Dame i gospodo, pravo na repliku na osnovu direktnog pominjanja imena u izlaganju narodne poslanice Milice Gavrilović i pogrešnog tumačenja onoga što sam imala u dijalogu sa ministrom.
Dakle, ili imate novu zamenicu i pomoćnicu, ili ste zaboravili odgovor. Molila bih sve poslanike koji podržavaju ministre, to je njihovo pravo, da se uzdrže od takve odbrane ministra. Mislim da je ministar u odnosu na moja pitanja sasvim u sposobnosti da odgovori sadržinom za koju smatram da je dovoljna i tačna, i ne smatram potrebnim da narodni poslanici umesto ministra, znajući šta je on zaboravio i šta nije znao, daju odgovore.
Ono što je meni promaklo i zato ponovno pitanje jeste komandna odgovornost. Da li je bilo odgovara u vašem obraćanju i da li se podrazumeva da će komandna odgovornost biti osnov za otvaranje istrage, podizanje optužnice i terećenje osumnjičenog lica.
Ono što bi zaista bilo dobro, osim pozivanja na član 18. Krivičnog zakonika Republike Srbije, jeste da zaista čujemo jasno bar vaš stav, kao ministra, kao čoveka iskusnog u pravosuđu i kao nekog ko je imao priliku da se bavi slobodnim sudijskim uverenjem. Šta je to što će naše pravosuđe ceniti, da i ako nije izvedeno u skladu sa Statutom i Pravilnikom Haškog tribunala, neće biti prihvaćeno kao dokaz i kako se onda shodno primenjuju odredbe Krivičnog zakona.
Meni je taj odgovor potreban zato što smatram da bi time razvejali neke sumnje oko odredaba ovog zakona, a mislim da bi i zbog javnosti bilo dobro. U svakom slučaju, zahvaljujem koleginici na odbrani ministra, ali poslanik se obraća ministru, a ne drugom poslaniku. Kad se obraćamo drugim poslanicima, onda mi to radimo na svoj način, ne uplićući ministra i Vladu u to. Hvala.

 Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DS je vrlo pažljivo iščitala i raspravljala o Predlogu zakona o zaštiti životne sredine, koji je Vlada uradila i uputila u proceduru Skupštini Srbije, sa vrlo bogatim iskustvom sličnog rada na prethodnom Predlogu zakona o sistemu zaštite životne sredine, a to je i ministar spomenuo u svom izlaganju, i iz kojeg je oko 80% uvršteno u ovaj zakon koji je pred nama.
Zašto smo vrlo pažljivo i detaljno razmatrali Zakon o zaštiti životne sredine? Zbog toga što ga smatramo jednim od ključnih, ako ne i ključnim zakonom za ono što su korenite promene u Srbiji, što je menjanje sistema vrednosti u Srbiji, a u skladu sa normama EU i u skladu sa onim oko čega smo i u ovoj skupštini donošenjem Rezolucije o evropskim integracijama svi opredeljeni.
Moje izlaganje će biti podeljeno u četiri dela. Prvi je, razlike u gledištima u konceptu DS i predloženog zakona. Drugi je, komentar o predloženim amandmanima koji su podeljeni u četiri grupe. Treći je, preporuke za ministra u toku ove rasprave. Četvrti je, projekcija ili scenario događaja koji će u Srbiji uslediti usvajanjem ovakvog predloga zakona ili prihvatanjem naših amandmana i njegovim poboljšavanjem i onda usvajanjem takvog predloga zakona.
Dakle, životna sredina ili uopšte sistem zaštite životne sredine možete podeliti po dekadama ako ste u Evropi sedamdesetih godina imali samo koncept kontrole zagađivanja životne sredine. Dakle, vladao je princip - razblaženje nije rešenje. Da vidimo šta ćemo da uradimo, jer do sedamdesetih imali ste - ne znam šta ću sa zagađenjem, ajde da ga razblažim. To se odnosilo na vodu, vazduh, zemljište. Sedamdesetih godina se pokazalo da razblaženje nije rešenje, nego naprotiv da proizvodi mnogo veći skup problema nego što je ekonomski razvoj doneo dobrih stvari, a da je pri tome produkovao zagađenje.
Osamdesetih godina je uveden koncept integracije procesa. Znači, pratila se životna celina celovito preko činilaca životne sredine, preko vazduha, vode, zemljišta, biljnog i životinjskog sveta.
Ko prati ovu oblast ili ko je u oblasti zna za velike evropske projekte i projekte u zapadno-američkim zemljama koji su se ticali integracije procesa i celovitog pristupa onome što je životna sredina. Odmah da stavim napomenu, zakon koji je pred vama je po konceptu, po duhu, po rešenjima i po onome što će proizvesti koncept osamdesetih iz razvijenog sveta.
Devedesetih godina u razvijenim zemljama napravljen je koncept planiranja celog postrojenja. Znači, osim što imate prihvatanje da razblaženje nije rešenje, osim što imate da se integrisano posmatra - proizvodim pivo, gumu, hleb, bilo šta radim, lovim, izlovljavam, krčim šumu, dakle šta god da radim u zemlji, koja nije pozajmljena od sopstvenih unuka, tome pristupam integralno i gledam gde će sve da se proizvede posledica zato što čovek interveniše u životnoj sredini.
Tada su se prvi put uveli bilansi energije i otpada. Dakle, 1990. godine praktično počinje uvođenje čistih tehnologija u proizvodnji, svuda gde je celovitom pristupom i traženjem ustanovljeno šta je poremećeno u bilansu. Ovde skeptici često daju primedbe tipa - ma mani me, krenuo je razvoj tehnologija, nema to veze sa životnom sredinom nego treba prodati neki novi proizvod, neku novu tehnologiju, pa podmećete nekakve uslove održivog korišćenja životne sredine.
Imate čuvenu priču o ozonskoj rupi koja je izmišljena samo zato što su se pojavila nova sredstva za sprejeve. Dakle, sve to onaj ko se bavi životnom sredinom ima kao podatke. Vidim da se neki poslanici čude. Nekoliko puta imate ponovljene u ciklusima priče da je svo bavljenje životnom sredinom samo zamaskirano služenje onome što se zove veliki kapital multinacionalne kompanije i slično. Nije tačno, i to da nije tačno vidite po monitoringu za sve parametre kojima određujete kvalitet neke životne sredine.
To su 1990. godine bilans, energija i otpad. Kada je na štetu životne sredine uvek se morao naći mehanizam da se ulazna veličina potrebne energije ili šta god bilo, tone uglja, tone nafte, kilograma hleba, tone mineralnog đubriva ili bilo čega što čovek koristi, da se tu uvede kontrola, da se bilans između energije i otpada ne bi poremetio.
Od 2000. godine, osim koncepta industrijske ekologije, danas važećeg svuda u svetu, posmatraju se i bilansi – materijal, sirovina, resursi. Dosta brzo od stava da razblaženje nije rešenje, preko integralnog pristupa šta sve šteti dok proizvodim korist u obliku profita, preko bilansa energija i otpada, jako se brzo stiglo do energija, materijala, sirovina i resursa, iz prostog razloga što su resursi iscrpiva kategorija.
Ako želite zaista da imate samo poštovanja u nekoj zemlji koju ste pozajmili od svojih unuka onda morate da vodite računa o resursima da bi mogli da znate šta ćete sa količinom sirovine koju hoćete da uložite u svoj ekonomski razvoj, šta ćete sa otpadom koji ćete pri tome dobiti.
Na kraju imate koncept održivog razvoja kome nakon 2010. godine teže sve zemlje razvijene Evrope, znači koncept industrijske ekologije i protok kapitala, radne snage i socijalne komponente. Ako hoćete nekakvo poređenje, onda bi mogli da krenemo natrag i da kažemo da danas u svetu koncept održivog razvoja podrazumeva da imate stolicu na četiri noge. Na toj stolici sedi budućnost vaše nacije, budućnost prostora na kojem živi vaša nacija i budućnost vaše države.
Te četiri noge, jedno je životna sredina i zato je potreban zakon o sistemu zaštite životne sredine, drugo je ekonomija, treće je socijalna situacija u zemlji u kojoj posmatrate i četvrto je politika, profil politike koju prihvatate kao važeći u toj zemlji. Kako je to izgledalo deset godina ranije? Falila vam je noga socijalne politike i falila vam je ekonomija. Znači, imali ste samo životnu sredinu i nekakvu politiku koja nije bila uređena sektorski kroz sve oblasti u društvu. Ako idete još natrag dođete do sedamdesetih, gde imate samo jednu nogu od te stolice i to je situacija kontrole zagađivanja.
Šta ovaj zakonski akt predlaže? Predlaže u suštini da se Srbija zadovolji 2004. konceptom zaštite životne sredine iz osamdesetih godina. Ne sporim pravo predlagača da kaže da je to mera stvari, ne možemo održivi razvoj, ne možemo ovo, ali tražim argumente za to. Ja argumente ni na odboru, ni u raspravi sa ministrom nisam čula. Znači, naš predlog da se odmah u zakon uvrsti poglavlje - uslovi za održivo korišćenje resursa, sadržan je u tome što je sada jeftinije i što je jedan od najvažnijih argumenata u bilansu. Ovakav pristup sasvim sigurno će proizvesti skuplje.
Dakle, ministar je u svom uvodnom izlaganju potpuno tačno rekao da sada imate sektorski pristup, ali ćete i posle ovog usvajanja zakona imati sektorski pristup. Recimo, vodoprivreda će da određuje ko koristi, ko naplaćuje, ko kontroliše zagađenje.

Da, koristim i sledećih deset minuta. Šumarstvo i vodoprivreda će da kažu ko koristi, ko naplaćuje i ko zagađuje i tako sektorski, bez uticaja Zakona o sistemu zaštite životne sredine, kako je trebalo da se zove, i bez uticaja praktično Skupštine nećete imati politiku. Dakle, u startu vam fali ona četvrta noga. Fali će vam naravno i socijalna politika neminovno kao posledica.
Ministar je u uvodnom izlaganju rekao da nedostaje konsekventni pristup. Niste otklonili ovakvim Predlogom zakona konsekventnost. Znači, tri prateća zakona koja su po svojoj suštini pravilnici, a ne zakoni, ne otklanjaju konsekventnost pristupa. Pravilnici su bili u vreme dok je predlagan zakon 2002. i 2003. godine i pravilnici su po svom sadržaju ostali.
Izmenjeno je da se to uređuje zakonom i tu se vidi da vam fali druga noga na ovoj stolici, jer ste jednu već izbacili, a to je da nemate politiku gde vam je struka glavna zbog toga što vam volja da se nešto što je pravilnik zove zakon, govori o opredeljenju da se u oblasti životne sredine fokus da na upravni postupak, protiv čega ja nemam ništa. Dakle, da se fokus da na pravo, da se fokus da na papire, na propise koje prati korisnik, zagađivač, naplaćivač, kako god.
