Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7625">Ljiljana Nestorović</a>

Ljiljana Nestorović

Socijaldemokratska partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, u članu 111. Predloga zakona utvrđeno je da poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti isplatu minimalne zarade. U članu 112. Predloga zakona utvrđeno je ko donosi odluku o visini minimalne zarade, pa je rečeno da je to socijalno-ekonomski savet i u određenim slučajevima Vlada.
Našim amandmanom predložili smo da se utvrdi pod kojim uslovima se može isplatiti minimalna zarada. Drugim rečima, želeli smo da preciziramo kada se sa osnovne zarade koju zaposleni prima može preći na ugovaranje minimalne zarade.
Amandmanom smo predložili da se opštim kolektivnim ugovorom utvrde uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu da ugovore minimalnu zaradu.
Vlada je amandman odbila sa obrazloženjem da je zakon o radu zasnovan na konceptu ugovaranja zarade i da bi se moglo desiti da, dok se ne zaključi opšti kolektivni ugovor gde bi se utvrdili ti uslovi, praktično bi bilo onemogućeno ugovaranje minimalne zarade. Ovo obrazloženje Vlade svakako je tačno.
Međutim, smatrali smo da bi bilo dobro da se u zakonu ili u opštem kolektivnom ugovoru, ili u kolektivnom ugovoru kod poslodavca, utvrde ti uslovi koji se, bez sumnje, moraju vezivati za uspešnost poslodavca i njegove finansijske mogućnosti da isplati osnovnu zaradu.
U jednom od ranijih zakona o radu, ne u važećem nego u onom koji je važio pre 2001. godine, isplata minimalne zarade bila je vezana za finansijske mogućnosti poslodavca, taj zakon je sadržao i jednu drugu odredbu koja je bila logična i pravična, ali nažalost pokazalo se da nije bila i moguća.
Tim zakonom je bila utvrđena obaveza poslodavca da zaposlenom, kad se steknu uslovi, nadoknadi razliku između minimalne i osnovne zarade, pa su zaposleni dobijali sudske presude u svoju korist, koje se nisu mogle izvršiti.
Mi našim amandmanom nismo želeli takvu situaciju. Hteli smo da sprečimo poslodavce koji imaju mogućnosti za isplatu osnovne zarade da zaposlenom ne ponude zaključenje ugovora sa minimalnom zaradom, jer im u sadašnjim uslovima za takve zloupotrebe pogoduje klima. Naime, kažu, čega mnogo ima, to ne vredi ništa. Dakle, trenutno je na tržištu ljudskog rada ponuda veća od potražnje.
Međutim, moram priznati da smo imali dilemu da li da uopšte podnesemo ovaj amandman, jer smo otprilike znali kakav će biti odgovor Vlade i znali smo da će Vlada zastupati tržišni koncept zakona.
Dakle, Vlada je naš amandman odbila. Mi se nadamo da će, u suštini, ako je već tako, ako je tržišni koncept do kraja prihvaćen, tržište svojim zakonima delovanja držati u ravnoteži isplatu zarada i da zloupotreba neće biti, jer svaka zloupotreba na posletku ipak najviše štete nanosi poslodavcima.
Zaista se nadam da će u Srbiji doći vreme kada će poslodavcu, ukoliko ne isplati dogovorenu zaradu jedan, dva, tri meseca, kao što je u drugim stabilnim državama, preduzeće ići u bankrot, u stečaj, a ta situacija neće moći, kao što je ovde to slučaj, da se prolongira godinama i decenijama.
Zahvaljujem, predsedavajući. Uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, podnela sam amandman na član 16. Predloga zakona, koji se tiče obaveze poslodavaca i u kome se navodi da je poslodavac dužan, molim da se obrati pažnja na redosled, jer to je u suštini krucijalna zamerka, dakle, 1) poslodavac je dužan da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu, pa tek onda ide 2) da je dužan da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad bezbednost, potom 3) navodi se da mu je obaveza da pruži obaveštenje o uslovima rada, organizaciji rada itd, zatim 4) da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu i 5) da zatraži mišljenje sindikata.
Smatram da redosled obaveza poslodavaca, kako je to ovde navedeno u članu 16, nije logičan, jer kada se neko od građana zapošljava u firmi, logično je da poslodavac nastupa tako da prvo objasni tom ko se zapošljava šta će biti uslov i organizacija rada, zatim da obezbedi bezbedan rad, da obezbedi svakodnevno obavljanje posla, pa tek onda da se za taj rad zaposlenom plati.
Predloženim amandmanom se menja redosled obaveza tako da bude logičan. Vlada kaže u svom obrazloženju zbog čega je odbila amandman, zbog toga što je upravo pravo na zaradu jedno od osnovnih ljudskih prava. Naravno da se slažem da je to tako, ali i ostala prava navedena članom 16. predstavljaju pravo.
Možda najvažnije pravo jeste da se organizuje bezbedan rad, pogotovo u Srbiji u kojoj se često dešavaju kobne nesreće na poslu, a poslodavci nisu obavezni da vode računa o uslovima rada, kako bi se sačuvalo najosnovnije pravo, a to je pravo na život. Smatram da je ovaj amandman logičan i da ga treba prihvatiti.
Dakle, ponovo da se vratimo na temu, a tema je, kao što znate, Predlog zakona o radu.
Podnela sam amandman na član 33. Predloga ovog zakona. Kao što i sami znate, član 33. definiše šta sadrži ugovor o radu. Tu je u 13 tačka pobrojano šta sve on sadrži, između ostalog, stvari kao što su: nazivi i sedište poslodavca, ime i prezime zaposlenog, mesto prebivališta, odnosno boravišta, vrstu i stepen stručne spreme zaposlenog, vrstu i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja itd.
