Predloženi član 2. zakona glasi u svom prvom stavu: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi koja bi mogla da ugrozi slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju."
Predlažem da se u tom članu 2. predloženog zakona stav 1. promeni i da glasi: "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, pretnji ili prevari (to je ključna reč na kojoj bih da insistiram po ovoj promeni) koja bi mogla ugroziti slobodu veroispovesti, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim uverenjima ili njihovom nepostojanju. Zabranjeno je postavljanje pitanja kojima se traži izjašnjavanje građanina o veroispovesti, verskim uverenjima ili nepostojanju verskih uverenja, izuzev za potrebe statistike i po pristanku građanina kome se to pitanje postavlja". Naravno, posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: "Crkva je odvojena od države".
To je nešto što stoji u našem Ustavu. Rešenje predloženo u stavu 1. člana 2. Predloga zakona uređuje samo pitanje zabrane prinude, što je nedovoljno. Predloženim amandmanom za stav 1, osim prinude, koja u pravnoj terminologiji označava fizičku prisilu, uvode se i drugi vidovi vršenja nedozvoljenog uticaja na svest i radnje nosioca prava, koje su u oblasti poštovanja slobode misli, savesti, veroispovesti, od većeg značaja nego sama prinuda.
Smatram da zaista u današnje vreme, kada imamo pojavu, govorile su o tome mnoge kolege ovde u načelnoj raspravi, i raznoraznih sekti koje se apsolutno u nekom svom širenju određenih verovanja iza kojih stoje koriste nedozvoljenim sredstvima i obavljaju određene radnje, koje su apsolutno u suprotnosti sa onim što zakon predviđa, odnosno što je po zakonu sankcionisano, a služe se i određenim sredstvima koje direktno možemo okarakterisati kao nastojanje da se određena osoba, individua, građanin prevari. Mislim da nije dovoljno samo ovde navesti termin prinude, nego i prevare, tako da vas molim da ovaj amandman usvojite.

Smatram da me je kolega poslanik, koji je govorio pre mene i osporavao nešto sam rekla, pogrešno razumeo i smatram da ovaj zakon ovako predložen, protiv koga imam određene krupne zamerke, takođe jednostavno brani prinudu o izjašnjavanju o tome ko je koje veroispovesti, da li veruje ili ne veruje. To je prosto jedna Ustavom zagarantovana sloboda svakog građanina.
Naravno da svaki građanin ima pravo da se pozove na svoja verska uverenja u određenim situacijama, pa tako npr. i u situaciji kada je podvrgnut određenim tretmanima, recimo u bolnici, na koje on ne pristaje iz svojih verskih uverenja, to je prosto njegovo pravo i to ne može da se ospori, ali je građanin taj koji može da konzumira to svoje pravo, a niko ne treba njega da tera, da prinuđuje da konzumira to svoje pravo.
Imali smo skoro situaciju u kojoj je Ministarstvo prosvete po školama jednu anketu sprovodilo i u toj anketi postojalo je pitanje u kome se od roditelja dece tražilo da se izjasne o svojoj veroispovesti, i imali smo situaciju u kojoj se veliki broj roditelja pobunio protiv jednog takvog anketiranja, smatrajući da je to duboko zadiranje pre svega u intimnost njih i njihove porodice, i mislim da je taj njihov protest potpuno u skladu sa osnovnim ustavnim zagarantovanim pravom građanina, a to je da je pravo na veroispovest, pravo na veru. potpuno stvar lične slobode i da apsolutno niko nema pravo da o tome bilo koga anketira.

Mislim da je Venecijanska komisija bila veoma precizna i ne može da se minorizuje ono što je ona stavila kao primedbu ovom zakonu, upravo najveći akcenat stavivši na činjenicu da nisu određene stvari do kraja definisane i da je ostavljeno široko diskreciono pravo ne samo državnih organa, nego države.
Jer u mnogim članovima se čak ne pominje ni koji su državni organi dužni da urade nešto, nego samo stoji: "država". To nije način da se precizno i kvalitetno definiše jedan zakon.
Mislim da to nisu minorne i beznačajne primedbe koje su stavljene, nego su veoma važne i treba ih uvažiti, ne zato što su one po difoltu samo primedbe nekog međunarodnog tela koje mi treba da poštujemo, na šta smo se obavezali, nego mislim da je to korisno radi kvaliteta ovog zakona. Znači, ako već govorimo o nekim primedbama i ako ćemo ulaziti u suštinu tih primedbi, dajte da govorimo sa stanovišta onoga što one zaista suštinski predstavljaju, a ne da bi ih obezvredili.

Predlažem da se u članu 3, koji inače stoji ispod naslova - Ograničenje verskih sloboda, stav 2 preformuliše. U predloženoj verziji glasi: "Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravno na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na čini i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost". Moj predlog jeste da se u članu 3. stav 2. ovako definisana suština onoga što se želi ovim zakonom promeni i da glasi: "Zloupotreba slobode veroispovesti radi izazivanja i podsticanja verske, rasne ili nacionalne mržnje zabranjena je i kažnjiva." Posebno sa akcentom na ovim poslednjim rečima "zabranjena je i kažnjiva".
Smatram da je to daleko primerenije rešenje, s obzirom da su vrednosti izražene u stavu 2. člana 3. ovog zakona zaštićene i međunarodnim instrumentima, i Ustavom i zakonima koji su navedeni, pre svega u stavu 1. ovog člana, a u stvari odražavaju i suštinu onoga što je predlagač hteo.

Znači, u pitanju je član 4. predloženog zakona. Subjekti, sada ako se izbaci ovo - korporativne, kao što je urađeno usvajanjem amandmana Odbora, sada taj član 4. predloženog zakona glasi: "Subjekti slobode u smislu ovog zakona su tradicionalne crkve i verske zajednice, konfesionalne zajednice i druge verske organizacije (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice)."
Moj predlog je da se član 4. promeni i da glasi: "Sve crkve, verske zajednice, konfesionalne zajednice, druge verske zajednice (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice), kao i verske grupe uživaju iste kolektivne verske slobode, bez obzira na svoj pravni subjektivitet.
Kolektivne verske slobode mogu se ograničiti samo u skladu sa odredbama iz člana 3. ovog zakona." O njemu smo ovde iscrpno govorili.
Smatram da ova podela crkava, odnosno verskih zajednica na tradicionalne i ostale jeste u suprotnosti sa članom 13. Ustava Srbije. Podsećam, član 13. glasi: "Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovinsko stanje ili koje lično svojstvo."
To je ono što stoji u članu 13. Ustava i ako primenimo član 13. Ustava na ovaj član zakona vidimo da oni nisu u skladu, kao što ovako predloženi član 4. nije u skladu ni sa stavom 3. člana 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, koji ne pravi razliku između tradicionalnih i drugih crkava i verskih zajednica.
Član 4. suprotan je i načelu jednakosti izraženom u članu 6. Predloga zakona, a dovodi u sumnju i načelo zabrane diskriminacije izraženo u članu 2, a o tome smo takođe govorili, ne moram da podsećam. Svaka kategorizacija je opasna, makar ona bila i deklarativna.
Rešenje predloženo u Predlogu zakona u suprotnosti je sa Ustavom i međunarodnim dokumentima, jer omogućava uživanje verskih prava i slobode samo onim organizacijama koje su registrovane. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, kao i prema savetodavnom mišljenju Venecijanske komisije, registracija verskih zajednica ne sme da bude prinudna, a verske slobode ne mogu biti predmet ovakvog ograničenja.

Zaista se izvinjavam, kada sam potpuno dobronamerno konstatovala u određenim slučajevima kada smo se razmimoilazili u mišljenjima da se ne razumemo, ne da vi ne razumete, nisam mislila da vi niste sposobni da razumete, ni vi gospodine ministre, nego da se ne razumemo, ali odustajem i od toga.
