Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega moram da iskažem svoje najdublje lično uverenje da je način na koji se ovaj najviši narodni zakonodavni dom vodi od strane onih koji su zaduženi da ga vode u poslednja dva dana, blago je reći, skandalozan.
Toliko kršenja Poslovnika, procedure, nije zabeleženo u istoriji parlamentarizma, a i način na koji je danas obezbeđena većina jeste nešto čime bi pod hitno morao da se pozabavi javni tužilac i ja ga još jednom, jednom sam ga pozvala, ponovo zovem da ispuni svoju dužnost i da proveri na koji način je danas vladajuća većina obezbedila svojih 126 poslanika da očuva golu vlast.
Nije to razlog zbog kojeg sam danas izašla. Danas se navršava tačno tri godine od jednog od tragičnijih datuma u našoj novijoj političkoj istoriji. Na današnji dan, pre tri godine pronađeni su posmrtni ostaci bivšeg predsednika Srbije, gospodina Ivana Stambolića, koji je bio žrtva bivšeg režima i čiji su posmrtni ostaci, dakle, tačno pre tri godine, pronađeni u krečnoj jami na Fruškoj gori.
Kao narodni poslanik, pozivam vas da minutom ćutanja odamo poštu gospodinu Ivanu Stamboliću i svim žrtvama bivšeg režima i na taj način povratimo dostojanstvo ovog parlamenta i građana koje ovaj parlament predstavlja.

Poštovane kolege narodni poslanici, razlog zbog koga sam se javila danas za reč ne dopušta mi da polemišem sa gospodinom Ivicom Dačićem, koji na veoma bljutav način pokušava da skrene temu. Još jednom vas podsećam, danas se navršilo tri godine od jednog od najtragičnijih datuma u našoj novijoj istoriji.
Očekujem od vas, predsedavajući, da pozovete narodne poslanike da minutom ćutanja odamo poštu i ubijenom bivšem predsedniku Srbije, kao i svim ostalim žrtvama bivšeg režima. Na vama je, naravno, da to učinite ili ne učinite. Još jednom kažem, ja vas kao narodni poslanik pozivam i vaša je obaveza da na taj poziv kao predsedavajući odgovorite, kao što je i dobra volja svakog od vas koji sedi u ovoj sali da li će moj poziv da uvaži li ne. Hvala.

Gospodine predsedavajući, kada ste već spomenuli Poslovnik, to famozno slovo koga se ovde najređe pridržavaju i vi i vaše kolege, pre svega volela bih da znam zbog čega u očiglednom prisustvu danas ovde predsednika Narodne skupštine vi predsedavate ovom sednicom?!
Druga stvar, želela bih da vas pitam, da li tvrdite da Poslovnik nije juče prekršen kada je ovde nekolicina ili većina, neću da ulazim u broj članova SPS-a što svakako nije bilo dovoljno za radni kvorum koji iznosi 84, ušla u ovu salu i održala minut ćutanja svom pokojnom predsedniku, za šta imaju pravo, ali su svakako prekršili Poslovnik, tako da je sada vaše pozivanje na Poslovnik i na taj način, uz obrazloženje da ste vi i te kako saglasni sa time da treba žaliti žrtve prethodnog režima, više nego licemeran i to javnost Srbije treba da zna.
Nemojte se danas pozivati na Poslovnik, ako juče za vas nije važio kao nikakvo pravilo. Još jednom vas pozivam da, ne samo Ivanu Stamboliću, nego i svim žrtvama bivšeg režima, uključujući i članove partije kojoj ste nekada pripadali, pozovete da se ovde oda pošta i na taj način vratite dostojanstvo ovom parlamentu i vratite dostojanstvo građanima Srbije koji su glasali za ovu većinu.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, biću dovoljno hrabra i ostaviću javnosti Srbije i pre svega porodici pokojnog Ivana Stambolića da proceni da li politički i stranački zloupotrebljavam ovaj trenutak kada tražim da ova skupština minutom ćutanja oda poštu bivšem predsedniku Srbije.
Pošto vi, gospodine predsedavajući, nemate nameru da to uradite i zaista ne razumem zbog čega to nećete da uradite, ali i to neka proceni javnost Srbije i birači na čije glasove računate, ja vas pozivam, kolege narodni poslanici, da minutom ćutanja odamo poštu tragično nastradalom Ivanu Stamboliću, bivšem predsedniku Srbije i svim žrtvama bivšeg režima.
Slava mu!

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege poslanici, gospodo predsedniče Republike i predsedniče Vlade, gospodo ministri, odmah na početku želim da naglasim da je velika šteta što se rasprava o prvom izveštaju pregovaračkog tima Narodnoj skupštini o toku pregovora o konačnom statusu Kosova i Metohije odvija u atmosferi velikih animoziteta i unutar političkog sukobljavanja.
To se dešava uprkos činjenici da je osnovni ton koji je preovladavao i na kom se insistiralo upravo na ovom mestu, u ovoj Narodnoj skupštini kada se vodila rasprava o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji bio – postići jedinstvo.
Taj ton je bio i previše naglašen, s obzirom da je tada bilo i svrsishodno čuti i oštrija neslaganja i prigovore na predloženu Rezoluciju, pa i korigovati njene određene delove, jer je argumentacija pojedinih stranaka i poslanika koji su predlagali izmene bila čvrsta, a pristup konstruktivan. Umesto takvog odnosa, svako drugačije mišljenje, moram da podsetim, bilo je etiketirano maltene kao izdaja i nebriga za državne interese Srbije.
Sada je proces pregovaranja počeo i potpuno je jasno da demonstracija dubokih podela, čak i insistiranje na podelama među političarima u Srbiji oko pitanja Kosova i Metohije, baš kao i projektovanje budućih odluka, uz insistiranje da se unapred definiše i naš odnos i stav prema tim, za sada još uvek hipotetičkim, odlukama, može presudno da oslabi i oteža nimalo laku poziciju koju imamo, imajući pre svega u vidu teška pitanja sa kojima se suočavamo kao država i činjenicu da nam politička klima ne ide naruku.
Moram da konstatujem nekoliko činjenica. Pre svega, proces gubitka Kosova i Metohije počeo je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, nakon kapitulacije u ratu sa snagama NATO pakta. Povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije Srbija se suštinski odrekla suvereniteta na tom delu teritorije, a Narodna skupština, podsećam, to je izglasala. I to je, kolege narodni poslanici, bila cena za izgubljeni rat.
Već šest godina na Kosovu i Metohiji ne važe srpski zakoni, vlast vrše privremene institucije, Kosovom i Metohijom upravlja međunarodna zajednica, a pri tome ne postoji mesto u civilizovanom svetu na kome građani toliko teško žive kao što je danas to situacija sa Srbima na Kosovu i Metohiji.
