Dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih 20 minuta, a u okviru objedinjene rasprave o dva važna zakona, zakona o državnoj upravi i zakona o vladi, pokušaću da vam citiranjem odredbi oba zakona dokažem argumentaciju na kojoj stojimo kao politički klub u ovoj skupštini.
Dakle, DS je odlučila da glasa protiv zakona u ovako predloženom tekstu, i protiv zakona o državnoj upravi i protiv zakona o vladi, ako izostane, kao što je izostala na odborima, rasprava o amandmanima podnesenim na zakon o vladi.
Prvo zakon o državnoj upravi. Nedostatak brojnih naših amandmana na zakon o državnoj upravi sastoji se u vrlo jednostavnom razlogu. Jezik kojim je ovaj zakon pisan je nepopravljiv. Ko god da ga je čitao od poslanika u ovoj skupštini, mora da vidi da je ovo jezik nerazumljiv za bilo koga drugog, osim možda za onog koji je ovaj predlog zakona pisao, i to kada je sam sa sobom, pa da čita iznutra sebi u glavi.
Kao dokaz daću vam ekstreman primer člana 15. zakona o državnoj upravi, stav 3, koji glasi: "Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj". Dakle, ako ste pročitali tekst ovog zakona, ovo je moralo da vam smeta. Ovo je ekstremna formulacija. Ima i formulacija, kao što je u članovima 71, 72, gde ministar prati ustavnost. To mora da vam smeta ako znate šta radi ministar.
I ceo tekst zakona o državnoj upravi nama liči na to da je postojala dobra namera, u to ne sumnjamo, i da se reformiše državna uprava, i da se modernizuje, i da se depolitizuje.
Ali, od te dobre namere izostao je umišljaj i ostao je samo nehat sa kojim je pisan ovaj zakon i koji, nažalost, nema, čitajući ga po članovima, nikakve veze sa onim što je ministar ovde izlagao.
Isti je takav tekst, nerazumljiv, nedopustiv, koji ekstremno zadire u delokrug rada Narodne skupštine, u zakonu o Vladi, u članovima 18. i 19. U prvom predlagač kaže da od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana i u članu 19. nalaže Narodnoj skupštini kada će glasati o vladi. To je, osim što je jezički nedopustivo, i statusno nedopustivo, imajući u vidu da se ne može nijednim drugim zakonom, osim Poslovnikom Narodne skupštine, određivati kada će Skupština glasati, u kom roku, na koji način i koliko će trajati rasprava o poverenju vladi.
Nakon ovih primera, zaista ekstremnih, jezičkih, najblaže rečeno, nedoumica, probaću, citirajući manje ekstremne članove, ali jednako nedopustive u bilo kom predlogu zakona, pa tako i u ovom o zakonu o državnoj upravi, da vam dokažem da imamo puno dobrih argumenata da glasamo protiv ovog zakona, kakva je i naša odluka.
U zakonu o državnoj upravi svaki član ima marginalni naslov, kako smo obavešteni da je to dobro u zakonu, u redu, to je stil koji može da stoji, a ne smeta. Nepotrebno je ponavljanje, ali ako neko voli naravno da protiv toga nećemo biti kao stranka, dokle god je pismen svaki taj marginalni naslov.
Član 12. ima pod glavom - Poslovi državne uprave, marginalni naslov "Učestvovanje u oblikovanju politike vlade", pa u prvom stavu piše da "organi državne uprave učestvuju u oblikovanju politike vlade tako što pripremaju nacrte zakona, drugih propisa i opštih akata za vladu i predlažu vladi strategije razvoja i druge mere." To ne može da stoji ni u jednom zakonu koji ijedna ozbiljna skupština hoće da primeni u reformisanju svoje sopstvene državne uprave.
Ono što je dalje primer je član 15, koji sam već spomenula, gde se definišu šta su naredbe, pravilnici i uputstva. Konceptualna razlika, da li to uopšte treba da stoji u ovom zakonu, ali ako se vlada opredelila, neka stoji bar pismeno. To je najveća manjkavost teksta Predloga zakona o državnoj upravi. On je nepismen, nejasan i onda posledično biće neprimenjiv, koja god da je vlada u pitanju.
Član 16. govori o tome šta ministar može, a šta ministar ne može, i to je još jedan sindrom koji se ponavlja iz člana u član. Dakle, imate dva stava, pa u jednom stavu kaže šta ministar može, tim glagolskim oblikom, ili šta ministar radi, a onda jedna odredba onoga što ministar ne radi. Zakonopisac bi trebalo da se odluči: ili će da govori o onome što ministar može, izostavljajući odredbe šta ne može, jer se to iovako nalazi u drugim zakonima; ili će samo da piše o onome šta ministar ne može ili ministarstvo generalno.
U članu 16, sa naslovom – Ograničenja pri donošenju propisa, stoji: "Ministarstva i posebne organizacije mogu donositi propise samo ako su na to izričito ovlašćeni zakonom ili propisom vlade." Pa u drugom stavu kaže da "ministarstva i posebne organizacije ne mogu propisom određivati svoje i tuđe nadležnosti, niti ustanovljavati prava i obaveze fizičkim i pravnim licima koje nisu već ustanovljene zakonom."
Ne može ovo da stoji, ne možete vi da propisujete vladi kakav će zakon doneti, koji će se možda ticati i sopstvenih organa, odnosno organa državne uprave ili ministarstava. Osim što je nepismeno, to je u sukobu jedno sa drugim, što je inače primer još članova i u ovom zakonu, i u zakonu o vladi.
U članu 17. govori se o rešavanju upravnih stvari, zakonopisac je sklon da beskonačno razrađuje, dopisuje, prepisuje, dodaje epitete za razne stvari, a rešavanje o upravnim stvarima je sveo na minimum, i tajna toga se može otkriti u obrazloženju koje predstavlja dodatni dokaz potpune nepismenosti ovog zakona, jer u obrazloženju razloga za donošenje zakona piše da - uprava ostvaruje svoje socijalnu funkciju tako što prvenstveno postaje regulator društvenih procesa, a ne instrument vlasti. Dakle, uprava kao regulator društvenih procesa pokazuje da ili zakonopisac ne zna šta je uprava, ili ne zna šta su društveni procesi, ali to jedno sa drugim ne ide.
Član 24. uvodi državne sekretare umesto dosadašnjih zamenika ministara. Volja je predlagača da se zamenika ministra više ne zove zamenik ministra, nego državni sekretar. Može, samo je uobičajeno da se objasni razlog zašto je sada važnije da se zove državni sekretar, a ne zamenik ministra. Inače, nemam ništa protiv, ako vole tako da se zovu, neka se zovu.
On je takođe tzv. politička funkcija, za razliku od pomoćnika ministra ili sekretara ministarstva, koji se biraju na pet godina. Taj izbor na pet godina, kao instrument depolitizacije državne uprave, jeste dobar mehanizam. Dakle, hajde već jednom da imamo depolitizovanu državnu upravu, ali pitanje je i za Vladu koju smo mi podržavali, i za ovu vladu sada koju ne podržavamo i smatramo da ne radi dobro jeste, a ko je nas sprečavao ili ko vas sprečava da depolitizujete Vladu koju podržavate, sada odmah, nezavisno od zakona.
Depolitizacija, kao i korupcija, nije toliko stvar propisa i pravila, nego stvar ubeđenja i političke volje da se promene stvarno dogode. Mi bismo bili prvi koji bi pozdravili da ova vlada kaže, nećemo, dakle, naša politička naimenovanja na nivou pomoćnika ministara, upravnih odbora, nećemo da delimo feudalno kolače vlasti, ni upravne funkcije u državnoj upravi, hoćemo ljude iz državne uprave koji imaju 10, 12 ili 15 godina iskustva i koji znaju da se bave tim poslom. To prosto ne stoji kao argument nijednoj vladi, ni onoj prethodnoj, ni ovoj sada.
U članu 26. govori se o sekretaru ministarstva i dozvoljava se da ministarstvo može da ima sekretara, to su te jezičke nedoumice, a ne mora da ima. Ako može, onda ne mora i to je isto postavljenje na pet godina. Kod svih ovih postavljenja na pet godina nedostaje u zakonu mehanizam - a šta ćemo sada.
Dakle, da li ćemo imati prelazne i završne odredbe ili ćemo usvajanjem ovog zakona, ako za njega imate 126 poslanika, odjedanput imati profesionalce na mestu pomoćnika ministara, direktora službi, posebnih organizacija i tako dalje, i na koji način će se evaluirati njihov doprinos, profesionalnost, etičnost, nepolitičnost, kako se to kaže, profesionalnost iznad političkih simpatija prema bilo kojoj stranci. To je to, ima namere, ali bez umišljaja, čist nehat. Dakle, u svakom smislu od onoga što je dobra namera ministarstva bila da se ovaj zakon donese.
