Radi istine, Zoran Đinđić, nikada nikoga nije pozivao da bombarduje Srbiju. Zoran Đinđić se sklonio iz Srbije u trenutku kada je bilo jasno da će režim u kome ste i vi participirali da ga ubije, kao što je ubio Slavka Ćuruviju, kao što je ubio i veliki broj ljudi 90-tih godina. Sklonio se u Crnu Goru, a porodica mu je bila u Valjevu, Valjevo je bio grad koji je najviše bombardovan 1999. godine.
Crna Gora je bila bombardovana i u to vreme, tako da kad govorite da je pobegao iz Srbije, morate znati da je pobegao od vas i od onih koji su, zarad vaše vlasti, ubijali po Srbiji. Hvala bogu, tada je uspeo da se spase. Nažalost, nakon toga nije.
Što se tiče dobrovoljaca, to nije tajna. To možete pročitati, molim vas gospođo Radeta da mi ne dobacujete dok govorim. Vojislav Šešelj je vršio upisivanje dobrovoljaca za podršku američkoj vojsci u ratu protiv Iraka u Prvom zalivskom ratu, sa delegacijom svojih istomišljenika, išao je u američku ambasadu da ponudi svoje jedinice. Nisu znali da li je došao iz neke ustanove ili sa ulice, pa su ga tako i tretirali i rekli mu da se obrati na nekom drugom mestu, da njemu pomoći tu nema. (Aplauz.)

Član 68, na koji ste dali amandman, već je izmenjen. Prihvaćen je amandman koji je dao poslanik Vladan Batić i vreme za usvajanje podzakonskih akata je produženo. Hvala vam što ste to primetili i mi smo to, takođe, primetili.
Devedesetih godina, jednom prilikom, jedan srpski nacionalista, na pitanje – šta je to Internet, rekao je da ne zna šta je Internet, ali je ubeđen da je izmišljen protiv srpskog naroda.
Danas je ovde jedan poslanik rekao da posle celodnevne rasprave ne zna o čemu smo pričali, ali zna da je protiv ovog zakona. Drugi poslanik je rekao da svako ko glasa za ove zakone glasa protiv toga da Srbija ''nema'' Vojsku. Da prevedem – svako ko glasa za ove zakone glasa za to da Srbija ima jaku, snažnu, stabilnu, modernu Vojsku.
Zakoni koji su debatovani u proteklih dva dana su zakoni koji konačno uobličavaju zakonodavnu reformu i mogućnost da Srbija dobije potpuno profesionalnu Vojsku, koja će biti spremna i sposobna da odgovori svim izazovima, rizicima i pretnjama koje danas ugrožavaju Srbiju, ali i u budućnosti.
Ono sa čime se mi ovde srećemo kao sa problemom je to što i u 21. veku u raspravama u srpskom Parlamentu započinje se rečenicama od davnina, od pamtiveka, pre četiri veka, pre tri veka, još u starom Egiptu, šta bi rekli Živojin Mišić, Vojvoda Putnik itd.
Želim da ubedim i vas i javnost Srbije da zakoni nisu pravljeni ni za Vojvodu Mišića, ni za Putnika, ni za stari Egipat, zakoni su pravljeni za modernu, savremenu državu na Balkanu, kakva Srbija treba da bude. (Aplauz.)
Za Srbiju koja želimo da bude punopravni član EU, sa svim onim standardima koji se sprovode u zemljama EU. Činjenica da nekome nešto nije jasno iz ovih zakona, ne obavezuje nas da te zakone povučemo, već da pokušamo da vam objasnimo. Nažalost, diskusija koja je danas vođena je išla dotle da me čak neko od vas pita – ko me je doveo u Srbiju. Uvaženi Martinoviću, sramotno pitanje. U vašim godinama, mlad čovek, koliko znam radite na fakultetu, da postavite pitanje, ne bezobrazan, nevaspitan, da postavite meni pitanje ko je mene doveo u Srbiju i kad...
(Poslanici dobacuju.)

