Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Prosto je neverovatno da, kako pričamo valjda o jednom od najznačajnijih sistemskih i reformskih zakona o kojima ćemo uopšte pričati u ovoj sali, postoji ta nepodnošljiva literarna lakoća i hvalospevi sa kojima se izjašnjavamo o stvarima; kako god da ih mi definisali i smislili, niti će biti lake, niti će biti podnošljive.
U ovakvoj Srbiji, kakva je danas, a i da je mnogo bogatija, najteže je biti star, bolestan i siromašan. Najveći deo našeg stanovništva, ne samo penzionera, upravo je u takvoj situaciji.
Većina ovih zakona o kojima mi danas ovde diskutujemo jesu izvorno zakoni koje je SDP predložio još u vreme pravljenja Vlade koja danas vlada Srbijom, a u kojoj mi više nismo. Predložio ih je ministar koji je tada bio ministar SDP-a, a on to danas više nije.
Kada smo predlagali ove zakone imali smo u vidu da će se ispuniti jedan dogovor između koalicionih partnera koji danas sačinjavaju ovu vladu, sada bez SDP-a, da će se formirati jedan mnogo normalniji društveni kontekst, u kome će potpuno biti jasno šta je to što je strategija razvoja Srbije, što je sistem razvoja Srbije, da se neće donositi ad hok rešenja, a ja moram da kažem da je i reforma PIO, kako se to danas ovde predlaže, nažalost, samo još jedno ad hok rešenje.
Zbog čega ovo govorim? Naime, ova vlada se obavezala tada, makar nama, manjinskom partneru, da će poštovati elementarnu solidarnost prema onima koji će, kako god okrenete, biti najveći gubitnici ove tranzicije. To svakako jesu penzioneri. Ova vlada bi trebalo da ima dovoljno hrabrosti da umesto što ih ubeđuje da će sutra, zahvaljujući ovim reformama, živeti bolje, da im kaže da su bili i da će biti najveći gubitnici ove tranzicije.
Svakako, i njima bi bilo mnogo lakše da to podnose da vide da s druge strane postoji jedna strategija društva, za koju svi, i bogati i siromašni, ovde pričaju da ne postoji, dakle da to postoji, pa bi bilo, da ima više pravde, podnošljivije trpeti sve te nedaće koje tranzicija neminovno donosi.
Međutim, mi danas donosimo reformu PIO u situaciji kada se nalazimo u najtežoj, najozbiljnijoj fazi, ne tranzicije, nego tajkunizacije ovog društva. Kako ćete vi da sprovodite PIO sa svim tim stubovima koje on podrazumeva, kada imate situaciju da su tajkuni pokupovali ili se spremaju da pokupuju najmoćnija preduzeća u Srbiji, uključujući i javna preduzeća?
Nije se ovde Socijaldemokratska partija zakačila sa svim svojim partnerima do kraja tražeći jasnu, iscrpnu strategiju oko privatizacije NIS-a; tražili smo to i oko privatizacije EPS-a; pitali smo šta se dogodilo sa "Knjazom Milošem".
Ako vi nemate akcije javnih preduzeća, koje su jedini garant stabilnog tržišta kapitala u ovoj državi, kako mislite da funkcionišu fondovi, koji god bilo, pa i privatni penzioni fondovi? Šta ćete sutra da radite, kada imate te fondove, kada imate novac, ali nemate pijacu, odnosno nemate tržište kapitala?
Koje će akcije sutra da kupuju ti penzioni fondovi da bi oplođavali taj kapital do koga će doći, ako penzioneri budu imali novca da jednostavno štede, kao i zaposleni radnici koji će sutra biti penzioneri, i da u te fondove uplaćuju?