U članu 27. je jedan primer koji se provlači kroz druge članove ovog zakona, a to je da se mešaju prava. Dakle, član 27. tiče se posebnih savetnika ministara: "Ministar može imenovati najviše tri posebna savetnika. Posebni savetnik ministra po nalogu ministra priprema predloge, sačinjava mišljenje i vrši druge poslove za ministra. Prava i obaveze posebnog savetnika ministra uređuju se ugovorom, prema opštim pravilima građanskog prava, a naknada za rad – prema merilima koje odredi Vlada".
To je mešanje radnog prava, mešanje zakona kojim uređujemo državnu upravu i zadiranje u oblast toga šta će Vlada da radi. Takvih primera imate i kroz zakon o državnoj upravi, i kroz zakon o Vladi koliko god hoćete.
U članovima 36, 37. i 38. definiše se direktor posebne organizacije i zamenik direktora posebne organizacije. Opet razumem želju da se nešto nazove, jer nemam ništa protiv, ali morate da znate da kažete da li je to direktor kao što je inače direktor ili je to neki drugi direktor. Jer ovde nedostaje upravni odbor ako je to direktor kao i svaki drugi direktor. A ako nije, recite onda, mi ga tako samo zovemo, jer se to nama sviđa i to je ta nepismenost, nedorečenost u članovima zakona.
I ako jednom pažljivo pročitate, onda ćete videti da bi ova vlada napravila najbolji mogući potez da tekst u ovom zakonu povuče iz skupštinske procedure, ili bar da pravi onu poslovničku mogućnost koju daje ova skupština, i da radi amandmansku popravku ovog zakona u toku zasedanja Skupštine.
Mi ćemo biti spremni da to podržimo, jer je važnije da izađe pismen tekst zakona, nego da neko bude tvrdoglav. Od toga da se bude tvrdoglav može samo da izađe tekst zakona koji će čitati službenici ove vlade, njih 1.000, ili 2.000 ili 3.000, možda ovde među nama poslanicima ima ljudi koji nisu ni pročitali zakon, ali ljudi koji su zaposleni u državnoj upravi, budite sigurni da su pročitali svaki red.
Nemojte sebi dozvoliti da vam se ljudi iza leđa smeju, zato što ste im dali nepismen tekst u ruke, sramota je za državu.
Član 47. ovog predloga zakona govori o nadzoru. Nadzor nad radom, pa marginalni naslov definiše pojam i predmet nadzora nad radom. Poslednji stav u tom članu 47. kaže: "Ministarstvo ne može vršiti nadzor nad radom drugog ministarstva." A kao da inače može, pa sada samo ovde jedan od tih ne može.
Odslikavam vam ne najekstremniju, jer najekstremnija je ona priča o naredbi kada ima jedna situacija koja ima opšti slučaj, nego drugu i treću stvar po snazi loše napisanog teksta koji će proizvesti zbrku u primeni, i to je sasvim očigledno.
Član 67. govori o poslovima iz delokruga više organa državne uprave. Taj član glasi: "Poslom iz delokruga dva ili više organa državne uprave upravlja onaj organ državne uprave u čijem delokrugu je pretežan deo posla". Ne sumnjam da je zakonodavac, odnosno zakonopisac nešto hteo ovim, ali šta je hteo, to neće razumeti nijedan organ uprave, pogotovo u definiciji - pretežan deo posla. Ili će objašnjavati za primer što komplikuje državnu upravu umesto da je čini jednostavnom. Slažem se da je pretvara u javni servis i da je pretvara u službu koja je pre svega u službi građanima Srbije.
Dalje, članovi 71, 72. i 73. govore o odnosu organa državne uprave i AP Vojvodine. U suštini, kada se pročitaju, svode se na to, Vojvodina je manja od autonomije, a veća od lokalne samouprave. Nemam ništa protiv da vam je i to ideja, ali ne može da piše da ministar prati ustavnost i zakonitost opšteg akta. Zna se ko je u ovoj državi zadužen za ustavnost po ovom ustavu. Ministar može i mora da reaguje kada dobije pritužbu, primedbu, kada uđe u proces upravni akt kojim se očigledno krši Ustav. Ne može on da prati ustavnost, ne može da nadzire ustavnost, to je katastrofa i da se izgovori, a kamoli da se napiše u tekstu zakona.
Dalje, u članu 73, isto ono što se tiče Vojvodine, piše: "U svakom slučaju, nadležno ministarstvo dužno je da postavi pitanje odgovornosti rukovodioca organa autonomne pokrajine." Ovde zakonopisac vidim da ne poznaje Statut AP Vojvodine. Organi AP Vojvodine su Skupština AP Vojvodine, Izvršno veće AP Vojvodine i sekretarijati.
Dobacuju mi poslanici da se to menja. Najviše volim da se menja, ali ne volim da se menja tako da sve ostane isto ili da se menja tako da bude gore. Bar ne moram da ćutim kada vidim da je to na delu.
Po kom osnovu će ministarstvo i na kakav način pozvati rukovodstvo organa AP na odgovornost? Na kakvu odgovornost? Mešate dve stvari. Možda nečiju ideju o tome kako ne bi trebalo ili kako bi trebalo da izgleda status AP, ali veza, trenutna i važeća, između Republičke vlade i AP Vojvodine je zakon o prenosu određenih nadležnosti autonomne pokrajine na osnovu Ustava Republike Srbije.
Menjajte ga ako imate većinu. Dobacuju da nije u skladu sa Ustavom. Jeste, u skladu je sa Ustavom, lepo se vidi iz člana 109. i uopšte nije sporno. Ne možete da napišete ovo i da očekujete da vam bilo koji radnik državne uprave postupi po ovome, jer to ne samo što je nepismeno, nego nepotrebno vas kvalifikuje kao ljude koji hoćete ovim zakonom da stavljate van snage drugi zakon koji je donela ova skupština.
U članu 75. govori se o nadležnom sudu kao o sudskoj zaštiti prava autonomne pokrajine. Dakle: "Organ određen opštim aktom autonomne pokrajine može nadležnom sudu podneti tužbu za zaštitu prava autonomne pokrajine, ako smatra da je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave povređeno neko Ustavom ili zakonom zajemčeno pravo." Tu ste pobrkali dve stvari.
Uveli ste nadzor "prateći" ustavnost i zakonitost, a ovde govorite o tome da je državna uprava uradila nešto mimo zakona. Znači, ne postupa ta državna uprava, jer je njen organ postupio mimo zakona, nego kao ostavljate organima Autonomne Pokrajine Vojvodine da podnesu tužbu nadležnom sudu. To organ autonomne pokrajine može da uradi kad god hoće. To nije veza u državnoj upravi, to je mešanje radnog prava, organizacije državne uprave i onoga što hoćete da bude uređen sistem.
U članu 84. zakona o državnoj upravi kaže se: "Na zgradama u kojima su smešteni organi državne uprave ističe se naziv organa, grb i zastava Republike Srbije. Na ulazu u službenu prostoriju ističu se lična imena funkcionera, drugih rukovodilaca i zaposlenih koji u njoj rade, a na odgovarajućem mestu unutar zgrade ističe se raspored prostorija organa državne uprave". Kažite mi u uporednom pravu jedan zakon koji sadrži ovakve odredbe i kancelarijsko poslovanje, kao što to ima zakon o državnoj upravi.
Imam manje od tri sekunde za zakon o Vladi, ali u te tri sekunde, pošto imam podneto 26 ili 28 amandmana, samo glavne primedbe.
Prvo, zakon o Vladi bez potrebe sebe zove zakon o Vladi jer predstavlja izmene i dopune prethodnog Zakona o Vladi, donesenog 1991. godine, sa izmenama iz 1993. godine. Ima tri velike manjkavosti. Prva manjkavost je dekonstitucija Ustava. Bez ikakve potrebe se iz člana u član prepisuju odredbe Ustava i time se dovodi u opasnost ocena Ustavnog suda o nekoj odredbi zakona, a u suštini ocena Ustava.
Druga ozbiljna primedba je što imate odredbi jednako nepriličnih, kao što su i odredbe u zakonu o državnoj upravi, od kojih je posebna odredba koja se tiče kabineta predsednika Vlade. Taj član, dozvoliće mi predsedavajući uz izvinjenje jedan minut produženja, glasi: "Predsednik Vlade i potpredsednici Vlade imaju kabinete, koji po njihovom nalogu vrše stručne i druge poslove za njihove potrebe. Predsednik i potpredsednik Vlade mogu unutar kabineta imenovati savetnike. Radni odnos u kabinetu zasniva se na određeno vreme..."
Molim vas, ko god je pravnik, da bar podržite ove amandmane kojima se uklanjaju iz zakona o Vladi najstrašnije odredbe, a ovo ostalo kako hoćete. Ako hoćete da se sramotimo svi zajedno, sramotićemo se. Dakle, zasniva se na određeno vreme; radno pravo nekoga ko je savetnik, ulazi u zakon o Vladi, dok traje dužnost predsednika Vlade, odnosno potpredsednika Vlade.