Ali, to nije sistem zaštite životne sredine u 2000. godini. Imaćete nezadovoljstvo da voljom većine usvojite ovakav predlog zakona i da u nekom drugom mandatu, i vi sami ako opet budete ministar i zaštite životne sredine ili neko drugi kaže - nedostaje ovom zakonu, koji je trebalo da bude krovni zakon, nedostaje mu integralan prilaz.
Dakle, ovo je nešto što je i prethodna a i ova vlada ostavila - ne sektorsku primenu principa sistema zaštite životne sredine, nego je ostavila sektorsku političku volju da pojedini segmenti u Vladi donose propise na način kako to njima odgovara.
Šta je to što je glavna zamerka.
Glavna zamerka je što je zakon na nivou eksploatacije. Zakon u svom prilazu, po odredbama koje radite, ima u suštini ideju eksploatacije prirodnih resursa, a ne održivo korišćenje prirodnih resursa. Vaš odgovor u dosadašnjoj raspravi je bio - to se rešava kroz ova tri prateća zakona. Ne rešava se. Dokaz za to su podzemne vode.
Podnela sam i amandman o podzemnim vodama. Nigde ih nema. Dokaz da se ne rešava je nesrećan slučaj, ako se desi, a i to smo rekli u raspravi, ako se razlivena afera oko prodaje "Knjaza Miloša" i završi dobro po državu, jer mislim da je to glavna ideja - da se završi dobro po državu, nema nigde u ovom zakonu, a ni u pratećim pravilnicima koje zovete zakonima, odredaba na koje se ugovor o koncesiji može pozvati da se izmeni iscrpivost ili pretrpivost izvora lekovite ili mineralne vode.
Može da dođe i do situacije da država, ponavljam - ako se dobro po državu reši afera "Knjaz Miloš", koja se razlila iz Vlade i drugih nadležnih organa za proces, može da dođe država i da kaže - ja se izvinjavam, ali vi nemate ništa sa izvorom mineralne vode, vi ste kupili ono što ste kupili. Ista stvar je i sa glinom, sa laporcem, sa bilo čim.
Imate taj problem trenutno kada su cementare u pitanju. Dakle, taj problem sada postoji.
Ovim zakonom, ni pratećim pravilnicima koje zovete zakonima, taj problem nije rešen.
Ako se govori o monopolima koje svaki sistem zaštite životne sredine hoće da eliminiše, zato što kad neko ima monopol onda mu obično nedostaje savest, to je priroda monopola i ljudska priroda. Ako imate monopol i ako nemate nikog da vas u tom monopolu omeđi, hvala bogu da nećete odoleti iskušenjima. Dakle, svi sektorski pristupi, govorite o tome da će biti primenjena sektorska politika, ali očekujete zakon o vodama, zakon o šumama, zakon o hemikalijama itd. i kažete - oni će u tim budućim zakonima da urede pitanja sistema zaštite životne sredine.
Na osnovu čega to tvrdite? Kada sada imamo problem sa vodoprivredom, koja neće da se odrekne monopola da koristi, da naplaćuje i da zagađuje. Ako je to pravilo zašto sada vodoprivreda ne kaže odmah - hajmo da vidimo šta može od korišćenja voda da se uredi u zemlji.
Ono što su bočni razlozi za popravak ovog zakona su dva, jedan upravljački i jedan finansijski. Šef agencije u vašem predlogu zakona je praktično ministar. Dakle, agencija je po našem mišljenju trebalo da bude javna agencija. Mi smo na to podneli amandman. Znam sva ustavna ograničenja. Znači, kad god predložite javnu agenciju kao potpuno nezavisno telo, što je problem i sa agencijom za telekomunikacije, čak i sa radiodifuznim savetom, znači uvek ćete imati opravdanu primedbu - ali, to nije u skladu sa našim Ustavom.
Nije ni izričito protiv. Znači, da je to pitanje političke volje, da zajedno procenimo da li postoji društveni konsenzus da uvedemo javne agencije kao nezavisna kontrolna tela. Ova agencija to neće biti. To je potpuno jasno iz zakona i ja nemam ništa protiv da je to opredeljenje, ali mi tvrdimo da su agencije potrebne kao javne agencije koje su potpuno nezavisne.
Naravno da vas to ne spasava. Primer vam je Komisija za hartije od vrednosti. Ali, obezbeđuje javnost rada. Da nemate tu komisiju za hartije od vrednosti onda bi se negde "Knjaz Miloš" razlio, kroz pesak, i ne bi ga nikad niko ni video. Pošto imate, onda znači da je prosto nezavisnom telu postalo jasno da imamo problem, pa da ćemo da vidimo kako da ga rešimo.
Fond za životnu sredinu je kao ideja dobar. Imaju ga lokalne sredine, neke lokalne samouprave, i to funkcioniše, ali ovde sa budućim direktorom fonda ovo izgleda kao treće ili četvrto po snazi finansijsko mesto, u finansijskoj vertikali javnih prihoda. S obzirom da nisam zabrinuta iz koje će stranke doći za direktora Fonda neko kome to nedostaje da bi bilo finansijske vertikale, onda ostavljam to na diskusiju u toku načelne rasprave, jer je Fond za životnu sredinu sjajna ideja. Namenski fond - sjajna ideja, ali ovako kako je koncipiran vi imate direktora fonda koji ima praktično dobru nedodirljivost guvernera NBS.
Znači, ne kvalifikujem, samo ističem da je to stvar koja može da napravi problem.
Naši amandmani su podeljeni u tri grupe. Prva najvažnija grupa oko koje želimo debatu u ovoj skupštini su - ustanovljenje uslova održivog korišćenja resursa, jer je ministar u pravu kada je rekao da do sada nije bilo sistemskog pristupa. Jedino sa ovim poglavljem vam je omogućen sistemski pristup održivom korišćenju resursa, zbog toga što su prirodna bogatstva i životna sredina i kapital i ekonomska kategorija.
Dakle, nikome ne pada na pamet da bilo kome, bivajući za sistemsku zaštitu životne sredine, govori da ne treba da živimo u uslovima civilizovanog, komfornog, udobnog, savremenog života, ali da se to radi na održiv način. Sada ako to rešimo jeftinije će biti nego 2008. godine. Tada ćemo već imati da tražimo investicije za crne tačke i zagađenja koja će ovaj zakon omogućiti.
Druge dve grupe amandmana su manje važne. Prosto su u pitanju principijelne stvari. Svako od nas ima stav o tome kako treba nešto da se zove, ili kako se tumače direktive Evropske unije, ali ova ja prva.
Mi smo dobili izveštaj o amandmanima i od Odbora i od Vlade, i osim što u ovom izveštaju svugde piše da je Gordana Čomić podneo amandman, što se odnosi na Službu Skupštine, onda očekujem da je ministar Aleksandar Popović odbila amandman ili nije prihvatio, sa čime se saglasila Vojislav Koštunica.
Dakle, to je nešto što je prosto primer za to kada se ne misli kako se lako naprave potpuno nepotrebne i glupe greške. Ja nisam - podneo ništa, ali - podnela jesam, i to je ... izvolite? (Komentar se ne čuje.)
Kažite poslaniče?

Evo, završavam, prekoračila sam jedan minut.
Dakle, to što je ministar Aleksandar Popović odbio i nije prihvatio amandmane koji se tiču uslova korišćenja resursa, ne koristi ni meni kao nekom ko je podneo amandman, ni vama, i ne radi se ovde o različitim konceptima. Ovde se radi o tuči između sujete i jednog jedinog pravog koncepta, a to je sistem zaštite životne sredine.
Sa željom da zaista zajedno, prihvatajući ove amandmane, učinimo ogroman korak u ovoj skupštini jednoglasnim izjašnjavanjem o amandmanima i o celokupnom zakonu, moram u ime Demokratske stranke da izrazim svoje zadovoljstvo što je i ovakav predlog zakona konačno stigao na dnevni red.
Dva puta je ulazio, dva puta je zbog neopravdanih razloga skidan, jer mi je to znak da ćemo zaista da sprovodimo zajedno ono o čemu smo ovde glasali, a to je Rezolucija o pridruživanju Evropskoj uniji. Hvala vam.

Dame i gospodo, raspravu o rebalansu budžeta počeću neuobičajeno za  raspravu u Skupštini o bilo kojoj tački dnevnog reda, koja se ne odnosi na ovde omiljeni sport međusobnih replika ili već kako god, a to je citiranje delova sopstvene diskusije iz marta.
Dakle, citat, dakle iz marta, a narodni poslanici dobacuju - kako citiraš sebe, a naglasila sam da je neuobičajeno, ali je neophodno.
"Pošto nema dogovora sa MMF-om...." narodni poslanik dobacuje - zasluži da te drugi citiraju, ne brinite, samo sačekajte. Narodni poslanik izlazi iz sale, narodni poslanik je sveži deda, izlazi iz sale.
Dakle, u martu je izrečeno: "Pošto nema dogovora sa MMF-om, ja ću vas podsetiti da bi bilo dobro da tog dogovora bude, a ako ga nema, onda ćemo za sto dana u istoj ovoj skupštini imati rebalans ovog budžeta i, čitajući stenograme poslanika, poslaničke grupe DS-a, podsetićemo da smo govorili istinu, a ona je neprijatna, jer budžet jeste predizboran, budžet nije razvojni, predlogom budžeta plate rastu iznad mogućnosti, a kada plate rastu iznad mogućnosti, onda se porast tražnje ne pokriva robom i raste trgovinski deficit.
To znaju svi oni koji se u Vladi nešto razumeju i znaju svi kako se to završava. Ako je inflacija predviđena i ako se govori o inflaciji od 7,5 do 8%, i ako imamu izjavu ministra finansija o 9,8%, bilo bi dobro da ova skupština da odgovor građanima Srbije koliku inflaciju mogu zaista da očekuju.
Sa žaljenjem moramo konstatovati da nemamo reformski budžet i da nemamo ekipu koja ima hrabrosti da učini ono sa budžetom što se 2004. godine mora učiniti.
To je smanjenje javne potrošnje, restrukturiranje javnih preduzeća, sa svim bolnim posledicama koje te dve odluke podrazumevaju kratkoročno, ali sa svim dobrim posledicama koje te dve odluke u duhu budžeta podrazumevaju dugoročno. "
Zašto vas zamaram citiranjem? Zato što smo mi svi ovde narodni poslanici koji kontrolišu Vladu Republike Srbije i rad pojedinih ministarstava. Ministar finansija nije obavio zadatak.
Dakle, u martu se pojavio sa Predlogom budžeta, kome je davao nadimke o tome da je razvojni, agrarni, da je investicioni, i pokazalo se da nije tačno. Zašto bi Narodna skupština imala poverenja da ovaj ministar ima kredibilitet unutar Vlade, ili da ima kredibilitet u ovoj skupštini.