Dakle, pitanje Kosova i Metohije u svetlu svega ovoga predstavlja najznačajnije i najkomplikovanije državno i nacionalno pitanje Srbije, kao što je to ovde u svom uvodnom govoru konstatovao i predsednik Vlade. I upravo zbog toga još jednom podvlačim da je hladna glava ono što nam je neophodno za suočavanje sa tim problemom.
Pitanje našeg pristupa rešavanju kosovskog pitanja mora biti u saglasnosti, i to u nedvosmislenoj i iskrenoj saglasnosti, sa proklamovanim državnim ciljem, a to je da postanemo punopravna članica EU. To znači da na našim granicama u budućnosti budu i zastave EU, a da nam politički i svaki drugi prioriteti budu bezbednost i kvalitet života naših građana, pre svega naših sunarodnika na Kosovu koji sada žive u nepodnošljivim uslovima.
Zato, pored činjenice da Kosovo i Metohija predstavlja najznačajnije državno i nacionalno pitanje, mora se istaći da je za Srbiju rešavanje pitanja o Kosovu i Metohiji pre svega i demokratsko pitanje i pitanje poštovanja ljudskih prava.
Beskompromisno i uporno nametanje od strane našeg tima upravo pitanja kvaliteta i uslova života za srpsku i druge nealbanske manjine na Kosovu i Metohiji predstavlja osnovni i najsnažniji potencijal, jer je neosporno i surovo vidljivo koliko je težak položaj Srba na Kosovu, koliko je daleko od elementarnih civilizacijskih normi, i to ne samo evropskih.
Situacija u kojoj albanska većina ne samo da nije doprinela boljem položaju Srba i ostalih nealbanaca, već je sprovodila i otvoreno etničko čišćenje, kao 17. marta 2004. godine, pa i dan-danas to čini na manje vidljiv način, ostavljajući većinu srpskih enklava bez struje, predstavlja više nego jasan dokaz da je za Albance na Kosovu pitanje statusa pokrajine isključivo nacionalno pitanje, a ne demokratsko, niti pitanje poštovanja ljudskih prava, kao što oni to žele da predstave.
Dakle, pitanje decentralizacije o kojem se diskutuje na početku pregovora jeste prilika da na velika vrata vratimo priču na koncept – standardi pre statusa. Način i uslovi u kojima danas, u 21. veku, na prostoru koji je pod direktnom kontrolom međunarodne zajednice, žive Srbi, predstavlja poraz upravo onih vrednosti na kojima se zasniva koncept moderne Evrope koji je, sa izuzetkom Kosova, u ostalom njenom delu sproveden i na prihvatljivom nivou.
Kako se da zaključiti iz ovog izveštaja, naš pregovarački tim zastupa stav o decentralizaciji vlasti u Pokrajini koja za rezultat treba da ima organizovanje srpskog entiteta, koji pored postojećih opština sa srpskom većinom treba da obuhvati i veći broj novostvorenih opština. Za opštine se traži puna autonomija u oblasti kulture, zdravstva, socijalne politike, finansija i privrede, lokalne policije i pravosuđa. Takođe, naša platforma predviđa horizontalne veze među opštinama i posebne veze sa Beogradom, odnosno sa Srbijom.
Verujem da je ovakav pristup decentralizaciji dobra osnova za početak pregovora i da strateški taj koncept autonomije u okviru autonomije, kako ga ja prepoznajem, našem timu ostavlja manevarski prostor kada se bude razgovaralo konkretno i direktno o budućem statusu Kosova.
Međutim, smatram da ovakav pristup krije i ozbiljne zamke. Pre svega, jedan prihvaćen model može se doživeti i kao princip na koji će se u budućnosti moći pozivati nacionalne manjine u Srbiji na onim prostorima na kojima čine većinsko stanovništvo, kao recimo na jugu Srbije ili u Vojvodini.
Drugo, kada je o samom Kosovu i Metohiji reč, i ako se uspostavi takva decentralizacija, može da se dogodi da ona u budućnosti dovede do izolovanosti, jer je nemoguće isključiti mogućnost daljih međunacionalnih tenzija, a upravo je to ono što u političkom smislu uništava politički život Srba na Kosovu.
Ne smemo zaboraviti da je danas na Kosovu Srba 150 hiljada, a Albanaca dva miliona. Nepotrebno je, prema tome, tragati za mehanizmima zaštite u okviru multietničkih zajedničkih institucija, kao što su pravo veta ili pravo da se odluke koje se tiču Pokrajine donose kvalifikovanom dvostrukom većinom, kao što je to slučaj, recimo, u Severnoj Irskoj. To bi značilo da nijedan zakon niti odluka ne mogu biti doneti bez dve većine, albanske i srpske. Za Srbe se mora tražiti uticajnija uloga u zajedničkim institucijama. Postizanje takvih ciljeva najviše bi doprinelo ne samo opstanku Srba na Kosovu i Metohiji, već bi ohrabrilo povratak onih koji su prognani i trenutno raseljeni.
Ono sa čime se danas suočavaju Srbi u Pokrajini jesu strah i obeshrabrenost, kao i utisak da su ostavljeni na cedilu. Malo ko ih obilazi, niko iskreno ne sagledava probleme običnog čoveka. Ove godine je u škole upisano mnogo manje dece nego prethodnih godina, što govori o trendu daljeg iseljavanja. Taj strah pojačavaju sukobi u Beogradu oko rešavanja kosovskih problema.
Naša je obaveza da, pre svega, vodimo računa o životu našeg naroda na Kosovu, da ga ohrabrimo da preuzme sopstvenu odgovornost i aktivnu ulogu u rešavanju sopstvenih životnih pitanja, da ne učinimo ništa što će ih dovesti u još gori položaj od onoga u kome jesu i time sprečimo dalje iseljavanje.
Teritorije su važne, naravno da su važne, ali o suverenitetu se može govoriti samo ukoliko Srbi ostanu da žive na Kosovu i Metohiji. Oni će na Kosovu ostati i opstati samo ukoliko kroz ove pregovore budu izdejstvovani uslovi za njihov bezbedan i kvalitetan život. Opstanak našeg naroda na Kosovu je osnovna mera uspeha ovih pregovora.
Ključ uspeha u vezi sa problemom o kome danas govorimo, ali ne samo njega, to želim da podvučem, jeste u partnerskom odnosu koji moramo da uspostavimo prema onima koji danas imaju presudnu ulogu u EU i u međunarodnoj zajednici. Prekomerno konfrontiranje sa međunarodnom zajednicom pogubno je za naše interese. Otvoreni sukob i, ne daj bože, rat, bio bi u stvari tragičan kraj za sve nas. Iako verujem da se to neće dogoditi, tu činjenicu stalno moramo da imamo na umu. Srbija – partner međunarodne zajednice na Balkanu, nikako Srbija – problem međunarodne zajednice na Balkanu.
