Ovim amandmanom sam želela da uspostavim hijerarhiju urbanističkih planova. Saglasna sam sa obrazloženjem ministarstva i ja ću pisanim putem povući ovaj amandman, tako da se o njemu neće glasati. Hvala.
(Jovan Marković, s mesta: Ja sam se javio po prethodnom amandmanu.)

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, gospodo iz ministarstva i kolege, želela bih samo da nešto kažem vezano za ovaj amandman. Odmah u startu da kažem da ne bi trebalo da se prihvati.

Želela bih kolegama koje su podnele amandman, da objasnim šta znači rad u tim komisijama. Rad u tim komisijama ne podrazumeva da lica koja su imenovana za članove komisija dođu, sede i čitajući na komisiji odlučuju o donošenju nekog planskog akta ili neke druge vrste dokumentacije, radi se o jednom vrlo složenom postupku gde se za svaku sednicu dobija materijal koji se može meriti kilometrima i santimetrima, nikako brojem listova. To je posao gde se pred svaku sednicu priprema za tu sednicu obavlja minimum dva cela radna dana, za one koji to rade savesno.

Takođe rad po tim komisijama koji je po pravilu celodnevan, zapravo postoji stručno vreme i stručna odgovornost, osim što mislim da ovakav posao ne bi trebao da bude savetodavan i besplatan, smatram da bi i ozbiljnost prema radu u tim komisijama se mogla dovesti u pitanje, jer, recimo bila sam član Planske komisije za Sokobanju i ako mislite da niko trebao da plaća troškove puta da dođem do Sokobanje, ako niko ne treba da mi plati dva radna dana koja sam provela pripremajući se za tu komisiju, onda se dovodi u pitanje prilježnost, marljivost i predanost da se pročita sva list dokumentacije koja se stavlja na raspolaganje i da se pripremim za sednicu.

Takođe ovaj zakon ima visoke elemente sprečavanja elemenata koruptivnosti. Rad u komisiji gde član komisije može da odluči ovako ili onako, da potpomogne nekom investitoru, a da za taj rad uopšte nije plaćen na žalost bi dodao mogućnost nekakve podložnosti tog člana da svoj interes ostvari na drugi način. Zato smatram da ova komisija treba da bude plaćena i da se ovaj amandman ne prihvati. Hvala.

Samo još dve činjenice. Prvo, pošto znam da su građani, a i svi smo u krajnjoj liniji visoko senzibilisani na neke nadoknade komisija. Znači, ovde se zapravo ne radi o komisiji koja nešto procenjuje. Ovde je komisija koja donosi odluke, komisija koja predlaže, koja donosi rešenja u određenim situacijama. To je komisija koja radi, koja nije tu da se po nekoj odluci izjasni samo glasanjem. Toliko želim radi građana da izvršim potpunu, da naglasim razliku između komisija koje ne obavljaju pripremni posao pred donošenje odluke u odnosu na komisije koje samo glasaju, a takođe bih želela kolegi da kažem da nedostatak planske dokumentacije, planova u pojedinim opštinama je ovaj zakon na nekakav način rešio kroz separate. Te jeste, svi smo svesni toga da bez planova nema gradnje, ali separati, a o tome će verovatno biti u delu kada se dođe na članove koji definišu separat. Hvala vam.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, koleginice i kolege, želela bih nešto da kažem vezano za predloženi amandman.
Probaću da što jednostavnije, a što profesionalnije obrazložim zašto mislim da ne bi trebalo prihvatiti amandman.
Znači, postoje različiti nivoi planske dokumentacije. Generalni plan je strateški plan i on po pravilu ne sadrži elemente na osnovu kojih se mogu dati bilo kakvi lokacijski uslovi za lokacijsku dozvolu. Obzirom da nemate elemente, onda on ne može biti osnov za izdavanje, te u tom smislu mislim da je prosto nemoguće prihvatiti amandman. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, znači, ja sam samo u nekoj razmeni informacija sa službama htela da napomenem da se ovde član odnosi na glavni projekat, a u članu 64. zakona, više nemamo glavni projekat. Imamo, znači, generalni projekat, idejno rešenje, idejni projekat, projekat za građenje, projekat za izvođenje, te ne postoji pojam glavni projekat.
Znači, planirate da se uvede glavni projekat ili? Hvala.

Ja bih vas da pažljivo razmotrite ovaj amandman pošto je odbije. Ja ću probati da ga što kraće obrazložim.
Amandman se odnosi na član zakona koji kaže: „Ako se nakon izdavanja građevinske dozvole promeni investitor, novi investitor je dužan da u roku od 15 dana od dana nastanka promene podnese organu koji je izdao građevinsku dozvolu zahtev za izmenu građevinske dozvole“. Ništa sporno.
Moj amandman samo kaže da se reči: „nakon izdavanja građevinske dozvole“ zamene rečima: „nakon pravosnažnosti građevinske dozvole“, jer u upravnom postupku pojam „izdata građevinska dozvola“ ne može da proizvodi sledeću radnju, jer, u suprotnom, ako se ne dobije, ne pribavi pravosnažnost na građevinsku dozvolu, svi ovi dalji postupci zapravo i ne postoje i ne važe.
Nisam sigurna da me pratite. Da li ste propratili moju argumentaciju?
(Zorana Mihajlović, s mesta: Jesam.)
Nemojte zameriti, pošto sam imala utisak da ste se ili dogovarali možda baš po ovom mom amandmanu, očekujući to. Znači, ako se ne uvede institut pravosnažna građevinska dozvola, možemo baš zaista proizvesti veliku komplikaciju. Znači, neko će izdati građevinsku dozvolu, ne pominje se pravosnažnost, neko kada bi hteo teoretski baš da nešto podvali, ospori regularnost procedure, podneo bi zahtev za izmenu pre pravosnažnosti i onda druge stranke koje su u postupku mogu biti zainteresovana lica, bi se zapravo referisala na nešto što nije dobilo pravosnažnost.
Hoću da vam kažem da je ovaj amandman napravljen u dogovoru i u razgovoru sa lokalnom upravom Grada Beograda. Oni kažu da bi ovako definisan član zapravo njima dao problem u postupanju. Hvala vam.

Meni je drago da će ova nepreciznost biti ispravljena i to je zapravo suštinski najvažnije u amandmanu. Međutim, mora ipak neko da mi kaže, konsultovala sam se i sa skupštinskim službama, to da je tehnički neprecizan, a treba samo da ubacimo, ja sam dobila objašnjenje - amandman se ne prihvata jer je pravno-tehnički neprecizan. Ja sam jedino tražila da se pre građevinske dozvole stavi, da se doda samo da je nakon pravosnažnosti građevinske dozvole. Molim vas stvarno da mi objasnite šta je nepreciznost? Nije to toliko važno, ali nekako prosto malo mi ugrožava profesionalnu sujetu.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, vaši članovi kabineta i ministarstva, poštovane koleginice i kolege, ja bih na početku, a pre analize zakona, možda je sada malo nezgodno pošto ću morati nešto da kažem što je upravo ministarka izgovorila, želela da pohvalim i pomenem neke procedure koje su prethodile ovom zakonu.