Ovde se ne radi o bilo kakvom događaju. Radi se o tome da su o duhu budžeta koji je usvojen u martu ovde poslanici imali stav, imali informacije koje imaju i sada, rebalans budžeta se radi zbog jednog jedinog jednostavnog razloga, a to je zahtev, dakle, koliko procenata budžeta po međunarodnim institucijama, kao što je MMF, može da bude deficit, i to je ono što smo rekli. Dakle, samo se o tome radi.
Ne može 3,7, mora 2,8. Ono što smo tražili u martu jeste, dajte odmah da se dogovorimo o tome da biste mogli da nastavite dogovore sa MMF-om, ništa više i ništa manje. Sada se ponavlja priča da ministar nastavlja argumentaciju koja je populistička, koja nema veze sa onim što se u budžetu dešava i koja ne daje argumentaciju za bilo šta drugo, osim za činjenicu da su poslanici DS-a u martu govorili istinu.
Zašto govorim o Skupštini i odgovornosti ministra? Zato što je ministru finansija najteže u jednoj vladi, nema teže pozicije, u bilo kojoj vladi, a pogotovo u vladi zemlje koja se menja. Bilo koja vlada je tu da koncipira politiku i da kaže - budžet će biti pretežno na socijalnu odgovornost, pretežno na investicije, pretežno samo na to da popunimo, kako umemo i znamo, prevelike zahteve, socijalne zahteve stanovništva. A ministar finansija je tu da kaže - Vlada to ne može. Pitanje je da li to može da mu prođe unutar Vlade ili ne.
Dakle, ovakvi rebalansi, kada smo svi sve znali u martu, nisu uobičajeni rebalansi, koji idu promenama ekonomskih parametara i koji su planirani i očekivani. Ovakvi rebalansi govore nama iz opozicije dve stvari: prvo, ili ministar ima ogromnih teškoća da Vladi objasni šta se može od te politike koju Vlada ekonomski koncipira, ako je uopšte ima; ili ministar ne zna kako da obavi svoj posao i da ga predloži Skupštini.
U oba ova razloga, koji god bio tačan, ako se postavlja kao pitanje, Narodna skupština jednostavno mora na najozbiljniji mogući način da raspravlja o onome što joj se predlaže kao rebalans budžeta.
Šta je ponovljeno od onoga što smo kao stranka kazali u martu. Imamo problem u Srbiji da se misli da će se moći išta u bilo kojoj sferi društva, ekonomiji, zdravstvu, vojsci, bezbednosti, kako god hoćete, da se radi, a da ne bude sve jasno istog dana šta ko radi, zašto radi, koliko to košta i ko će to da plati. Imamo tu problem prosto zbog stepena razvoja međusobnih odnosa među institucijama, političkim strankama, šta god hoćete.
O iznosu deficita budžeta ministar je trebalo da se dogovori ovde, ako već nije uspeo u Vladi, uvek može. Ponavljam da znam da su ministar finansija, uz ministra vojnog, u zemlji koja se menja dve najteže pozicije koje možete da imate kada je zemlja u tranziciji.
Ali, ako ne može ministar da postigne dogovor u Vladi, jer ne može, jer oni kažu - ne zanima me, hoću za moje ministarstvo ovoliko, hoću za moje ministarstvo ovoliko, hoću ovako, a ti ministre pakuj kako znaš i umeš, onda je obaveza ministra da dođe u Skupštinu, da dođe u poslaničke grupe da kaže - ovo branim, ali da napravimo onda u Skupštini ideju o tome kojim amandmanima smo mogli u martu da imamo budžetski deficit ispod 3% i da imamo dogovor sa MMF-om. Te stvari mi ne razumemo i ne umemo da ih koristimo na zajedničku korist.
Šta je osnovni razlog, osim toga što morate da imate ispod 3% budžetski deficit? Očigledno smanjeni ili nepostojeći kredibilitet Vlade ili ministra kada je u pitanju MMF. Da toga nema onda bi međunarodne finansijske organizacije dozvolile, kao što se dozvoljava ponekad, neizvršenje budžeta, pod kontrolom da ćemo biti ispod 3% sa budžetskim deficitom. I to je tema o kojoj treba ovde da pričamo.
Mislim da zajedno treba da se nađemo na poslu kojim bi se izvukli iz nečega što se meni čini, za kraj da kažem, da je vrlo živo društvo u Srbiji. Nisam pristalica teorije zavere i nikada neću verovati u teoriju zavere, jer verujem da je ljudska volja nešto što upravlja procesima.
Ali, u teorije pakosti verujem, u udruživanje radi pakosti i činjenja pakosti verujem, one nisu zakonima sankcionisane nepostojećim moralnim normama, nisu nedopuštene i nažalost imamo jako mnogo postupaka, događaja, čak i ideja koje nastaju samo zato da bi se nečemu ili nekom drugom napakostilo, a ne da bi se napravilo zajedničko dobro.
Poslanička grupa DS neće glasati za rebalans budžeta, ne zbog ekonomskih parametara, ne zbog toga što je ministar bio neodgovoran pre šest meseci, ne zbog toga što Vlada nema ekonomsku politiku, nego zato što je ova skupština mesto na kojem bi se takve stvari dogovorili.
Dakle, uz ponovno izvinjenje za citiranje naših diskusija iz marta meseca, mi vas molimo da nas ne terate kao opoziciju da ove diskusije citiramo, kada unesete budžet za 2005. godinu. To je već trebalo da se desi.
Prvog oktobra 2004. godine budžet za 2005. je morao biti pred narodnim poslanicima Skupštine Srbije. Po Zakonu o budžetskom sistemu 1. aprila, po Zakonu o budžetskom sistemu taj budžet je morao početi biti pravljen.
Prosto, u ime uklanjanja svega onoga što čine teorije pakosti, molim da se na dogovoru o budžetu za 2005. godinu ponašamo onako kako treba da se ponaša Skupština koja prati jednu vladu u tranziciji. Dakle, ministar da obiđe poslaničke grupe, i opozicione i vladajuće, i da u dogovoru sa tim poslaničkim grupama nađemo rešenja koja su saglasna i sa protokolima MMF-a i sa realnim eknomskim parametrima u društvu; i najvažnije, sa voljom većine u Skupštini.
Ako tako ne bude, mi ćemo uz sav protest poslanika, koji su srećom postali dede, ponovo morati da citiramo diskusije koje smo imali u oktobru 2004. godine u ovoj skupštini.

Dame i gospodo, pri kraju radnog vremena na jučerašnjoj sednici, narodni poslanik, potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Zoran Anđelković, izrekao je dve činjenice koje ne stoje kada je u pitanju rezolucija koju je Evropski parlament doneo 16. septembra, kao i kada je u pitanju jučerašnja odluka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i donošenje rezolucije pod naslovom  ''Funkcionisanje demokratskih institucija u Srbiji i Crnoj Gori''.
Dakle, radilo se o rezoluciji Evropskog parlamenta, u vezi sa uznemiravanjem nacionalnih manjina u Vojvodini. Ta rezolucija je doneta 16. septembra ove godine na predlog svih poslaničkih grupa u Evropskom parlamentu, parlamentu Evropske unije, na žalost bez našeg učešća. Ovo u prilog diskusiji koju ćemo kasnije voditi da bi, što se kaže, krenuli putem evropskih integracija.
Ta rezolucija je po zahtevu narodnog poslanika Zorana Anđelkovića u toku današnjeg dana uzeta u razmatranje, i do pauze biće vam na raspolaganju na pultu. Ona je bila razmatrana na dve, odnosno tri sednice Odbora za inostrane poslove, i mi imamo ideje i akcioni plan šta dalje u okviru saradnje sa Odborom za međunarodne odnose Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, Odborom za međunarodnu politiku Republike Srbije, odnosno skupštine Republike Crne Gore.
Mi imamo direktnu saradnju sa mađarskim parlamentarcima. Reč je o poslaniku Žoltu Nemeltu, koji ujedno i vodi Odbor za inostrane poslove parlamenta Mađarske i naša ideja je da pozovemo diplomatske predstavnike pojedinih zemalja i predstavnike Evropske unije, mislim na Beograd, da saslušaju Odbor i naše stavove. Posebno po pitanju onoga što smo procenili kao prejake ocene u rezoluciji koju je doneo Evropski parlament.
Ta rezolucija je ukupno u osam paragrafa sa sedam tačaka i na odboru sam kazala i ponoviću, ova rezolucija je početak, a ne kraj. Ovu rezoluciju treba da čitamo kao šansu, da delovanjem izvršnih organa u Republici Srbiji, pokrajinskih organa i ove skupštine pokažemo netačnost, neistinitost i preveliku jačinu ocena koje su se na zahtev poslanika Evropskog parlamenta našle u ovoj rezoluciji.
Dobro mi je poznato da postoje sklonosti u našoj javnosti da se rezolucije i dokumenti Evropskog parlamenta i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ocenjuju sa prevelikom lakoćom i interpretiraju. Svaki od tih dokumenata je ozbiljan i predstavlja početak jednog procesa kada će nas te institucije pozvati.
Ova druga rezolucija koja je doneta juče i još je na engleskom jeziku, izvinjavam se za prekoračenje, samo obaveštenje, dakle, biće u toku nedelje prevedena i dobićete je u poslaničkim grupama, a ako ne budemo zasedali, ona će vas sačekati na pultu ako budemo radili.
Molim vas da pažljivo pročitate rezoluciju Evropskog parlamenta. To će pomoći svima onima koji smatraju da može ikako drugačije, nego putevima evropskih integracija.
Hvala vam.

Dame i gospodo, kao jedna od potpisnica Predloga rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji i u ime DS-a, ovih desetak minuta našeg zajedničkog vremena potrošiću na ocenu šta je to što su prepreke na putu pridruživanja i gde i kako postoji argumentacija da je ova rezolucija jedan od mehanizama za uklanjanje tih prepreka.
Onaj ko se bavi matematikom, zna da za nekakve procese i decu u osnovnoj školi uče da bi se neka teorija dokazala ili da bi bila važeća, postoje neophodni, dovoljni i potrebni uslovi. Neophodan uslov za sve ono što su poslovi evropskih integracija za Srbiju, odnosno za Srbiju i Crnu Goru je Hag.
Onoliko neprijatno koliko smo dugo ćutali o razlozima zašto je neko osumnjičen za zločine protiv čovečnosti i zašto neko ima optužnicu pred međunarodnim sudom u Hagu, onoliko dugo koliko smo smatrali da će Hag, pravde radi nestati sam od sebe ili se ugasiti u protestu, dakle, svih onih koji ga smatraju političkim sudom, a ne zaista međunarodnim sudom pravde za bivšu Jugoslaviju, onoliko dugo koliko smo smatrali da, ako većina naroda u Srbiji, podržavajući razne političke stranke ima pozitivan stav o Evropskoj uniji, čak i o partnerstvu za mir, ali ima izrazito negativan stav o Haškom tribunalu.
