Hvala.
Poštovani predsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, poslanici LSV neće podržati budžet za narednu godinu ukoliko ne budu usvojeni amandmani Skupštine AP Vojvodine, odnosno ako se izdavanja za Vojvodinu ne povećaju u skladu sa Ustavom. Prema predlogu Vlade Srbije, u idućoj godini Vojvodini neće pripasti Ustavom zagarantovanih 7% republičkog budžeta. Predlog budžeta za 2013. godinu je ambiciozno zamišljen, i po visini prihoda i po budžetskom deficitu, koji će se teško ostvariti zato što u budžetu ne postoji reformski pristup koji bi predstavljao zaokret i uštede.
Najavljeni rast privrede u 2013. godini je 2%, a inflacija je 5,5%. U budžetu Srbije je predviđeno jako malo sredstava za kapitalne investicije u Vojvodini, zbog čega će nekoliko hiljada ljudi ostati bez posla. Nisu predviđena sredstva za smanjenje nezaposleni, jer je malo sredstava planirano za kapitalne investicije.
Kreatori ekonomske politike nisu razmatrali smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji, što je očigledno po rashodima u budžetu za 2013. godinu. Predloženi državni budžet za sledeću godinu nije odgovor za probleme koje je Vlada nagovestila da će uraditi. Vlada ekonomsku politiku gradi na ideji da se nastavi dalje zaduživanje, da bi Srbija izbegla bankrot.
Osnovica budžeta za izdvajanje sredstava Vojvodini je smanjena za 128 milijardi dinara u odnosu na prošlu godinu, pa je za kapitalnu investiciju u Pokrajini predviđeno svega 1,1 milijarda dinara, a potrebno je najmanje 14 milijardi dinara.
Poslanička grupa LSV je podnela amandmane, da bi se tim amandmanima postigao Ustavom zagarantovani minimum obima u visini od 7% republičkog budžeta za AP Vojvodinu i s toga je neophodno da se u budžet AP Vojvodine slije još 32 milijarde dinara. Po našem predlogu bi taj prihod mogao da se ostvari iz akciza.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je reagovala na član 7. i traži brisanje transfera ostalim nivoima vlasti na kojima su, Predlogom zakona u razdelu 24, opredeljeni iznosi kao namenski transferi za finansiranje rashoda za zaposlene u obrazovanju na teritoriji Vojvodine u ukupnom iznosu od 223,5 milijardi dinara. Tako je Predlogom zakona za zarade u osnovnim školama na teritoriji AP Vojvodine opredeljen kao namenski transfer iznos od skoro 16 milijardi dinara, za isplate zarada za zaposlene u oblasti srednjeg obrazovanja oko sedam i nešto milijardi dinara, za učenički standard oko 270 miliona dinara i za studentski standard oko 283 miliona dinara.
Iako AP Vojvodina nema nadležnost za finansiranje rashoda zaposlenih u tim ustanovama, pošto znamo da Vojvodini ne pripadaju te nadležnosti.
Amandmanom smo predložili da se navedeni rashodi izvršavaju direktno iz budžeta Republike Srbije budući da je to republička nadležnost. Istovremeno se predlaže da se navedeni iznos transfernih sredstava, koja se brišu, povećaju pozicije na ekonomskim klasifikacijama koje određuje Ministarstvo prosvete i tehnološkog razvoja.
Budući da su navedeni zakoni jasni u pogledu nadležnosti za finansiranje zarada zaposlenih u osnovnim i srednjim školama, kao i u oblasti učeničkog i studentskog standarda na čitavoj teritoriji republike, ne postoji nijedan smisleni razlog zbog čega bi se ova sredstva prenosila u pokrajinski budžet, a potom iz budžeta pokrajine se opet slivala u republički budžet, a odnose se na te ustanove obrazovanja.
Predvideli smo da se sredstva namenjena za zakup satelita za emitovanje programa RTS izvan Srbije dodele Kancelariji za ljudska i manjinska prava koja nije dobila dovoljno sredstava, pošto znamo da finansira nacionalne saveta nacionalnih zajednica. Predvideli smo da se sredstva za taj satelitski zakup dodele za štampanje niskotiražnih udžbenika, pošto za njih nisu određena sredstva. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče, predsedavajući, tražim obaveštenje od direktora Službe za katastar nepokretnosti Republike Srbije, a interesuje me koliko je hiljada hektara zadružnog poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu zemljoradničkih zadruga i njihovih pravnih sledbenika po opštinama u Vojvodini privatizovano, kada je reč o društvenoj a ne o zadružnoj, odnosno privatnoj svojini? Zašto je Služba za katastar ignorisala odredbe Zakona o zadrugama i šta Služba preduzima da bi se te nezakonite radnje ispravile?