Zaista smo svedoci brojnih javnih rasprava, okruglih stolova, prezentacija. Takođe, izuzetno korisna je bila prezentacija jednog od nacrta ovog zakona pred narodnim poslanicima na resornom odboru. Mislim da je konsultovan što nevladin sektor, što međunarodno udruženje investitora u zemlji i mislim da je sigurno to i uticalo i rezultiralo kvalitetom ovog zakona.
S druge strane, materijal koji smo dobili uz ovaj zakon je neuobičajeno obiman. On obiluje statistikom, analizom privrednog, ekonomskog ambijenta, poslovnog ambijenta zemlje. Tumačenje je izuzetno složeno, kompleksno. Svaki član zakona je obrazložen. Dati su i razlozi predlaganja pojedinih članova zakona i mislim da je to jedna prilično dobra praksa i voleli bismo da dobijamo takve zakone i od ostalih ministara.
Sam zakon je ambiciozan. Promene su korenite, mogu slobodno da kažem i revolucionarne. Zakon neće nikog ostaviti indiferentnim. On će verovatno naići na šire odobravanje. Mislim da će imati sigurno i svojih oponenata.
Što se mene tiče, kao arhitekta, očekujem dobre rezultate u primeni ovog zakona.
Najvažnije je šta očekuju građani od ovog zakona. Građani očekuju jednostavne procedure za dobijanje dozvola za svoje gradnje, adaptacije i dogradnje kada grade za sebe, žele zaštitu od prevara investitora koji ne plate zemljište, pa onda ne mogu svoje zemljište da knjiže. Građani žele elektronsku upravu radi dostupnosti informacija i žele, što je najvažnije, nekorumpiranu upravu.
Šta očekuju investitori od ovog zakona? Investitori očekuju kraći rok za dozvole, očekuju jedinstven šalter, elektronsku upravu i očekuju nekorumpiranu upravu.
Šta očekuje država od ovog zakona? Država očekuje nove investitore, revitalizaciju građevinarstva i razvoj vezanih privrednih grana. Država očekuje više reda i odgovornosti u upravi.
Mi smo dobili jedan hrabar zakon koji se uhvatio u koštac sa brojnim problemima i zakon koji će odgovoriti na većinu od ovih postavljenih zadataka.
Šta novo donosi ovaj zakon? Ovaj zakon donosi novine kao što su objedinjena procedura, jedinstven šalter, elektronsku razmenu podataka, kratke rokove, donosi transparentnost procedure i, što je meni možda najvažnije, jednu hijerarhiju odgovornosti.
Šta znači objedinjena procedura? Definisanje objedinjene procedure je zapravo kroz član zakona koji kaže: nadležni organ je dužan da po službenoj dužnosti i u ime i za račun investitora pribavi sve akte, uslove i druga dokumenta koje izdaju imaoci javnih ovlašćenja, a uslovi su za sprovođenje objedinjene procedure. Šta znači ovo u praksi? Trenutno jako dug put do upotrebne dozvole i useljenja. Krećemo sa lokacijskim uslovima, uslovima komunalnih službi, a znamo da ih nekad ima i preko 20, građevinska dozvola, prijava radova i upotrebna dozvola.
Novim zakonom predviđa se jedan šalter. Na tom šalteru i građani i investitori podnose zahteve po svim procedurama, a nadležni organ po službenoj dužnosti pribavlja sve uslove i podatke od javnih i komunalnih preduzeća. Šta to dalje za posledicu ima? Ukida se nedostojanstveno čekanje po redovima, smanjuje se mogućnost korupcije pojedinca, a koordinaciju postupaka radi nadležni organ.
Zakon, takođe, uvodi elektronsku razmenu podataka, što za pozitivno ima jedan savremeni, efikasan način rada uprave. Ono što su problemi, meni se čini, to je što je ta dokumentacija zbog različitih programskih jezika, formata, prevelika. Mislim da je problem, takođe, što nije završena digitalizacija katastra. Planovi su, nažalost, važeći, a delimično u analognom formatu, što ih pretvara u neke PDF formate i ovo sve za posledicu će imati potrebu potpuno novog tehnološkog, tehničkog opremanja lokalne uprave.
Šta znače kratki rokovi? Zakon definiše skraćenje procedure na sledeći način. Nadležni organ u roku od pet dana dostavlja zahtev za izdavanje pojedinačnih uslova i imaocima javnih ovlašćenja, naravno, to su komunalna preduzeća, javna preduzeća, odgovarajuće službe. Imaoci javnih ovlašćenja izdaju uslove u roku od 15 dana, u nekim posebnim slučajevima 30 dana. U protivnom, ovo je isto vrlo važno, nadležni organ zastaje sa postupkom, nije dobro što zastaje, ali je dobro što obaveštava investitora i podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Znači, postoji sankcionisanje dela uprave i nesavesnosti.
Ovo znači da kada organ lokalne uprave uputi zahtev za izdavanje, komunalne službe imaju rok 15 dana da dostave te uslove. Nakon toga, nadležni organ izdaje lokacijske uslove u roku od pet dana od dana pribavljanja svih tih prispelih uslova. Građevinsku dozvolu izdaje u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za dozvolu, potvrđuje prijavu radova odmah bez odlaganja i upotrebnu dozvolu izdaje takođe u roku od pet dana od podnošenja zahteva.
Ovde zahtev sankcioniše kašnjenje. Meni se samo čini da bi možda trebalo malo da sankcioniše i netačnost izdatih podataka. U praksi smo sretali i sada, kada nismo imali pritisak, kazne od neizvršene vremenske obaveze, imali smo greške u izdavanju podataka. Kada pritisnemo nekoga kratkim vremenom da bi izvršio obavezu izdavanja u kratkom i određenom roku, može ili nedostajući podatak da negde zaboravi, da dobijemo zapravo nekvalitetnu dokumentaciju.
Šta novo, takođe, donosi ovaj zakon? To je transparentnost procedure, znači, kroz digitalizaciju, kroz elektronsko vođenje svih procedura i javno–dostupne baze podataka.
Vrlo je bitno da jedan primerak građevinske dozvole automatski se daje i nadležnom inspektoru, građevinskom inspektoru, što čini ovaj postupak još dodatno transparentnijim.
Što se mene tiče, postoji problem opterećenosti Agencije za privredne registre, koja sada dobija u nadležnost da vodi centralni registar. Ta agencija, potpuno mi je jasno zašto se tu locira taj postupak, jer to je zapravo jedina agencija u državi koja može da prati ovu proceduru. Ona je izuzetno dobro organizovana. Ona trenutno vodi 20 registara. Ovo će biti 21.