Dakle, onoliko dugo vremena, koliko smo izgubili na te zablude, još toliko vremena će nam trebati ako ne shvatimo da je Hag neophodan uslov za evropske integracije.
U suštini, naša današnja rasprava ne vodi se o onome o čemu su se rasprave pri usvajanju rezolucije vodile u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Poljskoj i u Češkoj, a tamo su se uglavnom vodile oko standarda, oko zaposlenih, oko privatizacija, oko modela privatizacija, oko slobode govora, oko slobode medija, oko oslobađanja od ruskog načina uređivanja države. Dakle, tamo su se o tome vodile rasprave na početku devedesetih godina kada su te zemlje ušle u proces usvajanja rezolucije.
Mi danas uglavnom pričamo o Hagu i o Kosovu i Metohiji kao dve teme koje tište ovo društvo. To ima i lošu i dobru stranu. Loša strana je što se tek sada, praktično, raspravom o ovoj rezoluciji otvara tema šta ćemo na kraju svi zajedno ako možemo da uradimo na uklanjanju te prepreke koja se zove Hag, a dobra strana je što sve drugo, čime su se druge zemlje bavile dugo godina, Srbija ima manje ili više obavljeno.
Dokaz za poslednju tvrdnju su vam uporedno nivoi razvoja institucija, kontrola javnih finansija, ocena Zakona o privatizaciji, nivo korupcije, nivo sive ekonomije, sve ono što se meri u zemljama koje se menjaju, valja li, bolji smo i od Rumunije, od Bugarske, od Makedonije, i od Bosne i Hercegovine i od Albanije.
Međutim, problem koji sam navela, dakle, Hag, biće prepreka za ono što svi zajedno zovemo podrškom evropskim integracijama.
To i partnerstvo za mir spomenuto u jednom članu je najveća smetnja za postizanje političkog konsenzusa. Mi koji se dovoljno dugo bavimo politikom znamo da nije o tome reč, da je reč o interpretaciji činjenica, a ne o činjenicama samim.
Dakle, veliki broj građana koji podržava jednu političku stranku ima pozitivan stav o Evropskoj uniji i ta stranka to zna, ali ima negativan stav o svemu ostalom.
Druga politička stranka isto ima birače koji imaju pozitivan stav prema Evropskoj uniji, ali nema pozitivan stav prema partnerstvu za mir.
Treća politička stranka ima raspolućeno biračko telo u pozitivnom i negativnom stavu i prema Evropskoj uniji i prema NATO-u i prema partnerstvu za mir.
S obzirom da smo svi politički zanatlije, sami ćemo se prepoznati ko je ko u ovoj Skupštini. Nije naš posao, ako nećemo da idemo protiv volje onoga što misle i osećaju oni koji za nas glasaju. To mogu samo retki od nas, ako vide da je ponekad potrebna hrabrost, da se načini neki politički potez, politička odluka, koja je svima od koristi, nevidljiva danas ili nevidljiva za vikend, ali vidljiva u kratkom ili srednjem roku za celu državu.
Dakle, ako nećemo da pokažemo hrabrost kao političari i da uđemo u sukob sa voljom onih koji su nas birali, hajde da ovde bar otvorimo temu, ako nećete da se spomene Hag, ako nećete da se spomene partnerstvo za mir, a šta hoćete?
Ako nećete ništa drugo, sem rečenice - hoćemo u EU, onda nismo postigli apsolutno ništa, jedna politička stranka koja je tome sklona sa odobravanjem govori o rezoluciji koja ima jednu rečenicu - hoćemo u EU.
Sada ću se vratiti na potreban i dovoljan uslov i ostavljam taj Hag kao neophodan uslov. Potrebni uslovi počinju ovom rezolucijom, dakle, potrebni uslovi su niz postupaka u institucijama kojima se slika politička odluka, politička rešenost, ali kojima se slika i birokratski put, a svaka zemlja koja se menja, prolazi tim putem evropskih integracija.
Taj put počinje usvajanjem ove rezolucije. Kakve koristi imamo ako nismo napravili politički konsenzus ove rezolucije, da li iko ima koristi? Nema niko, čak ni oni birači, one stranke koji kažu - hoću rezoluciju sa rečenicom - hoću u EU i ništa više, ni kratkoročno, ni srednjoročno, ni dugoročno. Dakle, nema koristi za društvo.
Zašto je ovo potreban uslov? Zato što iz ove rezolucije proističu političke odluke i političke posledice po sve institucije koje su u ovoj ili u onoj vezi sa Narodnom skupštinom Republike Srbije. To će obavezivati i Vladu.
To će već na sledećem zasedanju obavezivati svakog ministra koji nam bude slao predlog zakona da ga razmatramo, da potpiše izjavu o usklađenosti odredaba tog zakona sa standardima Evropske unije.
Da li pri tome smatrate da su ti standardi dobri ili se ne slažete sa njima, to više ne dovodite u pitanje. Rezolucija poput ove služi tome da shvatimo da demokratija nije da uvek sve stavljate pod pitanje, nego da nađete mehanizme kojima dajete odgovore na pitanja a društvo ih postavlja.
Svima nama, ko god glasa za nas, društvo postavlja pitanje - kada ću da živim bolje, kada ću da se rešim Haga, kada mogu da očekujem 500 evra proseka, kada ćete da mi ukinete vize, kada ćete početi da radite u Skupštini, Vladi, svugde, nešto od čega ja vidim kao građanka, kao građanin da imam opipljive koristi. To je odgovor, to je pitanje za koje je potreban uslov i početak ova rezolucija.
Ono što je dovoljan uslov, praktično, to je dobra vest kada je u pitanju teškoća sa Hagom, dakle, dobra vest je nivo institucija, a do kraja nedelje ćete dobiti već pomenuti izveštaj, odnosno rezoluciju parlamentarne skupštine Saveta Evrope gde su Srbija i Crna Gora dosta povoljno ocenjene u odnosu na nivo izgradnje institucija i u odnosu na sve ono što karakteriše zemlje koje se menjaju. To su dovoljni uslovi, jer bez toga ne možete.
Na kraju, dilema oko toga šta čak, iako ispunimo neophodne uslove, a to je Hag, potrebne, to je ova rezolucija i realne političke svakodnevne odluke svih nas u politici i dovoljne uslove, dakle, nivo institucija, nivo servisiranja na lokalnoj samoupravi, nivo važenja primene onoga što donosimo kao zakone, šta ako tada nedostaje politička volja i odluka da je Srbija spremna da potpiše sporazum o asocijaciji, stabilizaciji, da pristupi listi zemalja kandidata, da je vreme da dobijemo upitnik koji kao država popunjavamo sa onoliko pitanja koliko Evropska unija smatra.
Ovo je tačka gde ću se vratiti na početak i na neophodan uslov. Dakle, ceo taj proces, zakočen je onim što se procenjuje u Evropskoj uniji kao nedopustivo nizak nivo saradnja sa Haškim tribunalom. Ono što provejava iz rečenice koja samo glasi "Hoću u Evropu" je politička zabluda da se u Evropsku uniju stupa pod nekim našim uslovima.
Kao što u rezolucijama koje se donose u evropskim parlamentima i u Skupštini Saveta Evrope nema pregovora, tako i sa Evropskom unijom, do trenutka dok ne postanete punopravni članovi, nema pregovora. Imate pregovora u periodu kada ste priznati da ste zemlja kandidat, do trenutka prijema. Tek kada stupite u Evropsku uniju, onda imate pravo pregovora.
Daću vam, snage i emocija radi, jedan negativan primer. Mađarska, za vreme dok je stupala u hodu ka kandidaturi ka članstvu u Evropsku uniju, nije mogla da postavlja nikakve uslove o sopstvenom statusu. Onog trenutka kada je postala zemlja kandidat, počela je da koristi resurse te institucije, na način na koji to rade svi političari. Posledica vam je rezolucija koja je usvojena u Evropskom parlamentu 16-og, koja se odnosi ne samo na Srbiju, nego i na druge zemlje, jer je to politika Mađarske. Da li je to pravedno?
Mislim da ćemo se svi složiti da, kada bi se složili da rezolucija glasi "Hoćemo u Evropsku uniju", a da druga rečenica bude "Nema pravde". To bi bila istina, zbog toga što se ovde i ne radi o pravdi, nego se radi o pravnim državama, radi se o pravilima u međunarodnom pravu, o međusobnom ugovornom odnosu i o pravnim državama. Razlika između pravde, o kojoj mi govorimo kada hoćemo da definišemo svoj put ka Evropskoj uniji, i pravne države, ume ponekad da bude ogromna.
Naš zadatak, kao narodnih poslanika i poslanica u ovoj skupštini, bio bi da usvajajući ovu rezoluciju, ipak jednoglasno razumemo da naše zalaganje za pravnu državu, u koju stupamo i ovom rezolucijom, znači naknadno, i nakon ne bih procenjivala koliko vremena, i pravdu za neke od nas ili za sve nas koji živimo u Srbiji. U želji da ova rezolucija, osim što će biti usvojena, ostavi kao posledicu i činjenicu da je otvorena debata o važnim pitanjima u Skupštini, i sa željom da se ta debata nastavi među poslaničkim grupama, među uticajnim ljudima u medijima i javnosti, među ljudima iz stručne javnosti.
Potpuno sam uverena da, ako neko ima dobre šanse i ako neko zaslužuje da se prečicama priključi grupi modernih evropskih naroda gde važe evropska pravila i igre, da je to onda Srbija. Biće mi veoma drago da sa vama delim uspomenu na to da je ovaj sastav Skupštine počeo tu utakmicu.

Dame i gospodo, u izlaganjima dva narodna poslanika, kvalifikuju se potpisnici ovog akta koji nazivamo Predlog rezolucije. Nedopustivo je da izričete kvalifikacije o potpisnicima. Možete da komentarišete tekst, možete da predlažete novi tekst, ali ako vam je jedino oružje u nemoći da pokažete hrabrost i prihvatite činjenice i realnost u Srbiji, ostalo da diskvalifikujete nekoga ko je nešto potpisao oduzimajući elementarno pravo svakog poslanika da potpiše šta god hoće, onda je to pitanje koje duboko zadire i u ono što su skupštinske rasprave.
Dakle, sa puno pažnje i uvažavanja saslušam, kao potpisnik ovog predloga, svaku primedbu koja se odnosi na tekst, ali sa isto toliko odlučnosti odbijam da prihvatim da naša Skupština treba da bude mesto gde će se neko diskvalifikovati samo zato što je nešto potpisao. Na jedan paradoksalan način, ova rasprava se svodila na osporavanja, podsećanja i kvalifikacije između dve opozicione stranke.
Postoji vlast u ovoj zemlji koja u današnjoj raspravi nije spomenuta. Meni je, kao pripadnici poslaničke grupe DS, jasno zašto se sva osporavanja rade kroz diskvalifikaciju onoga što je DS. Iz prostog i jednostavnog razloga - znate vrlo dobro da građanke i građani Srbije u DS-u prepoznaju evropske vrednosti.
