Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, kada se kao tema dnevnog reda skupštinskog zasedanja nađe zakon koji u svom obrazloženju sadrži tako ozbiljne i teške kategorije, kao što su istina, pomirenje i odgovornost, onda verujem da je obaveza svih nas da o toj temi govorimo na najozbiljniji mogući način, uz najozbiljnije uvažavanje svakog drugačijeg mišljenja. Nažalost, prepodnevna rasprava uverila me je da baš nismo na tom tragu i da nismo u stanju da seriozno i solidno raspravljamo o ovako bitnoj temi.
Naime, ako je suština i cilj Predloga zakona, kako to predlagač tvrdi, nacionalno pomirenje, onda je ozbiljna greška tako veliku temu svoditi, u krajnjem, na pravo na penzije. Ako već pričamo o penzijama, o novcu, imamo mnogo akutnijih tema, onih tema koje postavljaju pitanja na koje građani željno očekuju odgovor.
Pre svega, ako pričamo o penzijama, moramo da odgovorimo kada ćemo učiniti mogućim da se od penzije moći, na koju već sada mnogi građani u ovoj državi imaju pravo, pristojno živeti. Recimo, moramo da se zapitamo u kojoj će meri odluka Narodne banke Srbije da ukine plaćanje na poček i dozvoljeni minus uticati da se značajno poveća broj ljudi koji će maltene biti na ivici gladi.
No, ako pričamo o nacionalnom pomirenju na način da to bude dostojno veličine i značaja same teme, sa ishodom koji će značiti veću mudrost da u budućnosti izbegnemo onu tragičnu istoriju podela ideoloških sukoba, koja nas kao zla kob prati kroz vekove, onda je trebalo da u ovoj skupštini raspravljamo sve dok jednoglasno ne donesemo deklaraciju o nacionalnom pomirenju ili da uopšte ne raspravljamo, nego da se van ove sale dogovorimo, a onda da dođemo ovde svi zajedno i da na jednoj svečanosti, upriličenoj tim povodom, usvojimo jednu takvu deklaraciju.
Međutim, da bismo to učinili potrebno je mnogo više tolerancije, pre svega u ovom parlamentu, više samokritičnosti i mnogo manje isključivosti, koje su posledica, u to sam duboko uverena, ne podele na četnike i partizane, nego krajnje različitog sagledavanja bliže nam prošlosti, ratova iz devedesetih, o kojima imamo jako podeljeno mišljenje i zbog čega ne možemo ili se jako mučimo da donesemo nacionalne strategije oko vrlo važnih pitanja: oko odnosa prema državnoj zajednici, oko pitanja Ustava, oko pitanja prema Hagu i zločinima uopšte. Sve su to teme koje u ovom trenutku uslovljavaju sadašnjost, a i blisku budućnost.
Dakle, ovaj predlog, kao što je već rečeno ovde, i tu se slažem, istrajava na neprimerenim kvalifikacijama, zbog čega deluje neiskreno i potencira ideološku podeljenost, staru preko pola veka.
Imam utisak da je i sam predlog nekako na mala vrata uključen ovde kao tema za raspravljanje u Skupštinu, jer je došao na dnevni red ne nekim najlegitimnijim načinom. Naime, nedopustivo je da nemamo mišljenje nadležnog ministarstva, odnosno Vlade. Koliko imam informaciju, takvo mišljenje je postojalo i ono je bilo negativno, pa je iz tog razloga povučeno.
Treća stvar, formalno je pitanje da li ovako predložen zakon uopšte može da se uvrsti kao tačka dnevnog reda ovog parlamenta dok se, shodno Zakonu o krivičnom postupku, ne izvrši ponavljanje krivičnih postupaka i na osnovu, eventualno, oslobađajućih presuda, ne izvrši rehabilitacija lica koji su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta, a osuđena su za krivična dela protiv naroda i države ili ratne zločine.
Često ovde kažete da ne priznajete odluke nekih komunističkih sudova, ali ću vas, poštovane kolege poslanici, koji to kažete, podsetiti da su ti sudovi doneli i smrtnu presudu za generala Lera, koji je bombardovao Beograd. Da li ne priznajemo i tu presudu? Da li ne priznajemo rehabilitaciju koju su ti sudovi odredili za one koji su bili žrtve Solunskog procesa, a kasnije su pomilovani?
Dakle, nisu tačne tvrdnje da je Skupština Slovenije 2. oktobra prošle godine, a na to se poziva predlagač, donela sličan zakon ovome koji se predlaže Skupštini Srbije na usvajanje. Naime, slovenačkim zakonom prava veterana priznata su svima koji su se borili protiv okupatora, ali u tom zakonu takođe jasno stoji da prava nisu priznata nikome ko je sa okupatorom sarađivao i ko je bio protiv partizana, Narodnooslobodilačkog pokreta.
Peto, smatram da je apsurdno da se pravo na penziju Ravnogorcima obezbeđuje, kako Predlog zakona predviđa, uz potvrdu dva svedoka, jer smatram da je to bila karikatura i onda kada se to činilo, a bile su u pitanju partizanske spomenice.
Prema tome, da zaključim, za SDP ovaj predlog zakona nije relevantan u dovoljnoj meri da bi se na jednu istorijsku kontraverzu stavila tačka. Takođe, smatram da nije dovoljno ovakav predlog zakona podržati, uz najgrublje diskvalifikacije i uvredljive reči upućene predsedniku stranke koja je zakon predložila.
Ako je tako i ako se ovaj zakon donosi u takvoj atmosferi, onda je i ova rasprava, poštovane kolege poslanici, obična farsa i gubljenje vremena. Onda je samo reč o težnji, to je moje duboko uverenje, o nameri da se ušićari na velikoj temi ili da se makar ne izgubi ništa od biračkog tela kome smo već simpatični.
(Predsednik: Molim vas, isteklo je duže od minut.)
Što se SDP tiče, SDP uvek ima ispružene ruke za svaku vrstu pomirenja. Smatram da je borba protiv fašizma jedna od najsvetlijih tačaka u istoriji ovog naroda i da na način na koji smo stavili ovu temu, i uopšte temu o pomirenju na dnevni red, dakle, ne kroz rezoluciju ili deklaraciju, nego na način da diskutujemo o penzijama, mi na ozbiljan način devalviramo priču, a mislim da to potvrđuje i tok rasprave koja je do sada bila vođena.