skupštini, ili je u pitanju izvestan nedostatak dokumentacije i nešto na šta možemo zažmuriti, a da se potpis ipak da i da struju ljudi ipak dobiju, ali onda svi mi koji se pozivamo na čast i poštenje, treba to i da kažemo: zažmurite malo, stalo nam je da ljudi ipak dobiju struju, bez obzira što svi znamo da nije po zakonu, da imamo problem sa projektnom dokumentacijom i da imamo propusta.
Ono što mi želimo ovde zajedno da izgradimo, kao vladajuća većina i opozicija, jeste striktno, ne selektivno, poštovanje zakona i primena zakona u praksi. Ako narodni poslanik sa ove govornice kaže: mi imamo snagu, koju nesporno imamo, kao ugledni i uticajni izabrani ispred građanki i građana Srbije i političkih stranaka, i ako kažu – ne brini, mi možemo da pritisnemo da se obavi jedan telefonski poziv kojim se rešava sve, onda se sa ove govornice stavlja u pitanje šta je to za šta se zalažemo.
Da li se zalažemo za primenu zakona jednaku za sve ili za one koje poznajemo, koji su najjači i koji mogu da nateraju neke druge da telefoniraju i da jednim pozivom reše sve. Neće biti dobro ako se tome priklonimo. Hvala vam.

Dame i gospodo, moj prilog glasu za Olivera Dulića biće podeljen u dva kratka dela. Jedan je kontekst u kome se odvija ova skupština, a drugo ustavni osnov za ono što mi radimo i za izbor kandidata Olivera Dulića za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
Kontekst je, većina od vas sa mnom deli te informacije da je relativno neuobičajeno da se i na prethodnoj sednici Skupštine, na kojoj smo birali predsednika, i na ovoj o predsedniku Skupštine, vodi rasprava i to sa ovolikom strašću, skretanjima sa teme, sa političkom odlučnošću da se najmanje svi zajedno bavimo izborom predsednika Skupštine. Ponavljam, ovo je neuobičajeno za parlamente, ali naš parlament to proživljava i na sednici na kojoj smo birali prethodnog predsednika i na ovoj.
Drugi kuriozitet i kontekst je vezan za predsednike parlamenata naše Narodne skupštine, bar od 2001. godine pa naovamo. Narodni poslanik Oliver Dulić biće šesti predsednik parlamenta za šest godina, prethodnih pet od 1990. godine i, nažalost, imala sam jednu ideju kao neko ko je radio u Skupštini od 2001. godine, da imamo fotografije, imena i prezimena predsednika Narodne skupštine otkad je Narodne skupštine, i uvek je bilo nešto preče da se uradi.
Ovo je moj predlog svima nama, da o tome razmislimo kao dokaz našeg samopoštovanja. Svi predsednici Narodne skupštine Srbije, od kada je ona prvi put osnovana, u odgovarajućem prostoru, sa odgovarajućim fotografijama, jer mislim da imamo šta da pokažemo i da ne treba da tražimo knjige i teškoće da imamo sa internetom da bi našli imena predsednika Narodne skupštine. Meni je bilo lako, poznajem lično svih šest, petog i ovog šestog, koji će danas biti izabran od 2001. godine. Peti predsednik Narodne skupštine dobacuje, ali ne čuh šta.
Pokušavaju da klasičnim metodama zbunjivanja prekinu moje izlaganje o kontekstu, ali, naravno, nije uspelo. Nije prvi put, a nije ni poslednji.
Dakle, kontekst, i molim vas da ovo pokušamo da shvatimo stvarno ozbiljno, jeste neobičan za parlamente, zato što je mesto predsednika skupštine potpuno različito od bilo kog drugog mesta, bilo koje druge pozicije vlasti ili moći koja se ima u državi, kao što je i ova kuća potpuno različita od bilo kog drugog mesta gde imamo pozicije moći i vlasti. Ovo je naša zajednička kuća, bili mi vlast ili opozicija.
Mnogo teškoća sam imala od 2001. godine, pokušavajući da sa mnogima od vas podelim taj stav. Za rad ove kuće, za profil i sliku ove kuće, za sve ono što izlazi kao rezultat iz Narodne skupštine Republike Srbije, delimo odgovornost mi koji smo vladajuća većina ili mi koji smo opozicija. I zato je nesporno u drugim parlamentima kada se bira predsednik skupštine, a evo kod nas nije, kod nas imamo problem i pretvaramo sednice izbora za predsednika Narodne skupštine, prethodnu i ovu, u vrlo neprijatne rasprave, koje se mnogo više bave svim drugim osim onim što je kredibilitet kandidata za predsednika Narodne skupštine.
U drugom delu govoriću o ustavnom kontekstu, jer se o ovome jako malo čulo, u kojem se nalazi Narodna skupština Republike Srbije, o Ustavu Republike Srbije i o nadležnostima našim zajedničkim, ne zato što mi ovde prisutni to ne znamo, nego zbog onih zbog kojih i mi ovde postojimo, a to su građanke i građani Srbije.
Dakle, ustavni kontekst i položaj predsednika skupštine regulisani su članom 98. do 110. Ustava Republike Srbije. Dva člana ću citirati, ali hoću da citiram i članove 15. i 21. Ustava Republike Srbije, koji se ne tiču direktno položaja Narodne skupštine, niti ovlašćenja predsednika Narodne skupštine, ali mislim da se tiču svih nas, zato što je moja perspektiva, i ovo je moj lični stav, da svi mi imamo ogroman problem sa selektivnom primenom zakona i propisa.
Selektivna primena Poslovnika je nešto što ide na naše ponašanje. Selektivna primena zakona može da ide na naše ponašanje kao političkih stranaka, ali ide i na svakodnevicu naših građana, da vam ne ređam primere. Zabranjeno je mladu ženu koja traži posao u intervjuu pitati - da li si udata i da li imaš dece. Ta odredba se masovno krši.
Zabranjeno je kada si u poreskoj upravi selektivno pristupati onome koji su tvoji korisnici.
Zabranjeno je kada si na lokalnom nivou vlasti da ti je preča tvoja stranka nego da ti je preča primena zakona. Ova skupština traje neobično, imamo problem kao društvo i država zbog selektivne primene zakona.
Mi, zajedno sa budućim predsednikom Skupštine, sa Oliverom Dulićem, za kojeg ću sa zadovoljstvom glasati, moramo da shvatimo da je prioritet ove skupštine borba protiv selektivne primene zakona, borba za uklanjanje selektivnosti u primeni zakona, jer to snižava kvalitet života svakoga od nas, bili mi u političkim strankama ili u svakodnevici onih koji jednom u četiri godine, češće ili ređe, izlaze pa glasaju za nas, za koga god glasali.
Mi, kao skupština, smo im obavezni kontrolu vlade, podržavali ili osporavali vladu, vladinih tela i rad u odborima Skupštine koji se brinu o tome da primena zakona ne bude selektivna i da ne bude po poslovici - ko je bliži vatri da se ogreje i da ne bude - daj sredi mi to telefonom, blizu sam, ti si blizu, znamo se, iz iste smo stranke ili smo prijatelji po drugim vezama. To je kancer društva i ova skupština je odgovorna da se takva bolest društva smanji.
Vratiću se na citiranje članova Ustava, o kojima je u stvari ovde bilo reči, ali zato što se selektivno primenjuju i zato što ih interpretiramo predstavljaju nam problem.
Član 15. Ustava Republike Srbije glasi: "Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti".
