Hvala puno, poštovani predsedavajući.
Uvažena ministarka, predstavnici ministarstva, kolege i koleginice, naime, prilikom sprovedene analize efekata ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, taksativno su navedene slabosti još uvek važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, a o čijim izmenama i dopunama danas raspravljamo. Ličnog sam stava da tih slabosti ima daleko više od onih koje su pobrojane u samom zakonskom tekstu.
Ukoliko ćemo biti potpuno iskreni i potpuno objektivni, oni su se gomilali. Ti problemi nisu nastali ni 2009, ni 2006, ni 2003, ni 2000. godine, itd. Ti problemi su se taložili, ne godinama, već na žalost decenijama unazad. Nisu se ispravljali, niti su se otklanjali donošenjem bilo kog novog zakonskog teksta, niti njegovim kasnijim, dosadašnjim izmenama i dopunama po pitanju ove materije, čak šta više, daću sebi slobodu da kažem da je po pitanju ove materije, dakle planiranje i izgradnja, čini mi se, svaki ministar je donosio zakon koji njemu odgovara, koji je tu materiju upodobljavao sopstvenim interesima, a ako ne sopstvenim interesima, onda bar interesima svojih saboraca, kada kažem saboraca, osnovano dodajte pridev političkih, jer to i mislim, ili je to pogodovalo određenim interesnim grupama i ono što je postalo pravilo, i to pravilo bez izuzetka, jeste da je svaki poslednji zakon koji je uređivao ovu materiju bivao sve gori i gori od onog prethodnog.
Time je upravo na planu, od državnog značaja, materije stvoren jedan potpuni javašluk. Ukoliko bi sagledali sve ono što je on u praksi proizveo, uočili bi sledeće. U prvom redu dozvoljavao je divlju gradnju, i to u svom punom vidu, bez mogućnosti da se takvoj divljoj gradnji stane na put, a dodala bih – kakva gradnja, takva i zemlja. Smanjivao je investicije, a tamo gde je investiranje bilo moguće, kao neki posao rezervisan za pogodne i podobne, stvoreno je savršeno tle za vršenje koruptivnih, krivičnih dela, a dodaću, čiji vinovnici nikada nisu procesuirani do dana današnjeg. Omogućio je investitorima da se bave svojim omiljenim hobijem, a taj hobi se zove utaja, poreska, razume se. Podsticao je rad na crno, umesto da se protiv takvog istog rada na crno bori, čak šta više, stimulisao ga je, umesto da stvara jedan potpuno zdrav ambijent, stimulisanje razvoja malih preduzeća. Da ne govorim o tome da je pojeo hiljade i hiljade radnih mesta, da budem potpuno precizna, desetine hiljada radnih mesta i time apsolutno onemogućio stvaranje šansi za otvaranje novih radnih mesta.
Čini mi se da geneza samog problema ne leži u svemu ovome, ma koliki broj kritika izneli ovde, a čini mi se kada bi ih nabrajali, bilo bi nam potrebno mnogo više vremena od današnjeg dana. Geneza problema, kao što sam navela, ne datira od juče, ne datira od donošenja još uvek važećeg Zakona o planiranju i izgradnji. Ako bi to pak postavili u formi pitanja, onda bi ono glasilo – kako smo mi to kao država, kao društvo sistemski uništavali, kako planiranje, tako i izgradnju, i zašto smo danas tu gde jesmo po pitanju ove izuzetno značajne materije? Tu gde jesmo nije ni blizu onome gde treba da budemo.
Naravno, neću, slušala sam pažljivo svoje prethodnike i vas kao predstavnika Vlade, i mislim da je dosta toga već rečeno, a posebno u pogledu ciljeva koje se ovim zakonom žele postići, a oni su svakako nesporni, tako nešto niko od nas ne može da dovede u pitanje, kao i brojna pozitivna rešenja o kojima ću u načelu, u pojedinostima, kada o amandmanima budemo raspravljali, na ovom mestu.
Baš iz razloga da se ne bi ponavljala, navešću da je u Srbiji još 1961. godine donet Zakon o urbanističkom i regionalnom, prostornom planiranju, čime je izvršena prva i temeljna zakonodavna obrada najznačajnijih instituta urbanističkog prava i zakonodavstva. Tim zakonom iz 1961. godine utvrđeni su osnovni pravni pojmovi, definisana je pravna priroda prostornog plana, urbanističkog plana, urbanističke dozvole, urbanističke saglasnosti, propisani su odgovarajući postupci, a pre propisivanja odgovarajućih postupaka, podrazumeva propisivanje prava i obaveza subjekata po pitanju uređenja prostora. Naravno, propisane su i sankcije, zaštite prostora.