Mi se veoma dobro razumemo, samo naši stavovi po određenim pitanjima su potpuno različiti, pristup je potpuno različit. Zaista sam u velikoj dilemi da li uopšte ima smisla, u stvari, bila sam u dilemi kada sam podnosila ove amandmane. Lično smatram da je nemoguće ovakav zakon uopšte na onaj način na koji bi meni lično, a verujem i velikom broju građana Srbije, bio prihvatljiv, izmeniti ovim amandmanima.
Prosto mislim da je intencija, koju ste imali na umu, to šta je bila vaša intencija, nešto što je meni lično neprihvatljivo. To se vidi iz vašeg govora. Ne želim vama ništa lošeg, vaše je pravo, vi ste očigledno neko ko je ovde došao sa svešću da treba da zastupa crkvu, pre svega Srpsku pravoslavnu crkvu, govorite bukvalno sa pozicija nekoga ko je crkveni velikodostojnik. Vi treba ovde da zastupate državu.
U državi Srbiji najviše živi srpskog naroda. Pretpostavljam da je najviše pravoslavaca, ali živi i 30 posto ljudi koji nisu Srbi. Nisu svi Srbi vernici, nisu svi muslimani vernici i vi morate, kao neko ko predstavlja građansku državu, a nadam se da mi to još uvek jesmo, i sekularnu državu, što smo dok se ovaj zakon ne usvoji, da zastupate prava svih građana Srbije.
U tom smislu je, ministre, kada kažete - sablažnjavam se, neprihvatljivo da govorite na način na koji ovde govorite. To najdublje mislim.
Ako bih gledala generički meni, koja sam i Srpkinja i pravoslavka, mogao bi da odgovara vaš način, ali nije to vaša dužnost, nije to vaš posao. Vaš posao je da zaštitite da svaki građanin ovde, kao što lepo Ustav kaže, malopre sam vam citirala, ima pravo da se garantuju sve one slobode koje su Ustavom navedene.
Vi pričate o čistoti vere. Znate li vi gde nas to vodi? To nas vodi tamo gde sam rekla - u teokratiju, u promenu, radikalnu, koncepcije društva u kome je država odvojena od crkve. Vodi nas u teokratsko uređenje i potpuno sam uverena posle ovog vašeg govora, koji ne bih da analiziram, jer stvarno ne želim da doprinosim toj vrsti uopšte rasprave, ali sam u dubokoj dilemi da li je uopšte moguće prihvatiti ovaj zakon.
Sve ono što sam rekla u načelnoj raspravi, vi ovde menjate drastično karakter društva. Ovo jeste antievropski zakon. To dokazujete time što na taj način osporavate i govorite o Venecijanskoj komisiji. Nije u redu da vaše kolege iz Vlade se pozivaju na stavove Venecijanske komisije onda kada treba doneti pravila održavanja referenduma u Crnoj Gori.
A kada treba te iste stavove uvažiti, kada je na dnevnom redu zakon o verama, onda vi to na neprihvatljiv način osporavate. Ili vam odgovara ono što kaže bez selektivnosti Venecijanska komisija ili vam ne odgovara. Ne možete vi jednom da tražite od njih mišljenje, a drugi put da dobijete, pa da ga na ovaj način osporavate. To dokazuje moju tezu da je ovo rađeno u jednom antievropskom duhu.
Trebalo je prosto da napravite jednu javnu raspravu, koja bi možda i na kvalitetniji način nego što to ovde radim, uopšte ne želim da etiketiram sebe kao nekoga ko je poznavalac ove materije, zaista se trudim da moje najdublje građansko uverenje, ono elementarno, ovde pokušam da vama ovde objasnim i da vam stvarno skrenem pažnju da način na koji diskutujete nije način jednog ministra, jednog člana vlade, već je to način nekoga ko zagovara određenu veru, religiju.
To je vaše pravo do kraja da verujete, da budete u tome ovoliko ili onoliko angažovani, ali nemojte nametati mišljenje, nemojte kršiti Ustav, gospodine ministre.

Pa nažalost, moram da repliciram. Stvarno, mislim već imam dovoljno amandmana da izađem da ih objasnim, ali potpuno kao da želite zlonamerno. Vi ne slušate šta vaš ministar, pošto je iz vaše stranke pretpostavljam, govori. On govori da postoje čistije, manje čiste religije, a pošto nisam u tom kontekstu pomenula one koji ne veruju, a vi ste sad pomenuli. Uopšte nisam pomenula pravo onih koji ne veruju, nego pošto je ministar pravio poređenje između religija time sam se bavila.
Sad kad ste već pomenuli, znači oni koji ne veruju oni su prljavi. Tu se može izvući otprilike, to je vaš kolega kazao da je prosto degutantno kako mogu da primetim da nije u redu kad se kaže za ovom skupštinskom govornicom da su određene vere čistije nego neke druge vere. E, pa uvek ću to da primetim, uvek ću to gospodine ma koliko to vama smetalo morati da primetim, jer na to me obavezuje i činjenica da sam narodni poslanik i da to podrazumeva i određene obaveze.
Kao što gospodin ministar, još jednom ponavljam, ima pravo na svoja uverenja, ali nije mu posao da kao ministar govori o tim uverenjima, niti da ih objašnjava bilo kome. Posao mu je da vodi računa da se uspostavi odgovarajuća pravna regulativa u oblasti o kojoj govorimo i da se izdejstvuju instrumenti kojima će država najbolje da poštuje i da izvršava tu pravnu proceduru i svaku drugu proceduru.
Rekla sam i u načelnoj raspravi, smisao ovog zakona postoji, naravno da ga treba doneti, ali samo na način da se definiše registracija crkava i verskih zajednica i da se definišu odnosi između tih verskih zajednica. Sve ostalo je apsolutno suvišno.
Ako mi kažemo da je crkva odvojena od države, a to jeste sada situacija, država svoja pravila definiše, koja moraju da važe za svakog građanina, bez obzira na versku, nacionalnu ili bilo koju drugu opredeljenost, bez obzira na obrazovanje. Pa ministar ovde daje sebi za pravo da uvodi određenu vrstu elitizma, govoreći naravno o veri.
Sad vas pitam, pošto je i on profano govorio o nekim stvarima, imam možda i ja pravo tako da se ponašam, pa da pitam šta ako na primer jedan ministar ima koeficijent inteligencije preko 180 i dođe ovde i kaže, to meni daje za pravo da imam elitistički pristup prema onima koji imaju manji koeficijent inteligencije. I šta ćemo mi svi ostali onda da radimo?
Pa to je ista vrsta analogije, ne može se na taj način govoriti u Skupštini. Molim vas, podnela sam amandmane određene, imam određeni stav. Trudim se da budem maksimalno racionalna. Ima dosta amandmana. U obrazloženju tih amandmana izađem, ne govorim ni minut, vas petoro izlazi ovde i bukvalno mi osporava pravo da mislim drugačije. Nemojte to da radite. Dajte da se racionalizujemo.
Vama kolega priznajem, pogrešila sam, ali eto to je neki recidiv, očigledno društva u kome smo živeli i gde su muslimani bili definisani kao narod. Oni su sada Bošnjaci. Razumeli smo se šta sam htela da kažem, u tom pravno-formalnom smislu sam pogrešila.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dakle, jedan od važnih članova ovog zakona. On glasi: "Država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica". Potpuno se slažem sa tim što se htelo reći u tom delu člana 7, dakle u prvom stavu.
Međutim, za mene je sporan drugi stav člana 7. predloženog zakona koji glasi: ''Za izvršenje pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica država pruža odgovarajuću pomoć, na njihov zahtev, u skladu sa zakonom.''
Predlažem da se drugi stav člana 7. predloženog zakona briše, a evo iz kojih razloga.