"Prava i obaveze savetnika koji ne budu zasnovali radni odnos (ima još jedna kategorija) uređuju se ugovorom (opet formulacija koja upućuje na istog zakonopisca), prema opštim pravilima građanskog prava, a naknada za rad – prema merilima koje odredi Vlada. Kabinete vode šefovi kabineta (to treba da stoji u zakonu za koji će glasati Narodna skupština Republike Srbije), koje postavljaju i razrešavaju predsednik Vlade, odnosno potpredsednik Vlade i koji imaju položaj direktora službe Vlade koji je odgovoran predsedniku Vlade. Šefu kabineta prestaje mandat (čovek ima mandat) sa prestankom mandata predsednika Vlade, odnosno potpredsednika Vlade, ostavkom ili razrešenjem."
Osim članova kojima se zadire u delokrug rada Narodne skupštine, zakon o Vladi ima još članova koji podrazumevaju ili nedostatak zanatskog u ova dva važna zakona, ili je u pitanju ono ljudsko u svima nama, a da se bude tvrdoglav po cenu sopstvene sramote.
Mi nećemo da svojim učešćem doprinesemo bilo čemu što bi kao nepismeno i neuredno izašlo iz ove skupštine. Spremni smo da razgovaramo o amandmanima, spremni smo da razgovaramo o tome da amandmanima sada intervenišete na zakon o državnoj upravi, jer su ovo dva važna zakona za koje smatramo da ih treba doneti, ali da budu pismeni, da budu primenjivi i jasni, ko šta radi i ko kome telefonira.

 Dame i gospodo, ističem povredu Poslovnika Narodne skupštine u tri člana: 28, 140. i 181. Citiram član 28, šta radi predsednik Narodne skupštine: vrši poslove predviđene Ustavom - prekršeno; predsedava sednicama Narodne skupštine - videćemo; stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine - prekršeno; stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine - prekršeno; vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.
Ti drugi poslovi trebalo bi da budu jasni na ovoj današnjoj sednici Skupštine. Moje pitanje, sa napomenom da nema tog neprava koje može ispraviti većinsko glasanje, kakvo god da je, moje pitanje je, ako vam se čini da ima zabune, zašto danas i ko vas je sprečio da danas poslanicima Narodne skupštine dostavite tekst zakona po stenogramu od dana za glasanje u ovoj skupštini i ono što ste poslali predsedniku Srbije Borisu Tadiću.
Ko vas je sprečio da ta dva dokumenta, na koje mi poslanici imamo pravo da ih imamo, danas budu na klupama u Narodnoj skupštini. Šta može bolje dati argumentaciju šta se dogodilo sa Zakonom o radu?
Član 140. prekršen je u obrazloženju, nikad primenjen, a moguće je da bude primenjen u slučajevima kada dođe do amandmana na članove koji su u međusobnoj suprotnosti.
Nijednom ova skupština nije dobila izveštaj Zakonodavnog odbora. Imali ste prostora za to tokom celog dana za glasanje. Imali ste prostora za to i danas, i imate prostora za to i danas.
Ovde se ne radi o tome da li imate 126 da glasate o nečemu o čemu ova skupština nije odlučila. Ovde se radi o tome da li hoćemo da iskoristimo potpuno razumljivu grešku, spoticanje, politički interes, trgovinu, šta god hoćete, koji treba da se lupi o ovu skupštinu. Dakle, da li treba da iskoristimo i da dokažemo da opozicija i vladajuća većina dele odgovornost za ovu skupštinu.
Naš predlog je da prekinete ovu i zakažete sednicu Zakonodavnog odbora, na kome učestvuju poslanici, na temu teksta po stenogramu iz dana za glasanje, dakle, usvojenog Zakona o radu što se tiče volje ove skupštine i teksta koji ste poslali predsedniku Srbije na potpisivanje, i da to bude put do rešenja.
Nemojte da bez preke potrebe, samo zbog bahatosti i tvrdoglavosti radi, stavljate ovu skupštinu u poziciju da glasanjem 126 poslanika, a mi znamo da ste se vi o tome dogovorili, proizvodite nepravo. Nije šteta vladajuće većine, nije korist opozicije, šteta je po institucije čiju odgovornost delimo zajedno. Svaka vrsta pokušaja da na bilo koji drugi način završite raspravu o Zakonu o radu biće loša po one na koje se odredbe tog zakona odnose. Hvala.

 Od vaše strane.

 Dame i gospodo, u Vojvodini se kaže otoič on potvrdi sve što rekoh, kada je u pitanju kršenje Poslovnika Narodne skupštine.
Predsedniče, dužni ste da pitate da li sam zadovoljna objašnjenjem i da dobijete moj odgovor o tome da li moja povreda Poslovnika, izrečena, ide na glasanje u danu za glasanje u Skupštini ili ne. Razumem i da ste umorni, razumem i da je teško učiti i pokušati da odbranite neodbranjivo, i da odbranite nepravo pravnim floskulama, loše naučenim, ali nezavisno od toga upravo ste prekršili Poslovnik na najflagrantniji mogući način. Hvala.

 Povređen je član 28. u obrazloženju koje je predsednik ljubazno dao, vidi se način kako je došlo do falsifikata Zakona o radu. Predsednik sebi daje za pravo da tumači jesu li moji osećaji demokratski ili nisu, i slutim li da bi on iovako ionako to stavio na glasanje. Tako se, predsedniče, Skupština ne vodi, tako se, predsedniče, zakoni ne šalju predsedniku Srbije. Hvala vam. Ne morate da mi objašnjavate i ne morate ovu poslednju povredu da stavljate na glasanje, možete sa 126 da uradite šta god hoćete.

Dame i gospodo, zbog načina na koji Skupština radi, replika je na izlaganje od pre gotovo desetak dana, s obzirom na puzu od pretprošlog petka do danas.
Radilo se o pitanju narodnog poslanika Tomislava Nikolića - na čega mislim kada govorim da je Srbiji potreban antimemorandum i da li mislim na memorandum koji je SRS napravila kao programski, partijski, stranački dokument o Kosovu i Metohiji. Naravno da ne.
Stavke iz memoranduma, koji su radikali predložili, a koje se tiču Kosova i Metohije, nisu ni u jednom delu bile predmet mog izlaganja. U tom smislu, razjašnjenje, u nadi da ćemo ipak do kraja ovog dana zajedno doći do zaključka da Rezolucija koja je predložena treba da bude povučena sa dnevnog reda i da oko toga i ne bude glasanja.

Dame i gospodo, da potpredsednik Zoran Anđelković nije sam sebi dao reč, uspela bih da dobijem pravo na povredu Poslovnika odmah posle predsednika Skupštine, ali dobro.
Dakle, povređen je član 28. Poslovnika Narodne skupštine koji glasi: "Predsednik Narodne skupštine: vrši poslove predviđene Ustavom, predsedava sednicama Narodne skupštine, stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine i vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom".
Ako je odsutnost na godišnjem odmoru, na koji predsednik ima pravo kao i svaki zaposleni u ovoj zemlji, proizveo ono što predsednik Narodne skupštine pokušava da kaže pred ovom skupštinom, zabunu oko teksta Zakona o radu, o kojem je Skupština glasala, onda je ili predsednik Skupštine Srbije takođe neobavešten ili je prekršio Poslovnik. Nema trećeg.
Svaka vrsta komentara o tome zašto je poslanička grupa Demokratske stranke glasala za amandmane, bilo čije, ili glasala uzdržano o Zakonu o radu u načelu i u celosti jeste pokušaj progona opozicije. Malopre se od ljudi koji su opozicija – mada ovde u Skupštini izgleda da su svi opozicija, samo je Demokratska stranka na vlasti, tako izgleda i treba da budemo odgovorni za sve, ali u redu –proziva jedna poslanička grupa zbog svoje Ustavom ...

Ovo je dodatna, nije povreda, on na to ima pravo, ali nije lepo.

Opet nije lepo, ali nije povredio Poslovnik, jedino predsedavajući ima prava da prekida govornika i niko drugi, i to radi davanja obaveštenja. Povreda Poslovnika mogla bi se tumačiti u intervenciji predsednika Skupštine, jer imam prava da obrazlažem povredu Poslovnika koju sam citirala.
Dakle, u suštini jeste povreda Poslovnika, ali pošto smo ljudi i razumemo kako je to kad se pokušava objasniti neobjašnjivo, što je predsednik Skupštine pokušao, onda ću to tretirati samo da nije lepo, a ne da je povreda Poslovnika.
Zahtevam da se Skupština u danu za glasanje, ako ga o ovoj tački dnevnog reda bude, a još uvek se nadam da će predlagač povući rezoluciju i da nećemo glasati o ovoj rezoluciji, stavi kao tačka dnevnog reda povreda člana 28. Poslovnika od strane predsednika Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo, ovoj rezoluciji koja je, saglasnošću volja vladajuće većine i opozicione poslaničke grupe, na dnevnom redu nije mesto na sednici Narodne skupštine i nepotrebno je da se o njoj raspravlja. Narodni poslanici dobacujući pitaju "što"; objasniću. Tome služi rasprava, da vam govornik objasni, odnosno govornica.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić uživa u neverbalnoj komunikaciji, predsedniku moje poslaničke grupe srednji prst, meni poljubac.
