Hvala.
Ovim članom 4. zapravo sam predložila da se iza reči: „radnja“ doda zapeta i reči: „kao i pretnja štetnom radnjom ili na drugi način stavljanje u izgled štetne radnje zbog uzbunjivanja ili izražene namere za uzbunjivanjem“. Ne mogu se složiti da je rešenje iz Predloga zakona preciznije i primerenije, odnosno, kako se to kasnije kaže - zabraniti ponašanje dok se isto ne izvrši. Ako ste mislili na protivpravno ponašanje, onda je to trebalo eksplicitno da bude navedeno.
Ako ovaj član ostane ovakav - zabranjeno je preduzimanje štetne radnje, mislim da se upravo time, a ne amandmanom, stvaraju uslovi za široki spektar zloupotreba ovog instituta, odnosno uzbunjivača. Jer, onda se analogno ovome postavlja jedno pitanje – šta ukoliko uzbunjivaču stavite u izgled neku pretnju, a ta pretnja, recimo, bude ozbiljna? Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Ovim tekstom amandmana kao što ste imali prilike da pročitate predvidela sam da u članu 18. reči „neposredno nadređenog organa“ zamenjuju se rečima „svakog nadređenog organa po izboru uzbunjivača“.
Kada je bila rasprava u načelu, dobar deo sam objasnila zašto smatram da tako nešto treba uraditi, a pri tom to opet predstavlja moj lični stav, jer sam mišljenja da ne treba ograničavati uzbunjivače, kojem nadređenom organu od svih nadređenih organa će se obratiti, a ukoliko upravo postoji okolnost iz člana 18. i stava 2. budući da uzbunjivač može imati sumnju u pogledu toga da rukovodilac neposredno nadređenog organa svesno i namerno dozvoljava kršenje propisa rukovodiocu podređenog organa, da neko može imati poverenje u jedan državni organ, a neko u drugi državni organ, da se ne mora imati poverenje onom organu u kome je uzbunjivač neposredno nadređen, već kao što sam i u raspravi u načelu rekla, može postojati samo poverenje u tzv. taj treći stepen hijerarhije.
Mislim da se iz tih razloga upravo treba omogućiti sloboda da uzbunjivanje se vrši bilo kom organu koji je hijerarhijski iznad organa povodom kojeg se vrši uzbunjivanje, bez obzira na stepen nadređenosti.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, pred nama je danas dugo očekivan Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Moram na ovom mestu da pomenem da je potreba za regulisanjem ovog pitanja zapravo potekla od grupe zemalja za borbu protiv korupcije, koja je nakon prvog i drugog kruga evaluacije koji su kod nas rađeni 2005. godine, dala preporuku našoj zemlji i to je ta Preporuka 21, koja se, čini mi se, navodi u razlozima za donošenje ovog zakona, a odnosi se u pravo na zaštitu uzbunjivača i ona u tome, naravno njen sadržaj, i čini zapravo ograničen obim te iste zaštite uzbunjivača.
Ova preporuka data je 2006. godine. U Srbiji je kao krajnji rok za postupanje po istoj bio decembar 2007. godine. Kasnije je donet zaključak u kome se navodi da je Srbija samo delimično postupala po ovoj navedenoj preporuci. Dat je nov rok i nakon toga usvojene su zapravo pojedine mere i to u tri propisa – Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije i Zakonu o slobodnom pristupu informacija od javnog značajna.
U tom momentu, zasigurno je da su one mere koje su predviđene Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije imali najveći efekat, ali, ukoliko posmatramo sa današnjeg stanovišta neophodnost da se ovo pitanje reguliše na jedan sistematičan način, mislim da se ne treba ni dovoditi u pitanje.
Mislim da smo proteklih decenija svi zajedno svedoci činjenice da smo kao društvo ogrezli u korupciju, s jedne strane, koja oduzima značajne resurse i koja kvari državni napredak. S druge strane, slobodno mogu reći da smo ogrezli u javašluk zbog kojeg nam se vrlo često dešavaju sve one loše stvari u zemlji, a posle kojih se pitamo kako je do tako nečega uopšte moglo doći.
Ovakvi događaji čini mi se da su posledica svega onoga što nam se dešavalo kroz noviju istoriju, ali oni sami po sebi ne predstavljaju toliku opasnost koliku zapravo opasnost predstavlja ono što se nama i našem društvu nametnulo kao kolektivna svest, a koja se sastoji u sledećem: da mi jedni drugima više ne verujemo zbog čega ne prijavljujemo čak ni one najteže povrede propisa, odnosno zakona zbog kojih svi kasnije kolektivno naravno ispaštamo.
Brojni su slučajevi korupcije o kojima se zna, a o kojima javno ćutimo. Brojni su slučajevi različitih zloupotreba koji takođe predstavljaju javnu tajnu, a o kojima opet svi zajedno ćutimo i brojni su pokušaji svake vlasti da tome stane na put. Apsolutna je pasivnost onih koji bi trebali da budu proleteri takve jedne borbe, ali iz nekog razloga njihovo činjenje permanentno izostaje.
Definitivno je činjenica da nam nedostaje više inicijative i više hrabrosti, nedostaje, naravno, i vere u državne i druge organe koji će po prijavama postupati.
Kada se tako sagledaju stvari, čini mi se da onda postaje jasno da tolerisanje kršenja propisa nije samo pojedinačni problem, već zapravo predstavlja jedan generalni problem zbog kog se kod građana u prvom redu javlja pasivnost u pogledu otkrivanja svega toga i kažnjavanja onih koji propise krše.
Danas Srbija ima šansu da po prvi put dobije tu zakonsku definiciju i zakonsku zaštitu uzbunjivača. Cilj ovog zakona u prvom redu mora biti upravo povećanje hrabrosti onih koji još uvek razmišljaju da li da deluju na planu raskrinkavanja krivičnih dela ili, još jednostavnije rečeno, na planu raskrinkavanja brojnih lopovskih metoda.
Istovremeno moramo znati da sada, kada uzbunjivače promovišemo, to ne smemo da činimo rečima, samo nekim, sada još uvek, predlogom zakona, a sutradan i usvojenim zakonom, već to moramo da činimo i delima, jer ukoliko se dogovori da smo jedan jedini uzbunjivač ne bude zaštićen, to će apsolutno biti poruka, i to negativna poruka, i ostalim uzbunjivačima da treba da se pasiviziraju, da treba ćute i jednostavno treba da žmure na korupciju koju su primetili ili, metaforički rečeno, ukoliko ubijemo samo jednog uzbunjivača, možemo da budemo sigurni da smo osakatili na desetine njih, pa i na stotine.
Demohrišćanska stranka, kao i Srpski pokret obnove, podržaće ovaj Predlog zakona jer smatra da je njegovo uvođenje neophodno.
Podnela sam, naravno, nekoliko amandmana, ništa čudno, kao i uvek, kojima sam zapravo pokušala da poboljšam ovaj tekst Predloga zakona, a u cilju davanja što većih garancija uzbunjivačima da će biti zaštićeni.
Takođe sam podnela i amandmane koji ovaj zakon treba na sistemski ili, da budem preciznija, na jedan sistemačniji način da povežu sa Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu, ali i da uzbunjivačima u samom sudskom postupku daju što veće garancije u pogledu zaštite njihovih prava.
Mislim da se iz nekog razloga, bespotrebno sužava u ovom Predlogu zakona pojam zlostavljanja od onog pojma zlostavljanja kako je on naveden i kako je obrazložen u Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tamo gde sam putem amandmana mogla da utičem da se ovaj zakon rastereti formalnosti, to sam, naravno, učinila.
S druge strane, čini mi se, bar je to moje lično mišljenje, da je predlagač trebao i promovisanjem krivičnih dela da zaštiti uzbunjivače, zapravo da se odavanje izvora informacija, i to u naročito teškim slučajevima, smatra krivičnim delom. Tako nešto putem amandmana nisam mogla da učinim. Razlozi su jednostavni – moralo bi doći do redigovanja celog zakonskog teksta.
Međutim, ovu priliku treba iskoristiti za otvaranje još jedne teme koja je i te kako ima veze sa uzbunjivačima i njihovom zaštitom. Naime, čini mi se da kao država, ali isto tako kao i društvo, nismo učinili mnogo toga po pitanju da se naši građani edukuju u pogledu toga šta kršenje propisa jeste, a šta to kršenje propisa nije, koja su to prava građana a koji po ovom zakonu mogu prijaviti i šta oni mogu očekivati povodom toga.
Zbog toga smatram da je izuzetno važno da se naša aktivnost zapravo ne zaustavi samo na donošenju ovog zakona, već se mora ići korak dalje tako što će se javnosti objasniti da je i te kako poželjno da prijavljuju sva kršenja propisa i da povodom toga mogu očekivati zaštitu države, budući da ovakvim zakonom se predviđa i njihova sudska zaštita.
S obzirom na to da sam i predsednik nacionalnog ogranka GOPAK u Srbiji, mislim da je izuzetno važno i pozivam sve moje članove, ali isto tako i sve narodne poslanike da zauzmu učešće i da o ovome zajedno edukujemo bar putem nacionalnog ogranka GOPAK-a javnost.
Mi svojim ukupnim delovanjem moramo se zapravo potruditi da uzbunjivanje postane pravilo, da ne ostane izuzetak, jer sve što je izuzetak, nažalost, vrlo lako izumire. Ono postupanje koje postane pravilo izaziva strah kod onih koji imaju potrebu kod uzbunjivača da reaguju, a samom uzbunjivaču zapravo daju nadu da će njegove informacije biti na pravi način upotrebljene i da će biti upotrebljene u zakonitu svrhu.
Zato sam ispred Demohrišćanske stranke Srbije kao podnosilac amandmana predložila da se prilikom spoljašnjeg uzbunjivanja uzbunjivač može obratiti ne samo neposrednom rukovodiocu državnog organa, već apsolutno svakom državnom organu koji je nadređen organu u kom uzbunjivač radid, jer prirodno je da neki ljudi veruju jednim, neki više veruju drugim organima, odnosno neki više veruju organima koji su neposredno nadređeni onom organu u kom uzbunjivač radi, a drugi imaju poverenje u taj takozvani da ga nazovem treći stepen hijerarhije.
Kako je svaki uzbunjivač apsolutno dragocen, smatram da se ne smemo odricati onih uzbunjivača koji svoje poverenje daju i najvišim državnim organima.
Ovom prilikom želim da skrenem pažnju na to da ovaj Dom Narodne skupštine može mnogo toga zapravo da učini i da doprinese podršci uzbunjivača. Nije redak broj onih primera gde su predstavnici u ovoj Skupštini ostajali gluvi na apsolutno sve vapaje onih koji su imali hrabrosti da deluju u cilju poštovanja propisa. Nije redak broj slučajeva kada su predstavnici ove Narodne skupštine dozvoljavali zloupotrebu uzbunjivača.
Smatram da i uzbunjivači, ali i sve što je izjednačeno sa njima nikako ne smemo dozvoliti da se koristi u političke svrhe, niti u nekakve stranačke obračune, jer time šaljemo lošu poruku svima onima koji su nam davanjem takvih informacija poverenje ukazali. Naprotiv, smatram da se svakom informacijom mora odnositi sa primerenom pažnjom i sa primerenim obzirom. U suprotnom, čini mi se da ćemo samo seći granu na kojoj sedimo u prvom redu kao građani, a tek onda kao narodni poslanici.
Iskoristiću da se setimo na ovom mestu i nekih ljudi koji su apsolutno doprineli svojoj borbi protiv korupcije, koji su predano radili na otkrivanju i na raskrinkavanju najtežih povreda zakona. U takve ljude prvenstveno ubrajam pokojnu Vericu Barać. Mislim da je vredno njeno ime pomena uvek apsolutno na svaku temu koja ima bilo kakve veze za borbu protiv korupcije, a na drugom mestu, dozvoliću sebi da budem lična, u takve ljude ubrajam i dr Vladana Batića.
Neko je naravno sa jedne strane, a neko je sa druge strane iskusio sve probleme sa kojima se zapravo suočava čovek u svom radu kada nabasa na one najteže, na one najkrupnije oblike kršenja prava koja potom raskrinkava, a eto danas smo u prilici da tome i damo jedno pravo ime – uzbunjivač. U takvim situacijama pretnje, napadi, pokušaji šikaniranja ličnosti, jednostavno nisu retki. Zbog toga smatram da je zapravo ovaj zakon samo prva stepenica u afirmisanju onoga što smo u Srbiji nekada nazivali čojstvom, jer posmatrati bezakonje i ne preduzimati apsolutno ništa povodom istog, znači jednostavno podržavati ga.
Postojana i slavna država bili smo samo onda kada srpski domaćini nisu nikom dozvoljavali da se krše pravila koja su uspostavljena. Mislim da je konačno vreme da te vrednosti vratimo, a ako ih pak ne vratimo, onda bar da pokušamo to da učinimo.
Vreme je da se građanima objasni da prijave ne treba da doživljavaju nikako kao izdaje, već upravo kao odbrane najvećih vrednosti bez kojih se nikada ni kao narod ni kao država nećemo izboriti sa tom savremenom pošasti. U skladu sa tim, ispred Demohrišćanske stranke smatram da svaki član ovog Doma treba bar svojim ponašanjem da doprinese afirmisanju onoga o čemu danas raspravljamo.