Takođe, poslednje pitanje je ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koliko je nedozvoljenom privatizacijom zadružne zemlje i druge imovine, uzurpirane imovine u periodu od 2005. godine do danas u postupku sprovođenja člana 95. Zakona o zadrugama vraćeno zemljoradničkim zadrugama? Koliko je postupaka pred nadležnim organima lokalnih samouprava na temelju člana 96. stav 2. Zakona o zadrugama pokrenuto? U kojim opštinama i u kojoj su fazi i šta Ministarstvo poljoprivrede preduzima da se problem uzurpacije nedozvoljene privatizacije zadružne zemlje i druge zadružne imovine reši?
Takođe bih pitala i ministra finansija – koliko se zemljoradničkih zadruga od 2005. godine do danas obratilo ministru radi povraćaja zemlje i druge zadružne imovine kao drugostepenom organu, po žalbi na odluku organa lokalne samouprave? Šta je preduzelo Ministarstvo finansija na rešavanju situacije koja je nastala zbog toga što su u postupku privatizacije zemljoradničkih zadruga i njihovih pravnih sledbenika ignorisane odredbe i danas važećeg Zakona o zadrugama?
Takođe, hoću da konstatujem da je prošla Vlada u prošlom sazivu pripremila Zakon o zadrugama, ali me interesuje i kada će nova Vlada, u stvari kada će Zakon o zadrugama stići u Skupštinu? Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko zdravlja Slavice Đukić-Dejanović, poštovane kolege poslanici, na početku ću da govorim o nekim brojkama koje govore o tome koliko imamo izbeglica, raseljenih lica, a možda i azilanata.
Ovaj Predlog zakona o upravljanju migracijama se donosi po hitnom postupku, navodno da bi se sprečile posledice povećanog broja migranata u Srbiji. Znamo da smo se mi suočili sa prvim većim brojem izbeglica za vreme ratova devedesetih godina. Oni skoro već 20 godina i više žive u kolektivnim centrima, a neki su se dobro snašli. Znamo da za 20 godina nisu uspeli da se integrišu i da ih država Srbija prihvati. Prihvatila ih je time što im je dala kolektivne smeštaje, ali tim ljudima je pored toga potrebna i bolja zdravstvena zaštita, prvenstveno im je potreban posao koji 20 godina ne mogu da nađu.
Naši ljudi koji migriraju u zemlje EU, prvenstveno u dobro razvijene države EU, odlaze tamo zbog ekonomskih neprilika i zbog toga što ovde ne mogu da nađu posao. Evropske zemlje ih vraćaju nazad, s time da će ti ljudi koji će biti vraćeni iz EU takođe imati velike probleme zato što ćemo im možda obezbediti neki smeštaj, ali njima je prvenstveno potrebno da se obezbedi posao. Mislim da je to jedini i najveći problem u ovoj državi, što ljudi nemaju posao.
Migranti koji dolaze iz drugih zemalja, koji su možda u našoj zemlji u tranzitu, znamo da postoje već nekoliko azilantskih centara, u tim centrima nailaze na veliku neprihvaćenost, zato što su pomešani razni mentaliteti. Mislim da država treba da napravi strategiju o tome šta ćemo raditi i sa izbeglicama koje ovde žive već 20 godina, koji su se integrisali u našu državu, sa onima koji će doći iz EU, a i sa svima koji su tu u tranzitu.
U Srbiji živi skoro 300.000 izbeglica i interno raseljenih, što je najviše u zemljama EU. Govoriću o teritoriji sa koje dolazim. Tako da, mogu da kažem da u Novom Sadu status izbeglica u Srbiji ima 660.000 ljudi, a 215.000 ima status interno raseljeni. Broj izbeglica je stabilan. Ne mogu da kažem da nije dobra forma što se uvodi komesarijat i što će on voditi statistiku, ali mi već imamo brojeve i napravljenu statistiku. Znamo koliko raseljenih izbeglica boravi u Srbiji. Zato hoću da kažem da je broj izbeglica stabilan.
Međutim, broj interno raseljenih lica se povećao posle zbivanja na Kosovu i sada iznosi oko 215.000, od čega su 12.000 u Vojvodini. U Vojvodini postoje dva kolektivna centra izbeglih, od kojih je jedan u Kovinu, ali ove godine bi trebao da se zatvori. U poslednjih pet godina je kroz strategiju obezbeđeno više od pet hiljada trajnih rešenja za izbeglice, a sredstva koja su za to utrošena su iz budžeta IPA fondova od donatora, a iznose 48 miliona evra, od čega je u Vojvodini otišlo oko 15 miliona evra. Ti podaci su potrebi i komesarijatu koji će dalje obavljati tu statistiku, od marta 2003. godine da bi se orijentisao na te podatke i dalje radio.