Uvaženi poslanici, građani Srbije, bez obzira što se ovaj dan završava pod tenzijom, jer očigledno je da postoji nervoza onih koji nemaju temu i koji se trude da svoje vreme iskoriste da dezavuišu i državu i Vojsku i narod, želim da vam kažem da je ovaj set zakona – set zakona koji omogućava da se država konačno, po pitanju sistema odbrane, uobliči i da država kao takva dobije jedan standard kakav do sada nije imala.
Ako pričamo o prošlosti, nemam nikakav problem da je podelim sa vama. Pričalo se ovde o Ceru. Sticajem okolnosti, potomak sam poginulog ratnika sa Cera, potomak sam poginulih ratnika iz Drugog svetskog rata. Nemam nikakav problem da vam kažem da sam potomak ratnih zarobljenika iz Drugog svetskog rata i voljan sam i željan, kad god hoćete, da lično razgovaramo o našoj prošlosti.
Međutim, ono što mene i vas razlikuje i ono što ja i vi ne delimo, to je budućnost. Ne želimo da se zarad slavne prošlosti odreknemo slavne budućnosti. I niko nema pravo da nam govori šta je sve ikada bilo dobro, ako nije svestan vremena u kome trenutno živimo. Vreme u kome trenutno živimo diktira neke nove uslove, diktira nove promene. Budite sigurni, svi ti veliki, da kažem vidovnjaci ili vizionari u vremenu u kom su živeli, želeli su da vide Vojsku Srbiju kakvu je trenutno uobličavamo. Hvala. (Aplauz.)