Odmah da kažem da je to jedan od članova zbog koga tvrdim da ovaj zakon ovim stavom krši princip odvojenosti države i crkve, odnosno sekularnosti ove države. Predloženim rešenjem u stavu 2. člana 7. Predloga zakona pridaje se isti pravni značaj presudama državnih sudova i odlukama verskih zajednica, što moram da konstatujem, zaista, ja makar ne znam da je igde slučaj, osim u teokratskim, fundamentalističkim državama.
Predložena formulacija takođe otvara vrata paralelnom pravosudnom sistemu, koji je izmešten iz zakonodavnih i upravnih organa.
Volela bih da mi ministra navede primer, znači, u skladu sa ovim članom, kada to država postupa na način kako je ovde definisan. Znači, zaista, ne mogu da nađem primer. Volela da mi kažete, možda ne pogađam suštinu, ali ovako kako je napisano meni ovde ovaj član sugeriše na stvaranje paralelnog pravosudnog sistema.
Pored toga, nije uopšte precizirana procedura u donošenju pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica. Da li postoji pravo žalbe na ove odluke, pravo sudske zaštite u ovom slučaju, ko je zadužen za kontrolu vezano za ovo pitanje.
Samo bih volela, pošto je veoma problematično i suštinski se stvara jedan paradržavni sistem, pa molim ministra da pojasni šta je ideja ovog člana.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine.
Dakle, gospodin Omerović i ja podneli smo amandman na član 8. Član 8. definiše prava sveštenika, odnosno verskih službenika i to u većem broju stavova.
Moj amandman konkretno odnosi se na stav 7. Taj stav 7. u ovom predlogu zakona glasi: "Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti ili iz drugih poverljivih saopštenja koja su mu data u vršenju njegove svešteničke službe".
Predlažem da se ovaj stav promeni i da glasi: "Sveštenik koji je pozvan da svedoči u bilo kom sudskom postupku može uskratiti svoj iskaz o činjenicama koje je saznao u svojstvu verskog ispovednika".
Važeći procesni zakoni u Srbiji zabranjuju saslušanje samo onih svedoka koji nisu oslobođeni čuvanja službene ili vojne tajne, dok u slučajevima verskih ispovednika zakoni govore o pravu uskraćivanja iskaza. Ova dva instituta sadržinski su potpuno različita, a radi konzistentnosti procesnog prava koja je od presudnog značaja za pravnu sigurnost stav 7. člana 8. Predloga zakona treba prilagoditi odredbama procesnih zakona.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, upravo ste imali jedno poduže izlaganje koje se ni u čemu ne razlikuje od prethodna dva poduža izlaganja koja ste ovde imali, a nisu se odnosila na suštinu amandmana nego na jednu načelnu priču.
Opet moram da ponovim svoje duboko uverenje, pošto ste me ponovo svojim izlaganjem u to uverili, da vi ovde ne predstavljate ministarstvo, samim tim i državu, samim tim i sve građane, na način na koji verujem da bi trebalo da radite posao.
Moram da kažem da se potpuno slažem sa gospodinom Krasićem i ljudima iz SRS u jednoj stvari, mada mi očigledno ovde nastupamo sa totalno drugačijih pozicija po mnogo čemu, ali u jednoj stvari se slažem: ovaj zakon je potpuno promašio materiju, ovaj zakon se bavi stvarima kojima ne treba da se bavi. On treba da obezbedi prava svakog građanina da veruje u ono u šta on želi i da ni na koji način ne bude ugrožen od strane države, od strane nekog pojedinca koji bi mu to onemogućio. Znači, da verujući nikoga drugog ne ugrozi u njegovom pravu da veruje u nešto drugo. To je jedino čime je trebalo ovaj zakon da se bavi.
Mi smo ovim predlogom zakona dovedeni u jednu potpuno neugodnu poziciju, s obzirom da je ovo i laička skupština i da mnogi od nas ne znaju ni crkvene kanone, ne znaju mnoge stvari koje ste vi nametnuli da je neophodno poznavati ovim zakonom.
Dakle, mi se ovde bavimo nečim za šta nismo pozvani, bavimo se unutrašnjim uređenjima crkava, ajde SPC, ali zamislite nekih drugih crkava. Stvarno nemam nikakvo interesovanje ni obavezu da poznajem stvari za šta me ovaj zakon prosto tera i ne mogu na kvalitetan način da pričam. Vi se bavite materijom koja uopšte ne treba da bude predmet ovog zakona.
Što se tiče ugroženih prava o kojima ste govorili, onih koji danas predstavljaju crkvu, ponovo moram da vam kažem da se, kao socijaldemokrata, pre svega, zalažem za ravnopravnost i jednake mogućnosti svih građana, nezavisno od toga šta im je profesija, nezavisno od toga u šta veruju. Prosto, jedno opšte načelo jednakih mogućnosti za sve.
Ne mogu da se otmem utisku da ste na način na koji ste ovde definisali neke stvari, vi svesno ili nesvesno pokušali ili pokušavate, i uspećete, najverovatnije, snagom većine koju imate, da stvorite jednu privilegovanu kastu. Zaista mislim da je to privilegovana kasta, jer mnoge stvari koje ne važe za ostale građane, mnoge pogodnosti koje neće biti moguće za konzumaciju ostalim građanima, vi dajete ljudima samo zato što su sveštenici.
Na primer, dajete mogućnost osnivanja univerziteta, škola, predškolskih ustanova i dajete mogućnost da svako ko je polaznik tih crkvenih obrazovnih institucija, recimo, dobije pomoć u vidu stipendija. Nama je svaki šesti student tek na budžetu. Ni to ne može da bude tako neselektivno. Ako ste već ušli u to, moraju da postoje određeni uslovi pod kojima neko može da dobije neku materijalnu dobit iz budžeta.
Takođe sam, kao vernik, duboko uverena da oni koji predstavljaju crkvu, pre svega moju crkvu, moraju da dele sudbinu građana u određenom istorijskom trenutku. Takođe verujem da danas lekari do krajnjih granica potcenjeni, da je posao učitelja, u smislu materijalne nadoknade, takođe potcenjen.
Ali, ako je nama u ovom trenutku kao društvu teško, ako mi ne možemo više da izdvojimo iz budžeta, onda ne vidim razloga da neko drugi, samo zato što se bavi poslom, a biti sveštenik je takođe jedna vrsta posla, pogotovo ako nameravate da im date plate i razne druge budžetske olakšice, mi svi moramo kao građani biti u ravnopravnom položaju u ovom društvu.
U tom smislu, mislim da ste vi određenim zakonskim rešenjima ovde doveli određenu grupu ljudi u privilegovan položaj. Znam da mnogi sveštenici ne pokazuju onu vrstu solidarnosti koju bi trebalo da pokazuju prema svojim kolegama.
Ima jako siromašnih sveštenika, ali takođe ima sveštenika koji se voze u džipovima, koji žive u veoma udobnim stanovima, koji čak, kao jedan slučaj u Šapcu, grade petospratnice.
Da li će oni sutra biti oslobođeni PDV-a na prihod koji budu imali od toga? To su problematične stvari. Zato govorim da to treba da bude uređeno drugim zakonima, budžetskim zakonom i ostalim zakonima koji regulišu gde će pare iz budžeta da idu, a ne ovim zakonom.

Član 9. pod naslovom - Pravna sposobnost crkava i verskih zajednica, kao što ime kaže definiše tu tematiku i između ostalog kaže se da organizacione jedinice i ustanove crkava i verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnim propisima crkve, odnosno verske zajednice, a na osnovu prijave crkve i verske zajednice.
Stav 3. kaže dalje - crkve i verske zajednice mogu svojim aktima menjati i ukidati svoje organizacione jedinice, organe i ustanove koje imaju svojstvo pravnog lica.