U tom smislu, ovo kažem samo ne bi li vodili računa kako da poboljšamo njihov rad. Njih je potrebno dodatno tehnološki opremiti, jer imam utisak da će tehnika koja treba da podržava ovu proceduru biti ravna NASA tehnici. Takođe, mislim da je potrebno dodatno kadrovski ih opremiti.
Zakon uspostavlja, po meni, možda najvažniji segment, a to je hijerarhija odgovornosti. Registrator centralne evidencije, a nalazi se u Agenciji za privredne registre, direktno odgovara ministru i Vladi. Registrator objedinjene procedure na nivou lokalne uprave odgovara rukovodiocu nadležne uprave. Registrator je dužan da podnese prekršajnu prijavu protiv odgovornih lica ako tokom sprovođenja objedinjene procedure ne postupe u skladu sa ovim zakonom. Vrlo precizna hijerarhija odgovornosti.
Ono što je možda diskutabilno i što bih ja možda volela da je drugačije, to su ovlašćenja nadležnog organa. Pod obimom ovlašćenja ne mislim da ih imaju previše. Naprotiv, mislim da imaju premalo. Zakon kaže – tokom sprovođenja objedinjene procedure nadležni organ isključivo vrši proveru ispunjenosti formalnih uslova za izgradnju i ne upušta se u procenu tehničke dokumentacije. To dalje znači da nadležni organ vrši kontrolu forme, formalnih uslova, ali ne vrši kontrolu tehničke ispravnosti.
Sva odgovornost je, po zakonu, na odgovornom licenciranom projektantu, na inženjeru koji vrši tehničku kontrolu i na investitoru. Njihova odgovornost apsolutno se ne dovodi u pitanje, ona nije sporna, ona po važećem zakonu postoji i ne dovodim to u pitanje.
Mislim da je radi zaštite javnog interesa određeni stepen kontrole tehničke ispravnosti dokumentacije neophodan, podvlačim, prevashodno radi zaštite javnih interesa. Nekada, nešto što je tehnički i ispravno ugrožava nečiji javni interes, komšije, suseda i da ne nabrajam pojedinačne probleme.
Skraćena procedura po kojoj nadležni organ ne vrši tehničku kontrolu, već samo ispravnost tehničkih uslova, je praksa u državama mnogo razvijenije profesionalne i lične odgovornosti.
Mislim da može biti po ovakvoj formulaciji ili zloupotreba ili možda grešaka iz neznanja, što je podjednako štetno. Svedoci smo hiperprodukcije diploma, ne u nekom negativnom smislu. Mislim da diploma ima puno, ali se malo gradi i ti diplomirani inženjeri imaju relativno malo iskustvo i može doći do ozbiljnih grešaka iz tog neiskustva. Ne mora da uvek bude po sredi neka zla namera, korupcija.
Moja sledeća dilema i pitanje je zašto je iz zakona izbrisan obavezan sadržaj urbanističkih projekata? Ja sam to pitanje danas i na resornom odboru postavila državnoj sekretarki. Dobila sam odgovor. Imali smo u prethodnom nacrtu zakona varijantu da su i ostali urbanistički planovi bili bez taksativno navedenog obima. Vidim da je to vraćeno sa nekim dopunama, što mislim da je izuzetno dobro, takođe.
Obzirom da sam bila član planske komisije, kako beogradske, tako i u unutrašnjosti, znam da su standardi potpuno različiti. Mislim da je uvek mnogo bolje kada se procedura propiše, procedura u ovom slučaju obim dokumentacije, kada se propišu kroz zakon, nego kada se ostavi podzakonskom aktu. Naravno, i on je obavezujući, nema nikakve dileme, ali ovo je moje iskustvo.
Ovaj zakon ojačava instituciju arhitektonskih konkursa, što zaista kao arhitekta želim posebno da pohvalim. Ti konkursi, opet kažem, najviše volim i najviše nam nedostaju međunarodni arhitektonski konkursi. Oni afirmišu autorsku arhitekturu, što mislim da Beogradu nedostaje. Oni afirmišu Srbiju kao zemlju koja se gradi. Međunarodni arhitektonski konkursi, pogotovo za atraktivne objekte i atraktivne lokacije, dovode velika arhitektonska imena, a znamo da pojedini gradovi, kada se recimo setimo Bilbaa, šta prvo pomislimo, to je Gugenhajn. Pojedini autorski projekti su zapravo magnet danas-sutra za turiste i neku posetu našem gradu, našoj zemlji.
O segmentu troškovi uređenja građevinskog zemljišta je bilo dosta reči. Mislim da trenutne ekonomske prilike i nivo opremljenosti infrastrukturom je uslovio ovakvo zakonsko rešenje i ono je dobro. Pojedini predlozi da se plaćanje troškova vrši prema nivou opremljenosti, odnosno neopremljenosti određenog zemljišta bi bio veliki problem, jer bi centralne gradske opštine, koje su komunalno opremljene, bile jeftinije od nekih naselja poput Altine, Višnjičke banje, kojima nedostaje infrastruktura, te bi zapravo komunalno opremanje tamo realno bilo veće, te taj princip realnih troškova, srećom, kažem, zahvaljujem se što se niste pod pritiskom njega uhvatili i stavili ga u zakon.
Takođe, plaćanje po zonama u rasponu od 1 do 6 mislim da je realno, to je praksa pokazala. To ja mogu da vam kažem kroz neka svoja iskustva. Naravno, to se prevashodno odnosi na Beograd i zato to i kažem.
Moja najveća dilema i rezerva u ovom zakonu je prema članu 31. koji se odnosi na pravila građenja. Mislim da sam to takođe iznela na resornom odboru i takođe dobila jedan prilično kvalitetan odgovor od državne sekretarke, ali opet želim da vam iznesem svoj profesionalni stav i zaista vrlo bogato iskustvo baš u ovom segmentu.
Zakon kaže – ako uslovi za projektovanje, odnosno priključenje nisu utvrđeni planskim dokumentom, organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole će ih pribaviti iz separata. Separatom se može utvrditi za koje klase i namene i u kojim delovima područja za koje se donosi nije čak potrebno ni pribaviti uslove imalaca javnih ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom.
Koliko god se državna sekretarka opirala danas da to prihvati kao jedan planski dokument, za mene je sada separat u rangu planskog dokumenta, jer podatke koje ćemo dobijati su ili u njemu, a ako ne zadovoljavaju elemente planskog dokumenta, onda oni neće obaviti svoj posao do kraja.
Zašto sam rezervisana i zašto sam nezadovoljna ovakvim rešenjem? To je što mislim, osim što može da izazove samovolju nadležnog organa, ali hajde, da kažem, da se to neće desiti, da imamo pretpostavku svačije pozitivnosti, da bilo koji element plana koji nema segmente javnog uvida može da donese velike greške. Planski akt uvek ima javni uvid baš zbog toga što planer ne može predvideti sve okolnosti ugroženosti okruženja, ugroženosti nekog drugog javnog uvida.