Nažalost, i danas nas određeni uticajni međunarodni činioci doživljavaju kao problem. Naša je šansa da iskoristimo sve svoje demokratske potencijale, naša je slabost u tom smislu što još uvek nismo ispunili sve svoje međunarodne obaveze, čime slabimo sopstveni demokratski kapacitet. Izvršenje naših obaveza prema Hagu, nastavak pregovora o asocijaciji i stabilizaciji, rešenje pitanja državne zajednice, ulazak u Partnerstvo za mir, donošenje novog ustava, to je put ka punom partnerskom odnosu.
Često i uznemiravajuće izjave, koje stižu čak i sa najviših mesta, u vezi sa prejudiciranjem konačnog statusa Kosova i Metohije, o tome su kolege poslanici ovde detaljno govorili, te izjave ne smemo ignorisati, niti se tome može parirati tako što će u Beogradu biti održane dve-tri konferencije za novinare. Jedini put je da uporno i argumentovano razgovaramo baš sa onima koji potenciraju takve stavove. Naš se tim legitimno poziva na međunarodno pravo, kao polazište u pregovorima, ali krajnja odluka, to svi znamo, biće politika.
Upravo u političkom smislu najspornija odluka jeste da se u ovom trenutku donosi odluka o konačnom statusu Kosova i Metohije. Nijedan referentni uslov za kvalitetnu promenu statusa Pokrajine nije se stekao. Pitanja kao što su stepen demokratičnosti, poštovanje ljudskih prava i bezbednosti, širom su otvorena i za njihovo ispunjenje potrebno je vreme.
Zato smatram da predlog koji je u svom nastupu pred Savetom bezbednosti UN izneo predsednik Boris Tadić, da se ta odluka prolongira dok navedena prethodna pitanja ne budu rešena, jeste pristup vredan maksimalne pažnje, koji zahteva najaktivniji diplomatski pristup i aktivnost.
Kosovo apsolutno nije demokratski organizovano društvo. Srbija se još uvek demokratski izgrađuje. Balkan je bezbednosno osetljiv za nagle promene.
Da zaključim: Srbija sa Kosovom u Evropskoj uniji, u njenim političkim i bezbednosnim strukturama. To je politika koja nam je svojevrsni garant i stabilnosti i napretka. Sve što se dešava u pregovorima oko Kosova i Metohije u neraskidivoj je vezi sa tim proklamovanim državnim ciljem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Nemam nameru uopšte da odgovaram na gomilu besmislenih i vulgarnih reči koje su se čule, mogu samo da čestitam vama, gospodine Nikoliću. Ljubav gospodina Šormaza prema vama, očigledno, ne zavisi ni od brkova, ni od čega drugog. I konstantno ovde prisustvujemo izlivima njegovih nežnosti prema vama, što vama, naravno, imponuje, ali nas mnogo ne zabavlja.
Ono što je moja obaveza da ovde kažem, potpuno je jasno, jer je bilo i u medijima, i veoma transparentno. Gospodinu Albijaniću, da odgovorim na neke optužbe koje sam čula iz njegovih usta.
Gospodine Albijaniću, inače nisam ni znala da je u stranci G17 plus onda kada su sadašnji predsednik, i rukovodstvo te stranke, i nekadašnji šef poslaničkog kluba G17 plus, gospodin Paunović Goran, sedeli na sastancima sa SDP-om, na njihov zahtev, sa našim rukovodstvom, da traže od nas podršku, da omogućimo da se stane na put onakvim stvarima koje su se dešavale u prethodnom sazivu parlamenta.
Zar treba, gospodine Albijaniću, milioniti put da vas podsećam kako ste u to vreme vi postali parlamentarna stranka. Niste postali tako što ste izašli na izbore, nego tako što ste ubedili poslanike vladajuće koalicije da pređu u koaliciju i da budu članovi vaše stranke! I to je ono što je istina.
Vi u ovom trenutku osporavate isti princip koji ste vi inaugurisali u ovoj skupštini. Vi ste tada od nas, gospodine Albijaniću, tražili da ustanemo protiv činjenice da se u ovoj skupštini glasalo iz Soluna i iz Bodruma, i mi smo tada rekli, naravno da se protivimo takvim manirima. Gospodine Albijaniću, vi ste tada od nas tražili, odnosno ne vi lično, nego vaši šefovi, mnogo istaknutiji članovi stranke tada, da podržimo raspravu o poverenju Nataši Mićić i da podržimo raspravu o poverenju Vladi Zorana Živkovića.
Mi smo to tada podržali, zato što je to osnovno pravo opozicije koja to traži, zato što je bilo razloga da zbog brojnih afera to učinimo. Onda smo ušli u zajedničku koaliciju, a onda vi i vaša principijelnost dalje stupate na snagu.
Pa onda uzimate dva mandata SDP-u koje smo dogovorili, ljudima na osnovu lažnih optužbi, za koje se dokazalo da nisu ni u čemu učestvovali. Onda, gospodine Albijaniću, krećete da učestvujete u još gorim aferama nego što su karakterisale Živkovićevu vladu. Mi tražimo odgovore, gospodine Albijaniću, nikada ih ne dobijamo.
Nismo nikada dobili odgovor zašto je država oštećena preko 20 miliona evra u aferi "Knjaz Miloš". Nikada nećemo očigledno od vas dobiti odgovore kako je moguće da jedna Nacionalna štedionica postane privatna banka i da nekoliko ljudi prodajom te Nacionalne štedionice stekne ogromno bogatstvo. Nikada nećemo od vas dobiti odgovore i možemo ih dobiti samo raspisivanjem novih vanrednih parlamentarnih izbora da bismo dobili novu skupštinu ....
(Predsedavajući: Vreme.)
.... koja će imati hrabrosti da ustanovi šta ste vi to radili, i to je pojedinačno pravo svakog poslanika. Niko ne treba da kupi poslanika koji misli svojom glavom da traži tako nešto....
(Predsedavajući: Vreme.)
Vaš princip – drž'te lopova, dok vi pravite mahinacije koje nećete da objasnite građanima Srbije i na koje nećete da date odgovore.
Tu smo priču već prozreli. Omogućili ste ljudima ovde da bez ikakvog pokrića dižu novac....
(Predsedavajući: Vreme.)
... časne poslanike doveli u neprijatnu situaciju.
Ova skupština liči na Ali Babinu pećinu, u koju možete da dođete i da uzmete pare iz budžeta, od narodnih para, samo ako znate...
(Predsedavajući: Da li mogu da zamolim narodnog poslanika...)