Žao mi je što ne pročitate celu istinu, nisam ja nadležan za bolnicu u Nevesinju da bih dobio odgovor od njih, niti od vojne pošte koja je negde u Banjaluci. Kao što ste rekli, to je bilo 1992. godine. Gde ste vi bili tada, gospodine Deliću, 1992. godine? Kako je moguće da jedan vojnik doživi to sve u vremenu dok ste vi vodili Vojsku i d se nigde ne vodi da je bio ranjavan? Kakva je to priča u kojoj se sada ja okrivljujem, 17 godina nakon tog događaja, zato što u dosijeu koji smo nasledili iz vremena kada ste vi vodili Vojsku, ne postoji da je on, čovek, bio ranjavan.
Ono što niste rekli, a odlično znam slučaj Stingić, on je bio ranjavan i na Kosovu, za to je dobio novac kao prinadležnost i rešeno mu je stambeno pitanje kroz kredit. Tu je mnogo bolja situacija nego kod drugih ljudi koji su bili ranjavani. To što sada vrše politički pritisak da mu se isplati nešto od pre 17 godina, nema ni pravni osnov, pošto niste ostavili ništa dokumentovano da se to dokaže. U Nevesinju, navodno, gde je on ležao u bolnici, možda jeste, nisu nam dostavili te podatke. Naprosto, da bismo nekom pomogli mora da postoji formalno-pravni osnov.
Njemu formalno-pravno zbog toga ne može da se pomogne više od onoga što je već učinjeno, a verujte mi, mislim, ne bih želeo da iznosim neistinu, dobiću informaciju u roku od pola sata, da je dva miliona dinara dobio na ime odštete za ranjavanje.
Ako vas zanima taj slučaj i vi, i svi drugi, dođite u Ministarstvo, nije problem, ali nemojte iznositi ovde kako mi sada ovu situaciju nećemo da rešimo i da pomognemo. Naprosto, to je neistina. Kao što je neistina da nećemo da pomognemo ljudima koji su beskućnici.
A da vam kažem jednu stvar, ne postoji profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je u penziji ili koji je aktivan koji ne prima prinadležnosti zato što nema stan. Zašto je nečiji izbor da živi u kasarni, to ja ne znam. Takozvani uvećani troškovi stanovanja mogu da budu čak i do 200 evra za one koji nemaju stan, a zbog čega oni izaberu da žive u takozvanoj "žici" to ne znam. Naprosto, to je činjenica i činjenica je da ljudi koji žive u kasarni nemaju toliku prinadležnost. Imaju, recimo, oko 6.500, kao što je činjenica da plaćaju 1.500 dinara mesečno i da im ostane još 4.500 ili 5.000 zbog toga što žive u kasarni na ime svoje penzije ili plate. Zbog čega je njihov izbor da tako žive, zaista ne znam.
Znam da je u vremenu kada se dešavao egzodus to bila privilegija i tačno je da ima ljudi koji tako žive 18 godina, i tačno je da ima ljudi, koji, što kažu, na jedan toalet ide više porodica. Nije tačno da država o njima ne brine. Svi oni dobijaju određena finansijska sredstva sa kojima mogu da iznajme stan, možda ne u centru Novog Sada i zasigurno ne u centru Beograda, ali nisu ni oni svi došli iz centra Zagreba.
Naprosto, žao mi je, država ne može da pomogne stambeno apsolutno sve koji su došli, jer ne postoji taj stambeni fond koji to može da izdrži. Vi to, gospodine generale, ne poslaniče, generale, znate odlično! Znate odlično da svi koji rade u Vojsci, a nemaju rešeno stambeno pitanje ili su penzioneri, dobijaju na uvećane troškove stanovanja i da je to privilegija koju u državi imaju isključivo i jedino profesionalni pripadnici Vojske Srbije, i niko više.
Zato kada se danas priča o beskućnicima mora ozbiljno da se uzme ta tema u razmatranje. Vi ste, gospođo Janković, psiholog. Da vidimo psihološki zbog čega ljudi koji su došli, ne znam, iz Titove Korenice moraju da žive na Banjici u krugu Vojne akademije. Naprosto, meni treba objašnjenje. Ne mogu da razumem, ako neko može da dobije za porodicu 150 evra, da ne želi da se izmesti i da živi u Žarkovu, u tom istom Žarkovu gde živi ne znam koliko hiljada Beograđana, da ne kažem stotinama godina. I u čemu je razlika između njih ili, recimo, pripadnika policije koji nemaju pravo na UTS, koji nemaju uvećane troškove stanovanja, i nikada se ne bune i ne izađu na ulicu da kažu – mi smo beskućnici. Ne želim da govorim o drugima koji se razmeštaju po Srbiji i koji nemaju tu mogućnost.
Dakle, ne postoji forma, beskućnik je onaj kome Vojska nije na trajni način rešila stambeno pitanje tako što mu je dala stan. Ali svako od njih dobija određenu prinadležnost u odnosu na godine staža, u odnosu na porodicu kolika je, da li mu porodica radi, ne radi, da li mu je žena zaposlena ili nije. Kažem, svako od njih, a skoro je kod mene bio jedan oficir koji, takođe, potražuje stan i ima četvoro dece, na Karaburmi plaća stan 200 evra, nešto manje, a dobija UTS od nas 200 evra.
Praktično mu Vlada, država, vi građani plaćate stan. Nemamo mogućnost da im to damo. To košta Srbiju, reći ću vam, otprilike, a mogu da vam izvadim i tačan podatak, recimo, godišnje oko 25 miliona evra.
Dakle, 25 miliona evra budžetskih sredstava se izdvaja, i daću vam precizan podatak, da ne pogrešim, uzmite ovo sa određenom dozom slobodno sumnje, za one kojima nije rešeno trajno stambeno pitanje. A zašto nije rešeno? Zato što je ''ogromna količina'' pripadnika JNA, a kasnije valjda i Vojske Jugoslavije, došla u Srbiju; ''ogromna količina'' je došla u Srbiju iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, pa čak i iz Crne Gore i Makedonije. Naprosto, nemoguće je izdržati taj veliki pritisak.
I nije se to desilo u mom mandatu i nije se desilo u mandatu Vlade pre mene, taj problem postoji više decenija, i voleo bih da se prema tom problemu svi odnosimo na isti način – da vidimo na koji način možemo da pomognemo.
Podsetiću vas da je Izvršno veće Vojvodine izbeglim licima omogućavalo da praktično za 6.000 evra kupe domaćinstvo u Vojvodini i da Izvršno veće da 3.000 evra, a da to izbeglo lice participira sa 25 evra mesečno, da ima praktično domaćinstvo, kuću, okućnicu, ne znam šta sve ne.
Imamo danas stanove koje ponudimo i za koje se niko ne prijavi. Postoje stanovi koje Vojska Srbije ima, nudi ih i ne prijavljuju se. Zašto? Zato što svi očekuju da mogu da dobiju stan u centru Novog Sada ili u užem centru Beograda, ili eventualno u Nišu. U Zaječar niko neće da ide i to je cela istina. Nemam nikakav problem da pogledam u oči sve te ljude koji kažu da nemaju rešeno stambeno pitanje, da ih pitam od kada, zašto i koliko su novca u međuvremenu od države dobili zbog toga što nemaju rešeno stambeno pitanje.
Podsetiću, u Gadžinom Hanu je prosečna plata 150 evra ili 14.000 dinara, a toliko dobijaju oni oficiri i podoficiri što imaju nezaposlenu ženu i za dete kao dodatak. Prema tome, ne postoje te optužbe o kojima pričate.
Mislim da je žalosno to što pričate da ja treba da pijem i da plaćam kaznu. Inače, gospođo Janković, ne pijem!! Ako me vidite nekada da pijem nešto u kafani, slobodno mi se obratite, častiću i vas. (Aplauz.)