Najgora posledica ovoga je što će se masovno pribegavati korišćenju separata i uprava će masovno odustajati od izrade planove, a bez valjanih planova nema ni kvalitetnog urbanizma.
Da sam ja tu negde u pravu, na tragu da sam u pravu, govori da je ovim zakonom predviđeno da se ovo ne primenjuje na javno zemljište i javne namene, a ono što nije dobro za javne namene, nije dobro za ostale i pojedince.
Na samom kraju, želim da kažem da će SDPS podržati ovaj zakon, jer je hrabar i ambiciozan. Mislim da ovaj zakon prednjači u odnosu na trenutne vrednosne sisteme i na tome mu posebno hvala. Mislim da bi bilo dobro kada bi on generisao uređenje uprave, pojedinca, procedura i kada bi smanjio zloupotrebe i korupciju. Hvala na pažnji.

Hvala vam uvaženi predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege, u ime Odbora za prostorno planiranje, saobraćajnu infrastrukturu i telekomunikacije, htela bih da obrazložim suštinu ovog amandmana.
Mi danas raspravljamo o izmenama Zakona o legalizaciji i sam zakon koji je važeći trenutno iz 2013. godine je definisao izuzetno prohtevnu i obimnu dokumentaciju koja je potrebna za legalizaciju.
Amandman koji smo mi podneli u ime odbora zapravo treba da definiše kada se dostavlja koji obim dokumentacije, znači kada građani dostavljaju određenu dokumentaciju a u roku koji produžavamo mogućnost podnošenja dokumentacije. Znači, mi produžavamo rok za podnošenje dokumentacije u trajanju od šest meseci i sada ovim amandmanom tačno definišemo koji je to obim.
Ovaj amandman definiše da se zapravo preuzima obim dokumentacije iz prve faze postupka legalizacije po osnovnom zakonu iz 2013. godine. Taj zakon i 2013. godine definisao je dve faze legalizacije.
Prva faza je faza u kojoj se ostvaruje, definiše mogućnost da se neki objekat legalizuje i naravno za tu fazu potrebna je relativno skromna i ona osnovna, nužna dokumentacija koju podnose građani.
Druga faza legalizacije je u kojoj je ustanovljena mogućnost da se objekat legalizuje. Nadležni organ lokalne samouprave je definisao mogućnost da se legalizuje i u tom slučaju građani su u obavezi da dostave tačno propisanu i obimnu dokumentaciju.
Da ne bi građani ulazili u rizik i da u fazi kada još uvek ne znaju da li mogu da ostvare postupak legalizacije, da li mogu da legalizuju objekat da ne bi ušli u taj rizik i podnosili obimnu dokumentaciju, mi ovim amandmanom zapravo definišemo da to produženje od šest meseci važi samo za taj skroman i prvi i osnovni obim dokumentacije.
Kada sam već uzela reč, želela bih samo da kažem, da definišem da ovih šest meseci koje uopšte ovaj zakon propisuje, kojim se propisuje neko odlaganje je zapravo rok kojim mi građanima izlazimo u susret da ostvare svoje pravo legalizacije, ali time nismo rekli da će se nešto posle tih šest meseci drastično promeniti.
Ponovo ističem, u razgovoru sa ministarstvom, u saznanju smo da se priprema sveobuhvatan zakon kojim će se postupak legalizacije rešiti sveobuhvatno i nadam se jednom za svagda da u Srbiji prestane priča o legalizaciji i da svi gradimo sa dozvolama, da svi imamo upotrebne dozvole i da svi imamo knjiženu svoju nekretninu. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, potpuno sam ubeđena, govorim u svoje ime i u ime svoje poslaničke grupe, da nam je svima potpuna ista pozitivna namera, a to je da postupak i proces legalizacije završimo što efikasnije, po građane što bezbolnije, ali ne samo po građane koji podnose zahtev za legalizaciju, nego i za pojedine građane koji su možda ugroženi nekim nelegalnim objektom koji je izgrađen. Sigurna sam da svi imamo istu nameru.
U tom smislu želim da razjasnim šta ovaj zakon o kome danas diskutujemo, govori. On govori samo o produženju roka za podnošenje inicijalne dokumentacije. Tako da, predlog ovog amandmana koji kaže da se postupak produži na četiri godine, umesto godinu i šest meseci, gde u svom obrazloženju predlagači kažu da se postupak legalizacije produži na četiri godine. Ovim zakonom nije oročen postupak legalizacije. Ovim amandmanom se ne oročava postupak legalizacije. Te ukoliko želimo da se istinito i iskreno obratimo građanima, moramo iskreno da im kažemo da mi ne zaustavljamo postupak legalizacije ovim rokom koji danas definišemo. Mi samo produžavamo rok za dostavljanje dokumentacije.
Mislim da rok kojim danas treba da produžimo dodatnih šest meseci, mogućnost građanima da se sa svojom inicijalnom dokumentacijom obrate svojim lokalnim samoupravama, mora biti sasvim dovoljan, a dalje sledi postupak legalizacije.
Sa druge strane, moramo da kažem da sve broje o kojima danas razgovaramo, zaista samo svedoče o tome koliko je problem nelegalnih objekata i problem gradnje jedan istorijski, naš nacionalni problem. Još uvek postupamo u Beogradu po zahtevima za legalizaciju objekata iz 1996. godine. Ni ko od nas, niko od vas ne bi trebao da se referiše na jednu vlast, drugu vlast, jedan zakon, drugi zakon. Svima nam je interes da zaboravimo legalizaciju, da građanima pomognemo da što jednostavnije dođu do svoje dokumentacije u što kraćim rokovima. Ono što je najbolnije u legalizaciji jeste ograničenje lokalne samouprave. To je onih mučenih 10, 20, 50 službenika koji moraju da procesuiraju ogroman broj predmeta.
Još jednom ću reći u Beogradu Sekretarijat za legalizaciju broji oko 90 zaposlenih. Od tih 90, 40 do 50 su operativci i profesionalci, a 240.000 je neobrađenih predmeta. Čak i predlog ovog amandmana koji kaže, četiri godine ne bi mogao fizički da izračuna i da operacionalizuje sve te zahteve.
Zato vas molim da podržimo ovaj zakon, koji samo ima jedan član. Produžavamo rok za dostavu dokumentacije. Hvala.

Hvala vam.
Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, danas na dnevnom redu imamo objedinjenu raspravu o tri zakona od čega su dva zakona pravosudni i jedan iz oblasti planiranja i izgradnje.
Kao arhitekta, kao neko ko je bio član Gradskog veća Beograda zadužena za urbanizam, graditelj i projektant više od 30 godina, želela bih malo da osvetlim stavove SDPS-a na temu legalizacije, na temu potrebe uređenja države i u ovoj oblasti.
