Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre sa kolegama, dame i gospodo narodni poslanici, nama iz SDS u političkom smislu imanentno je zanimanje za poboljšanje života i statusa svih marginalizovanih grupa. Pre svega, osoba sa invaliditetom kojih, to moramo stalno da imamo na umu, ima u Srbiji onoliko koliko ih ima i u ostalim zemljama prosečno, a to je oko 700 hiljada.
Ministar je naveo preciznu brojku koliko ima slabovidih i potpuno slepih osoba u Srbiji i na žalost, moram da ponovim još jednom, to jeste ogromna marginalna grupa jer u teškim ekonomskim uslovima u kojima je danas Evropa i Srbija i gde se većina stanovništva a pro po primanja i uopšte uslova života oseća donekle marginalizovano, kao društvo smo možda manje senzibilisani da se saosećamo sa potrebama onih kojima je naše saosećanje najpotrebnije.
Kako se osećaju ljudi koji ne vide ili slabo vide lako možemo svi da utvrdimo. Dovoljno je samo da na nekoliko minuta pokrijemo oči i da shvatimo kakav bi nam život bio da smo prepušteni volji drugih, onih koji žive pored nas. Ako imamo sreću da i uopšte nekome dovoljno stalno da naš život učini bolji tako što će podneti ogromnu žrtvu u tom smislu. Zato ovaj zakon, ma koliko nekima delovao manje bitan od nekih ostalih kapitalnih zakona, podržavamo svim srcem i nadamo se da će i u praksi uspeti da proizvede makar delimično efekte koje od njega očekuju osobe koje su slabovide ili ne vide uopšte.
Dakle, usvajanjem ovog zakona Srbija se priključuje velikom broju evropskih zemalja ali i drugim državama u okruženju koje su već dugi niz godina usvojile ovakve zakone. On je specifičan i njime se utvrđuje samo pravo osoba sa invaliditetom na kretanje uz pomoć psa vodiča i način ostvarivanja tog prava, s obzirom na to da su drugim zakonima regulisane socijalne zaštite osoba sa invaliditetima i neka druga pitanja koja se njih tiču.
Ovim zakonom je utvrđeno i pravo na kretanje uz pomoć psa vodiča i to praktično u svakom javnom objektu na svakoj površini i drugom prostoru, a pod uslovom koji su propisani samim zakonom.
Zakon je, to je moj utisak, veoma precizan, kratak, jasan i mislim da na njega niko u ovoj sali neće imati nekih posebnih zamerki u vidu amandmana ili nekih drugih zamerki.
Propisani uslovi su nošenje odgovarajućih oznaka, isprava koje su potrebne, pošto se završi obuka tih pasa.
Ono što je jako važno naglasiti jeste da mi u Srbiji za sada apsolutno nemamo tu vrstu istančanosti i senzibilizacije i kulture da se nađemo na usluzi nekome, osim u jednoj manjini, a to je ono što svedoči svakodnevni život, a posebno veliki animozitet imamo u velikom procentu prema životinjama. Ili su oni ljudi, naši sugrađani koji iskazuju čak i monstruozna nekada dela prema životinjama u manjini, ali se vrlo i očito vide.
Dakle, vi imate situaciju svedočenja ljudi koji imaju svoje pse vodiče, iako nije zakonski regulisano, ali ljudi su se snalazili, pa su obučavali makar delimično i ti psi im pomažu, da im komšija, konkretno, primer iz Leskovca, u čitavom gradu im je dozvoljeno da koriste tog psa, ali komšija je otrovao na primer jednog od tih pasa tog građanina koji u skladu sa tim nije mogao ništa da uradi.
Prema tome, ta vrsta odnosa i prema životinjama, sugeriše nam da nije ništa bolji odnos prema ljudima kojima je neophodna pomoć tih životinja.
U tom smislu, ja mislim da treba raditi, bez obzira na donošenje ovog zakona, pre svega na otvaranje i na senzibilisanje građana, da imaju osećaj za potrebe slepih i slabovidih, da budu tolerantni prema njima, da naši planovi gradski uvaže potrebe tih ljudi. Nije samo dovoljno imati psa, potrebno je imati određene površine kojima se i taj pas, ili taj slabovidi ili slepi čovek mogu kretati.
Nije ideja, niti je moguće da pas vodi čoveka. Čovek mora da vodi psa.
Prema tome, nama su neophodni, pored toga, i centri za obuku samih pasa, neophodno nam je takođe da obučimo i ljude koji su slepi, a kako da koriste te pse i prosto je šokantna činjenica da obuka, ako je to tačno, jednog tog psa sa sve dozvolom i školom košta oko 25 hiljada evra. Interesujući se za ovu temu, pratila sam programe organizacije „Beli štap“ i oni su nedavno dobili donaciju od 11 hiljada evra i čekaju da do kraja godine ako je moguće, skupe, samo za jednog psa vodiča.
Postavlja se realno pitanje da li je moguće da sve to tako mora da bude skupo i da li kao država možemo da se organizujemo i d a jednostavno ta vrsta mogućnosti bude zaista dostupnija. Da vam kažem, za 25 hiljada evra danas, a ljudi nemaju da kupe automobil, a ako imamo u vidu da su slepi i slabovidi jedan od najsiromašnijih grupacija u našem društvu, jer ne mogu da zarađuju i uvek su zavisni od drugih, koliko im ko da, koliko im da država, i to kroz socijalna davanja, koliko im porodica da, oni pripadaju najsiromašnijem korpusu ovog društva, a mnogi od njih su i te kako sposobni, kada bi im bilo omogućeno najelementarnije kretanje da žive samostalno i da se školuju na osnovu tog izučenog zanata ili neke škole i da mogu da se izdržavaju.
Ovaj zakon doživljavam samo kao jedan korak u pravcu svesnosti ovog društva koje su potrebe tih ljudi, neophodan je, ali je nedovoljan uslov da bi se njihov život učinio podnošljivim, te verujem da će zajedno sa svim ostalim zakonima, a vidim da je Ministarstvo elementarno, i ne samo elementarno, senzibilisano za probleme ne samo ove vrste invalidnih ljudi, nego i svih ostali i hvala na tome.
Dakle, u korpusu tih zakona koji su u proceduri, a neki se pripremaju, život slepim i slabovidim osobama će biti podnošljiviji. Još jednom, Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za ovaj zakon. Hvala vam.

Uvažena predsedavajuća, odnosno predsednice Narodne skupštine, gospođo potpredsednice Vlade, kolege narodni poslanici, različiti su pogledi na ustrojstvo državne uprave i to je legitimno.
Danas iako samo usaglašavamo četiri zakona koja se tiču državne uprave sa radnim zakonodavstvom, očigledno trošimo vreme diskusije kao da govorimo o ozbiljnim reformskim zahvatima. Uostalom, duboko verujem da će i ta vrsta intervencije doći na dnevni red, posebno u svetlu činjenice da se nalazimo u fazi pridruživanja, odnosno pregovora o pridruživanju EU koja nema mnogo pohvale za našu državnu upravu i insistira i na reformi a i na doslednoj primeni zakonodavstva i strategije koja već postoji. Koliko vidim ovde, bez obzira da li smo iz opozicije ili pozicije, niko od nas nije imao neke posebne reči hvale. Zapravo preovlađuju zamerke na čitav sistem našeg javnog sektora i državne uprave.
Ono što je za mene kao socijaldemokratu veoma ohrabrujući i što mi zapravo imponuje je to što je ministarka odmah danas na početku ove rasprave istakla dve stvari. Prvo, svoje stanovište da osim u javnim preduzećima nema velikog viška zaposlenih u javnoj upravi, odnosno u javnom sektoru i ono što posebno ohrabruje jeste njena konstatacija da ono što nam najviše treba u reformi državne uprave jeste funkcionalna reorganizacija. Sa tim u vezi, podsećam na česte argument koji se poteže, a u vezi je sa glomaznošću odnosno prezaposlenošću u našem javnom sektoru i on se izvodi, po meni, na osnovu pogrešnih računica. Matematičari i statističari znaju kako se u različitim proporcijama dobijaju različiti rezultati.
Naime, uglavnom se poredi broj zaposlenih u javnom sektoru sa ukupnim brojem zaposlenih i na taj način se dolazi ponekad i do brojke od 45% zaposlenih građana u javnom sektoru. Međutim, javni sektor nije sam po sebi prevelik. Pre svega je problem u tome što je ukupan broj zaposlenih u Srbiji premali, odnosno problem je u tome što je veliki broj radno sposobnog stanovništva nezaposlen, pa samim tim ako na ovaj način poredimo stvari, dobijamo ovu disproporciju u odnosu na normalno stanje. Ukoliko bismo recimo promenili proporciju zaposlenih u javnom sektoru prema stanovništvu koje je radno sposobno, odnosno u radno aktivnom dobu, dobija se sasvim drugačija brojka i to 16,5% stanovništva zaposlenog u javnom sektoru, a još radikalnija slika dobija se kada se broj zaposlenih u javnom sektoru dovede u odnos sa ukupnim brojem stanovnika u Srbiji.
Prema podacima iz 2012. godine uredno zaposlenih u javnom sektoru zajedno sa javnim preduzećima, čak računajući, na šta ste vi skrenuli pažnju da osim u tom delu gde je prezaposleno u ovom ostalom delu javnog sektora nema velikog broja, javni sektor iznosi 7,6% od ukupnog stanovništva i to je čisto poređenja radi, a da javnost zna, za 1% manje nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori, za 2% manje nego u Sloveniji, pa čak i u Velikoj Britaniji i Poljskoj.
Primera radi, u Srbiji u obrazovanju, što jeste javni sektor, radi otprilike 1,9% ukupnog stanovništva, a evropski prosek je 3,46%. U zdravstvu i socijalnoj zaštiti radi 2,24%, a evropski prosek iznosi 4,74%. Ovi podaci ukazuju da nam je javni sektor, posebno kada bi izbacili iz računice zaposlene u javnim preduzećima, sve samo ne glomazan i tu dolazimo do pitanja same reforme funkcionalnosti tog javnog sektora.
Moj kolega Vladimir Marinković koji je danas bio ispred SDPS ovlašćen na ovu temu imao je opservaciju u svom izlaganju da je jedan od naših najvećih problema u analizi javnog sektora odnos javne uprave, odnosno da je taj da ne znamo šta kod nas čini zapravo javni sektor, odnosno javnu upravu. Kada bismo uspeli to da definišemo do kraja bilo bi nam mnogo lakše da uz ozbiljnu analizu definišemo i one sektore u javnoj upravi koji bi mogli da se privatizuju ili da se uđe u tzv. javno-privatna partnerstva kako bi se državna uprava učinila efikasnijom, ali i manje rashodnom kada je sam budžet u pitanju.