Koja je šifra, gospodine Albijaniću? Kažite nam tu šifru.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, ali nemam informaciju, znači, mi radimo tako što vi kažete, ministar klimne glavom da i li ne, da li je prihvatila Vlada ili nije. Niste? Dobro.
Upravo s tim u vezi bih volela ovde, pre nego što pređem na suštinu oko predloženog amandmana, da reklamiram Poslovnik, odnosno njegov član 147, gde se lepo kaže da je Vlada i da su odbori dužni da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.
Dakle, shvatam da je jedno od mogućih rešenja i da ministar dođe ovde i lično klimanjem glave nam sugeriše šta se dešava, ali mi amandmane podnosimo zbog građana u čijem je interesu da donosimo što kvalitetnije zakone i mislim da je mnogo svrsishodnije da dobijemo pisani odgovor Vlade, kao što se to obično dešava, jer smatram da je Vlada imala dovoljno vremena.
Amandmani su predati 8. decembra, a danas je 21. decembar, znači, potpuno dovoljno vremena da po jednoj normalnoj proceduri, kako to i Poslovnik nalaže, mi dobijemo ovde odgovore, da bismo uostalom i povukli neke amandmane, ako nas odgovor Vlade zadovolji, pa da ne gubimo vreme i ne polemišemo ovde na način na koji smo imali priliku da gledamo evo skoro više od sat i po vremena. To je moja primedba i smatram da bi predsednik Skupštine trebalo da ovakvu jednu praksu eliminiše, jer prosto nije ni svrsishodno, gubimo vreme, a svima nam je lakše da funkcionišemo na drugačiji proceduralni način.
Što se tiče amandmana na član 3. koji sam podnela, on je u suštini terminološke prirode.
Predlažem da se u članu 3. Predloga zakona u stavu 1, tačka 5) reči "ili raspolaganja" zamene rečima "ili prometa". Da bi onima koji nas gledaju, pa i poslanicima koji nisu obratili pažnju bilo jasnije, pročitaću tačku 5). Član 3. kaže - predmet hipoteke, u daljem tekstu predmet ili nepokretnost, može da bude, pa u tački 5) pravo na zemljištu koje sadrži ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja, a naročito pravo građenja, pravo preče gradnje, ili raspolaganja u državnoj, odnosno društvenoj svojini.
Znači, predlažem da ovde "ili raspolaganja" zamenimo rečima "ili prometa", jer smatram da bi bilo pravilnije da se pravom na zemljištu, koje sadrži ovlašćenje slobodnog pravnog raspolaganja, u tački 5) navedenog člana, precizira tako da pored navedenog prava građenja, preče gradnje, obuhvati i pravo prometa, kako je to propisano u članu 79. i 84. Zakona o planiranju i izgradnji. Citiram sada stav 1. i 4. člana 84. zakona koji sam navela.
Kaže - na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lice na koje je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja u skladu sa zakonom. Pravo korišćenja iz stava 1. ovog člana je u prometu.
Pošto je pretežni deo zemljišta, recimo u Zemunu čitava Bežanijska kosa, nacionalizovano, odnosno nalazi se u državnoj svojini, raniji sopstvenik ima na njemu pravo korišćenja i to pravo korišćenja je, prema članu 84. Zakona o planiranju i izgradnji, u prometu. Dakle, u amandmanu sam predložila da se upotrebi reč koja stoji u tom zakonu, da bi terminološki imali istu situaciju u dva zakona koja definišu ove stvari. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, znam koja su moja prava po ovom poslovniku kao poslaniku koji ni pripada nijednoj poslaničkoj grupi, inače sam pripadnik SDP.
Smatram da je veoma paradoksalno i vrhunski cinično da u trenutku kada se poslanici ovog uvaženog, odnosno najvišeg zakonodavnog tela u ovoj državi, nalaze pod ozbiljnom istragom tužilaštva i policije, optuženi da su učestvovali u koruptivnim kriminalnim radnjama i primanju mita, raspravljaju o nacionalnoj strategiji o borbi protiv korupcije. Da nije tragično, bilo bi zaista smešno.
I to raspravljaju na predlog Vlade koja je predložila ovu nacionalnu strategiju i kojoj ovaj parlament, koji zaista ima na sebi ozbiljnu sumnju da nema apsolutno nikakav kredibilitet da o tome raspravlja, s obzirom da ga tužilaštvo i policija terete da je podmićen i korumpiran, treba da da Vladi dalje mandat da ona pripremi neki akcioni plan kako bi se korupcija, inače u visoko rangiranoj zemlji po stepenu korupcije, dalje borila protiv te pojave.
Objasniću na dva primera, pošto nemam mnogo vremena, evo šta je ova vlada konkretno učinila u borbi protiv korupcije. Svi se sećamo ponoćnih sednica Vlade, kada je afera "Knjaz Miloš" izbila na videlo, kada se Vlada hitno sastala usred noći i bez svojih zakonskih ovlašćenja angažovala UBPOK da ispita navodne slučajeve korupcije među članovima Komisije za hartije od vrednosti. Tada je ministar finansija optužio predsednika te komisije da je najslabija i najkorumpiranija karika u toj komisiji.
Zatim su usledila razna ispitivanja i obećanja da će za tri dana, a to nam je saopštio potpredsednik Vlade Miroljub Labus, taj isti UBPOK i to isto tužilaštvo saopštiti do kakvih su rezultata došli. Sada možda nisam dobro informisana, ali nikada nisam čula bilo kakav izveštaj nadležnih organa koji su, još jednom ponavljam, nezakonito angažovani po tom slučaju, i da su javnosti saopštili šta je bilo sa članovima te komisije: da li su bili korumpirani ili nisu bili?
Ono što znam jeste da i dalje Milko Štimac predsedava tom komisijom, iako je optužen za najteže delo, i da ta komisija radi u krnjem sastavu, i da ta komisija i dalje donosi najvažnije odluke koje se tiču privatizacije u ovoj državi.
Drugi primer tiče se skorašnjeg slučaja, kada je izbila afera oko nabavke tih lokomotiva koje su sada stigle konačno u ovu državu, kada je direktor Direkcije za javne nabavke optužio da je ministarstvo stvar uradilo mimo zakona. Onda je nadležni ministar izašao i rekao da zakon ne valja.
Zamislite, ne valja zakon koji su poslanici ovog parlamenta doneli glasajući za njega, ne valja zakon za koji su i njegovi poslanici glasali. To je vrhunac cinizma i po tome se vidi koliko je ova vlada spremna da poštuje sopstvene zakone, odnosno važeće zakone, bez obzira da li ih je donela ona ili nije.