Zakon o izmeni Zakona o legalizaciji ima samo jedan član i taj član definiše produženje roka za podnošenje dokumentacije u postupku legalizacije. Tačnije, do 1. novembra, po Zakonu o legalizaciji iz 2013. godine, ističe rok za predaju dokumentacije, te konsekventno primeni člana 23. tog zakona građani bi bili možda u situaciji da zakon bude tumačen tako da, ukoliko nisu kompletirali svoju dokumentaciju, njima se postupak rešava tako što im se donosi rešenje o rušenju. Ministarstvo i nekoliko poslaničkih klubova prepoznali su situaciju i podneli smo inicijativu da se taj rok produži.
Zašto ovaj član 23. koji se menja se samo menja za period od šest meseci? Očekujemo da će jedan sistemski zakon o legalizaciji rešiti ovu materiju na nešto bolji i kvalitetniji način.
Ovo je zakon iz 2013. godine, Zakon o legalizaciji, koji je, u odnosu na sve prethodne zakone o legalizaciji, ubedljivo najrigidniji i za građane najstrožiji i očekujemo nekakvo poboljšanje u tom pravcu. Svi dosadašnji zakoni, zakon iz 2003, 2006, 2009, 2011. i 2013. godine, osim Zakona o legalizaciji iz 1996. godine, su bili prekluzivni zakoni, odnosno svi ti zakoni su imali determinisane rokove za dostavljanje dokumentacije. Samim tim i ovaj član ima rok i mi imamo obavezu da taj rok uskladimo sa mogućnostima lokalne uprave i države u postupanju po postupcima i po zahtevima građana.
Inače, kao kuriozitet, u Beogradu ima oko 240 hiljada još nerešenih zahteva za legalizaciju. Po novom Zakonu iz 2013. godine ima 39.836 nerešenih zahteva. Ne znam koliko znate, možda je sramota priznati, ali valja istaći, još uvek se postupa po nekim zahtevima za legalizaciju po Zakonu iz 1996. godine, odnosno postoje još nerešeni zahtevi pre čuvenog Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine.
Socijaldemokratska partija Srbije se zalaže za uređenu državu. To je država koja stvara zakonski okvir, to je država koja stvara planski okvir kroz lokalnu samoupravu koja donosi odgovarajuće planove i to je država koja ima građane koji poštuju i zakone i planove i grade u skladu sa zakonima.
Šta je do sada uradila država na svom uređenju? Što se tiče zakona, tu je bila prilično aktivna. Kao što vidite, od 2003. godine do danas evo već pet, šest zakona u ovoj oblasti. Što se tiče planova, tu je država prilično zakazala i ovo se prevashodno odnosi na Grad Beograd. Veliki deo Beograda još uvek nije pokriven planovima. Naravno da je ovo jedan od osnova za neplansku gradnju.
Ono što mislim da je najveći nedostatak država, gde je država najviše zakazala, to je stvaranje odgovarajućih kapaciteta u postupanju po zahtevima građana, odnosno ako kažemo da u Beogradu ima još 240 hiljada nerešenih zahteva za legalizaciju, a po novom zakonu evo skoro 40 hiljada nerešenih zahteva, to znači da lokalna uprava mora da ima odgovarajući kapacitet da sprovede ovaj zakon.
Treba da znate da u Beogradu postoji Sekretarijat za legalizaciju koji se isključivo bavi ovim poslom. U tom Sekretarijatu ima oko 90 zaposlenih, od čega 40 do 50 službenika radi na procesuiranju, na operativnoj obradi zahteva. Svaki taj službenik ima svoje radno vreme i svoje ograničene moći. Kada množite satnicu, broj mogućih rešenih predmeta, vidi se da ovakav veliki broj zahteva ne može biti rešen u roku koji je predvideo zakon iz 2013. godine, a već sada smo svesni da ne može biti rešen ni po ovom sadašnjem odlaganja roka za narednih šest meseci. Utoliko pre očekujemo novi zakon koji će rešiti problematiku legalizacije.
Šta su, s druge strane, za to vreme uradili građani? Građani su radili bez građevinske dozvole onda kada nisu imali odgovarajuću plansku dokumentaciju i kada nije postojao nikakav osnov da dobiju građevinsku dozvolu, te su pribegavali nelegalnoj gradnji. Građani su takođe gradili i onda kada su imali planski osnov da grade dok dobiju građevinske dozvole, kako građevinske, tako naknadno i upotrebne, ali postoje i nesavesni građani.
Postoji treća grupa graditelja, a to su investitori. Ovo je, zapravo, i najveći problem legalizacije, zato što postoji jedna ogromna grupa investitora koji svesno kršeći zakone grade ili bez građevinske dozvole ili kada dobiju građevinsku dozvolu grade tako da probijaju urbanističke parametre i naknadno u postupku legalizacije, kasnije, očekuju da legalizuju te svoje uvećane kvadrate, potpuno tri različita slučaja.
Kada se izrađuje novi zakon, moramo biti vrlo svesni kako da determinišemo nove članove zakona i kako da se država svojim zakonima opredeli prema tri potpuno različite kategorije, relativno nesavesnima, onima koji za sebe grade dom i koji vide jedini način da u okviru svoje parcele sebi dograde sobu, izgrade sprat za svoje dete, a za to nemaju odgovarajuće planske akte i mogućnost da dobiju dozvolu i sve ove krajnje, a to je i ta investitorska legalizacija gde investitori, bogateći se, svesno krše zakon i grade kvadrate van odgovarajućih urbanističkih parametara.
Negde na početku sam rekla da je Zakon o legalizaciji iz 2013. godine veoma rigidan. Od svih dosadašnjih zakona koji su definisali legalizaciju, on je propisao najteže i najrigidnije uslove za građane koji treba da pribave odgovarajuću dokumentaciju, te samim tim, kako grupa poslanika koja je podnela ovaj zahtev, tako je i država svesna i odgovarajuće ministarstvo je svesno da se moraju relaksirati uslovi za građane koji nisu mogli u kratkom roku kako pribaviti odgovarajuću imovinsku dokumentaciju, takođe, pribaviti različite odluke sudova, izvode iz RGZ-a. To su sve uska grla, sudovi preopterećeni, te nisu građani uvek sami krivi za kašnjenja u eventualnom kompletiranju potrebne dokumentacije.
Zbog svega ovog što sam navela, raduje najava ministarstva da će u ovom kratkom periodu od šest meseci, te samim tim i za sve poslanike koji imaju primedbu na možda kratak i nejasan rok od šest meseci u kome se verovatno neće moći rešiti svi ovi nagomilani nerešeni slučajevi i zahtevi za legalizaciju, zato raduje najava ministarstva i zato raduje baš tih oročenih šest meseci, jer sagledavamo da će u verovatno vrlo, vrlo kratkom roku i stići taj sistemski Zakon o legalizaciji.