Po meni tu postoje ozbiljne dileme, da li po svaku cenu gde god vidimo prostora ulaziti u taj privatno-javno partnerstvo ili biti oprezan po tom pitanju. Evo zbog čega to govorim. Pošto sam pripremajući se za čitavu ovu raspravu došla do podataka, recimo, dva prilično slikovita primera. Jedan se odnosi na Veliku Britaniju, a drugi na Srbiju. Recimo, iz Britanije izvođenje javnih usluga na tržištu ne mora da znači po pravilu i manje troškove i to nam govori u pravo taj primer iz Britanije, odnosno privatizacije železničkog sistema 1994. godine. Uočen je višestruki rast budžetskih subvencija koje su odlazile na železnicu, uprkos što je to sve od očekivanog rezultata kada se ušlo u proces privatizacije. Sa prosečnih milijardu funti pre privatizacije ta suma se posle privatizacije višestruko uvećala.
Isto tako u takvom periodu od 2006. i 2007. godine, 3, 4 godine posle same privatizacije, dotiranje države, odnosno subvencije britanskim železnicama iznosile su čak šest milijardi funti.
Drugi primer je ovde u Srbiji i on je skorašnji. U 2010. godini odlučeno je da sistem javnog prevoza u Beogradu bude transformisan u javno-privatno partnerstvo, pa je i kontrola i naplata karata poverena privatnoj firmi, a to je proizišlo pre svega iz mišljenja da će se na taj način smanjiti izdvajanja iz budžeta tom javnom sistemu. Međutim, 2013. godine iznos subvencija za javni prevoz bio je nešto više od četiri milijarde dinara, koliko sam ja našla podatke, veći nego pre ove delimične privatizacije uprkos porastu cene karata, te zaključujem iz ovih podataka da je izostao očekivani veći priliv novca u gradski budžet, a samim tim i prihod od takve vrste privatizacije.
Kao socijaldemokrata nikada ne mogu da prenebregnem ni aspekt socijalne podrške građanima kroz delovanje javnog sektora. Ne mogu smatrati ljude zaposlene u zdravstvu i obrazovanju viškom i ne bi to moglo tek tako na tržištu da se izvede, a posebno u ovoj situaciji ekonomske krize i siromaštva, mi uopšte možemo da ulazimo u takvu vrstu aranžmana.
Praksa državne uprave mora biti usmerena prema ostvarivanju strateških ciljeva koje smo odredili, a to su produktivna, efikasna, racionalna državna uprava. Svaka država obezbeđuje uslove za rad svoje državne, odnosno javne uprave jer su nadležnosti državne uprave da obezbedi funkcionisanje državnog aparata koji je servis građana i privrede, a to u svim oblastima društvenog života takođe važi.
Predložene izmene i dopune zakona kojima se ispravljaju pojedine nelogičnosti u važećem Zakonu o državnim službenicima u pogledu potrebnog stepena stručne spreme za rad savetnika i saradnika, kao i one kojima se povećava odgovornost i određuje postupak i rokovi za popunjavanje radnih mesta državnih službenika na položaju nisu samo formalne prirode, već su i od suštinskog značaja, pre svega zato što se na položajima nalaze pomoćnici ministara, direktori uprava i posebnih organizacija, a to su upravo ključna radna mesta koja se smatraju stubovima državne uprave. Lica koja konkursom dolaze na ove poslove pored najvišeg stepena stručnosti i prakse moraju da budu uspešni rukovodioci, jer je upravo u njihovoj nadležnosti organizacija celine. Veštine uspešnog rukovođenja delegiraju praćenje rada zaposlenih, pravilno merenje rezultata i sa tim u vezi predlaganje nagrada i kazne.
Mislim da je gospodin Stefanović, ako grešim izvinjavam se, govorio upravo o držanju svakog sistema, pa i sistema javne uprave, mobilnim sistemom nagrađivanja i kažnjavanja i verujem da je to možda jedan od pravih načina da se prosto taj sistem koji se u velikoj meri učmao pobudi i da zaista u jednom trenutku ne bude nevažno to koliko i kako radi, već da to bude glavna strategija, monitoring nad svakim zaposlenim u javnoj upravi i javnost njegovog rada i to je jedan od načina da se ulaganjem u ljude i motivacijom ljudi uradi nešto najviše na popravljanju same državne uprave.
Verujem da je zaista malo onih ljudi koji neće da rade, ali se može desiti da u slaboj organizaciji oni jednostavno ne mogu da se snađu. Nije važno da li je pojedini državni službenik počeo da radi u vreme ove ili one vlasti i da li je u nekoj stranci ili nije. Bitno je samo da poseduje sve kvalitete. Mora se voditi računa o ravnomernoj opterećenosti državnih službenika. Možda jeste najlakše osloniti se na one najvrednije, najpametnije, ali to nije smisao dobrog upravljanja. To svi znamo i zato što prekomerno opterećuje pojedine ljude i zato što nedovoljno koristi kapacitete ostalih.
Dakle, organizacija poslova u državnoj upravi, koju sprovode ministri, državni sekretari, pre svega pomenuta lica na položajima, od presudnog je značaja. Kao što sam na početku rekla, svaka prava država vodi računa o uslovima za rad i načinu rada svoje države, odnosno javne uprave, naravno kada je reč o državama sa visokim društvenim standardom, ekonomskim potencijalom, razvijenom ekonomijom lakše je obezbediti optimalne uslove finansiranja. Srbija jeste u procepu, to je činjenica. Ona ima slabu ekonomiju, nerazvijenu privredu, ali i obavezu da sprovede niz reformskih procesa koji traže jaku i dobro obučenu upravu. Pre svega mislim na proces pridruživanja EU. Nedavno je i Tanja Mišćević, koja je šefica tog procesa, govorila o neophodnosti pre svega državne uprave da bi sve ostalo što podrazumeva pridruživanje bilo izvodljivo i to nikako ne treba smetnuti sa uma.
Zato mislim da ova polemika danas koja se razvila, bez obzira što je samo reč o usaglašavanju četiri zakona sa Zakonom o radu, svrsishodna i da bi trebalo, zapravo, da se mnogim javnim raspravama možda preciznije osvrćemo i češće na ovaj aspekat, jer mislim da je on presudno važan za funkcionisanje i modernizaciju srpskog društva u celini.
Poslanici Socijaldemokratske partije podržanje, naravno, ove nužne promene, ali i podržati svako dalje nastojanje da se reformiše ova oblast. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zakoni o kojima danas raspravljam rešavaju po mom dubokom uverenju sve neuralgične tačke kada je u pitanju naša medijska sfera. Dakle, o tome šta je sve konkretno definisano ovim zakonima i na koje konkretne načine iscrpno je, kao što smo čuli i videli, govorio sam ministar. Jasna i precizna objašnjenja data su i u predlogu samog zakona tako da neću oduzimati vreme ni vama, ni javnosti vraćajući se na to.
Ono što odmah želim da kažem je, da zaista prvi put imamo jedno sveobuhvatno zakonodavno regulisanje možda najvažnijih društvenih oblasti. To je nesporna činjenica. Mislim da i najsitničaviji teško da mogu da nađu neke ozbiljnije primedbe i da upute ozbiljnije kritike ovim zakonskim predlozima.
Napominjem da su zakoni pisani u duhu evropske prakse i evropskog iskustva. Da su oni doživeli pohvale od strane Brisela, pa čak i strukovnih udruženja. Prema tome, mislim da nema nikakvog razloga da ih ovaj saziv Skupštine u danu za glasanje ne usvoje, jer su oni u suštini dobri i daju onu bazu, podlogu da se nagomilani problemi u našoj medijskoj sferi što pre i što konkretnije rešavaju.
Ne mislim da je ovaj zakon, i da zapravo ovi predlozi zakona mogu da reše nagomilane probleme, još jednom podsećam i podvlačim ali mislim da je ovo jedan ako ne dovoljan, a ono neophodan korak na tom putu. Zato će poslanici SDPS svakako uz najdublje uverenje da je upravo ovo pravi korak u pravom smeru podržati sve ove zakone i verujem da je to na zadovoljstvo i same profesije i u skladu sa reformskim procesima.
Ja o ovim zakonima mogu da govorim iz tri pozicije. Mogu da govorim kao građanka, kao novinarka televizijska sa dugogodišnjim iskustvom u našim medijima, a mogu da govorim i kao političar i na sva tri načina ću i govoriti.
Ja sam svedok i iznutra i spolja, koliko je profesionalna i medijska sfera opterećena nagomilanim problemima i složenim problemima, koji su se gomilali godinama, tu moramo da budemo pošteni i da naglasimo.
Kao političarka, mislim da mi je posle svih ovih godina jasno gde smo napravili najkrupnije greške, sistemske, da ovo danas ovde ne bi bilo na dnevnom redu, moglo je da bude mnogo ranije, ali šta je, tu je, jer za prolivenim mlekom ne može se plakati niti ima to mnogo smisla.
Problem u medijima u kojima govorim su višeslojni i oni su strukturne, finansijske, a pre svega, moram da naglasim kao novinar, etičke prirode.
Činjenica je da postoji kriza novinarske profesije, profesije koja se po meni osim na zanatu, na širokom jednom opštem obrazovanju, pre svega zasniva na etičkim kodeksima.
Koji novinar sebe ne doživljava kao apostola istine, ko ne robuje i ne služi isključivo istini, taj sebe ne može nazvati novinarom, niti je profesija kojom se ta osoba bavi novinarstvo.
Prema tome, mislim da bi novinarstvo opstalo uopšte kao profesija u ovoj eri ogromnih izazova i unutar same profesije i u ekonomskom smislu, ali i činjenicom da se nalazimo u jednoj potpuno novoj eri, kada internet sve više preuzima mnoge funkcije koje je novinarstvo kao profesija do sada obavljala, mora da se redefiniše, i reafirmiše, pre svega na profesionalnim i na etičkim standardima.
Neretko se mogu čuti opservacije kada se ovako postave stvari, da i u vremenima teške ekonomske krize, u kojem se naše društvo nalazi, o etici vrlo teško pričati, da je ona marginalizovana kategorija i o njoj se može pričati tek kada dođemo u stadijum viška svake vrste, materijalne, pre svega i kada je to neko društvo kome težimo, blagostanje.
Međutim, ja mislim upravo suprotno, verujem da je apstrahovanje i poništavanje etike kao nečeg važnog, najveći uzrok većine problema sa kojima smo danas suočeni, ne samo u ovoj oblasti, nego kao društvo uopšte.
Mislim da je etika mera civilizovanosti i pristojnosti jednog društva, kao što je sloboda misli i reči, zapravo, prvi preduslov za demokratiju i građansko društvo.
To pitanje etike u profesiji, jeste problem same struke i strukovnih udruženja. Oni moraju da se pozabave tim pitanjem, da se izbore za svoju slobodu, za profesionalnost, da sami podižu standarde. Znam da to nije nimalo lak posao, znam i na ličnom primeru i iz ličnog iskustva, ali ni osvajanje slobode nikada nije bio lak posao, niti će ikada da bude. Vlada je učinila maksimum prilažući Skupštini ovakav predlog i time je postavila osnov za celokupnu i sveobuhvatnu medijsku reformu.
Ako mislimo da kao odgovorna vlast odgovorni poslanici, stvari koje su važne za promene u našem društvu, radimo kako treba, moramo uvek ispočetka da evaluiramo ono što je do sada urađeno i da budemo svesni gde su napravljene greške.