Molila bih bez diskvalifikacija potpisnika ovog dokumenta. Sa diskvalifikacijama sadržaja koliko god hoćete, to će svima doneti koristi. Hvala.

Dame i gospodo, moje obraćanje vama u okviru predložene tačke dnevnog reda, donošenje rezolucije o zabrani povlačenja tužbe protiv NATO zemalja, biće podeljeno u tri dela: prvi, proceduralni komentari, drugi, o samom predmetu rezolucije kao dokumenta koji se Skupštini predlaže i, treći, političke ocene Demokratske stranke o raspravi koja se, bar koliko se nadam, večeras privodi kraju.
Proceduralno – predlagač je bio u obavezi da Narodnoj skupštini, ako hoće poštovanje i samopoštovanje Narodne skupštine, priloži to o čemu u rezoluciji govori. Gledajući lica predlagača vidim čuđenje, pošto već znam da govore o četiri hiljade stranica, i predlagač upotrebljava reč koju, nažalost, ne mogu da upotrebim za govornicom. Dakle, tužbi na koje se poziva rezolucija je ukupno osam, tipskih tužbi. Ovo je jedna od njih, protiv Francuske.
Naziv u rezoluciji, koja se predlaže, nema nikakve veze sa tužbama koje su podnesene Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
To što predlagač ne može da izdrži pa mora da nastavi da dobacuje, izaziva već na početku mog izlaganja potrebu za političkom ocenom. Predlagač ispravlja i kaže da je u pitanju predlagačica. S pravom predlagačica reaguje. Dakle, izaziva i političku ocenu.
Da ne znam srpske radikale, rekla bih da su nervozni zbog lokalnih izbora, očekujući da se ne ponovi ili ponovi ono što se već desilo 28. juna. Ali, znajući srpske radikale, ne verujem da bi zloupotrebili sednicu Narodne skupštine samo zato da bi se bavili kampanjom oko lokalnih izbora, jer tužbom koja je podneta aprila meseca 1992. godine se ne bave. Ta tužba ne postoji u rezoluciji koju su dali Skupštini na usvajanje.
Zašto govorim o ovim proceduralnim razlozima? Zato što su važni proceduralni razlozi, jer je svih osam tužbi ovakvih. U ruci mi je tužba protiv Francuske, ima ih protiv Belgije, Kanade, Nemačke, Italije, Holandije, Portugala i Velike Britanije. Dakle, nema protiv SAD i Španije zbog toga što se Sud proglasio nenadležnim 2. juna 1999. godine.
Za tih osam tužbi je važno da se naglasi proceduralna omaška koju je predlagač napravio, zbog toga što, kada na jesen pređemo na drugu tačku proceduralne faze u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, stenogram sa ove sednice Skupštine može biti priložen kao dokaz, komentar i stav onoga što je politička većina ili manjina, ili volja u Srbiji.
Zbog toga smatram važnim da kažem da je predlagač pogrešio u tački dnevnog reda, ali da smo se sporazumeli da se to odnosi na osam tužbi koje su podnete zbog legalnosti upotrebe sile. Tako se zove svaka tužba, tipske su i menja se samo ime zemlje na koju se odnosi, osim što ne postoji za SAD i Španiju, iz razloga koje je Sud utvrdio kao nepobitne.
Ono što je bila obaveza predsednika Skupštine je da predlagača, pre zakazivanja sednice, obaveže da poslanicima dostavi predmet na koji se njihova rezolucija odnosi, jer po onome čime se bavi Narodna skupština Republike Srbije, nijedan od narodnih poslanika nije morao, po prirodi svog posla, biti upoznat sa ovom tužbom protiv Francuske.
Odbor kojim predsedavam, za inostrane poslove, u saradnji sa službama Skupštine, preuzeće na sebe obavezu da ovaj materijal, koji postoji samo na engleskom jeziku, prevede, svih osam tužbi i komentare, koje je podneo ovlašćeni predstavnik Rodoljub Etinski i stenogram iz proceduralne faze, sve do 3. maja 2004. godine, da na srpskom jeziku bude dostupno kako narodnim poslanicima, tako i svima u Srbiji.
Da bi se tačno znalo o čemu mi ovde pričamo kada upotrebljavamo teške i velike reči, i kada pokušavamo da jednu temu, koja je i proceduralna i politička, upotrebimo i zloupotrebimo, shodno sopstvenom političkom interesu. Tu bi se završio deo koji se odnosi na proceduralne ocene onoga što Skupština radi.
Da li je Skupština nadležna?
Svi se slažemo oko dve stvari kada je ova rezolucija u pitanju, da Skupština Srbije nije nadležna. Čak i predlagač zna da i usvojena rezolucija ne bi proizvela pravno dejstvo. Ako nemate pravno dejstvo, onda niste nadležni za tu stvar, koliko god bilo važno da mi kao narodni predstavnici u Skupštini Srbije raspravljamo o temi, ali pravnu nadležnost, formalnu nadležnost nemamo. To je prva stvar o kojoj se slažemo.
Druga stvar o kojoj se slažemo je – pa šta, em se zna o čemu se radi u tužbi, em može Skupština da raspravlja o čemu god hoće. Opasan presedan. Imali smo sličan presedan kada smo usvojili da se grb i himna mogu menjati i donositi preporukom, a ne ustavom. Bez imalo cinizma, nego pravnom logikom, a uz poštovanje procedure kao suštine, mogu da predložim i da damo preporuku o novom ustavu, pa ko hoće da ga primenjuje neka ga primenjuje, kako hoće da ga primenjuje, da preskočimo sve ono što su proceduralni i formalni koraci u donošenju ustava i da preporučimo da Srbija ima novi ustav.
Opasno je kada se igramo procedure, pogotovo je opasno kada to radimo na način i sa temom, kao što je zabrana povlačenja tužbi protiv NATO zemalja.
Zato se Savezna Republika Jugoslavija 25. aprila 1999. godine obratila Međunarodnom sudu pravde u Hagu? Zato što Međunarodnom sudu u Hagu možete da tužite države.
Zašto se nije obratila Krivičnom tribunalu u Hagu, koji je postojao, gde tužite privatna lica, i to je ključna razlika između Haga kao suda i Međunarodnog suda pravde. Dakle, Haškom sudu tužite privatna lica, ne možete administrativne jedinice, ne možete organizacije, ne možete ništa sem privatnog lica da tužite pred Haškim sudom. Zašto se nisu obratili, to je već pitanje političke ocene.
Kada se obratite Međunarodnom sudu pravde u Hagu, da bi mogli da učestvujete u procesu, države moraju da priznaju odnosno da prihvate nadležnost ovog suda u Hagu. To je faza u kojoj se sada nalazimo.
Znači, tužba protiv SAD i tužba protiv Španije skinuta je sa liste poslova Međunarodnog suda pravde u Hagu, odlukom i naređenjem, a to se tako zove u Statutu Međunarodnog suda pravde od 2. juna 1999. godine.
Dalje, 3. maja 2004. godine održano je preliminarno saslušanje, gde su prisustvovali predstavnici svih osam zemalja. I taj dokument ćete dobiti na srpskom na internet sajtu Skupštine Srbije, da se konačno bez varanja, laži, manipulacija i svi drugi mogu da upoznaju šta se u stvari desilo.
Dakle, sve zemlje su tražile da se Međunarodni sud pravde 3. maja 2004. godine oglasi nenadležnim za tužbu koju je SRJ 25. aprila 1999. godine podnela za ovih osam zemalja.
Šta je suština tužbe koja je podneta 25. aprila? Suština tužbe je u krajnjem paragrafu tužbe, kojim se zahtevaju privremene mere za zaustavljanje bombardovanja. Čitav niz opravdanih zahteva, ovde jedina alineja iz tužbe koja nije pomenuta jeste da je SRJ optužila svih ovih osam zemalja da finansiraju, obučavaju, snabdevaju oružjem terorističku organizaciju Kosovo Liberation Army ili UČK, ili OVK, kako se zove kod nas, to je drugi stav u tužbi i to je jedino što ovde nije spomenuto, ne znam zašto. Ili niste čitali tužbu, ili ne želite da spominjete da smo tužili sve ove zemlje da finansiraju, obučavaju, snabdevaju oružjem Kosovsku oslobodilačku armiju, ali spomenuto do sada nije bilo.
Na odgovor Suda, na to da tražimo privremene mere, odnosno zaustavljanje bombardovanja, bio je poziv Suda svim stranama u sukobu na suzdržavanje od sukoba. Kako je izgledalo suzdržavanje NATO, to smo videli od 25. aprila do 10. juna, kada je bombardovanje okončano. Dakle, od suzdržavanja nije bilo ni govora.
Moje pitanje, kao građanke Srbije, jeste - šta ste čekali sa tužbom od 24. marta do 25. aprila? Ako je suština te tužbe, a jeste, i to možete da vidite u prvom stavu, nelegalna upotreba sile, ona je bila nelegalna 24. marta u 20,00 časova. Zašto se 25. marta u 20,00 časova nismo obratili za nelegalnu upotrebu sile? Šta smo čekali? Tu dolazimo do politizacije ove tužbe, do očite političke procene da to neće potrajati. Kada je potrajalo mesec dana, na zajedničku nesreću, onda smo se obratili Međunarodnom sudu pravde da se bombardovanje ipak zaustavi.
Kako se završilo bombardovanje? Događajem koji ne voli da se spominje u javnosti Srbije i događajem koji mogu da ilustrujem, zahvaljujući tome što je, ljubaznošću i stručnošću informativne službe Srpske pravoslavne crkve, svako od nas danas dobio mapu Kosova i Metohije, gde se nalaze, poput tapije, ucrtani kulturno-istorijski spomenici.
Zašto je ova mapa dobra za ilustraciju i zašto nju pokazujem kao ilustraciju događaja, koji ne voli da se spominje u javnosti Srbije? Zato što ovde imate nebesku Srbiju koja štampa zemaljsku Srbiju. Kosovo i Metohija sa pet zastava, Francuske, Italije, Britanije, SAD i Nemačke, i nigde nema zastave Republike Srbije, ni sa grbom koji smo usvojili, ni bez njega.
Kumanovski sporazum, povodom kojeg znam da je predlagač iz svojih političkih procena bio protiv, kao što je bio protiv sporazuma kasnije predloženog, i Rezolucije 1244, svi ti dokumenti jesu poraz, nacionalni, politički i vojni. Možete to da zovete nedostatkom pobede, možete to da zovete sporazumom, ali kada nemate političku vlast i ovlašćenja na svojoj teritoriji, kada nemate mehanizme da zaštitite bilo koga i kada nemate ni vojne ni policijske snage, onda je to takav nedostatak pobede, da je poštenije govoriti o porazu.