Dakle, u ovoj Narodnoj skupštini je potrebna rasprava o antimemorandumu, a ne o tekstu rezolucije kakav je pred nama. Dokazaću zašto je Srbiji potreban antimemorandum.
Kroz diskusije i u ovoj raspravi, nepotrebnoj, za mnoge građanke i građane Srbije uvredljivoj, provlači se nešto nesporno, a to je da svi 5. oktobar zovemo revolucijom. Pošto smo mi svi političarke i političari, znamo da revolucije nema ako pre toga nije bila diktatura. Deset godina čiste diktature, u kojoj je vlast kontrolisala opoziciju i u kojoj su svi napori za izgradnju demokratskih institucija pretpostavljeni, zanemareno pretpostavljeni, sa namerom zanemareni, fanovima krvi, tla i odbrani nacionalnih interesa,
u dokumentu koji nikada nije prošao ni jednu nacionalnu instituciju, a zvao se Memorandum.
Dakle, ako ćemo se složiti da je 5. oktobar bio revolucija, a bio je, onda se moramo složiti da je pre toga bilo diktature. Svi pokušaji da se period između 1990. i 2000. godine opiše ikako drugačije nego diktaturom predstavljaju poricanje realnosti.
Za tu diktaturu ne imenujem, niti ću ikada imenovati krivce, ali ću uvek imenovati odgovorne. Te 1990. godine ljudi o kojima je reč u rezoluciji, koju ste nam predložili, imali su izbor, isti izbor koji imamo mi danas. Danas isto izgleda biramo ponovo između Evrope i Memoranduma, i dok je nas poslanika Demokratske stranke u Skupštini Srbije neće se ponovo odlučivati pozitivno o Memorandumu nego o Evropi.
Ono što se odlučilo 1990. godine odlučilo se za Memorandum, i ovo su posledice. Odluka je bila na manjini koja je vladala Srbijom, posledice trpimo svi. Zašto smatram da nam je potreban antimemorandum u Srbiji? Zato što treba da se složimo da postoji nelogičnost i u ovoj skupštini. Manje ili više ovde su suprotstavljene dve opozicione stranke u Srbiji. To nije normalno da se oko ključnih tema u jednoj zemlji raspravljaju dve opozicione stranke i nešto malo većine kolateralno.
Zbog čega se to dešava? Jedan moj prijatelj je, komentarišući ovo što se dešava, rekao - opozicija ima komotnu većinu u Srbiji, a bogami i u Skupštini Srbije. Zašto se vladajuća većina ne uključuje u raspravu o nama bitnim pitanjima, kao što je i ovo što je upakovano, jer je naručeno, a kome je još obećano da će biti ove rezolucije videćemo. Dakle, da raspravljamo o tome na koji način su suprotstavljene naše političke ideje, jer jesu.
Demokratska stranka brani, promoviše, sprovodi i uvek će braniti, promovisati i sprovoditi ideje evropske Srbije. Srpska radikalna stranka to radi sa idejama Velike Srbije. I jedan i drugi program legitiman, i jedan i drugi program za one koji politički imaju da biraju na političkom tržištu i na političkom izboru.
Gde je razlika? Program Demokratske stranke je program evropske Srbije. Ne proizvodi štetne posledice ni po koga. Zašto smo u prednosti? Zato što je program Velike Srbije manji deo programa evropske Srbije. I ono što je potrebno da se saglasimo, ako se oko toga saglasimo, jeste kako u ovoj skupštini da dođemo do antimemoranduma i da dođemo do toga da prestanemo u Srbiji, u cilju postizanja nacionalnih dogovora o raznim temama, da okrivljujemo, demagoški prikazujemo, vređamo, blokiramo procese koji su potrebni u Skupštini i u krajnjoj liniji vređamo zdrav razum ljudi kojima se obraćamo.
Tekst rezolucije, pre nego što dam komentar ili dva o tekstu, nešto o proceduri. Dakle, rezolucija koju potpišu 104 narodna poslanika i koja se dostavi predsedniku Narodne skupštine ima 60 dana roka da se stavi na dnevni red. Pošto smo svi politički ljudi, onda je nama jasno da ulazimo u fazu omiljene opozicione stranke, koja se dogovara sa vodećom vladajućom strankom o tome šta da se radi sa Skupštinom Srbije.
Problem sa omiljenom opozicionom strankom je što su sposobni, talentovani i zanatski nastrojeni političari, i to je sada ono što se vidi u toku ove rasprave. Međutim, ovde je, što se tiče Srpske radikalne stranke, napravljena potpuno pogrešna procena. Dakle, u pokušaju da se nad naslovom, a u dogovoru sa vladajućom koalicijom, otvori ideja o tome da se progoni porodica Slobodana Miloševića, idemo redom da osporimo i poništimo jedan po jedan ponuđeni argument.
Od marta 2004. godine do danas u progonu, ako učestvuju, onda učestvuju ili ministar unutrašnjih poslova Jočić, ili ministar pravosuđa Stojković, ili predsednik Vlade Vojislav Koštunica, ili potpredsednik Vlade ili neko od ministara ko ima poseban interes da proganja porodicu Slobodana Miloševića. Ako je to ideja, onda jedino što bi bilo logično bilo bi da se jedna opoziciona stranka obrati drugoj opozicionoj stranci za pomoć, s obzirom da smatra da vladajuća većina progoni političke neistomišljenike. Međutim, ne događa se to, nego se događa dogovor sa vladajućom većinom i ova sednica.
Drugi argument jeste da se kvalifikuje hapšenje Slobodana Miloševića kao protivzakonito i ilegalno i da se glede toga traži proganjanje onih koji su nalogodavci. Dakle, tu dolazimo do ideje odakle napadi na Demokratsku stranku, odakle napadi na Zorana Đinđića, odakle neverovatne rečenice koje smo ovde čuli, a to je da su Vojislav Šešelj i Zoran Đinđić u istom položaju. Nisu, i na moju sreću, neće biti.
Nadam se da će Vojislav Šešelj u zdravlju preživeti sve posledice svojih odluka, ali je ovde rečeno za ovom govornicom da su u istom položaju i da isto ne mogu da vide deca i unuci Vojislava Šešelja kao ni Zorana Đinđića. Nikako nije isto da se bude u Aleji velikana i da se bude u Hagu.
Govori se o političkom progonu, o sramnom i kukavičkom načinu političke borbe, i ostaje tu moje pitanje, manje za Srpsku radikalnu stranku, a više za Socijalističku partiju Srbije – kome se vi obraćate? Oni bar čestito, vrlo jasno i glasno, i zanatski dosta ispravno, osim ove loše procene, ruše Vladu, kradu birače DSS-a, kradu i vaše birače, ali bar imate čistu situaciju oko političkih progona.
Gospodo iz SPS-a, vi sedite u Vladi, za koju tvrdite da vam politički progoni Slobodana Miloševića i njegovu porodicu. Ne pozivam vas ni da izađete iz te manjinske podrške, ni da uradite bilo šta drugo, ali ste dužni javnosti Srbije da objasnite kako je moguće da istovremeno sedite u Vladi koja vam progoni porodicu Slobodana Miloševića, da je podržavate na sve moguće načine i da onda ovde nama govorite o tome kako oni treba da budu spaseni.
Od koga? Od Vlade Zorana Đinđića – ubijen 12. marta. Od Vlade Zorana Živkovića – završeno 28. decembra 2003. godine. Završeno predsednikovanje sa istim ministrima koji su bili saglasni sa izručenjem Slobodana Miloševića u Hag.
Deo antimemoranduma, i u tom smislu moje poštovanje više zaslužuje ovakav opozicioni stav, bez obzira na pogrešne procene, Srpske radikalne stranke, nego nemušti stav Demokratske stranke Srbije, koja nema hrabrosti čak ni da kaže jednu jedinu jasnu rečenicu o tom Hagu, nego traži da Srpska radikalna stranka, u njihovo ime, obavi poslove o nelegalnom, nezakonitom i neustavnom radu Vlade Zorana Đinđića i Vlade Zorana Živkovića. Sede u Vladi koja ima sve instrumente da obori odluku prethodne Vlade. Godinu dana sede u toj vladi, ali kada se ne ume onda se ne ume. Znate, kad ste nesposobni, onda vam ni radikali ne mogu pomoći, nažalost.
Šta je ono što treba da bude definitivna poruka iz ovakve rasprave? Treba da se objasni ljudima da je svo učešće svih nas u revoluciji 5. oktobra, posle diktature od deset godina, i u izgradnji demokratskih institucija između 2000. i 2003. godine, i u izgradnji demokratskih institucija danas ovde dok sedimo, trebalo bi da nas sve ubedi da je to pogrešno. Kako da vam kažem – nikad. Peti oktobar je najbolji dan novije srpske istorije i ostaće najbolji dan novije srpske istorije.
