Hvala, predsedavajući.
Poštovana ministarko Mihajlović, članovi Ministarstva, poštovane kolege poslanici, govoriću prvo o Zakonu o stanovanju i hoću na samom početku da kažem da nam je on potreban, ali mislim da ste napravili jako velike rezove od kojih se naši građani plaše i da je to možda trebalo da se uradi parcijalno, a ne ovako da se preseče, pa šta bude – biće.
Pokušavamo da se približimo EU i ovaj zakon to jasno potvrđuje, ali naši standardi su daleko od toga. Niske plate i penzije i dugovanja građana dovode do toga da je svaki komunalni trošak problem. Hoću da kažem i to da naši građani vole da žive u uređenom prostoru, ali jednostavno ova situacija do koje smo dovedeni, neću govoriti u kojim godinama i kada, je dovela do toga da građani jednostavno ne mogu da održavaju prostor u kome žive, zato što jednostavno nemaju za to sredstava.
Naši građani su svesni svega toga, svesni su i toga da im opadaju fasade i da su ispisane grafitima i da treba da imaju nekoga ko će profesionalno da se brine o njihovoj zgradi, ali mislim da će ih to dovesti do velikih troškova i da će to biti stvarno jedan problem, koji ne znam kako će se rešiti. Možda će se stanari zaduživati po nekim kreditima, jer će ih ovaj zakon navoditi na to da održavaju ta mesta gde žive.
Naš mentalitet je takav da o nekom zajedničkom stanovanju možda ne brinemo tako kao što brinemo o tom nekom svom privatnom stanovanju do vrata. Ovaj zakon će to najverovatnije urediti, jer održavanje zgrada ovim zakonom se proglašava javnim interesom.
Pitam se, da li je ovaj zakon stvarno uzeo u obzir materijalnu situaciju građana i kako će se rešiti, na primer, pitanje utopljavanja zgrada, promene prozora, vrata, krečenja zgrada koje stvarno jako ružno izgledaju grafitima, da li će naši građani morati zato da odgovaraju, da plaćaju te poene, da se nekako zadužuju u kredite koji im stvarno nisu potrebni u ovoj ekonomskoj situaciji?
Drugi navod zbog kojeg se građani boje ovog zakona je baš uvođenje tog profesionalnog upravnika, kome su data velika ovlašćenja. Ja živim u zgradi u kojoj davno imamo osobu koja vodi računa o našoj zgradi, ali u toj zgradi imamo svoje prihode. Znači, zgrada dole ima prodavnicu, advokata, prostor gde pekara ostavlja svoje brašno, proizvode, itd, tako da od tih prihoda zgrada stvarno može jako dobro da funkcioniše. O tome i brine, da kažem upravnik, osoba koja želi da nama stanarima, a zgrada ima 140 stanova, nekako olakša život. On to ne radi besplatno. Sami smo mi stanari uveli da od uplaćivanja tih prihoda, imamo prihode, zgrada ima prihode, tako da i plaća tog upravnika. Ja ne znam ko će te poslove upravnika raditi besplatno. Stvarno je najbolje ako naš komšija sa kojim živimo bude i taj upravnik, ali ja se bojim, ko će prihvatiti da bude upravnik zgrade besplatno?
Jednostavno ćemo možda svi biti primorani da nam lokalna samouprava angažuje upravnike, što će opet biti neki dodatni trošak za građane. To nije puno, ali za neke građane je to stvarno puno. Stanari, građani, onako čitajući o ovom zakonu po novinama, možda nisu dovoljno upućeni, ali boje se i toga da upravnik, on će stvarno moći da nadgleda sve stanare, mislim da će moći da gleda ko u koji stan dolazi, da špijunira da li se taj neko zadržava duže u tom stanu ili je to samo gost koji tu ostaje možda nedelju dana. To smo možda u nekim amandmanima i naveli, da će možda postojati i neke manipulacije oko toga da će oni koji izdaju stanove, a neće da prijave podstanare jer će im morati svakako povećati stanarinu, možda biti u nekoj tajnoj vezi sa upravnikom i da će oni jednostavno, možda im je lakše i da podele tih 20% poreza koje treba da plaćaju državi. Ne znam, možda će tu biti nekih manipulacija.
Ustav govori da nema svako pravo da kontroliše ko gde živi, jer registar o tome vodi MUP. Zato se tu građani nekako i boje svega toga, da će upravnik moći da im uđe u stan. Rekli ste da neće imati ključ, ali jednostavno ljudi se boje možda svih tih velikih ovlašćenja upravnika koji ovaj zakon daje. Zato sam i na početku rekla da je to možda trebalo uraditi parcijalno, da je trebalo uvesti upravnike, jer stvarno zgrade su nam jako zapuštene i u unutra i spolja i treba neko da brine o zgradama, ali mislim da su ta ovlašćenja prevelika i da je to nekako trebalo uraditi parcijalno.