Meni je jako drago da je ministar pravde prisutan ovde, ali žao mi je što predsednik parlamenta nije prisutan ovde, jer sam ga kao narodni poslanik koji ovde nema funkciju ničijeg advokata, osim advokata koji ima obavezu zakonsku da štiti proceduru na kojoj se zasniva demokratija, proceduru po kojoj radi ovaj parlament, zakon i Ustav, ja sam njemu upravo iz tih razloga, što je to moja obaveza, postavila određena pitanja. Postavila sam mu pitanja koja se tiču, pre svega, načina na koji je grubo prekršena procedura u ovom parlamentu. Kako je prekršena procedura u ovom parlamentu?
Navrat-nanos zakazan je Administrativni odbor koji je doneo odluke o oduzimanju nekih mandata izvesnim narodnim poslanicima. Taj Administrativni odbor zakazan je bez toga da su svi članovi Administrativnog odbora bili obavešteni. Zakazan je tako da javnost nije bila obaveštena, niko od medija osim "Politike", koja je očigledno i nažalost postala privatno glasilo ove vlade.
Zakazan je tako da niko od nas narodnih poslanika nije znao da se taj Administrativni odbor sastaje, iako imamo pravo po Poslovniku da učestvujemo u radu sednica svakog odbora, pa i Administrativnog odbora.
Takođe, prekršen je, to odgovorno tvrdim, Poslovnik u članu 230. Član 230. jasno kaže, narodni poslanik podnosi ostavku u pisanom obliku i predaje je predsedniku Narodne skupštine lično. Narodni poslanik može da se odrekne lično svog mandata. To je Poslovnik koji je ova skupština nedavno usvojila.
Postavila sam pitanje određenih grubih falsifikata do kojih sam došla ne tražeći kao inspektor i nečiji advokat, nego kao poslanik koji je na svom stolu ovde u ovoj sali dobio određene papire u kojima sam uočila određene nepravilnosti. Kako je moguće, pitam još jednom, da nešto što je zavedeno kasnije ima manji delovodni broj od nečega što je zavedeno ranije? Kako je moguće da na izjavi koju je Vesna Lalić ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... predala pisarnici da njena ranije deponovana ostavka ne važi, stoji potpis onoga ko je u pisarnici primio to, a na blanko ostavci koja je predata ne stoji taj potpis. Moguće je, jer je ta osoba koja je primala na pisarnici ove materijale očigledno bila svesna da je neko gura u nepravilnosti i nije htela da potpiše to da kasnije ne bi bila odgovorna.
Tražila sam od predsednika ovog parlamenta jasne odgovore i da mi kaže, kao narodnom poslaniku, da li je u pitanju falsifikat, i ako jeste, ko je naložio da on bude učinjen. Umesto toga, dobila sam, a ne znam taj vic o majmunu i papagaju, ali dobila sam neku parafrazu na taj vic. Mogu sada ovde da kažem da rado prihvatam da budem papagaj iz tog vica, jer ću stalno ponavljati i postavljati pitanja koja se tiču ovog slučaja grubog kršenja zakona, Poslovnika i Ustava, a ko će da bude majmun, to neka odluči gospodin predsednik ovog parlamenta.
Još jednom podsećam da mi nemamo mandat, nažalost, da se pod najtežim optužbama i u trenutku kada nas ovde namerava, neke od nas, da ispituje tužilaštvo u vezi sa navodnim slučajevima korupcije, bavimo nečim što se zove nacionalna strategija za borbu protiv korupcije. Hvala vam.

Gospodine Vučiću, nema nikakvog razloga da se sporimo, bez obzira na stil kojim govorimo, jer govorimo iste stvari.
Što se tiče načina na koji sam citirala Poslovnik, lično sam dodala kao način na koji tumačim Poslovnik. Sigurna sam da član 230. sugeriše da narodni poslanik može svoju ostavku samo lično da odnese predsedniku Narodne skupštine i u pisarnicu, i neka me gospođa Radeta, koja je pravnik, ispravi, ako to tumačenje nije ispravno. Znači, ne piše lično, ali jasno ukazuje da u činu, kada se to dešava, može da se izvede samo tako da poslanik lično odnese predsedniku Narodne skupštine ili na pisarnicu.
Drugo, oko morala ovde možemo da diskutujemo. Takođe mogu da tvrdim da se u moralnom smislu slažem sa time. Mi smo podneli ovoj skupštini izmenu i dopunu Zakona o izboru narodnih poslanika, gde smo upravo želeli da se ono što jeste sporno promeni, odnosno da nije logično da mandat koji poslanik dobije na listi svoje stranke pripada njemu lično.
Mnoge stvari nisu logične. Nekada je moralno otimati od bogatih i davati siromašnima, ali nije po zakonu. Ovde pričam o zakonu, pričam o proceduri.
Gospodo draga, mene su učili da se demokratija zasniva na proceduri, jer ako uđemo u mutne vode moralisanja i nepoštovanja zakona, i branjenja od kriminala krivičnim delima, ne možemo daleko da stignemo.
Mi smo svedoci toga bili i u prošlom sazivu ove skupštine, kada je Socijaldemokratska partija bila jedina koja je preko svog člana u Administrativnom odboru bila protiv oduzimanja mandata poslanicima DSS, veoma principijelno, i tada smo poštovali zakon. Nama ne može nikada da se prebaci da smo neprincipijelni.
Ali, mogu da se prebace ovde dvostruki aršini koji vladaju i kada se pominje moral, pa kada Slobodan Lalović, bivši poslanik SDP, a sada poslanik koji se stavio na raspolaganje Vojislavu Koštunici, odnese predsedniku Skupštine svoju izjavu kojom kaže - obaveštavam vas da smatram nevažećom ostavku na mesto narodnog poslanika, koju sam potpisao 25. aprila 2005. godine, jer je nisam predao lično vama, kao predsedniku Narodne skupštine.
Socijaldemokratska partija, s obzirom da ga je ona uvela i da mu je ona dala mandat da brani socijalni program... znate vi iz G17 plus kako ste takođe ušli u ovaj parlament, znate koji smo dogovor imali.
Pogledajte stenograme sa zajedničkih konferencija za novinare, pogledajte kako ste vi postali parlamentarna stranka u proteklom sazivu, pogledajte kako ste se hvalili da imate i vi rezervi koje ćete aktivirati kada bude trebalo. Nemojte samo dvostruke aršine ovde da pominjete.
Ako govorimo o moralu, ne može se on više tumačiti, kao što se ni zakon ne može selektivno primenjivati. Kada izađe devet poslanika SPO, imaju pravo na mandat, a kada izađu dva poslanika G17 plus nemaju pravo na mandat.
Gospodo draga, na putu ste bez povratka. Ovaj parlament više nema legalitet koji je potrebno da ima, da bi se bavio bilo čime ozbiljnim, a posebno ne zakonom o borbi protiv korupcije.