Ovim amandmanom na član 33. predlažem da se posle tačke 3), koja kaže da ugovor o radu sadrži vrstu i stepen stručne spreme zaposlenog, doda tačka koja glasi: "3a) posebne, specijalističke obuke". Dakle, smatram da je veoma važno da se u ugovoru o radu, pored vrste i stepena stručne spreme, unesu i podaci o posebnim obukama i veštinama koje ima zaposleni, jer postoji niz specijalističkih kurseva u raznim oblastima za koje se zaposleni, kao i lica koja čekaju na zaposlenje, opredeljuju prema svojim afinitetima.
Inače, svuda je u svetu trend da upravo lice koje se zapošljava bude što više obučeno da baš specijalistički obavlja određeni deo posla, da bude stručnjak upravo za određenu vrstu posla, pa smatram da ne stoji ovo obrazloženje Vlade u kome ona odbija ovaj amandman i kaže da nije jasno šta se podrazumeva pod terminom "specijalističke obuke".
Na primer, pod tim terminom se podrazumeva, recimo, poznavanje jezika, poznavanje rada na računaru, stenografija. Može da se podrazumevaju i razne specijalizacije, recimo, na pravnom i ekonomskom fakultetu postoje razne jednogodišnje specijalizacije, koje vas npr. na pravnom fakultetu čine specijalistom za sklapanje međunarodnih ugovora, a koje kada završite, u suštini, ne menjaju stepen određene stručne spreme. Dakle, nalaze se u okviru istog stepena stručne spreme.
Takođe, Vlada u svom obrazloženju kaže da poslodavac može na drugi način da se informiše o ostalim znanjima i sposobnostima zaposlenog. Međutim, znam da je i do sada bila praksa da se kroz razne kadrovske službe prave dosijei zaposlenih u kojima, recimo, to piše, ali je mnogo obavezujuće da to stoji u zakonu o radu, jer iako to postoji u nekom obliku, mislim da je koncept zastareo.
Vrlo je bitno da poslodavac prati zaposlenog, da prati sve njegove specijalizacije, stručnosti i afinitete. Možda to u ovom trenutku zvuči avangardno, ali u svakom slučaju mislim da je to neophodno i da takve službe i takav način evidencije postoji u svim modernim preduzećima, koja zaista vode računa da maksimalno iskoriste potencije zaposlenog. Upravo iz tog razloga sam predložila ovaj amandman i mislim da ništa ne bi smetalo i koncepciji zakona da se nađe u ovom zakonu.
Mislim da se gospodin Baralić, uvaženi moj kolega, i ja nismo uopšte razumeli.
Nisam govorila ovde o konkursu za zapošljavanje u kome, naravno, možete da navođenjem određenih, recimo, pojedinosti takve vrste, kao, šta su poželjni kursevi znanja, da na neki način utičete i manipulišete tim konkursom. Govorila sam o tome da je dobro da se kroz ugovor o radu na jedan sasvim drugačiji način, mislim i mnogo efikasniji, u suštini vodi evidencija o potencijalima i znanjima zaposlenih, jer to može da koristi samom poslodavcu, pre svega, ako to poštuje i u to stalno ima uvid.
Ovako, znam da postoje kadrovske službe, ali nikada ne koriste te informacije, jer stoje negde po fiokama ti podaci i niko o tome ne vodi računa.
Vrlo je važno da poslodavac u svakom trenutku ima u vidu da ako sam, recimo, završila pravni fakultet i osim toga imam i neki specijalistički kurs koji mi daje posebna znanja, kao što sam malopre kazala i držim se tog primera o potpisivanju međunarodnih ugovora, to je ono što će njemu da koristi, ne samo meni, nego njemu i čitavom sistemu.
Dakle, mislim da ne može da ima štete, jer nije to način da se manipuliše. Uostalom, ako gledate na taj način, onda svaka stvar u životu, pa i ovaj zakon, može da se upotrebi ili zloupotrebi. Naravno, treba to onemogućiti što je moguće više samim zakonskim predlogom, ali na kraju krajeva, nije ideja da gledamo kako se može zloupotrebiti, nego kako se može upotrebiti.
Uvaženi predsedniče Skupštine, kolege narodni poslanici, ministar Lalović je govorio u svom uvodnom izlaganju o novim radno-pravnim institutima i moje uvažene kolege, predstavnici poslaničkih grupa, izneli su svoje mišljenje o Predlogu zakona o radu.
Poslanici SDP napravili su za bolje razumevanje teksta jedan kratak uporedni pregled novog i postojećeg zakona, koji nije na ovakav način sadržan u obrazloženju samog zakona, koji je ovde, kao predlog, na dnevnom redu.
Prva suštinska razlika nalazi se već na početku Predloga zakona. U Predlogu novog zakona utvrđeno je da se prava i obaveze uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, koji inače donosi poslodavac, samo kada je to zakonom određeno. Predlogom novog zakona određeno je da se pravilnik donosi ako se saglasnost zaključivanja kolektivnog ugovora ne postigne u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora, s tim što su i posle donošenja pravilnika o radu učesnici dužni da nastave pregovore o zaključenju kolektivnog ugovora, i ako do zaključenja kolektivnog ugovora dođe, pravilnik o radu prestaje da važi.
U postojećem zakonu pravilnik o radu donosi se posle neuspelih pregovora, ali bez ikakve dalje obaveze da se nastavi pregovaranje u cilju zaključenja kolektivnog ugovora. Zatim, Predlogom novog zakona predviđena je mogućnost da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca utvrdi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa zakonom, što je vrlo stimulativno. Takva mogućnost u važećem zakonu, kao što znate, ne postoji.
Predlogom novog zakona detaljno su utvrđena prava i obaveze zaposlenih i poslodavaca. Jedna od obaveza poslodavca je da zaposlenom obezbedi obavljanje poslova. To, drugim rečima, znači da se od zaposlenog traži da savesno i odgovorno radi, ali tek kada mu se jasno stavi do znanja šta je to njegov posao i odredi tzv. radni zadatak, što znači da organizacija rada kod poslodavca mora da bude na mnogo višem nivou nego što je to do sada bio slučaj.