Povratnici koji u Srbiju stižu na osnovu Sporazuma o readmisiji, su za sada najugroženija kategorija, ali može se reći da su ugroženi zbog toga što im mi kao država ne pružamo neku socijalnu zaštitu, ne pružamo im neki normalan svakodnevni život. Od 2006. Kancelarija za readmisiju je prihvatila više od 8.000 vraćenih, a tokom 2011. godine broj onih koji traže azil je porastao na 3.000. Problem je u tome što komesarijat nema kapacitet da smesti sve ljude koji traže tu pomoć.
Tim zakonom koji je danas pred nama je predviđeno da nadležnost Komesarijata za izbeglice i migracije bude proširena i na upravljanje migracijama i pomoć azilantima, a biće formirana i jedinstvena baza podataka o migracijama, koju će moći da koriste svi državni organi. Samo se pitam da li sredstva koja su tu predviđena, dva miliona dinara i 500.000 dinara za obuku tih saveta i ljudi koji će raditi u tom Komesirajatu, po mom mišljenju to stvarno nije dovoljno, iz razloga što će, kako se ovde predviđa, sva sredstva biti potrošena uglavnom na njihovu edukaciju, a za sredstva za boravak tih emigranata i izbeglica, za te kolektivne centre, po meni treba da brinu lokalne samouprave i AP Vojvodina. Nije mi jasno odakle će se obezbediti sredstva za te namene.
Takođe, Komesarijat će raditi i na merama poboljšanja uslova života interno raseljenih, dok su ljudi u raseljeništvu. I ovde me interesuje o kojim se tu sredstvima radi, da li će ta sredstva biti izdvojena iz budžeta Republike Srbije, iz kog ili iz kojih ministarstava, da li će ta sredstva opet da padnu možda na lokalne samouprave, da li će oni finansirati boravak tih osoba po tim kolektivnim centrima na svojim teritorijama?
Takođe je predloženo da se povratnicima po osnovu sporazuma o readmisiji, što je po ovom zakonu i najveći problem, koji nisu u mogućnosti da sebi obezbede smeštaj, a znamo da oni najverovatnije neće moći sebi da obezbede smeštaj, neposredno po povratku će se obezbediti smeštaj u privremenom kolektivnom centru, kao i ishrana i neophodna odeća i obuća. Oni mogu biti smešteni u privremenom smeštaju u periodu od 14 dana, sa mogućnošću produženja ukoliko se radi o starim, invalidnim i bolesnim licima ili će oni biti preseljeni u ustanove socijalne zaštite. Privremeni smeštaj, ishranu, obuću i odeću obezbeđivanje Komesarijat neposredno ili u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave ili sa organizacijom "Crvenog Krsta".
Po meni Komesarijat možda nije najbolja formulacija. On će biti smešten u Beogradu, u nekoliko kancelarija. Ljudi će opet tu da dolaze, da rade od osam do tri, četiri. Ne vidim veliku angažovanost po terenima tih komesarijata i tih saveta, što stvarno zakon nije predvideo, tako da mogu da kažem da ovaj predlog zakona, po meni, nije dobro formulisan, nedorečen je. Ne zna se ni ko će finansirati savete, ni kako će se obrazovati ti saveti. Jednostavno, LSV zbog tih nedorečenosti neće podržati ovaj zakon.

Moje poslaničko pitanje i prošlog meseca je bilo upućeno ministru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj. Danas vidim da dr Žarko Obradović, resorni ministar za obrazovanje nije prisutan, ali bih opet postavila isto pitanje – šta se dešava sa udžbenicima za nacionalne manjine, za hendikepiranu decu, koji ulaze u niskotiražne udžbenike?
Danas je 25. oktobar. Učenici još uvek nemaju te knjige, a knjige se odnose na svakojake predmete od prvog do osmog razreda. U međuvremenu dok sam ispitivala šta se dešava sa udžbenicima na rusinskom jeziku, javili su mi se i pripadnici drugih nacionalnih zajednica, i Makedonci i Rumuni i Slovaci i Mađari i Hrvati i Bunjevci. Svi oni imaju isti problem. Učenici nemaju i po jednu trećinu udžbenika koji su im potrebni za određene razrede.
Kontaktirala sam i sa nacionalnim savetima nacionalnih zajednica i dobila sam informaciju da je 17. septembra 2012. godine, koordinacija nacionalnih saveta, koje je telo koje obuhvata sve nacionalne savete je poslala dopis ministarstvu i obavestila o tom problemu da niskotiražni udžbenici jednostavno nisu stigli 17. septembra u učionice i đacima kojima su potrebni. Do dana današnjeg koordinacija nacionalnih saveta nije dobila nikakvo obaveštenje od Ministarstva za obrazovanje, a ovih dana su opet poslali dopis. I danas sam sa njima kontaktirala i do dana današnjeg nisu dobili obaveštenje kada će dobiti te udžbenike.
Ceo taj mesec sam na neki način posvetila komunikaciji između ministarstva i Javnog preduzeća za udžbenike. U ministarstvu su mi govorili da je za to zadužen Zavod. Zavod je rekao da je dobio od ministarstva određena sredstva za doštampavanje tih udžbenika, ali da su u blokadi, da nemaju novac da bi izdali te udžbenike.