Sada imamo period od 1974. do 1990. godine. To je čuveni period pod uticajem samoupravnog socijalizma, gde dolazi do potpune grobnice centralnog planiranja, a urbani razvoj, uređenje prostora, uređenje gradova i naselja potpuno se prepušta lokalnim zajednicama.
Sada, u okviru toga šta imamo? Imamo doprinos za stambenu izgradnju, imamo različite komunalne doprinose, imamo naknadu za korišćenje imamo naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta. Razvija se, zasigurno u određenoj meri, tada republičko-urbanističko zakonodavstvo, ali onako sa segmentarnim, pojedinim elementima savremenog, ali moram priznati, prilično parcijalnog i prilično partikularnog pravnog sistema, a kako je to u svom delu i naveo Dušan Pajović, naime, u urbanističkim zakonima južnoslovenskih zemalja.
Dakle, urbanističko i prostorno planiranje gube svaki karakter, gube svaki smisao svi instrumenti regulacije društvenih odnosa u prostoru, jer se prelazi na planiranja shodna koncepciji udruženog rada, zatim, nacionalne i dogovorne ekonomije čime se broj urbanističkih i prostornih planova uopšte ne ostvaruju u republikama i autonomnim pokrajinama, onda se donose urbanistički zakoni, a na osnovu ustavnog rešenja iz čuvenog Ustava iz 1974. godine, a čije posledice jesu sledeće, na prvom mestu to je potpuno parcijalno obuhvatanje relevantnih urbanih procesa i jedno, rekla bih, potpuno sistemsko slabljenje državnih funkcija po ovom pitanju.
Do kojih posledica to dovodi? Dovodi do toga što se sve to manifestuje kroz potpuno derogiranje grada, prostornog entiteta, jer sva naselja postaju izjednačena u svom pravnom statusu, dok između osnovne prostorne jedinice i nivoa države nije stvoren srednji oblik regionalne prostorne organizacije, što potpuno vodi ka devalvaciji urbanih tokova u postojećoj državi.
Može se reći da je taj proces okončan stupanjem na snagu republičkih i pokrajinskih prostornih planova, i to u periodu od 1967. do 1986. godine, osim opet naravno, u zemlji Srbiji, u kojoj je prostorni plan rađen zamislite od 1967. godine do 1993. godine, a usvojen 1996. godine. Nažalost, mislim da je to dovoljno poražavajuća činjenica koja govori naravno o nama i načinom na koji smo se mi bavili uređenjem ove materije, dakle zakonom o planiranju i izgradnji.
Bilo kako bilo, u kontekstu navedenog, zakoni o donošenju republički i pokrajinskih prostornih planova, zasigurno jesu stvorili jednu od tzv. inicijalnih kapisla za omeđavanje republika kao budućih samostalni država, prvenstveno samostalne Srbije na sreću DJSS.
Dakle, rezime bi mogao biti sledeći, da sve do kraja 20. veka urbanističko zakonodavstvo je bilo opterećeno apsolutno svim i svačim, apsolutno svime što možemo da zamislimo u ovom momentu, od neodgovarajućih ustavno-pravnih rešenja na prvom mestu, do potpuno parcijalnog zakonskog regulisanja, pre svega prostora, kao pravnog fenomena, a bez učvršćivanja poretka i pravnog zakonodavstva koje bi tako nešto i pratilo. Jer, pazite, ustavno pravna priroda a i karakter ove pravne materije ni jednim ustavnim rešenjem tadašnje države nisu mogle razrešeni. Sve to govori o kompleksnosti ove materije koja se uređuje.