Smatram da, pored sistemskih nedostataka, za većinu zapuštenih i propalih preduzeća nisu toliko odgovorni zaposleni, koji navodno nisu znali ili nisu hteli da rade, već pre svega dosadašnji poslodavci i slabo obučeno rukovodstvo, koji ne poznaju međunarodne standarde Međunarodne organizacije rada. U postojećem zakonu postojala je samo obaveza poslodavca da zaposlenog upozna sa organizacijom rada, a ona je bila uglavnom loša.
Inače, organizacija rada zasnovana na međunarodnim standardima podrazumeva da zaposleni svakodnevno dobija radni nalog za obavljanje svog posla, a da u toku dana postoji redovna kontrola izvršenja tih poslova, i to je, u suštini, ključna stvar. Svako ko radi u privredi i koga se tiče ovaj zakon zna da je upravo to ključna stvar.
U Predlogu novog zakona propisana je zabrana i neposredne i posredne diskriminacije, kao i zabrana uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja. U postojećem zakonu navedena je samo opšta odredba o zabrani svake diskriminacije.
U Predlogu novog zakona takođe je zabranjeno uslovljavati zasnivanje radnog odnosa davanjem prethodne izjave kandidata o otkazu ugovora o radu. To važeći zakon ne previđa. Verovatno da je u praksi toga bilo ili je to međunarodni standard, ali u svakom slučaju dobro je da to piše.
Zatim, ministar je to kazao, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje. Ova odredba, koje u važećem zakonu nema, može biti jako korisna, jer naglašava obavezu poslodavca da redovno izmiruje svoje zakonske obaveze.
U Predlogu novog zakona takođe je precizirano da pripravnik može da nastavi pripravnički staž kod drugog poslodavca, što u važećem zakonu jeste izazivalo nedoumice i nije bilo sasvim jasno. U Predlogu novog zakona predviđeno je da direktor može da zasnuje radni odnos kod poslodavca na određeno ili na neodređeno vreme, a ako ne zasnuje radni odnos, biće angažovan putem ugovora, koji zaključuje sa nadležnim organom, recimo sa upravnim odborom. To u važećem zakonu nije pisalo, pa je postojala dilema da li direktor zasniva ili ne zasniva radni odnos.
U Predlogu novog zakona propisana je obaveza zaposlenog da se usavršava, i to u skladu sa planom i programom obrazovanja, što znači da je utvrđena obaveza poslodavca da donosi plan i program obrazovanja. To je, po mom mišljenju, veoma važna odredba koje u važećem zakonu nema, jer će ona doprinositi razvoju ljudskog potencijala i napretku poslodavca. Korist je, dakle, i lična i opšta.
U Predlogu novog zakona godišnji odmor u minimalnom delu povećan je sa 18 na 20 radnih dana, prvi deo godišnjeg odmora povećan je sa dve na tri nedelje. U Predlogu novog zakona, takođe, propisano je da poslodavac zbog potreba posla može da promeni rešenje o korišćenju godišnjeg odmora najkasnije pet dana kada zaposleni koristi godišnji odmor po rešenju. U važećem zakonu, ovaj rok nije postojao.
Takođe, u Predlogu novog zakona utvrđena je zaštita ličnih podataka zaposlenog, tako da ih treća lica mogu koristiti samo za službene potrebe. To važeći zakon ne predviđa. U Predlogu novog zakona zaposlenom se, pored osnovne zarade, može isplatiti i stimulativni deo po osnovu doprinosa zaposlenog, po uspehu poslodavca, što sadašnji zakon ne predviđa. Predlogom novog zakona takođe je utvrđena obaveza poslodavca da zaposlenom izda obračun zarade i kada zarada nije isplaćena, što je takođe nova odredba.
Predlogom novog zakona, završiću, želim da navedem sve kvalitetne promene koji donosi novi Predlog zakona, a jedna od takvih kvalitetnih promena je i to što se Predlogom novog zakona formira fond solidarnosti iz koga će se isplaćivati propisane naknade u slučaju stečaja, a to su bankrotstva poslodavca.
To je važna mera materijalnog obezbeđenja zaposlenog koji ostaje bez posla; ovog instituta u važećem zakonu nema.
Ima tu još kvalitetnih i krucijalnih promena koje se tiču svih zaposlenih i poslodavca, ali ih neću navoditi, jer više vremena nemam. Samo da zaključim, mislim da sam obuhvatila najveći broj promena, možda ne baš svaku, ali se iz ovih nabrojanih može videti da ovaj zakon više osigurava materijalni položaj zaposlenih, precizira prava i obaveze, stvara uslove za razvijanje socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja radi postizanja sporazuma o važnim pitanjima iz života i rada. Dakle, zaštićuje ličnost i dostojanstvo zaposlenog i to tako da ni na koji način ne usporava proces rada kod poslodavca, već deluje stimulativno.
Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, poslanici SDP podržaće svaki zakon u Narodnoj skupštini ako se takvim zakonom u oblasti koja se pravno reguliše podiže kvalitet usluga, smanjuju troškovi poslovanja, gubici, poboljšava organizacija rada i ako se obezbeđuje tržišna utakmica, tj. konkurencija. Mi smatramo da predloženi zakon o železnici jeste takav zakon.
Kada je reč o javnim preduzećima, želim da naglasim da je jako važno da se zna da železnica, kao ni druga javna preduzeća ne mogu i ne smeju da koriste monopolski položaj ili zloupotrebljavaju činjenicu da su korisnici budžetskih sredstava. Javna preduzeća moraju ubuduće, kao i sva druga preduzeća, da posluju racionalno, na tržišnom principu. Ne mogu proizvoditi gubitke, a osiguravati dobar materijalni položaj za sebe.
