Hvala puno poštovana predsedavajuća.
Uvažene dame i gospodo, imam da postavim nekoliko pitanja u prvom redu, naime, ministru policije Nebojši Stefanoviću.
Pošto smo svi svedoci da u poslednje vreme poligraf predstavlja jednu od najčešće korišćenih reči, bar putem onoga što možemo čitati i informisati se od strane svih medija, imam nekoliko kratkih pitanja na samom početku za ministra policije.
Prvo, da li ministar policije zna da poligrafsko testiranje ne predstavlja dokaznu radnju u našem krivičnom zakonodavstvu? Zatim, da li zna da rezultati poligrafskog testiranja uopšte ne predstavljaju dokaz u krivičnom postupku? Da li zna šta je uopšte svrha i suština poligrafskog testiranja? Šta se zapravo meri poligrafom? I da li zna da je podvrgavanje poligrafskom testiranju uvek na dobrovoljnoj bazi, dakle, nikada obavezno i isključivo dobrovoljnog karaktera, kao, i da li zna da se, zapravo verodostojnost nečijih navoda utvrđuju dokaznim predlozima, odnosno dokaznim sredstvima koji su predviđeni našim krivičnim zakonodavstvom, a ne poligrafom koji to svakako ne predstavlja?
Dalje, s obzirom na poslednje objavljen izveštaj Evropske komisije, gde se baš ne možemo pohvaliti stanje u našem pravosuđu, zapravo pravosuđe predstavlja naš najveći problem, bar i prema stavu tog izveštaja Evropske komisije koji smo svi naravno mogli da pročitamo, a samo neki od navoda koji se u istom navode, jesu neobezbeđena nezavisnost sudije i javnih tužilaca a u praksi, politički uticaj na regrutovanje sudija i javnih tužilaca, javno komentarisanje sudskih postupaka, javno komentarisanje istraga, a sa druge strane, o čemu smo svi svedoci da se tako nešto čini putem sredstava javnog informisanja. Zatim, kako se u samom izveštaju, još navodi, komentarisanje upravo istraga i sudskih postupaka od strane predstavnika vlasti.
Moje pitanje jeste - da li će se ministar policije ubuduće suzdržavati upravo od onoga što se navodi, kao problem u izveštaju Evropske komisije?
Zatim, takođe imamo još jedno pitanje, a tiče se nečega što je sam ministar prilikom hapšenja vlasnika „Koncerna“, „Farmakom“, „MB“, komentarisao, izjavio je, citiraću ga: „Na slučaju „Farmakoma“ mora da se radi isto toliko intenzivno, kao i u slučaju Kosmajca, kako bi se prikupilo dovoljno dokaza za oduzimanje imovine. Nama cilj nije hapšenje. Nama cilj nije podnošenje prijava, već imovina mora da bude zaplenjena.“
S obzirom na ovakvu izjavu koja ima svoju političku težinu, prvenstveno zato što tako nešto izgovara ministar policije, moram da pitam, pošto cilj nije, kako ste tom izjavom rekli, niti hapšenje, niti pokretanje postupaka, moje pitanje jeste vrlo konkretno, a to je kako ministar policije misli da bilo kome oduzima imovinu proisteklu iz krivičnih dela, a da se pri tom, kako on navodi, ne pokreće krivični postupak jer cilj nije podnošenje krivične prijave, a svi znamo da se određeni sudski postupak, u ovom slučaju krivični postupak, upravo inicira krivičnom prijavom kao radnjom?
Zatim, postavlja se pitanje, s obzirom na takođe isti izjavu, po kom to Zakonu o krivičnom postupku nama znanom se zapravo uopšte bez prijave i bez postupka utvrđuje da je nečija imovina uopšte stečena krivičnim delom?
S obzirom da je u izveštaju Evropske komisije takođe izražena zabrinutost u pogledu onoga što predstavlja pravnu sigurnost, moje sledeće pitanje jeste, da li se pravna sigurnost u našoj zemlji uopšte obezbeđuje tako što se recimo nekom tajkunu ukine pritvor kao mera obezbeđenja prisustva tokom vođenja krivičnog postupka, pa taj pritvor bude zamenjen elektronskim nadzorom, ono što je javnosti poznato kao nanogica, pa kada se ta ista nanogica recimo skine i to pre isteka vremena na koje je ovakva jedna mera određena, da krivični postupak aktuelni jeste još uvek u toku, da li je moguće i da li to utiče na pravnu sigurnost ukoliko se jednom licu koje je osumnjičeno, zapravo okrivljeno za izvršenje određenih krivičnih dela daje medijski prostor i to na televiziji na nacionalnom frekvencijom?