Mislim da su se sredstva, koja su bila na neki način namenjena za niskotiražne udžbenike, izgubila ili su preraspodeljena u neke druge namene, pa bih pitala još jedanput resornog ministra Žarka Obradovića - šta se dešava sa tim niskotiražnim udžbenicima, kada će se štampati, pošto to nisu novi udžbenici, to je samo doštampavanje udžbenika koji nedostaju i da li on misli da će to biti ubrzo, jer kad stignu udžbenici u februaru to zaista onda neće imati smisla?

Zamolila bih vas da to bude što brže, jer to dopisivanje traje mesec dana između mene, ministarstva i Javnog preduzeća "Zavod za udžbenike". Jednostavno, vreme prolazi, a zaista se ne radi o nekim novim udžbenicima, radi se samo o doštampavanju. Matematika za peti razred ima 15, a treba 30. Znači, radi se o tome da se još doštampa 30 udžbenika, koji imaju i licencu i sve što je potrebno.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege poslanici, o ovom zakonu se danas jako puno govori. Stekla sam takav utisak da Vlada donosi ovaj zakon o amnestiji iz tog razloga što hoće da uštedi. Znamo da su ponekad zatvorenici u zatvorima privređivali. Sada pričam sa mojim kolegom  koji je iz Sremske Mitrovice. Znamo da tamo postoji veliki zatvor. Pričamo o tome da su tamo proizvodili prikolice, da su imali hotele, da su obrađivali poljoprivrednu zemlju i vinograde i da su se u tim vremenima zatvori samo održavali. Ta vremena su prošla.
Da se Zakon o amnestiji sprovodi u takvoj nameri kao što predviđa ovaj zakon, mislim da nije dobro. Imamo imena koja će sutra ili kada zakon dođe na snagu biti jednostavno puštena iz zatvora, oslobođeni od krivice, a ne znamo šta će posle da rade i kako će to uticati na mlade generacije, na te ekstremističke grupe u različitim fudbalskim i drugim grupama.
Zakonom o amnestiji je predviđeno da će biti obuhvaćeno oko 3.600 od ukupno 8.000 osuđenih lica. U ovom trenutku bi bilo otpušteno oko 1.100 osuđenih lica.
Htela bih samo da kažem da će najverovatnije ovim zakonom biti odmah pušten na slobodu Andrija Drašković, Miladin Kovačević i Uroš Mišić. Ovih dana smo jako puno o tome čitali u novinama i slušajući javnost šta priča o tome, ljudi su ogorčeni na to. Postavlja se takođe pitanje – da li će ovim zakonom biti izmenjene sudske presude? Takođe se postavlja pitanje – da li će naši sudovi biti još više korumpirani i da li će se sudije uopšte baviti manjim ili većim presudama? Većim će sigurno da se bave, ali tim manjim presudama neće. Stiče se utisak da će svi koji će za ta neka manja krivična dela biti osuđeni - pušteni na slobodu.
Koleginica Batić je govorila o tome šta zakon predviđa. Nisam pravnik, ali govorim iz tog nekog ljudskog utiska da amnestija donosi neki akt opraštanja. Da li treba oprostiti u tom nekom ljudskom smislu, takođe i u pravnom smislu, osobi koja je učinila neko manje krivično delo? Ne razumem da li je krivično delo pod kojim je Miladin Kovačević osuđen zbog nanošenja teških telesnih povreda na dve godine i tri meseca? Do sada je bio u pritvoru tri meseca i on će biti pušten na slobodu. On je prebio čoveka. Njegova kvalifikacija je da je naneo teške telesne povrede, ali on će tim zakonom o amnestiji biti pušten.
Takođe, Uroš Mišić je osuđen zbog napada na službeno lice i dobio je pet i po godina zatvora. U pritvoru je od 2007. godine, na odsluženju je kazne, i on će biti amnestijom pušten na slobodu. Znamo kakva je bila reakcija javnosti, navijača koji su ga podržavali, neki deo javnosti koji ga je podržavao i bio je protiv toga da on bude zatvoren i kažnjen. Znamo za sve te grafite koji su bili ispisivani po našim gradovima. Mislim da će sada njegovim puštanjem nastati čitava euforija kada izađe iz zatvora, a mislim da na mlade generacije, na mlade ljude kojima je na neki način ukaz da ne treba tako da se radi, biti još ojačani time da to može da se radi na nekim utakmicama ili na ulici. To se kategoriše kao nešto lakše ili teže, ali oni opet neće odgovarati za to.
Poslanička grupa LSV naravno neće podržati taj zakon iz razloga što Zakon o amnestiji treba drugačije osmisliti, a ne, još jednom ću reći, da se na amnestiji, na opraštanju na neki način štedi iz budžeta.