Čim pređete na politiku odmah ste ostrašćeni i pričate nešto što ne postoji. Tačno je da su svi rezervisti dobili prinadležnosti za svoje dane i dnevnice, kako se to već zove. Lično sam delegacijama koje su dolazile u Ministarstvo pokazivao njihove potpise da su taj novac dobili. Ne mešam tu dve stvari. Jedna je stvar rezervisti, a druga je stvar Stingić koji je dobio novac na ime ranjavanja na Kosovu i Metohiji.
Ono što je bitna, šta god ja nasledio, ja moram da radim u skladu sa zakonom, i ne samo ja, nadam se i vi i svi mi ovde zajedno, i cela Vlada. Iako je ranjen, i kad god da je ranjen, naprosto, istekao je vremenski rok i nema mogućnosti da naplati to. Znači, 17 godina je prošlo od tada, a pri tom, što je još gore, ne postoji materijalni dokaz – gde, kad i kako.
Ne kažem ja, ljudi, nisam ja tog čoveka oterao u rat, pa mu sad rekao – nećemo da isplatimo, svi koji imaju dokaze i kojima smo dužni mi isplaćujemo sve što smo dužni u meri u kojoj možemo, ali svima!
On, čovek, traži nešto što, naprosto, ne može niko da mu isplati, ko god sedeo na ovom mestu neće moći to da reši na način na koji on to želi, a cela priča je ta što on za ranjavanje u Bosni nije dobio neku prinadležnost a za ranjavanje na Kosovu i Metohiji jeste. Onda je on došao do zaključka da mu se duguje i za to u Bosni. Možda mu se i duguje, ali ne može da se utvrdi.
Ako se utvrdi, ne može da se isplati jer je zakonski rok prošao. Stvar je i suviše jasna i jednostavna, jeste životna, ali postoje stvari u kojima je zakonska regulativa takva da ne može da se drugačije postupi. Inače, vrlo dobro znam taj slučaj i svi koji pišu, apsolutno svi dobijaju odgovore. Znam koji je general pričao sa njim. Slobodno možete da kažete, znate i vi te ljude. Ako mi kažete da su to nečasni ljudi koji su pričali sa njim, onda bi to bio vrhunac licemerja. S njim su razgovarali ljudi koji su vrlo verzirani i, takođe, bili u ratovima, ratovali, imaju medalje za hrabrost i tako dalje. Dakle, nije ništa sporno po tom pitanju.

Zahvaljujem se i na amandmanima koje ste podneli. Prihvatili smo zaista one za koje smo smatrali da menjaju duh zakona i da su u duhu onoga što je bila naša pretpostavka.
Bitno je, da kažem, činjenica jeste to što pričate da ljude žive u neuslovnim objektima, da žive jako teško, ali je, takođe, činjenica da su danas veće prinadležnosti koje dobijaju zbog toga što nemaju rešeno stambeno pitanje nego plata koju su dobijali pre 10 godina. Znači, veći je samo taj deo.
Zašto neko u Obrenovcu živi u kasarni a ima mogućnost da izađe iz kasarne i da dobije 150 evra pa da iznajmi stan, to za mene više nije pitanje sistema odbrane i Vojske Srbije. To mi je jako važno da znate.
Mi činimo maksimalne napore da se tim ljudima pomogne, čak imamo situaciju da ne možemo neke lokacije da otuđimo od čega bi zidali veliki broj stanova, zato što imamo izbeglice koje su se uselile, ne samo pripadnike Vojske, već imamo i ljude koji su se tu uselili ne znam na osnovu kog prava. Hvala.

Samo da informišem poslanike, ovo nije replika.
U Srbiji postoji otprilike 55 hiljada vojnih penzionera i oko 30 hiljada profesionalnih vojnih lica. Ne tretira Ministarstvo odbrane 500 hiljada vojnih veterana, već neko drugo ministarstvo. Malo su neke stvari pomešane. Dužni smo da obezbedimo profesionalne pripadnike Vojske Srbije, bilo da su sada penzioneri ili još uvek aktivni. Razlika je, apsolutno, između veterana, rezervista i profesionalnih pripadnika Vojske. Toliko. Hvala.