Naravno, usvajanjem ovog zakona Srbija će se svrstati u krug prvih zemalja u regionu koje su zakonski zaštitile uzbunjivače, a čini mi se da među državama članicama EU svega tri ili četiri zemlje, ispravite me ako grešim, imaju istoimeni zakon.
S druge strane, to što većina zemalja članica EU nemaju Zakon o zaštiti uzbunjivača govori u prilog tome da tamo jednostavno takvo zakonsko regulisanje nije ni potrebno, a što nije ništa sporno, budući da je tamo korupcija znatno manja i nije izražena kao kod nas, na svakom koraku, pa ako ću biti iskrena do kraja, i na svakom apsolutno bizarnom nivou.
Naravno, složiću se sa svim onima što su i gospodin Saša Janković i gospodin Rodoljub Šabić istakli povodom ovog zakona, a što je već izrečeno ovde kada je ministar kao predstavnik sam obrazlagao.
Naravno, na kraju moram istaći da dobro pročitate amandmane koji su podneti, jer mislim da mogu mnogo doprineti da ovaj tekst zakona postane kvalitetniji. Neću da objašnjavam zašto se amandmani podnose, oni se uvek čine, naravno, iz dobre namene i samo u jedno svrhu, a to je da imamo što kvalitetnije predloge zakona. Povodom tvrdnji mnogih da je ovaj zakon mogao biti bolji, ja ću se složiti i reći ću – da, jeste, kao što svaki, apsolutno svaki zakon uvek može biti bolji, kao što apsolutno svaki zakon može biti svrsishodniji, ali na kraju krajeva, i mi bismo mogli biti bolji, ali iz nekog razloga nismo. Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.
Kolege i koleginice, pre svega ću se truditi da se držim suštine ovog amandmana, koji, ruku na srce, ne dopušta mesta nikakvim političkim raspravama, već isključivo može da se vodi jedna stručna rasprava.
Moje uvažene kolegei gospodin Neđo Jovanović na Odboru za pravosuđe, na kom sam ovaj amandman obrazlagala i danas i na prošloj sednici, pokušala da ukažem na ono što njegova suština i jeste, ali dobrim delom i moja uvažena koleginica Čomić iznela je deo koji predstavlja suštinu onoga što se ovim amandmanom želi postići.
Naime, ovde nije nikakva namera da se bude retrogradan, ne znam, da se predviđa što nije prihvatljivo, već je isključivo ovaj amandman podnet u dobroj meri, a to je da bi se izvršilo preciziranje onoga što je predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu predviđeno i to njegovim članom 3.
Naime, ukoliko bi ostalo ovako rešenje, ono je nedorečeno, ono je neodređeno i sigurna sam da će prvenstveno u praksi stvoriti mogućnost brojnih zloupotreba. Činjenica je da se meša Zakon o sudijama i Zakon o uređenju sudija. To su dva zakona koja uređuju potpuno dve različite materije
Što se tiče člana 3. ovog predloga zakona, koji sam ja podržala jer namera je dobra, ali nije dobro pravno formulisana i to je ono što će uzrokovati probleme, a nomotehnika je izuzetno bitna. Bar kada se pišu amandmani, mora se imati u vidu da identično rešenje postoji članom 66. i to stavom 2. Zakona o uređenju sudija, ali s druge strane, ne može se iz više razloga i pokušaću da obrazložim.
Pošto mi je isteklo vreme po amandmanu, koristiću vreme ovlašćenog predlagača.
Ne može se neko primati po automatizmu iz jednostavnog razloga. Amandman koji sam podnela jeste upravo sa ciljem da se precizira odredba ovakvog člana 3. Naime, predloženom formulacijom, ja sam podržala ovaj predlog zakona, ali ovde napominjem da predloženom formulacijom, ako ostane u ovom obliku u kom jeste, bez ikakvih izmena, dozvoljavam da amandman podnese i Odbor za pravosuđe i nemam nikakav problem, ili neko drugi od poslanika da predloži, pa da Odbor za pravosuđe takav amandman podnese, ali ovde se ostavlja sumnja u nameru svih nas koji smo potpisali ovakav predlog zakona da li svaki tužilački pripravnik, a uzgred budi rečeno, zakon prepoznaje kategoriju tužilačkih saradnika, i to mora da se kaže, koji je položio pravosudni ispit, sa odlukom bude primljen u radni odnos i onda kada je broj popunjen. Znači, bez obzira da li javno tužilaštvo ima popunjen broj radnih mesta ili nema popunjen broj radnih mesta. Taj broj i ti akti o broju popunjenih radnih mesta eksplicitno su predviđeni članom 117. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu i tada može da se primi samo onaj pripravnik, nema ima i jednu odliku, neka ima i deset odlika, ali samo ukoliko postoji upražnjeno radno mesto.
Dakle, bez ovakvog amandmana, ne mora moj amandman, već sam rekla, uopšte da se prihvati, neka Odbor za pravosuđe podnese amandman, došlo bi se u situaciju da svaki onaj pripravnik koji položi pravosudni ispit bude primljen u radni odnos i u slučaju kada slobodnih radnih mesta u tužilaštvu nema. Na taj način došli bi u situaciju da se stvara višak zaposlenih. To je jedna stvar. Takođe bi se broj osoblja u tužilaštvu mogao povećavati bez ikakve kontrole i to, zamislite, od strane ministra koji je nadležan za Odbore pravosuđe, koji je inače prvo pozvan, a istovremeno zakonski obavezan da mora da da saglasnost na broj osoblja koje javni tužilac predlaže za javno tužilaštvo.
Istovremeno bi se moglo dogoditi da stvarno stanje u pogledu osoblja, govorim o konkretnoj kategoriji, budući da govorim o tužilačkim pripravnicima ili saradnicima, kako ih zakon prepoznaje, ne bi odgovarao pravnom stanju koje je odobreno od strane ministra i to znači da bi svaki budući pripravnik, shodno ovom rešenju, morao biti po automatizmu primljen u radni odnos i u slučaju nepostojanja slobodnih radnih mesta, a to bi, s druge strane, uzrokovalo još dodatnih problema.
Te dodatne probleme prepoznaju ljudi koji dolaze iz pravosuđa i koji ovo primenjuju. Ti problemi ogledaju se u sledećem. Prvo jesu problemi u pogledu rasporeda tako primljenog tužilačkog pripravnika, budući da se isti mogu rasporediti samo u skladu sa aktom onog istog člana koga sam već napomenula, a to je član 117. stav 2. zakona. Ako bi pripravnik primio u radni odnos, iako je broj mesta tim aktom iz navedenog člana popunjen, onda bi ostalo otvoreno pitanje gde i na osnovu kojeg to akta njega rasporediti.
Pazite paradoks. Ako bi se tako vršilo popunjavanje i u slučaju nepostojanja slobodnih radnih mesta, značilo bi da tužilac kojeg raspoređuju u ovom slučaju kao takozvanog viška, jer to on jeste, ako slobodan broj radnih mesta ne postoji i to suprotno aktu koji je uređen članom 117. stav 2. ovog zakona, onda bi on takvom svojom odlukom, onda bio on prijemom takvog tužilačkog pripravnika, koji je položio pravosudni ispit za odliku i to je, naravno, za svaku pohvalu, ali javni tužilac koji bi tako nešto uradio, gospodo, ušao bi u zonu protivpravnosti.
To sam eksplicitno navela amandmanom i amandman je prvenstveno dobronameran. Ja ne sporim, ja kažem, ja sam potpisnik i podržavam ovo, jer činjenica da se vrši usklađivanje Zakona o uređenju sudovima koji je donet kada je donet, godine ne pominjem i ne bavim se stvarima koje su mimo struke, bar kada raspravljamo u pojedinostima i smatram da ovaj amandman treba prihvatiti prvenstveno u cilju jednobraznog i jednog potpuno jasnog tumačenja onih koji te zakone primenjuju, ali i da konačno građanima bude jasno šta to mi želimo izvršiti ovim izmenama i dopunama.
Ovaj amandman podnet je u cilju, kao što sam već napomenula, jednobraznog, jasnog tumačenja, predviđanja primanja u radni odnos sa zvanjem tužilačkog pripravnika i to samo ukoliko takvo radno mesto jeste nepopunjeno, a u smislu člana 117. stav 2.
Naravno, na ovom mestu, pored pomenutih odredaba zakona, moram da ukažem na još nešto. Hvala što intervenišete. Mislim da je jako bitno da se ova tema raspravi do kraja, a pogotovo ovakav predloženi član.
Dalje, moram da napomenem da kada govorimo o ovako nečemu, namera je odlična, motivacioni element je prisutan. Treba najbolje primati, nemam ništa protiv. Kada bi se najbolji primali, super bi nam bilo. Ali, ovde kada se govori da se oni moraju zaposliti, ovde se stalno potencira na tom nekom automatizmu, prenebregava se jedna činjenica, a to je da je ova Skupština donela Zakon o budžetskom sistemu, a Vlada Republike Srbije je donela uredbu o ograničenju zapošljavanja. Prvi zakon isključuje mogućnost zaposlenja na neodređeno vreme, a Vladina uredba ograničava zaposlenje na neodređeno vreme.
Moje pitanje je, na koje verovatno neću dobiti odgovor, a šta ćete u slučaju toga? Hoćemo li da kršimo ove zakone ili ćemo jednim da derogiramo druge ili ćemo reći - nema veze, može da se zapošljava iako je popunjen broj radnih mesta.
Mislim da postoje argumenti i to su vrlo decidno, vrlo konkretno, vrlo jasno navedeni u obrazloženju amandmana koji sam podnela i bez obzira na stav, slažem se i preglasana sam u tome na Odboru za pravosuđe, čiji sam član. Mislim da o ovom amandmanu treba da se razmisli, jer se ovim vrši jednobraznost i jedna jasnija primena, pre svega, primena nas koji dolazimo iz pravosuđa i koji znamo kakve sve probleme unapred ovakva jedna odredba, ukoliko ne bude izmenjena, može uzrokovati, a može ih uzrokovati.
Žao mi je što naš pravni sistem nije uređen kao, recimo, pravni sistem Švajcarske, pa recimo tako u svakom zakonu postoji klauzula o evaluaciji, pa da se tom klauzulom o evaluaciji propiše i ograniči vreme trajanja određenog zakona, da se za to vreme prate efekti primene zakona, pa onda ukoliko takvi efekti izostanu ili se takvi efekti pokažu nedovoljnim, neadekvatnim, da predlagač automatski bude u obavezi da odmah podnese nov predlog zakona, pa makar predlagači bili mi kao narodni poslanici. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, očigledno moram da izvršim još par pojašnjenja. Niko ovde ne spori da najkopetentniji, najstručniji i najbolji među nama treba da dobiju zaposlenja. Valjda bi svako ko bi suprotno tvrdio, postupao mimo svake logike i potpuno suprotno zdravorazumski.
Već sam rekla da sam podržala oba predloga zakona, i zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim tužilaštvima. Ovde se prenebregava ono što se javlja kao potencijalna opasnost u praksi. Niko ovde ne spori da je prisutan motivacioni element, da onaj ko završi pripravnički staž, posle dve godine izađe na pravosudni ispit, sada ima motiv više da se primi na neodređeno radno vreme time što će se truditi da taj ispit položi sa odlikom. To je nešto nesporno i to stoji u ovakvom predlogu zakona.
Govorim o onome šta se može desiti u praksi, a ono što se može desiti u praksi jeste sledeće. Imamo, ni to ne sporim i to je verovatno evidentno, mali broj ljudi, zapravo pripravnika koji pravosudni ispit polože sa odlikom. Mislim da nije mnogo velik broj ni ljudi koji pravosudni polože u celosti, ali to je već neka druga priča.
Znači, što se tiče motivacionog elementa, on je tu prisutan, ja govorim o praktičnom delu. Kako ćete tri ili pet, nije bitno i nemojmo ovde licitirati brojevima, neka bude i sto pripravnika, sto ljudi koji su položili pravosudni ispit sa odlikom. Govorim ova Skupština donela je Zakon o budžetskom sistemu, ograničava se zapošljavanje, posebno na neodređeno vreme i imamo uredbu Vlade Republike Srbije ograničava zapošljavanje na neodređeno vreme.
Treća stvar, postoji neki akt, i već sam pomenula član 117. stav 2. o popuni broja radnih mesta. Praktično pitanje – šta ćete i kako će javni tužilac, kome se jave tri, dva, pet, nije ni bitno pripravnika, koji su položili pravosudni ispit sa odlikom, da ih zaposli. On kaže – izvinite, ali broj radnih mesta je popunjen, ne mogu da ih zaposlim, ne mogu mimo sebe, ako ih zaposlim ja činim nešto što ne treba da činim, ulazim u zonu protivpravnosti.
Šta ako su sva mesta u tužilaštvima popunjena? Šta ako se postavi pitanje raspoređivanja iz jednog tužilaštva u drugo tužilaštvo, a broj mesta popunjen? Znači, opet javni tužilac je taj koji mora da čini nešto što ne treba da čini.
Znači, amandman je podnet u dobroj volji, više je nego konstruktivan i sprečava sve ono što bi se moglo desiti u praksi, a što po naš pravni sistem i što po tužilačku funkciju nikako ne bi bilo dobro. Hvala.