Zašto vam nudim raspravu o antimemorandumu? Da se nađemo na nečemu oko čega možemo da se dogovorimo. Program SRS o Velikoj Srbiji ne može da se ostvari nikakvim drugim sredstvima osim programom evropske Srbije. Ne može drugim sredstvima: nema Rusije, nema teorije zavere, nema tajnih oružja, nema iznenadnih odluka, nema. Vidim da vas boli, ali nema, kako da vam kažem, nema. Ima samo evropske Srbije.
I ono o čemu treba da se dogovorimo, a vrlo dobro znate, vas razumem, teško je prolongirati sopstveni politički program, i mi ga prolongiramo, zato ovi iz DSS-a vodu Vladu, skroz vas razumem, dakle, ono što vi bez greške znate dok govorim, da je u pitanju ozbiljan korak, prvi korak da se naprave ozbiljni dogovori u Srbiji.
Tekstovi ovakve vrste, koji se na kraju svode na kampanju oko imena Zorana Đinđića, ili Vlade Zorana Đinđića ili njegovih ministara, tekstovi koje smo ovde čuli i, najzanimljivije od svega, ime Čedomira Jovanovića koje se ponavlja u diskusijama ovde u Skupštini, to je dokaz da ili vam se nešto priviđa, ili slutite i znate više nego mi ostali. Pa onda podelite činjenice, a ne opšta mesta i ne rečenice – oni koji ostanu živi, videće.
Ne želimo nikad da ubistva budu elementi predizbornih ili političkih kampanja. Mi iz DS niti smo to koristili, niti ćemo kada koristiti. Ne želimo da tuđe nesreće budu elementi političkih kampanja, pa tako čak ni ove porodice o kojoj je reč.
Rezolucija je, ponavljam, uvredljiva za mnoge građanke i građane u Srbiji. Ono što su zaključci rezolucije, pretpostavljaju da, nažalost, predlagač pokazuje prvi put nešto, što nisam čula od SRS, a to je da ne poštuje narod u Srbiji. Ono što je bilo dobro u obraćanju SRS, uvek je bilo doze iskrenog poštovanja prema kome god da su se obraćali. Ako očekujete da ovaj dogovor Vojislava Koštunice i vas iko proguta kao iskrenu zabrinutost za porodicu Slobodana Miloševića, onda ste vi u teškoj zabludi. To je jedna od zabluda koja može biti rešena antimemorandumom.
Nemaju članovi porodice Slobodana Miloševića problem sa nama u Srbiji, ko god vlast činio, da bi posetili svog supruga, oca ili dedu u Hagu. Imaju problem sa onima koji bi trebalo da im izdaju vizu. To ne pomaže, ovakva rezolucija ne pomaže u poruci onima koji bi trebalo eventualno da im izdaju vizu, da im to stvarno i učine.
Šta lično mislim o deset godina diktature, čiste diktature, o svemu onome što se između 1990. i 2000. godine događalo, šta mislim o lošem izboru i odgovornosti onih koji su 1990. napravili pogrešan izbor, i tu cenu sada svi plaćamo, i šta mislim o tome koliko je veliko poricanje da je napravljen pogrešan izbor, to je moja lična stvar. To ne mešam sa stranačkim stavom.
O tome možemo razgovarati, kao što smo i do sada razgovarali, jedni sa drugim u ovoj sali, u pokušaju da jedni sa drugima zajedno preživimo deset godina diktature, preživimo našu radost, a vaše razočaranje što je bilo 5. oktobra i da pokušamo svi zajedno da preživimo nestanak i odlazak najboljeg i najvećeg među nama, koji je vodio Vladu Republike Srbije između 2000. i 2003. godine.
Sve ostalo predstavljaće prolongiranje loših i nezdravih odnosa na političkoj sceni Srbije, sve do trenutka dok ne donesemo antimemorandum.
Za kraj, moram da citiram koleginicu Blagicu Kostić iz SPO, koja je imala samo jednu reč kojom, verovatno, slika raspoloženja dobrog dela građana u Srbiji, kada je rekla - ne mogu, muka mi je da nas gledam sve zajedno ovde u Skupštini ni oko čega.
Ne želeći da učestvujem u bilo čijoj muci, a pogotovo ne želeći da doprinesem bilo čijoj muci, molim vas da odmah pokažete zrelost, razum i odgovornost i povučete ovaj predlog rezolucije. Da time dokažete da ste spremni za nekakav drugi pravi dogovor sa vladajućom koalicijom kada je u pitanju status porodice Slobodana Miloševića i da time dokažete da u ovom što danas govorimo nema ni volje, ni energije za bilo kakve političke progone, diskvalifikacije ili još gore stvari. U nadi da ćete onim što je u vama politički zanat dobro odreagovati na ovo što vam govorim, zahvaljujem vam se i zaista želim da vidim da smo se saglasili oko toga da je ova rezolucija nepotreban dokument. Hvala.

Dame i gospodo, podrška amandmanu narodne poslanice Leile Ruždić-Trifunović sa par minuta dodatne argumentacije. Dakle, uz Krivični zakon ili zakonik ovo bi bio jedini zakon koji ima prisvojni pridev uz reč zakon. Mislim da nije u pitanju ni nedostatak argumentacije od strane poslaničke grupe DS, niti su u pitanju čvrsta uporišta onih koji brane stav da naslov zakona ostane "porodični zakon". Više je u pitanju psihologija – nećemo, baš ćemo ga tako nazvati i tačka.
Dokaz za tezu koju izlažem je slična amandmanska borba oko imena Zakona o zaštiti životne sredine. Predlagali smo da se on zove – zakon o sistemu zaštite životne sredine. Amandman je odbijen, naravno, ali obrazloženje je bilo – pa, to je u stvari to, samo nećemo da se tako
zove.
Kao lako udaljavanje od teme, od dana usvajanja Zakona o zaštiti životne sredine vidimo da smo, nažalost, bili u pravu i tada, jer ne može biti primenjen iz razloga koje smo iznosili u amandmanima.
Zašto zakon o porodici? Aforističari kažu – kada zakon krene da ti uređuje porodicu, onda je malo od toga u porodici ostalo, ali naš je posao da iz ove skupštine pošaljemo ljudima jasnu poruku. Prvo, da je to osim Ustava verovatno jedini zakon čije odredbe obuhvataju svakog pripadnika društva i po tome je neverovatno važan. Zašto treba da bude zakon o porodici? Zato što treba svim odredbama da bude poslat kao poruka svima u Srbiji koje odredbe ne smeš prekršiti.
Ako već vidimo iz iskustva, iz istraživanja, iz pojava u našem društvu da ne važi da su nas još babe naučile šta se radi, a šta se ne radi u porodici, onda to mora da uradi zakonodavac, ali je mnogo jasnije i mnogo tačnije nazvati ga zakonom o porodici, jer on upravo to radi – propisuje gde će i na koji način država intervenisati ako pripadnik ili pripadnica porodice prekrši neku od odredaba zakona i propisuje obaveze svih onih koji žele da stvaraju nove porodice ili da uređuju sopstvene porodične odnose.
Želeći da verujem da ne može samo psihologija u smislu – e nećemo baš, da bude razlog da se ne prihvati jedan razuman amandman, pozivam vas da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman, iz prostog razloga što svi delimo svest o tome da je bolji i što je jedna od manjih izmena u odnosu na tekst koji je dugo pripreman, i po tome je ovaj zakon dobar primer, znači, nešto što je važno dugo se radi, bila da se izmeni samo da se ne zove "zakon o porodici", kako je bilo u prvobitnom predlogu u javnoj raspravi, nego "porodični zakon".
Želim da verujem da govor argumenata ima dejstva u ovoj sali i to je razlog zašto, kao poslanica DS-a, još jednom apelujem na poslanike i poslanice da u danu za glasanje prihvate amandman narodne poslanice Leile Ruždić-Trifunović.

 Dame i gospodo, podrška u argumentaciji za amandman koji je narodna poslanica Anita Beretić podnela na poglavlje - Rađanje, majka i dete, član 5. stav 1. koji glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju". Već iz prethodnih diskusija je jasno da imamo problem sa tumačenjem ko je "svako". Ako su "svako" samo muškarac i žena koji žele potomstvo, onda je trebalo da zakonodavac to jasno napiše i onda bismo o tome pričali, ali nije. Napisano je - svako.
Duboko verujem i mislim da je ženino ljudsko i prirodno pravo da odlučuje o rađanju, i to je tako. Ne postoji zakonska odredba, osim ako nećemo umanjivati sva stečena prava, ljudska prava i ženska ljudska prava, kojom možete naterati slobodnu, poslovno sposobnu, odraslu pojedinku u društvu da ne rodi, ako hoće da rodi, ili da rodi ako neće. To je pitanje našeg opredeljenja hoćemo li ovim zakonom u stvari tražiti da imamo zakonsko propisivanje nje tj. žene o njoj samoj.