Još jedno obaveštenje tražim od nadležnih. Juče sam od uvaženog člana Odbora za bezbednost ove skupštine čula kako mi među poslanicima imamo, da li su to tajni agenti ili su zaštićeni svedoci, koji po specijalnom nalogu nekoga iz Skupštine idu nešto da ispituju. Molim obaveštenje ko su poslanici i ko im je dao taj mandat? Hvala.

Da, pomenuta sam, nema ko me nije pomenuo.
Moram da konstatujem da je potpuno jasno da svaka vlast mora da ima svog Gorana Matića. Gospodine Albijaniću, nažalost, tu ste ulogu ovom prilikom vi na sebe preuzeli. Ne obavljate je loše, moram da vas pohvalim. Vi ste legenda. Potpuno sam saglasna sa kvalifikacijom koju ste sami sebi dali.
Da vam se predstavim, ja sam Ljiljana Nestorović, član SDP otkada sam se u tu partiju učlanila. Nikada nisam promenila partiju i nikada neću promeniti partiju. Nisam od onih preletača o kojima može da se govori, a koji sada sede u redovima onih stranaka koje se protiv preletača bore.
Što se tiče otimanja stranke gospodinu Vuku Obradoviću, gospodine Tomislavu Nikoliću, već sam vam ovde jednom objasnila da, za razliku od drugih koji su se pozivali na imunitet u raznim sporovima i koji su odbijali da idu na sud, ja sam tri godine išla na taj sud da dokazujem svoju pravdu. Ja sam svoju pravdu na sudu dokazala. Vi o mom moralu, u tom smislu, ne možete i ne smete da govorite ni reči.
Ko sam, šta sam u životu uradila, šta imam, znaju svi građani Srbije, jer sam se bavila javnim poslom. Možete da uzmete izvode koliko sam para primala. Bila sam kod gospodina Karića, on mi je bio poslodavac, kao što je bio poslodavac gospodinu Nikitoviću, kao što je bio poslodavac gospodinu Tijaniću, kao što je bio poslodavac gospodinu Đuriću. Dakle, svi Karićevi ljudi su danas svi premijerovi ljudi.
Nisam ja gospodina Karića 2001. godine vodila u privrednu delegaciju u Banja Luku, nego ga je vodio gospodin Koštunica, kada se gospodinu Đinđiću dizala od toga kosa na glavi. Toliko o tome ko je kako dosledan. Sada vam je politički protivnik i sada vam smeta. Kada vam je davao pare za kampanje, onda vam je bio dragi gost u vašim privrednim delegacijama. To je ono što je istina.
Nije gospodin Karić predsednik moje stranke. Gospodin Karić ima potpisan sporazum sa SDP. Za razliku od vas koji delujete tajno sa tajkunima, SDP sve što radi, radi javno. Za razliku od gospodina Karića, koji vam je ovde dimna zavesa za vaše aranžmane sa drugim tajkunima, gospodin Mišković je svoje bogatstvo za vreme vas uvećao desetostruko i danas je najbogatiji čovek Srbije, danas je većinski vlasnik Srbije. Za to ćete odgovarati kada budete sišli sa vlasti.
Inače, jedva čekam da me policija sasluša, jer sam, kada je bilo glasanje o NIS-u, gospodo draga, bila van zemlje, kao što je bio sada već moj bivši kolega gospodin Vlatko Sekulović, zamenik ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, koji se stavio na raspolaganje Vojislavu Koštunici. Mene je zvao mobilnim telefonom, izvucite listinge, pogledajte koliko je poziva bilo sa njegovog na moj telefon, da mi nudi da se stavim na raspolaganje sadašnjoj vladi, da mi nudi da helikopter dođe u Grčku po mene da bih glasala za zakon o NIS-u i da mi nudi tehničke usluge preko jednog od vaših tajkuna.
(Predsednik: Vreme.)
Pozivam državnog tužioca da me pozove i sasluša ko me je zvao, koliko puta, šta mi je nudio i koji je tajkun u pitanju, a posle toga ću, u interesu javnosti, to saopštiti i građanima Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Još jednom pozivam državnog tužioca da ne reaguje selektivno na izjave narodnih poslanika. Ne može on da zove neke, a neke da ne zove.
Evo, ja mu se stavljam na raspolaganje da me ispita ko me je zvao, koliko puta i šta mi je nudio da se stavim na raspolaganje Vojislavu Koštunici. Hvala vam.

Očigledna je, kroz sve ove diskusije ovde i vraćanje od Kulina bana, želja određenih poslanika i njihovih stranaka da se ova diskusija raspline i da prosto izgubi smisao.
Neću više u tome da učestvujem. Rekla sam šta sam imala, pozvala sam vas, predsedniče Skupštine, da na očigledne nepravilnosti reagujete. Jasno sam vam ukazala na te nepravilnosti. Nemojte vi meni da govorite šta je moja obaveza prema državnom tužiocu. Na isti način kao što je gospodin Mika Vlaović izneo ovde neke tvrdnje, na konferenciji za novinare, a što je objavljeno u medijima, iznela sam u vreme kada se glasalo o Zakonu o NIS-u. Isto je uradio i gospodin Đoković, koji je otišao još dalje i podneo krivične prijave.
Samo kažem, pravo je svakog poslanika da kaže ono što ima, obaveza je državnog tužioca da ne reaguje selektivno, nego da sve to uvaži i da sve ono što čuje iz medija, kako je rekao i u slučaju gospodina Mike Vlaovića, ispita ukoliko nađe za shodno da za to ima razloga. Dakle, nemojte vi meni to da govorite, svoju obavezu sam ispunila, na isti način kao i gospodin Mika Vlaović, vi svoju obavezu niste ispunili, jer krijete očigledan falsifikat koji je nastao u ovoj skupštini.
Što se tiče političkog morala, i time ću da završim, hvala gospodinu Nikoliću što je konstatovao da je moj lični nesporan, ali što se tiče političkog morala, bili smo zajedno, gospodo iz DSS, u DOS-u. Vi ste tada želeli da izađete iz DOS-a. Vama je vlasništvo nad vašim mandatima osporavano. Socijaldemokratska partija vam je to pravo podržala kroz glasanje u Administrativnom odboru.
Tada smo bili principijelni i politički moralni, kao što smo bili principijelni i politički moralni kada ste tražili raspravu o poverenju Vlade Zorana Živkovića, kada ste vi bili opozicija a mi pozicija, pa smo podržali vaše demokratsko pravo da se o poverenju Vladi raspravlja.
Kada je došla ova situacija, kada ste vi na vlasti, a opozicija traži to svoje demokratsko pravo, opet je Socijaldemokratska partija podržala to vaše demokratsko pravo, gospodo radikali, a oni koji su iz opozicije tražili tada to demokratsko pravo i smatrali da im pripada, nisu želeli sada vama da to pravo dozvole. Toliko o političkoj, i partijskoj i svakoj drugoj principijelnosti.