To je naš Ustav za koji smo glasali i svi zakoni koji su bazirani na ovom članu Ustava imaju se neselektivno primenjivati. Dug je put od mene kao građanke, nad kojom je izvršena selektivna primena zakona, do pozivanja na Ustav i eventualno pojedinačne ustavne žalbe, ako i kada donesemo zakon o Ustavnom sudu, ako i kada izaberemo ustavne sudije.
Dotle, dame i gospodo narodni poslanici, treba da se živi svakodnevno, da se bori sa životom svakodnevno, da se bori sa nepravdom koju proizvodi selektivna primena zakona svakodnevno.
Član 21. stav 3, ovaj član citiram zato što smo o njemu u stvari govorili, jer različito interpretiramo ono što u Ustavu piše.
U Ustavu piše, član 21. stav 3. Ustava Republike Srbije: "Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog i fizičkog invaliditeta".
Stav 4. Ustava Republike Srbije člana 21. kaže - ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su u suštini u nejednakom položaju sa ostalim građanima. Mi se ovde sporimo sa interpretacijama ovog člana, sporimo se sa tim kako nama kao pripadnicima političkih stranaka izgleda i liči.
Da li su u Srbiji ovi članovi Ustava u primeni ili nisu, da li je Srbija izlaskom iz ove duboke ustavne krize, u kojoj se nalazi već godinu dana, blizu toga da gospodin Oliver Dulić, kao budući predsednik Skupštine, o tome otvori debatu među nama poslanicima, podržavali Vladu Republike Srbije ili bili opozicija.
Članovi 98. do člana 110. opisuju položaj Narodne skupštine u Ustavu Republike Srbije i naravno ulogu predsednika Narodne skupštine. Citiraću dva člana, član 100. stav 2, koji kaže - u Narodnoj skupštini obezbeđuju se ravnopravnost i zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina u skladu sa zakonom.
Tu će se javiti interpretacija, jer će neki od nas kazati da se radi samo o izbornim zakonima, a neki od nas će kazati - ne, radi se o svim sektorskim zakonima, kroz sve sektorske politike, jer ćemo onda imati podeljeni osećaj ravnopravnosti, bez obzira kojoj društvenoj grupi pripadali, bez obzira za koju političku stranku glasali.
Član 110, time završavam, vraćajući se na kratko obraćanje Olivera Dulića, Ustava Republike Srbije kaže - o Narodnoj skupštini se donosi zakon. Nadam se da ćemo se tokom predsedavanja gospodina Olivera Dulića razumeti o neophodnosti zakona o Narodnoj skupštini.
Ovde je spomenuto da je DS u prethodnom sazivu bila protiv konsenzusa, a razlog zašto smo bili protiv je što su u zakon o Narodnoj skupštini unošene odredbe iz penzijskog, socijalnog i invalidskog dela zakonodavstva. Narodni poslanici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić kažu da nije tačno. Vrlo jednostavno možemo utvrditi, uzimajući predlog i nacrte zakona koji su bili u Skupštini i koji su povlačeni iz procedure.
Onaj deo, za koje mi narodni poslanici ne dozvoljavaju da kažem, jeste da smo mi u međuvremenu postigli dogovor da umesto dela gde se spominju penziona prava stavimo odredbe o budžetu Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je to dobar dogovor za buduće pregovore koje će predsednik Narodne skupštine po prirodi stvari morati voditi računa o Narodnoj skupštini.
Narodna skupština Republike Srbije je jedina skupština koja nema svoj budžet. Odbori Narodne skupštine nemaju svoj budžet. Ne mogu kao odbori i tela gde treba da se dešava zakonodavna aktivnost da se bave time, pošto se ne zna kakav program možeš da napraviš, jer ne znaš koliko finansija možeš da imaš.
Moj poslednji predlog svima nama je da ovaj deo rasprave, koji se svodi u odnosu na tačku dnevnog reda u suštini na slobodne sastave, koliko god se slagala s tim da je to pravo svakog poslanika, i prva ću braniti pravo da se za ovom govornicom u okviru Poslovnika govori o čemu god poslanik smatra da treba, jer je to osnovno demokratsko pravo.
Dakle, zamoliću i sve nas da sarađujemo sa budućim predsednikom Skupštine na te dve glavne teme bar za ovu godinu, da napravimo dogovor o zakonu o Narodnoj skupštini, da odredimo položaj Narodne skupštine i da se zajedničkom borbom protiv selektivne primene zakona izborimo i sa verovatnoćom da ova vlada, koju mi podržavamo i neka druga koju nećemo podržavati ili hoćemo, može bez kontrole, ikakve, da u suštini u ime narodnih poslanika pravi štetu građankama i građanima Srbije.
Nadam se da ćemo ovim mi poslanici DS-a završiti obraćanje ili ćemo odlučiti da li ćemo i dalje učestvovati u radu, odnosno svojim nastupima, a sve vas molim da razmislite dva puta. Ovakvog kandidata ne možete naći baš često, a biće nam svima dobar.

Dame i gospodo, reklamiram povredu Poslovnika, član 27, koji govori o nadležnostima i obavezama predsednika Skupštine i član 104, koji govori o obavezama ponašanja svih narodnih poslanika, pa tako i predsednika Skupštine.

Molim predsednika Skupštine, sa nadom da je u pitanju samo zaborav i previd, da skine bedž sa revera dok predsedava Narodnom skupštinom.

Sa ove govornice, više puta sam jasno kazala da smatram nedopustivim, da smatram kršenjem osnovnih ljudskih prava da je nakon dobrovoljnog odlaska, a po podignutoj optužnici, prof. Vojislav Šešelj u pritvoru u Hagu, a da mu proces još nije počeo.

Razumem i stranku i poslaničku grupu koja nošenjem bedža izražava protest. Predsednik Skupštine je predsednik Skupštine. Na reveru može da stoji samo zastava Srbije i da tim izražava isti protest. Fotografiju, narodni poslanici dobacuju da je lik Vojislava Šešelja zastava Srbije – nije.

Vojislav Šešelj je predsednik jedne političke stranke, a zastava Srbije je zastava pod kojom se svi okupljamo: i onih milion i 200 hiljada koji su glasali za vas, 920 hiljada koji su glasali za DS, 600 hiljada koji su glasali za DSS, po 200 hiljada birača koji su glasali za LDP, SPS i G17 plus, a da ne govorimo o dragocenim glasovima na osnovu kojih su pripadnici nacionalnih zajednica u ovoj skupštini. Predsednik Skupštine treba da predstavlja sve nas. Sliku može da drži na stolu, a bedž ne bi smeo da bude na reveru. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji govori o ovlašćenjima predsednika Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine dužan je da sve svoje poslove obavlja u skladu sa zakonom.
Smatram da nema zakona, a pogotovo ne Ustava Srbije, niti bilo kog drugog propisa, koji bi dozvolio predsedničku slobodu predsedniku Skupštine da izrazi svoje žaljenje što nismo ruska provincija. Pogledajte u stenogram.
Predsednik Narodne skupštine, gospodin Tomislav Nikolić rekao je da, nažalost, nismo ruska provincija, pa nećemo biti ni kolonija.
Nedopustivo je da predsednik Narodne skupštine ovakvom rečenicom eventualno najavljuje da je spreman da razgovara o uslovima pod kojima bi, dok je on predsednik Narodne skupštine, Srbija postala da li ruska provincija ili kolonija.
Meni je drago...
(Nemanja Šarović: Zašto ne bi mogla da bude?)
Gospodin Šarović kaže – zašto ne bismo mogli da budemo ruska provincija?