Ono što je najbitnije, čini mi se, da se može zaključiti u sledećem, koncepcije zakona i razlike, sada govorimo o raspadu SFRJ, o tim novostvorenim suverenim samostalnim državama, karakteristične su jasno uočljive u većini zakonodavstava, i to sa onim što ste vi dobro primetili, a to je tada predstavljao koncept, jedan preovlađujući koncept posebnog regulisanja materije uređenja prostora, regulisanja naselja, i odvojeno, ali isto tako povezanog i paralelno usklađenog regulisanja građevinskog zemljišta i građenja, kao što je to učinjeno u Federaciji BiH, kao što je to učinjeno u Crnoj Gori, kao što je učinjeno u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. U svim tim zemljama takvi zakoni slični su i po strukturi, slični su i po obimali, jedino Srbija iz nekih razloga, pod geslom nekakve kodifikacije, vrši eksperiment jednog mehaničkog sažimanja pravnih materija urbanizma, građevinskog zemljišta i građenja u jedan jedini zakonski tekst. Kada sam rekla, ispravno ste primetili, da ova materija, stava sam ličnog, definitivno je treba podeliti da se ona treba urediti, potpuno odvojenim zakonskim tekstom. Ali eto, ništa čudno, mi smo voleli da eksperimentišemo u svim oblastima, pa smo spajali i nespojive pod prividom nekakvih kodifikacija. Eksperimenti nam uvek naravno idu od ruke, a pacijent umre. Pacijent vazda bila Republika Srbija.
Nakon što je 2003. godine donet Zakon o planiranju i izgradnji, koji je stupio na snagu aprila meseca iste godine, u postupku primene uočeno je da njegova pojedina rešenja predstavljaju smetnju za njegovu primenu, što dovoljno govori o tome koliko se procenjivala efikasnost primene u praksi, naročito u pogledu rokova za donošenje prostornog i urbanističkog plana i naravno čuvene legalizacije i to legalizacije objekata bez građevinske dozvole. Onda je Narodna skupština 17. aprila 2006. godine donela zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, jer je postupak primene opet pokazao neefikasnost. Onda se zaključilo da treba doneti nov zakon koji bi se uskladio sa tada donetim onim čuvenim ponoćnim usvojenim Ustavom te iste 2006. godine i to usklađivanje izvršiti u pogledu svojina nad gradskom građevinskom zemljištu, usklađivanje sa propisima EU, a govorimo o 2006. godini.
Onda je 2009. godine donet Zakon o planiranju i izgradnji koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine i evo danas 4. decembra imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Ono što je interesantno se ogleda u jednoj činjenici, a to je da su svim ovim predloženim, do sada važeći, pa i oni koji su prestali da važe, u svim zakonskim rešenjima se navodila jedna ista star – da se donose radi usklađivanja sa propisima EU. Ne znam da se propisi EU tako brzo menjaju, u to čisto sumnjam, ali da ne možemo da se uskladimo sami sa sobom decenijama unazad u to apsolutno ne sumnjam.
Pri izradi odgovarajućeg propisa u Republici Srbiji se traži usklađenost sa primarnim, sekundarnim i drugim izvorima EU. Neke analize usklađivanja, urbanističkih propisa sa propisima država, članicama EU ukazuju na potrebu nacrta urbanističkog zakona koji bi imao posebnu strukturu, koji bi pre svega činio urbanističko planiranje. Pod tim se podrazumeva sadržaj i donošenje planova, zatim sprovođenje urbanističkih planova i to sprovođenje kroz sve one mehanizme usklađivanja privatnog i javnog interesa, zatim regulisanje korišćenja zemljišta i uređenje građevinskog zemljišta primenom urbane komasacije, finansiranje građevinske komunalne infrastrukture, obaveze finansiranja kod priključivanja, urbanističke standarde itd.
U razlozima za donošenje ovog zakona navodi se da je osnovni razlog zbog kojeg se izmene i dopune predlažu jeste poboljšanje uslova gradnje u Srbiji i to implementacijom objedinjene procedure za izdavanje građevinskih dozvola, da su opštine, kako se to navodi u razlozima za donošenje, primenjivale zakon onako kako one hoće, kako im se može, da su rokovi za izdavanje građevinske dozvole varirali u rasponu od nekoliko dana, do nekoliko godina. Tu je radio ko je šta hteo da se za izdavanje građevinske dozvole čekalo preko 250, čini mi se da je 269 uzet kao broj koji se navodi u predlogu zakona i upravo ta činjenica je i rezultirala rangiranjem Srbije na fantastičnom 186 mestu, od ukupno 189 država, sve po studiji koju je sprovela Svetska banka u oblasti pribavljanja građevinskih dozvola.
Moje pitanje je da li verujete da će jedinice lokalnih samouprava, one su nam najspornije bile do sada, bar kada je reč o ovoj materiji, kao jedne od nekoliko imalaca javnih ovlašćenja nadležnih za izdavanje građevinskih dozvola, upravo u okviru te objedinjene procedure za izdavanje građevinskih dozvola, zaista poštovati, po meni lično, vrlo ambiciozno postavljene rokove i još pri tom pokazati efikasnost?