Smatram da je ovo takođe jedan član koji je argument više za moju tvrdnju koju sam ovde iznela nekoliko puta, a to je tvrdnja da stvarate u suštini određenu privilegiju.
Da li će organizacione jedinice crkve steći svojstvo pravnog lica ili one ne mogu da budu merodavni autonomni crkveni propisi. Ne znam kako se to objašnjava, ta mogućnost da neko autonomno sam sebe proglasi za pravno lice. To može da se učini samo na osnovu odgovarajućih državnih propisa.
Ovako bi značilo da crkva može da odluči ko će i pod kojim uslovima imati svojstvo pravnog subjekta, a npr. neko drugo društvo, trgovačko ili ustanova, to ne mogu jer oni, kao i njegovi delovi, stiču svojstvo pravnog lica samo po zakonu, a nikada na osnovu autonomnih propisa.
Kao što sam već rekla, radi se o zadiranju u isključive nadležnosti Republike Srbije kao države i to po ustavnom osnovu, član 72. Ustava govori o tome. Prema tome, ovakvo predloženo rešenje je protivustavno. Razumem da crkva donese odluku koji bi njen deo ili organizaciona jedinica trebalo da stekne status pravnog lica pa da onda nadležni državni organ na osnovu te autonomne crkvene odluke to uradi ukoliko su ispunjeni uslovi, ali da crkva sama sebi dodeli taj status, to apsolutno ne mogu da razumem.

Gospodine predsedavajući, drage kolege narodni poslanici, s obzirom da danas govorimo o predlogu izmena Zakona o telekomunikacijama, i ovaj zakon se uglavnom sveo na ponovnu priču o Mobtelu i na naravno još jednu eksluzivniju priču o kojoj treba čuti mnoge stvari koje bi objasnila kako se proces odigrava, a to je priča o dodeli nacionalnih frekvencija koja je ušla u svoju poslednju fazu, i ja bih da iskoristim svoje vreme govoreći upravo nešto o tim temama.
Moram da primetim da je, iako je proces posle one političke ujdurme, tvrdim da je to bila politička ujdurma protiv Mobtela i vlasnika tog preduzeća, pre svega zbog toga što je bio čovek koji je postao politički lider stranke koja je stekla popularnost veću od mnogih stranaka koje čine vladajuću koaliciju i kao takav postao problem.
Nisam primetila da je bio problem u vreme kada je išao u Banjaluku, kao uvaženi član delegacije koju je predvodio Vojislav Koštunica 2001. godine, a nisam primetila ni da je Mobtel bio problem kada je pomagao da se pravi Vlada koja je ušla u treću godinu svog mandata. Postao je problem onda kada je stekao respektabilnu podršku u biračkom telu Srbije.
Međutim, s obzirom da je čitava ta priča ušla u neke pravosudne tokove, kao i većina građana Srbije, biću strpljiva i sačekaću da vidim šta će pravosudni organi ove države da kažu o tim slučajevima i o tom slučaju. Kao i ostali građani Srbije, zabrinuta sam šta će se desiti ako ti pravosudni organi, novoizabrane sudije, pravosuđe očišćeno od korumpiranih sudija, kažu recimo da je država sprovela proces protiv Mobtela na neregularan i protivzakonit način. Ko će onda da plaća štetu u ime građana Srbije i od poreza koje plaćaju građani Srbije, i ko će za to da bude odgovoran.
Evo nekoliko pitanja za one koji danas predstavljaju državu u PTT-u i u Vladi. Pre svega, u hronološkom nizu likvidacije Mobtela značajan momenat je sklapanje ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa kosovskim biznismenom Ekremom Lukom, tako je i počela čitava afera. Nije ustupljena licenca Ekremu Luki, kao što se to tvrdilo kroz medije mesec dana, već se Mobikos obavezao da održava mrežu i uređaje Mobtela, kao i da prodaje kartice mreže 063.
Da li se ovaj čin može označiti kao čin veleizdaje zemlje, kako je to obznanila srpska Vlada? Da li se iz zaključenja sličnog ugovora od strane Telekoma sa preduzećem "Beli Orao", izvesnog kosovskog biznismena Arbeda Arifija, preko preduzeća Gama Elektroniks, može takođe tretirati kao čin veleizdaje? Smatram da ni jedno ni drugo ne može da se tretira kao čin veleizdaje, jer je u pitanju običan ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, vezan za izgradnju i održavanje sistema Telekoma na Kosovu.
Da li se po istom principu prodaja bilo kog srpskog proizvoda na teritoriji Kosova i Metohije, koju možda kupuju i neki bivši pripadnici OVK, može tretirati kao čin veleizdaje? Čitava ta priča isključivo je bila u cilju otvaranja jedne propagandne akcije političkog obračuna sa onim koji, nije važno što je bio vlasnik Mobtela, nego predsednik jedne stranke, sa respektabilnom podrškom, po istraživanjima javnog mnjenja, u biračkom telu Srbije.
Godine 2003. BK Trejd podneo je zahtev za arbitražu u Cirihu za utvrđivanje vlasničkog udela u Mobtelu, duboko uveren da se u njegovom vlasništvu nalazi 51% kompanije, tako su tvrdili Bogoljub Karić i ostali predstavnici Mobtela, odnosno tvrdili su da je BK Trejd u stvari većinski vlasnik Mobtela.
U 2004. godini, pred istim arbitražnim većem, spor je pokrenuo i PTT, takođe tvrdeći da je on većinski vlasnik. Kao građanin Srbije, verujem i mnogi, sa velikom znatiželjom volela bih da vidim koja bi bila ta konačna odluka arbitražnog suda u Cirihu koji je, koliko sam obaveštena, jedini merodavan da donese izvršnu presudu.
Međutim, isto tako čini mi se da je PTT, u dogovoru sa Martinom Šlafom, koji je sada poželjan biznismen i saradnik Vlade Srbije, za razliku od perioda bliskog za nama, kada je bio veoma nepoželjan i anatemisan kroz dnevnike i nacionalne televizije i druge informativne emisije kao autrijski Jevrejin, špekulant koji pokušava da ovde na crno zaradi nešto što mu u stvari ne pripada, a sada je poželjan partner u Vladi Srbije, pa me zanima kako se njegov status tako naglo promenio od nepoželjnog ka poželjnom.
Dakle, PTT Srbije je spremna sada da odustane od bilo kakvih tužbi utvrđivanja vlasništva pred arbitražom u Cirihu. Zbog čega, ako stvari stoje onako kako vi, gospodo ovde koji zastupate PTT i Vladu Srbije, tvrdite da stoje.
Neverovatna je činjenica da je licenca oduzeta samo Mobtelu za ugovor sa Mobikosom, ali ne i Telekomu za sličan ugovor sa Belim Orlom, sklopljen preko posredničkog preduzeća Gama Elektroniks. Takođe, kako je moguće da licencu oduzima srpska Vlada, kada je to nadležnost nezavisnost tela, koje se zove Republička radiodifuzna agencija.
Nakon ove neverovatne zavrzlame oko Mobtela, verujem da većinu građana Srbije zanima da li se od Mobtela obogatio samo Karić, a činjenica je svakako da je zaradio priličan novac, ili je i država imala koristi od ovog nesumnjivo uspešnog srpskog preduzeća.
Javnost je takođe veoma znatiželjna da sazna kakvo je bilo poslovanje drugog mobilnog operatera, koji je bio u većinskom vlasništvu države. Država kao manjinski partner svoj interes u Mobtelu je mogla da ostvari na tri načina: isplatom dividendi, rastom vrednosti kompanije, kombinovano delimičnom isplatom dividendi, i rastom vrednosti kompanije.