Znači, radi se o strategiji političke stranke koja je spremna...
(Aplauz)
Molim predsednika da mi uračuna aplauz u vreme koje je određeno za povredu Poslovnika.

Hvala vam, gospodine predsedniče.
Dakle, još jedanput, pošto je očigledno iz ovih par dobacivanja da se radi o političkoj volji najveće poslaničke grupe, koja podržava predsednika Skupštine, da postanemo na ovaj ili onaj način ruska provincija, podsetiću vas, gospodin Vučić je rekao da lažem i da li sam čula, pa pitam gospodina Vučića da li je čuo gospodina Šarovića, koji je rekao – što da ne, baš bi bilo dobro da budemo ruska provincija.
Meni je drago što je i ambasador Ruske Federacije i Ruska Duma pozdravila izbor, i drago bi mi bilo da ste danas potrošili 45 minuta na čitanje telegrama i čestitki iz EU, širom sveta, iz Interparlamentarne unije, iz Parlamentarne skupštine OESC, iz Crnomorske inicijative i svih internacionalnih organizacija koje se bave parlamentima, jer je to dokaz ugleda zemlje. Ja vas molim, razumevajući da je ipak stigla nagrada za vaš dugogodišnji poslanički rad u vidu pozicije predsednika Skupštine, da zaboravite svu želju kojom ste hteli da postanete predsednik Skupštine, da skinete bedž i da zaista ono što izgovorite – izgovarate u ime slobodne nezavisne države Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo, poslanička grupa DS na javnom glasanju, prozivkom, kako i doliči kada se bira predsednik ili predsednica Skupštine, daće svoj glas gospođi Mileni Milošević, narodnoj poslanici koja ima iskustvo, ugled i kredibilitet za mesto predsednice Skupštine.
Sve ovo o čemu se pričalo u toku današnjeg dana, u bezuspešnom pokušaju da se za sopstvenu nemoć optuži i okrivi DS, da se nađe alibi za nešto što je legalno, a to je da se pravi koalicija s kim god hoćete, jer je koalicija saglasnost volja, kao i sve ostalo gde se ljudi udružuju.
Dakle, mesto predsednice Skupštine i potreba da se ima institucija je zadovoljeno i time da sve glasove dobije i Milena Milošević.
U petak smo obavešteni da sednica koja se danas održava upravo je posvećena rešavanju problema završetka konstituisanja Skupštine. Tvrdili smo 30. aprila da je dobro da imamo predsednika ili predsednicu Skupštine. Ponudili smo i naravno nije bilo većine.
Sada ponovo nudimo kandidatkinju koja ima sve kvalitete za predsednicu Skupštine i nemamo većinu, što je pravo svih političkih stranaka da se opredele za kandidata ili kandidatkinju koju smatraju boljom.
Kandidat SRS Tomislav Nikolić je, nesporno, čovek sa verovatno najdužim trenutno iskustvom u ovoj skupštini i ono što je moje iskustvo trećeg mandata kao narodne poslanice, da je Tomislav Nikolić vrlo retko ili gotovo nikad se ogrešio o osnovna pravila koje svaka skupština treba da zahteva i koje je ova skupština zahtevala.
Danas se, čini mi se, ogrešuje o pravila ovog doma. Mislim da prvi put otkada sedim zajedno sa vama u ovoj sali, gledajući emocije na licima ljudi, mislim da prvi put u suštini prepoznajem kod gospodina Nikolića emociju da mu je neprijatno.
Ne vidim razloga zašto, on tu funkciju zaslužuje ako ima saglasnost DSS. Kontekst verovatno u kome je kandidatura ispostavljena je ono što izaziva neprijatnost kod kandidata.
SRS je nailazila na kritike mnogih stranaka, na kritike naših birača, na kritike raznih ljudi zbog svog programa, zbog onoga što je radila, zbog onoga što je govorila.
SRS nikada nije učestvovala u uzurpaciji bilo koje vlasti i nikada nije učestvovala u uzurpaciji institucija.
Trenutno, u verujem da je to uzrok neprijatnosti koju Tomislav Nikolić oseća, učestvujete u uzurpaciji sistema vlasti za koje je mahom odgovorna DSS, ali odgovornost delimo svi.
Kontekst u kojem se bira današnji predsednik skupštine, obrazloženje da je neophodan predsednik Skupštine, imamo dva kandidata. Dakle, može se glasati za Milenu Milošević, ako se hoće, može se glasati za Tomislava Nikolića.
Kontekst u kome biramo predsednika Skupštine na pet dana, pet meseci ili na četiri godine je kontekst koji ima datum u 14. julu 2006. godine. To je datum kada je sadašnja krnja vlada izgubila većinu od 126 u Skupštini Srbije.
Mi godinu dana imamo ustavnu krizu i to posebne vrste, pogotovo sa donošenjem novog ustava koji nije primenjen ni u jednom svom članu.
Sigurna sam da gospodin Nikolić to zna i da svojim pristankom, i motivi su mu jasni, jer smatra da je ovoj zemlji potrebna bar još jedna legalna institucija osim predsednika Srbija, on je jedina legalna institucija, osim gradonačelnika i lokalnih vlasti na lokalnom i pokrajinskom nivou, ali ovo će biti prvi put da je SRS procenila da može da učestvuje u uzurpaciji sistema vlasti.
Činjenica da imamo Vladu koja bez 126 poslanika upravlja svim resursima u Srbiji, bez ikakve kontrole, da imamo vladu u kojoj su dva ministra, jedan spoljnih poslova, jedan odbrane, koji su starešine organa uprave, donose rešenja i odluke koje proizvode posledice na druge ljude, a da nikada nisu birani u ovoj skupštini, činjenica da imamo da se budžet Republike Srbije donosi nakon ustavnog roka od 31. marta, da je svo trošenje javnog novca nezakonito i neustavno, i činjenica da su sva mesta odlučivanja u Srbiji, uglavnom odgovornošću DSS, potpuno nejasna.
Niti znate kako se donose odluke, niti ko donosi odluke, niti ima ikoga ko godinu dana skoro kontroliše bilo koji sektor u Vladi RS.
Kazaćete – a što onda predlažete Milenu Milošević? Zar nije i to učestvovanje u uzurpaciji vlasti?
Motivi za predlog su u ovom slučaju identični kao i motivi za predlog Tomislava Nikolića.
Dakle, imamo ustavnu krizu koja je, moja je procena, takva da ne može biti rešena izborima. Ustavne krize u zemljama obično imaju u izborima ono što se zove rasplet, ono što se zove geometrija u kojoj možete da skupite institucije...
(Dragan Todorović, sa mesta: Simetrija.)
...narodni poslanici dobacuju i simetrija, napravljena je simetrija, i smešno izgleda sama koalicija za izbor gospodina Tomislava Nikolića, kao da želimo da se napravi vlada koju će činiti i paralela i simetrija, i možete gospodine Todoroviću koliko god hoćete da dobacujete, možemo i da pričamo ovako, vi iz klupe, ja sa govornice, i možemo i percepcije razne da pravimo.
Ne možemo da sakrijemo još jednu stvar koju je, čini mi se, SRS uradila prvi put, a to je omalovažavanje birača u Srbiji.
Pokušaj da se predstavi da je ovo koalicija samo za predsednika Skupštine, a da nije koalicija za vladu, jeste pokušaj u koji ne veruje niko u ovoj sali i u koju ne veruje niko od nas u Srbiji.