To, naprosto, nije tačno. Nije tačno da smo ćutali vezano za penzionere iz Crne Gore. Od prvog dana kada se taj problem pojavio imao sam veoma veliki angažman. Radi se ljudima koji su svoju penziju stekli u Vojsci Crne Gore, radi se o nekim ljudima koji čak nikada nisu službovali u Srbiji i koji su želeli da kao penzioneri pređu na naš penzioni fond. Radi se o ljudima koji su u određenom momentu kada su mogli da pređu u Vojsku Srbije odlučili da ostanu tamo, jer su imali neke prednadležnosti koje nisu imali u Vojsci Srbije. Tako da to ne stoji.
Po pitanju nesreće koja je zadesila, da kažem, celu bivšu Jugoslaviju, a za sve one koji su morali da se isele, rasele itd, nikada nisam rekao da su krivi. Žao mi je što imate taj utisak. Naprotiv, mislim da su oni, ljudi, najmanje krivi zbog toga šta se njima desilo, ali je činjenica da je neprimereno da ukoliko je neko bio u Srbiji i dobio stan u Zaječaru, da nema istu mogućnost koju zagovarate ovde, a to je da dobije stan na Novom Beogradu. Ne može da se reši 15 hiljada stanova u Beogradu i Novom Sadu. To ne može.
Šef vaše partije je potpredsednik Vlade Srbije. Najbolje bi bilo da porazgovarate sa njim, da on da mogućnost rešenja, pa da vidimo kako bi to moglo da se reši. Ubeđen sam da biste vi to umeli, da se posavetujete na koji način to da rešimo, jer, verujte, za ovih deset, petnaest ili osamnaest godina, od kada su počeli da dolaze ovamo, izgleda da niko nije bio dovoljno pametan da to reši.

Nisu sve vojne ustanove na budžetu. Imate dobru informaciju. Mi smo Tehničko-remontni zavod u Čačku i u Batajnici „Moma Stanojlović“ doveli na budžet, ali imamo vojne ustanove od ''Morave'', ''Dedinja'', ''Karađorđeva'', Tehničko-remontni zavod u Kragujevcu, oni još nisu na budžetu i problem je zbog toga to postojanje. Inače, postoje vojne ustanove koje jesu na budžetu, kao što je i Tehničko-opitni centar, to se vodi kao vojna ustanova, ali tamo je po formaciji.

Zašto se govori o multinacionalnim operacijama kada govorimo o operacijama u inostranstvu? Naprosto, što postoje operacije spasavanja koje mogu da budu multinacionalne, ali nisu mirovne. Postoje operacije, recimo, gašenja požara, gde učestvuje više nacija, a to opet nije mirovna operacija. Suština celog zakona u stvari treba da se gleda u članu koji decidno i jasno stavlja na znanje na koji način se oni šalju da učestvuju u multinacionalnoj operaciji: ukoliko Parlament ne da odobrenje – niko neće moći da bude poslat, kakva god ta operacija bila.
Vezano za NATO bombardovanje, odnosno NATO agresiju, dakle, u Rezoluciji o kojoj smo govorili, odnosno Parlament je govorio o zaštiti integriteta, neki govore rezolucija o Kosovu, neki kažu Rezolucija protiv NATO, tamo se kaže u tački 6 – ''NATO bombardovanje''. Ta rezolucija za nas je obavezujuća i mi, takođe, koristimo taj izraz u našim dokumentima. To je Parlament doneo. (Aplauz.)