Mi smo se, gospodo, dogovarali da ćemo u ovoj državi graditi institucije, da ćemo im davati na težini, da niko neće biti iznad zakona. Pogledajte šta se danas dešava u Skupštini, pogledajte kako reaguje institucija državnog tužioca, u dva navrata, noću, kada niko ne radi, pokreće postupke koji su apsolutno u službi pritiska i iznuđivanja određenih odluka.
Još jednom kažem, ne znam šta se s vama u međuvremenu desilo, više u ovoj raspravi neću učestvovati, vi vidite šta ćete sa sopstvenim političkim moralom i savešću. Mislim da ste na putu bez povratka i da to nije dobro ni za vas, ni za Srbiju.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, pre nego što krenem da obrazlažem amandman koji sam podnela na član 8. predloženog zakona, moram da konstatujem da uz sve eventualne nedostatke koje poseduje ovaj predlog zakona o lekarskim komorama, o čemu su ovde govorili opravdano ili neopravdano narodni poslanici, veoma je važno da u što kraćem roku ovaj zakon počne da se primenjuje, jer je jako važno da se formiraju te lekarske komore i da počnu da rade.
Praksa i primeri u sprovođenju ovog zakona veoma brzo će pokazati koji su nedostaci samog predloženog zakona i to se, naravno, kroz izmene i dopune kasnije može popraviti, ali još jednom naglašavam, velika je stvar da konačno dobijemo lekarske komore i da one počnu da rade.
Vlada je usvojila neke naše ključne amandmane koje je SDP podnela na predloženi zakon o lekarskim komorama, neke nije, i ja ću ovom prilikom da obrazložim zbog čega smatram da je važno da ti naši amandmani budu usvojeni.
Dakle, na član 8, koji definiše ostale poslove komore, pored člana 7. koji definiše poverene poslove, podnela sam amandman, i to na tačku 8). Član glasi: "Pored poslova iz člana 7. ovog zakona, komora obavlja i sledeće poslove", pa u tački 8) kaže "daje inicijativu za donošenje propisa u oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja". Ja bih tu nastavila rečenicu i rekla: "i učestvuje u javnoj raspravi u postupku pripreme zakona koje u oblasti zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja predlaže Vlada."
Zašto sam predložila da se doda u tački 8) ovaj deo? Zbog toga što je shodno članu 77. Zakona o državnoj upravi propisano da su ministarstva i posebne organizacije dužne da, u pripremi zakona kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti ili kojim se uređuju pitanja koja posebno zanimaju javnost, organizuju javnu raspravu, što se bliže uređuje Poslovnikom Vlade.
Našim amandmanom je zbog toga predloženo da komora pored mogućnosti davanja inicijative bude i učesnik u javnoj raspravi u pripremi zakona koje predlaže Vlada.
U odgovoru Vlade zašto odbija ovaj amandman kaže se da se amandman ne prihvata, između ostalog, zato što bi posebno izdvajanje, a na osnovu predloženog amandmana, za učestvovanje u javnoj raspravi povodom donošenja zakona samo za komore zdravstvenih radnika, predstavljalo diskriminaciju u odnosu na sve napred navedene subjekte. Kaže se da je i bez predloženog amandmana pravo komora zdravstvenih radnika da, na osnovu Zakona o državnoj upravi, učestvuju u organizovanoj i sprovedenoj javnoj raspravi povodom pripreme zakona, kako iz oblasti zdravstva, tako i iz drugih oblasti.
Međutim, smatram da bi bilo dobro da se to ovde navede, ne samo da se podrazumeva, zbog toga što u Poslovniku o radu Vlade lepo stoji u članu 40. da program javne rasprave i rok u kome se ona sprovodi određuje nadležni odbor Vlade, i to na predlog predlagača. Znači, čisto sumnjam da se javna rasprava organizuje tako što se objavi da će biti javna rasprava, a onda ko god želi da uzme učešće, kako je to ovde definisano; članom 40. Poslovnika tačno se kaže da sam nadležni odbor Vlade raspisuje program javne rasprave i rok u kome se ona sprovodi.
Zbog toga bi bilo jako važno da se izričito kaže u članu 8, kao što sam predložila ovim amandmanom, da komora, osim toga što daje inicijativu za donošenje propisa, kako to stoji u zakonu, i učestvuje u javnoj raspravi u postupku pripreme zakona iz oblasti zdravstvene zaštite.

Koristim svoje pravo na repliku. Javljam se po članu 101. jer smatram da ima razloga da repliciram, s obzirom na to da ne želim da ulazim u određene stavove koje je gospodin Vučić, u svoje ime i ime svoje stranke, izneo.
Mislim da zaslužuje javnost Srbije da ipak zna neke činjenice. Godine 2003, kada su bili izbori, SRS na Kosovu jeste osvojila 40% glasova, ali je stranka gospodina Olivera Ivanovića, a sada SDP, a tada Demokratska alternativa, osvojila nešto više od 17% glasova. Smatram da tih 17% glasova, koje je osvojila ta stranka, čiji je predstavnik i nosilac na Kosovu bio Oliver Ivanović, ipak ima na osnovu tih 17% određeni kredibilitet da se javi kao predstavnik makar tih 17% Srba na Kosovu.
Druga stvar, zaista smatram da i predstavnici Srba sa Kosova moraju da učestvuju u nečemu što se, pre svega, tiče njihove budućnosti i njihovog života, i da predstavnici Srba sa Kosova treba da budu ljudi iz svih partija koje imaju relevantnu zastupljenost na Kosovu i Metohiji.
Ne mislim da ovde treba da licitiramo oko takvih stvari zato što to ne doprinosi slozi, nego doprinosi daljem sukobljavanju u trenutku kada nam to najmanje treba. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvaženi predsedniče Vlade, gospodo ministri, više je nego jasno da nijedno rešenje koje bude rezultat pregovora o konačnom statusu Kosova i Metohije neće moći da se smesti u ustavni okvir koji je sada na snazi. Sa tim se potpuno slažem.
To je jasno iskazano i kroz deset principa na osnovu kojih je odlučila da radi Kontakt grupa.
Toga je svestan i premijer lično i Vlada, inače u tački 10. predložene rezolucije ne bi stajalo da će se pribeći i referendumu kao mogućnosti, jer kako je to precizirao i predsednik Ustavnog suda Srbije, referendum je ustavna obaveza u slučaju da se menja status nekog dela teritorije naše zemlje. Upravo zbog toga što se naglašavanjem mogućnosti referenduma naglašava i najnegativnije rešenje po nas, a to je nezavisnost Kosova i Metohije, ono i ne treba da stoji u ovoj rezoluciji.