Šta će biti sutra nakon izbora Tomislava Nikolića ostaje da se vidi, da li će biti odluka o smanjenju ustavne krize, čemu se nadam, jer mi je stalo do toga da sve ono što su proizveli ljudi iz neznanja, osionosti, bahatosti i mržnje, da se racionalnim pristupom pokuša smanjiti.
Jedino na šta nećemo pristati kao DS, da ovim dečjim igrarijama, pokušajima provociranja nas iz DS da bi se stvorila slika o našoj odgovornosti i krivici za neformiranje vlade, isključivo na to ne možemo da pristanemo.
Za 17 godina kao politička stranka preživeli smo mnogo provokacija, mnogo udaraca, mnogo napada, kao i danas u ovoj sali. Samo ko nije žurio, iz bilo koje poslaničke grupe, nije imao da kaže da je za nešto DS odgovorna ili da je za nešto DS jako kriva. Svi smo imali vremena.
Sve smo preživeli, i najtragičnije od svega gubitak predsednika smo, ako smo, preživeli, i to nam je kredibilitet kojim nećemo dozvoliti da bilo kakav pokušaj okrivljavanja DS za ustavnu krizu koju je izazvala DSS, za koju je odgovorna DSS, da prevalite na pleća poslaničkog kluba ili DS u celini.
Silno želim, naravno, da Milena Milošević dobije 126 glasova. Imajući iskustva u Skupštini, želim uspeh sledećem predsedniku Skupštine i nadam se da smo se razumeli da, evo gospodin Dragan Todorović nije razumeo jedini, ne čudi me, kasno je, ovi ostali su razumeli, dakle, mislim da smo se razumeli da ako postoji jedan zajednički napor, a to je da se smanji ogromna šteta opšteustavne krize u kojoj ovo društvo i ova država živi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dva predloga zakona koji su pred nama su Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o državnim službenicima.
Ako se sećamo Predloga zakona o državnoj upravi bio je na dnevnom redu na noćnoj sednici kada smo radili Predlog zakona o Vladi i tada je povučen iz procedure, da bi na današnji dnevni red stigao identičan tekst kao onaj koji je povučen. Mišljenje ministra je bilo da treba da se dorađuje i da ima mnogo primedbi, a očigledno se to mišljenje u međuvremenu promenilo.
Uz Zakon o Vladi, koji je ova skupština izglasala i koji je pred Ustavnim sudom za ispitivanje pojedinih odredbi o usklađenosti sa Ustavom i uz zakone koji slede, a tiču se uprave, predstavljaju zakone kojima se uređuje, dakle država sebe iznutra uređuje, uređuju se prava i obaveze onih koje država zapošljava neposredno i trebalo bi da se uredi da se obezbedi mehanizam da građani Srbije od toga imaju nekakve koristi, da se poboljša kvalitet servisa države koju zajedno gradimo, a to je država kao javni servis.
Ni jedan, ni drugi zakon, kao što to nije uradio ni Zakon o Vladi ne nudi ni najmanju nadu da će se tekstom koji je ponuđen Narodnoj skupštini zaista promeniti nešto u kvalitetu države kao servisa kada je u pitanju državna uprava ili da će ovaj zakon poboljšati položaj državnih službenika, odnosno omogućiti ono što je i sekretar u svojoj uvodnoj besedi napomenuo.
Mi ćemo u tri teme da obradimo ova oba zakona: prva tema je jezik kojim su pisani zakoni; druga tema su najočitije odredbe, koje pokazuju ono što smatramo nepotrebnim i u Zakonu o državnoj upravi ili što smatramo neusklađenim sa Ustavom i što smatramo, s vremena na vreme, u suprotnosti sa zdravim razumom; ilustrovaću to citiranjem odredbi.
Treća je opis onoga što se i u najavi Vlade Republike Srbije, odnosno sekretara, govori, kada se komentarišu ovi zakoni, a to je, da se ukine depolitizacija državne uprave, da se poboljša materijalni položaj i status državnih službenika u našem društvu i da, naravno, takvom reformom državne uprave građanke i građani Srbije imaju od toga koristi, što, nažalost, po ovim predlozima zakona neće moći, ali, srećom, lako su promenljivi, pa će biti i dobrih zakonskih predloga o Vladi, državnoj upravi, državnim službenicima.
Zakon o državnoj upravi ima članove koji su ilustracija za ovo o čemu govorim. Dakle, što se tiče jezika, svaki član ima rubrum, kao i Zakon o Vladi i zakon o državnim službenicima. Zašto nije uspelo da nam se objasni, to je najmanja manjkavost zakona. Ono što jesu problematične odredbe, kao u članu 14, koji je citirao moj kolega, koji se tiče izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata, to je rubrum iznad člana, koji kaže: "Za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode organi državne uprave moraju imati neposredni osnov u zakonu".
Kada ovako napišete, onda pozitivno definišete da se upravne radnje mogu preduzimati ako imate osnov u zakonu za preduzimanje upravnih radnji i to onih kojima se poseže u ličnu slobodu.
Pretpostavljajući šta je zakonopisac hteo da kaže, u stvari, radi se o kršenju nekog zakona. Onda je kršenje tog zakona osnov da vam se upravnom radnjom posegne u ličnu slobodu, itd. Ali, vaša ljudska prava i kada prekršite zakon, ostaje paket ljudskih prava, o kojima morate, kao država, da vodite računa. Dakle, imate ono što je kršenje nekog zakona koji postoji i imate obaveze o zaštiti vaših građanskih i ljudskih prava, čak i kada prekršite zakon. To su te čuvene razlike između pravde i pravne države i uvek je dobro pratiti sistem pravne države, jer je ona dobra za sve, a ne lično ili emocionalno osećanje pravde.
Dakle, ovakva odredba ne bi smela da stoji, jer kolega koji je spomenuo – mi je drugačije čitamo. Ako imate ovakvu odredbu koja se tiče korpusa građanskih sloboda i ličnih prava, koju različitu čitamo, to bi trebalo da bude znak za uzbunu bilo koga ko podnosi tekst zakona u Skupštini.
Dakle, ovo je dokaz da jezik zakona ne valja. Jezik zakona, recimo, u trećem stavu člana 15. sa rubrumom – Propisi koje donose organi državne uprave, taj treći stav glasi: "Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj". Toga imate, po zakonu formulisano, na mnogo mesta, potpuno nepotrebno. Ili znate šta je naredba ili ne znate šta je naredba.
Ne dozvolite sebi da narodni poslanici citiraju i čitaju rečenicu koja glasi da se naredbom naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj.
Ove citirane odredbe, namerno podsećam ponovo, jer sam ministru Lončaru, koji je, kada je zakon povučen drugi put iz procedure na kraju noćne sednice, kada smo razgovarali o Zakonu o Vladi, rekao – da, to je stvarno propust i treba da se ispravi. Očigledno su razmislili još jedanput, pa im se propusti dopadaju, što je slobodna volja onih koji nam predlažu zakone.
Ono što je ideja Zakona o državnoj upravi jeste da će način organizacije državne uprave, po Predlogu ovog zakona, pomoći depolitizaciju državne uprave. To je jedna od velikih zabluda koja lako sklizne s jezike svakome ko hoće da kaže – evo, reformisaćemo državnu upravu. Depolitizacija državne uprave, mahom ili skoro uopšte nema nikakve veze sa propisom koji donosite, ima direktne veze sa političkom voljom – da li ćete depolitizovati državnu upravu ili nećete depolitizovati.