Što se tiče SDPS, mi smo se u svim svojim političkim poslaničkim aktivnostima determinisali da predlažemo zakone, podržavamo zakone koji uređuju državu. Ovo je zakon koji i samo jednim malim delom daje doprinos uređenju države, ali vrlo ćemo biti zainteresovani da potpomognemo svojim predlozima, da damo svoj doprinos u donošenju pravog sistemskog zakona koji će rešiti problem legalizacije i ostaviti problem nelegalne gradnje, problem gradnje bez dozvola, problem neuknjiženih objekata, daleko u svojoj prošlosti. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, Predlog dopuna Krivičnog zakona je Zakon koji ima samo dva člana, no, njegov značaj je obrnuto proporcionalan njegovoj veličini.
Ovo je zakon koji je doživeo svoju međunarodnu verifikaciju još pre nego što je i došao u skupštinsku proceduru. Radi podsećanja, možda malo o istoriji ovog zakona.
Socijaldemokratska partija Srbije je isti ovaj zakon predložila Skupštini na usvajanje u novembru prošle godine. Predizborne aktivnosti i skupštinska pauza pomerili su njegovo usvajanje do današnjeg dana, čini mi se, skoro godinu dana.
Nažalost, zbog prvog predloga ovog zakona, u novembru prošle godine, SDPS je istrpela izvesne kritike i hoću da verujem da je to samo zbog nerazumevanja. Srećom, sada su stekle političko-zakonodavne pretpostavke, te su usvajanje ovog zakona svojim potpisima podržali poslanici svih grupa, svih stranaka koji čine koaliciju, Samim tim i SNS i SPS i, naravno, svi ostali koalicioni partneri. Iskreno se nadam da će u danu za glasanje i svi ostali poslanici ovog saziva podržati ovaj zakon.
Šta je suština dopuna Krivičnog zakona? Ovaj zakon identifikuje nova krivična dela i definiše sankcije za počinioce tih dela. U članu 386. važećeg Krivičnog zakona, definisana je krivica po delu agresivni rat, koji u svom stavu 1. kaže – ko poziva na agresivni rat kazniće se zatvorom od dve do 11 godina, a u stavu 2. – ko naredi vođenje agresivnog rata kazniće se zatvorom od 10 do 40 godina.
Predlogom izmena zakona, dodaju se dva nova krivična dela i to – učestvovanje u ratu u stranoj državi, u vojnoj ili paravojnoj formaciji, i drugo delo – vrbovanje drugih lica, organizovanje, podsticanje, obučavanje i finansiranje u izvršenju istog krivičnog dela.
Ovaj zakon je dobar primer prakse svesti države o potrebi donošenja zakona bez tuđeg pritiska, bez potrebe usaglašavanja sa nekim tuđim zakonodavstvom.
Socijaldemokratska partija Srbije je davno prepoznala obavezu krivičnog sankcionisanja izvršioca ovih dela, ali, naravno, i inspiratora, organizatora i finansijera.
Savet bezbednosti UN je 24. septembra usvojio Rezoluciju kojom se pozivaju zemlje članice u borbu protiv nelegalnog ratovanja i terorizma. Rezolucija poziva na usvajanje nacionalnih zakona kojima se sankcioniše pristupanje, citiraću – džihadističkim grupama, kao što su islamska država i Al nasu front, i da se to pristupanje smatra teškim krivičnim delom, kraj citata.
Na sreću po ugledu države, SDPS je predložila dopunu Krivičnog zakona još pre usvajanja Rezolucije, te su se naši predstavnici i UN, pre svega ministar Dačić, u svom obraćanju mogli pohvaliti ovom činjenicom. Ovaj zakon je doživeo još nekoliko međunarodnih afirmacija.
U svom izdanju od 26. septembra analitičar nemačkog lista „Zi dojče cajtung“ navodi zemlje iz kojih se regrutuju vojnici terorističkih organizacija, apostrofirajući zemlje Balkana. Nabrojani su odlasci sa Kosova, iz Albanije, BiH, Makedonije. Istovremeno, list ističe da Srbija planira pooštravanje Krivičnog zakona, čime bi se obeshrabrila regrutacija terorističkih boraca. Istovremeno, američki ambasador u Srbiji ovih dana, gospodin Majkl Kirbi, izjavio je da se očekuje usvajanje zakona koji sankcioniše odlazak građana Srbije u borbe ekstremističkih organizacija u Siriji i u Iraku.
Poštovani narodni poslanici, sasvim je jasno da Srbija ovim zakonom pokazuje da je spremna na regionalno povezivanje u borbi protiv terorizma, ali i na širem, globalnom nivou. S druge strane, ovaj zakon ima značajnu unutar državnu vrednost, jer je ovo put ka afirmaciji prave slike o srpskom vojniku. Dokaz da je Srbija spremna da učestvuje u mirovnim misijama UN i mirovnim misijama EU, naravno, već imamo. Vreme dobrovoljačkog i junačkog ratovanja i anonimnih španskih boraca je prošlost. Današnji dobrovoljci, osim finansijske koristi, vole promociju, kače fotografije na društvene mreže, daju intervjue svetskim TV stanicama, šalju netačnu sliku o tradiciji ratovanja srpskog vojnika. Poseban problem je kvazi ikonografija koja se slikom šalje u svet i stvara pogrešnu predstavu o građanima Srbije uopšte.
U većini slučajeva ti ratnici nisu deo organizovanih vojnih formacija i dodatno kriminalizuju svoje učešće u sukobima. Recidivi tih krivičnih dela dugo se osećaju u društvu - razni psihički poremećaji, agresivna i devijantna ponašanja, nelegalno oružje i povećan kriminal ratnika povratnika.
Važno je istaći da je ovaj zakon poziv svim građanima da odmah moraju da se vrate sa ratišta. Borci u ime islama, pravoslavlja, panslovenstva i svi ti kvazi krstaški ratovi treba da ostanu u prošlom veku. Ovaj zakon dolazi u dobar čas, jer jasno govori o stavu Srbije prema sukobima na Bliskom Istoku, ali i u Ukrajini.
Na kraju, želim još jednom da se zahvalim svim poslanicima koji su svojim potpisima podržali SDPS u podnošenju ovog zakona i iskreno se nadam da će svi poslanici glasati za ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana potpredsednice Vlade, uvaženi ministri, predstavnici Vlade, poštovane kolege poslanici i poslanice, danas imamo zakon koji nijedna Skupština, nijedan poslanik ne želi da ima na dnevnom redu za usvajanje. Ovo je zakon koji se donosi posle velike elementarne nepogode koja za posledicu ima i velike materijalne troškove.
Zakon je tu da propiše pravila i procedure. Nakon tih elementarnih nepogoda kojima će se što efikasnije sanirati posledice tih nepogoda. Zakon se donosi po hitnom postupku da bismo u što kraćem roku i po skraćenim procedurama otklonili štetu. Važno je da nas ta elementarna stihija ne uvede u proceduralnu stihiju.
Posebno je važno što ovaj zakon definiše striktnu kontrolu nad procedurama i takođe je važno što obezbeđuje transparentnost svih procedura. Transparentnost u protoku novca, transparentnost u definisanju ugroženih područja i potrebe određenih područja i ljudi da im se izađe u susret i pritekne u pomoć.