Hvala puno.
Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice, prvo moram da kažem da sam ovaj amandman podnela isključivo i samo kao neko ko dolazi iz prakse, kao neko ko dolazi iz pravosuđa i žao mi je što to nije većina ovde uvidela. Žao mi je što se dovodi na neki način u sumnju i dobronamernost ovog amandmana. Amandman se obično podnosi iz razloga kako bi se neka zakonska odredba ili više zakonskih odredaba preciziralo, upotpunilo, učinilo boljim, učinilo efikasnim.
Neko ko nema nikakvih dodirnih veza sa praksom, sa praktičnim radom, a ovde ima nas advokata, ima bivših sudija, mislim da znaju da je lako doneti zakon, izmeniti zakonsku odredbu, ali imate onaj „eks nunk“ i „eks tunk“ primenu zakona u praksi. Ja govorim o praktičnom delu i cilj amandmana, vidim da se ovde akcenat stavlja na, kako se kaže, upražnjeno radno mesto. Ne. Vidite, to nije suština, zato što se nije htela izvući prava suština ovog amandmana.
Kada govorimo o tom upražnjenom, pri tom nije upražnjeno radno mesto, onda moramo da imamo, govorim sa stanovišta struke, a rekla sam da ovaj amandman uopšte ne može da se dovede u bilo kakav politički kontekst, znači, govorim neko ko je po vokaciji advokat koji zna šta se u praksi dešava.
Prvo, upražnjeno radno mesto ne postoji, ne prepoznaje ga Zakon o javnom tužilaštvu. Ali, Zakon o javnom tužilaštvu vrlo eksplicitno propisije akte iz člana 117. stav 2. Zakon o javnom tužilaštvu govori o nepopunjenim mestima i to je ono čime se javni tužilac u praksi rukovodi kada vrši popunu broja mesta. Ja sam bila više nego jasna u raspravi u načelu. Ja sam potpisala ove predloge zakona i mislim da se tu svaka priča završava, što se tiče moje podrške. Govorim sa stanovišta struke.
Godine 2008, ne znam nisam bila poslanik pa nisam ni mogla da glasam o Zakonu o uređenju sudova i odredbi, čini mi se, 66. i to stav 2. koja predviđa isto ovako identično rešenje, verovatno ne bi ni tada glasala za. Pazite, i taj zakon, kao i ovaj Zakon o tužilaštvu, ima odredbu koja glasi, a predviđena je Glavom 5. istog Zakona o uređenju sudova, da se određuje sastav i broj sudskog osoblja, koji član 57. u svom stavu 2. predviđa da broj sudskog osoblja, a kada se kaže sudsko osoblje, tu se misli na sudijske pripravnike, na sudijske pomoćnike, na državne službenike, nameštenike, saradnike, itd, određuje predsednik suda aktom o unutrašnjem uređenju i, pazite, sistematizacijom radnih mesta u sudu, a u skladu sa kadrovskim planom. Pazite sada, u skladu sa kadrovskim planom. I, gle, čuda. Taj isti član, u svom stavu 3. predviđa i nešto dodatno, a to je da merilo, dakle merilo, za određivanje broja sudskog osoblja utvrđuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.
Meni je žao što ovaj amandman zaista nije protumačen na način na koji je trebalo, jer se izvode i permanentno zaključuje pogrešno i govori se o tome da ja zapravo ovde ovakvim amandmanom želim da sprečim najbolje među nama da oni budu odmah primljeni na neodređeno vreme. To je potpuna besmislica.
Onaj ko je pažljivo pročitao obrazloženje amandmana, a očigledno mnogi nisu, videće da je suština drugačija. Imate sada članom 3. ovakvog predloga izmena i dopuna Zakona o javnim tužilaštvima, gde zapravo član 123. derogirate članom 117. istog zakona. Znači, dva člana istog zakona su u suprotnosti. Ja samo kažem kao neko ko dolazi iz prakse nemojmo to da radimo. Stvorićemo probleme u praksi.
Naravno, ja sam ovde bila stava da i Zakon o sudijama ne treba da se zadrži samo na ovim izmenama, nego da i ona odredba koja se tiče sudijskih pripravnika, tu je suština, naravno,hvala gospodinu Neđi Jovanoviću što me podseća, tu je suština, treba i taj zakon da se promeni, tako da mi upodobljavamo onom rešenju koje kritikujemo iz 2008. godine, lošem rešenju, pa sada ovim rešenjem zapravo koje je epohalno upodobljavamo rešenju koje ne valja ništa. Mislim da to nije dobro.
Znači, postoji nešto što je teorija, postoji nešto što je praksa. Ovo se radi isključivo iz prakse jer znamo, bez obzira da li je u pitanju sudstvo, da li je u pitanju tužilaštvo, nekada su nekom sudiji, nekada su nekom tužiocu vezane ruke upravo zbog nečega što se zove sistematizacija, što se zove broj popunjenih radnih mesta i do sada ste imali situacije da tužioci vrlo rade volje žele da prime pripravnike koji su završili pravosudni ispit, postigli odlične rezultate, položili ga u celosti ili sa odlikom, ali kažu – žao mi je, nemamo gde, nemamo slobodan broj radnih mesta. Postoji nešto što se zove sistematizacija, a gledajte čuda, i ta sistematizacija predviđena je i Zakonom o uređenju sudova i Zakonom o javnom tužilaštvu. Hvala.