S tim u vezi, htela bih da vam pročitam izjavu direktora ŽTP-a, koju je NIN objavio pre jedno mesec dana. U delu te izjave gospodin direktor ŽTP kaže: "Predložio sam da već sledeće godine započnemo projekat izgradnje hiljadu stanova za naše radnike. Kolegijum je prihvatio moj predlog, a Upravni odbor počeo da donosi odluke za realizaciju tog programa. Raspolažemo sa velikim površinama zemlje koja je sada neiskorišćena, a opterećena je raznim taksama. Uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu i njihovog direktora, nameravamo da zamenimo to zemljište za stanove koje ćemo dugoročno prodavati našim radnicima. Tako ćemo ogroman neiskorišćen prostor površine oko 15.000 ha pretvoriti u profitabilan posao koji će donositi velike prihode.
Odmah da se razumemo, to ne može da bude profitabilan posao koji donosi velike prihode. Valja znati ...", kaže dalje direktor ŽTP-a, "... da je Javno preduzeće ŽTP Beograd, uz vojsku, najveći vlasnik zemljišta u našoj Republici. Stručne službe preduzeća su na terenu obišle sve lokacije širom Srbije koje mogu biti interesantne za izgradnju. Krenućemo od većih gradova kao što su Beograd, Novi Sad, Niš i Kraljevo". Na kraju kaže: "Moja namera je da na taj način dođemo do velikog broja stanova kojima ćemo rešiti stambene probleme mnogih železničara". Istine radi, u daljem tekstu se takođe navodi da će zemljište biti iskorišćeno i za projekte sa Telekomom, i to u produktivne svrhe.
Zašto sam vam ovo pročitala? Naime, upravo zbog onoga što sam rekla na početku. Na primeru vam navodim korišćenje monopolskog položaja. Direktor kaže da je za hiljadu stanova obezbeđeno zemljište koje železnica ne koristi. To je državno zemljište.
Postavljam pitanje da li država ima ideju, želju i ambiciju da odredi namensko korišćenje zemljišta, ali tako da ono donosi dobit koja može ići, na primer, za modernizaciju železnice.
Ovde nije samo reč o tome za šta će se zemljište koristiti, već i o velikoj investiciji. Znate, izgradnja hiljadu stanova, bez obzira što ŽTP koristi to zemljište, predstavlja novu neprofitnu investiciju, i za ŽTP i za državu, odnosno za budžet Republike Srbije.
Da li zaposleni u drugim preduzećima mogu sebi da omoguće tako nešto, da dobiju stanove na ovaj način? Naravno da ne mogu, a svakako bi to želeli. Eto, to je korišćenje monopolskog položaja. Smatram da sada nije vreme za takve projekte. Kasnije će možda biti, ali kada krene cela privreda, kada se stvori ravnomerniji privredni ambijent. Sa ovim projektom saglasio se i Upravni odbor ŽTP, u kome sede predstavnici Vlade, kao i osnivači ovog javnog preduzeća.
Na kraju, još samo da kažem, kao što sam rekla i na početku, poslanici SDP podržaće ovaj zakon, ali zaista želim još jednom da istaknem važnost stroge kontrole trošenja para u ŽTP, jer to su, u stvari, pare naših građana, odnosno pare iz budžeta Republike Srbije.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Moram da kažem da je za SDP ovaj izmenjeni član 35 sporan, koji se u novom zakonu pojavljuje kao član 15: “Sva prava predviđena ovim zakonom odnose se na sve pripadnike NOR-a, bez obzira da li su osuđeni pravosnažnim sudskom presudama da su učestvovali u borbama protiv partizanskih odreda NOV-a i JA.” Prethodno je u zakonu koji se menja stajalo da “prava predviđena ovim zakonom nemaju borci NOR-a osuđeni pravosnažnim sudskim presudama zbog učestvovanja na strani okupatora i njihovih pomagača protiv partizanskih odreda NOV i partizanskih odreda Jugoslavije, Jugoslovenske armije i saveznika Jugoslavije.”
Zašto je sporan? Sporan je pre svega sa moralnog stanovišta, zbog toga što na neki način amnestira one koji su činili zločine, ali je pre svega sporan sa zakonskog stanovišta, jer vi ne možete pravosnažne odluke nekih sudova, pa zvali ih i komunistički, to su bili jedini sudovi u ovoj državi koji su tada postojali, da menjate na nepravni način. Dakle, da bi oni bili promenjeni, potrebno je u skladu sa važećim Krivičnim zakonom ponoviti postupke i eventualnim oslobađajućim presudama realizovati rehabilitaciju.
Ne možete ni na taj način da relativizujete i potpuno poništavate one odluke koje su ti komunistički sudovi donosili zbog toga što su oni donosili i odluke koje su, ponovila sam to u svojim prethodnim govorima, bile poput one da je komandant avijacije, kada je bombardovan Beograd, general Ler, osuđen na smrtnu kaznu, kao i mnogi ustaški zločinci.
Znači, ako ne priznajete ove odluke koje se tiču boraca Ravnogorskog pokreta, za koje se dokazivalo i dokazano je da su činili zločine, onda morate da diskvalifikujete sve druge odluke.
Smatramo da je zbog toga bilo potpuno pogrešno u ovakvom obliku ovaj zakon predvideti, da se on tiče prava i penzija, jer mnogo je svrsishodnije bilo da donošenjem rezolucije izvršimo jednu vrstu pomirenja koja bi zaista imala smisla. Ovako se plašim da i dalje vodimo besmislenu raspravu koja nas može uvući i u problem sa važećim zakonima ove zemlje.
Gospodine predsedavajući, znam da se vama žuri, ali potrebno je da čujete i ovo u prilog argumentaciji protiv ovakvog člana predloženog zakona od strane 13 poslanika SPO.
Naime, vi znate da smo mi budžet usvojili nedavno u ovoj skupštini i nemoguće je proširivati broj korisnika koji uživaju pravo na penzije.