Zašto je odlučeno da to ne bude poraz, nego sporazumno rešenje konflikta visokog intenziteta? Upravo zbog zemaljske Srbije u koju, nadam se, svi duboko verujemo i u koju hoćemo da ulažemo, upravo zbog budućnosti koja je pred nama, a nikako zbog prošlosti u kojoj smo, sa različitim stepenom krivice, učestvovali na ovaj ili onaj način, sa svešću o tome kakva nam je krivica ili ne.
Svih osam tužbi nije bilo povlačeno ni 2001, ni 2002, ni 2003, ni 2004. godine. Dolazimo sada ponovo do mešanja proceduralnih i političkih procena o tome zašto ova sednica Skupštine. Predlagač je otvoreno i jasno rekao da se radi o izjavi ministra Vuka Draškovića. Znači, imate proceduralnu i političku volju, u kojoj je počela zloupotreba Narodne skupštine Republike Srbije.
Član Saveta ministara se smenjuje u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora. Niko nikome ne brani da podnese zahtev za smenu bilo kog ministra iz bilo kog razloga. Ono što je pokušano u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nije uspelo. Zašto nije uspelo, znaju poslanici, zna i predlagač, zna onaj koji je hteo da smeni Vuka Draškovića, ali nije uspeo.
Umesto toga, imate da se rasprava o ministru koji ne može biti smenjen u ovoj skupštini, jer ga ova skupština nije ni birala, pretvara u raspravu o tome da li je bilo opravdano NATO bombardovanje. Dakle, veštački stvorena dilema, samo zato što nikada nismo zaista seli i popričali.
Šta se to sve dogodilo u ovoj zemlji između 1990. i 2000. godine? Jedna tačka nam je zajednička, kako god mi nju različito gledali, ali je zajednička. Ta tačka je 10. juni 1999. godine. Šta god kvalifikovali, politiku koja je vođena 1998, 1999. ili 1991. godine, ili 2001. godine, tačka u kojoj je tada potpisan Kumanovski sporazum, doneta Rezolucija 1244 i potpisan Sporazum Ahtisari-Černomirdin, mora biti zajednička tačka za sve poslanike u ovoj skupštini.
Ako se ne usaglasimo u tome da je to loš rezultat po Srbiju i da radimo sve što može da se šteta popravi, onda teško da ćemo postići konsenzus po svim drugim pitanjima, po raznim drugim pitanjima, ako se ne usaglasimo oko tog prvog i jedinog, oko toga šta je zemaljska Srbija danas i šta znači nedostatak pobede na teritoriji Kosova i Metohije.
Zašto ona u ovu skupštinu premeštati raspravu o gospodinu Vuku Draškoviću? Primetili ste da ne govorim o krivici, politika ima rezultat i političari imaju obavezu na procene, krivica je stvar za zakone i za prava, nije za politički jezik. Dakle, odgovornost za to snosi odgovarajuća koalicija.
Nedostatak zajedničke strategije, koliko god da vas je u koaliciji 125, 115 ili 126, nedostatak jasnog puta kuda hoće Vlada Republike Srbije da vodi, nedostatak elementarne komunikacije između članova koalicije je slabost koja se uoči i onda imate ovu i ovakvu sednicu Skupštine. Ko od toga ima koristi? Verovali ili ne, niko. Čak ni birači za koje mislite da im se obraćamo.
Više puta smo glasno ponovili da želimo da svi zajedno radimo na interesima države Srbije, kako u unutrašnjoj politici, tako i na poslovima spoljne politike. Svako od nas ima svoju viziju, ali ponavljam, ne bi bilo zgoreg da sednemo i da popričamo o tome šta je to što nedostaje kao vizija i kao strategija, osim najboljeg među nama, odnosno Zorana Đinđića, šta je to što nedostaje za viziju i strategiju, za jasnoću kojom bi se obratili ljudima u Srbiji i zajedno prebrodili najteže godine koje u tranziciji, u zemlji koja se menja, mogu da prežive.
Moja želja je da pomognem, kako informacijama i činjenicama, tako i da podsetim da je osnovna poruka iz zemalja koje su se menjale, bivših jednopartijskih zemalja, osnovna poruka iz svih tih zemalja jeste – sve vreme dok smo težili demokratiji, želeli smo i sanjali smo pravdu, a dobili smo pravnu državu. To je vrlo često u ogromnom raskoraku.
Srbija je u još težoj poziciji. Sve vreme smo želeli i očekivali pravdu, a tek gradimo pravnu državu. Razliku između pravde i prava videćete i kroz ovu tužbu, koja će na jesen biti razmatrana i o njoj biti doneta odluka o nadležnosti suda.
Moja molba i predsedniku Skupštine i Skupštini je da pokušamo da Skupštinu ne zloupotrebljavamo, a ako hoćemo da razgovaramo o strategijama vezanim za razvoj Srbije, da onda to radimo kroz poslaničke klubove, na ovakvim sednicama ili gde god, ali da to radimo tako da se tačno zna ko o čemu šta govori.
Demokratska stranka će glasati protiv rezolucije iz navedenih proceduralnih i jasnih razloga. Želimo da ponovimo da svaki pokušaj političke manipulacije te vrste najmanje dobra će doneti onima koji taj pokušaj uvode u Skupštinu. To je zakon i tu ima neke pravde. Hvala vam.

Dame i gospodo, Predlog zakona o energetici, koji je pred nama, unekoliko se razlikuje od predloga koji je skoro godinu dana bio i na stručnoj, i na javnoj, i na političkoj raspravi, i bio na dnevnom redu ove skupštine oktobra 2003. godine, i kao svaki predlog kod kojeg se vrše izmene na osnovu predloga koji nije bio u primeni te su izmene manjkave, doslednost izmena je manjkava.
A najgore je u prelaznim i završnim odredbama, kojima se više kao privid ili pokušaj stvaranja privida kozmetičkih izmena daje poruka da se nešto što je neminovan rez u energetici Srbije učini nevidljivim, bezbolnim i da se nemogućim napravi nešto što treba da bude reforma, da bude uspešno, da bude popularno.
Meni kao pripadniku opozicione poslaničke grupe trebalo bi da bude drago što će Vlada u primeni ovog zakona imati problema i to ogromnih, upravo zbog nejasnoća u prelaznim i završnim odredbama, ali mi nije drago zbog toga što ćemo probleme da trpimo svi, a ključno - energetski sistem zemlje.
Ukratko, za period od 14 godina i za vlade između 90-te i 2004. godine, bez kvalifikacija ili diskvalifikacija vlada, ovakvih ili onakvih, koalicionih, principijelnih, demokratskih ili kakvih god, nego samo kao glavno - što su te vlade ostavile kao posledicu na energetske sisteme.
Prvo, Republička vlada 1990-1992. odnosno 1992-1993. godina, biće zapamćena po pokušaju stvaranja jedinstvenog energetskog sistema, ali u suštini glavna posledica je prelivanje sredstava Elektro Vojvodine i pljačkanja jednog resursa, koji je iz raznih razloga radio mnogo bolje nego što su to radile druge elektrodistribucije. Blizu su Elektrodistribucija Beograd i Kraljevo.
Druga Vlada od 1993. do 1997. je proizvela potpuni budžetski mrak kada je u pitanju energetski sistem zemlje i krađu, očiglednu krađu svake vrste novca koja je bila u energetici.
Vlada između 1997. i 2000. imala je ogromnu, nikad ponovljenu teškoću sa ogromnom štetom koju je od bombardovanja pretrpeo elektroenergetski sistem Srbije, tako da u tom periodu ne možemo govoriti ni o čemu drugom kao o politici Vlade u energetskom sistemu, osim kao o nečemu što je saniranje štete.
Vlada između 2000. i 2003. suočila se sa onim sa čim se inače suočavaju reformske vlade, a to je kao kad udarite na monopol, na društvo koje se menja od jednopartijskog u glavi, jer jednopartijsko je stanje duha, a ne naziv sistema. Dakle, kada udarite u monopol, onda mobilišete sve one koji su protivnici promena u jasan pokret otpora promenama.
Neko to artikuliše politički, neko interesno, neko sindikalno, ali u svakom slučaju imate ogromnu mobilizaciju otpora bilo kakvoj vrsti promena u velikim sistemima. Ta vlada između 2000. do 2003. je u suštini donela, po meni, bolji Predlog zakona nego što je ovaj pred nama, ali to je cena volje da reforme budu uspešne, a ne popularne, i videće i ova vlada da je zabluda da se mogu sprovoditi reforme koje će kod bilo koga biti popularne.
Šta je suština Predloga zakona, odnosno akcenat koji hoću da dam, kada je u pitanju zakon o energetici koji je pred nama. Suštinsko pitanje kada su veliki sistemi u zemljama koje se menjaju, kao što je to Srbija, jeste da vam svako s kim hoćete da stupite u finansijski kontakt, kreditiranje, finansijsko poslovanje, izvoz, uvoz, šta god hoćete, poslovna efikasnost, postavlja vam pitanje vrlo jednostavno, koje glasi – koliko šta košta u velikom sistemu, bilo to EPS, bio to NIS, bili to rudnici, bilo to Srbijašume, bilo to Srbijavode, koliko šta košta u velikom sistemu?
Standardan odgovor je da to ne može da se izračuna. Ako čujem na pitanje koliko šta košta u tom sistemu, da ne može da se izračuna, onda u mom jeziku to znači da neko mulja s novcem. To je suština manjkavosti ovog predloga zakona, što ostavlja tarifni sistem. Bila sam žestok kritičar tarifnog sistema onda kada je sa ili bez "moja" Vlada, ali u svakom slučaju Vlada o kojoj će se dugo pričati kao najuspešnijoj Vladi u Srbiji, moja Vlada sa premijerima Zoranom Đinđićem i Zoranom Živkovićem je Vlada koja je isto imala problem sa onima koji se opiru promenama, zadržala tarifni sistem.
Šta u onome što je tarifni sistem ne valja? Ništa ne valja. Ministar Naumov dobacuje i u svom uvodnom izlaganju je zaboravio kada je bio poslanik šta je mislio o ministrima koji dobacuju narodnim poslanicima.
Za razliku od vas, jednako kritikujem tarifni sistem i kada podržavam Vladu i kada ne podržavam Vladu. Predsednički kandidat Tomislav Nikolić dobacuje, zaboravljajući da ne voli kada mu dok govori za govornicom neko dobacuje, ali ovo su narodni poslanici, a ministru je to nedopustivo. Koliko god s porukom Aleksandra Radosavljevića, moram da prenesem njegovo čuđenje za energičnost pri uvodnom izlaganju o zakonu o energetici.
Dakle, tarifni sistem. Kada pitate koliko košta kilovat čas, odgovor je – ne zna se. Kada pitate, koliko košta prenos električne energije, odgovor je – ne zna se. Kada pitate koliko košta distribucija električne energije, odgovor je – ne zna se. Ono što dobijete kao zbir na svom računu ne znate zašto i koliko zaista to košta.