Moramo biti svesni, u vrlo kratkom roku, jer nemamo mi vremena da prođe mnogo vremena. Moramo i sada da budemo svesni gde grešimo. Jedino ako na taj način analiziramo prošlost, ima uopšte ikakvog smisla pričati o prošlosti.
Ja verujem da su u oblasti informisanja i medijske sfere, uopšte u Srbiji, velike greške napravljene i tu moram da kažem, da istaknem, jer odmah posle 5. oktobra, da se nisu postavile stvari tako da se medijska sfera doživi kao ona presudna za dalju gradnju demokratskog i građanskog društva, da se to ostavljalo za kasnije, da je upravo nova vlast koristila na određeni način medije u kojima je država bila presudni vlasnik, da ih je koristila na način kako se prethodno borila. Iako je 2002. godine donet Zakon o radiodifuziji i koji je konstatovao postojanje RRA kao nezavisnog regulatornog tela, u praksi, on je dosta kasnije preuzeo svoj posao i tu se stvorio taj neki prostor za upliv tabloida sa kojima danas imamo toliko problema i koji su, moramo priznati, u velikoj meri usložili probleme sa kojima se naše društvo nosi i banalizovali našu stvarnost.
Umesto da tada ozbiljni seriozni mediji preuzimaju priču kritičku, profesionalnu, nezavisnu o najvažnijim društvenim pitanjima, taj posao su preuzeli tabloidi i to je put koji eksponencijalno sve vreme se povećava. Pritisak tabloida sve više raste.
Mislim da je rešenje ovakve situacije zapravo donošenje ovakvih zakona, koji nisu dovoljni, ali su neophodni kao medijska fotka da bi se situacija u našoj medijskoj sferi sredila.
Takođe želim da naglasim, nije lako sprovesti ove zakone. Najviše problema i najviše pitanja koja su postavljena na javnim raspravama ovih godina i sada, jesu pitanja opstanka lokalnih medija nakon ovih promena koje zakoni donose, odnosno nakon prestajanja njihovog finansiranja od strane države. To jeste činjenica, teška ekonomska situacija i sada, ali i za te medije i njihov opstanak, ali to je jedna stvar koju mi moramo da uradimo.
Opet kažem, to je trebalo uraditi mnogo ranije i da su se poštovali zakoni, zakon iz 2003. godine, mislim na Zakon o informisanju koji je definisao rokove u kojima država mora da izađe iz medijskog vlasništva, mi se danas ne bismo bavili ovim problemima.
Ti rokovi zakona su stalno odlagani, produžavani na kraju su zaboravljani kao kategorija i zato je na ovoj Vladi sada da rešava i te probleme, da se suočava sa problemima lokalnih medija i zato ovo jesu reformski zakoni i oni jesu jako teški.
Sa druge strane, ako bi država zadržala bilo kakvu vrstu vlasništva u lokalnim medijima kroz opravdanje da ih pomaže tranzicijski i da im i dalje daje prostora, to bi bilo u suprotnosti sa osnovnim načelima svih međunarodnih organizacija i EU kojoj težimo. Nemoguće je da se na taj način usaglasimo. Tako i treba da bude, jer se na taj način izbegava pritisak vlasti na same medije, što jeste osnovna ideja.
Dalje, osim tog pitanja opstanka javnih medija, lokalnih medija, mislim da ono što ovaj zakon nije precizno definisao, a mislim da bi bilo bolje da jeste, jesu dve stvari.
Zakon o javnom informisanju je odredio gornju granicu koju lokalne samouprave i država treba da izdvajaju iz budžeta za finansiranje projekata, za koje mislim da su odlična novina u samom zakonu.
Određena je gornja granica preko koje se ne sme ići. Dubokog sam uverenja da je morao da se nađe način da se odredi donja granica ispod koje se ne može ići kada lokalne samouprave odvajaju sredstva za finansiranje, sufinansiranje određenih projekata.
Sigurna sam da je i ministar i državni sekretar o tome dovoljno razmišljao i verujem da mogu da nam daju ovde objašnjenje zbog čega to nije učinjeno, jer mislim da bi na taj način stanje za koje lokalni mediji tvrde da će im u budućnosti biti teško, zbog ovakvih odredbi, bilo bi im, zapravo, olakšano na neki način.
Druga stvar koju moram da napomenem, a tiče se Zakona o javnim servisima, od 1. januara 2016. godine prestaje se sa bilo kakvim budžetskim finansiranjem javnog servisa, uvodi se taksa, jer je dosadašnji pojam pretplate bio neadekvatan i nije bio obavezujući, taksa je obavezna kategorija. Ko ne plaća taksu, može da bude sudski utužen.
Bitno je da, ako već građani od 1. januara 2016. god. finansiraju svoj javni servis, imaju pravo da na vrlo jednostavan način, jednim klikom na dugme imaju uvid u to na šta se taj novac troši do najsitnijih detalja.
Moja jedina primedba jeste da je to trebalo da se nađe u zakonu. Smatram da ima vremena do 2016. godine da se ovaj zakon na tu temu, da se urade dopune, jer to je ta spona koja stvara poverenje između građana i javnog servisa, koji i po definiciji i u praksi mora da zagovara građanske interese.
To je, dakle, otprilike sve što bih ja mogla kritički da kažem o ovom zakonu i još jedna stvar koja je vrlo bitna, znači, do sada su neki ljudi plaćali pretplatu, neki je nisu plaćali. Moguće je da bude doneta odluka da se prosto ta dugovanja oproste onima koji nisu plaćali. Ja mislim da sa tom praksom da bolje prolaze oni koji ne plaćaju nego koji uredno plaćaju svoje obaveze prema državi mora da se prekine i mislim da je i ovaj zakon prilika za to.
Verujem da je moguće da se od 1. januara 2016. godine kada bude stupio na snagu zakon o plaćanju takse pronađe neki modalitet da se ljudima koji su zaista uredno plaćali svoje obaveze prema Javnom servisu i do sada daju neke beneficije, olakšice kako bi se prosto motivisali ljudi koji su uredne platiše prema državi, uredno plaćaju sve što država propisuje, da oni prosto ne budu na kraju krajeva uvek neko ko je na gubitku i neko ko je na neki način kažnjen.
Još jednom, pozdravljam donošenje ovih zakona. Mislim da su zaista u dugu onoga, ne samo što Evropa traži od nas, nego što je dobro i za novinarsku profesiju i za javnost i još jednom podvlačim da ćemo kao deo većine, a poslanici SDPS za njih glasati kada za to dođe dan. Hvala.

Poštovano predstavništvo, gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, imam potrebu da odmah na početku svog izlaganja kažem da smo od vas Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti dobili na razmatranje veoma kvalitetne izveštaje. Verujem da se svi oko toga ovde slažemo. Oni sadrže sve ono što je potrebno da se celovito sagleda stanje u oblastima iz delokruga vašeg rada. Zapravo, oni po mom dubokom uverenju daju precizan presek celog stanja u društvu na svim nivoima, svim slojevima i determinišu i detektuju upravo one najveće slabosti koje mi kao država treba da ispravimo da bismo se pretvorili u jedno razvijeno demokratsko društvo.
Vaši izveštaji su sveobuhvatni jer daju presek sadašnjeg stanja u svakoj oblasti rada, a sadrže i ranije preporuke i podatke o izvršenju tih preporuka, preispituju odnos Vlade i drugih državnih organa prema preporukama koje su upućene. Takođe, sadrže ilustrativne statističke podatke o broju rešavanih predmeta, kao i konkretne primere iz same prakse i sve je to za pozdraviti.
Radi građana, delokrug rada sva tri državna organa, čije izveštaje razmatramo, veoma je širok i on je utvrđen posebnim zakonima kojima su ovi organi osnovani i to je ovde nekoliko puta podvučeno i mislim da to svaki put treba podvući. Zato su i ovi izveštaji obimni, ali i veoma dobro sistematizovani i interesantni, što je najvažnije, oni su jasni i konkretni. Kvalitet svakako proizilazi iz ozbiljnog rada ovih državnih organa, o čijim izveštajima sada slušamo i razgovaraćemo, kao i njihove posvećenosti unapređenju stanja u oblastima iz njihove nadležnosti.
Kada govorimo o svrsi postojanja ova tri državna organa mislim da još uvek postoji nerazumevanje o ulozi i značaju koji imaju. Suština je, a to ću reći građanima koji nas slušaju, da je Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izabrala Narodna skupština na osnovu posebnih zakona i to u oblastima koja su naročito značajna za ostvarivanje prava građana. Njima je poverena kontrola izvršne vlasti, ali pojedine poslove iz izvršne vlasti mogu da obavljaju i kao poverene, s tim da pri tom ostanu autonomni.
Ovi organi su samostalni u svom radu i nezavisni u tom smislu što vlast, odnosno Vlada ne sme da vrši bilo kakav uticaj na rešavanje predmeta osim neophodne saradnje u pribavljanju i razmeni potrebnih informacija, dokumenata i svega onoga što doprinosi unapređenju stanja u navedenim oblastima. To je razlog zašto ih po malo kolokvijalno nazivamo nezavisnim državnim organima, mada zvuči kao oksimoron, pa čak i četvrta grana vlasti.
Nadzor nad njihovim radom sprovodimo mi, poslanici u Narodnoj skupštini, i to kao proveru da li postupaju u skladu sa zakonima kojima su osnovani. Nezavisni državni organi stoje na raspolaganju građanima, između ostalog, i u ostvarivanju saradnje sa samim parlamentom.
Osnivanje nezavisnih državnih organa započelo je u našoj zemlji, treba se i toga podsetiti, pre svega desetak godina, u skladu sa preporukama EU, jer je u ovim zemljama mnogo ranije prepoznat njihov značaj. Znači, rad ovih ljudi koji su ovde od početka na svojim pozicijama je zapravo pionirski rad na nekom terenu sa kojim se kao društvo nismo do njihovog osnivanja ni suočavali.
Primer radi, Ombudsman u Švedskoj ustanovljen je još 1908. godine. Kod nas je kao prvi 2004. godine donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ustanovljen je Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, kome je donošenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti proširena nadležnost i na zaštitu podataka o ličnosti.
Na početku su se sve ove institucije, i to smo ovde mogli da čujemo od svih njih, suočile sa ozbiljnim problemima i različitim problemima, od nejasne procedure konstituisanja, neadekvatnih prostorija za rad i, s tim u vezi, potrebnog broja zaposlenih. Ti problemi su kroz duži niz godina rešavani, tako da su uslovi za rad sada bolji, i to i oni priznaju, nego što su bili. To ne znači da su dovoljno dobri i ja apelujem da, bez obzira na sve mere štednje i na čitavu politiku koju podržavam i verujem da treba uvesti red u državi i da imamo više zaposlenih, ali potpuno se slažem da jednostavno postoje značajne disproporcije oko toga gde ima previše ljudi koji ne rade ništa i gde ima zaista manjak ljudi i ima ozbiljan manjak kadra koji treba da bude na usluzi građanima. Mislim da ćemo najbolju stvar da uradimo ako to ozbiljno procenimo i napravimo jednostavno promenu na tim nivoima.