Drugo što hoću još da naglasim oko tih skupština stanara. Na primer, u zakonu navodite da ko tri puta ne dođe na sastanak skupštine stanara gubi pravo glasa i tako se govori da ga se te stvari ne dotiču. Upravnik zakazuje skupštinu i on može jednostavno da zakaže skupštinu pre podne tri puta i da neko ko radi pre podne ne dođe na tu skupštinu i on će jednostavno biti zauvek isključen, neće više imati pravo glasa.
Još jedan primer. Ko hoće da nadzida stan, ne znam koji je to član zakona, može da dobije dvotrećinsku većinu stanara. Do sada je to bilo da svi stanari treba da daju tu neku podršku da se nešto dozida, možda nešto proda, neki deo zgrade itd, mislim da to nije dobro. Da li upravnik sa srednjom školom može da bude menadžer i da li on može time na neki način da rukovodi, da određuje šta će gde da se nadograđuje i uzme neku dvotrećinsku većinu stanara i da oni o tome odluče.
Ako ima više vlasnika posebnih delova u jednoj zgradi koji bi zajednički deo pretvorili u stan za stanovanje porodice, prednost ima vlasnik posebnog dela koje ima više članova domaćinstva. Ovako predloženo rešenje otvara manipulacije. Ovakav spor treba da rešava sama stambena zajednica uz određene smernice, umesto što se zanemaruju sve druge okolnosti osim broja prijavljenih osoba na određeni stan. To smo dali i u amandmanu da o tome treba da se razmisli.
Većina koju čine dve trećine ukupnog broja glasova za donošenje odluka o raspolaganju zajedničkim delovima zgrade, poveravanje upravljanja profesionalnom upravniku i kreditnom zaduženju stambene zajednice. To je naš amandman na član 44. Smatramo da ovako kvalifikovana većina u praksi zapravo dovodi do opstrukcije odlučivanja skupštinske stambene zajednice, te da je dovoljna demokratska većina u odlučivanju.
Sledeće o čemu bih htela da govorim je Zakon o transportu opasnog tereta. Predlogom zakona o opasnom teretu se predlaže gašenje Uprave za transport opasnog tereta. Inače, ova Uprava je osnovana Zakonom o transportu 2010. godine. Znači, zakon postoji samo šest godina, a Uprava je počela da radi tek 2013. godine. Znači, mi posle tri godine gasimo Upravu, a posle šest godina menjamo ceo zakon.
Hoću da vas pitam ministarko, šta se to promenilo u standardima da moramo da menjamo ceo zakon?
U obrazloženju se govori da se Uprava za transport gasi zbog nekih nepravilnosti u radu i da je izveštaj o tome dala Državna revizorska institucija, ali ne znam da li je neko od poslanika, od građana video taj izveštaj. Znači, sad možemo da pretpostavimo da taj izveštaj ne postoji i da nema nekih velikih osnova da se ukida ta uprava i da sve ovo što vi uvodite, uz sve te poslove oko transporta opasnog tereta, centralizujete, odnosno daje se Ministarstvu svo pravo da odlučuje, da imenuje, da daje tehničke instrukcije, itd. Znači, centralizacija nikada nije ništa dobro donela, pa mislimo da neće doneti ni transportu opasnog tereta ništa dobro.
Uprava je do sada imala sedmoro zaposlenih. Njene poslove će sada preuzeti poseban sektor, kažem, u Ministarstvu građevinarstva i saobraćaja. Taj posebni sektor će se tek formirati. Ako je stvarno ta uprava imala neke propuste, zašto do sada Ministarstvo nije reagovalo? Zašto niste, recimo, smenili direktora ili zašto niko nije odgovarao zbog tih propusta? Mislim, to što je navedeno, ništa nije navedeno zašto se konkretno ta uprava gasi i zašto se centralizuje. Treba valjda navesti razloge zašto nam uprava više nije potrebna.
Rad uprave je, barem po nekim informacijama, bio dobar. Oni su se ipak u svemu ovome starali o tome da dve i po hiljade vozača polože ispit u Upravi za transport i stekli su sertifikat za vozače ovih vozila za transport opasnog tereta, radili su u nekim svojim minimalnim uslovima. Srbija je imala samo dva savetnika za transport opasnog tereta. Nisu samo kandidati iz Srbije polagali te ateste, odnosno testove, nego sam negde pročitala da su tu dolazili državljani Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske da polažu kod nas te neke ispite.
Hoću još da pitam – da li je bilo nekih nepravilnosti u polaganju ispita i zašto se stvarno ta uprava gasi? Broj zaposlenih u upravi nije bio veliki i mislim da Ministarstvo, ako hoće da uredi tu oblast, treba da uvede više inspektora, da je transport opasnog tereta jako, da kažem, rizičan, dovodi do nesagledivih posledica i za ljude i za životnu sredinu. Ja sam nedavno putovala autoputem i vidim da se vozi kamionom neki opasni teret, neke boce koje nisu zaštićene, one se pripijaju jedna uz drugu. Znači, mislim da Ministarstvo, ako već ukidate upravu, stvarno treba da se tome posveti jer nerado su stvarno ugroženi i ljudi, a i životna sredina.