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, kolege i koleginice, naime ja ću se naravno danas zadržati prvenstveno na prva dva predloga zakona u ovoj objedinjenoj raspravi i u načelu.
Cilj svih država u regionu, pa i između ostalih i Republike Srbije jeste svakako privlačenje stranih investicija. Stranci, odnosno strani državljani iz strane države jesu ti koji svakako imaju više novca koji dolaze iz zemalja sa apsolutno boljim standardom. Oni su ti koji unose svež kapital u našu zemlju, te je iz tih razloga jasna želja Vlade Republike Srbije da iste privoli da ulažu u Srbiju i time naravno neposredno i povećaju životni standard.
Međutim, cilj samog donošenja ovog predloga zakona nije podsticanje stranih ulaganja, već upravo izjednačavanje stranih ulagača sa domaćim ulagačima i time prvenstveno unapređenje poslovnog ambijenta, a sve u cilju kako bi se privukle direktne investicije, pri tome kako domaće tako isto i strane investicije.
Povećanje obima investicija i povećanje obima zapošljavanja svakako jeste najveći izazov pred kojim se naša država suočava i raduje upravo taj korak ka izjednačavanju domaćih ulagača kao, rekla bih, tradicionalno podređenih i manje stimulisanih u odnosu na strane ulagače.
Domaće investicije i uopšte razvijanje domaćeg ambijenta u kojem će domaći investitori biti konkurentni mora biti jedan od vodećih zadataka, prvenstveno resornog ministarstva i uopšte Vlade Republike Srbije.
Upravo je domaći investitor taj koji mora da bude podstican jer u odnosu na stranog investitora on nema prepoznatljivo ime, on nema dovoljno kapaciteta da plasira javnosti svoje proizvode iako su domaći proizvodi prilično kvalitetni.
Ukoliko se osvrnemo na tekst predloženog zakona, onda možemo primetiti da u nekim delovima on je prilično, rekla bih, kontradiktoran svom cilju. Naime, članom 14. Zakona, predviđeno je carinsko oslobođenje predmeta, uloga u vidu oslobođenja od plaćanja carina i drugih uvoznih dažbina na uvoz opreme koja predstavlja ulog stranog ulagača.
Čini mi se da ovakvo zakonsko rešenje nije u saglasnosti sa ciljem donošenja zakona i time se na neki način diskriminiše domaći ulagač. Naime, ne samo da je strani ulagač dovoljno organizovan da ima reputaciju, ime koje ga čini konkurentnim u državama koje su daleko bogatije od naše zemlje, te direktno konkuriše tim domaćim ulagačima koji se pak i dalje bore za svoj deo tržišta, strani ulagač ima i ono carinsko oslobođenje koje mu upravo u mnogome olakšava proboj na naše domaće tržište. Ova mera čini mi se da je morala biti proširena i na domaće ulagače kojima je upravo pribavljanje opreme jedno od najvećih izdataka.
Ukoliko dodatno sve ovo posmatramo kroz prizmu zapravo finansiranja, onda će domaći ulagač nabavljanje opreme finansirati iz skupih i prilično teško dostupnih kredita u Srbiji, a strani ulagač će nabavku te iste opreme finansirati iz jeftinih kredita iz inostranstva, te se povlastice za strane kao direktnog konkurenta u odnosu na domaćeg ulagača na našem tržištu time multicipliraju.
Predlogom zakona je takođe predviđeno stvaranje jedinica za lokalni i ekonomski razvoj i podršku ulaganjima kao subjekta podrške o ulaganjima na lokalnom nivou. Ove jedinice, u skladu sa odredbama ovog Predloga zakona o kome danas raspravljamo, pružaju stručnu pomoć i podršku ulagaču u realizaciji ulaganja preko svojih zaposlenih i imenovanih lica, odnosno komora, asocijacija ili udruženja, pod uslovom da svojim znanjem i, naravno, iskustvom mogu da pruže stručnu pomoć ulagaču.
Nije sasvim jasno, bar je to nedoumica koju ja imam, da li je cilj ovih odredaba zapravo kasnije stvaranje nekih novih komora, asocijacija ili udruženja koji će vršiti takvu stručnu pomoć, a što, naime, u tom slučaju bi moglo biti u direktnom sukobu sa odredbama Ustava Republike Srbije, prvenstveno onim odredbama Ustava koje se odnose na pružanje pravne pomoći, ali time se na svojstven način i proces ulaganja bespotrebno komplikuje. U prilog ove bojazni koju sam iznela ide i obrazovanje projektnih timova u skladu sa odredbama člana 22. koji u suštini vrše pravničku delatnost.