Država od Mobtela nije dobijala dividende, zbog čega Vlada Srbije po osnovu dividendi potražuje 52 miliona evra. Interesantno je da se od Martina Šlafa, kupca BK Trejda, nakon postizanja dogovora, očekuje da PTT-u uplati 2,1 milijardu dinara, odnosno 24 miliona evra, što znači da je oslobođen plaćanja zaračunatih kamata. PTT, odnosno država od osnivanja uopšte nije, tvrde u većinskoj kompaniji, ulagala u razvoj Mobtela.
Kada je Mobtel prodat prošle godine, i pored ovakvog ponašanja srpske Vlade, što je značajno oborilo ukupnu vrednost Mobtela, procenjivalo se da je vredeo najmanje 500 miliona evra. Danas kada država namerava da proda Mobtel, početna cena na tenderu iznosiće, kako nas je obavestio ministar finansija, 800 miliona evra, od čega će se 320 miliona evra odnositi na licencu, a 480 miliona evra na imovinu i opremu Mobtela. Ta cena može biti i višestruko uvećana.
Postavlja se ključno pitanje: da li je država loše prošla sa Mobtelom, ako je uložila 6,23 miliona dolara 1994. godine, a vrednost njenog dela danas se procenjuje na više stotina miliona evra, pa čak i na nekoliko milijardi evra.
Ako početnim ulaganjima dodamo izgubljenu dobit, odnosno dividende koje su procenjene na 52 miliona evra, lako se može zaključiti da država od prodaje "Mobtela" može da zaradi između minimalnih 600 miliona evra, što je po izjavama Vladinih ministara, i više milijardi evra. Država je u proteklih 11 godina bila pasivni vlasnik koji nije uopšte ulagala u "Mobtel", a što znači da ničim nije uticao na rast vrednosti kapitala "Mobtela". Da li današnje srpske vlasti mogu navesti sličan primer ovakvog uvećanja državne imovine, tamo gde je vlast bila odgovorna za poslovanje preduzeća.
"Mobtel" je na vrhuncu razvoja imao blizu jedan i po milion pretplatnika, državi je plaćeno u proseku po dva dolara fiksno za svakog novog pretplatnika. Ova obaveza nije važila za drugog mobilnog operatera, a što znači da je PTT "Telekom" tretirao kao svoje preduzeće, koje je uživalo sve privilegije iz statusa preduzeća u državnom vlasništvu. Za "Mobtel" se ne bi moglo reći da je imao takvu poziciju.
Danas "Mobtel" ima oko 800.000 pretplatnika, odnosno značajan tržišni potencijal, zbog čega će biti veoma atraktivan za prodaju koja se namerava. Ukupan mesečni prihod "Mobtela" se kretao od 7 do 13 miliona evra, na šta je državi plaćan odgovarajući porez. Takođe, državi su plaćani porezi i doprinosi na zarade zaposlenih, što se procenjuje na više stotina miliona evra.
Kakvo je za sve to vreme bilo poslovanje "Telekoma", koji je osnova 1997. godine, tri godine posle "Mobtela". AD "Telekom Srbija" je 2003. godine, za koju raspolažem potpunim podacima, bilo jedno od najvećih javnih preduzeća u Srbiji, raspolagalo je sa 12,2% osnovnih sredstava, 11,3% kapitala, ostvarivao je 9,2% ukupnog prihoda, 45,5% dobiti i zapošljavao je više od 13,5 hiljada radnika, odnosno 9% zaposlenih u 13 velikih javnih preduzeća u Srbiji.
U 2003. godini AD "Telekom Srbija" imao je 1,8 miliona pretplatnika mobilne telefonije, bio je delimično likvidiran, jer svoje obaveze praktično nije servisirao, pošto je dobavljače isplaćivao posle 819 dana. U 2003. godini ostvarena je neto dobit od 6,7 milijardi dinara, ali je preduzeće AD "Telekom Srbija", i pored toga, zabeležilo kumulirani gubitak od 14,6 milijardi dinara, što je blizu 200 miliona evra. Ukupan poslovni prihod preduzeća je iznosio oko 44 milijarde dinara, odnosno oko 500 miliona evra. Plate u "Telekomu" bile su dvostruko veće od proseka u privredi.
Na kraju, postavlja se sasvim logično pitanje, kada je mobilna telefonija zaista tako rentabilan posao, jer se tvrdi da su Karići napravili velike pare, zašto i "Telekom Srbija" nije u šestogodišnjem periodu ostvario pozitivno poslovanje. Srpska javnost se sa pravom pita, ako se podrazumeva da država od "Mobtela" očekuje dividende od 52 miliona evra, da li je logično isto to očekivati i od "Telekoma".
Nepotvrđeni podaci govore da je "Telekom" dividende PTT-u prvi put isplatio u 2004. godini, a vi me, gospodine Ivanji, ispravite ukoliko grešim sa podacima. Time što je državno preduzeće, "Telekom" izgleda nema obavezu da ostvari pozitivno poslovanje, ni približno onom koje se očekuje od "Mobtela", kao potpuno sličnog preduzeća.
To su logične stvari koje se postavljaju. Smatram da će odgovore na ova pitanja, ako vi niste spremni da ih date, ona su logična, jer su sve vreme u pitanju dvostruki aršini. Ovde govorim neostrašćeno, ne kao politički partner jednog čoveka koji ima stranku, što jesam, postavljam mislim sasvim racionalna pitanja, na koje ja i građani Srbije treba da dobijemo odgovor.
Isto tako, moram da kažem da od trenutka kada je krenuo proces naplate ekstraprofita, kada je prva Vlada DOS-ovska došla na vlast posle 2000. godine, kao građanin sam bila veoma srećna i navijala da taj proces uspe. Nažalost, selektivnim pristupom, nesposobnošću ili ko zna kojim razlozima, čitav taj proces je kompromitovan. Ispalo je da je samo Karić taj koji je 90 posto tog ekstraprofita platio.
Ni slučajno nije naplaćeno onoliko koliko je Dinkić obećavao. Sve se svelo, čitava knjiga, na jedno slovo, a posle toga raznorazne zavrzlame, naplati i vrati, jedna potpuna kompromitacija čitavog procesa. Kao što sada u ovom trenutku, kao poslanik, kao građanin Srbije, ne mogu da se otmem opet jednom selektivnom, dvoašrinskom pristupu detajkunizacije Srbije, jer vidim da se progoni Karić, koji je sedeo u Vladi.
A i Beko je sedeo u Vladi, koji je, ako ste zaboravili, učestvovao u jednoj od ogromnih pljački, kako se sve vreme tvrdilo, prodaje "Telekoma" 1997. godine, od koje se punio budžet Republike Srbije, da bi se nahranio i potkupio gladan narod. Sada više nije ni slučajno anatemisan, sada je poželjan partner koji širi srpski biznis po regionu, koji ide u Vladu da dogovara prodaju privatne firme. Znači, sa njim je sve u redu. Sa Karićem nije.
Sa gospodinom Miškovićem, koji je za 12 godina uspeo da zaradi profit, odnosno da obrne godišnje tri milijarde evra, i sam se hvali time, i da je ispunio kriterijume da izađe na Londonsku berzu. Pazite, 10-12 godina, kojom crnom magijom se može u Srbiji, u kojoj svi propadaju, napraviti tako uspešno preduzeće da izađe na Londonsku berzu.
Da vidimo kako je izgledala struktura tih kapitalista, tajkuna pre 2000. godine, i kako je tekao njihov uspon, odnosno pad posle 2000. godine. Onim podacima kojima raspolažem, a koji su potpuno transparentni i javni, mogu da tvrdim da je gospodin Mišković višestruko uvećao svoje bogatstvo. Ako smo stavili slučaj "Mobtel" pod lupu javnosti pravosuđa, red je da utvrdimo da li u ovoj državi danas ima monopola koji je mnogo ozbiljniji i mnogo ozbiljnije ugrožava građane Srbije i njihov standard, a to je monopol u prehrambenoj industriji i monopol u prehrambenoj maloprodaji.