Očuvanje suvereniteta i integriteta, a u smislu postizanja stabilnosti i trajnog mira u regionu, ima svoje suštinsko značenje i to građani Srbije treba da znaju. To, recimo, znači formalno učešće predstavnika Albanaca sa Kosova u izvršnoj vlasti Srbije. A da li smo mi spremni da, recimo, ponudimo Albancima mesta ministra policije, privrede ili recimo pravde. Ako jesmo, zašto to glasno ne kažemo. Ako nismo, onda šta znači zalaganje za teritorijalni integritet i suverenitet, jer i Albanci koji žive na Kosovu danas, pod ovim uslovima i po ovom ustavu, predstavljaju i nosioci su dela suvereniteta ovde države.
Ova rezolucija ne sadrži ono što je suštinski interes građana srpske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji, da dobiju garanciju za evropski nivo zaštite prema preporukama Kai Eidea. Umesto velikih reči namenjenih unutrašnjoj upotrebi, podilaženju i lovu na neistomišljenike, odnosno Brankoviće, kako se ovde čulo, da vidimo koje su nam snage, mogućnosti i pozicije i šta u skladu sa istorijskom odgovornošću možemo da preduzmemo.
Ovom rezolucijom, nažalost, ne reagujemo na problem povratka koji je u direktnoj vezi sa integracijom u kosovsko društvo, na probleme povratka imovine, privatizaciju, dugoročni najam društvenog poljoprivrednog zemljišta, potrebu proporcionalne zastupljenosti u javnim službama i druga životna pitanja.
Nema povratka na stanje pre 1999. godine, jasna je i surova poruka da će se Srbija ubuduće, kako god se taj status i zvao i koliko god bude trajao, vrlo malo pitati na Kosovu i Metohiji. Zato, da se ne zavaravamo, kako god da bude glasila formulacija budućeg statusa Kosova i Metohije, a da mi ne obezbedimo suštinsku decentralizaciju i povratak imovine kao pitanje svih pitanja, nećemo imati priliku da govorimo o pobedi, već o gorkom i nenadoknadivom porazu.
Dakle, nama izmiče suštinsko pitanje koje se ne zove status Kosova i Metohije, nego status nealbanaca, pre svega Srba, u svim aspektima i u doglednoj budućnosti, a to je nešto što uređuju standardi. Smatram da još uvek imamo vremena da se fokusiramo upravo na to pitanje.
Učestale izjave premijera Srbije podsećaju na priču s kraja 90-tih o očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta, uz poštovanje ljudskih prava i legitimitet koji se može dobiti samo raspisivanjem referenduma.
Vrhunac političkog autizma predstavlja da je sudbina Kosova i Metohije u našim rukama. Pitam se, hoće li neko imati snage da kaže: car je go.
Nastavimo li ovako doživećemo pobedu poput one iz 1999. godine. Svesna sam potpuno da me neki mogu razumeti kao da navijam za suprotnu stranu ili da se ponašam po principu koplje u trnje. Ni na koji način ne sporim činjenicu da su istina i pravda na našoj strani. Ipak, ne mogu ni da budem slepa na sve ono što se događalo od NATO agresije pa do danas i što je dovelo do sadašnjeg spleta okolnosti u kojim smo prinuđeno da spasavamo što se spasiti može.
Treba li da podsećam na neke od zaključaka Kontakt grupe. Nema povratka na stanje od pre 1999. godine, nema podele, nema prisajedinjenja drugim državama. Ako ovi principi za nas nisu obavezujući, onda povlačim sve što sam rekla o potrebi da se narodu kaže cela istina.
Poznato je šta je u proteklom periodu radila međunarodna zajednica na stvaranju uslova da albanska strana dođe u današnju pregovaračku poziciju. Šta smo mi uradili da to sprečimo? Metohija je i dalje prazna. Najveći broj Srba na Kosovu i Metohiji i danas živi na rubu egzistencije. Zašto se već jednom ne kaže da i dalje nijedan jedini dinar nije dat za povratak od novembra 2003. godine, odnosno od momenta raspisivanja izbora.
Narod na Kosmetu zna, ali red je da i drugi znaju, da osim osam miliona dinara, dvadeset kuća u Belom Polju, nije za povratak kupljena niti ijedna jedina cigla. Metohija, gde je htelo, bez ikakvih uslova, da se vrati više od 6.500 porodica, i dalje je prazna. Da li se tako bori za narod i teritoriju ili je priča "što gore to bolje" ono što nas vodi u svetliju budućnost.
Da li mi uopšte znamo koji je naš konačni cilj u ovim pregovorima? Jednostavno, volela bih, htela bih da nam neko danas kaže, zbog fer pleja, zbog poštenja prema građanima Srbije, bez slavodobitnih fraza, da nam objasni šta ćemo mi to stvarno raditi i koji su naši koraci. Kako ćemo odgovoriti na deset principa Kontakt grupe, i sve to bez zavaravanja i samozavaravanja, ako je uopšte moguće. Albanci ne kriju svoju strategiju. Kakvo je to tajno oružje koje mi imamo? Hvala na pažnji.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, došli smo da poglavlja u Predlogu zakona koji govori o teškim povredama službene dužnosti. Konkretno reč je o članu 157. tačka 21) "prikrivanje od strane nadređenog službenika izvršenja povrede službenih dužnosti za koju se zaposlenom može izreći disciplinska mera prestanka radnog odnosa" jeste jedna od teških povreda službene dužnosti.
Mi iz Socijaldemokratske partije smo podneli amandman kojim tražimo da se u ovako formulisanoj tački 21) brišu reči "od strane nadređenog službenika", pa da ta tačka glasi 21) "prikrivanje izvršenja povrede službene dužnosti za koje se zaposlenom može izreći disciplinska mera prestanka radnog odnosa" predstavlja tešku povredu službene dužnosti, uz obrazloženje da nadređeni, ali i podređeni službenici jesu dužni da prijave, bolje rečeno ne smeju da prikrivaju povrede službene dužnosti za koje se zaposlenom može izreći disciplinska mera prestanka radnog odnosa.
Smatramo da je obaveza svakoga ko radi u policiji, ne samo nadređenog, ukoliko ima određena saznanja o prekršajima koji podrazumevaju kaznu prestanka radnog odnosa, recimo, na zahtev radnika unutrašnje kontrole, da prijave, ukoliko su upoznati sa takvim prekršajem i da o tome govore. Ne mogu očekivati samo od nadređenog da o tome govori ukoliko i oni lično imaju saznanja da je do takvih pojava došlo.
Smatramo da je vrlo važno, zbog dekriminalizacije policije i zbog svega što je moguće uraditi u tom smislu, da svako ko je upoznat od koga se traži da takvo delo prijavi, da o njemu govori, da ga ne sakriva, ima obavezu da to učini, bez obzira da li se radi o nadređenom ili podređenom licu.