Nigde i nikako se prihvatanjem ovog amandmana ne ugrožava pravo muškarca da učestvuje u odluci o rađanju. Pošto nedeljama razgovaram sa stručnjacima, sa onima koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, sa nevladinim organizacijama koje su podržavale i finansirale izradu ovog zakona, bez obzira što znam da je njihov profil za život, a nikako za slobode u odlučivanju, sa pravnicima koji se bave ovom tematikom, i niko nije pružio argumentaciju kojom bi opravdao imenicu "svako".
Reći ću vam argumentaciju koju sam ja čula. Pod rečju "svako" podrazumeva se muškarac. Zašto? Zbog toga što on ima pravo na lečenje od steriliteta, na sterilizaciju, na davanje saglasnosti za vantelesnu oplodnju i na obaveštavanje o tome da je njegovo dete začeto. Ta njegova prava, osim što su deo drugih zakona, dakle lečenje steriliteta ili davanje saglasnosti na vantelesnu oplodnju, mogu da bude predmet rasprave u ovoj skupštini ako hoćemo da povisimo nivo budžetskog udela države u tome i da time podstičemo one koji imaju problem sa plodnošću da se leče besplatno, to plaća društvo.
Ukoliko govorimo o saglasnosti volja, uz argumentaciju da ovde nije tema samo porođaj, nego rađanje kao proces, onda možemo o saglasnosti volja govoriti od trenutka kada partneri (bračni, vanbračni) stupe u nekakve odnose, saglase se da žele da produže svoju vrstu, jer duboko verujem da su naša deca naša besmrtnost, u stvari, i u tom trenutku muškarac ima jednaka prava kao i žena. Onog trenutka kada je odluka o rađanju doneta, zakonom propisujete šta će ona da uradi sa svojim telom. Nigde i ničim nije ugroženo pravo muškarca i ne može biti ugroženo. Da je ugroženo, ja bih prva tražila da se otkloni svako ugrožavanje stečenog prava da se o začeću, o rađanju, o podizanju dece, o odnosima u porodici raspravlja.
Poseban problem, osim što nedostaje argumentacije i osim što smo se saglasili da reč "svako" ovde pravi samo problem, a ne pojašnjava zakon – šta ćete sa tim da svako ima pravo, sa tim korpusom prava u slučajevima kada žena hoće da rodi dete, a partner - muškarac neće da se to dete rodi? Kome će on da se obrati za zadovoljenje svojih prava? Kome će da ode i da kaže – u članu 5. piše da svako ima pravo da odlučuje, ja o ovome ne odlučujem. Pri tome je nebitno da li su u bračnoj, vanbračnoj ili bilo kakvoj vezi. Ne postoji institut kojim ćete zadovoljiti pravo koje propisujete, pa podrazumevate da se radi o tome da su u pitanju i muškarac i žena.
Naša molba je da pokažemo pravnu i političku hrabrost i da glasanjem za ovaj amandman pokažemo da priznajemo realnost. Ne može se zakonom propisivati šta će žena raditi sa svojim telom. U razgovorima sa svima nama ovde na kraju uvek ostaje ko donosi odluku o rađanju – žena donosi odluku. Da budemo ljudi, pa neka to piše u zakonu.

Dame i gospodo, argumentacija za podršku amandmanu narodne poslanice Anite Beretić, ponovo.
Dakle, član 59, koji tretira poreklo, prvi stav: "Dete ima pravo da zna ko su mu roditelji". Amandman podrazumeva i deo rečenice: "bez obzira na uzrast".
Zašto dajem argumentaciju kao podršku? Zato što imamo mogućnost da usvajanjem ovog amandmana ublažimo proteste koji se tiču članova 249, 250. i 251. Predloga ovog zakona, gde se govori o utvrđivanju materinstva, odnosno očinstva i to do navršene desete godine života deteta. Ne sumnjajući da će ovakvi članovi, kako su predloženi, proći, usvajanjem ovog amandmana ostavili bismo jedan širok kanal za komunikaciju one dece za koju roditelji, o kojima smo i danas čuli za ovom govornicom, smatraju da su im deca, jednostavno rečeno, ukradena, da mogu u bilo kom trenutku svog života tražiti istinu o svom poreklu.
Dakle, amandman narodne poslanice Anite Beretić omogućava da se i ovo uputi kao poruka ljudima koji imaju ličnu tragediju u životu zbog kriminalnog dela, utvrđenog, potvrđenog, neutvrđenog, to ostaje na nadležnim organima da saopšte konačnu istinu, da bar njihova deca imaju prava, bez obzira na uzrast, da utvrde i da znaju ko su im roditelji.
Ovo nije ni u kom slučaju u suprotnosti sa Konvencijom koja je navedena u obrazloženju. Tim pre bi trebalo da se poslanička većina usaglasi i da kaže, ako će proći članovi 249, 250. i 251. u predloženom tekstu, ako majka i otac samo do detetove desete godine rođenja, odnosno majka može da utvrđuje svoje materinstvo, pustite onda pravo ovim zakonom da dete to može da radi dokle god je živo, bez obzira na to da li će mu roditelji u trenutku utvrđivanja istine o sopstvenom poreklu biti živi ili ne.
Ovo je važno pitanje zbog toga što mislim da dodiruje bazične emocije koje kao ljudi delimo, i kao nečija deca i kao roditelji neke dece. Malo empatije sa ljudima koji imaju takav tragičan doživljaj u svom životu pokazalo bi se kroz glasanje za amandman narodne poslanice Anite Beretić.

Dame i gospodo, Predlog porodičnog zakona u samom toku donošenja, a videće se i u primeni, otkriva svojevrsne zablude koje imamo, kao političarke i političari, i kao građanke i građani u ovom društvu o tome šta je u stvari porodica u našem društvu, na koji način je zaštićena i na koji način nije i kakav je korpus prava koja u okviru porodice, kao njen član ili članica, imate.
Uporedo sa raspravom u ovom parlamentu u našoj javnosti idu dve kampanje koje se naizgled ne tiču odredaba porodičnog zakona, ali slučajno istovremeno teku. Jedna kampanja formalno se poziva na odredbe ovog zakona, tvrdeći da se odredbama ovog zakona daju prevelika prava ženi i detetu i da je sasvim sigurno da će doći do zloupotrebe tih prava. Osim što u medijima takve izjave govore sve o onima koji ih izgovaraju, govore i o tome u kakvom je statusu zaista žena ili dete kao deo porodice, o slici u našem društvu i kakve zablude podržavamo ako govorimo da se ženi ili detetu u porodici uopšte mogu dati prevelika prava.
Druga kampanja koja traje istovremeno sa raspravom u Narodnoj skupštini Republike Srbije je kampanja za poseban zakonski predlog u kom se govori o potrebi smanjenja slobode odlučivanja o rađanju, odnosno zabrani prekida trudnoće, u interesu države i nacije. Naizgled, ni te odredbe tog zakona ni ta kampanja nemaju veze sa odredbama zakona koji imamo na dnevnom redu. Nažalost, imaju. Sadržaj te dve kampanje i ono o čemu želim da govorim u okviru komentara o porodičnom zakonu pokazaće kolike zablude imamo kao društvo, kada je u pitanju potreba uređivanja braka, porodice i porodičnih odnosa i kada je u pitanju nedostatak hrabrosti i spremnosti da se suočimo sa predrasudama i zabludama koje vladaju, pre svega, o pravima i statusu žene i deteta u našem društvu.
Osim toga, kroz raspravu o ovom zakonu praktično slušamo dve različite teme. Jedna je ona koja se tiče sasvim jasno sedam ili osam instituta koji postoje u ovom zakonu, novih, inoviranih, izmenjenih u odnosu na zakon iz 1980. Druga je tema koja se tiče populacione politike, odnosno nataliteta u Srbiji.
Ovaj zakon i populaciona politika su dve odvojene teme. Osim ako nećemo zabludama takve vrste sve da dovedemo u vezu, pa da utvrdimo da, sa malo karikiranja, žene imaju prevelika prava u ovom društvu i da treba ograničiti slobodu odlučivanja kada je rađanje u pitanju, pa da to sve produkuje povećani natalitet. To je slika najopasnije od svih zabluda koje možemo da odgledamo, a nadam se nećemo ćutke da odslušamo, u našem društvu.
Moja diskusija ticaće se podrške amandmanu koji je podnela narodna poslanica Anita Beretić na član 5, zatim dela koji se tiče nasilja u braku i mera koje se izriču kao zaštita od nasilnika, odnosno nasilja u braku, ma ko to bio.
Prvo o nasilju. Ogromna je zabluda da je bilo kakva tradicionalna vrednost poštovati onu čuvenu poslovicu - udari ženu, ona će već znati zašto. Kao što je ogromna zabluda da su deo vaspitanja batine, kojima treba iz deteta izbiti sav neposluh i sav nedostatak pokazivanja da poštuje oca ili majku kao autoritet.
Niko se ovde nije javno založio za batine kao metod da iz nekog isterate neposluh, ali se u okviru zablude podrazumeva da ćemo, kao što smo mnogo puta do sada, ćutke prelaziti preko onoga što znamo da se dešava u našem društvu i što smo od kolega poslanica i poslanika čuli kao statističke podatke o broju neprijavljenih slučajeva nasilja u braku, i žena i muškaraca i deteta, kao i o broju krivičnih dela ubistava, teških ozleda.