Hvala uvažene predsednice, poštovane kolege i koleginice, danas pred sobom imamo, ja ću se ograničiti samo na Predlog zakona o izmeni Zakona o sudijama, kao i na Predlog zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, dakle još jedne izmene zakona koje se odnose na pravosudni sistem naše zemlje, suštinski jednu izmenu Zakona o sudijama i suštinski dve izmene Zakona o javnom tužilaštvu.
Naravno, ove predložene izmene i dopune, kako Zakona o sudijama, tako i Zakona o javnom tužilaštvu, čini se sa jedne strane radi usklađivanja pravnog sistema i u tom smislu da se sada kao obavezan razlog prestanka sudijske ili tužilačke funkcije zapravo predviđa navršavanje određenih godina života, bez obzira na staž osiguranja.
Drugi deo izmena koji je, pre svega, sadržan u Zakonu o javnim tužilaštvima, odnosno njegovim izmenama odnosi se i ono što je prisutno jeste taj motivacioni element, dakle na motivisanje tužilačkih pripravnika da pravosudni ispit nakon završenog pripravničkog staža pripreme što je bolje moguće, znači da se motivišu za što bolji rad i za učenje kako bi sam pravosudni ispit polagali sa odlikom, te da im se pruži garancija da, ukoliko u tom smislu budu ispunili taj kriterijum, a kriterijum je jasno i taksativno naveden ovim Predlogom zakona, da im se i pruži garancija za zaposlenje.
U prvom slučaju koji se odnosi na to da javnim tužiocima i sudijama obavezno prestaje funkcija u slučaju navršetka 65 godina života, i to bez obzira na druge uslove, moram da istaknem činjenicu da je takva intencija u našem zakonodavstvu uočena, čini mi se, kasno i uočena prilično sa zakašnjenje, iako je u našem sistemu postojala dugo vremena, odnosno egzistirala mogućnost da se i sudijama i tužiocima koji su navršili preko 65 godina života produži funkcija radi obavljanja, odnosno okončanja rada na pojedinim predmetima, realnost, naravno, u Srbiji je pokazalo i veliku mogućnost zloupotreba upravo povodom tog pitanja, te je bilo neophodno takvu mogućnost sasvim ukinuti, što se ovakvom predloženom izmenom to i čini.
Drugi deo predloga, kao što sam već navela, tiče se Predloga o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosi se upravo na taj motivacioni element, da oni budu što bolji, što efikasniji prilikom pripremanja i samog polaganja pravosudnog ispita, ali i kasnije, a naravno u svom radu, te da im se upravo zbog dobrog rada i zbog spremnosti kao i polaganje ispita sa odlikom da garancija prijema u stalni radni odnos, što je imajući u vidu i naše stanje u privredi, svakako najveća nagrada za takve kadrove, a takvi kadrovi svakako jesu najbolji i najstručniji, uz naravno kasnije, izbor za sudiju, odnosno uz kasniji izbor za tužioca ili pak zamenika.
Time se svakako i zaokružuje ono što je osnova svakog pravosudnog sistema, a to je stalnost i nezavisnost sudskih i tužilačkih kadrova u pogledu sopstvenih sudbina, ideal je svakako dobra izvesnost za dobar rad i obratno loša izvesnost za loš rad.
Međutim, sada kada na ovom polju treba da zaokružimo i osnove te normativne materije, mislim da ne smemo ovde stati, već treba krenuti korak dalje u reformu sudstva i u tom polju, u kojem čini mi se da smo se, mnogo po tom pitanju olenjili i da smo upravo taj najbitniji segment u potpunosti zanemarili.
Naime, vekovna mudrost jeste da se savršenstvo krije u detaljima. To nije ništa novo i mislim da je to svima opšte poznato.
Ukoliko pogledamo sada stanje pravosuđa u onim državama, a na koje države želimo da se ugledamo, onda ćemo primetiti da je pravosudni sistem kod njih zaokružen, ne samo po pitanju osnovnih zakona koji regulišu tu materiju, već i po pitanju brojnih, apsolutno svih kod zakonskih akata koji uopšte regulišu nečije postupanje, ali i što je još važnije i sam sistem izbora sudija, ali i izbora tužilaca na tu funkciju. Oduvek pravosuđe, u svakoj zemlji nastoji da pronađe onaj jedan dobar balans, dobru ravnotežu između dva suprotstavljena zahteva pravosudne struke.
Sa jedne strane tu imamo zahtev stalnosti sudijske i tužilačke funkcije jer samo ta stalnost i garantuje nezavistan sud i nezavisno tužilaštvo, a sa druge strane time se pruža i zapravo omogućava realizovanje hrabrosti pojedinaca, upravo u tom sistemu da se suoče sa rešavanjem najtežih konkretnih pravosudnih zadataka, a što je sa jedne strane se ogleda kroz donošenje odluka, odnosno presuda, sa druge strane se odnosi na upornost u otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela.
Imamo i drugi zahtev, a taj drugi zahtev, ni malo manje važan jeste oni koji se upravo odnosi na potrebu da nosioci tih funkcija budu objektivno i nepristrasno kontrolisani u obavljanju svojih poziva. Problem koji se, naravno, tu javlja i prisutan je u našem pravosuđu oduvek, nikada ga nismo eliminisali, jeste taj da kontrola ugrožava samostalnost, a bez nje jednostavno, opet je nezamislivo zamisliti dobar pravosudni sistem.
Nama u narednim godinama sigurno predstoji zadatak da nosiocima pravosudnih funkcija obezbedimo što bolje uslove, da obezbedimo jedan, da tkao kažem, mir u kojima će oni moći obavljati svoje dužnosti i prenositi znanja i iskustva sa jedne na drugu generaciju, a da bismo to postigli moramo da obezbedimo, čini mi se, i stanje duha koji smo izgleda negde usput izgubili. Nadam se da je to još uvek samo pripremljeno.
Naime, na ovom mestu moram da napomenem da bez obzira na sve manjkavosti koje je pravosudni sistem naše zemlje imao pre nekoliko decenija, taj sistem sa druge strane održavao je pak jedno stanje svesti bez koje ne može biti ni uspešne države niti uspešnog pravosuđa.
Nije bilo dobro u takvom pravosudnom sistemu, samo dobro poznavati materiju prava i nije bilo dovoljno samo dobro obrazložiti sudsku odluku da biste bili izabrani za nosioca funkcija u pravosuđu. Bilo je potrebno mnogo više. Nije bilo dovoljno ni to da budete najbolji student i da budete najefikasniji pripravnik jer vam pak ni to nije garantovalo da ćete posle dobiti sudijsku odnosno tužilačku funkciju.
Potrebno je bilo, pre svega, da budete dobar, a kada kažem dobar, podrazumevam i pravičan čovek, a to je da se zna da posedujete ljudsku sposobnost i da odmerite šta to pravda jeste, a šta to pravda nije u konkretnom slučaju. Od te stvarni naime ne uči se na fakultetu, te stvari se ne polažu prilikom polaganja pravosudnog ispita, te stvari ne uče se čak ni u sudnici, oni se, čini mi se, uče kroz proces odrastanja i sazrevanja.
Ovde moram da spomenem i ono što je istina, da nije dobar onaj sudija koji je završio pravni fakultet sa svim desetkama, ako je u stanju njegove svesti urezana sujeta, takođe nije dobar ni ona tužilac koji se pokazao izuzetno efikasnim u svom radu, ukoliko je on u svojoj karijeri podstreknut samo zavišću.
Podsetiću da se u pravosudnom sistemu ne odlučuje samo o prostoj i o pukoj primeni zakona, već se odlučuje o ljudskim sudbinama, ako hoćete na kraju krajeva, odlučuje se o ljudskim životima.
Nema te odluke koja može biti pravedna i koja može biti pravična, ukoliko je plod nečiji sujeta, ukoliko plod predrasuda, zavisti ili drugih srodnih stanja.
Kada postavljamo problem, upravo na ovakav način, koliko god se on činio širokim, postaje malo jasne koliko će nama biti zapravo teško da formiramo sistem koji dobro odmerava i ove kriterijume prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Uslov za to svakako jeste da za početak stvorimo formalnu stabilnost pravosudnog sistema, jel nam nažalost ona danas i u tom formalnom delu nedostaje.
Međutim, već više od 20 godina, mi kao društvo, iz nekog razloga pokazujemo da za tako nešto sposobni nismo.
Najbolji kadrovi iz pravosuđa su nam otišli ili prilikom inflacije 90-ih godina, kada od sudijske plate sudija nije mogao da kupi ni hleb, setite se i tih vremena.
Odmah potom usledio je politički pritisak a onda politička imenovanja i politički izbori, ali isto tako i politička razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija.
Tada smo prekinuli, apsolutno sve ono što ima sa stručnošću koju danas pokušavamo da obnovimo i čini mi se da će nam biti izuzetno teško da je obnovimo.
Pri svemu ovome mislim da smo svojevremeno dozvolili da i promena samog ekonomskog sistema ne bude ispraćena od strane pravosudnog sistema.
Nakon što je ova država godinama, odnosno decenijama finansijski potkradana, mi smo se setili sada da ulažemo u obrazovanje pravosuđa, kako bi zapravo mogli da shvatimo sistem koji je već odavno trebao da stupi na svoju snagu, a sve naravno, zbog već spomenute ekonomije koja je unazad permanentno urušavana.
Čini mi se da po pitanju ni na ovom planu ni danas ne radimo dovoljno dobro i ne radimo u meri u kojoj bismo trebali da radimo. Veoma su retke one sudije, i veoma su još ređi, retki tužioci i još ređe one sudije koje mogu i shvataju moderni ekonomski i finansijski sistem kako bi u tim istim sistemima prepoznali radnje koje jesu kriminal, i predstavljaju radnje izvršenja određenog krivičnog dela.
Tvrdim odgovorno da u Srbiji u ovom momentu postoji svega nekoliko, pa reći ću par tužilaca koji su u stanju da u berzanskom poslovanju prepoznaju šta je to krivično delo. Tvrdim da nije mnogo puno više ni onih koji u modernom ekonomskom poslovanju mogu da prepoznaju i najteže oblike kršenja zakona koji sprečavaju privredni razvitak.
Naši tužioci naravno, i danas će vrlo uporno štititi državnu imovinu, ali povodom privatne imovine neće biti previše angažovani i to je stanje svesti koje smatra jednostavno da državna imovina zapravo ima status „svete krave“ u odnosu na privatnu imovinu.
Mi moramo da shvatimo da, naravno, državna imovina nikada nije bila ta koja je stvarala privatnu imovinu, a da to nije bio kriminal, već upravo suprotno i upravo obrnuto. Samo i isključivo privatna imovina je bila ta koja je svojim obećanjem stvarala državnu imovinu putem povećanja poreske naplate i kada se jednom uništi državna imovina, a svedoci smo toga da se ovde stalno uništavala državna imovina, decenijama unazad, ona se lako obnovi u koliko je privatna imovina velika i brojna, a to u našoj zemlji danas, nije slučaj.
Suprotno tome, ukoliko se pak uništi privatna imovina, ali poverenje ili poverenje ljudi u zaštitu njenu padne u modernom svetu, ta imovina će narušiti i napuštati granice države i seliti se tamo gde će biti daleko zaštićenija, a tu selidbu imovine neizostavno i uvek prati i selidba ljudi.
Smatram da je sa stanovišta naše budućnosti od najvažnijeg značaja edukovati pravosudni kadar i menjanje njihovog sistema svesti u tom pogledu o kom sam govorila, jeste da zaštita privatne imovine bude najveća i od najvećeg značaja po državu i društvo. Državna imovina ne plaća poreze od kojih državni funkcioneri, uključujući i sudije žive. To naprosto plaća privatna imovina. Pravosudni sistem mora da teži ka tome da se ona uvećava i da se ona oplođuje, ako nje bude bilo biće i državne imovine.
Kada govorimo o EU, pa nije EU skup tamo nekih zemalja i nekakvih udruženja suverenih država koji o nečemu diskutuju i koji o nečemu debatuju. To je sistem koji sve svoje vrednosti gradi upravo na temeljima privatne svojine i čini sve kako bi istu zaštitio. I to je upravo razlog zašto poglavlje pravosuđa jeste i najznačajnije i najvažnije poglavlje u pristupnim pregovorima. To je istovremeno uslov i za ulazak stranih investitora, jer nema tog investitora kojeg će poreske stope interesovati više nego efikasnost pravosudnog sistema u zaštiti njegove imovine.
Suprotno tome, čini mi se da o tome moje kolege koje dolaze iz pravosuđa mogu da posvedoče, da smo mi eto za hitne postupke proglašavali i proglasili, dalje su oni to, naravno recimo radni sporovi, porodični sporovi itd, ali nijedan spor koji se odnosi na zaštitu privatne imovine ili bar na zaštitu domaćih i stranih investicija zakonom nije proglašen za hitnom. To je veoma interesantna činjenica, a takvo stanje jednostavno nije održivo ukoliko zaista ne možemo i ne želimo ekonomski da se razvijemo, a bez razvitka u tom smislu, čini mi se da pravosuđe ne može imati perspektivu.
Pri svemu ovome treba dodati da, čini mi se, i da smo zanemarili značaj upravnog suda koji je preopterećen brojem predmeta koji se nalaze u njegovom odlučivanju, a upravo to je sud koji je bio preteča svim drugim sudovima. On je taj koji svoju administraciju, naročito onu lokalnu mora da natera svojim odlukama da rade svoj posao, jer svi ćemo priznati od krađe recimo kablova, ili recimo krađe sitnog inventara, poklopca od šahti, svakom investitoru koji bude došao u ovoj zemlji jeste važna efikasna primena propisa od strane državne uprave i lokalne samouprave i upravo tu je upravni sud najpozvaniji da deluje, ali mi smo njegov rad, iz nekog razloga zabacili u zapećak srpskog pravnog sistema i to decenijama i to sistematski.
Sa druge strane, svedoci smo takođe brojnih, odnosno nagomilanih predmeta pred drugostepenim upravnim organima, od kojih neki čekaju i po dve ili više godina da bi bili rešeni, a efikasnost pravosudnog sistema jeste u direktnoj zavisnosti od efikasnog odlučivanja organa u državnoj upravi.
Sve su to pitanja koja čekaju na rešenje ne samo ovu vladu, nego i buduće vlade, jer mislim da je za rešenje ovih pitanja nama potrebno nekoliko godina, neću preterati ukoliko kažem i nekoliko decenija.
Na samom kraju, naravno bićemo u prilici da govorimo i u raspravi u pojedinostima. Ja sam na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu podnela i jedan amandman zapravo kojim sam precizirala predlog i član 3. ovog Predloga zakona, gde se navodi da se u članu 123. stav 2 reči „ima prednost prilikom prijema“ menjaju reči „prima se“.
Smatram da ta formulacija nije u potpunosti precizna, a amandman se naravno podnosi iz razloga kada želite da doprinesete nekom tekstu zakona, a ne da ga unazadite ili zato što ste besposleni i nemate šta da radite pa pišete amandmane. Ali, naravno, kada bude rasprava o pojedinostima, detaljnije ću objasniti zašto takvo rešenje ne smatram dobrim, već smatram da ovaj član 3. mora da bude preciznije formulisan iz razloga jer prema predloženoj formulaciji ostala bi jednostavno sumnja u našu nameru, u nameru nas narodnih poslanika upravo kao predlagača i potpisnika ovih predloga zahteva, da li baš svaki tužilački pripravnik koji je položio pravosudni ispit i to sa odlikom može da se primi u radni odnos, a da se zanemari činjenica bez obzira da li javno tužilaštvo ima popunjen broj osoblja i to onaj broj osoblja koji se predviđaju aktima iz člana 117. odnosno stava 2. Zakona o javnom tužilaštvu ili da se primi samo u onim slučajevima kada postoji slobodno radno mesto, a koje se predviđa tim aktom.
Ovaj svoj predlog iznela sam i danas na Odboru za pravosuđe i apsolutno smatram da bilo koji amandman koji će ovakvu odredbu predloga zakona upotpuniti ili preciznije definisati, ja ću naravno podržati, ali o svemu ovome u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, imam nekoliko vrlo konkretnih pitanja, upućeno je na više adresa resornih ministarstava i nadam se da ću dobiti odgovore iste takve, konkretne.

Moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu rudarstva. Naime, u proteklih nekoliko godina mogli smo čuti brojne različite insinuacije, pa čak i zamerke po pitanju rudne rente. Mnogi su govorili zapravo da je rudna renta u Srbiji mnogo niža u odnosu na druge zemlje. Moje pitanje upućeno resornom ministarstvu jeste – koliko je tačno Republika Srbija prihodovala od ove rudne rente i da li je pomenuto ministarstvo uradilo uporednu analizu rudne rente Srbije sa rudnom rentom zemljama u okruženju, odnosno na osnovu kojih parametara je zapravo rudna renta određena u propisanom iznosu?

Moje sledeće pitanje upućujem Ministarstvu unutrašnjih poslova. Naime, uvaženi ministar unutrašnjih poslova, dok je obavljao funkciju predsednika Skupštine, predložio je jedan kvalitetan zakon i to je onaj koga se svi dobro sećamo, kojim se omogućilo zdravstveno osiguranje maloletnim licima i trudnicama i u onim slučajevima u kojima ranije takva osiguranja imali nisu.

Međutim, moram da naglasim činjenicu da je pravo na brak u Srbiji Ustavom zajamčeno, ali se različitim omaškama u pravnom sistemu ono na puno i na različite načine ugrožava. Tako na primer, lice koje je promenilo prezime prilikom stupanja u brak, mora izraditi novu ličnu kartu, nov biometrijski pasoš. To za običnu porodicu predstavlja izdatak od oko 5.000 dinara. Ukoliko to lice ima na sebe registrovanu firmu, stvoriće se još puno dodatnih troškova, a sve povodom promene prezimena, zbog takse za izdavanje novih dokumenata, upravo u takvim slučajevima.

Moje pitanje jeste - da li je MUP preduzelo bilo kakve korake radi ukidanja taksi i naknada na lične isprave i to u onim situacijama kada se one menjaju zbog činjenice promene prezimena prilikom sklapanja braka, odnosno da li će tako nešto preduzeti, budući da je te propise neophodno uskladiti sa Ustavom Republike Srbije, a čini mi se da u ovom momentu tako nešto ne postoji.

Moje sledeće pitanje upućujem Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Zakonom o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, predviđeno je da u predškolskim ustanovama, čiji je osnivač Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave, roditelji dece jesu ti koji plaćaju 20% ekonomske cene za svako dete, a osnivač snosi 80% te cene.

Međutim, svedoci smo da brojne lokalne samouprave u našoj zemlji obrnuto obračunavaju ovaj odnos učešća u troškovima predškolskih ustanova i roditeljima obračunavaju nekih 50%, a negde čak i 80% od ove ekonomske cene. Budući da ova oblast spada upravo u resor Ministarstva prosvete, moje pitanje ministru prosvete glasi – kada je poslednji put izvršena inspekcija kontrole načina finansiranja ovih ustanova i koje mere su preduzete kako bi se jedinice lokalne samouprave prinudile da sprovode ovaj zakon na navedeni način?

Moje poslednje pitanje upućujem Ministarstvu privrede. Naime, pre izvesnog vremena, Narodna skupština usvojila je nov Zakon o privatizaciji. Između ostalog, upravo tim zakonom je i predviđeno da se za subjekte privatizacije raspiše javni poziv za prikupljanje pisama zainteresovanosti i to je za većinu subjekata privatizacije i obavljeno.

Imajući u vidu stanje naše ekonomije kojom se ne možemo pohvaliti, naročito stanjem subjekata privatizacije, smatram da je potrebno da znamo koliko je realno investitora zainteresovano za privatizaciju preostalih subjekata privatizacije.

U tom smislu, moje pitanje koje upućujem Ministarstvu privrede jeste, za koliki procenat subjekta privatizacije je stiglo takvih pisama, za koliko nije uopšte bilo pisama zainteresovanosti i, naravno, prema podacima iz pisama zainteresovanosti, budući da ista i po slovu zakona sadrže i indikativnu cenu, kolika je ona u skladu sa tim pismima i kolika je sadašnja procena Ministarstva privrede upravo o prihodima koja će se ostvariti privatizacijom tih preduzeća, a za koja su stigla pisma zainteresovanosti? Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.

Uvažene kolege i koleginice, dame i gospodo, na prvom mestu moram da zamolim predsednicu, ako je ikako moguće, da utiče na ministre kako bi u blagovremenom roku dobijali odgovore na poslanička pitanja koja su vrlo jasno regulisana Poslovnikom o radu Narodne skupštine.

Budući da sam poslaničko pitanje postavila 29. jula ministru finansija, danas je 21. oktobar, odgovor na postavljeno poslaničko pitanje još uvek dobila nisam. Nadam se da to neće biti praksa, bar ne ubuduće.

Na ovom mestu svoje pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, u prvom redu ministru finansija. Mislim da je on najpozvaniji i najkompetentniji da mi pruži detaljne podatke na ono šta ću ga pitati.

Naime, kakav je uopšte stav Vlade Republike Srbije, ako takvog stava ima, o statusu akcionara „Agrobanke“ i da li Vlada Republike Srbije razmišlja, planira, nalazi modalitete upravo da nadoknadi štetu domaćim i stranim akcionarima koji su izgubili svoju privatnu akcionarsku imovinu u ovoj aferi, zapravo čija je privatna akcionarska imovina i brutalno i bahato opljačkana?