Naš predlog, s kojim smo imali velikih teškoća sa energetskim lobijima i interesnim lobijima sa kojima se sudara i ova vlade, nažalost ove vlade vi tom lobiju popuštate, popustili ste i platićemo svi zajedno visoku cenu što ste popustili ovom lobiju, ono što smo tražili je da cena kilovat časa bude izražena kao u svakom normalnom svetu kroz cenu proizvodnje, cenu prenosa, cenu distribucije i odgovarajući iznos poreza po kilovat času.
Ovako imate situaciju da u Srbiji jedna distribucija posluje dobro, jedna distribucija prikuplja sredstva i zaista daje svoj kilovat čas po ceni proizvodnje, a druga distribucija ne, i onda imate direkciju unutar EPS-a koja, u suštini, vrši prelivanje sredstava između elektrodistribucija. Pokušaj da se krajnjem kupcu na bilo koji način jasno odgovori koliko šta košta u velikom sistemu neophodno je da bude uspešan, jer to isto pitanje ne postavljaju samo građani Srbije, kojima je najvažnije.
Dakle, koliko košta moj kilovat čas, šta je to što tebi plaćam za isporučenu električnu energiju? Mnogo je važnije što će Vlada taj razuman odgovor morati da nađe međunarodnim finansijskim institucijama koje insistiraju na restruktuiranju velikih sistema.
Da li je kupac kvalifikovan ili tarifni, svejedno je. U ovom trenutku on ne zna tačno koliko košta ono što mu Elektroprivreda naplaćuje. Generalno, i kada bi dali političku notu, šta je razlika u energetskoj politici između 1990. i 2001. godine, i od 2001. naovamo, jeste da ste između 1990. i 2001. godine imali nestašice struje i nije bilo struje, a posle 2001. godine imamo struje. Bar jedna dobra vest. Jedna po jedna, valjda ćemo stići do ukupno dobrih vesti za građane koji koriste električnu energiju.
Ideja o tome da EPS ostane jedinstven sistem, to je ideja koja je plod dogovora između Sindikata EPS-a i Vlade, i kao takva, pravo Vlade da izvrši kozmetičku izmenu vertikalnog sistema koji je podeljen na dva preduzeća. Šta će to značiti za građanina? Apsolutno ništa.
Dakle, nije mi važno da li ne znam da me krade Elektrovojvodina ili Elektrokraljevo. Hoću da znam ko krade unutar EPS-a i ko od mene, direktno kao potrošača, uzima višak novca za ono što je plaćanje kilovat časa. U Srbiji teško možete da nađete nekoga ko može iz prve da vam protumači tarifni sistem – crveni, plavi ili zeleni, i to je napravljeno namerno.
Zbog toga sam ogroman protivnik tarifnog sistema, na znanje svih prethodnih ministara energetike i njihovih zamenika, jer smatram da ako se cena električne energije može svuda u svetu iskazati kroz ove četiri stavke – proizvodnja, prenos, distribucija i porez, onda može i u Srbiji.
Ono što je važno napomenuti za sve one koji su protiv ovog zakona, sa idejom da je to rasprodaja elektroprivrede i da je to stvaranje monopola, naprotiv. Neregulisanost tržišta, neregulisanost oblasti energetike je ono što stvara monopole. Borbenost monopola je zadatak svake reformske vlade u ovoj zemlji koja sebe stvarno hoće da zove reformskom.
Razlog zašto je Vlada odustala od javnog snabdevača ili velikog trgovca, kojeg sam bila žestok kritičar, upravo je u ideji ljudi iz EPS-a da im ne treba neprofitni posrednik u preuzimanju količine električne energije po minimalnoj ceni.
Ideja, sama po sebi je dobra. Znači, ako imate javnog snabdevača koji je pod kontrolom Skupštine, a u nadležnosti Vlade, koji je u obavezi da za tarifne kupce, kako se ovde zovu, ili za potrošače uopšte, preuzme neku količinu električne energije po minimalnim cenama i da je kao takvu distribuira, onda je to kao ideja dobro, ali fali rešenje za profitnost takve organizacije i fali status tržišta u energetskom sistemu Srbije.
Zašto sam još protiv tarifnog sistema. Njega ne mogu da nose tehnološki, ono što je niskonaponska mreža i satovi po kućama. Dakle, imate elektroprivredu i ministra energetike koji kaže – dajem vam super nov tarifni sistem, imaćete jeftinu struju, zelenu, žutu, roze, kako hoćete tarifne sisteme u nekakvim skalama u određenim delovima dana ili uopšte. Nemate niskonaponske elemente u svojoj kući da uopšte obradite ono što vam je takoreći velikodušna ponuda EPS-a, agencije po članu 15. ili ministra energetike posredno.
Dva energenta su zapostavljena u ovom zakonu, manje-više. To su nafta i gas, i to potpuno nepravedno. Vratiću se na priče o vladama. Dakle, podsetiću vas na priličnu politiku tuču unutar jedne stranke o NIS–rafineriji 1990, 1991. i 1992. godine, gde je čak bilo važno gde će biti sedište Naftagasa, pri čemu je jedino prirodno da sedište tog preduzeća bude u Novom Sadu.
Manjkavost zakona i posledice koje će proizvesti je što ministar energetike, EPS i stručnjaci znaju šta se mora učiniti i samo sopstveni strah vas sprečava da u jednom koraku uradite ono što ovim zakonom predlažete da se uradi u tri koraka. Izgubiće se vreme. Samo ćete dati krila onima koji su inače protivnici promena, dakle otporu promenama, u tome da će ovo pročitati kao nadu da nikakvih promena u stvari neće ni biti.
Ako sada imamo devet elektrodistribucija ili deset sa Kosovom, da ne spominjem Trepču i sve ono što nažalost neće biti tema u ovoj skupštini, dakle kosovske elektrane, i kažete da ćete od tih devet da pravite četiri, sever, istok, zapad i jug...
Ministar dobacuje - gde je to. Za razliku od vas, ministre, pažljivo sam pročitala zakon i mogu da vam citiram do onoga što su delovi koji se razlikuju i koji su slični. Ponavljam vam, dok ste bili poslanik, smatrali ste ovakvo ponašanje ministra nedopustivim, što razumem. Slabost je osnovna osobina ljudi, slabost karaktera. Ipak je on samo muškarac. Tu se ništa ne može. Dakle, ministre, bez dobacivanja poslaniku koji govori.
Međutim, nema ni naznaka o razgovoru ili o temi kada je u pitanju NIS–rafinerija Novi Sad, dakle, ono što će biti kao jedno veliko javno preduzeće tema ove skupštine ponovo.
Za prirodni gas nedostaje javni snabdevač, dakle veliki snabdevač, i nedostaje ono što u agenciji, kada govorite o tarifnim sistemima, dakle ono što je cena prirodnog gasa kao energenta, iz prostog razloga što imate trenutnu situaciju i na to treba da se odnosi ovaj zakon, bez obzira što ministar tvrdi da se to ne nalazi u zakonu.
Imate situaciju da se veliki broj domaćinstava u Vojvodini greje na gas, da je gas donedavno bio jedina usluga domaćinstvima, koja nije tretirana kao usluga domaćinstvima nego kao usluga pravnim licima, odnosno poslovnim licima sa iznosom poreza. To je ukinuto, ali i dalje ostaje problem razvoja gasne mreže, što je predmet strategije, i slažem se sa ministrom da strategija i problem idu posle zakona. To je jedino logično. Ne može prvo strategija pa onda zakon.
Generalno, program izgradnje gasne mreže, održavanje gasne mreže, tenderi za gasne mreže, popularizacija gasa kao prirodnog energenta u stanovništvu i konačan odgovor na pitanje koliko šta košta mene kao građanku ili građanina je osnovni razlog zašto uopšte postoji Ministarstvo energetike.
Sa željom da ministar energetike sarađuje sa poslanicima sa manje nervoze, a više energije, nadam se da će i u primeni ovog zakona Vlada Republike Srbije pokazati sposobnost koju za sada ne vidimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 14. Predloga zakona, koji glasi: "Direktora korporacije imenuje i razrešava upravni odbor korporacije, uz prethodnu saglasnost Vlade", podnela sam zbog toga što je u osnovnom tekstu zakona predviđeno da direktora korporacije imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, a upravni odbor takođe Vlada Republike Srbije.
Imenovanje direktora specijalizovanih organizacija u svim drugim oblastima tzv. javnog sektora, dakle i organizacija osiguranja, u skladu sa trenutno važećim propisima je u nadležnosti upravnog odbora, a po pribavljenoj saglasnosti Vlade, i zbog toga bi trebalo prihvatiti rešenje predloženo ovim amandmanom.
Pogotovo što je ministar prihvatio i amandman narodnog poslanika Žarka Obradovića, koji nije u direktnoj vezi sa ovim amandmanom, ali podrazumeva da nacionalna korporacija može da postane akcionarsko društvo, i to sa rešenjem sličnom onom u Garancijskom fondu.
Odluka ministra da ne prihvati amandman ne može da nađe uporište u tome da osnovni tekst zakona na bilo koji način poboljšava, osim što daje poruku da je neko slučajno negde, na nekom mestu tako napisao, pa iz čiste tvrdoglavosti sada nećemo da menjamo.
Ukoliko se uporede propisi za druge organizacije, ovo je jedino moguće rešenje. Dakle, niko ne spori Vladi Republike Srbije, koja je u rezerve stavila 10.000.000 evra, da izabere ljude za upravni odbor, ali je prosto zdravorazumski bilo, i ja nemam ništa protiv da i Vlada sama podnese taj amandman, da se ostane u skladu sa zakonom i da upravni odbor bira direktora korporacije.
Ovaj amandman jednostavno popravlja zakon i dovodi ga u direktnu vezu i u sklad sa zakonima slične vrste i drugim propisima koji se odnose na upravljačka tela preduzeća. Ukoliko ga ne prihvatite sada, moraćete ga prihvatiti ili sami predložiti na prvoj sledećoj stepenici, ako i kada nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita stvarno zaživi, pošto će to biti neminovno zbog drugih propisa.

Amandman na član 78. odnosi se na stav 3. gde se reči "Narodna banka Srbije" zamenjuju rečju "Vlada". Naš predlog u okviru ukupnog broja amandmana koje smo kao poslanička grupa Demokratske stranke podneli na ovaj zakon odnosi se na ideju da se nadzor prenese u nezavisno telo, koje je naravno pri Vladi Republike Srbije i pod kontrolom Vlade, pa onda naravno pod kontrolom Skupštine Srbije, i da to bude agencija.
To je blisko rešenju koje je u svojim amandmanima predložio narodni poslanik Igor Mirović; različito po strukturi naravno i različito u obrazloženju, ali je ideja ista. Nemojmo Narodnoj banci Srbije da dajemo ovlašćenja za koja Narodna banka ne bi smela da ima nadležnosti ni u jednoj zemlji, pa tako ni kod nas.