Sa cinizmom moram da kažem da se najveći broj ubistava u našem društvu dešava između ljudi koji se najbolje poznaju, dakle, između bliskih srodnika, osim što nema zabeleženih slučajeva da je sestra ubila brata ili naudila bratu. Dakle, ima i to. Evo, dopunjavaju me narodni poslanici da i to imamo kao nesreću u našem društvu, da zabeležimo kao akt nasilja.
Ako se u okviru ovog zakona ne oslobodimo zabluda i ne počnemo slobodno da govorimo i ohrabrimo sve one koji su žrtve nasilja i procenimo društveno neprihvatljivim one koji su vinovnici nasilja, onda ćemo postati tihi saučesnici u kulturi nasilja koje kao poratno i postautoritarno društvo imamo u Srbiji i protiv čega, ako želimo da se zovemo modernim proevropskim političkim partijama, moramo da se borimo.
Teza da je bilo koja odredba previše slobode za ženu i dete da se obrati i da će je odmah zloupotrebiti govori o tome koliko još borbe treba uložiti da bi žena zaista ravnopravno zauzela svoje mesto u ovom društvu, u politici i na mestima odlučivanja, na svakom drugom mestu gde nas nema. Ima nas uvek tamo gde treba da se radi, da se sluša, da se bez pogovora i bez pitanja obave silni poslovi, pa bili oni u političkim strankama, u preduzećima, u firmama, u bankama, u izvršnim odborima, ovde u Skupštini, ali nas nema tamo, jer nekako ne stiže se na mesta gde se odlučuje.
Na kraju, podrška amandmanu koji je podnela narodna poslanica Anita Beretić kojim se menja član 5. stav 1. tako da glasi: "Žena slobodno odlučuje o rađanju". U Prelogu zakona u poglavlju - Rađanje, majka i dete (dakle to je naslov poglavlja) član 5. stav 1. glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju".
Nedeljama već razgovaram sa ekspertima za porodično pravo, sociolozima, članovima nevladinih organizacija, pravnicima, aktivistkinjama ženskih organizacija, koleginicama i kolegama ovde u Skupštini o ovoj odredbi i o ovom amandmanu. Obrazloženje je da je "svako" uobičajena pravna odredba.
Netačno, iz prostog razloga što ta uobičajena pravna odredba ne daje odgovor na pitanje ko je – svako.
Zaista bih molila ministra da mi obrazloži – ako su "svako" samo muškarac i žena koji učestvuju u odlučivanju o tome hoće li roditi dete, šta se dešava u slučaju kada jedno od tog "svako" hoće da rodi dete, a drugo neće? Ako je ta koja hoće da rodi dete žena, a muškarac je taj svako koji neće, kako će odredba ovog zakona sprečiti mene kao jednu od svakog da to dete rodim?
Problem je ako imate odredbu koja predstavlja korpus nečijeg prava, a nemate instrumente kojima će to pravo zadovoljiti, ili ona, svejedno. Da li ćemo završiti na sudu? Da li je taj svako samo partner u bračnoj, vanbračnoj ili bilo kojoj trajnoj zajednici ili je taj svako bilo koji društveni akter? Nažalost, daje nam za pravo da imamo sumnju oko ovakve odredbe, jer se radi prosto o pokušaju da se na veoma mala vrata uvede ograničenje stečenog prava slobode rađanja za žene u ovom društvu.
I, nadamo se, jer nemamo razloga da ne verujemo ministru i Ministarstvu, s obzirom da su s pravom uzeli dobar predlog zakona (i oko ovog sam imala rasprave i u mandatu prethodne vlade), dakle, želeli bismo da čujemo garancije da to nije tako.
Najbolje bi bilo da koleginice i kolege poslanici podrškom amandmanu Anite Beretić jasno pokažu da se ne može zakonom propisivati ništa što se tiče ženinog tela. To je na njoj da odlučuje.

Dame i gospodo, zakon o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, a koji je danas pred nama, u mojoj raspravi kao tema biće podeljen na dva dela. Prvi se tiče  pitanja koje želim da postavim ministru radi pojašnjenja nakon završetka načelne rasprave i rasprave u pojedinostima, a drugi opšte ocene koji se tiču kako teksta zakona, tako i teme zbog koje i za koju donosimo ove izmene i dopune zakona.
Pitanja koja upućujem ministru su sledeća; izmene, kako je ministar u uvodnoj reči rekao, odnose se terminološki na popravak dosledno od naslova kroz članove, na preciziranje, odnosno dodatak člana 14a i, kako sam razumela, usvajanjem nekih amandmana, preciziranje ukupnog korpusa krivičnih dela protiv humanitarnog prava i čovečnosti, što se unosi u zakon taksativno; prvo pitanje je, dakle, zamena reči "učinilac ratnih zločina" sa– postupak za ratne zločine; koliko je to terminološki problem?
Toliko bih volela da ministar objasni da se ne radi o pokušaju depersonalizacije u zakonu, jer ako se u samim odredbama izmene i dopune i u obrazloženju pozivamo na Krivični zakon, tamo stoji učinilac krivičnog dela, počinilac krivičnog dela. Dakle, ne sporeći da može da se kaže – postupak za ratne zločine, jednostavno smatram da je dobro objasniti, i za našu javnost i za nas ili neke od nas koji imaju nejasnoća pravih razloga ovakve vrste terminološke zamene.
Drugo pitanje tiče se prihvatanja dokaza i svih dokumenata iz izvršnih radnji Haškog tribunala. Dakle, molila bih pojašnjenje od ministra, kako se ceni, hoće li se prihvatiti ili ne ono što je protiv nekog od osumnjičenih, a čiji predmet preuzima domaće pravosuđe, hoće li se prihvatiti ili ne. Znam da to piše u poslednjim stavovima, ali prosto smatram da je dobro da ministar to razjasni, kako javnosti tako i nama koji ne čitaju to na isti način kako to čini predlagač.
Pretposlednje pitanje je, u javnosti, a i ovde za govornicom, govori se o Međunarodnom tribunalu kao o političkoj instituciji, a ne sudu. Molila bih objašnjenje, zašto se odredbe statuta, te političke institucije, unose u naš zakon, a time i u naše pravosuđe. Ne mogu da opstanu oba stava. Ne može i da je Međunarodni tribunal isključivo politička institucija, koja je osnovana da bi se sudilo samoj jednoj stranci učesnici u ratnim sukobima i strahotama na teritoriji bivše Jugoslavije, a da smatramo dobrim da citiramo statut ili pravilnik, pozivajući se, kao, proceduralnom potrebom da bismo mogli uopšte da preuzmemo neke predmete. Ili je ono sud, i naš sud, ili nije.
Ono što me još zanima, da li u predlozima, izmenama i dopunama i ovog zakona, da li se za naše domaće pravosuđe podrazumeva komandna odgovornost u procesu, odnosno u dva vida. Da li ćemo je mi imati kao odgovornost i zbog koje ćemo teretiti nekoga, i da li će eventualno to biti odluka po kojoj ćemo ceniti da li ćemo nečije dokaze izvedene u istrazi pred Haškim tribunalom, a po statutu i pravilniku, prihvatati ili ne. To ovde iz izmene ne vidim. Ne vidim iz osnovnog teksta zakona. Bilo bi dobro, i zbog javnosti i zbog nas koji imamo takva pitanja, da ministar to pojasni.
Poslednje pitanje, s obzirom na član 3. koji u osnovnom tekstu podrazumeva i izvršioce i žrtve, bez obzira na državljanstvo, kao nekoga ko je kao žrtva bio učesnik ili kao počinilac bio učesnik na teritoriji bivše SFRJ, da li ministar ima saznanja jesmo li mi kao država na osnovu nečijeg svedočenja, a ako ne po bilo kojim drugim podacima, blizu toga da podignemo optužnicu, a na osnovu istog tog člana. Dakle, da bude potpuno jasno, ne tražim ni imena, ni događaj, nego pitam ministra da li ima saznanje da je država Srbija zainteresovana, makar preko nečijeg svedočenja, da pokrene sama bilo koji postupak sumnjičenja za nekog od počinilaca ratnih zločina.
To je spisak mojih pitanja. Nismo sporili donošenje ovog zakona ni u osnovnom tekstu. Poslanički klub DS neće sporiti ni donošenje ovih izmena i dopuna, uz zahtev ministru da ova pojašnjenja ponudi našem poslaničkom klubu.
U drugom delu, ono što želim da podelim sa vama kao opšti stav, to je razlog, uzrok ili razlozi i uzroci zbog koga uopšte imamo ovaj tekst zakona, i u osnovnom tekstu usvojenom u prethodnom sazivu Skupštine i u izmenama i dopunama. Ovaj zakon i u Skupštini, a smatramo i u javnosti, treba da otvori jedan dugotrajan proces suočavanja sa svim onim što nam se dogodilo između 1990. i 2000. godine iz najmanje tri razloga. Prvo, da se nikada ne ponovi. Drugo, da se jasno označi lična krivica počinilaca ratnog zločina. Treće, kada to obavimo kao društvo, kao ljudi, da možemo da krenemo napred pomireni sa prošlošću, pomireni sa sobom, suočeni sa svim onima što nam se dogodilo, da bi bilo uopšte napretka i u našem društvu i u regionu.