Nepostojeće mišljenje Vlade u vezi sa ovim zakonom, a postojeće mišljenje resornog ministra za rad i zapošljavanje i socijalna pitanja, gospodina Lalovića, dalo je obrazloženje zbog čega smatra da je čitav ovaj zakon, u suštini, sa zakonskog stanovišta neprihvatljiv.
Nema tu ideoloških razloga, ima pravno-formalnih i razloga finansijske prirode. Između ostalog, kaže se da bi eventualno usvajanje ovog zakona dovelo oblast koju pokriva Ministarstvo za rad i zapošljavanje u još težu situaciju u pogledu primene, pogotovo stoga što bi primena zakona zahtevala i odgovarajuće izmene drugih sistemskih propisa, npr. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Takođe, kaže se da nisu navedeni finansijski efekti, odnosno nije dat pregled potrebnih sredstava za njihovu realizaciju. Raspoloživa sredstva u budžetu Republike Srbije nisu dovoljna za ostvarivanje svih prava po sada važećim propisima iz oblasti boračko-invalidske zaštite, te bi zbog nedostatka potrebnih finansijskih sredstava realizacija Predloga zakona bila nemoguća.
Dakle, čitam vam ono što je stručno mišljenje nadležnog ministarstva i ne želim ovom prilikom apsolutno da ulazim u ideološke i bilo koje razloge, zbog toga što je apsolutno dovoljno ovo što stoji, a tiče se strogo pravno-formalnih razloga.
Javljam se po Poslovniku, a propo izlaganja gospodina Pejčića pre nego što ste dali kratku pauzu, jer je gospodin Pejčić konstatovao ovde da ne postoji nikakvo mišljenje nadležnog ministra, gospodina Slobodana Lalovića, koga je predstavio kao ministra iz SDP, uz konstataciju da takvog mišljenja nikada neće ni biti.
Inače, juče sam na početku svog govora ovde rekla da mi se čini da je ovaj predlog o pomirenju, kako se kaže u obrazloženju, i to nacionalnom, nekako na mala vrata ušao u Skupštinu, jer ne možemo o velikim temama pričati na način da ih svodimo na plate, odnosno na novac, jer ako je priča o nacionalnom pomirenju, onda treba da bude u vidu svečane deklaracije o pomirenju, koju bi ova skupština bez rasprave usvojila.
Moram da demantujem gospodina Pejčića, pošto evo ga mišljenje gospodina Lalovića, dato još 9.11.2004. godine. Da ne bi čitala ovo mišljenje, jer svako može da ga dobije, ono što je bitno za sve poslanike i za javnost Srbije, a posebno je bitno za SDP, da se zna da u ovom mišljenju apsolutno ne postoji niti jedna ideološka ili politička odrednica.
Mišljenje se isključivo zasniva na analizi Predloga zakona, kako ga je predložilo 13 poslanika iz SPO. Ono što jeste ovde problem, još jednom želim da ponovim, što nije pronađen pravi i adekvatan način da se o velikim temama, kao što je nacionalno pomirenje, po zakonu u čijem obrazloženju stoje velike kategorije, kao što su istina, pomirenje i budućnost, govori na način da se tema svodi na plate, da se ovde licitira zločinima, da se o tome raspravlja u jednoj apsolutnoj netolerantnoj atmosferi.
Apelujem na sve vas da iskoristimo ovu raspravu, a želim da verujem da je intencija poslanika SPO bila nacionalno pomirenje, a ne priča da se relativizuju zločini, apelujem da se ovde međusobno ne diskvalifikujemo, ne vređamo, jer to nije dobro ni za nas ni za naš budući rad, nije dobro za Srbiju, nije dobro ni za one koji nas gledaju van Srbije.
Još jednom, istine radi, mišljenje postoji i ono je negativno, i moram da kažem da je apsolutno pogrešan pristup i da već dva dana, a možda ćemo još dva dana kako stvari teku, na ovaj način raspravljamo o tako važnim i bitnim stvarima. Hvala.
Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, kada se kao tema dnevnog reda skupštinskog zasedanja nađe zakon koji u svom obrazloženju sadrži tako ozbiljne i teške kategorije, kao što su istina, pomirenje i odgovornost, onda verujem da je obaveza svih nas da o toj temi govorimo na najozbiljniji mogući način, uz najozbiljnije uvažavanje svakog drugačijeg mišljenja. Nažalost, prepodnevna rasprava uverila me je da baš nismo na tom tragu i da nismo u stanju da seriozno i solidno raspravljamo o ovako bitnoj temi.
Naime, ako je suština i cilj Predloga zakona, kako to predlagač tvrdi, nacionalno pomirenje, onda je ozbiljna greška tako veliku temu svoditi, u krajnjem, na pravo na penzije. Ako već pričamo o penzijama, o novcu, imamo mnogo akutnijih tema, onih tema koje postavljaju pitanja na koje građani željno očekuju odgovor.
Pre svega, ako pričamo o penzijama, moramo da odgovorimo kada ćemo učiniti mogućim da se od penzije moći, na koju već sada mnogi građani u ovoj državi imaju pravo, pristojno živeti. Recimo, moramo da se zapitamo u kojoj će meri odluka Narodne banke Srbije da ukine plaćanje na poček i dozvoljeni minus uticati da se značajno poveća broj ljudi koji će maltene biti na ivici gladi.
No, ako pričamo o nacionalnom pomirenju na način da to bude dostojno veličine i značaja same teme, sa ishodom koji će značiti veću mudrost da u budućnosti izbegnemo onu tragičnu istoriju podela ideoloških sukoba, koja nas kao zla kob prati kroz vekove, onda je trebalo da u ovoj skupštini raspravljamo sve dok jednoglasno ne donesemo deklaraciju o nacionalnom pomirenju ili da uopšte ne raspravljamo, nego da se van ove sale dogovorimo, a onda da dođemo ovde svi zajedno i da na jednoj svečanosti, upriličenoj tim povodom, usvojimo jednu takvu deklaraciju.