Šta se ovde otvara kao mogućnost? Narodna banka ne samo da vodi monetarnu politiku nego vodi i ekonomsku politiku, što je nedopustivo za instituciju Narodne banke. Ekonomska politika i fiskalna politika su u nadležnosti Vlade Republike Srbije. Nadzor nad ovakvim organizacijama ili institucijama, kao što su ove koje se spominju u zakonu o osiguranju, mora biti u okviru izvršnih organa vlasti, a time i pod Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Sve to što se tiče uslova za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja treba da propisuje Vlada i da se time bavi agencija. Agencija kao regulatorno telo nailazi na suviše veliki otpor kod svih onih koji bi da se držimo Ustava onda kada nam to odgovara i kada ga tumačimo tako kako nam odgovara.
Ali, onda i uprava može da bude prelazno rešenje, uz punu svest da ćemo u sledećem koraku, dakle za godinu ili godinu i po dana, ponovo menjati zakon o osiguranju.
Zašto ne Narodna banka? Zbog toga što ovim praktično bez ikakve kontrole dajete Narodnoj banci u suštini finansijsko tržište u ruke. Ako nekome dajete finansijsko tržište u ruke; dakle osiguranje kao delatnost, predstavlja kapu, vrh nad onim što se inače dešava u ekonomiji zemlje i finansijski vrh, kao kapa ili kao što deca kažu višnja na vrhu torte, mora da bude na ovim poslovima uslova izdavanja dozvola za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja u nadležnosti izvršnih organa. Ako ostanemo ustrajno pri ovom rešenju da se stavi i ovo u Narodnu banku, onda je veliko pitanje za ovu skupštinu šta je to što je ekonomska politika, a čime će se baviti Vlada Republike Srbije.
Ako ima iluzija kod ministra finansija ili kod ministra privrede i privatizacije (u ostavci) ili kod ministra za zapošljavanje i socijalna pitanja da će moći ovoj skupštini da se umesto ekonomske politike predstavi bilo kakva demagogija, onda je bolje da od te iluzije odustanete sami, nego da se do odustajanja dođe pod pritiskom loših posledica ovakvih zakona, koji od Narodne banke prave potpuno nekontrolisanu instituciju.
Ako finansijsko tržište stavite u ruke Narodne banke, ako joj otvorite prostor za, praktično, sve poluge za ekonomsku politiku zemlje, onda nemate nijednu instituciju kojom možete da periodično ili bilo kako vršite kontrolu i nadzor nad Narodnom bankom. Može da se da primedba da imamo Zakon o Narodnoj banci i u delu koji se tiče razrešenja guvernera Narodne banke ili u delu izveštaja koji Narodna banka Srbije treba da podnese Skupštini Srbije, ali to je tanak argument kada su u pitanju poslovi koje voljom zakonopisca treba dati u ruke Narodnoj banci Srbije.
Ponavljam, bez sujete opozicionog poslanika, prihvatite ili amandmane poslaničke grupe DS ili amandmane koji predstavljaju korak niže, ali ipak korak napred u odnosu na postojeće rešenje u Predlogu zakona.

Član 97. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine - o pogrešnom tumačenju i direktnom pominjanju prethodnog govornika za govornicom.
Duboko ne želim da verujem u vašu rečenicu, citiram: "Ministarstvo finansija nije institucionalno osposobljeno da izdaje dozvole i vrši nadzor nad poslovima osiguranja i reosiguranja".
To bi, kada bi bilo tačno, podrazumevalo da vi ne možete da budete ministar, jer nemate čemu da budete ministar, ako Ministarstvo nije institucionalno osposobljeno da obavlja elementarno jasne poslove kod izdavanja dozvole osiguranja i reosiguranja. To je pod jedan.
Rekli ste da postoje tri ravnopravna sistema: centralna banka, agencija, uprava, odnosno nešto pri Vladi; onda morate da date nekakav argument ovoj skupštini u čemu je to ravnopravno.
U brojnoj zastupljenosti u zemljama sa bliskim stepenom ekonomskog i političkog razvoja ili je jednako po količini novca koja postoji na finansijskom tržištu ili je jednako i blisko po nekakvom političkom sistemu koji u toj zemlji postoji?
Nemam nameru da sporim pravo vladajuće većine da odabere, konačno, centralnu banku. Moja je obaveza, kao poslanika opozicije, da upozorim da to proizvodi loše posledice, ne po vladajuću većinu, za to ste se sami pobrinuli, s obzirom kako teče i predlaganje zakona i rad ove skupštine, nego proizvodi loše posledice po finansijsko tržište osiguranja i reosiguranja.
Naša procena o tome da li je Srbija spremna da u okviru Ministarstva finansija preuzme to 2004, a vi kažete 2008, razlikuje se od vaše. Dakle, mislim da je Ministarstvo finansija spremno da obavlja i sada takve poslove i da bi to bio dobitak za Vladu Republike Srbije i za Skupštinu, jer ne bi imali opasnost da vam Narodna banka Srbije u budućnosti praktično vodi i ekonomsku politiku zemlje, a ne samo monetarnu politiku.
Da je Narodna banka Srbije imala takvu logiku u vreme dok ste vi bili guverner ili gospođa Udovički posle vas ili gospodin Jelašić sada, da Srbija za nešto nije spremna, ne bi ostvarila, i tu se potpuno slažemo, značajne rezultate kao centralna monetarna institucija. Ljudi sami sebi stave pregradu. Ako je stave prenisko, onda i ne mogu da dostignu rezultat. Poslanička grupa DS misli da je Ministarstvo finansija institucionalno osposobljeno i da je to ona prečka koju treba da stavi ova skupština i da je Vlada Republike Srbije preskoči, jer je to dobitak za finansijsko tržište osiguranja u zemlji. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku izvinjenje. Na ulasku u salu zatekla sam se u razgovoru sa narodnim poslanikom poslaničke grupe G17. Bila je zanimljiva diskusija o sposobnosti ove vlade u celini, te je to bio razlog zašto sam sa zakašnjenjem stavila karticu.
Na iznenađenje vas većine, predstavnici vladajuće poslaničke grupe i opozicije su se složili oko nivoa kompetentnosti Vlade. Narodni poslanici dobacuju - ime. Kada provedete u Skupštini dovoljno dugo vremena umete da kažete šta hoćete, a da ne izazovete repliku. Naučićete vi to tokom vremena, nije problem.
Narodni poslanici i dalje dobacuju. Da li mogu da počnem sa amandmanom? Narodni poslanik dobacuje - tema.
Tema ovog našeg zasedanja je zakon o osiguranju. Amandman koji sam podnela je u skladu sa prethodnim amandmanom, dakle, odnosi se na član 82. stav 3. gde se reči "Narodna banka Srbije" zamenjuju rečima "ministar nadležan za poslove finansija ".
Nadam se da ministar neće imati isto obrazloženje, da nema dovoljno sposobnosti za ovakve poslove, jer ja duboko verujem da ima. Prema tome, bar to obrazloženje neće moći da prođe u odbijanju ovog amandmana.
Znači, po rešenju predloženom u amandmanu na član 18. koji je podnela narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović nadzor nad obavljanjem delatnosti, po predlogu poslaničke grupe DS-a, vrši agencija, a sadržinu i način polaganja ispita za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju propisuje ministar.
Čak i da ostanete, što većina očigledno hoće, pri odredbi - Narodna banka Srbije, to bi moralo da se uredi bez obzira što ćete te poslove dati u nadležnost Narodnoj banci Srbije i tako joj stvoriti mogućnost da potpuno nekontrolisano, u suštini, vodi ekonomsku politiku zemlje.
Možda vam se čini da dobri lični odnosi sa trenutnim guvernerom mogu da produkuju pozitivan rezultat. Onog trenutka kada se politika jedne vlade osloni na to da postoje dobri lični odnosi između guvernera i ministra finansija i predsednika Vlade, tog trenutka je sistem u kancerogenoj opasnosti. O tome sam govorila kada sam govorila o zakonu u načelu. Dakle, ovakvo rešenje je opasno po sistem u celini.
Zbog toga je potrebno da napravite rešenje kojim ćete, ukoliko i ostanete tvrdoglavo pri odredbi - NBS, svugde i na svakom mestu za ogromno finansijsko tržište osiguranja i reosiguranja da uredite poseban način kako ćete kontrolisati NBS, što će proizvesti dodatne teškoće, čime se vraćam na početak izlaganja o amandmanima.
Dakle, mnogo je bolje postaviti prečku visoko i ući u nadzor sa agencijom, a ne sa Narodnom bankom Srbije.

Dame i gospodo, kolege narodni poslanici su me ispratili do govornice sa komentarom - zašto obrazlažeš kada neće da prihvate.
To pokazuje da postoji odsustvo smisla čemu skupštine služe, i narodni poslanici dobacuju da im je to poznato iz prethodnog mandata. Uspešni ljudi se razlikuju od neuspešnih po tome što uče iz svojih i tuđih grešaka, a neuspešni ne nauče ništa ni iz svojih, ni iz tuđih.
Dakle, amandman se odnosi na član 93. stav 3 - reči "Narodna banka Srbije" zamenjuju se rečju "Vlada". Prema rešenju predloženom u amandmanu na član 18. koji je podnela narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja vrši agencija, te mi smatramo da bliže uslove za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja propisuje Vlada.
Kvalitet ovog predloženog rešenja, kada ne bi bilo bahatosti nego volje da se čita ono što se predlaže, jeste u tome što možete tvrdoglavo ostati pri svom stavu ali možete kao Vlada, kao Ministarstvo finansija ostaviti sebi pravo da uslove i bliže uslove za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja propisuje Vlada. Kroz jedan drastičan primer mogu da vam ukažem kakve će posledice biti ako ne prihvatite ovakav amandman. Ukoliko kao Skupština ostanemo pri tome da se razdvoji osiguranje i reosiguranje, životno i neživotno, što je lakše da se na terenu uradi, ali osiguranje i reosiguranje praktično teško, Narodna banka će doći u situaciju da propisuje uslove za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i reosiguranja.
Te uslove neće imati ko da ispuni, neće imati ko da kontroliše zašto se ne ispunjavaju i imaćete jedan haos na finansijskom tržištu umesto dobre ideje, u koju uopšte ne sumnjam, koja je nosila zakonopisca kada je predlagao ovaj zakon, da se na tržištu osiguranja uvede red, nadzor, da se povećanjem cenzusa zna ko se bavi osiguranjem i da sve to ide na korist ukupnog finansijskog tržišta u Srbiji.
Posledično, to je poruka o političkoj stabilnosti zemlje, jer u zemlji u kojoj imate kvalitetan sistem osiguranja, proverljiv napolju, imate i strane investicije, imate i povećano poverenje u tu zemlju kao sistem koji treba da prihvati strane investicije. Ukoliko ostanete pri tome da to uradi Narodna banka, imaćete situaciju da nažalost jedna dobra namera nije dovela ni do kakvog rezultata.