Bitno je da transparentnost bude nad kompletnim fondovima, jer smo svi nažalost svedoci velikih zloupotreba u radu dosadašnjih fondova na nekim prethodnim elementarnim nepogodama koje su zadesile Srbiju.
Zakon o javnim nabavkama i Zakon o planiranju i gradnji, takođe definišu procedure i postupke po hitnosti u slučajevima elementarnih nepogoda. Međutim, bio je potreban jedan krovni zakon koji će se odnositi isključivo na ovu oblast i koji će se odnositi na majske poplave i klizišta koji su nas zadesili.
Koje su osnovne karakteristike zakona? Prva i najvažnija je njegova efikasnost, obzirom da se ovim zakonom skraćuju procedure, a znamo da su mnoge kuće porušene, da su uništeni kako javni objekti i infrastruktura, oštećene škole, ustanove kulture, te se ne mogu čekati uobičajeno spore procedure, prvo pribavljanja građevinskih dozvola, a zatim raspisivanja tendera, javne nabavke, pribavljanje određenih garancija, postupanje po žalbama javnih nabavki. Država je investitor, u prilici je da donese zakon koji će skratiti te procedure i u ovom trenutku državi naravno, mora biti prioritet građanin koji ne sme da sačeka zimu bez svog doma.
Druga karakteristika zakona je njegova transparentnost i tu uopšte ne smemo imati nikakvu dilemu da svi podaci moraju biti javni, od priliva sredstava, načina trošenja i javnost svih procedura. Jer, ovaj zakon propisuje različite izuzetke i mi moramo biti svesni, mora biti jasno zašto se postupilo sa izuzecima u odgovarajućim procedurama.
Zakon je takođe, propisao ekonomičnost i on je predvideo racionalizaciju troškova. Ta racionalizacija troškova prevashodno ide u korist građana Srbije. Država neće naplaćivati troškove kao što su troškovi pribavljanja građanskih dozvola, troškovi uknjižbe objekata, troškovi prenosa vlasništva, takođe se neće naplaćivati prenos statusa zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko, te naravno to sve ide na korist građana.
Za mene kao inženjera mislim da bi najvažniji doprinos ovog zakona mogao da bude u stvaranju budućih standarda u preveniranju ovakvih situacija. Pri tom mislim, naravno, koliko je moguće upravljati prirodom preveniranju tih situacija, ali ono što je u našoj nadležnosti, a to je da omogućimo da procedurama šteta u ovakvim situacijama bude minimalna.
Ja sam svesna da jedan „leks specijalis“ ne može da promeni našu svest, ali bih volela ako ovaj zakon za posledicu ima to što ćemo se odvići od gradnje bez građevinskih dozvola. Sada smo nažalost kroz loš primer, kroz ovu tragediju postali svesni kolika je prednost imati objekat sa građevinskom dozvolom. Kolika je prednost imati objekat koji je uknjižen.
Shvatamo šta znači gradnja po projektu. Slika objekta u Krupnju koji je prevrnut govori mnogo, ona govori o tragediji te porodice, ali poslala je i sliku da taj objekat nema odgovarajući temelj. Ako gradite po projektu, vi onda imate geomehanički elaborat. Vi znate da na klizištu ne možete da gradite. Ako imate građevinsku dozvolu i odgovarajući projekat, vi onda znate da on sadrži i projekat konstrukcije. Taj projekat konstrukcije definiše odgovarajući temelj i naravno da se neće u ovom trenutku praviti selektivan pristup prema ovakvom ili onakvom objektu i da svakom građaninu mora da se obezbedi dom.
Volela bih da nas ova tragedija u nečemu malo i nauči. Ovo se sve odnosi i na ilegalnu infrastrukturu. Znamo i svesni smo koliko je objekata prikopčano na improvizovanu, da kažem, divlje priključke, koliko je nelegalne kanalizacione infrastrukture, elektro-priključaka.
Mi nismo ni svesni koliko tih nelegalnih, nezavedenih instalacija imamo i kolika je njihova šteta. Sve ono što se ne nalazi u Katastru podzemnih instalacija za državu i ne postoji. Sada je pitanje ko će i kako će tu infrastrukturu popraviti i građane dovesti u priliku da mogu da žive po standardima koji su primereni. Skupo plaćamo sve ono što nismo poštovali do sada procedure.
Takođe bih želela osim da kažem, pohvala zakonu, da skrenem pažnju na neke rizike koje donosi ovaj zakon. On u svom bitnom delu se odnosi, definiše postupak eksproprijacije. Jako je važno da ta eksproprijacija se samo isključivo odnosi za postupke i za sve radove koji se tiču otklanjanja štete od poplava.
Lokalna samouprava će definisati koja je parcela potrebna za privođenje nekom javnom interesu, koja parcela postaje javna. Za to ona ima neki postupak u trajanju od osam dana. Građanin ima osam dana da se žali na to rešenje. Nadležno ministarstvo finansija ima nekih narednih osam dana da donese konačnu odluku po toj žalbi. Ta procedura od 24 dana je zapravo opravdano kratka da bismo bili efikasni, ali s druge strane i opasno kratka da bismo možda mogli o nekog građanina da se ogrešimo. Te tu molim i sigurna sam, uverena sam, da postoje instrumenti da do te zloupotrebe ne dođe.
Ovaj zakon propisuje skraćene procedure i one su naravno neophodne kako bi smo otklonili pravovremeno štetu od poplava, ali dobro bi bilo da ne dovedemo sada, da kažem mešetare u priliku da reše svoje interese kroz moguće kratku proceduru i da naravno nekakav svoj interes, svoju dozvolu podvuku pod proceduru koja je neophodna za one koji su realno ugroženi.
I još jedna delikatna tema za koju mislim da nije manje važna. To je obnova kulturnih dobara i žao mi je što i nadležni ministar nije više tu, bio je sa nama do malopre. Zakon kaže – sprovešće se po merama koje će propisati državni program obnove. To je nešto i ministarka u svom uvodnom izlaganju napomenula. Ja bih samo zamolila da se kroz taj državni program precizno definišu i što kraće procedure dobijanja dozvole za ove objekte. Znamo da je praksa čekanja predugačko dozvola, uslova, nadležni Zavod za zaštitu spomenika, te mislim da bi tu bilo korisno da se i to propiše ne bi li smo i te objekte pravovremeno, blagovremeno sanirali.
Ovaj zakon važi godinu dana. I nije sporno da nešto možda ima prioritet, a to je dom, nečiji dom, nečija kuća. Ali, s druge strane, ako sve ne rešimo, ako sve objekte ne rešimo po ovom zakonu u proceduri od godinu dana, onda nismo valjano obavili ceo posao.