Posebno želim da izrazim svoje zadovoljstvo što su nadležni skupštinski odbori, dakle, Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbor za pravosuđe i državnu upravu, krajnje odgovorno pristupili kada su razmatrali ove izveštaje. To je značajan iskorak u skupštinskom radu i to je najmanje što Narodna skupština može da uradi kako bi se izašlo u susret onima koje smo osnovali i kako bi se obezbedio njihov bolji rad.
Još jednom, mada su poverenici i Zaštitnik građana ovde govorili dosta o tome šta je ono što mi kao narodni poslanici, kao Skupština treba da uradimo da bismo njima omogućili da efikasnije rade svoj posao, ali želim još jednom da prosto podvučem šta je ono što se od nas očekuje, jer to jeste ono glavno što mi danas treba ovde da čujemo i prihvatimo.
Dakle, preporuke Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti su sledeće, kako sam ja razumela. Da se donese što pre akcioni plan za sprovođenje strategije, jer bez akcionog plana strategija ne može da se sprovede, što je logično. Zatim, da Vlada donese podzakonske akte u oblasti zaštite podataka o ličnosti, što je već bila i dužna da uradi, što još jednom podvlačim. Takođe, da se donese zakon o zaštiti uzbunjivača, jer je prepoznata potreba o svrsishodnosti i takvog jednog zakona, kao i da se izmeni Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i uspostavi ovlašćenje Poverenika za davanje mišljenja u postupku donošenja zakona, kao i za podnošenje prekršajnih zahteva, jer su to očigledni propusti u zakonu koji postoji. Da se ponovo razmotre i izmene članovi u zakonima za koje je Poverenik pred Ustavnim sudom pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Da Narodna skupština razmotri već ranije dostavljen izveštaj kojim se ukazuje na grubo narušavanje zakona u državnim preduzećima, koja su očigledno država u državi. Kako stvari stoje, to ćemo najteže promeniti. I da se obezbedi efikasnije izvršenje konačnih i obavezujućih rešenja Poverenika.
Ono što su preporuke Poverenika za zaštitu ravnopravnosti su da se takođe donese famozni akcioni plan za sprovođenje strategije i da se pristupi izradi nove strategije do 2015. godine, da se donese zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i zakon o informisanju, što verujem da će Skupština vrlo brzo i da raspravlja ovde, da će se naći na dnevnom redu, da se sudije, tužioci, policijski službenici, državni službenici i zdravstveni radnici, vaspitači, novinari i drugi, i to je jako važno jer bez senzibilizacije nema ničega u praksi, da se oni svi intenzivnije i organizovano edukuju u svim ovim oblastima. To nam je presudno da bismo kao društvo shvatili zapravo šta radimo i ko to radi, jer svi moramo da radimo.
U Izveštaju Zaštitnika građana utvrđen je niz preporuka u gotovo svim oblastima društveno-ekonomskog života, kojima se obrazloženo predlažu izmene i dopune važećeg zakona, donošenje novih zakona i podzakonskih akata, kao i druge operativne mere i postupci.
Dakle, zašto je važno da sa velikom pažnjom razmotrimo ovaj izveštaj i prihvatimo preporučene mere? Prevashodno zato što su date preporuke koje su suštinski dobre, smislene i potrebne i zato što su ih predložili ljudi, po mom najdubljem uverenju, a verujem da delim stav većine, od zaista integriteta, koje smo mi sami izabrali i koji najbolje poznaju svoje oblasti i probleme u njima, jer se time specijalizovano bave. Ustanovili smo ove državne organe da kontrolišu sprovođenje zakona u pojedinim oblastima i to znači da kontrolišu rad Vlade, da kontrolišu rad svih drugih državnih organa i da javno, podvlačim, javno reaguju na svaku nepravilnost. Tako se gradi građansko društvo i samo se tako jačaju institucije pravnog sistema, i to na delu, a ne samo kao proklamovano načelo.
S druge strane, Vlada i drugi državni organi imaju takođe pravo da javno kažu i argumentovano procene, zapravo da argumentovano ukažu na eventualne pogrešne procene ovih državnih organa, svi greše, možete i vi da pogrešite, ili na zaključke koje donose, a za koje smatraju da ne odgovaraju tačnom stanju stvari. U takvoj interakciji društvo ide napred i razvija se i to je moje najdublje uverenje. Verujem da su i ove varnice i ovi konflikti, možda nepotrebni, ali možda i potrebni, upravo na površinu i na prva mesta u medijima izbacili one teme koje nas more i koje kao društvo treba da rešavamo. Jesu to konflikti, ali mislim da su konstruktivni, da je i Vlada dobro reagovala, da su i poverenici dobro reagovali i da iz tih konstruktivnih konflikata mi zapravo guramo dalje markirajući sve ono što nas opterećuje i muči. Zato ne treba od toga praviti veliku dramu.
Mislim da je upravo sukob mišljenja ono iz čega proizilazi kvalitet i da time zapravo doprinosimo ovom društvu. Zato ćemo i mi kao poslanici SDPS, ali verujem i sve moje kolege u Skupštini, podržati ove predložene zaključke za unapređenje stanja u najrazličitijim oblastima za funkcionisanje države i da ćemo se zalagati za sprovođenje ovih zaključaka, kao i da se uvek pokrene postupak za ispitivanje odgovornosti kada se vlast ogluši o njih.
Još jednom, i najrazvijenija društva imaju, ma koliko razvijene mehanizme, ma koliko ustanovljenu vlast i moćnu državu i staru demokratsku tradiciju, imaju probleme i sa korupcijom i sa pokušajima cenzure, sa zloupotrebama političkim, finansijskim i svake vrste, koji se upravo rešavaju na ovakav način kako i mi ovde danas pokušavamo da uradimo.
Mislim da je umesno, a i želim to da uradim, da se podsetim ne tako davne naše prošlosti. Svojevremeno je Vlada iz 2001. godine osnovala Savet za borbu protiv korupcije. Na njenom čelu bila je Verica Barać. Ona je dala sve od sebe, o tome nije više potrebno govoriti i podvlačiti, da bi pokazala i svojim primerom kako se odgovorno ponaša prema državi, kako se nastoji da se izgrade njene institucije i da se stekne poverenje građana. Nažalost, ona lično nije dočekala da se upravo ono što je godinama radila nađe kao prioritet na dnevnom redu ove Vlade. Ona je često, dok je radila, najviše bila osporavana, čak je bila saplitana, opstruirana i mislim da to više ne sme da nam se ponovi.
Dakle, sva podrška nas poslanika SDPS, mislim vladajuće većine, a i opozicije, onome što ste nam ovde dostavili i želimo vam sreću u daljem radu. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, slušamo već čitav dan raspravu o predloženim izmenama i dopunama dva poreska zakona. Iako sigurno neće doneti nikakav kopernikanski obrt za našu ekonomiju, ja ih vidim kao veoma pozitivne zakone i mislim da su prilično zlonamerno tumačeni od strane opozicije, koja ove predloge doživljavaju u nekoj disharmoniji sa onim što smo slušali ovde u ekspozeu i što jeste generalni plan Vlade. Ja mislim da su i te kako u skladu, a da ćemo tek bitne promene u ekonomskoj sferi dobiti sa sistemskim i strukturnim promenama koje nas čekaju u raspravi o Zakonu o radu, Zakonu o stečaju i mnogim drugim vrlo bitnim zakonima.
U ovom trenutku mislim da je najveći kvalitet promene ova dva zakona zapravo podsticaj svima onima koji imaju ambiciju da prvi put u životu krenu u neki privatni biznis. Znači, za njih je ovo zapravo najbolja mera.
Međutim, ono što smatram kao jako važno da podvučem, to je da u razgovoru sa direktnim korisnicima ovih novih zakona, kakvi budu posle ovih promena, a sa kojima sam razgovarala, a radi se i o preduzetnicima i poslodavcima, a i o onima koji su sada nezaposleni a čekaju da budu zaposleni, i jedni i drugi imaju primedbe. One se tiču određene vrste diskriminacije, na koju oni skreću pažnju i smatraju da u ovakvim rešenjima može doći do favorizovanja jednih poslodavaca ili jednih nezaposlenih u odnosu na neke druge grupe kojima se sada daju određene šanse. Evo šta konkretno mislim kada to kažem, odnosno prenosim pre svega iskustva onih koji su, recimo, u asocijaciji malih i srednjih preduzeća.
Koje su osnovne primedbe? Primedbe su da jednostavno nemogućnošću, a to i nije realno jer nam je budžet zaista ograničen, korišćenja ovih olakšica i za one koji već sada rade, znači, primena na one koji su već sada zaposleni, u istoj meri u kojoj će biti primenjena, naravno, to je nemoguće na ove kojima sada dajete olakšice, bi bila zapravo prava mera ovog zakona. Ako je to nemoguće, oni kažu da može da se desi, pod određenim uslovima, da zapravo poslodavci koji su do sada zapošljavali radnike, plaćali uredno ili manje uredno državi porez, ali su se svakako trudili, koji su se trudili da zadrže sve radnike na okupu i da sačuvaju radna mesta, sada dolaze u jednu poziciju da maltene od tih davanja kroz porez finansiraju one koji će tek sada da otvaraju radna mesta i zapravo u nekim segmentima da predstavljaju čak i njihovu konkurenciju. Tu je po meni najveći problem sa ovim zakonom.
Naravno da je neko već osvojio tržište i samim tim ima komparativnu prednost. Ali, može da nam se desi da to ne bude baš tako. Posebno ako dođe, na primer, neka ozbiljna, respektabilna firma, evo, navešću primer mada možda to nije korektno, „Beneton“, bavi se tekstilnom industrijom i imamo našu domaću proizvodnju koja je na niskim granama, možda primitivnija, ali postoji i radi, ostvaruje neku dobit, zapošljava neke ljude, obezbeđuje neka radna mesta. Ako vi pod ovim olakšicama sada, ne dajući nijednu olakšicu sadašnjim poslodavcima, a ne možemo nazvati pravom olakšicom da će dobiti olakšanje na svako novo radno mesto, pošto oni zapošljavaju po potrebi, ne po olakšicama, i to kažu, znači, ne zapošljava onaj ko sad ima firmu zato što ste mu vi dali olakšice, nego zato što ima potrebu za novom radnom snagom. Znači, ako vi jednu moćnu stranu tekstilnu kompaniju dovedete ovde i stavite je pod ovim uslovima kao konkurenciju domaćoj proizvodnji tekstila, vi ste maltene doveli njih u situaciju da se gase. I to jeste problem i nelojalna konkurencija.