Ko to danas ima pravo da naplaćuje najskuplje marže u okruženju, u Evropi, kada prodaje prehrambene namirnice građanima Srbije? Da li gospodin Mišković jeste dužan da položi određene račune, recimo, zbog toga što mu se ime spominje u sada već potpuno čuvenoj akciji Mreža oko šverca i trgovine duvanom, ili je on zaštićen i dobrodošao u Vladu Srbije, da mu se iz nekih razloga čestita, da se sa njim pije šampanjac kada prodaje banku, da njegova banka, koja inače, to svi znamo, a vi me ispravite opet ako grešim, "Delta banka" nekadašnja, a sada "Istesa", manje vredi po svim parametrima od Komercijalne banke, a skuplje se prodaje. Kakvim je to zaslugama gospodin Mišković zaslužio vašu takvu pažnju, poštedu i privilegiju da može da uđe u Vladu kada god zaželi, i ne samo da uđe, nego da tamo dobije pohvale kada god mu je to potrebno.
Nemam ništa protiv toga da se u Srbiji konačno stavi i tačka na pljačku, i da se zaista vidi ko se obogatio, i da to ustanove i pravosudni organi, da sve ne bi bilo kampanja i prazna priča, koja će ponovo da demorališe i narod i one koji vode takvu borbu. To, draga gospodo, ne može d bude selektivan pristup.
Pošto sam veoma zainteresovana za priču i oko dodele nacionalnih frekvencija, i tu moram da kažem svoje neko uverenje ili stav, s obzirom da sam radila kao novinar i na Studiju B i na BK televiziji, javnost Srbije dobro zna šta sam radila i kako sam radila, znam kroz koje je faze prolazila ta televizija, znam kada je Mlađan Dinkić jedino na toj televiziji mogao da promoviše svoju knjigu "Ekonomija destrukcije", kada više niko nije hteo da ga primi i da ga intervjuiše u vezi sa tim.
Znam i za 1996. i 1997. godinu, kada je jedino BK televizija izveštavala o studentskim protestima. Znam, takođe, kada je vlasnik išao da moli Miloševića da ga poštedi i da mu ne gasi tu televiziju, ta televizija radi više od 10 godina. Radila je u najtežim vremenima. Prva je postavila standarde, to odgovorno tvrdim zato što sam tamo radila, jedne objektivne, normalne, moderne, tačne televizije, prolazila kroz uspone i padove, bila kvalitetna više ili manje.
Zaista mi nije jasno, a tu se potpuno slažem sa gospodinom Aleksandrom Vučićem koji je danas govorio na tu temu, da sada isti pristup, isto pravo imaju oni – koji su u najtežim vremenima, kada je uvek pretila svakom trenutku situacija da vam neko može doći i zatvoriti televiziju iz političkih razloga, kada ste morali praviti razne trule kompromise, setimo se kako je radio Studio B, nekada savršeno, nekada potpuno stranački obojeno, sve zavisi, jer ovde nije ni postojala regulativa niti mogućnost da vas neko zaštiti, vas i vaše objektivno izveštavanje – dakle, kako je sada moguće da u konkurenciji budu televizije koje su radile 10 godina, koje su morale da donesu tone dokumentacije tamo pred onu Radiodifuznu agenciju i onu komisiju koja ih maltene islednički ispituje, i, recimo, neko ko se nikada nije bavio takvom delatnošću.
Kao Danko Đunić i ta ekipa biznismena, koja je odjednom poželela da se bavi i medijima, koja donela je jednu fasciklicu u vidu lepih želja, pa kaže, majke mi ću uložiti 40 miliona, majke mi ću biti objektivna televizija, majke mi će biti adresa na tom i tom broju, majke mi ću zaposliti toliko i toliko ljudi sa biroa za zapošljavanje.
Hajde da se kladimo da će televizija Avala da dobije frekvenciju, da će televizija Pink da dobije frekvenciju, da li treba da pričam da li je Željko Mitrović stekao novac na regularan, demokratski, tržišni način ili kao pulen Mirjane Marković? To neka odgovori javnost.
Znači, kažem vam da će frekvenciju dobiti televizija Avala, neće je dobiti ni Studio B, neće je dobiti ni BK televizija, ali će dobiti televizija Avala na - majke mi. Vi vidite da li je to borba za demokratsku državu. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, pre svega moram da kažem da je za mene velika čast kada vi sa pozicije ministra mene po imenu i prezimenu, kao poslanika, ovde na neki način izdvojite, bez obzira što se, odmah da vam kažem, sa svim onim što ste vi ovde kazali najdublje ne slažem. Vaše je pravo da misliste tako kao što vi mislite. Zadržaću svoje da mislim drugačije.
Mislim da ste više nastupili ovde sa pozicije interesa same crkve ili crkava i verskih organizacija. Meni je vaš govor više ličio na govor vladike, a ne na govor čoveka koji treba da zastupa pre svega interese svih građana, nezavisno da li su uopšte verski opredeljeni i nezavisno od toga kako su verski opredeljeni. Platforma sa koje ste govorili, otprilike iz koje je moglo da se zaključi da je do ovog trenutka crkva bila u nekom neravnopravnom položaju, pa će ovaj zakon da joj omogući maltene ljudska prava za one koji je predstavljaju, moram odmah na početku da vas demantujem.
Pre svega, želim da kažem da moj najdublji utisak jeste da se Ministarstvo vera ponaša sve vreme kao ministarstvo za promociju crkve, a pre svega SPC, a demantovaću vas određenim podatkom. Znači, SPC i njen povlašćen položaj u državi očitavaju se u tome da su sveštenici uveliko ušli u vojsku i policiju, čak i Komisiju za prigovor savesti; da SPC ima veliki značaj na Sajmu knjiga, čak sa posebnom ulicom Nikolaja Velimirovića, a ne iznoseći šta mislim o njegovom delu; preko uvođenja veronauke ušla je u obrazovni sistem, prožima sve veći broj medija. Njeni predstavnici su ušli u veliki broj važnih institucija, kao što je Radiodifuzni savet, Prosvetni savet i drugi državni i paradržavni organi.
Stranački direktori javnih preduzeća i ambasada koriste priliku da pozovu sveštenike da osveštaju zgrade preduzeća i ambasada, niz javnih institucija sekularne države ima svoju slavu. Znači, sve su to konkretni dokazi da mi ovde ne možemo nikako više, ako smo nekako mogli, a ono već dugo da govorimo o tome da je crkva, a samim tim i verska prava i verska osećanja onih koji određenim crkvama pripadaju da su na bilo koji način ugrožena. Čak mislim da su povlašćena.
Evo šta govorim, pre svega u ime SDP. Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama jeste veoma rigidno uplitanje u sam princip podele crkve i države, odnosno u karakter sekularne države. Nasuprot proklamovanom prioritetnom političkom cilju, a to je da Srbija što pre postane članica EU, i svim procesima koji upravo teku u skladu sa ostvarenjem tako proklamovanog cilja, pre svega mislim na proces asocijacije i stabilizacije i usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonima koji danas važe u EU, mi na dnevnom redu imamo zakon koji krši osnovni princip odvojenosti crkve od države, ustanovljen još krajem 18. veka u Francuskoj revoluciji.
Odmah na početku želim da naglasim i da su negativno mišljenje o ovom predlogu, to znaju ovde svi poslanici, a mislim da je i javnost upoznata, dali i Savet Evrope, i Venecijanska komisija i OEBS, i ukazali na nesklad rešenja koja nudi ovaj zakon sa onim principima, zakonima koji se danas poštuju u EU.