Međutim, da bismo to učinili potrebno je mnogo više tolerancije, pre svega u ovom parlamentu, više samokritičnosti i mnogo manje isključivosti, koje su posledica, u to sam duboko uverena, ne podele na četnike i partizane, nego krajnje različitog sagledavanja bliže nam prošlosti, ratova iz devedesetih, o kojima imamo jako podeljeno mišljenje i zbog čega ne možemo ili se jako mučimo da donesemo nacionalne strategije oko vrlo važnih pitanja: oko odnosa prema državnoj zajednici, oko pitanja Ustava, oko pitanja prema Hagu i zločinima uopšte. Sve su to teme koje u ovom trenutku uslovljavaju sadašnjost, a i blisku budućnost.
Dakle, ovaj predlog, kao što je već rečeno ovde, i tu se slažem, istrajava na neprimerenim kvalifikacijama, zbog čega deluje neiskreno i potencira ideološku podeljenost, staru preko pola veka.
Imam utisak da je i sam predlog nekako na mala vrata uključen ovde kao tema za raspravljanje u Skupštinu, jer je došao na dnevni red ne nekim najlegitimnijim načinom. Naime, nedopustivo je da nemamo mišljenje nadležnog ministarstva, odnosno Vlade. Koliko imam informaciju, takvo mišljenje je postojalo i ono je bilo negativno, pa je iz tog razloga povučeno.
Treća stvar, formalno je pitanje da li ovako predložen zakon uopšte može da se uvrsti kao tačka dnevnog reda ovog parlamenta dok se, shodno Zakonu o krivičnom postupku, ne izvrši ponavljanje krivičnih postupaka i na osnovu, eventualno, oslobađajućih presuda, ne izvrši rehabilitacija lica koji su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta, a osuđena su za krivična dela protiv naroda i države ili ratne zločine.
Često ovde kažete da ne priznajete odluke nekih komunističkih sudova, ali ću vas, poštovane kolege poslanici, koji to kažete, podsetiti da su ti sudovi doneli i smrtnu presudu za generala Lera, koji je bombardovao Beograd. Da li ne priznajemo i tu presudu? Da li ne priznajemo rehabilitaciju koju su ti sudovi odredili za one koji su bili žrtve Solunskog procesa, a kasnije su pomilovani?
Dakle, nisu tačne tvrdnje da je Skupština Slovenije 2. oktobra prošle godine, a na to se poziva predlagač, donela sličan zakon ovome koji se predlaže Skupštini Srbije na usvajanje. Naime, slovenačkim zakonom prava veterana priznata su svima koji su se borili protiv okupatora, ali u tom zakonu takođe jasno stoji da prava nisu priznata nikome ko je sa okupatorom sarađivao i ko je bio protiv partizana, Narodnooslobodilačkog pokreta.
Peto, smatram da je apsurdno da se pravo na penziju Ravnogorcima obezbeđuje, kako Predlog zakona predviđa, uz potvrdu dva svedoka, jer smatram da je to bila karikatura i onda kada se to činilo, a bile su u pitanju partizanske spomenice.
Prema tome, da zaključim, za SDP ovaj predlog zakona nije relevantan u dovoljnoj meri da bi se na jednu istorijsku kontraverzu stavila tačka. Takođe, smatram da nije dovoljno ovakav predlog zakona podržati, uz najgrublje diskvalifikacije i uvredljive reči upućene predsedniku stranke koja je zakon predložila.
Ako je tako i ako se ovaj zakon donosi u takvoj atmosferi, onda je i ova rasprava, poštovane kolege poslanici, obična farsa i gubljenje vremena. Onda je samo reč o težnji, to je moje duboko uverenje, o nameri da se ušićari na velikoj temi ili da se makar ne izgubi ništa od biračkog tela kome smo već simpatični.
(Predsednik: Molim vas, isteklo je duže od minut.)
Što se SDP tiče, SDP uvek ima ispružene ruke za svaku vrstu pomirenja. Smatram da je borba protiv fašizma jedna od najsvetlijih tačaka u istoriji ovog naroda i da na način na koji smo stavili ovu temu, i uopšte temu o pomirenju na dnevni red, dakle, ne kroz rezoluciju ili deklaraciju, nego na način da diskutujemo o penzijama, mi na ozbiljan način devalviramo priču, a mislim da to potvrđuje i tok rasprave koja je do sada bila vođena.
Uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, podnela sam amandman na član 29. Predloga zakona. Taj član glasi: "Otpust iz državljanstva Republike Srbije neće se odobriti ako je to neophodno iz razloga bezbednosti ili odbrane zemlje, iz razloga uzajamnosti ili ako to zahtevaju ekonomski i drugi interesi Srbije i Crne Gore".
Amandman sam podnela iz sledećih razloga. U članu 28. koji prethodi članu 29. nabrojani su uslovi koji su potrebni da bi jednom licu bio prihvaćen zahtev za otpust iz našeg državljanstva. Dakle, da bi dobilo rešenje za otpust, lice mora da ispunjava sledeće uslove: da je navršilo 18 godina života, da nema smetnji u pogledu vojne obaveze, da je izmirilo poreze i druge zakonske obaveze u Srbiji i Crnoj Gori, da je regulisalo imovinske obaveze iz bračnog odnosa, da se protiv njega ne vodi krivični postupak i da ima strano državljanstvo ili dokaz da će biti primljen u strano državljanstvo.
U članu 42. Predloga zakona vrlo je precizno propisano da se otpust iz državljanstva Republike Srbije neće dati, odnosno neće se prihvatiti odricanje od državljanstva Republike Srbije dok traje ratno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti ili vanredno stanje. Hoću da kažem da su u članu 29. kriterijumi potpuno neprecizni, široki i da pozivanjem na ovaj član MUP praktično može da postupa kako hoće.