Mi smo, kao Demokratska stranka, podržavali Vladu koja je imala šansu da sprovede depolitizaciju potpuno nezavisno od toga kakav je zakon iz 1991. godine, koji se ticao državne uprave. Nismo to uradili, nismo uradili na dobar način i napravljeno je dosta grešaka sledeći strukturu i ideju partijskih ljudi, u koje prosto imate poverenja. Znači, tako počinje politizacija time što neka politička struktura nema poverenja u državnu upravu, ne zato što je državna uprava po sebi loša, naprotiv, u državnoj upravi u Srbiji, dakle, u ministarstvima, organima, posebnim organizacijama rade izvrsni ljudi, rade visokostručni ljudi.
Zašto je politika upala u klopku da, u suštini, političari uvode politizaciju u državnu upravu? Ne radi to državna uprava sama po sebi. Vladu, kojoj smo sada opozicija, niko nije sprečavao, niko nije branio da depolitizuje državnu upravu.
Niko joj nije branio da unutar državne uprave sprovodi interne konkurse, niko joj nije branio da na delu kažu – naša politička volja je da demonstriramo depolitizaciju državne uprave. To se nije desilo zato što nemate još uvek volje za depolitizacijom državne uprave. Biće tako sve dok ne bude dovoljno jakog pritiska da se sa tom atmosferom prema radnicima u državnoj upravi prekine.
Ovaj zakon neće obezbediti depolitizaciju. Ovaj zakon, uvođenjem petogodišnjih mandata i formalnim, uslovno govoreći, smanjivanjem izbornih funkcija, u suštini, ne uvodi ništa novo, jer to da ne menjate direktora Uprave za zaštitu životne sredine, nijedan vam zakon do sada nije smetao i branio da to uradite.
Da ukinete Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a formirate Upravu mimo zdravog razuma, to vam nijedan zakon ne može propisati – nemojte to da radite, treba nam Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodne resurse.
Dakle, depolitizacija državne uprave je mnogo više stvar zajedničke svesti koju delimo po tome da građani i građanke imaju koristi od toga da mi, kao političari koji se menjamo, jer smo se za to borili, svake četiri godine, bez obzira gde, imamo poverenja u stručne ljude koji će nas dobro informisati, koji će nam biti servis za stvari koje radimo u Skupštini, koji će nam biti servis za stvari koje radimo kao ministri ili na bilo kom drugom mestu.
Međutim, vi trenutno imate u našoj državnoj upravi jednu situaciju koja postoji u društvu, a to je dosta ozbiljna stvar o kojoj, nažalost, ne možemo da debatujemo govoreći o odredbama ovog zakona, ali moja obaveza je da to spomenem. Dakle, kao što imate da postoje vrlo značajne grupe ljudi u okviru službi bezbednosti, raznih vrsta, koje smatraju da je država suviše ozbiljan posao da bi se prepustila političarima, pa će oni da se dogovore, pa imate tu grupe, koje imaju svoje novine, pa imate grupe koje imaju svoje političare.
Kako ćeš pustiti političarima, neko iz službi bezbednosti, da vode državu, tako imate očigledno i političare koji misle da je pravljenje zakona i organizacija suviše važna stvar i samo naša da bi se prepustilo radnicima državne uprave. Jednako su paradoksalne obe stvari; struje unutar službi bezbednosti, koje smatraju da ne možeš pustiti političarima da vode državu, bolje se upetljati pa praviti svoje novine, pričati po novinama, itd. Tako i političari i političarke treba da izgrađuju međusobno poverenje sa ljudima iz državne uprave, sa kojima zajedno radimo na tome da građanke i građani Srbije od toga vide koristi.
Gde pada ovaj zakon o državnoj upravi? Na nama, kao građankama i građanima koji hoće da dobiju nešto od državne uprave! Oni će ceniti kvalitet državne uprave, ne po tome kakve su vam odredbe u zakonu teorijski, nego po tome kako je primenjen, pa ćete imati recimo opštine i gradove, iako znam da lokalna samouprava nije direktno predmet ali mi je lakše za primer, a može i ministarstvo, imaćete da ljudi iz neposredne komunikacije kažu – ovo ministarstvo valja i tamo rade ljudi od kojih ja imam koristi, a ovde ne mogu da uradim ništa za sebe.
Dakle, nedostaje nam da u zakonu o državnoj upravi, a mi smo se tome i nadali kada je ministar Lončar povukao zakon prvi put, na taj način da razgovaramo, dakle, da razgovaramo o tome kako da mi tačno definišemo šta nam je problem. Znači, problem za politizaciju državne uprave nisu radnici uprave, nego političari.
Problem zato šta treba da radi državna uprava opet nisu radnici u državnoj upravi nego političari koji treba da se dogovore ovde u Skupštini ko će biti odgovoran za primenu zakona, ne samo za donošenje nego za primenu zakona, jer i to nismo skroz razlučili, koliko god to teorijski znamo.
Znam da je odgovor – Vlada je odgovorna za primenu zakona, doći će ministar, doći će Vlada pa ćemo razgovarati sa Vladom o primeni, ali to se ne dešava.
Želim samo da unesem jedan realan ton u raspravu o svim zakonima da bi što kraće vreme prošlo za one zbog kojih sedimo i mi ovde i oni u državnoj upravi i oni u Vladi, a to su građanke i građani u Srbiji.
U zakonu o državnoj upravi, citiraću samo još dva člana, odnosno jedno poglavlje sa rubrumima a to je poglavlje VIII – OOdnos organa državne uprave sa drugim organima, članovi 72, 73, 74, 75, 76. koji se tiču lokalne samouprave i autonomnih pokrajina. Član 62. je odnos organa, ali iz te glave ja citiram samo delove od 72. do 76. koji se tiču odnosa prema autonomnim pokrajinama. To je jedina razlika.
Stav 1. (člana 75.) ovde kaže: "Organ određen opštim aktom autonomne pokrajine može nadležnom sudu podneti tužbu za zaštitu prava autonomne pokrajine, ako smatra da je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave povređeno neko Ustavom ili zakonom zajemčeno pravo autonomne pokrajine ". To je stav koji nema mesta u ovom zakonu. Autonomne pokrajine ili imaju sudsku zaštitu ili nemaju sudsku zaštitu. Ako je nemaju, ne možete je ovim zakonom o državnoj upravi uvesti. Ako je imaju, ne treba da vam piše u zakonu jer je već rešeno da je imaju ili nemaju. Ovo ne komentarišem vrednosno da li treba da je imaju ili ne.
Vrednosno mogu da vam kažem da se mi zalažemo za pojedinačnu žalbu Ustavnom sudu. Smatram da pojedinac (kao građanka i građanin) mora da ima sudsku zaštitu u nekom novom ustavu, ali ovo je potpuno nepotrebno i toga ima u svim članovima; nepotrebnog jezika, šuma rubruma i tekstova koji ne ulaze u suštinu primene stvari.
Dakle, kada deluje previše kabinetski, ne obećava u primeni, nema jasnoću koju bi morao da ima svaki pravni tekst. Svaka dosadašnja mistifikacija toga da pravnici, koliko god ja beskrajno uvažavala i poštovala ta zvanja jer tekom godina i učim od boljih od mene i čitam ono što mogu da stignem – nije dobro pisati zakon tako da ga niko ne razume. Pisanje ustava i zakona je dobro pisanje ako svako može da razume, jer ti zakoni postoje zbog ljudi a ne zbog vrlih pravnika koji dvosmislenim mogućnostima i tumačenjem u suštini unose više zbrke u pravni sistem nego što je to slučaj do donošenja novog propisa.