Pravilo je da se demokratija može razvijati samo u sekularnim društvima i državi. Srbija, koja pretenduje da postane demokratska, a čiji predstavnici u svim pregovorima i nastupima u međunarodnim institucijama ističu demokratske potencijale Srbije, ne bi smela da do kraja demantuje sebe donošenjem zakona koji predstavlja projekat radikalne promene karaktera našeg društva i čiji je cilj ili jedan od ciljeva demodernizacije Srbije.
Prvi princip koji pokazuje tu radikalnu promenu jeste legitimizacija političke uloge crkve i njene neskrivene ambicije da postane bespogovorni arbitar u najznačajnijim pitanjima, posebno onim koja su nedvosmisleno politička. Reč je o političkom povezivanju države i crkve. Predlogom zakona konstatuje se činjenica da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.
To je možda i nesporno, ali to, s obzirom da nema obavezujući karakter, ne treba da stoji u zakonu, može da stoji u nekoj deklaraciji, ali nije toj konstataciji mesto u ovom zakonu. Tim članom se eksplicitno priznaje državotvornost crkvi i afirmiše spajanje crkve i države, i crkva promoviše kao politički partner države.
U članu 7. Predloga ovog zakona predviđeno je da država pruža odgovarajuću pomoć za izvršenje pravosnažnih presuda i odluka koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica na njihov zahtev, a u skladu sa zakonom. Crkvama i verskim zajednicama dozvoljava se da postupaju po svojim unutrašnjim pravilima bez ikakvog ograničenja.
Neshvatljivo je da se ovim predlogom zakona pridaje isti pravni značaj presudama državnih sudova i odlukama verskih zajednica, što nigde nije slučaj osim u fundamentalističkim teokratskim državama. Time se otvaraju vrata paralelnom pravnom sistemu, izmeštenom iz kontrole zakonodavnih i upravnih organa.
Dalje, zakon predviđa da sveštenik, odnosno verski službenik ima pravo da učestvuje u svim vidovima javnog života, osim ako mu to ne zabranjuje njegova crkva ili verska zajednica, bez preciziranja načina, kao i da se bogosluženje i verski obredi mogu obavljati u školama, bolnicama, vojnim i policijskim objektima, ustanovama socijalne i dečije zaštite, zavodima za izvršenje krivičnih sankcija i drugim institucijama, uz obavezu države da to omogući.
Sve čitam bukvalno definicije iz ovog zakona. Time se jasno dovodi u pitanje princip odvojenosti države od crkve, koji je predviđen članom 41. Ustava Republike Srbije, budući da se omogućava prisustvo crkve i verskih organizacija u ustanovama koje predstavljaju i simbolizuju državu par ekselans. Reč je o potpunoj infiltraciji crkve u društveni sistem i nastojanju da se država pretvori u servis crkve. Dokazi o ukidanju sekularne države, po momo dubokom uverenju, ne traže dalju argumentaciju.
Druga manifestacija jeste stvaranje privilegovane crkvene oligarhije. O tome jasno govore rešenja u zakonu kojima se država obavezuje da će izdvajati sredstva iz budžeta za primanja i socijalna davanja sveštenstva, a istovremeno ih oslobađa plaćanja poreza i drugih dotacija državi.
Takođe, predviđeno je ovim zakonom da je organ lokalne samouprave prilikom izrade urbanističkih planova dužan da uzme u obzir iskazane potrebe crkava i verskih zajednica za izgradnju verskih objekata. Nije precizirano da crkve i verske zajednice moraju da se pridržavaju urbanističkih planova i propisa kojima se reguliše ova oblast.
O privilegovanosti posebno ukazuje odredba u zakonu koja kaže - država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica, dok obrnuto nije propisano tj. nigde nije uspostavljen princip da su crkve i druge verske zajednice dužne da poštuju državni pravni sistem, niti je propisana zabrana ometanja države u primeni državnog prava.
U članu 9. propisuje se da organizacione jedinice i ustanove crkava i verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnih propisima crkve i verskih zajednica. Znači, to nema ni jedno drugo udruženje građana, niti trgovinska organizacija, niko nema osim crkava, znači, same sebi određuju svojstvo pravnog lica i to na osnovu sopstvene prijave.
Podsećam, to pitanje je u isključivom domenu državnog prava, član 72. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije, te je ovo rešenje protivustavno. Sve to govori o stvaranju privilegovane crkvene oligarhije.
Treća manifestacija koja proizilazi iz ovog predloga zakona je prihvatanje verske indoktrinacije pod blagoslovom države. Veoma sam odgovorna kada ovo izgovaram.
Poglavlje - Obrazovna delatnost, definiše zaprepašćujuća rešenja. Država i u ovoj oblasti garantuje potpunu autonomiju crkve, omogućava joj da osniva predškolske ustanove, osnovne škole, gimnazije, stručne i umetničke, i visoke škole, fakultete, čak i univerzitete.
Verskim obrazovnim ustanovama daje se organizaciona i programska autonomija. Crkve i verske organizacije samostalno utvrđuju nastavni plan i program, udžbenike i priručnike, postavljaju, razrešavaju nastavno i drugo osoblje i vrše nadzor nad tim svojim ustanovama. Pri tome verske obrazovne ustanove imaju pravo da pokrenu postupak akreditacije radi uključivanja u sistem državnog obrazovanja i ako je dobiju, stiču pravo na finansiranje iz budžeta. Predviđeno je čak da finansijsku budžetsku pomoć dobiju čak i one verske obrazovne ustanove koje nisu uključene u sistem obrazovanja, tako stoji u zakonu.
Znači, privilegije bez obaveza da se poštuju zakoni države. Obrazovanje koje će se sprovoditi postaje autonomno u odnosu na prosvetne zakone i u neskladu je, znači, protiv je prosvetnim zakonima i onoga što su inače ovlašćenja Ministarstva prosvete.
Mi već sada imamo praksu i to je praksa pokazala, Teološki fakultet, Bogoslovski fakultet je postao sastavni deo državnog univerziteta, međutim, državni univerzitet nema apsolutno nikakvo pravo niti je to do sada realizovao da sprovede ono što je procedura u svim drugim delovima univerziteta. Dakle, nema nikakav monitoring nad time šta se u stvari dešava, koja pravila važe na Bogoslovskom fakultetu, kakav je sadržaj udžbenika, makar u onoj elementarnoj meri. Dozvoljeno je da verske ustanove autonomno određuju program koji će se proučavati od osnovnog, predškolskog pa do visokog obrazovanja, potpuno je njima ostavljeno na volju šta će se proučavati u okviru predmeta kao što su biologija, književnost, kao što je istorija.
Nigde se apsolutno ne navode kriterijumi po kojima će biti dodeljivane te akreditacije.
Kada se na državnim univerzitetima biraju profesori, oni prolaze kroz nekoliko instanci, proveravaju im se biografija i bibliografija, a ako na nastavi kažu ili urade nešto što podleže sankcijama, bivaju odgovarajuće sankcionisani i to u skladu sa zakonom. Sudeći po ovom zakonu, to neće važiti za verske obrazovne ustanove i predavače koji su tamo zaposleni. Ako postoje argumenti, volela bih zaista da me demantujete. Gledajući zakon i konsultujući se sa određenim ljudima to nisam uspela da pronađem.
Ako bih htela da budem cinična, a stvarno ne želim, mogla bih da kažem da u ovom zakonu jedino nedostaje odredba po kojoj crkva po automatizmu ima pravo i na određeni broj poslanika. To se sve nameće iz ovog napisanog predloga zakona, jedna intencija da se u suštini crkvi da vlast. Usvajanjem ovog zakona Srbija više neće biti sekularna država.