Ja mislim da to može da se reši kroz neke druge zakone, da se prosto ili kroz Zakon o zaštiti konkurencije ili neki drugi zakon, ili neka pomoć ubuduće predvidi, paralelno sa ovom merom, i za ove poslodavce koji sada zapošljavaju. Verujte, ja sam dužna to da kažem, kao narodni poslanik, i ako ću podržati ovaj zakon, kao i svi poslanici Socijaldemokratske partije, a da ne prenesem ta strahovanja da se na taj način domicilna privreda dovodi u podređeni položaj i u krajnjoj instanci ovaj zakon čak može da se nađe i pred Ustavnim sudom na oceni ustavnosti.
Istu zamerku imaju i oni koji su konzumenti ovog zakona u smislu da čekaju da se zaposle po ovim novim pravilima. Ova odredba od šest meseci koju ste vi stavili u zakon tiče se upravo njih. Smatraju da su tom odredbom mnogi diskriminisani jer zašto bi neko ko je šest meseci na birou imao veća prava od nekog ko je pet i po meseci, ili tri meseca? Biti nezaposlen tri meseca maltene isti je problem kad nemate dinara kao biti nezaposlen pola godine…
(Predsedavajući: Gospođo Nestorović, vreme vaše poslaničke grupe je isteklo.)
… Samo da završim misao. Znači, i tu smo podneli kao Socijaldemokratska partija amandman, gde predlažemo ukidanje tih šest meseci i dajemo u još jednoj rečenici, ali o tome ćemo kad bude vreme za amandmane, rešenje kako da se svaka vrsta zloupotrebe ograniči. Molim vas da na to obratite pažnju. Hvala.

Poštovana gospodo u sali, poštovani građani, podneli smo amandman na član 53. ovog zakona. Vlada je odgovorila. Prihvatamo objašnjenje koje nam je predstavnik predlagača dao ovde kao razlog zbog čega se odbija ovaj amandman na član 53. i povlačimo ovaj amandman.  
Međutim, želela bih da iskoristim vreme koje imam i da samo skrenem pažnju na nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju u načinu na koji je u suštini predlagač razmišljao kada je definisao ovaj zakon koji je, kao što svi znamo, veoma povezan i sa Zakonom o državnim službenicima.
Pre svega, smatram da je ovde došlo do jedne ideje uprosečavanja, odnosno pod konac izjednačavanja državnih službenika u okviru svakog državnog organa. Slažem se sa vama, gospodine Balinovac, kada kažete da zakon jeste forma i suština, ali iako nisam pravnik čini mi se da kada su veliki pravnici govorili o tome da treba poštovati formu pre svega su mislili na to da treba poštovati zakon, a da u koncipiranju jednog zakona ne treba preterano sitničariti, jer to onda ubija duh zakona, a ja se plašim da će u ovom našem slučaju ubiti i dušu državnim službenicima.
Mislim da je u ovom zakonu i u onom prethodnom, dakle o državnim službenicima, prilična formalnost uvedena, da je uvedena i svojevrsna tiranija diploma nad znanjem. Zaista podržavam svakog ko se usavršava i ko dobije formalni dokaz o svom usavršavanju, međutim mi danas u Srbiji imamo činjenicu da se na mnogim fakultetima, od kojih ima dosta i privatnih, ne stiče ono znanje koje je možda moguće jednostavno uporediti sa znanjem mnogih državnih službenika, koji su možda i nižeg stepena obrazovanja, a kroz praksu su došli u situaciju da mnogo bolje obavljaju posao nego što bi, recimo, danas obavljao posao neki mladi čovek koji je tek izašao sa nekog državnog ili privatnog univerziteta.
Druga stvar, ovde se postavlja veliko pitanje ko će biti ljudi koji će ubuduće ocenjivati neke ljude, odnosno službenike u državnim institucijama, uopšte u ministarstvima. Dakle, postavlja se pitanje njihovih kriterijuma i njihovih sposobnosti da uopšte na objektivan način sagledaju trud i rad nekog od nameštenika.
Moram da kažem da je u našoj državnoj upravi do sada bila prisutna u velikoj meri negativna selekcija i smatram da je u suštini i problem negativne selekcije nešto što će biti proces u ovoj državi; znači, to ne možete nijednim zakonom, nijednim potezom ad šok da rešite. Treba prosto stvoriti atmosferu u kojoj će se suzbiti ta negativna selekcija, a smatram da se upravo ovakvim formalizovanjem kroz ove platne razrede u suštini u ovom trenutku (mada je zakon dobar, po meni, ali za neka idealnija vremena i ne za Srbiju), što je paradoksalno, favorizuje ta negativna selekcija.
Smatram da ljudi koji treba da budu ocenjivači neće uspeti, s jedne strane, da prepoznaju znanje, a sa druge strane kada prepoznaju to znanje ono će za njih biti signal da taj neko ko je ispod njih i koga oni ocenjuju u datom trenutku ugrožava njihovu poziciju svojim možda većim znanjem, i to će možda biti takođe motiv da se određene osobe koje zaslužuju dobru ocenu slabije ocene.
To je prosto nešto što se dešava nama u praksi, mi kao društvo od toga bolujemo i ja kao poslanik želim na to predlagaču da skrenem pažnju.
(Predsedavajući: Vreme. Imate tri minuta.)
Uočila sam još jednu, pregrubo je reći glupost, ali najviše mi na to liči: u nekom od skupštinskih biltena u sistematizaciji poslova za po meni najvažnija savetnička mesta u poslaničkim grupama propisuje se godinu dana radnog iskustva za ta mesta. E, sada, ja sam imala priliku da radim ovde sa savetnicima, i ekonomskim i pravnim, i zaista se pitam šta će neki, recimo, mlad čovek koji ima godinu, dve ili pet radnog iskustva da savetuje ovde jednog poslanika.
Uz sve uvažavanje, mislim da savetnici koji rade sa poslanicima, to su najodgovorniji poslovi u državi, treba da imaju zavidno radno iskustvo od po 20-30 godina, da ljudi budu analitičari vremena, da budu ljudi koji su radili u praksi na zakonima, na sprovođenju zakona. Oni moraju, radeći sa ljudima koji definišu na neki način budućnost ove države i njenog sistema, bilo o kom sistemu da se radi, da zaista imaju respektabilno iskustvo.
Kada vi dovedete sa fakulteta nekoga mladog, bez obzira koliko je dobar student bio ili talentovan čovek, on prosto ne poseduje to iskustvo koje je neophodno za nekoga ko savetuje, recimo, narodnog poslanika.
Zbog toga kažem da mi je to manje-više glupo rešenje. Zaista podržavam ideju da se mladima širom otvore vrata i da se njima da svaka mogućnost da usavršavaju svoja znanja i iskustva, ali zaista za takve poslove je potreban sam vrh koji ova država ima.
I još nešto ću reći. Reč je o novoj aferi u sada već bivšoj Skupštini SCG o kojoj govore i pišu svi mediji. Prosto, kako objašnjavate činjenicu da se posle svih vaših napora, a oni stoje de fakto, da u državnoj upravi zavedete red, kako objašnjavate da su na spisku za preuzimanje za ovu našu Narodnu skupštinu činovnici 19. i 20. razreda, kako bi to Gogolj rekao, pošto je on dosta pisao o tim stvarima, čiji se radni staž u ovoj skupštini može meriti na dane, mesece ili eventualno godinu, a da će činovnici prve i druge platne grupe iz te skupštine ostati bez posla?
To je pitanje o kome se ovde puno razgovara. Ne mogu da prenebregnem nešto što jeste pisanje medija, niko nije demantovao da se među ljudima koje je gospodin Šami zaposlio nalaze ljudi kao što je penzionisani pilot, profesor muzike iz srednje škole, građevinske i drugi tehničari, medicinska sestra.
Mislim da je jasno i vama da zakonima koje predlažete, ako se ova praksa nastavi, ništa ne možete da postignete.
Dakle, još jednom, potpuno verujem u vaše dobre namere da izvučete državnu upravu iz bede i da smanjite upliv politike u struku, ali još jednom ponavljam, mislim da na način na koji je to ovde zamišljeno, a to je prilično idealistički, s obzirom da je o Srbiji reč i da moramo i te kako da imamo spoznaju gde se nalazimo u tom civilizacijskom smislu, kada je državna uprava u pitanju, ne može puno da se postigne.
Prosto se plašim da i ovi službenici, a imala sam priliku da u ovoj skupštini sretnem sjajne stručnjake koji svojim radom mnogo doprinose da ove rasprave budu kvalitetne i da se zakoni poboljšaju, ne dođu u jednu poziciju koja apsolutno nije uvažavanje onoga što su do sada uradili.
Još jednom, povlačim amandman na član 53.

        Prošlo je više od dve i po godine mandata Vlade premijera Vojislava Koštunice, a još ni jednom Narodna skupština nije raspravljala o poverenju ministrima, niti celoj Vladi. Sadašnji premijer, tadašnji predsednik SRJ, u oba slučaja predsednik DSS-a, zahtevao je kao lider opozicione stranke od prethodnih vlada, i Đinđićeve i Živkovićeve, da se uvaži demokratsko pravo opozicije da raspravlja o poverenju Vladi. Pored toga, Vlada je Ustavom i zakonom obavezna da to redovno čini.
Dva su događaja koja su u bliskoj prošlosti morala, po elementarnoj političkoj logici, da dovedu do toga da pitanje poverenja Vladi dođe na dnevni red ove skupštine: prekid pregovora sa Evropskom unijom, zbog nepoštovanja obaveza preuzetih prema Haškom tribunalu i ostavka potpredsednika Vlade, Miroljuba Labusa, kao i referendum u Crnoj Gori, koji je dao definitivni odgovor na pitanje sudbine državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Posle prekida pregovora sa Evropskom unijom javnost je dobila pisano saopštenje od premijera, u Skupštini se o tome ćutalo kao da se ništa nije dogodilo. Posle odvajanja Crne Gore, Srbija postaje nezavisna i dobija ingerencije nad dva veoma važna ministarstva, ministarstvom odbrane i spoljnih poslova, ali ni o tome Skupština Srbije ne odlučuje, kao što vidimo ni danas kada bi trebalo, iako bi sasvim prirodno bilo da smo, pre svega, promenili zakone o ministarstvima, a danas, o istom trošku, birali i glasali ovde i za ta dva ministra, koji sada trenutno vrše, bez odobrenja ovog narodnog doma, veoma visoke funkcije u Vladi Republike Srbije.
Ako je po nečemu ova vlada uspešna, to je u potpunom potčinjavanju ovog parlamenta sebi i pretvaranju vrhovnog zakonodavnog tela u svoju ispostavu. Ova vlada ne poštuje ovaj parlament, ona ga kompromituje, obesmišljava, čini ga smešnim. Građani u najvećem broju ogorčeno prate ono što se dešava u parlamentu, ono što vide, Skupštinu doživljavaju kao balast, kao nekakvu uzurpatorsku grupu koja se predstavlja kao narodni poslanici, a koja zapravo ne radi ništa drugo do nepotrebno troši narodni novac. Odnos većine ministara prema parlamentu...
Budite dovoljno parlamentarni i pokušajte da saslušate i drugačije mišljenje.