Hvala. Poštovani predsedniče, predsedavajući, članovi Vlade, u ime poslaničke grupe LSV pitala bih prvenstveno ministra Rasima Ljajića, ministra spoljne trgovine i telekomunikacija, ali pošto nije prisutan može i neki drugi ministar da mi odgovori. Moje pitanje se odnosi na uredbu koju je Vlada donela 6. septembra ove godine, a odnosi se na zabranu izvoza šećerne repe, soje i suncokreta, kao i na odluku o razmeni veštačkih đubriva za merkativnu pšenicu i kukuruz iz robnih rezervi.
Kako je obrazloženo tu odluku je Vlada donela sa ciljem da obezbedi snabdevenost tržišta jestivim uljem i šećerom i da bi prehrambeni proizvodi bili dostupni potrošačima. Poljoprivrednici su očito uzalud upozoravali da će u slučaju zabrane samo velike agrarne kompanije biti na dobitku i da je država oslobodila ugovora o prodaji suncokreta i soje inostranim kupcima samo velike trgovce, jer im sadašnji uslovi ne odgovaraju.
Paori se pitaju zašto se zabranjuje izvoz industrijskog bilja, ako je cilj zaštita standarda građana. Osiromašeni građani ne jedu ni šećernu repu, ni soju, ni sunocokret pa neće ni imati koristi od te uredbe. Izvoz šećera, ulja i proizvoda od soje nije zabranjen, a zabranjuje se izvoz sirovina koji neće dizati otkupnu cenu.
Moje pitanje se odnosi na to, molim ministra da mi odgovori, prvo od kada se Ministarstvo za trgovinu i telekomunikacije bavi poljoprivredom? Onda, čija je ideja bila o zabrani izvoza soje, šećerne repe i suncokreta, a i to da se može izvoziti ulje i šećer? Takođe, bih pitala zašto se sve obilo o glavu opet i vojvođanskog paora koji je u Republici Srbiji koji opet mora na svojim leđima da snosi teret suše i njene posledice? Da li će možda ministar Ljajić da zabrani, na primer, fijata ako bude preskup?
Drugo pitanje se odnosi na prosvetu. U stvari pitala bih ministra Žarka Obradovića, šta se dešava sa nisko tiražnim udžbenicima? Pošto je evidentno da ove godine nije izdato oko 50% udžbenika koji su nisko tiražni, a znamo da su to udžbenici nacionalnih zajednica, da su to udžbenici za hendikepiranu decu, za slabovidu, gluvu itd.
Navešću jedan primer koji se odnosi na moju nacionalnu zajednicu, za 2012. godinu je na primer za rusinske škole bilo namenjeno da se štampa 34 udžbenika, a štampano je devet, čeka se štampanje sedam, a neće biti uopšte štampano 18 udžbenika. Takođe, je evidentirano da u predškolskim ustanove u taj predškolski pripremni program ide 70 dece, a ima samo 25 udžbenika u zalihama. Tako da molim ministra Obradovića da mi odgovori šta će biti sa nisko tiražnim udžbenicima ove godine?

Hvala predsedavajuća. Poštovane kolege poslanici, izmene Zakona o NBS koje su danas predložene na dnevnom redu, vidi se da su u senci jednog člana koji kaže da se posle promene zakona u stvari menja rukovodstvo NBS, pa će guverner sići sa funkcije po sili zakona, što, po nama, nije dobro. Kroz beznačajne izmene zakona se smenjuje guverner. Najava smene guvernera NBS Dejana Šoškića bi mogla da izazove nestabilnost i strah od građana, ali i dodatni oprez investitora.
Predlogom izmene Zakona o NBS ova institucija, koja bi trebalo po svakoj prilici da bude nezavisna, se stavlja pod direktnu kontrolu izvršne vlasti.
LSDV je svojim amandmanima, kojih imamo nekoliko, želela da upotpuni te izmene i molim predlagače da ih razmotri, jer smo stvarno na njima dosta radili i mislimo da bi te izmene koje, po nama, možda neke ne bi ni trebale da se dese, ali amandmanima želimo da ih upotpunimo.
Po poslanicima Lige socijaldemokrata Vojvodine i u jednom našem amandmanu smo rekli da nema potrebe da postoji uprava za nadzor nad finansijskim institucijama kao posebna jedinca, jer Narodna banka Srbije već vrši funkciju nadzora nad finansijskim institucijama.
U obrazloženju ovog predloga nije naveden ni jedan benefit ovakve izmene zakona u smislu poboljšanja ove funkcije. U smislu kontrole finansijskih institucija, a naročito banaka, trend je da se ide u pravcu veće centralizacije, tj. ova nadležnost se upravo uvodi u nadležnost centralnih banaka, a ne izmešta se iz istih.