Naime, Narodna banka Srbije je uvela prinudnu uplatu u „Agrobanci“ decembra 2011. godine zbog nemogućnosti naplate kredita ranije odobrenih. Krajem maja 2012. godine banka je ugašena, a svi znamo da je nakon toga formirana čuvena „Nova Agrobanka“, koju je osnovala država Srbija sa 85 miliona evra, dok je kapital u vrednosti od pet miliona evra u tu istu „Agrobanku“ uložila Agencija za osiguranje depozita. Ono što je takođe poznato jeste da je u oktobru mesecu 2012. godine pokrenut stečaj nad „Novom Agrobankom“.

Da borba protiv kriminala i korupcije ne bi u ovom slučaju ostala samo mrtvo slovo na papiru ili samo puko izborno obećanje, država suprotno može da dokaže jedino ukoliko po ovom pitanju nešto učini i onog momenta kada konačno odgovori na zahteve akcionara.

Moram dodati takođe da su svi upoznati sa činjenicom, bar putem sredstava javnog informisanja, da su ti isti akcionari slali brojne dopise između ostalog i vladama zemalja EU i njihovim parlamentima, njihovim ambasadorima, njihovim privrednicima.

Ukoliko su već predstavnici EU izrazili svoju zahvalnost, jer im dopisi akcionara „Agrobanke“ omogućavaju da, kako oni navode, realno sagledaju kako se u Republici Srbiji sprovodi vladavina prava, onda teško da u ovom slučaju, dok se konačno nešto i ne preuzme, možemo govoriti o već spomenutoj borbi protiv korupcije i to kao prioritetne u okviru poglavlja 23. i 24.

Pitanje koje se nameće jeste upravo i gde je završio spomenuti kapital domaćih i stranih akcionara „Agrobanke“? Ovako izvršenom krivičnom delu, a zapravo, budimo iskreni pa stvari nazovimo pravim imenom, reč je o jednoj organizovanoj kriminalnoj pljački, akcionari su, između ostalog, obavestili i Frederiku Mogerinu, italijansku ministarku inostranih poslova. Neposredno pre nje oni su o svom problemu i o tome obaveštavali isto tako i ambasadora Italije. Pre toga su sa tim upoznali i Štefana Filea, kao i Majkla Devenporta.

Na kraju krajeva, samo pravedno i pravično obeštećenje jeste jedino rešenje u slučaju akcionara „Agrobanke“. Prošlo je više od dve godine upravo od njene propasti. Jeste šta je učinjeno za sve to vreme i šta je Vlada Republike Srbije uradila po tom pitanju upravo za navedeno vreme?

Čini mi se da ovakav način, jednim apsolutnim nečinjenjem, nema ni efikasnog, ni pravednog pravosuđa i, ono što je najbitnije, na grub način se krši poštovanje privatne imovine ne samo kao tekovine kod nas, već uopšte u zemljama EU, jer deklarativno zalaganje nikada nije bilo ništa drugo do samo privid onoga što je zaista potrebno primeniti u praksi, a potrebno je da kako građani Srbije, ali u prvom redu svi akcionari, kako domaći tako i strani, „Agrobanke“ dobiju odgovor na pitanje kada će konačno nešto biti urađeno po ovom pitanju, kada će konačno biti izvršen povraćaj njihove imovine? Hvala.

Ja ću se nadovezati na moju uvaženu koleginicu i reći da resorno ministarstvo treba da razmisli o potrebi prihvatanja ovog amandmana. Ukoliko već težimo da budemo u EU, onda moramo da znamo neke standarde koji se tamo poštuju. Nismo mi zemlja koja će ući u EU tako što će joj pripadati istorijski prostor, geografski, kako god hoćete, ali ono što je neophodnost, i to nije nikakav hir, nije nikakva potreba, jeste upravo ono što je sadržano u obrazloženju ovakvog amandmana, a koji je obrazložila pomenuta koleginica Vesna Martinović. Mislim da bi ovakav amandman trebalo da prihvatite, jer poznavanje engleskog jezika i rad na računaru u današnje vreme, govorimo o 2014. godini, o 21. veku, jeste nužnost i nijedan posao, ne samo za rad u organima državne uprave, danas se ne može obavljati bez engleskog jezika i poznavanja rada na računaru.
Moram da napomenem činjenicu da kada se kaže da nešto nije dobro, ali možda se može razmisliti, kod nas, čini mi se, stalno postoji konstantan otpor da se suštinski dobra rešenja odlože za kasnije, pa se kaže – dobro, nema veze, to ćemo regulisati podzakonskim aktima. Pozivanje regulisanja nečega podzakonskim aktima, mislim da je neozbiljno, neprihvatljivo, a posebno zbog svega onoga što su moje kolege, obrazlažući neke prethodne amandmane, navele. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarko, ovaj amandman podnela sam, pre svega, kako je to u njemu navedeno, da se iza reči – kazna zatvora od najmanje šest meseci, dodaju reči – odnosno osude za neka od krivičnih dela protiv državnih organa, krivičnih dela protiv pravosuđa, krivičnih dela protiv pravnog saobraćaja i krivičnih dela protiv službene dužnosti, bez obzira na izrečenu krivičnu sankciju.
I sami ste malo pre rekli da se upravo ovim članom 16. Predloga zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, zapravo vrši, odnosno pojačava odgovornost državnih službenika a upravo se iz obrazloženja amandmana na ovaj član koji sam podnela, tako nešto i čini. Pre svega, njime se predviđa proširenje razloga za razrešenje državnih službenika i to na takav način što se predviđa mogućnost razrešenja za ova krivična dela, bez obzira na to kolika krivična sankcija je nekom državnom službeniku u krivičnom postupku izrečena.
Naravno, ono što moram da kažem i ovim putem izrazim nezadovoljstvo, jeste da vrlo često u razlozima za odbijanje amandmana, ma ko ih podnosio, oni zapravo predstavljaju pokazatelj poštovanja, odnosno odsustva istog podnosioca amandmana. Tako da nemam apsolutno ništa protiv. Vlada je smatrala da ovaj amandman treba odbiti i to je sasvim uredu, ali ukoliko se u obrazloženju navede da se amandman ne prihvata budući da je rešenje u predlogu zakona prihvaćeno u radnom zakonodavstvu RS i da obezbeđuje jedinstvo pravnog poretka, vidite sa takvim obrazloženjem ja ne mogu da se složim, jer pre svega ono je omalovažavajuće.
Mislim da u razlozima kada se odbija bilo koji amandman, bilo kog narodnog poslanika, mora da se navede zašto se to čini. U ovom slučaju, tim pre, podvući ću reči – u predlogu zakona je prihvaćeno u radnom zakonodavstvu RS. Ovo iz razloga da bude jasna jedna činjenica, da je ovaj zakon leh specialis u odnosu na Zakon o radu i tako nešto trebalo je bar da bude spomenuto u ovom razlogu za odbijanje. Jer ovakvi razlozi za odbijanje, bez naznake, vi zapravo usklađujete leh specialis sa opštim Zakonom o radu i time se državni službenici zaboga, stavljaju u nekakav povoljniji položaj.
Napraviću i ovde jednu digresiju. Kada smo u novembru 2012. godine raspravljali u zakonima u pojedinostima Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima, predložila sam amandman koji je suštinski imao isti cilj, da se prošire pojedine glave krivičnih dela. I vidite, taj amandman postao je sastavni deo Zakona objavljen u „Službenom glasniku“. Ali javnosti radi, Zakon o državnim službenicima je leh specialis u odnosu na Zakon o radu i apsolutno je neprimereno da se u razlogu za odbijanje navodi da je ovaj Predlog zakona prihvaćen u radnom zakonodavstvu RS. Tako nešto je netačno, time se apsolutno i narodni poslanici koji nisu pravnici, ali i građani Srbije dovode u zabludu. Hvala.