Dakle, odnos većine ministara prema parlamentu, ideje da u njega treba uvesti, na primer, vanredne mere i prinudnu upravu, zatim izjave da se zakoni ne moraju poštovati ako su loši, bespravno oduzimanje mandata, nekoliko krivičnih dela koja su načinjena u borbi da se sačuva većina, javni tužilac koji u 2 sata i sedam minuta posle ponoći dan pre glasanja o budžetu pokreće istragu i preti narodnim poslanicima zbog drugačijeg mišljenja, razbijanje stranaka i poslaničkih grupa, generalno nepoštovanje i Ustava i zakona, sve to zajedno uništilo je ugled Skupštine kao glavnog zakonodavnog tela, kao vodeće institucije u zemlji.
Zahvaljujući takvim postupcima ovoj skupštini osporeni su i legalitet i legitimitet. Jedno od glavnih obećanja, zadataka koje je premijer Koštunica postavio sebi i ovoj vladi na početku mandata, jeste upravo izgradnja institucija. Jasno je da je upravo primer Skupštine dovoljan da bi se dokazao neuspeh na tom polju.
Jedina silna institucija u Srbiji je Vlada, koja je preuzela presudnu ulogu u svim poslovima u zemlji, pa i onim koji se tiču zakona i pravde. U Srbiji nema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Ako je to zarad opstanka Vlade i farsične skupštinske većine, onda se krše zakoni, povlače poternice, zatim podižu poternice, imenuju pomoćnici ministara, pa se onda imenovanja poništavaju, pa se ubeđuju građana da svega toga nije ni bilo. Gore od Bodruma. Sve važne institucije, poput recimo Komisije za hartije od vrednosti, Radiodifuzne agencije, Narodne banke, Skupštine, sve su manje ili više iskompromitovane.
Građani Srbije su veoma nezadovoljni. Broj siromašnih ljudi i ljudi bez posla se povećava, vladaju apatija i prezir, pre svega zbog činjenice da se nijedna tema u Srbiji nije promenila, kao što se u suštini nije promenio ni pristup prema rešavanju brojnih problema, kao i odnos prema Evropi i svetu.
Odnosi sa Evropskom unijom sve su lošiji. Najpre su prekinuti pregovori sa Evropskom unijom i tako formalno ugrožena evropska budućnost Srbije, i to zbog prekršenih obećanja i neispunjenih obaveza.
Potom je Evropska unija, sa najviših zvaničnih mesta, optužena da je falsifikovala rezultate crnogorskog referenduma. Sve su učestalije optužbe na račun Evropske unije poslednjih dana.
To je siguran put ka izolaciji Srbije. Videli smo kako se završilo kada je takva politika vođena poslednji put. Premijer je u svom ekspozeu pre više od dve i po godine članstvo Srbije u evropskim institucijama postavio kao jedan od osnovnih prioriteta.
Snažno zalaganje ove vlade za utvrđivanjem i jačanjem državne zajednice ili bar zalaganje vodeće stranke u Vladi i samog premijera, pošto je G17 od početka bila za nezavisnu Srbiju, završena je definitivnim razlazom Srbije i Crne Gore. Time je gotovo čitava politička platforma Vlade, onako kako je postavljena na početku, doživela neuspeh. Način kako su Vlada i premijer reagovali na vest o nezavisnoj Crnoj Gori najozbiljnije ugrožava buduće odnose dve bratske države.
Što se ekonomske politike tiče, i ona je obeležena neispunjenim obećanjima, ogromnom inflacijom, daljim raslojavanjem društva, povećanjem siromaštva i broja nezaposlenih, odnosno povećanjem broja tranzicionih gubitnika, nesmanjenim deficitom spoljnotrgovinskog bilansa.
Proces privatizacije sam je sebi cilj i sprovodi se bez obzira na posledice, iz procesa privatizacije isključeni su radnici kao neposredni akteri, najvažniji cilj privatizacije je budžetski prihod, a ne rast realnog životnog standarda, koji se temelji na rastu proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Osnovni cilj postao je da se prodaju velika preduzeća kao što su EPS, NIS i Mobtel.
Prepoznaje se gotovo isti šablon koji je Milošević primenio 1997. godine kada je prodao 49% Telekoma za 750 miliona dolara i produžio svoju vladavinu za još tri godine. Milošević je tada, kao što to namerava i ova vlada sada, novac od Telekoma, danas od Mobtela, potrošio za povećanje penzija i plata izabranih srpskih preduzeća, čiji su direktori slučajno bili iz njegove partije.
Prihodi od privatizacije svih srpskih banaka iznose oko 300 miliona evra. Poređenja radi, u Rumuniji je 2005. godine za privatizaciju samo 62% državne banke plaćeno 3,5 milijarde evra. Šta je ostalo od obećanja da će likvidacija četiri najveće srpske banke i otvaranje Nacionalne štedionice na njihovim razvalinama, kao i dolazak stranih banaka, značajno povećati konkurenciju, oboriti kamatne stope i pokrenuti srpsku privredu. Suprotno, kamate su značajno porasle, Nacionalna štedionica prodata je za manje od 40 miliona evra, privreda je u rasulu, a stanovništvo je prezaduženo.
Delimična monetarna stabilnost ostvarena je uz asistenciju MMF-a, koji je insistirao na sprovođenju čvrste monetarne i fiskalne politike. S obzirom na činjenicu da je ostvarena stopa inflacije u prva četiri meseca 2006. godine značajno premašila projektovanu stopu od 9,3%, obećanu MMF-u, izgleda da se ministar finansija već praktično odrekao usluga MMF-a, za koje se pre godinu dana najviše zalagao.
Najveću korist od rada ove vlade imaju oni koji su iovako bili bogati, oni su danas još bogatiji, ministarstva funkcionišu kao feudi, a korupcija nesmanjeno cveta.
Zbog svega ovoga Srbiji nije potrebna rekonstrukcija Vlade, koja zapravo i nije rekonstrukcija, već su joj potrebni vanredni parlamentarni izbori. Pošto nije ispunila ni jedno od javno datih predizbornih obećanja, da će doneti novi ustav, da će očuvati državnu zajednicu, da će ispuniti obećanja data Međunarodnoj zajednici u vezi sa Hagom, da će zaključiti sporazum o priključenju Evropskoj uniji, da će oporaviti nacionalnu ekonomiju, Vlada Vojislava Koštunice pribegava korišćenju prepoznatljivih i efikasno primenjivanih populističkih mera, sračunatih da u kratkom roku daju vidljive rezultate i obezbede dobijanje još jednih parlamentarnih izbora. Vladu ne brine što to nije u skladu sa reformskom i evropskom orijentacijom, jer krajnji cilj skoro uvek opravdava korišćena sredstva.
Sadašnja ad hok priča o Ustavu jeste nametnuta tema da bi se zabašurili neuspesi i problemi. Ova vlada nema kapacitet za donošenje novog ustava, vreme će to pokazati, kao što ima veoma slabu poziciju i u razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije.
Ništa ne može da pozlati ovako loše rezultate, a to će, kolege poslanici, u to sam sigurna, pokazati i građani Srbije kada izađu na izbore, bilo da oni budu održani za tri ili šest meseci. Hvala.

Niste bili tu, gospodine predsedniče.
Pominjano mi je ime, mada u prilično izmenjenom obliku. Bez obzira što verujem da gospodin Ivica Dačić dobro zna moje ime i prezime, desilo mu se da je promenio moje prezime na Nedeljković, to mogu da razumem, zaista je slično, ali je napravio prilično grubu i neslanu šalu u jednom trenutku nazvavši me i Ljiljana Omerović. Može da bude šaljivo, ali za mene nije.
Gospodine Dačiću, nemojte me ni razvoditi, ni udavati, ja sam srećno udata žena i mislim da to stvarno nije bilo u granicama dobrog ukusa, jer mogla bih vas da nazovem Ivica Zagrađanin, pa mi ne pada na pamet. Razumem vašu vickavost, vickastost ili kako se to već kaže, pun polet kojim govorite danas.
Verujem da je puno energije trebalo da uverite sve poslanike vaše poslaničke grupe da glasaju danas za predlog da Ivana Dulić-Marković bude potpredsednik ove vlade. To je zaista vrlo težak posao, pretpostavljam, u odnosu na sve ono što ste o njoj i o onome što radi govorili prethodnih dana, i što smo imali priliku da slušamo i preko TV i da čitamo u novinama. Na tome vam čestitam.
Isto tako, moram da primetim da ćete teško građane Srbije ubediti da, pored svih teško izrečenih reči i sa njene i sa vaše strane, to ima smisla i da je dovoljno opravdanje da se sve to radi kao brana nekoj Demokratskoj stranci koja bi došla na vlast. Dakle, nedostatak principa je ono što karakteriše vašu politiku i nadam se da jednom, kada uđete u Socijalističku internacionalu, to neće biti vaša karakteristika.

Gospodine Dačiću, onda kada smo mi razgovarali i pregovarali sa strankom G17 plus, nisam znala ko je gospođa Dulić-Marković i ne verujem da bi ona čak bila posebno, po imenu i prezimenu i kao kadar te stranke, sporna i u jednom trenutku niti za mene niti za SDP, posebno zbog nekih njenih stavova koje je, bez obzira što učestvuje u ovoj vladi kao ministar, kontinuirano iznosila.
Problem je samo što tu nema doslednosti i što je to, pod ovim okolnostima pod kojima se zaista dešava, više nego licemerno.
Mi smo pregovarali sa strankom G17 plus jer smo smatrali da postoje svi opravdani razlozi da se one primedbe, koje je ta stranka u vreme kada je rušila prethodnu vladu, uvaže.
Svima su ti razlozi dobro poznati, ali očigledno je neko izneverio te neke dogovore i platforme na osnovu kojih smo gradili naš dogovor. To SDP nije.
Vi znate zašto smo izašli iz ove vlade i to je mnogo manji greh, ne podržati zakon o privatizaciji, što će se ispostaviti da jeste bio, jednog bitnog, najvažnijeg javno preduzeće, nego recimo pregovarati sa opozicionom strankom o tome kako naći uhlebljenje i posle vanrednih parlamentarnih izbora, s obzirom da je čak i toj stranci, koja učestvuju u ovoj vladi, jasno da od ove priče nema još dugo.
Prema tome, Dačiću, kada govorite o razlozima zbog kojih smo mi podržali G17 plus, Ivana Dulić-Marković nema sa tim nikakve veze. Još jednom kažem, ona lično kao kadar za nas ne bi bila ni sporna. Generalno loša politika ove vlade nije popravljiva nikakvom rekonstrukcijom i to je razlog zbog čega SDP neće glasati za ovu rekonstrukciju.

Ovaj amandman koji sam podnela nema neku suštinsku, krucijalnu važnost za nešto što je možda od presudnog značaja u ovom zakonu, ali prosto radi se o jednoj stvari koja je meni zapala za oko, iako sam socijaldemokrata.
Iako možda imam neke vrednosti koje skupštinska većina ovde danas ne deli, smatram da je ćirilično pismo nešto što jeste kvalitet, nešto što jeste nacionalno blago i da u svakom slučaju uvek i u svakoj prilici treba da vodimo računa da bude kroz sve zakonske predloge do kraja zaštićeno.