Ako znamo da je takva situacija, dakle, da nije izvršena privatizacija onakva kakvu smo obećavali 2004. godine, kada je formirana ova vlada, ako je situacija takva da je Vlada više protekcionistički nastrojena prema privatnom kapitalu, prema privatnom interesu, nego prema većini građana koji žive na ivici egzistencije, onda je ovo samo prazna priča, jer će ti fondovi ostati da vise kao lampioni, u vazduhu, biće jalovi i biće nemoguće da se ovaj sistem, o kome se ovako lepo u teoriji govori, sprovede, odnosno taj sistem će da krahira.
Ko će onda da bude odgovoran? Da li je moguće da će to da se desi u kratkovidosti, koje ovde, makar mi poslanici, u dovoljnoj meri nismo svesni.
S druge strane, kao socijaldemokrata obavezna sam da kažem da zaista ti privatni fondovi, i način na koji se predlaže dalje uplaćivanje u te buduće privatne fondove, nose duboku klicu socijalnog rastakanja i razdora u ovom društvu.
Danas imate situaciju da imate jedan mali broj uspešnih firmi u kojima rade određeni ljudi, ali isto tako imate situaciju da isto tako sposobni, iskusni i obrazovani ljudi, možda i bolji kadrovi, rade u preduzećima koja apsolutno ne mogu da im omoguće normalne plate. Sada će jedni biti u stanju da štede i uplaćuju u te fondove, a drugi neće biti u stanju da to rade. Doći će u situaciju da, iako su bili bolji, stručniji, iskusniji, bolje radili, imaju mnogo manje penzije ili nemaju penzije uopšte.
Kao socijaldemokrata moram da insistiram na toj elementarnoj solidarnosti koju jedna država, u svakom periodu, posebno u periodu tranzicije, mora da iskaže kao jednu od svojih osnovnih karakteristika. Dakle, ne možete da prepustite sve tržištu. Ne možete sve da prepustite MMF-u. MMF je samo banka. Ne znam koji je interes MMF-a. Da li smo do kraja definisali interes ove države, pa onda išli sa tim prema MMF-u?
Naravno da je neophodna reforma penzijsko-invalidskog sistema. Svi smo svesni da ne može da se opterećuje privreda na način na koji se do sada opterećivala. Ali, morao je taj dogovor da bude mnogo fleksibilniji, nego što je napravljen. Morao je da se napravi fleksibilniji dogovor sa MMF-om, da bismo izgledali iskreni prema onima koji će sutra birati u Srbiji; kažem vam da će oni birati, zato što su očajni, one koji će im nuditi najordinarnije laži i onda ćete videti kako će Srbija izgledati.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završiću. Prosto imam potrebu da dam jedan plastičan primer, jer politika je, nažalost, za neke koji se danas bave politikom, jedna veoma pragmatična delatnost kojom treba rešavati svakodnevne probleme ljudi, nikako nije apstraktna delatnost.
Sećaju se ovde neki poslanici, bili su predmet eksperimenta jednog medija koji ih je stavio u ogled da pokušaju da izdrže u Srbiji sa prosečnom platom. Većina njih nije uspela. Jasno su rekli da nisu u stanju.
Volela bih da vidim ministre, koji nisu ovde, da odgovore na neka pitanja, da kažu da li su oni možda pokušali da žive sa 4.200 dinara, koliko danas prima 98.000 ljudi u Srbiji. Ili, možda, u lakšoj situaciji, sa 7.500 dinara, koliko prima 430.000 ljudi, pa i sa 15.000 dinara, koliko prima preko milion ljudi u Srbiji. Da su uspeli da sastave makar pet dana sa tim parama, možda bih poverovala da je u Srbiji danas moguće živeti pod tim uslovima, plus kupovati lekove, plus plaćati privatne laboratorije, plus plaćati struju da vam je ne isključe. Nažalost, to u praksi nije moguće. Zato je sva priča i prepucavanje oko ove teme potpuno besmislena ukoliko ne možete da obećate da je u realnosti to sprovodljivo.
Slažem se, nikoga ne zanimaju procenti i ukupne brojke, svakoga zanima njegov sopstveni život i da li je u stanju da sastavi kraj sa krajem od prvog do prvog. Ali, to nije moguće, gospodo draga.