Ako pogledamo političku scenu i saradnju sa Haškim tribunalom, ona kao odgovor od političara ima: da, treba sarađivati, kao i sa bilo kojom drugom institucijom međunarodnog nivoa; da, treba, ali mi ne bi baš ako jako ne moramo; i, ne treba sarađivati sa Haškim tribunalom.
To su tri legitimna stava koje imamo zato što nismo preuzeli važan posao koje svako poratno društvo mora da obavi, ako zaista hoće napred i da se suoči sa onim što je bilo i da se ponovilo nikada više ne bi. Šta je dokaz, prvo, samog donošenja ovog zakona?
Kako god da komentarisali na političkoj sceni, jeste saglasnost o tome da je bilo ratnih zločina na teritoriji bivše SFRJ, ko god da ih je počinio, ko god da je bio počinilac i ko god da je bio žrtva.
Šta nedostaje, i u ovaj deo diskusije unosim lični stav. Nedostaje da pre svega mi kao narodni poslanici, pa onda i javnost, na temi ratnih zločina potpuno razdvojimo dve stvari. Prva stvar, pravo pojedinca, društvene grupe ili šireg dela društva na upotrebu poslednjeg apela u sukobu sa sopstvenom državom.
Kada se iscrpe svi mehanizmi koje pojedinac, društvena grupa ili deo društva ima sa nekom državom, onda se svakom daje pravo na poslednji apel. To je oružana odbrana, samoodbrana, možete politički da je bojite ili da je ne bojite, ali poslednji apel kao institut postoji, prihvaćen je i priznat, ne samo na Balkanu, nego i inače u ljudskom društvu.
Odgovornost politike je da do poziva na poslednji apel ne dođe. Tu sada stavljamo političke stavove, i opet mogu da kažem lični stav, moja osnovna zamerka i zašto smatram odgovornim političare devedesetih je što su ratovi započeli, dakle što nisu na pravi način, po mom političkom mišljenju, iscrpljeni svi drugi mehanizmi pre nego što je očigledno uspostavljena institucija poslednjeg apela.
To treba odvojiti od nepostojanja prava da se učini ratni zločin. Znači, nema tog poslednjeg apela kojim možete opravdati učinjenje ratnog zločina. Ratni zločin je ako jedno nenaoružano lice, jednog civila u ratni sukobima ubije naoružano lice. Sve ostalo je stravična statistika, horor poređenja, sve ostalo je strahota koja može da se zloupotrebljava, manipuliše, ne manipuliše. Jedno nenaoružano lice i jedno naoružano lice, i ovaj prvi kao žrtva, to jeste ratni zločin. Ako se oko toga saglasimo mislim da će nam biti jednostavnije kao društvo da otvorimo i druge teme.
Zašto mi je važno da sa vama podelim svoj stav o nepostojanju prava na ratni zločin, koliko god ga bojili emocionalno i politički. i o postojanju prava na poslednji apel. Zato što se o ljudima radi i radi se o jednoj društvenoj grupi ljudi koji su, bilo kao mobilisani, bilo kao dobrovoljci, bilo sa prebivalištem ili mestom stanovanja na područjima ratnih sukoba, učestvovali u ti ratni sukobima.
Kasnijim dogovorima, mirovnim sporazumima i NATO bombardovanjem praktično smo uspostavili situaciju na teritoriji bivše SFRJ da nemate ni pobednika, ni poraženih. U sociološkom i psihološkom smislu to podrazumeva ogromnu teškoću za ljude koji su učestvovali u tim sukobima pod pretnjom ili dobrovoljno, kako god, da ćete ih retko čuti da su bili negde po zadatku na koji ih je poslala bivša JNA ili kao dobrovoljci. To ćete čuti od svih, ne samo od ljudi koji su iz Srbije služeći JNA bili mobilisani ili bili dobrovoljci.
U tom trenutku možete da otvorite retoričko pitanje da li bi imali ovakvu situaciju na Balkanu kakvu imamo da nije bilo ratova. U tom korpusu retoričkih pitanja, koja su potpuno nepotrebna, imate niz ličnih pitanja onog ko je bio deo tog rata, onog ko se osetio prevaren, izmanipulisan, da ne govorim o strahotama onoga ko je iz rata izašao kao invalid ili o strahotama porodica koje su u tim ratovima nekoga izgubile. Pravo tih ljudi da strahotni deo naše zajedničke istorije imaju u svojim biografijama krši se opštim stavom da nema učinjenih ratnih zločina i to je stepenica na kojoj smo bili 2000. godine ili 2001. godine, dakle stepenica poricanja da su ratni zločini uopšte i činjeni.
Sada smo, srećom po budućnost, ne srećom po onom što se dogodilo, na stepenici saglasnosti da je ratnih zločina bilo. Dokaz je zakon koji je pred nama bio prošle godine i izmene i dopune zakona koji je pred nama sada. Zašto smatram da je to tema o kojoj treba kao neposredni povod da ovaj zakon bude? Zato što se trenutno politička scena na ovaj ili onaj način, kao što se devedesetih prividno delila na one koji podržavaju rat i na one koji su protiv rata ili stvarno se delila tako, sada se prividno deli na neki deo političke scene koji je za sankcionisanje ratnih zločina i one koji su protiv sankcionisanja ratnih zločina.
Mislim da je, uz saglasnost da ovaj zakon imamo zato što je ratnih zločina bilo, potrebna druga saglasnost, a to je da sankcionisanja ratnih zločina mora biti. Delite ih posle po spektru onih koji kažu: u saradnju sa Hagom da, to je međunarodna institucija, onih koji ne bi, ali eto moramo, uključujući i one koji kažu – ne bi mi uopšte da sarađujemo sa Hagom.
Ono što je na kraju moja želja da podelim sa vama kao stav o temi koju imamo na dnevnom redu jeste pretpostavka nevinosti. S obzirom da smo političari i neki od vas srećom vrsni pravnici, koje imamo ovde prilike slušati, ja to nisam, ali od vrsnih pravnika uvek učim, pretpostavka nevinosti je termin za sud i mi imamo jednu uspešnu političku poruku uvlačenja pretpostavke nevinosti kao stava prema svemu onome sa čime se nismo suočili, a što se dogodilo na prostorima bivše SFRJ. Sud će da ceni da li je neko nevin ili nije. To političari ne bi trebalo da rade, jer mogu onda da se jave sa istim stavom i "čisti kriminalci", koji mogu da očekuju od političara da se i o njima govori u javnosti kao pretpostavci nevinosti.
Da li će ovaj zakon sa izmenama i dopunama dovesti do toga da zaista bude predmeta koji su predati našem pravosuđu? I na kraju bih zaista zamolila ministra, ako je zapamtio pitanja, da mi zaista pruži odgovore na pitanja koja sam postavila na početku.
Naša pitanja su kako, ako je Hag politička institucija, njegove odredbe statuta i pravilnika ulaze u ovaj zakon?
Zašto i na koji način je učinilac, sa kojim obrazloženjem, ne učinilac ratnih zločina, nego za ratne zločine? Kako se ceni hoće li dokazi biti prihvaćeni ili ne? Da li u ovom zakonu postoji komandna odgovornost? Da li ministar ima saznanja, bez imena, bez događaja, da država Srbija, bar na osnovu svedočenja, ima nameru ili je pokrenula postupke za sumnjičenje lica koja su po članu 3. osnovnog teksta zakona lica koja su, bez obzira na državljanstvo, počinila ratni zločin za vreme sukoba na teritoriji bivše SFRJ?
Ukoliko ovaj zakon zaista ne omogući da imamo otvoren proces, kao što imamo trenutno različitog profila, učinićemo sami sebi medveđu uslugu zbog toga što, kako god da to nailazilo na negodovanje jednog dela političke scene, nije saradnja sa Hagom, nije isporučivanje Hagu i nisu suđenja za ratne zločine ili protiv učinilaca ratnih zločina u prvobitnoj verziji teksta zakona interes međunarodne zajednice. Na jedan način ako zaista stanete i pogledate u budućnost, to je interes ovog društva. Ako to ne učini ova generacija, moraće učiniti neka druga.
Mislimo da je vreme da kao generacija prihvatimo da ne ostavljamo nezavršene poslove svima onima koji dolaze posle nas i da poslove koje su nama ostavili iz raznih razloga, da li nedostatka političkog talenta, nedostatka volje, neodgovornosti, da ih završimo.
Jedan od najtežih poslova te vrste jeste suočavanje sa prošlošću, suđenja ratnim zločinima i stvaranje jedinstvenog stava da nam se ono što se dogodilo ne dogodi nikada više.