Ne mislim da je ovde bila namera predlagača da uradi nešto drugačije. Mislim da se otela jedna pravopisna greška jer pod naslovom - Službeni jezik u krivičnom postupku i prava na upotrebu ovog jezika, u članu 8. u stavu 1. stoji sledeća formulacija: "U krivičnom postupku je u službenoj upotrebi srpski jezik ekavskog i ijekavskog izgovora i ćirilično pismo ili latinično pismo, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Predlažem da se taj stav preformuliše i da glasi - ćirilično pismo, a reči "latinično pismo u skladu sa Ustavom i zakonom" zamene rečima "a latinično pismo na način utvrđen zakonom". Kod nas u našoj državi u upotrebi je ćirilica, a latinica u skladu sa zakonom. Ovako kako je formulisano sledi da je ćirilica i latinica u skladu sa zakonom. Izjednačavate ćirilicu i latinicu. To do sada nije bio slučaj.
Sada nešto što imam obavezu i želim da kažem kao narodni poslanik u ovoj skupštini, jer sam se na slične teme izjašnjavala i prethodnih puta. Ovde je gospodin ministar pravde i to mi upravo odgovara.
Sinoć sam na vestima videla šta se u ovom narodnom domu desilo na Administrativnom odboru, da su oduzeta još dva mandata.
Po mom dubokom uverenju, iako nisam pravnik, smatram da je to učinjeno protivzakonski, da je učinjeno na jedan brutalan način, u prisustvu narodnog poslanika koji je rekao da ne želi da podnese ostavku. Njemu je ipak uvažena neka neopoziva ostavka koju je i ranije podneo.
Smatram da ne postoje neopozive ostavke, da je iskaz volje prisutnog ono što je prioritet. Smatram da je učinjena gruba greška i krivično delo. To sam isto mislila i u slučaju druga dva poslanika kada smo glasali o budžetu, pa kada su oduzimani mandati.
Ako sam tada izašla i rekla svoje mišljenje, dužna sam da to uradim i ovog puta, da ne bi ispalo da govorim u jednom slučaju, a u drugom, koji je sličan, ne konstatujem tu situaciju.
Pošto je činjenica i hiljadu puta je ovde ponovljeno od strane nekih poslanika da se grubo krši Zakon o izboru narodnih poslanika na ovaj način, ovde se više ne može govoriti o kršenju zakona. Ovde se pre svega mora konstatovati priroda vlasti. Gospodine ministre, ako je ovo demokratija, šta je onda diktatura?
To je sve što imam da kažem na tu temu, a vreme će pokazati da ovo nije demokratija i da jeste jedna ogoljena nedemokratska priroda vlasti.
Razumem da se vlast bori da opstane, to je potpuno legitimno, izbori se raspisuju da bi se dobila vlast, to je cilj svakog političkog delovanja, ali čuvati je po svaku cenu na način koji se danas radi nije kvalitet, to je obmana i duboko se tome protivim.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Naravno, ukoliko dozvolite, s obzirom da sam propustila, morala sam da izađem na trenutak kada je bila rasprava o članu 18. Veoma kratko.
Član 18. glasi da u krivičnom postupku sudovi sude u zbornom sastavu. To je ono što je ključna reč - zborno. Podnela sam amandman u kome predlažem da se ta sintagma zborni sastav suda menja, da glasi - sud sudi u veću. Evo kratkog obrazloženja.
Zborni sastav suda nije adekvatan naslov i nije adekvatno određenje za suđenje u veću. Zborni sastav upućuje na opšti, veći skup, što nije slučaj kada sud sudi u veću. Zborovi se vezuju za neposredno odlučivanje, samoupravljanje i ova reč je gotovo van upotrebe. Zbog kasnije razrade ovog opšteg člana u članu 24. Predloga krivičnog zakonika, u kome se koristi uobičajena i sasvim jasna reč veće, nepotrebno je uvoditi nove termine, a pogotovo kada oni nisu prikladni.

Moje mišljenje je da je ovaj amandman koji sam podnela na član 40. od onih amandmana koji mogu da doprinesu presudno kvalitetu ovog zakonika. Naime, član 40. ovako kako je predložen glasi u prvom stavu: "Sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoji koji od razloga za izuzeće iz člana 39. tačka 1) do 6) ovog zakonika (tu su definisani razlozi za izuzeće),  dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenu".
U stavu 2. kaže: ''Ako sudija ili sudija-porotnik smatra da postoje druge okolnosti koje opravdavaju njegovo izuzeće, obavestiće o tome predsednika suda.''
Predložila sam da se ovim amandmanom na član 40. u stavu 1. posle reči "i da o tome" doda reč "pismeno", sa naglaskom na pismeno. Veoma je važno naglasiti u ovom članu Predloga zakonika da je to obaveštenje podneto pismeno.
Šta znači "dužan je da obavesti predsednika suda"? Kako, usmeno, u četiri oka, ko će tome biti svedok, da li će to kasnije zloupotrebiti?
U stavu 2. predlažem da se reči "obavestiće o tome predsednika suda" zamene rečima "dužan je da bez odlaganja pismeno o tome obavesti predsednika suda, koji će odlučiti o izuzeću". Ponovo insistiram ovde na toj reči koja definiše način na koji će uslediti obaveštenje.
Preduzimanje procesnih radnji u krivičnom postupku koje su utvrđene zakonom mora imati trag pismeno, na zapisnik, uz prisustvo više lica.
Zato je neophodno da i sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoje razlozi za izuzeće, o tome pismeno obavesti predsednika suda. Time se i sudija i predsednik suda obezbeđuju od nesavesnog postupanja ili nepostupanja onog drugog.
Time se obezbeđuje i efikasnost postupka, jer pismeno obaveštenje nosi odgovarajući datum, ali po svojoj prirodi mora da sadrži sve podatke o razlozima za izuzeće.
Smatram da je nedopustivo da ovakvi razlozi usmeno se saopštavaju predsedniku suda, što ovako koncipiran stav 1. u ovom članu dozvoljava.
Još jednom, kada vi kažete da je sudija dužan samo da obavesti, kako to ovde stoji, predsednika suda, to podrazumeva sve moguće načine, pa i usmeno, bez prisustva svedoka.
To podrazumeva i mogućnost da sutra jedan od njih dvojice može da tvrdi jedno, drugi drugo.
Mislim da je apsolutno neophodno, u cilju poboljšanja kvaliteta ovoga, u cilju preciznosti i izbegavanju ovakvih mogućnosti zloupotreba, da se ovaj amandman usvoji, i pozivam narodne poslanike da u danu za glasanje zaista obrate pažnju i da ga izglasaju, pošto nadležni ministar nije prihvatio ovaj moj predlog.

Član 99. ovog predloga zakonika predviđen je  pod naslovom - Beleženje iskaza okrivljenog.
Po meni veoma bitno poglavlje, upravo u kontekstu onoga što je govorio i gospodin Krasić, jer je ovde veoma važno da vodimo računa da okrivljeni, bez obzira na svoju stručnost, pismenost i sve ostale karakteristike, u svakom trenutku bude neko čija će ljudska prava do kraja biti ispoštovana i gde će on imati sve mehanizme, makar od strane države i onih koji je predstavljaju, da mu se ta ljudska prava do kraja uvaže.
Dakle, članom 99. predviđeno je da se iskaz okrivljenog unosi u zapisnik u obliku pripovedanja u prvom licu, a postavljena pitanja i odgovori na njih uneće se u zapisnik samo kada se odnose na krivičnu stvar.
U drugom stavu kaže se da se okrivljenom može dozvoliti da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik.
U trećem, iskaz okrivljenog se po pravilu snima uređajima za zvučno i zvučno i video snimanje, osim kada to iz važnih razloga, pri tom zaista mi nije jasno koji su to važni razlozi, nije moguće.
Svojim amandmanom na član 99. Predloga zakonika predlažem da se promeni stav 2. koji bi u tom slučaju glasio: "Okrivljenom se mora predočiti da je dozvoljeno da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik".
Okrivljenom bi, po mom dubokom uverenju, u svakom slučaju trebalo ostaviti mogućnost da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik, jer interpretacija tuđeg iskaza može biti problematična, čak i ako interpretaciju vrši sudija, a pogotovo ako iz razloga navedenih u stavu 3. zvučno i video snimanje nije bilo moguće.
Autentičan iskaz okrivljenog važan je i u ožalbenom postupku. U odgovoru ministra, odnosno Vlade na činjenicu da se ovaj amandman odbija, dobila sam otprilike obrazloženje da ukoliko je taj koji je okrivljeni nepismen, polupismen, problematičnog izražavanja, onda je svakako bolje da sudija interpretira ono što je on kazao.
Međutim, ako bolje razmislimo, upravo u tim slučajevima koje je u obrazloženju naveo ministar, kada neko ima slabiju moć elokvencije, objašnjavanja, razumevanja, dakle, interpretirati nekoga koji sam problematično iznosi neke svoje zaključke, činjenice u vezi sa određenim slučajem, jeste tek falsifikat onoga što je eventualno i sam optuženi pogrešno protumačio ili pogrešno interpretirao, tako da na kraju možemo apsolutno dobiti neautentičnu izjavu i ako sudija, ovlašćeno stručno lice, diktira to u zapisnik.
Lično, s obzirom da sam imala određeni sudski postupak, gde ne bih govorila detalje, bila sam čak u situaciji da sudija odbija, iako zahtevam da u zapisnik uđe upravo ono što želim da uđe, jer na to imam pravo, da sudija reinterpretira iz nekih svojih razloga i interesa, ali ne bih sada da pričam o tome i da zamaram ovo telo, ali on uporno je odbijao da to tako uđe u zapisnik, da bih verovatno posle toga imala neke otežavajuće okolnosti u daljem postupku suđenja, i veoma mi je bilo teško da se izborim da u zapisnik uđe ono što sam, kao neko ko je bio u tom sudskom postupku, želela da uđem.
Potpuno sam sigurna da treba prihvatiti ovaj amandman, jer jedno na taj način mi možemo dobiti autentično svedočenje u zapisniku i biti sigurni da je do kraja ispoštovano pravo samog optuženog koji daje u stvari iskaz da će mu biti do kraja ispoštovano pravo da ono što je njegova volja uđe u zapisnik.

Poštovana gospodo, čuli smo od ministra i na ovoj sednici, a i prethodnih dana u medijima, da ovaj zakonik o krivičnom postupku, pored već tradicionalnih instituta na kojima se temelje osnovi krivičnog prava, sadrži nekoliko novih rešenja, kojima se u duhu vremena pojedini instituti modernizuju i čine čak efikasnijim. Svaki napor svakog ministra i svakog ministarstva, koji ide prema poboljšanju i prema napretku, na dobrobit jačanja građanske svesti i građanske države, jeste dobrodošao.