Prvo, da pojasnimo, nije tačno da se pripadnicima Vojske Srbije zabranjuje članstvo u nevladinom sektoru. Ne, piše ''nije dopušteno učešće u aktivnostima udruženja kojima se ostvaruju sledeći ciljevi:'' recimo, ''opremljenost naoružanjem i vojnom opremom; komandovanje i rukovođenje u Vojsci Srbije i upravljanje sistemom odbrane.'' Zamislite vi to nevladino udruženje koje sada raspravlja o naoružanju i vojnoj opremi, a naš oficir prisustvuje i još učestvuje u toj raspravi. Onda, kaže: ''operativna i funkcionalna sposobnost, upotreba i popuna Vojske Srbije.''
Sada ću da vas zamolim, pošto pored vas sedi gospodin Ostojić, koji znam da zna ovu materiju, sticajem okolnosti, član je Atlantskog saveza, mislim da je još uvek, da li je u nekoj od tih atlantskih zemalja dozvoljeno da profesionalni pripadnik neke vojske razgovara sa nekim o funkcionalnoj i operativnoj sposobnosti iste, i to privatno? On ide kao privatno lice, bio on oficir ili ne, on je član nevladinog udruženja kao privatno lice.
Znači, država mora da se štiti, jer time on, ako ništa drugo, dolazi u sukob interesa, da na osnovu onog što profesionalno dobije kao saznanje, kasnije naplaćuje kroz neki NGO time što iznosi informacije. Da znate još jednu stvar, vojni poziv nije poziv kao nekog drugog vladinog službenika, poziv u Policiji ili u BIA. Naprosto, ti ljudi imaju posebnu trijažu. Nažalost, tačno je da ne mogu da učestvuju u ovim javnim debatama o ovim pitanjima.
Sa druge strane, verujte mi, Vojska nije bila transparentnija i otvorenija, mogu da kažem, više decenija. Učestvujemo na svim okruglim stolovima, imamo čak i prezentacije koje radi Vojska Srbije. Videli ste pre neki dan da smo učestvovali na okrugom stolu koji se ticao Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, da prisustvuju u Skupštini visoki oficiri Vojske Srbije. Dakle, postoji apsolutna transparentnost po svakom osnovu, sem u onome što je svuda zabranjeno, a kada kažem svuda, znači i tamo gde znam da biste vi voleli da vidite naše društvo i našu državu. I tamo to ne sme, jer postoje kodeksi ponašanja u kojima ta vrsta komunikacije sa javnošću, preko NGO sektora, ne može da bude.
Nema nikakve zle namere. Mene samo zanima na koji način ste mislili da ne postoji demokratska kontrola ukoliko mi zabranimo oficiru da sa vama priča o naoružanju i vojnoj opremi. Znači, nije to stvar demokratske kontrole. Demokratska kontrola je nešto sasvim, sasvim drugo. Drago mi što ste mi postavili pitanje i što sam odgovorio. Mislim da ste zadovoljni odgovorom. Hvala.

Nije dozvoljeno privatno angažovanje u tim raspravama! U svakoj od tih rasprava učestvuje delegacija Ministarstva odbrane.
Ne može neko ko radi na poslu jednu stvar tu istu stvar privatno da sprovodi u nekom nevladinom sektoru, jer to je apsolutni sukob interesa! Inače, ovde je veoma precizno pobrojano na čemu.

Nažalost, to što ste vi stariji nije vezano za mudrošću. Ne znači ako imate dovoljan broj godina, da ste dovoljno mudri da nam ovde držite predavanje. Ako počnete svoj govor time "da nepismeni političari", vi ovde, koji ste student u svojih šezdeset godina, kako vas nije sramota. Obećali ste nam javno u Parlamentu Srbije da ćete završiti fakultet.

Naravno, ja vas molim, ukoliko se poslanik obrati meni i ljudima koji sede sa mnom – da smo nepismeni, ja očekujem od vas da vi reagujete. Ako vi ne reagujete, ja se ne plašim ovakvih. Nema nikakav problem. To što ste vi vojvoda, meni kao ministru...