U jedinicama lokalne samouprave mnogi se odupiru i da tako kažem – ježe, zbog bilo kakvih izmena postojećih zakonskih rešenja, primene bilo čega što je novo, uvođenjem bilo kakvih novih instituta, već sam spomenula. Mnogi od njih zakone primenjuju potpuno ad hok, dvostruki aršimi su i dalje na snazi, a koruktivne radnje su i dalje, nažalost, sve prisutne.
Što se tiče softverskog rešenja, koji treba da obezbedi sprovođenje objedinjene procedure kroz naravno elektronsku razmenu elektronskih dokumenata, to smatram jako dobrim rešenjem, čak šta više izuzetno dobrim rešenjem, a ukoliko bi se moglo to softversko rešenje da se kroz njega omogući nekako i uvid u izvode iz kaznenih evidencija za pojedine šefove odeljenja za urbanizam u pojedinim lokalnim samoupravama, mislim da bi već to bilo epohalno.
Znači, izvode iz kaznenih evidencija ako bi i to moglo kroz to softversko rešenje da se obezbedi, posebno za one koji se urbanizmom bave. Mislim da bi se znatno smanjio procenat korupcije u našoj zemlji.
Kada se govori o upisu prava svojine, navodi se da se na taj upis čeka 45 dana. Reći ću vam, čak i duže, to iz prakse znam, a prema predlogu rešenja iz Predloga zakona nadležni organ za katastar nepokretnosti dužan je da izvrši upis prava svojine u roku od 15 dana od dana pribavljanja potpune dokumentacije.
Vidite, mnogi problemi u našoj zemlji su se taložili i to isto tako godinama i godinama i decenijama i decenijama i mislim da bi se ti isti problemi isto tako jako brzo mogli razrešiti ako bi se pristupilo kao hlebu nasušnom, kao preko potrebnoj svojevrsnoj reviziji državnog premera i katastra. Mislim da je to ono što je našoj zemlji neophodno i mislim da je to bio prvi korak od koga se moralo poći.
Ovo opet govorim iz iskustva i verujem da ćete se samnom složiti, jer to bi isto smanjilo korupciju i to u velikom procentu. Takođe, kada se pozivamo na susede, ako izvršenoj uporednoj pravnoj analizi sa temom – koliko je kod njih taj rok za izdavanje građevinske dozvole, mislim u najmanju ruku da se sa nekim od njih ne možemo porediti, bar ne u kontekstu pomenutog, bar ne kada je u pitanju državni premer i katastar, jer neki naši susedi imaju zemljišno – knjižne sisteme ne decenijama, nego vekovima unazad. Po tom pitanju svako poređenje bilo bi apsolutno neumesno.
Lično znam koji su to efekti, da li su rađeni neki efekti procene koji će se prvenstveno uvideti na planu borbe protiv korupcije, a kroz primenu ovog novog zakonskog rešenja. Što se tiče same transparentnosti u pogledu tada predstavljanja još uvek nacrta zakona, a danas već Predloga zakona, o kom raspravljamo, zasigurno je bila na visokom nivou i ta transparentnost se apsolutno ne može osporiti, ako se pogleda broj održanih okruglih stolova, ali isto tako javnih rasprava.
Neki prisutni, kao što možemo videti u Predlogu zakona, jesu i oni čije je ime sinonim za sporne privatizacije, ali im niko ne može oduzeti pravo da prisustvuju, a za čiju sudbinu i čije ishode se recimo posebno prošle nedelje interesovao evalucioni tim Greka kada je boravio u Beogradu.
Što se tiče konkretnih odredbi, pošto mi vreme ističe, o njima ću govoriti u raspravi u pojedinostima budući da sam podnela neke amandmane, kao i moj kolega Mirko Čikiriz ispred poslaničke grupe i na kraju krajeva, dodala bih samo da jedan zakon ma koliko on savršen u svom zakonskom obliku bio ne znači da će imati efikasnu primenu u praksi. To je ono što ste i vi sami dobro primetili, da postoje zakoni koji se delimično ili nepotpuno primenjuju, a nažalost svedoci smo toga da se u prošlosti neki zakoni nikada nisu primenili. Primer toga recimo jeste zakon koji je opšte poznat i na koji ću se uvek pozivati, a to je Zakon o lustraciji. To je jedan merodavni pokazatelj koji će pokazati efekte i rezultate i primene ovog zakona.
Volela bih da u nekom budućem periodu po pitanju bar ove materije ne bude nikakvih izmena i dopuna, ali to su samo moje želje i ne moraju da se ostvare.