Posebno smo obratili pažnju na upravu na nadzor nad finansijskim institucijama i još jednom ću reći da ona nije potrebna kao organizaciona jedinica, jer prema predlogu direktor ove ustanove je već član izvršnog odbora pa nema potrebe da se naglašava njegova uloga u ostvarivanju ciljeva Narodne banke Srbije.
S obzirom da u članu 14. Zakona o Narodnoj banci Srbije izvršni odbor utvrđuje monetarnu i deviznu politiku, kao i aktivnosti radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema, te da izvršni odbor čine guverner i vice guverneri, nije moguće oduzeti funkciju definisanja strategije deviznih rezervi, jer u tom slučaju ostale aktivnosti iz člana 14. Zakona o Narodnoj banci Srbije nije moguće sprovoditi u okviru izvršnog odbora.
Jedan amandman smo čuli da će biti najverovatnije prihvaćen, a odnosi se na kupovinu hartija od vrednosti koje izdaje Republika Srbija ili organi lokalne samouprave, a takođe i organi teritorijalne autonomije na sekundarnom tržištu, što se omogućava direktno zaduživanje kod Narodne banke Srbije, te ukoliko nije precizno regulisano, može dovesti do inflacije, što je direktno u suprotnosti sa članom 3. Zakona o Narodnoj banci Srbije.
Molila bih predlagača da još jednom pogleda naše amandmane, jer iako nećemo glasati za izmene Zakona o Narodnoj banci Srbije, amandmani su dobri i upotpuniće taj predlog.

Poštovani predsedniče, kolege poslanici, hoću samo da kažem da je LSDV podnela ovaj amandman sa namerom da se ukaže da raspored ministarstava, kakav je predložen, nije odgovarajući. Nije dobar iz tog razloga što se neka ministarstva dupliraju, a neka ministarstva koja su stvarno važna, koja bi bila u Republici Srbiji, bi služila za razvoj i za možda drugačije predstavljanje pred EU, nisu uopšte uvrštena u sadašnju Vladu.
Predložili smo da se formira jedno ministarstvo, u stvari Ministarstvo finansija, a ne ministarstvo finansija i privrede, jer tu smo stvarno uvideli da se direktno preklapaju neke nadležnosti i poslovi koje treba da obavlja to ministarstvo.
Predložili smo Ministarstvo pravde, državne uprave i lokalne samouprave. To je i do sada bilo zajedno i stvarno su nadležnosti i poslovi državne uprave, lokalne samouprave i Ministarstvo pravde trebala da budu zajedno.
Meni je žao, ne samo kao pripadnici nacionalne zajednice koja živi u Srbiji, što je ukinuto Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Mislim da ono treba da bude formirano s tim razlogom što nacionalne manjine su ukazale da su kompaktne u Republici Srbiji, da ovde mi pojedini živimo 260 godina i jednostavno naš život i rad treba da prati jedno ministarstvo.
S obzirom na to da dolaze izbori za dve godine za nacionalne savete, a znamo da skoro pola miliona pripadnika nacionalnih zajednica glasaju na tim izborima, ne znam ko će pratiti rad, ne samo resor ljudskih i manjinskih prava, nego i izbore koje predstoje.
Predložili smo takođe Ministarstvo infrastrukture da bude jedno ministarstvo. Ministarstvo energetike, prirodnih resursa, rudarstva, zaštite životne sredine, takođe, to može da bude jedan resor. Ministarstvo rada i socijalne politike, privrede, trgovine i regionalnog razvoja kao jedno posebno ministarstvo i Ministarstvo tehnološkog razvoja i telekomunikacije.

Već sam rekla u prošlom obrazloženju da su stvarno neka ministarstva, nadležnosti i poslovi nekih ministarstava su duplirani. To se posebno vidi po Ministarstvu finansija koje treba da se formira. Naziv novog ministarstva će biti Ministarstvo finansija i privrede. Posebno mislim da tu treba ta privreda da se odavde premesti u neko drugi resor. Resor privrede treba da se premesti u neko drugo ministarstvo i da se Ministarstvo finansija bavi samo finansijama.
Posebno mi nije jasan taj spektar poslova koje će obavljati Ministarstvo finansija i tu su stvarno neki poslovi, pošto će postojati i Ministarstvo za unutrašnju trgovinu, ne znam zašto će Ministarstvo finansija da se bavi taksama, naknadama, penalima u turizmu, baviće se konkurentnošću turističkih proizvoda, turističkim tržištom, uslovima obavljanja turističkih agencija, ugostiteljskom delatnošću, nautikom, skijaškim terenima, pružanjem usluga na skijalištima, tako da smo zato i predlagali da se Ministarstvo finansija bavi samo resorom finansija u Republici Srbiji, a privreda da bude u nekom drugom ministarstvu.