Nama je potreban zakon o crkvama i verskim zajednicama, ali u domenu koji bi regulisao način registracije crkava i verskih zajednica, kao i odnose među verskim zajednicama, a ne da bi crkvu uveo u vlast i sve sfere društvenog života i to bez ikakve kontrole. Davanje privilegovanog statusa crkvenim zajednicama i verskom obrazovanju jeste sužavanje svega onoga što mi danas u modernom svetu podrazumevamo pod državom i društvom, posebno pod onom odrednicom - civilno društvo.
Ovaj zakon zahteva da se moderni principi građanskog civilnog društva, prihvaćeni standardi o ljudskim pravima, usaglase sa drevnim autohtonim zakonima, dakle, sa srednjovekovnim zakonima.
Ovaj predlog zakona je antievropski, već sam dala dovoljno argumenata zbog čega to mislim, protivustavni i za to sam navela argumente, ali zaista mislim da ovaj zakon jeste anticivilizacijski, zato što je civilizacija proces koji ide unapred, a ovaj zakon nas vraća nekoliko vekova unazad.
Smatram da je najbolje rešenje da Vlada povuče ovaj zakon i da obezbedi jednu ozbiljnu javnu raspravu, jer je reč o oblasti koja, bez ikakvog preterivanja, dakle bez ikakve patetike, sudbinski može da odredi karakter i ovog društva i ove države. Hvala vam.

Zaista ne želim da pretvorim sada početak ove rasprave, po meni veoma ozbiljne, u polemiku.
Želim uostalom da čujem i šta moje druge kolege poslanici imaju da kažu. Pretpostavljam da imaju neki stav o ovoj bitnoj temi o kojoj danas raspravljamo.
Samo moram da kažem da ste me apsolutno pogrešno razumeli. Nijednog trenutka moja intencija nije bila da osporim postojanje bilo koje verske organizacije, da li ona bila konfesionalna ili kako ste ih vi već u zakonu sve determinisali, čak idem u potpuno drugu krajnost. Dakle, priznajem da svako ima pravo da veruje u ono što želi i da je društvo obavezno da mu to pravo i konzumiranje tog prava omogući.
Stvarno ne znam na koji način ste vi uspeli da razumete kroz moje amandmane da mi je želja bila da negiram postojanje određenih verskih zajednica, a pogotovo tako velikih crkava, kao što je recimo Katolička ili Islamska crkva, koje imaju svoj značajni broj predstavnika, jer svi mi znamo da čak 30% građana Srbije, ako već govorimo o tome ko je koje nacionalnosti, ne pripada u suštini Pravoslavnoj crkvi, a veliki broj njih uopšte ne želi da se izjasni i ne veruje.
Uopšte ne želim da sporim postojanje crkava, čak dobru stranu toga da one postoje, iako nemam obavezu da se izjašnjavam koje sam veroispovesti. Jesam pravoslavni vernik i poštujem određena pravila crkve, ali to ne može da se nametne državi kao nečemu što mora biti odvojeno od crkve. Ne može država ni na koji način da bude neko ko ispunjava želje crkve, niti servis bilo kojih njenih htenja.
Onda upadamo u zaista ozbiljnu zonu da se krše oni osnovni postulati koji stoje u Ustavu, koje su tekovine građanskog društva, a to je da je crkva potpuno odvojena od države. Crkveni zakoni su za crkvu, državni zakoni su za ministarstva.
Vi ovde govorite uglavnom o pozicijama crkve. Vi treba da branite pozicije građanskog društva. Uopšte niko ne želi nikoga da diskriminiše, ali mora biti potpuno jasno šta ko u društvu radi i za šta je ko odgovoran.
Crkva je odgovorna da omogući komunikaciju vernika sa Bogom, ukoliko je naravno vernicima ta komunikacija preko crkve neophodna, ne da je nameće, a država, valjda znamo, ne moramo da ponavljamo, ne moramo da ponavljamo za šta je odgovorna. Samo duboko verujem, a mislim da sam vam to ovde dokazala, da se ovim zakonom te granice brišu, da se uspostavljaju neke obaveze države koje nisu normalne za jedno sekularno društvo.
Moj dubok utisak jeste da se na taj način u suštini postiže političko partnerstvo između države i crkve. To nije ništa novo. Potpuno stojim iza toga da treba konsultovati i crkvu, odnosno da crkva sa svojim vernicima može da diskutuje sve probleme u društvu, pa i političke, ali to ne može da se preslikava tako očito na rad onih koji predstavljaju državu.
Crkva je danas apsolutno uključena, i to veoma uticajno, u svim mogućim političkim pregovorima koji se u Srbiji vode. To ne može niko da demantuje.
Ovaj zakon legalizuje pravo crkve da se bavi politikom na način koji nikom drugom u Srbiji nije dozvoljen. Da biste se ovde bavili politikom, vi morate da se registrujete kao neka politička organizacija, koja izađe na izbore, za koju ljudi glasaju i onda se desi to što se desi. Ne možete da dobijate to ekskluzivno pravo.
Vaša rešenja uvode ta i još mnoga druga nedopustiva prava za sekularnu državu i potpuno sam sigurna da ako ne u ovoj skupštini, ono među građanima ogroman broj ljudi podržava takav stav.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvažene kolege narodni poslanici, ovim amandmanom sam predložila da se posle člana 4. u Predlogu zakona, u opštim odredbama, dodaju novi naslov i član koji glase: naslov - "Dužnosti čoveka i građanina"; a član 4a - "Dužnost je svakoga da prema svojim sposobnostima i mogućnostima osobi sa invaliditetom pruži potrebnu pomoć, sa posebnom pažnjom i uvažavanjem".
Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da se tako nešto već nalazi u Ustavu. Moram da konstatujem da do kraja to obrazloženje ne stoji. Činjenica je da se jedna opšta odredba nalazi u Ustavu, koja upravo govori o tim dužnostima građana, ali ne do kraja.
Naime, u članu 54. Ustava samo stoji da je dužnost svakakoga da drugome pruži pomoć u nevolji. Takva odredba Ustava upravo vapi za potrebom da bude konkretizovana u svim zakonima u kojima je to moguće. Mi sada na dnevnom redu upravo imamo jedan takav zakon u kome se moraju utvrditi i neke obaveze građana i građanina.
Podsećam, u članu 1. Ustava kaže se da je Srbija demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima i svakako na dužnostima čoveka i građanina.
Moja ideja za podnošenje jednog ovakvog amandmana bila je da se u ovom zakonu, pored obaveze javne vlasti da stvori sve pretpostavke za ravnopravnost invalida, neposredno uključe i svi građani i da se u uvodnom delu, makar i kao moralna obaveza, istakne dužnost svakog čoveka da pomogne invalidnom licu.
Zašto je to važno? Svaki dobar zakon, kojim se uređuje jedna oblast, mora da ima tu važnu i neophodnu ulogu da utiče i da razvija pre svega svest ljudi. Srbija, svi smo toga svesni, nije do kraja građanska zemlja.
Svi smo svedoci svakodnevnog lošeg ponašanja građana i u javnom prevozu i na ulici, a da ne spominjem ogroman stepen nasilja, koji se sprovodi, pre svega nad slabijim licima, nad ženama, nad decom, pa ako hoćete i nad invalidima. Zato je važno da se ova ustavna odredba, koja stoji u članu 54. Ustava, jasno konkretizuje, gde god je to moguće.
Moram da naglasim, šteta je što predlagač ovog zakona nije razumeo moju intenciju. Na kraju samo da kažem da ovo nije zakon koji će do kraja da inkorporira i omogući normalan život jednoj ogromnoj populaciji ljudi u našoj državi.
Znamo svi da ima oko 10% invalida. Nažalost, mi smo već pre pet godina obećali da ćemo doneti drugi, mnogo bitniji zakon, koji se tiče upravo tih ljudi, a to je zakon o zapošljavanju invalida. Njega još uvek nema na dnevnom redu ove skupštine i mislim da je krajnje vreme da se on ovde nađe. Hvala.