Moja generalna zamerka ovom zakonu je sledeća: i nedavno sam, kada smo usvajali Krivični zakonik rekla da su, po mom mišljenju, blage kazne za pojedina krivična dela, a prvenstveno sam mislila na krivična dela protiv života i tela i krivična dela protiv opšte sigurnosti ljudi i protiv zdravlja. Utvrđeni su veliki rasponi, sa vrlo niskim donjim minimumom propisane kazne kod ovih krivičnih dela.
Zagovornici takve ideje smatraju da je dobro ostaviti sudijama što veći raspon, da bi sudija prema okolnostima slučaja što pravilnije odredio visinu kazne. Ali, u odnosu na našu dosadašnju praksu uverena san da to nije dobro. I tada sam rekla i sada vas podsećam da ćete često pročitati u novinama da je mladić koji je ubio svoju devojku, a oboje imaju po 20 i kusur godina, dobio kaznu od sedam-osam godina zatvora, i da je ne samo kao motiv, već i kao olakšavajuća okolnost uzeta u obzir mladićeva ljubomora.
To su neverovatni nonsensi, a u vezi sa tim i upravo zbog toga ne slažem se sa pojedinim institutima u Predlogu ovog zakonika, koji su po mom mišljenju preterano i nepotrebno liberalni.
Ali, da pođemo redom. Ministar je rekao da se u Predlogu ovog zakonika jača uloga javnog tužioca.
Čuli smo, istragu bi po novom vodio javni tužilac. I to je u redu. Takozvana tužilačka istraga je kvalitativan pomak i tekovina savremenih pravnih sistema, ali samo u razvijenim demokratijama i državama gde izvršna vlast ne sprovodi samovlašće i tamo naravno gde državna vlast ne sprovodi vaninstitucionalnu kontrolu nad sudskom vlašću.
Tužilačka istraga bila bi jako dobra kada bi u našoj zemlji tužilaštvo bilo ili postalo samostalno i profesionalno i kada bi na čelnim mestima u njima bili ljudi jake volje i jakog morala. Ali, govorili su pre mene i drugi narodni poslanici, kada u fiokama stoje mnoge krivične prijave koje se aktiviraju samo u slučaju puke političke potrebe, kada su tužilaštva izuzetno slabo materijalno i kadrovski opremljena, ovo demokratsko dostignuće se pretvara u suštu suprotnost.
Nama je sporan član 46. stav 3. Predloga zakonika, gde je navedeno da će javni tužilac bez odlaganja pokrenuti disciplinski postupak protiv lica koja nisu postupila po njegovom zahtevu, a misli se na starešine koje rukovode policijskim organom ili drugim državnim organom. Da li je javni tužilac prema sada važećim zakonima ovlašćen da pokrene disciplinski postupak u organima državne uprave? Da li je prema Zakonu o državnoj upravi ili prema Zakonu o državnim služebnicima to moguće? Svi znamo da nije moguće.
I predlagač ovog zakona takođe je znao da to nije moguće, ali se poveo logikom da ako javni tužilac može da pokreće krivični postupak, onda može i nešto što je manjeg značaja, a to je da pokrene disciplinski postupak. Ideja je bila, pretpostavljam, da se kroz ovu odredbu iniciraju promene zakona iz oblasti državne uprave koje sam navela.
Međutim, nije to dobar stav i nije to dobar pravni put. Na Ustavnom sudu mogla bi se osporiti zakonitost takve odredbe. Ali ono što je mnogo važnije, to je pitanje da li nepostupanje policije i drugih državnih organa po zahtevu tužioca predstavlja disciplinski prekršaj ili krivično delo. To je svakako i jedno i drugo. Ali, to pre svega, mora biti krivično delo.
Zato, ako želite da zaista osnažite ulogu javnog tužioca, onda uradite ono što neće biti kršenje postojećih pravnih propisa i što će suštinski biti jedino ispravno: u izmenama i dopunama Krivičnog zakonika propišite takvo krivično delo. Zato smo i podneli smo amandman na član 46. stav 3. ovog zakonika, o kome ćemo govoriti kada bude rasprava po amandmanima na ovaj zakon i predložili smo da javni tužilac može inicirati pokretanje disciplinskog postupka, što je u skladu sa postojećim pravnim propisima.
Zatim, govoriću sada o jednoj zaista suštinskoj stvari sa početka mog izlaganja.
U članu 268. pod nazivom "Oproštaj krivičnog gonjenja osumnjičenog koji je ispunio određene obaveze" propisano je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih mera: otkloni posledicu krivičnog dela ili naknadi štetu; ispuni obavezu izdržavanja; podvrgne se odvikavanju od alkohola ili droge; podvrgne se psihosocijalnoj terapiji; zaposleni se na radnom mestu koje je dostupno; plati određeni novčani iznos u humanitarni fond; obavi određeni društveno korisni rad, uz mogućnost da javni tužilac izrekne i obavezu osumnjičenom da ispuni imovinsko-pravni zahtev oštećenog ili da se lično izvini oštećenom.
Dakle, ako ispuni jednu od navedenih obaveza ili više obaveza, javni tužilac može odlučiti da se osumnjičenom, koji je izvršio krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, izvršenje krivičnog dela oprosti, s tim što u takvom slučaju oštećeni neće imati pravo da u skladu sa članom 60. samostalno preuzme gonjenje. Napominjem da se za odluku javnog tužioca da postupi na ovakav način ne zahteva pristanak oštećenog.
Osnovano se može postaviti pitanje kako će u takvom slučaju, na oproštaj od krivičnog gonjenja osumnjičenog, reagovati oštećeni? Da li će takvu odluku javnog tužioca oštećeni doživeti kao zadovoljenje pravde i pravičnosti? Da li je posle krivičnog dela, za koje je zaprećen zatvor do tri godine, uvek moguće otkloniti posledicu krivičnog dela i da li će pretrpljeni fizički bol, strah ili trauma oštećenog biti zadovoljeni naknadom štete?
Sada ću vam navesti samo nekoliko krivičnih dela iz Krivičnog zakonika, važećeg, gde je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Recimo, u članu 127. pod naslovom - Nepružanje pomoći, stoji: "Ko ne pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život, iako je to mogao učiniti bez opasnosti za sebe ili drugog, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je usled nepružanja pomoći nastupilo teško narušenje zdravlja ili druga teška telesna povreda lica koje se nalazilo u neposrednoj opasnosti za život, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine".
U članu 162. pod naslovom - Uništavanje dokumenata o glasanju, kaže se: "Ko uništi, ošteti ili oduzme ili prikrije glasački listić ili neki drugi dokument o glasanju na izborima ili na referendumu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako delo iz stava 1. ovog člana učini član biračkog odbora ili drugo lice u vršenju dužnosti u vezi sa glasanjem, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine".
Zatim, u članu 184. važećeg Krivičnog zakonika, pod naslovom - Posredovanje u vršenju prostitucije, kaže se: "Ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugom radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja ili drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina".
Da navedem još jedan član koji je, po meni, dobro odslikao ovo što je problem koji sam navela. To je član 253, pod naslovom - Neukazivanje lekarske pomoći, kaže: "Lekar koji protivno svojoj dužnosti odbije da ukaže lekarsku pomoć licu kojem je takva pomoć potrebna, a koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život ili opasnosti nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine".
Upravo zbog svega ovoga smatram da nije dovoljno da odlukom tužioca pod određenim uslovima, kako je to ovde navedeno, jednostavno se spreči da oštećeni i dalje preuzima krivično gonjenje u odnosu na onog ko mu je štetu naneo.
Takva odredba u ovom članu Predloga zakonika suviše je liberalna. Ona je čak nonsens u odnosu na član 475. Predloga zakonika. U članu 475. Predloga zakonika propisuje se postupak posredovanja radi postizanja poravnanja između okrivljenog i oštećenog, i to za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne, a u posebnim slučajevima i do tri godine.
U stavu 9. člana 475. propisano je da ako oštećeni ili okrivljeni ne pristanu na postupak poravnanja, tužilac nastavlja krivično gonjenje ili postupa u skladu sa članom 268. Predloga zakonika. To drugim rečima znači da tužilac može odustati od krivičnog gonjenja i u slučaju da oštećeni ne pristane na poravnanje. Pri tome tužilac praktično potpuno slobodno odlučuje kada će postupiti u skladu sa članom 268. Predloga zakonika i oprostiti krivično gonjenje, jer se za takvu odluku pristanak oštećenog ne traži.
Ponavljam, takvo rešenje u Predlogu zakonika suviše je slobodno, a ne zaboravimo da je reforma pravosuđa tek otpočela i predviđeno je da ona traje čak do 2011. godine, što jasno govori da je pravosuđe opterećeno mnogim problemima u ovom trenutku i da će oni verovatno i da potraju. U tom smislu, amandmanom na član 268. predložili smo da se ovaj institut zadrži, ali za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine umesto do tri godine, kako vi predlažete u ovom predlogu krivičnog zakonika. Pored tih suštinskih stvari, predložili smo i nekoliko amandmana da se tekst samog zakona poboljša.
Predložili smo da se jedna ružna reč u zakonu, a to je "leš", koja je izvedena od lešine, zameni jednom prikladnijom rečju: "telo". Pri tom smo vodili računa o kontekstu svakog člana, tako da kada je reč o obdukciji dovoljno je reći tela, jer se obdukcija ne vrši nad živim čovekom, a u nekim drugim članovima, u zavisnosti od konteksta, upotrebili smo: telo umrlog.
Nemamo izveštaj Vlade o tim amandmanima ili nisam uspela da dođem do njih, i zato o njima govorim, želeći da ovom prilikom ministru na to skrenem pažnju, jer smatram da bi o ovakvim pitanjima trebalo da se oglasi Srpska akademija nauka, odnosno Institut za srpski jezik. Nekada su se zakoni pisali lepim književnim jezikom, danas se oni pišu onako kako se i govori, suvoparnim birokratskim jezikom i smatram da bi bilo dobro za celinu zakona da se izbegnu ovako rogobatne reči kao što je primer koji sam navela.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Želim da povučem ovaj amandman. Obaveštavam ministra da ću da povučem amandman koji sam predložila na ovaj član zakona.
Međutim, samo moram da se osvrnem na nešto što ste vi rekli u svom uvodnom izlaganju, veoma kratko, da bismo razjasnili neke stvari. Vi ste u svom uvodnom izlaganju, ako ne grešim, kazali da sam u svom nekom izlaganju zastupala neki prosvetiteljski dogmatizam. Za razliku od vas, smatram da ne postoji dogmatizam prosvetiteljski, da posle humanizma i renesanse svi ti prosvetiteljski pokreti su se upravo zalagali za izbegavanje dogme u bilo kojoj sferi ljudskog života, pa i u pitanjima vere, pa s tim u vezi želim samo da kažem da se nismo dobro razumeli.
A što se tiče nekih diskusija i nekih poslanika, meni dragih kolega, koji su konstatovali kako je moje izlaganje bilo direktno upereno protiv crkve i protiv Boga, zaista ne bih mogla čak to ni da komentarišem, osim da pozovem one druge koji nisu tako nešto kazali da prosto to ne uvaže.