Zato vas molim, po pitanju NATO-a, pošto me pitate da vam nešto kažem. Ništa se moj stav ne razlikuje od stava koji je nedavno gospodin Vučić izneo u Vašingtonu, u poseti u kojoj je bio pre sedam dana. (Smeh u sali.)
Kakav problem vi imate u vašoj stranci i šta se vama tamo sprema, ja ne smem da vam kažem. Nikada nisam rekao da sve znam o odbrani, niti mislim da postoji čovek koji sve zna o odbrani. Ja sam prvi, hajde da kažemo, moderno, strana je reč, ali prihvatljivo – menadžer sistema odbrane, ali sam izabrao saradnike koji znaju ''mnogo'' više od vas.
Više i od mojih državnih sekretara, sekretara koji su prisutni ovde, svi su rezervni oficiri Vojske Srbije, nisu vojvode. Činjenica je, ali su rezervni oficiri, visokoobrazovani stručni ljudi koji pomažu da se ovaj zakon uobliči, a nosioci ovog zakona su baš pripadnici Vojske Srbije. Govoriti o Vojsci Srbije danas, a ne uvažiti stanje koje ste vi ostavili 2000. godine jeste u najmanju ruku licemerno.
Sve probleme koje smo danas pominjali ovde, od nerešenih stambenih pitanja do problema beskućnika itd, do problema ranjavanja i neisplaćivanja prinadležnosti nekome kome je to pripadalo, dobili smo zahvaljujući tome što ste vi bili na vlasti. I danas kada Vojska Srbije, napokon Vojska Srbije, ponosno nosi četiri "s" na rukavu, u vaše vreme su nosili nešto drugo, vi nama pričate da mi urušavamo Vojsku Srbije.
Reći ću vam da to nije većinsko viđenje ne samo u Parlamentu, to nije većinsko viđenje ni među građanstvom u Srbiji. Vojska Srbije je jedna od retkih institucija koja ima povećano poverenje u proteklih godinu dana. I to dramatično poverenje u odnosu na prošlost. Vojska Srbije dramatično, kada skočite za 7% pozitivno, a negativnih smanjite za 7%, to je zaista nešto što je dramatično, dramatično u smislu da obavezuje.
Činjenica je, hteli vi to da priznate ili ne, da sistem odbrane funkcioniše mnogo bolje nego ranije. U ove dve i po godine koliko god se vi trudili da postoje problemi, pre svega, koji se tiču vas lično i vaših finansijera, ti problemi zaista ne postoje. Nemamo vanredne događaje koji nisu razjašnjeni, nemamo ništa što se desilo da nije izvedeno pred javnost i transparentno objašnjeno zbog čega se to desilo.
Imamo blago povećanje pripadnika vojske, s jedne strane, imamo povećanje onih koji se prijavljuju za služenje vojnog roka u uniformi, imamo višestruki pad koji se otpuštaju iz Vojske, sa gotovo 15% na tri i nešto posto.
– Izvinjavam se javnosti ukoliko ne razume celu diskusiju, ali obraćam se, pre svega, ''vojvodi'', za koga znam da razume.
Znači, imamo povećanje broja onih koji služe u uniformi u odnosu na one koji služe u civilstvu. Imamo jednu scenu koja je apsolutno obrnutoproporcionalna onome što ste vi radili u vreme dok ste rukovodili sistemom ne samo odbrane, mogu da kažem, celom državom. Apsolutno je netačno da ste vi bili manjina u Vladi Slobodana Miloševića. Vi ste imali podjednak broj ministarskih mesta, kao i drugi deo koalicije koji se ticao SPS i, ako se ne varam, JUL u to vreme. Vi ste kao SRS imali najveći broj ministara u toj vladi, a vi ste bili jedan od najvažnijih činilaca te vlade.
Zarad istine, u protekle dve godine, a posebno u proteklih godinu dana, susreli smo se sa problemima koji su nasleđeni pre više decenija.
U problemima koje pokušavamo da rešimo nismo nikoga optuživali, ako ste obratili pažnju. Nikada nisam rekao nikome od vas da ste krivi za ovo ili za ono, a ja ne mogu biti kriv za vreme u kome nisam bio na poziciji da rukovodim i da spasavam ono što se spasiti može. Pokušavamo da ostvarimo konsenzus u okviru onih snaga koje žele da vide Srbiju sa jednom snažnom, modernom, jakom vojskom, sa vojskom koja zna šta treba da radi, sa vojskom koja ne učestvuje i koja se ne meša u politički život.
Netačno je da zabranjujemo pripadnicima Vojske Srbije da organizovano učestvuju u radu bilo kog nevladinog sektora ukoliko su teme one koje smatramo da su za nas adekvatne, kao što je apsolutno netačno da treba da dozvolimo da pripadnici Vojske, kako ste rekli, rade subverzivne delatnosti sa bilo kojom političkom partijom, dogovarajući se o tome gde će biti koje jedinice i na koji način će se one blokirati i šta već raditi.
Žao mi je što nisam čuo šta je vaš amandman i nisam čuo obrazloženje amandmana, ali mi nije žao što sam imao priliku da vam odgovorim, imajući u vidu da retko imamo mogućnost da razgovaramo javno. A mislim da vaši komentari, koji su negativni i lično motivisani, zaslužuju da imam šansu da vam dam odgovor. Hvala. (Aplauz.)