Hvala.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je predložila, i pored svega toga što se nije obratila pažnja na nacionalne manjine i na ljudska prava u Srbiji, a znamo šta se dešavalo 90-ih godina i da smo pred nekim vratima EU i na tom testu koliko ćemo poštovati prava nacionalnih zajednica i ljudska prava, predložili smo da se ipak formira ministarstvo za ljudska i manjinska prava kao posebno ministarstvo, ali bi možda i sada podržali da se ta ljudska i manjinska prava možda pridruže i nekom drugom ministarstvu, recimo Ministarstvu za pravdu, lokalnu samoupravu i državnu upravu i da to bude na neki način jedno ministarstvo.
To što su sada ljudska prava i prava nacionalnih zajednica podvedena pod rad neke službe koja će samo voditi registar nacionalnih saveta i izbor nacionalnih saveta, mislim da je to preusko, pošto po novom zakonu o nacionalnim savetima nacionalni saveti imaju jako širok spektar poslova obaveza koje obavljaju u resoru obrazovanja, kulture, službene upotrebe jezika i pisma, tako da jedna služba koju vi predlažete sigurno neće moći da obavi sve to što reguliše Zakon o nacionalnim savetima.

Hvala poštovana potpredsednice, potpredsedniče Vlade, poštovane kolege poslanici, pošto je danas naglašeno više od decenije, vlast u Srbiji je odbijala da reši pitanje restitucije, jer je to očigledno jako bolno pitanje, ne samo za generacije koje možda čekaju da im se vrati oteta imovina, ali i za one koji će ubuduće morati da otplaćuju taj dug.
Evropska unija, jednostavno je pred nas, možda i ona, postavila taj zakon i rešavanje te restitucije, ne iz razloga da bi nas distancirala od komunističkog režima u kojem smo živeli 50 godina, nego da bi se i utvrdila istina o nedužnim žrtvama i zbog toga da bi se u našoj zemlji raščistila vlasnička situacija.
Ako bilo ko iz Evropske unije kojoj težimo želi da investira u Srbiju, potrebno je da pitanje svojine nad zemljom i objektima bude rešeno. Argument da je Srbija u teškoj situaciji, o kome smo i danas čuli mnogo izrečenih reči, da je ekonomski upropašćena se ne može koristiti protiv restitucije.
Neizvršavanje restitucije je razlog što se preko 150.000 porodica decenijama je bilo ostavljeno bez imovine i bez svojih rezultata rada. Dok se ne vrati oteta imovina, Srbija ne može da obnovi pravni, imovinski i ekonomski sistem i da se vrati na zdrave osnove tržišta. Kamen spoticanja i pitanje supstitucije, koja nije predviđena ovim predlogom zakona o vraćanju imovine, su izneli kao neku negativnost i predstavnici Udruženja starih vlasnika, koji su jedinstveni u tvrdnjama državne imovine ima za supstituciju, ima je više nego što je ukupni iznos potraživanja, ali da sva državna imovina i nije popisana. U Direkciji za imovinu popisano je samo 139 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, a država na različitim nivoima ubira prihode od zakupa na 420.000 hektara, o čemu postoje podaci u Upravi za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede.
Predloženi zakon ne predviđa supstituciju i bivšem vlasniku se ne može vratiti imovina u naturalnom obliku. Tamo gde to nije moguće da se uradi, ta osoba će biti novčano obezbeđena. Znamo da građani izražavaju bojazan da obveznice nisu dobre i ne veruju u obveznice zato što ponekad nominalna vrednost nema veze sa realnom, kada dođe do naplate.
Ako je, po rečima tvoraca predloga, naturalna restitucija koruptivna, što je izraženo u mnogim tvrdnjama i na javnim diskusijama, a takođe i da je supstitucija odbijena, jer stvara mogućnost korupcije, građani se boje da će obveznice vremenom biti obezvređene i da će doći neka buduća vlast koja će možda isplatiti te obveznice po nekoj drugoj ceni koja nije predviđena na početku.
Predlog zakona je odbacio supstituciju oduzete imovine, a jedine ponuđene opcije su naturalna restitucija i novčana nadoknada. Pitam se da li će to značiti da će, na primer, imovinu dobiti u naturalnom obliku samo oni koji budu na neki način imali sreće, a oni koji neće moći da dokažu ili čija je imovina negde zaturena, prodata, dobićete obveznice na 15 godina.
Udruženja građana za povraćaj imovine su isticala da država ima imovine više nego što treba da bude vraćeno, da bi se uradila pravična denacionalizacija. I danas sam čula mnoge priče o tim nekim predratnim tajkunima. Možda govorim iz ličnog iskustva, moji dedovi su bili na neki način vojvođanski kulaci, učestvovali su u ratu, mom pradedi je ubije sin koji je imao 18 godina, on je bio u partizanima, ali mu je posle rata oduzeta sva imovina.