Zakon o državnim službenicima se odnosi praktično na sve zaposlene u organima državne uprave, dakle ministarstva, organi i posebne organizacije, sudovi, javna tužilaštva, Republički javni pravobranilac, službe Narodne skupštine, zaposleni kod predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službi organa čije članove bira Narodna skupština. Svi se oni zovu državni organi i sa njima povezani opštepravni, informatički, materijalno-finansijski, računovodstveni i administrativni poslovi.
Dakle, ogroman je broj ljudi u Srbiji na koje se ovaj zakon odnosi. Volela bih da čujem procenu sekretara o kojem broju se radi. Dakle, možemo da imamo grubu procenu za ministarstva i za povezane organizacije, ali ovde zaista teško mogu da se usudim da ih približno procenjujem koji je to broj ljudi na čije se lične živote, egzistencije, karijere ovaj zakon odnosi.
To su oni ljudi koje istovremeno prvim zakonom optužujete da su politizovani. Oni su samo sredstvo. Političari ih politizuju, a političari prestanu da politizuju kada kažu – nećemo da politizujemo i nećemo da zloupotrebljavamo svog direktora, svog zamenika ministra, svog pomoćnika i neću preko reda kod svog stranačkog kolege u ministarstvu itd. To je pitanje promene standarda ponašanja. Najteže je da menjate sami svoje ponašanje i da tako omogućujete ravnopravnost svima drugima.
Zakon o državnim službenicima uvodi odredbe i podelu na službenike i nameštenike.
Imali smo pitanje oko toga zašto službenik i zašto nameštenik. Objašnjeno je u zakonu i inače da su službenici oni koji u opisu posla imaju državnu upravu, a da su nameštenici osobe kao što su kafe-kuvarice, spremačice, šoferi itd.
Uputiću vas na rečnik našeg jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574, gde piše: "nameštenik – onaj ko je u kakvoj službi službenik". Dakle, radi se o sinonimima kojima ovaj zakon unosi vrednosnu razliku.
Znači, vi unosite sinonime i delite na službenike i nameštenike i prema tome nekakvu vrstu poslova gurate u nameštenike a nekakvu vrstu u službenike. To nije dobro i ne bi trebalo da dopustite sami sebi da glasate za ovako nešto jer je to nedopustivo i sa stanovišta jezika i sa stanovišta ideje, koju hoćemo u ovom zakonu.
U istom rečniku srpskohrvatskog jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574. imate čak i ženski rod. Imenica "nameštenik –nameštenica" i imate definiciju ženska osoba "nameštenik" ili "službenica". Dakle, radi se o sinonimima.
Imate još sinonima u knjizi šest istog rečnika našeg jezika "Matice srpske", Novi Sad, "činovnik", izvinite u Srbiji malo ko čita pa zato ovakvim tekstom imamo pisane zakone, dakle "činovnik" – "kao stalno zaposleno namešteno lice koje vrši kancelarijsku, uredsku ili kakvu drugu službu"; "službenik – nameštenik", to je treći sinonim po rečniku "Matice srpske".
Ovde imate zanimljivi ženski rod: "činovnikovica", to je činovnikova žena, a "činovnica" je žena činovnik. A ima čak i "činovničić", što rađa asocijacije za koje nemam vremena sada da razrađujem.
Nepotrebno je, podseća na zakone pre 90-tih i imam sa vama da podelim kreativnost i humor grupe ljudi koji su radili u "Kulturi" u Novom Sadu, koji su zbog takve želje kao što je ovo "službenik –nameštenik", u svojoj ustanovi kulture, ženu koja je spremačica zvali "kustos higijeničar".
Nepotrebno je da takve stvari uvodite u zakone i nepotrebno je da delite službenike i nameštenike, odnosno da jeziku koji ne poznaje razliku između nameštenika i službenika vi dajete vrednosnu razliku zato što kažete da su nameštenici oni koji mogu da obavljaju te poslove svugde, a kao službenici su oni koji te poslove, vezane za državnu upravu obavljaju samo tu.
I u poslednjem minutu moram kao razlog zašto mi ne možemo da podržimo ove zakone i zašto će biti menjani, kao jedni od prvih, samo što su lako menljivi, obrazloženje koje je, citiram, dato u Predlogu zakona koji imamo pred sobom, kaže da: "Vršenje upravnih delatnosti, pre svega, podrazumeva javne usluge, kojima se stvaraju i omogućuju uslovi za svakodnevni život i rad građana i doprinosi razvoju društva kao celine. Upravo ostvaruje svoju funkciju tako što prvenstveno postaje regulator društvenih procesa, a manje instrument vlasti". Samo ovakve rečenice, kao što je i rečenica da, savremeni modeli uprave proizilaze iz koncepta socijalne funkcije uprave, su razlog da nijedna poslanička grupa, koja sebe smatra ozbiljnom, ne glasa za ovakav zakon.
Ministarstva su obrazovana po unitarnom modelu ...
(Predsedavajući: vreme gospođo Čomić.)
i najlepše od svega (na strani 2. po redu, pošto ne vidim broj u materijalu koji smo dobili,) kaže da – rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, da je reč prevashodno o pravnom nadzoru, i Narodne skupštine. Reč je o političkom nadzoru koji se ostvaruje posredno, preko nadzora Narodne skupštine nad radom Vlade i resornih ministara.
Dakle, ovde imate da smo mi politički nadzor.
(Predsedavajući: Gospođo Čomić, molim vas da privedete kraju.)
Izvinjavam se, to je neverovatno smatranje Skupštine, da smo mi nekakav politički nadzor, dok je Vlada kao pravni nadzor, a mi smo samo političari. Bojim se da ovde imamo i Vladu i članove Vlade koji smatraju i da su zakoni i pravo suviše ozbiljna stvar da bi se to dalo narodnim poslanicima, da se bave, nego oni sve najbolje znaju.
Nije sramota napraviti loš tekst. Sramota je ne raditi zajedno da se od njega napravi dobro i za Vladu i za Skupštinu i za građane Srbije. Hvala vam

 Potpuno pogrešno protumačeno, s tim što smo ovde prvi put čuli od jednog službenika Vlade, nameštenika, običnog političkog funkcionera, kako god se budete zvali, kao budući sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, ako ostane na toj funkciji – neću da vam odgovorim. Kako da vam kažem, to ne može. Ne možete vi da bilo kom poslaniku kažete – neću da vam odgovorim. Možete u citatu da proverite u stenogramu, jer se radilo o mom citiranju, mom komentaru na način na koji ste sklopili zakon sa rubrumima i rekli ste – na to neću da vam odgovorim.        
To ne može. Ne može nijedan službenik, nameštenik, činovnik, ministar da kaže narodnom poslaniku – neću da vam odgovorim. To sve govori o vama, a ništa o Narodnoj skupštini i ništa o narodnim poslanicima.
Činjenica da imamo problem sa politizacijom državne uprave i način na koji sam ja napravila karakteristike razloga i motiva, nemaju nikakve veze sa onim što ste kasnije ovde izgovorili. Dakle, govorila sam da je depolitizacija problem i da nam treba kvalitetan zakon, da se uredi, ali da tekst koji ste ponudili neće pomeriti ništa u depolitizaciji državne uprave. Bilo bi dobro, ako već pažljivo slušamo jedni druge, da onda pažljivo i citiramo jedni druge.
Komentar koji je dat o političkom nadzoru i citiranje Ustava, nemaju veze jedno sa drugim. Dakle, ponovo ću pročitati obrazloženje koje je pisalo ili vaše Ministarstvo ili vaš Sekretarijat, ko god, neko ko je poslao ovaj predlog pred poslanike. "Rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade".