Naime, zakon mora da bude jasan i precizan, a ovaj član to nije i on je nepotreban, s obzirom da postoje članovi 28. i 42, koji su vrlo precizni. Recimo, šta znači to ekonomski interes zemlje, ko procenjuje i na osnovu kojih kriterijuma precizno definisanih da se o tome radi.
Takođe, u obrazloženju zakona jesam pročitala da će se ovaj član odnositi jedino na pojedine slučajeve, kada se odlučuje o zahtevima naših državljana na privremenom radu u inostranstvu, jer je poznato da bi naši državljani dobili radnu dozvolu u Nemačkoj i da moraju da imaju rešenje o odbijanju otpusta državljanstva našeg. Međutim, smatram da to stoji samo u obrazloženju zakona, a ako se to ne pročita, a posle usvajanja i objavljivanja ovog zakona to obrazloženje nema nikakvo pravno dejstvo, niti bilo koga obavezuje.
Dakle, šta je garancija da će neki činovnik MUP-a ovaj član zakona primenjivati samo kada je reč o zahtevima naših građana na privremenom radu u inostranstvu. Smatram da zbog toga ovaj član ne treba prihvatiti, jer omogućava s jedne strane dalju birokratizaciju samog činovničkog aparata i svojevrsnu zloupotrebu, a pri tom je sve što je njime htelo da se postigne definisano sa ova druga dva člana koja sam navela.
Podnela sam amandman na član 41. u smislu da se taj član potpuno briše.
Član 41. predloženog zakona o državljanstvu glasi: "Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove može odbiti zahtev za sticanje državljanstva Republike Srbije prijemom ili prestankom državljanstva Republike Srbije, iako su ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom, ako oceni da postoje razlozi od interesa za Republiku Srbiju zbog kojih zahtev za sticanje ili prestanak državljanstva treba odbiti."
Smatram da se ovim članom 41. suspenduje sve ono dobro što je definisano, inače, po mom mišljenju, vrlo korektnim i dobrim Predlogom ovog zakona. Naime, ovim se narušavaju sva utvrđena pravila iz Predloga zakona za sticanje, odnosno za prestanak državljanstva. Navedenim članom dato je pravo ministarstvu da licu koje ispunjava baš sve uslove iz zakona za prijem ili prestanak državljanstva odbije zahtev ako oceni, kako se navodi - da postoje razlozi od interesa za Republiku Srbiju zbog kojih zahtev za sticanje ili prestanak državljanstva treba odbiti.
Dakle, dezavuiše se čitav zakon koji je precizan i dobar, i smatram da uslovi za prijem, kao i uslovi za prestanak državljanstva u zakonu moraju da budu vrlo eksplicitno navedeni, a proizvoljne ocene državnih organa koji o zahtevu odlučuju, bez obzira što se ovde radi o prvostepenom postupku, moraju biti svedene na minimum, odnosno, najbolje je da ih uopšte nema. Ima ovakvih odredbi u nekim zakonima, još uvek se pronalaze, ali ih treba izbegavati u novim zakonima jer su zastarele i kontraproduktivne.
Još jednom moram da ponovim svoje uverenje da se jednim ovakvim članom, vrlo opšte napisanim, bez obzira što se slažem da je potrebno  neku vrstu diskrecionog prava omogućiti i ministru, bez dodatnih preciziranja apsolutno dezavuiše sve što je bila intencija u prethodnim članovima.
Šta znači - diskreciono pravo i da li je to pravo ministra, to ovde ne stoji. Dakle, šta znači da iako ispunjavate sve uslove neko može, zbog nekih razloga koji ni na koji način nisu precizirani, da vam sva ta prava oduzme. Pretpostavljam da ste imali i druge razloge da se ne složite sa mnom, ali volela bih da ih preciznije čujem.
Govorim o članu 45, s tim što mojim amandmanom predlažem da se briše stav 2. člana 45, jer kako se kaže ovim članom - ako ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove u postupku utvrdi da je neko lice steklo državljanstvo Republike Srbije ili da mu je prestalo državljanstvo Republike Srbije suprotno propisima o državljanstvu koji su važili u vreme sticanja ili prestanka državljanstva, naročito na osnovu lažne ili falsifikovane isprave ili izjave, na osnovu netačnih činjenica, zloupotreba i nepravilnosti u sprovedenom postupku, doneće rešenje o poništenju.
U stavu 2, za koji predlažem da se briše, kaže se da rešenje o sticanju i prestanku državljanstva Republike Srbije ne može se poništiti ako bi lice iz stava 1. ovog člana ostalo bez državljanstva, odnosno postalo apatrid.
Naime, gospodo uvažene kolege narodni poslanici, posebno oni koji su pravnici, ništa što je zasnovano na falsifikatu i lažnoj izjavi ne može da bude zakonski prihvatljivo. Nikakvi izuzeci u tom smislu ne treba da budu pravljeni. Sva takva rešenja se poništavaju, a onaj ko to uradi čini krivično delo.
Bez obzira što znam i pročitala sam u vašem objašnjenju da vi sledite onu intenciju koju imaju sve međunarodne povelje, da se broj apatrida smanji, odnosno da se oni nikako ne stvaraju, to je potpuno jasno, ali nigde u toj povelji ne stoji takva stvar. Jeste da postoji intencija, ali ne po svaku cenu, da ih uopšte nema, jer u svojoj ruci upravo držim povelju koja je osnovna i vama bila, to je Evropska konvencija o državljanstvu iz 1997. godine.
Dakle, u članu 7. koji nosi naslov - Gubitak državljanstva eh lege, znači, po sili zakona ili na inicijativu države ugovornice, kaže se da država ugovornica ne sme da predvidi svojim unutrašnjim pravom gubitak njenog državljanstva eh lege, ili na inicijativu te države ugovornice, izuzev u sledećim slučajevima - pa se navodi koji su to slučajevi. Između ostalog, pod b) da sticanje državljanstva države na prevaru korišćenjem lažnih informacija ili skrivanjem bilo koje relevantne činjenice koja se može propisati podnosiocu zahteva, pa čak u tački 3) kaže da država ugovornica ne može da predvidi svojim unutrašnjim pravom gubitak njenog državljanstva na osnovu stava 1. i 2. ovog člana, osim slučajeva pomenutih u stavu koji sam pročitala, a to je da je došlo do državljanstva na prevaru, korišćenjem lažnih informacija ili skrivanjem bilo koje relevantne činjenice.