U današnjim pričama smo čuli mnoge optužbe o tim građanima kojima je na neki način oduzeta imovina, ali mislim da taj zakon ne ispravlja tu grešku i molim još jednom Vladu da razmotri amandmane koje smo podneli.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, moje pitanje se odnosi na medijsku strategiju koja je aktuelna ovih dana i postavila bih pitanje ministru kulture Predragu Markoviću, ali ako možete i vi da mi odgovorite. Ministar za kulturu Predrag Marković je izjavio da će nacrt medijske strategije biti u Skupštini Srbije do kraja avgusta, ali da sledi težak korak donošenja zakona koji proizilazi iz te strategije. U novoj strategiji medija je navedeno da država ne može da bude vlasnik medija i da svi mediji treba da privatizuju do 2016. godine. Republika Srbija će se povući iz vlasništva nad svim glasilima, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 18 meseci od dana usvajanja ove strategije.
Ovih meseci se i po medijima vodila javna rasprava šta će doneti nova medijska strategija. Videlo se da skoro svi učesnici u toj javnoj raspravi su izrazili neku svoju bojazan od privatizacije medija, zato što je dosadašnja privatizacija pokazala da su se mnoga glasila ugasila, da su glasila na jezicima nacionalnih manjina prepuštena tržištu, što ne može da bude dobro. Vlada Vojvodine je zahtevala od Ministarstva kulture da se odbije ta inicijativa koja bi direktno ugrozila visoki stepen manjinskih prava, ne samo u pokrajini nego i u celoj Republici Srbiji, pošto znamo da manjinska glasila ne postoje samo u Vojvodini nego i u lokalnim medijima u Srbiji. Insistirala je na tome da višejezični mediji treba da ostanu u javnom vlasništvu, odnosno u vlasništvu lokalnih samouprava. Dosadašnja iskustva u privatizaciji su pokazala da ta privatizacija i lokalnih medija nije bila dobra i da ta medijska strategija, koja je predložena, neće dovesti ničemu dobro.
Na kraju krajeva, u toj radnoj grupi su postojale neke tvrdnje da tu privatizaciju medija traži od nas Evropa, ali volela bih da se malo o tome razgovara danas, da Evropa traži potpunu privatizaciju medija u celoj Republici Srbiji.
Moje pitanje bi se odnosilo na to da li će radna grupa i ta medijska strategija izgledati tako kako je predložena i da li će se poslušati zahtevi medijskih kuća, zahtevi nacionalnih saveta nacionalnih manjina i medijskih kuća?

Javna rasprava je završena, ne znam, ne vidim da je javnost, u stvari da je radna grupa određena koja je vodila i pisala tu strategiju voljna da nešto promeni. Nacionalni saveti nacionalnih manjina su najavili a i razni lokalni mediji. Bila sam  u pokrajini na toj javnoj raspravi, niko nije bio zadovoljan tim, da kažem, nacrtom strategije, pa me interesuje da li će stvarno da se promeni ta nacionalna strategija o medijima?

Poštovana predsednice, kolege poslanici, podneli smo taj amandman na dva stava u članu 11.
Prvi stav se odnosi na matične knjige. U stvari, dodali smo tu službenu upotrebu jezika, o kojoj treba sada da brine Ministarstvo za lokalnu samoupravu i ljudska i manjinska prava, a u cilju potpune primene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji predviđa da je potrebno da ovo ministarstvo omogući građanima izdavanje ličnih isprava na jezicima koji su u službenoj upotrebi na teritoriji na kojoj se izdaju.
Dobro znamo da Ustav u članu 79. i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina u članu 9. predviđaju da lična dokumenta mogu da se izdaju dvojezično, odnosno na srpskom jeziku, na ćirilici, i na jeziku nacionalne manjine, ali da bi se to omogućilo, moraju i sadašnji dokumenti, u stvari izvodi iz matičnih knjiga rođenih moraju da se izdaju na jezicima nacionalnih manjina da bi to bilo omogućeno i u drugim ličnim ispravama.
Praksa je pokazala da od kada se izdaju dokumenta, stalna dokumenta, izvodi iz matičnih knjiga rođenih, ta mogućnost ne postoji pošto se stalni obrasci odnedavno štampaju samo u Topčideru i izdaju se samo ćirilično. Jednostavno, uskraćeno je pravo nacionalnim manjinama da dobijaju dvojezične izvode iz matičnih knjiga rođenih, što onda povlači izdavanje ili neizdavanje ličnih karata i drugih dokumenata na jezicima nacionalnih manjina, tako da smo ovim izmenama hteli da utičemo na novoformirano Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i lokalnu samoupravu da se pobrine o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Takođe, u članu 11. imamo i amandman na stav 2. Iza reči "aktima o ljudskim i manjinskim pravima" dodaju se reči "položaj i ostvarivanje nadležnosti komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava". Znamo da je Zakon donesen 2003. godine i do dana današnjeg nije formirana komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, tako da mislimo da amandman treba da bude usvojen pošto je obaveza novoformiranog ministarstva da formira tu komisiju za ispitivanje kršenja ljudskih prava.