Reč je prevashodno o pravnom nadzoru. Tu vam nisam sporila ništa. Samo sam citirala ceo odeljak.... i Narodne skupštine. Reč je o političkom nadzoru koji se ostvaruje posredno. Citirajući Ustav, nigde niste pročitali "politički nadzor". Nigde niste suprotstavili moj stav, koji ostaje jasan i čvrst da, ne možete Narodnu skupštinu Republike Srbije zvati kućom političkog nadzora, jer mi to nismo.
Ako hoćete da uputite bilo kog poslanika na to kako se nadzire Vlada, zaboravili ste još jednu vrlo uspešnu situaciju i mehanizam koji postoji u Poslovniku Narodne skupštine, koji se zove "dan" kada ćemo mi ispitivati Vladu, koji je sa mnogo promocije, kao što i vi činite sa ovim zakonom, unet od strane predlagača u Narodnu skupštinu. Prošlo je dva meseca, nema ni dana, nema ni Vlade, nema ni ministara, ni službenika, ni nameštenika.
Dakle, mi vrlo dobro znamo koji su mehanizmi za dobijanje odgovora na pitanje od Vlade. Postavila sam pitanje ministru, Velimiru Iliću, o tome da li je moguće da, protivno Zakonu o železnici, nije uspostavio alternativni prevoz za prugu Novi Sad–Beograd, koja mora da se remontuje, za Bešku, za stanovnike Čortanovaca, Inđije, Banstola. Dakle, da li je moguće da će, protivno zakonu, da ostavi građanke i građane tamo bez alternativnog prevoza? Nema odgovora na to poslaničko pitanje. (Predsedavajući: Vreme.)
To nije politički nadzor. Ako hoćete da upotrebite bilo kakav kolokvijalni izraz, ako vršimo bilo kakav nadzor, vršimo nadzor nad svima vama iz izvršne vlasti, koji treba da primenjujete zakone da bi građankama i građanima bilo bolje, to teško da možete da zovete političkim nadzorom. Politički nadzor je nešto drugo.

Dame i gospodo, u vremenu predviđenom za raspravu narodnih poslanika, samo komentar o tri člana Predloga zakona o državnim službenicima, kao potvrdu za argumentaciju iznesenu u našem kritičkom osvrtu na oba predloga zakona.
Član 5. Predloga zakona o državnim službenicima – Načela delovanja državnih službenika, drugi stav glasi: Državni službenik ne sme da na radu izražava i zastupa svoja politička uverenja. Kada se tako kaže, nema šta ni da se uzme ni doda. Svaki državni službenik bi trebalo da je profesionalac koji se bavi strukom i kod državnog službenika nema mesta zastupanju političkih uverenja u radu.
Međutim, kada vidite da nešto treba da se desi državnom službeniku koji je, ipak kršeći drugi stav člana 5. izrazio svoja politička uverenja u radu, onda vidite da rukovodilac organa odlučuje o tome da li je prekršaj načinjen i da po članu kojim se definiše disciplinski postupak može sam rukovodilac organa da sprovede postupak i sam da odredi da li je tog kršenja stava 2. člana 5. bilo. Može, ako hoće da osnuje disciplinsku komisiju, ali ne mora.
Znači, imate jednu odredbu u ovom zakonu koja budi sumnju. Za svako društvo koje se menja verovatno ovakva odredba, kada bi bilo ovakvih zakona na primer u Velikoj Britaniji ili sličnim zemljama ne bi mutila sumnju, ali mi radimo zakon u realnom vremenu u Srbiji 2005. godine.
Kada ćemo ga menjati, videćemo?! Dakle, jedna odredba koja odslikava, i među mnogima je sličnim u zakonu, u suštini loše rešenje u Predlogu zakona o državnim službenicima.
Druga ilustracija, član 24. koji se tiče – Sprečavanja sukoba interesa. Stav koji ću vam citirati iz Predloga zakona ilustruje argumentaciju dveju stvari. Jedno je loša rešenja, a drugo je jezik kojim je zakon pisan.
Stav 1. glasi: "Državni službenik ne sme da primi poklon u vezi s vršenjem svojih poslova, izuzev protokolarnog ili prigodnog poklona manje vrednosti, niti bilo kakvu uslugu ili drugu korist za sebe ili druga lica". Dakle, vi stavljate u zakon da postoje prigodni pokloni za državnog službenika.
To, koliko je nelogično da bude u zakonu, toliko odslikava i ono što je kod nas uobičajeno, (200 grama kafe i još nešto pa da ti se posao završi). Ali, mi donosimo zakon da iskorenimo takav običaj. Dakle, donosimo zakon da se ne podrazumevaju prigodni pokloni manje vrednosti. Vi, a sada imate u stavu 1. Predloga zakona, koji se nudi Skupštini na usvajanje, državni službenik može da primi prigodni poklon manje vrednosti?!
Ne želim ni da zamišljam šta se sve može obrazložiti da je prigodan poklon manje vrednosti. To su stvari na koje moramo obratiti pažnju ako zaista hoćemo da donesemo kvalitetan zakon.
Poseban problem je što državni službenici nisu predmet Zakona o sukobu interesa. Dakle, tačno se zna po Zakonu o sukobu interesa ko ima, ko nema prava, ko radi, šta radi, kako radi. Načelno, mi ne da nemamo protiv da državni službenici budu obuhvaćeni sukobom interesa, naprotiv. Trebalo bi da se tačno zna, ako već nema moralnog zakona u nama koji određuje sukob interesa za javne poslove i privatne interese da i oni budu obuhvaćeni, ali nisu. Oni nisu predmet Zakona o sukobu interesa.
Ne možete ovde stavljati odredbe Zakona o sukobu interesa za ljude koji se u tom zakonu ne nalaze. Ako želite i državne službenike da stavimo u Zakon o sukobu interesa, imaćete našu podršku poslaničke grupe Demokratske stranke, ali dotle nemojte da unosite konfuziju u jedan zakon koji je srećom donet i koji, nadamo se, daće dobre posledice u realnosti, u primeni u Srbiji.
Treći primer, član 82. – Vreme ocenjivanja. i izuzeća ocenjivanja nalazi se u poglavlju: Ocenjivanje državnih službenika. To je još jedna stvar sa kojom se mi načelno slažemo da treba ustanoviti objektivna merila za sve koji se bave nekim poslom, da ne zavisi od prigodnih poklona manje vrednosti ili da ne zavisi od ličnih veza, nego da se tačno može objektivno meriti koliko je neko kvalitetno radio svoj posao.
Mi političarke i političari imamo to objektivno merilo, to su izbori. Dakle, jednom u četiri godine, najobjektivnije što može, a bilo bi dobro i češće, evo na primer, koliko za pola godine, dakle, mi političarke i političari imamo jedno objektivno merilo na svim nivoima vlasti i to zovemo ocenjivanje.
Šta se posle dešava? I, na koji način mi komuniciramo sa ljudima koji su za nas glasali – to je druga tema, ali ovde se kaže da se državni službenik ocenjuje jednom u kalendarskoj godini, najkasnije do kraja februara tekuće godine za prethodnu godinu. I, nema spora da ocenjivanja treba da bude.
Međutim, drugi stav istog člana 82. kaže – "Ne ocenjuje se državnik službenik koji rukovodi državnim organom". Dakle, on je taj koji sprovodi ocenjivanje ali se on ne ocenjuje i sad vidite samo kroz ova tri primera, a mogu da navedem još da imate rukovodioca organa koji sam procenjuje da li je neki državni službenik istupio svojim političkim uverenjima suprotno stavu 2. člana 5. pa on sam onda sprovodi disciplinski postupak. Može da formira komisiju a ne mora, on ocenjuje sa: zadovoljava, ne zadovoljava, ističe se, naročito se ističe, ali se rukovodilac, znači službenik koji rukovodi državnim organom ne ocenjuje.