Na samom kraju želim da podsetim građane, želim da podsetim direktore privatnih, javnih preduzeća, škola, ustanova, kulture, sportskih objekata, lokalnu samoupravu, da ako nisu podneli zahtev za štetu i prijavili nastalu štetu na svojim objektima, da za to imaju samo osam dana od dana stupanja ovog zakona na snagu. Te mislim da to treba ozbiljno da se shvati, da bismo em imali odgovarajuće budžete, em mogli da napravimo valjanu dinamiku realizacije, a naravno i da bi oni došli do onog rezultata koji im je potreban, a to je da im država pomogne da žive onako kako su živeli pre ove tragedije. Hvala vam.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi ministri i saradnici ministra, podnela sam amandman na član 79. ovog zakona, koji definiše standarde boravka pritvorenika u pritvorskim jedinicama, te vas, ministre, i vaše saradnike molim da samo na trenutak iskoraknete iz isključivo pravničkog načina razmišljanja, da malo izanaliziramo tehnički ovaj amandman.
Ovim amandmanom je propisano da je po pritvoreniku u pritvorskoj jedinici propisano minimalnih četiri kvadrata prostora za boravak.
Moj amandman je da bi rešio dilemu nemogućeg uparivanja, odnosno lošeg uparivanja kubature. Ovaj član je propisao da je minimalna kubatura osam kvadrata, iz čega sledi da smatramo da je dovoljna visina prostora i od dva metra.
Moje razmišljanje je bilo kako redefinisati ovaj član, a učiniti ga ili po propisima koje znam i koje poštujem u trenucima kada projektujem, a rekla sam vam da sam u više navrata učestvovala u projektovanju pritvorskih jedinica. Znači, kako da ga redefinišemo,a da on bude u skladu sa propisima koje za projektovanje i život u pritvorskim jedinicama važi.
Mislim da nam nisu potrebne nikakve evropske komisije koje će nam analizirati ovaj zakon i koje će nam reći da mi mislimo da je dva metra dovoljna visina za prostoriju u kojoj borave pritvorenici.
Imala sam dve varijante – ili da predložim da, u skladu sa propisima, redefinišem kubaturu, pa da na četiri minimalna kvadrata, napišem da je to 9.45, ukoliko smatram da je 2.45 ili 2.40 dovoljno za visinu prostorije u kojoj borave pritvorenici ili ovo što sam predložila kao amandman, da isključim minimalnu kubaturu.
U razgovoru sa direktorom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, u razgovoru sa direktorom beogradskog okružnog zatvora konstatovala sam da je zbog postojeće situacije uputnije ostaviti u zakonu determinantu površine.
Iskreno se nadam da naši pritvorenici neće boraviti u pritvorskim jedinicama koji su dva metara visoki, te determinanta osam i četiri, ne četiri ili osam, pa da imamo alternativu o minimalnom standardu boravka pritvorenika, ali ovako definisano u članu konsekventno sledi da mi projektujemo i smatramo da naši pritovrenici treba da žive u prostorijama koji su visoki dva metra, te vas molim da nađete način. Molim sve poslanike da razmisle da je najbolja tehnička namera bila da redefinišemo ovaj član. U protivnom će nam neka evropska komisija reći da smatramo da je dva metra preporučena visina projektovanja pritvorske jedinice. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, saradnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, svojom diskusijom želim da dam doprinos i eventualno unapređenje Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija i to naravno u delu koji se odnosi na moje profesionalno iskustvo. Naglašavam da sam kao arhitekta bila u prilici da u više navrata učestvujem u projektovanju i realizaciji rekonstrukcije Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija.
Predloženi zakon između ostalog definiše položaj lica na izdržavanju krivičnih sankcija i život pritvorenika u skladu sa ovim zakonom mora imati sve elemente humanosti u cilju njegove što bolje socijalizacije kako za vreme boravka u pritvoru tako naravno i nakon njegovog izlaska na slobodu. Ovaj zakon definiše sve elemente humanosti u postupanju prema pritvorenicima, zabranu svih vrsta diskriminacija i takođe obezbeđuje minimalne tehničke standarde za boravak i eventualni rad pritvorenika. Ovi standardi očitavaju se u normiranju dimenzija prostora u kome borave pritvorenici, tako da ovaj zakon jednim članom predviđa, planira da pritvorska jedinica bude tako dimenzionisana da prosto po jednom pritvoreniku bude minimalnih četiri metara kvadratnih. Zakon predviđa i normu od osam kubnih metara u zatvorskoj jedinici po pritvoreniku, što smatram tehničkom neusaglašenošću, međutim, o tome ću govoriti u danu za amandmane, obzirom da sam tu malu korekciju predložila da se unese u zakon.
Ovaj zakon propisuje obaveznu tehničku opremljenost svih prostorija. Po njemu su sve pritvorske jedinice sa obezbeđenim prirodnim i veštačkim svetlom i takođe imaju odgovarajuće minimalne instalacije.
Pritvorenici moraju imati na raspolaganju posebne sanitarne prostorije sa kompletnom opremom za održavanje lične higijene.
Nažalost, svi smo svedoci u kakvom su stanju naši zatvori. Moram da kažem da moje iskustvo govori da je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, kao i nadležno ministarstvo u poslednjih nekoliko godina uložila jako puno napora i uložila bitna sredstva za poboljšanje standarda i za rekonstrukciju odgovarajućih zavoda.
Evropska komisija za prevenciju torture na svake dve-tri godine dolazi u posetu i obilazi naše zatvore i oni nam nakon svakog obilaska pišu izveštaje, daju nekakve svoje sugestije. Želim da vas uverim da su sve rekonstrukcije u kojima sam učestvovala urađene u skladu sa njihovim preporukama. Na primer, projektovane su pritvorske jedinice za četiri osobe. Svaka pritvorska jedinica je imala odgovarajući sanitarni čvor. Sve pritvorske jedince su opremljene odgovarajućom opremom i to antivandal opremom. Ta antivandal oprema štiti pritvorenike kako jednog od drugog, tako i od njihovog samopovređivanja.
Takođe bih želela da se osvrnem na još jedan član ovog zakona, a to je član 125. On govori o verskim pravima pritvorenika. Po njemu je propisano postojanje zasebnih prikladnih prostorija za obavljanje verskih obreda i to za pritvorenike svih veroispovesti.
Kao dobar primer takođe bih želela da pohvalim upravu Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, tzv. istražni zatvor u Bačvanskoj ulici u Beogradu, koji je nedavno obezbedio prostoriju od 30 metara kvadratnih za ovu namenu.
Takođe želim da pomenem i da pohvalim sveštenika, koji zbog svoje skromnosti verovatno ne bi ni voleo da mu pomenem ime, koji je svojim angažovanjem prikupio donaciju i izvanredno opremio ovu prostoriju kako bi pritvorenici mogli da upražnjavaju svoju veru.
Na samom kraju želim da istaknem da je ovaj zakon stvorio sa aspekta arhitekte dobre i optimalne uslove za boravak pritvorenika u zatvorima, ali ono što je važnije, nadam se da će ova država imati sredstva da ih sprovede, da ih se pridržava i da ih u potpunosti primenjuje. Hvala vam.