Hvala.
Poštovana predsednice, uvažena ministarka Udovički, predstavnici Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, kolege i koleginice, osim Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koje je ministarka podrobno obrazložila, a kojima se u određenom obimu zaista i menjaju i dopunjuju postojeće odredbe navedenog zakona, preostala tri zakona, a to su Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, Predlog zakona o izmenama i dopunama o platama u državnim organima i javnim službama kojima se u prvom redu vrši usklađivanje sa sada već važećim donetim odredbama izmena i dopuna Zakona o radu i najzad, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi kojim se uređuje položaj i dužnost direktora posebnih organizacija i njihovih zamenika, isto tako kao što je ministarka navela, i načelnika upravnog okruga, mislim da teško možemo govoriti o suštinskim izmenama, tako da u ovom momentu pridev – reformske izmene, svakako izostaje.
Naravno, tu se moram složiti sa ministarkom Udovički koja kaže da ove izmene zapravo ne predstavljaju jedan suštinski aspekt i to je zasigurno. Ali, citiraću dalje: „današnja rasprava predstavlja početak ozbiljnih promena“. Mislim da ta ozbiljnost kojom ste krenuli, bez obzira koliko ovaj početni korak danas bio mali, a on to svakako jeste, mislim da je neophodan, u cilju što boljeg uvođenja reda u ono što je nama preko potrebno, a to je upravo državna uprava.
Reforma državne administracije predstavlja izuzetno ozbiljan, krucijalan i jedan od fundamentalnih zahteva da Srbija napreduje ka putu EU. Sigurno je da taj reformski proces, a mislim da ste dovoljno ozbiljni i da ste ga tako i shvatili, mora da bude stalan, permanentan, kontinuiran, kako god želite, što svakako iziskuje i političku volju. Nemojmo da se lažemo, politička volja za tako nešto jeste potrebna i neophodna i tako je u svim uređenim zemljama.
Ono što se pokazalo kao izuzetno veliki problem u praktičnom životu dosadašnjeg funkcionisanja naše državne uprave jeste ta parcijalnost. Nekako se čini da je svako zadužen za određeno pitanje, svako je zadužen za određen segment, ne posmatra ga u sadejstvu sa ostalim segmentima, a na tako nešto bi trebalo da misli, već sve to posmatra kao jednu izolovanu celinu, kao samom sebi dovoljnom i kao da drugi sistemi i drugi delovi državne uprave, ukoliko hoćete – javne uprave, zasigurno ne postoje.
Slabe ekonomije ma koje zemlje uvek su za posledicu imale bespotrebno uvećanje administracije. Različiti uticaji različitih političkih partija u istoriji, ne samo naše zemlje nego i drugih zemalja, recimo, u okruženju, čini mi se da je davno prešlo granicu dobrog ukusa.
Osim toga, dobra administracija može biti samo ona administracija koja je lišena apsolutno bilo čije i bilo kakve političke volje, ma kakva ta politička volja bila i čini mi se da samo takva administracija može imati i može uživati legitimitet.
Dugo unazad kod nas se upravo govori o neophodnosti reforme državne uprave, o tome da su prethodne decenije, čemu smo svi mi svedoci, izazvale pad efikasnosti, s jedne strane, koju ste u svom izlaganju i spomenuli, a s druge strane, to je uzrokovalo nesrazmerno povećanje broja zaposlenih u toj grani. Primetno je i evidentno da se istovremeno sa padom efikasnosti u državnoj upravi, uzrokuje i pad u efikasnosti uopšte u privredi.
Ono što se pokazuje maltene kao jedna prirodna zakonitost jeste to da povećanje upravo broja zaposlenih u državnoj upravi stvara sve manje zaposlenih, ili ako hoćete, sve manje produktivno zaposlenih u privredi, a o privatnom sektoru mislim da je u ovom momentu izlišno i govoriti.
Nama se, čini mi se, u prošlosti pokazalo da nam je lakše da promenimo državu, da nam je lakše da promenimo ime države u kojoj živimo nego što smo spremni da menjamo javnu upravu i njeno funkcionisanje. I naravno da su decenije neodgovornosti stvarale iste takve ljude, dakle, isto tako neodgovorne ljude zaposlene u javnoj upravi. Sumnjam da je tačno da će se bilo kojim izmenama i dopunama ili, pak, novim zakonima, promeniti efikasnost državne uprave, bar ne u nekom kraćem roku. To je jedan proces koji zahteva jedan kontinuiran i jedan, na kraju krajeva, mukotrpan rad.
Nama treba, čini mi se, način da promenimo upravo efikasnost, kvalifikovanost, kvalitet ljudi koji će činiti, ako hoćete, i stub te državne uprave, dakle, da stvaramo jedan kvalifikovani kadar. U tom smislu, složiću se sa vama što ste nedavno, naravno izjavljivali. Naime, na konstitutivnoj sednici Saveta za reformu javne uprave, a kojom ste predsedavali i na kojoj je i predstavljen Akcioni plan za sprovođenje reforme javne uprave u Republici Srbiji za period od 2014. godine do 2016. godine, a koji je DHSS detaljno i pomno pročitala i koji treba da bude temelj funkcionisanja promena celokupne javne uprave, tamo stoji da se analizom zaključka došlo naizgled do toga da na prvi pogled pravi problemi nisu uslovljeni isuviše velikim brojem zaposlenih. Naravno, ispred DHSS sa tim se ne mogu složiti, jer brojne zemlje, ne samo u okruženju, nego evropski uređene zemlje, funkcionišu besprekorno sa drastično manjim brojem zaposlenih u javnoj upravi, već su zapravo kako se to navodi, prvenstveno uslovljeni nedovoljnom kvalifikacijom kadrova, a ja ću dodati - ili potpunom odsustvu kvalifikacije.
Takođe, slažem se, i dodaću - ovoj i ovakvoj upravi, čini mi se da najkvalifikovaniji kadar uopšte ni ne participira u njoj. To je, naravno, moje subjektivno mišljenje, sa čim se možete složiti ili ne. Zato je, mislim, ta efikasnost i kvalifikovanost ono o čemu govorim i na šta potenciram, da je suština svega i od presudnog značaja kako bi zaista javna uprava naše zemlje poprimila oblike koje je trebalo davno da ima.
Kako, na primer, objasniti da je, recimo, Zakon o državnoj upravi od pre 30 godina savršeno funkcionisao i bio primenljiv, sprovođen u praksi, a recimo da taj zakon, Zakon o državnoj upravi, danas to apsolutno nije? Ne mislim samo na danas, mislim na dugi niz godina kada kažem reč - danas.
Izmene svih ovih zakona, seta ovih zakona koji su danas pred nama i o kojima raspravljamo u načelu jesu nužne, ali mislim da je zanemarena suština svega. Zanemarena je potreba da su ljudi ti koji treba da se menjaju. Jer, na kraju krajeva, ljudi su ti koji donose zakon, ljudi su ti koji primenjuju zakon i ljudi su objekt nad kojim se taj isti zakon primenjuje, u pogledu kvalifikovanosti, u pogledu efikasnosti, u pogledu stručnosti, kako god hoćete, ali isto tako i u pogledu opše kulture, u pogledu vaspitanja, u pogledu pravog sistema vrednosti koji, nažalost, danas u Srbiji je gotovo neprepoznatljiv.
Vidite, nedostatak čak i one elementarne kulture, jednog prividnog, ako hoćete usiljenog osmeha, stvara, čini mi se, posao za petoro ljudi. Recimo, ukoliko imate neku službenicu u državnom organu uprave ili, recimo, u opštini kao jedinici lokalne samouprave, pa na primer ona bude drska, stranka na isti takav način odgovori, dakle isto drsko, isto tako bezobrazno, onda, na primer, službenik zbog toga stranku neću da pouči o pravima i obavezama koje sleduje, pa, recimo, stranka napravi neki propust i u tom smislu napravi kardinalnu grešku, pa onda, recimo, usledi donošenje jednog odbijajućeg rešenja, pa na sve to postoji pravo na žalbu, pa onda možete da pišete i koje kakve pritužbe, na kraju krajeva, i pritužbe Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i onda, zamislite, dođete u jednu paradoksalnu situaciju da se najozbiljnijim i najbanalnijim problemom bavi, recimo, pet do deset ljudi. Tako nešto je nedopustivo.
Mi i dalje nemamo sveobuhvatan registar koji bi pružao potpune i precizne podatke i čini mi se da je optimizacija javne uprave ono na čemu demohrišćani posebno insistiraju, u ovom momentu za nas još uvek nedostižno. Kažem u ovom momentu, a nadam se da će biti stvoreni uslovi i zaista jedna prava podloga da ona to i ostvari.
Budući da o njoj u ovom momentu možemo samo govoriti, a sigurna sam da svi imamo i delimo istu želju i da joj težimo, dok se ne sprovede jedna sveobuhvatna ijedna potpuna analiza javne uprave, ali isto tako ne samo javne uprave, nego i podsistema javne uprave, pa sve to i pretoči u praktični život, onda nema govora o jačanju privatnog sektora, a mislim da je upravo jak privatni sektor naša preka, rekla bih, nasušna potreba, koja se danas nažalost nalazi na potpuno nezavidnom nivou.
Upravo privatni sektor jeste taj koji treba da ima primat, koji treba da bude vodič i koji treba da bude stub ne samo društva, ne samo privrede, kao što je to slučaju u mnogim evropskim zemljama, jer jak privatni sektor u krajnjoj konsekvenci i, na kraju krajeva, uvek je onaj koji doprinosi znatnom povećanju celokupnog BDP ma koje zemlje.
Nedavno ste izjavili da se broj zaposlenih u javnoj upravi, koji broji preko, čini mi se, ispravite me ako grešim, 550.000, godišnje smanjivati za oko 5% u naredne tri godine. Ja to podržavam. Pazite, to bi bilo fantastično i više nego odlično, ali ono što mene lično zanima jeste kojim mehanizmima ćete tako nešto postići, a ukoliko i postignete, kažem, bilo bi izuzetno da se tako nešto učini, moje pitanje jeste kojim mehanizmima ćete tako nešto održavati i, što je najbitnije, na koji način ćete to kontrolisati?
Ono što je i vama poznato jeste da će se naravno svako radije opredeliti za posao i za uhlebljenje u državnoj upravi koja je dugo vremena, pa moram reći, više nego parazitska i mislim da to apsolutno znaju svi građani ove zemlje.
Takođe, nedavno ste spominjali i agencije. Tu se mogu složiti sa vama da pitanje terminologije uvek može biti opasno, pa se pod agencijama mogu podrazumevati koje kakva tela za koje više ne zna ni čime se bavi, ni ko u njima radi, ali ukoliko izuzmemo nezavisna regulatorna tela, koja to svakako nisu, a mnogi tu terminologiju brkaju, pa pod nezavisnim regulatornim telima podrazumevaju i ona tela koja to nisu kao što je to, recimo, Ombudsman ili Zaštitnik građana.
Naravno, ono što mene zanima jeste kada će se i da li se uopšte može utvrditi broj agencija u našoj zemlji, jer čini mi se da u ovom momentu ni resorno ministarstvo, kao što ste izjavili, to ne zna, ali zato svima je dobro poznato, i nama ovde ili građanima Srbije, da sve ti silne agencije, ma kako se one zvale, ma šta rade, ma koliko zaposlenih one imale, donose takve sistematizacije koje doživljavaju menjanje na gotovo dnevnom nivou, kako bi se tim istim sistematizacijama izmišljale funkcije, kako bi se izmišljala radna mesta koja čini mi se nigde u svetu ne postoje, bar u onom delu koji nazivamo civilizovanim i u to sam sigurna.
Naravno, u pomenutom akcionom planu koji sam pročitala i odlično je što je transparentno i pokazan na sajtu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, dalje je navedeno da će se primena Nacrta zakona koji će se urediti uspostavljanje službene evidencije o organima i državnim subjektima u sistemu javne uprave biti izvršena u maju 2015. godine, da će rasprava o istoj biti sprovedena u junu 2015. godine, te da će se u septembru 2015. godine taj predlog zakona naći ovde i biti na razmatranju u Narodnoj skupštini Republike Srbije pred poslanicima.
O tome koji, koliki i kakvi problemi po ovom pitanju postoje, dovoljno govori činjenica da je u akcionom planu ostavljen rok od godinu dana, a po mišljenju DHSS, u Srbiji, imajući u vidu, da se tako izrazim, sve one javašluka razmera koje se ne mogu ni sagledati u našoj državnoj upravi, čini mi se da i tako predviđen rok jeste preambiciozan. Svaka čast ako to uradite u godinu dana, ali, po mom mišljenju, preambiciozno je da bi uradili ono što ste tamo zacrtali bar kao okvirne rokove, kao što smatram da su tako isto preambiciozni rokovi za donošenje strategije decentralizacije za donošenje zakona o regionalnom razvoju, jer doneti zakon je jedno, a primeniti zakon jeste drugo i ceniti njegovu primenu u praktičnom životu jeste treće. Preduslov svih ovih uslova jeste da se stvara podloga za njegovu primenu. Nisam sigurna koliko smo mi u ovom momentu spremni za tako nešto.
Poštovana ministarka, vi kao odgovorna i kao neko ko se nalazi u resornom ministarstvu o čijem setu zakona danas raspravljamo i kao odgovorna uopšte za funkcionisanje državne uprave, imate izuzetno težak zadatak i mislim da ste i sami toga svesni.
Pored toga što svi zajedno, kad kažem svi zajedno, Narodna skupština je ta koja, na kraju krajeva, i usvaja zakone čiji ste vi predlagač, moramo da menjamo ono što je zastarelo, da tako kažem, što je vreme već odavno pregazilo, ali čini mi se da ćete sa druge strane imati snažnu odgovornost da pokušate da bar delom povratite duh požrtvovanog činovništva, koji se, nažalost, u Srbiji davno izgubio.
Naravno, državna uprava i lokalna samouprava sastoje se od preko pola miliona, ispravite ako sam pogrešila u ovom iznosu, raznoraznih činovnika i sasvim je sigurno da vi ili bilo ko god obavlja funkciju, a ministar državne uprave i lokalne samouprave sve tako nešto nećete moći da ispunite i nećete biti u mogućnosti da to uradite. Ako to učinite, ogromne pomake u ministarstvu i to ispravite u ministarstvu, nećete moći, recimo, u agencijama, a ako se bude moglo tako nešto učiniti u agencijama, neće moći u svakom organu državne uprave ili recimo u opštini kao jedinici lokalne samouprave. Sve ovo navodim samo zato da bi se shvatila težina posla koja je na vama i na vašim kolegama koji se i nalazite na čelu ovog resornog ministarstva.
Naravno, sa druge strane nije moguće otpustiti sve neefikasne birokrate. Znate, oni su se taložili godinama, tako da ne mogu se svi oni otpustiti istovremeno. Čak i kada bi tako nešto bilo moguće, ne bi mogli taj nedostatak njihov popuniti kvalitetnim kadrovima.
Postoji jedna stvar za koju mislim da je moguće da učinim i to ću sada javno izneti, a mislim da se može učiniti za vreme jednog mandata, jer vreme na koje ono traje sasvim pruža dovoljno prostora za tako nešto, a to je stvaranje jednog održivog sistema za popunu kvalitetnih kadrova kako bismo godinu po godinu i stvarali jednu državnu upravo efikasno i onoliko pravično koju svi to želimo, a mislim da taj predznak pravičnosti u današnjem momentu, kao i niz godina ranije, on to ne nosi.
Verujem da upravo ovi zakoni, kao što ste sami rekli, odnosno izmene i dopune postojećih predloga zakona predstavlja jedan od tih neophodnih koraka.
Iskoristiću priliku da ukažem i na jednu stvar po meni izuzetno važnu na koju se u ovom momentu, čini mi se, zaboravilo. Srbija, nažalost, zbog svega što nam se dešavalo nije investiciono privlačna zemlja onoliko i u onoj meri koliko bi ona to trebala da bude, između ostalog i zbog toga što investicije ovde nisu bezbedne. Kada govorim o bezbednosti investicija ne mislim na njihovu banalnu i fizičku bezbednost, već se ta bezbednost odnosi na dostupnost i na efikasnost pravnih mehanizama koji se pokreću u pojedinim situacijama. Mislim da sve ovo o čemu danas govorimo ne može se izolovano i parcijalno posmatrati u odnosu na poglavlje o pravosuđu koje predstavlja izuzetno važno poglavlje, bar kada se radi o pristupnim pregovorima sa EU.
Međutim, dokle god naše pravne mehanizme i uopšte naše pravosuđe, dok ne budemo ustrojili tako da ono zaista bude na jednom reprezentativnom nivou, na nivou razvijenih zemalja, proći će mnogo godina. Sa stanovišta stranih investicija, sve te godine biće uzalud bačene i biće prokockane, izgubljene godine. Pojedine države su to rešavale jednim prelaznim mehanizmom, a to je uspostavljanje tela koje će imati i u čiju će nadležnost ulaziti samo bavljenje bezbednošću investicija, ma kako to telo nosilo naziv. Mislim da je bitno i moj je predlog da se razmišlja o uspostavljanju jednog takvog tela i da se u takvom telu zaposli apsolutno najbolji kadar koji ova zemlja ima i to moraju da budu ljudi koji predstavljaju sam krem srpskog obrazovnog društva.
Poštovana ministarka, mnogi ministri pre vas su razmišljali o ovoj temi, o reformi celokupne javne uprave, ali ili nisu imali dovoljno hrabrosti ili nisu imali dovoljno vremena da sve ono što su zamislili i realizuju. Čini mi se da je tako nešto učinjeno pre 15 godina, danas bi imali drugačiju klimu i političku i investicionu i koju god.
Kao što se pokazalo da je, recimo, Sud za organizovani kriminal uspeo bitno da smanji broj organizovanih kriminalnih grupa, tako sam isto sigurna da bi i telo za bezbednost investicija tako nešto postiglo upravo u ovoj oblasti, budući da bi ono imalo ovlašćenje državne uprave koje bi u sebi akumuliralo. Smatram da ste vi kao ministar i najpozvaniji i smatram da ste kao ličnost najpodobniji da učinite prve korake ka stvaranju takvih mehanizama. Ovde završavam, pošto mi vreme ističe. To će sigurno samo ubrzati vašu nameru koja je dobra, koja je predočena, kažem malim delom, ali opet predočena u ovim izmenama zakona, a to je da svim ljudima koji žele investirati i svim ljudima koji žele da grade u ovoj zemlji stvorimo uslove za jedan kvalitetan državni aparat, onako kako treba da zaslužimo. Hvala.