Da samo ovo postoji od ilustracija bilo bi dovoljno da kažemo – čekajte, nije to dobro rešenje, otvara se zakonski jedan prostor za nemerljive zloupotrebe, da li su prigodni pokloni ili pozicija rukovodioca, hajde da to drugačije rešimo. Međutim, očigledno je da ne postoji volja da se donese zakon koji je primenljiv i to tako da napravi korist za sve. I za nas političare, kojima je svaki državni službenik neophodna podrška i pomoć, i za građane, kojima državni službenici treba da budu javni servis, efikasan, racionalan, profesionalan i, naravno, čak i za ovu vladu koja time upućuje jasnu poruku državnim službenicima za koje je, pod znacima navoda, sada nadležna.
Svašta mogu da razumem ali da pravite loše poteze prema onima od kojih trenutno zavisite i stručno i svakako, to se teško razume, ali biva. Hvala.

Dame i gospodo, osim što je sekretar Balinovac potpuno pogrešno razumeo ono što sam govorila, zahtevam od predsedavajućeg da stenogram sa diskusijom sekretara Balinovca, koji se odnosi na sukob interesa, sa propratnim pismom Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa pošalje i Zakonodavnom odboru Skupštine Republike Srbije, predsedniku Zakonodavnog odbora, narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću.
Dakle, ponavljam. Zahtevam da se stenogram sa onim što je gospodin Balinovac tvrdio o primeni Zakona o sukobu interesa, pošalje, sa zahtevom za uputstvo za primenu Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa i Zakonodavnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije.

Moj predlog u prethodnoj replici, zbog činjenice da sekretar Balinovac ili neće da razume ili ne može da razume, što je legitimno u skupštinama, svaki put u odnosu između narodnih poslanika i izvršne vlasti, nisam ni pomislila da sekretar Balinovac treba da radi uputstva.
Još jedanput, zahtevam od predsedavajućeg, odnosno predsednika Narodne skupštine da stenogram sa onim što je izgovorio sekretar Balinovac o primeni Zakona o sukobu interesa i sa zahtevom za uputstvo od Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa, dostave Republikom odboru za sprečavanje sukoba interesa i da se isti stenogram dostavi predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije.
Pošto je očito da ni sekretar ni saradnica ne razumeju zašto to tražim, zato što, ako je tačno ono što ste vi tvrdili, onda su svi državni službenici u istoj obavezi u kojoj smo bili mi, obuhvaćeni Zakonom o sukobu interesa, da podnose prijave o imovini, da podnose sve one izjave i potvrde koje inače imaju ljudi koji su svojim položajem funkcijom, zaduženjima definisani Zakonom o sukobu interesa.
Reč "javna" je opasna i neverovatno je sa koliko se lakoće katkad izgovaraju stvari, bez loših namera i bez loših misli, ali se izgovore. Dakle, ako je sekretar, kao predstavnik Vlade, ovde izgovorio da se upućujućom normom ovaj zakon obraća Zakonu o sukobu interesa, onda se on obraća Zakonu o sukobu interesa. Onda će, bogami, na osnovu stenograma i na osnovu uputstva koje ja, na osnovu tog stenograma, tražim od Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa, morati svi državni službenici da prave prijave o imovini i da se obraćaju Republičkom odboru za sukob interesa.
Nemam vrednosni stav o tome. Mogu da vam kažem lično, želela bih, rekla sam to i ponavljam, da stvorimo atmosferu vrednosnog sistema u društvu, da se svi bavimo svojim poslom i da jasno umemo da razdvojimo i zakonskom normom i onim što je vrednosni sistem, šta je to što je javni posao, a šta je privatni interes. Kao društvo koje se menja, mi to još nismo izgradili.
Moja želja je da ni državni službenici ne budu u poziciji da budu u sukobu interesa, ali istim motivom kojim želim da se izgradi vrednosni sistem, želim i da se prati i poštuje javno izgovorena reč. Lakoća sa kojom se nekad izgovori nešto što se i ne misli, ljudska je i prirodna. Zato odmah tražim da se stenogram sa onim što je tvrdio sekretar Balinovac uputi Odboru, da se od Odbora traži uputstvo kako će se primeniti odredbe koje je nama ovde tumačio sekretar Balinovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez razloga se ovde uvodi DS za argumentaciju – za i protiv Zakona o državnoj upravi ili o državnim službenicima. Potpuno bez potrebe, ali očigledno postoji psihološka podloga koja vas tera da pominjete DS.
Ono što je ovde rečeno, rečeno je da je DSS kao članica DOS, između marta 2001. godine, kada je na glavnom odboru predsednik te stranke rekao –vreme je za nove izbore i za legalizam i umereni nacionalizam, bila u statusu i vlasti i opozicije dve i po godine.
Rečeno je u kontekstu jedne partije, u ovoj skupštini, u sadašnjem sazivu, koja nije stigla da bude i vlast i opozicija dve i po godine, nego pola dana.
Dakle, ono što je rekao moj kolega Boško Ristić, odlično, naučili ste da ne može da se bude i vlast i opozicija. To je pomak napred. Ali je DSS bila i vlast i opozicija, neminovna faza nakon pravog vremena da se formiraju političke partije. Ali, s obzirom na to da su bili u tom DOS samo smo rekli: biti vlast i opozicija, 2001. u martu – ne može se. Vama je trebalo dve i po godine.
Drago nam je što ste rešili taj problem sa svojim koalicionim partnerom za pola dana. No, to nije tema ovog zakona, kao što nije tema šta je to što je DS u okviru DOS uradila između 25. januara 2001. i 4. marta 2004. godine kada je, nakon teških pregovora, ova vlada ipak formirana. To je gotovo izborima.
Potpuno je besmislena pozicija da graditi argumentaciju za zakon koji predlažemo ovde, govoreći o tome šta je propustila da uradi Vlada, koja je prošla izbore. To je dokaz i uvek kada se tako radi više se govori o sopstvenoj nesposobnosti nego o sposobnosti i nesposobnosti neke vlade koja je prošla izbore. Ova vlada će isto imati pred sobom izbore.
Ova vlada na vanrednim izborima ili budućim redovnim parlamentarnim izborima, nadamo se vanrednim do kraja godine, decembar je dobar mesec za izbore, ako preživi izbore u nekom procentu, onda će njeni rezultati biti njeni rezultati.
Mi govorimo o tome da je sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo ove vlade nama dao predlog zakona koji mi smatramo lošim. Nije dobro po vladajuću većinu da sporite opoziciji da Predlog zakona, smatra lošim. Mi ga smatramo lošim, a o tome kakva je naša argumentacija i da li je dobra ili nije ostavite onima koji su najbolje sudije u svakom društvu, pa i u Srbiji, da li će da smatraju da demokrate dobro komentarišu predlog zakona ili ne. Sporiti nekome pravo iz opozicije da kaže – ovaj zakon ne valja, nemojte to da radite, izgleda nam na politički uticaj, nije dobro po vladajuću većinu.
Ako ste naučili išta za one dve i po godine, kao politička stranka koja je bila i vlast i opozicija, onda bi trebalo da se nauči ono što smo i mi naučili da treba pažljivo slušati predstavnike opozicije i nikada ne kvalifikovati njihove argumente.