Čak i ova konvencija iz 1997. godine, na koju se pozivate, kaže: napravite apatrida, ukoliko je ovo primenio. Čitala sam ovu i druge povelje, i jasno stoji da čak i kada nastaje apatrid, morate da se pridržavate pre svega krivičnog prava i ovog drugog, o upravnom postupku.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, dobro je što je ovaj zakon danas na dnevnom redu. Da je bilo sreće bio bi odavno na dnevnom redu jednog ovakvog tela, odnosno Narodne skupštine, još u vreme kada se raspadala SFRJ, jer mislim da su se mnogi problemi tada pojavljivali upravo zbog nepostojanja sluha države.
Ovakav liberalan zakon, kao što je ovaj, potreban je, jer su mnogi ljudi koji imaju prirodno pravo, po ovom zakonu sada definisano da budu građani Srbije, to pravo izgubili, proveli godine bez tog prava. Njihovi životi su u velikoj meri bili gori nego što su inače mogli da budu, tako da mislim da je ovaj zakon, koji je sada ovde pred nama, trebalo, da je bilo sreće i pameti, mnogo ranije da se nađe pred narodnim poslanicima ovog cenjenog doma.
Svejedno, nema nikakve sumnje da je potrebno doneti novi propis kojim bi se uredila oblast državljanstva radi usklađivanja kako propisa iz ove oblasti sa Ustavnom poveljom državne zajednice, tako i Zakonom za sprovođenje Ustavne povelje. Dalje, radi usklađivanja sa međunarodnim standardima sadržanim u konvencijama, a pre svega u Evropskoj konvenciji o državljanstvu, na šta se u obrazloženju predlagač zakona i poziva.
Inače, osnovni principi Evropske konvencije iz 1997. godine o sticanju državljanstva jesu da svako lice ima pravo na državljanstvo i jeste sprečavanje nastanka apatrida, odnosno lica bez državljanstva, kao i da niko ne sme biti proizvoljno lišen svog državljanstva.
U daljem tekstu konvencije sadržan je niz pravila za ostvarivanje ovih principa, ali i izuzetaka kad se proklamovana načela ne mogu ostvariti.
Sasvim je jasno da se Predlogom ovog zakona zaista ublažuju uslovi za sticanje državljanstva, omogućava se dvojno državljanstvo, proširuje krug lica za sticanje državljanstva i uspostavlja vođenje evidencije. Međutim, analizirajući ovaj zakon došla sam do saznanja da u Predlogu ovog zakona postoji nekoliko članova, tačnije rečeno tri člana kojima se sve što je u ovom zakonu dobro relativizuje i kojima se omogućava samovolja državnih organa, u ovom slučaju MUP-a.
Jedan od ova tri sporna člana čak je direktno suprotan uspostavljenom pravnom poretku naše zemlje, ali i međunarodnim konvencijama, tačnije Evropskoj konvenciji o sticanju državljanstva, na koju se pozivate, reč je o članu 45. Iskoristiću vreme što imam da u načelu kažem šta je po mom mišljenju problem.
U članu 45. se definiše da je potrebno održati pravo na državljanstvo ili poništiti odluku koju ste doneli na osnovu izjave nekoga da se želi odreći državljanstva ukoliko, pa navodite – na osnovu lažne ili falsifikovane izjave ili izjave na osnovu netačnih činjenica ili drugih zloupotreba i nepravilnosti u sprovedenom postupku, odnosno za takvo lice upisano u evidenciju državljana doneće se rešenje o poništenju sticanja ili prestanka državljanstva.
U 2. stavu stoji da se rešenje o sticanju i prestanku državljanstva Republike Srbije ne može poništiti ako bi lica iz stava 1. ovog člana ostala tom prilikom bez državljanstva, odnosno postala apatridi. Tu se pozivate na Konvenciju usvojenu 1997, koja to pitanje definiše 7. članom koji ima naslov – gubitak državljanstva po sili zakona ili na inicijativu države ugovornice. Lepo se kaže da je zakonodavac dužan da izbaci sve one odredbe koje jedno lice ostavljaju bez državljanstva, ukoliko se ona primene.
Ne znam da li je propust onoga ko je analizirao ovu konvenciju, jasno stoji da je sticanje državljanstva države na prevaru, korišćenjem lažnih informacija ili skrivanjem bilo koje relevantne činjenice koje se može propisati podnosiocu zahteva, mora usloviti upravo poništenje prethodno donete odluke, kada se nije imalo u vidu da je prevara ili falsifikat u pitanju.
Imate to podvučeno dalje u tom članu gde kaže da država ugovornica, država koja je članica Saveta Evrope, ne može da predvidi svojim unutrašnjim pravom gubitak državljanstva na osnovu svih ovih stavova koje su ovde definisali, a osim ako bi primenom tog zakona lice postalo apatrid, izuzev slučajeva koje sam pomenula, ukoliko se poslužio nekom prevarom, falsifikatom i sličnim stvarima.
Ne samo da ovim članom 45. dezavuišete naš Krivični zakon i Zakon o opštem upravnom postupku, već i Konvenciju koja striktno kaže da upravo samo u tom slučaju treba oduzeti pravo na državljanstvo ili poništiti odluku da je lice tražilo da se odrekne državljanstva. Svoje pravo, pošto sam podnela amandman na taj član, iskoristiću dodatno, da vas uverim da je napravljena greška kojom se daje legitimitet kriminalnom delu, a to ne može da bude osnov, čak i kada lice ostaje bez državljanstva.