Nije jasno u potpunosti ni delatnost lokalnih jedinica. Zapravo, postavlja se pitanje - a šta to lokalna jedinica sama po sebi može učiniti zapravo u pružanju pomoći procesa ulaganja, odnosno ubrzanja tog istog procesa, a što ne bi predstavljalo jednu čistu, da tako nazovem, trgovinu uticajem, što naše krivično zakonodavstvo jednostavno normira kao krivično delo?
Pretpostavimo, recimo, da je ulagač obavezan da za usluge organa vlasti u upravnim stvarima u vezi sa ostvarenjem i održavanjem ulaganja i ostvarenjem prava i obaveza ulagača, a u skladu sa članom 16. stava 3. ovog Predloga zakona, plati određen novac kako bi se po njegovom zahtevu recimo dobilo pravo prvenstva u izdavanju javnih isprava, kako zakon kaže u najkraćem mogućem roku, onda ovakva odredba predstavlja prilično jednu diskutabilnu odredbu na polju izvršenja krivičnog dela od strane upravo tog organa. Naime, ovde je reč o plaćanju organa, da akt koji neki drugi organ uprave inače mora da donese, sada donese brže.
O mogućnosti plaćanja lokalnom organu sa korišćenjem svog uticaja na način da drugi upravni organ donese akt koji nije smeo da donese neću, naravno, aludirati, ali svakako ovaj organ može biti izbor korupcije, a protiv iste trebalo bi da se najoštrije borimo i da tako kažem, na neki način i reketiranja ulagača, ukoliko hoćete, te su njegova diskreciona ovlašćenja upravo ovim predloženim odredbama prilično nepotrebna, a ovako kako su formulisana u krajnjoj meri prilično diskutabilna sa aspekta krivičnog prava.
Posebna opasnost koja proizilazi iz teksta zakona jeste, čini mi se, velika netransparentnost i to je moja najveća primedba u pogledu Predloga zakona o kome danas govorimo. Naime, komunikacija između lokalnih organa i ulagača se zakonom smatra poverljivom, a s druge strane, ono što je potpuno jasno svima nama, jeste da bez velike transparentnosti rizik korupcije je sam po sebi izuzetno veliki.
O transparentnosti je, takođe, bilo jako puno reči i u javnosti, te smatram opravdanim reći da je u skladu sa odredbama člana 24. teksta zakona upravo otežan pristup informacijama od javnog značaja.
Naime, po zahtevu za davanje informacija u vezi sa ulaganjima postupa Vlada Republike Srbije, što znači da ukoliko Vlada Republike Srbije odbije davanje informacija može se protiv takve odluke povesti upravni spor, a vođenje upravnog spora protiv Vlade Republike Srbije u ovom slučaju neće se voditi na pravnom terenu, nego će se voditi na jednom političkom terenu i u tome se zasigurno krije opasnost od ovakve jedne odredbe zakona i ona je prilično, rekla bih, obeshrabrujuća za javnost u pogledu informacija koje se zahtevaju.
Možemo zaključiti povodom predloženog teksta zakona da je ovako predložen tekst u obimu u kojem se nalazi pred nama ustanovio potrebu za jednim novim zapošljavanjem na lokalnom nivou, što opet nije u skladu sa obavezama koje je naša zemlja prihvatila po principu smanjenja državne administracije.
Što se tiče drugog predloga zakona, a tiče se Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, suština zakonskih izmena i dopuna prvenstveno se odnosi na preuzimanje nadležnosti vođenja stečajnih postupaka od strane Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je do sada preko poverenika stečajnog upravnika figurirala kao stečajni upravnik, naime, u postupcima stečaja državnih privrednih subjekata, odnosno društvenih preduzeća. Rad Agencije za privatizaciju u postupcima stečaja vrlo često je bio pod lupom javnosti, takav je i trebao da bude, vrlo često osporavan i vrlo često praćen mnogobrojnim aferama. U mnogome, tome je doprinela i nemogućnost kontrole nad radom stečajnih upravnika. Pritužbe na rad stečajnih upravnika su bile upućivane samoj Agenciji, a time je ostajalo mrtvo slovo na papiru sve drugo, a po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Ovo novo zakonsko rešenje, po mom skromnom mišljenju, ne donosi ništa novo u cilju zaštite prava učesnika stečajnog postupka, a mislim da bi to trebalo da bude primarni cilj koji se pa i ovim zakonom štiti, već upravo naprotiv. Sada dolazimo u situaciju da umesto Agencije za privatizaciju, upravljanje stečajnog postupka se prenosi na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika.