  Poštovana predsednice, premijeru, članovi Vlade, kolege i koleginice, kao što vidite ni danas ne jenjava naravno aktuelno pitanje oko zaključenja ugovora Vlade Republike Srbije sa Etihadom.
Sa jedne strane, ja naravno, razumem pojam koji u prevodu na srpski znači poslovna tajna, sa druge strane razumem i one koji takav pojam naravno ne razumeju, pa u svom tom svom nerazumevanju izgovaraju mnogo toga, počev od reči - da, stajao je u sefu ministra privrede Vujovića, to je izvikani ugovor, samo meni lično nije jasno kako nešto može da bude izvikano čiju sadržinu ne znamo, pa do toga da se uslovi za razvoj privrede definišu prema merilima kompanije Etihad, tako što se u privilegovan položaj stavlja strana kompanija. Dalje, da svaki građanin Srbije plaća 40 do 50 miliona evra godišnje subvencije Etihada.
S druge strane, ovo su oni koji su rekli da ne znaju ništa ni o ugovoru, ni o sadržini ugovora.
S druge strane, imamo i one koji kažu da su upoznati sa sadržinom ugovora, pa tako tvrde, a jedan od tih je bivši ministar Radulović, da je taj ugovor video, pa je onda rekao citiraću – on je pod znacima navoda „sedeo kod mene u kabinetu“, sedeo mu je ugovor u kabinetu, pa na pitanje – šta je u tom ugovoru toliko štetno po Srbiju? Bivši ministar Radulović je izjavio - ne mogu da vam kažem, jer postoji odredba ugovora o tajnosti.
U slučaju da se prekrši ta odredba Etihad bi imao pravo ne samo raskida ugovora, nego i pravo naplate štete.
Put da govorimo, dalje nastavlja bivši ministar Radulović, tačno šta u ugovoru stoji jeste da se izvrši pritisak na Vladu Republike Srbije da objavi taj ugovor.
Moje pitanje, a ja ću se sada nadovezati na uvaženog kolegu Živkovića koji je dao šlagvort da nastavimo ovako istim tempom, jeste da li sada konačno, pošto ste i sami rekli da ćete predočiti neke odredbe ugovora, da nam te odredbe ugovora predočite i konačno demistifikujete sve sporne stvari, da skinete dobrim delo veo tajni, a sa druge strane, poštujući onu ugovornu klauzulu o tajnosti i da nam predočite bar neki od onih obaveznih elemenata ugovora koji se, mi kao pravnici znamo, u ugovornom pravu, nazivaju i obaveznim imenom, čine sadržaj ugovor, a ne može postojati.
Time ćete, davanjem odgovora na takvo pitanje, sigurna sam da ćete izaći upravo u susret svima onima koji ovo pitanje najčešće postavljaju, a to su isti oni koji ni na koji način nisu želeli da se obznani sve ono što je svojevremeno pisalo u ugovoru, o „Fijatu“ iz prošlosti, a samo što iz prošlosti pamtimo, to su neki ugovori gde se po markerima, odnosno gde se markerima njihova sadržina zatamnjivala.
Pošto mi ističe vreme, molim za odgovor na ovo moje prvo pitanje, pa ću imati i sledeće.

Hvala.
Premijer Vučić je delom odgovorio na ono što bi mu u svakom slučaju postavila kao drugo pitanje, a upravo se tiče zakupa poljoprivrednog zemljišta, pa do onih sporadičnih slušanja koja imamo svaki dan. Više ne znamo da li se radi o prodaji ili zakupu poljoprivrednog zemljišta i o tom zemljištu se i ne bi toliko govorilo da za tako nešto nije zainteresovana arapska kompanija, koja nije izrazila svoje interesovanje upravo da teritoriji Republike Srbije i osniva svoje uporište za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda. Znači, opet slična situacija kao u slučaju „Etihada“. Opet ista galama kao u slučaju „Etihada“, samo sada tiče se naravno ugovora sa „El Dahrom“.
Imajući u vidu da u Srbiji postoji naravno, i sad oko toga vi mi recite tačan broj ako znate, postoje licitiranja da postoji negde između, to je raspon, od 400.000 pa do 900.000 hektara neobrađenog poljoprivrednog zemljišta koje nema ko da obradi, zato se valjda i daje u zakup, pa mene jako zanima upravo koji to procenat poljoprivrednog zemljišta mi dajemo u zakup? Čini mi se da ste cenu već rekli, pa neću pitati koja je to cena po hektaru.
Da li je Vlada Republike Srbije, prilikom zaključenja tih ugovora o kojima govorimo, imala u vidu i mišljenja stručnjaka da je u Srbiji potrebno upravo subvencioniranje zakupca, jer zemlju, kao što sam već navela, nema ko da obrađuje. Najzad, da li je Vlada Srbije procenila koliko prinosa ista ta zemlja daje sa domaćim načinom obrade, a koliko sa savremenim načinima obrade koja se koriste u daleko razvijenijim zemljama od naše? Hvala.

Hvala, poštovana predsednice.
Naravno, ja ću da se zahvalim gospodinu Vučiću na podacima koje je izneo i na podacima koje je pribavio da bi nam ovde predočio. Naravno, moram da napomenem, zapravo da se nadovežem na ono što ste vi rekli, a to je da će i neka buduća vlast doći u ovoj zemlji. Isto tako, mogli ste onda i da kažete da svaka poslovna tajna, pa i da svaki ugovor koji ima i sadrži klauzulu tajnosti, ona mora da se skine i nakon nekog vremena objavi.
Hvala vam još jednom na odgovorima.