Iako se ovakvo rešenje u predloženim odredbama ovde pravda mogućnostima, kako se navodi, Agencije da sprovodi kontrolu nad radom stečajnih upravnika u ovim postupcima, i dalje nismo odmakli od onih principa koji su trebali biti promenjeni, a iz razloga jer će upravo sada Agencija, zapravo, umesto do sada Agencija za privatizaciju, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika kontrolisati sama sebe, ovako kakav predlog pred nama imamo i kontrolisati rad poverenika stečajnih upravnika koje sama postavlja.
Smatram da je predloženo rešenje zakona utoliko gore, što je sada celokupna odgovornost preneta na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, a koja je, ukoliko hoćete, i sa finansijskog aspekta daleko siromašnija od Agencije za privatizaciju, te će opravdani zahtevi za naknadu štete koji budu upućivani Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, a koji su proistekli ili koji bi mogli proisteći iz nezakonitog rada stečajnih upravnika ostati bez mogućnosti naplate. Mislim da se na ovako nešto trebalo obratiti pažnja kada se radio ovaj Predlog zakona.
Uvođenjem ovakvog sistema samokontrole odgovornosti obeshrabruje se Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno svi njeni organi koji su nadležni za kontrolu rada stečajnog upravnika, poverenika, da uopšte kontrolišu rad stečajnih upravnika u postupcima u kojima je Agencija označena kao stečajni upravnik, jer će neminovno sama Agencija snositi posledice nezakonitog rada poverenika.
Takođe, smatram donošenje ovog zakona po hitnom postupku jako, u prvom redu, nepotrebnim, a u drugom redu jako štetnim rešenjem. Po zvaničnim podacima, kojima bar ja raspolažem, Agencija za privatizaciju trenutno kao stečajni upravnik figurira u preko 700 stečajnih postupaka, te je teško zamisliti da će u jednom kratkom vremenskom periodu Agencija za licenciranje stečajnih upravnika uopšte uspeti da preuzme kontrolu nad svim ovim postupcima, pa se štetnost ovog zakona upravo ogleda i u velikom odugovlačenju stečajnih postupaka, koji će neminovno uslediti u koliko se amandmanskim putem nešto ne bude promenilo, a tiče se svega ovoga navedenog.
Postavljaju se i brojna pitanja. Prvo jeste – da li je bilo moguće uspostaviti bolji nadzor sprovođenja stečajnog postupka, a pri tome ne dirajući u one stečajne postupke koji se trenutno vode, niti u eventualne regresne zahteve oštećenim? Smatram da odgovor na ovo pitanje svakako jeste – da, apsolutno i umesto davanja neprirodnih nadležnosti Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, Agencija je jednostavno mogla dobiti nadležnosti nadzora rada stečajnih upravnika angažovanih kao poverenika stečajnog upravnika Agencije za privatizaciju, čime bi se mogao rešiti problem sukoba nadležnosti koji je, smatram, ovde očigledan i čime bi se omogućila jedna u potpunosti transparentna kontrola javnosti preko Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i čime bi se u krajnjem cilju i zaštitili eventualni regresni zahtevi oštećenih.
Ovakvo rešenje zapravo predstavlja samo prebacivanje, da se tako izrazim, vrućeg krompira iz ruke Agencije za privatizaciju u ruke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, i to se čini prvenstveno iz razloga želje da se agencija za privatizaciju ugasi više nego iz razloga koji su navedeni u obrazloženju navedenog Predloga zakona, a sa čim se donekle mogu složiti, ali ovakva rešenja ne mogu pravdati, posebno sticajem okolnosti što sam pravnik, advokat i što znam na koji način se u zemlji Srbiji, nažalost, vode brojni stečajni postupci.
Po pitanju trećeg zakona, o kojem raspravljamo danas, u načelu zakonske formulacije samog Predloga teksta zakona ne mogu imati primedbu. Međutim, naša privreda, činjenica je, da se nalazi u jako teškom stanju i nisu potrebne nikakve analize da bi se to potvrdilo i da bi mi to sami konstatovali. U samom zakonskom obrazloženju ističe se da su 27,3% ukupni krediti odobreni privredi u stvari tzv. problematični krediti. Očigledno je da se u ovom momentu, barem bih tako rekla, mora pristupiti bilo kakvom saniranju trenutne situacije, kako ne bi došlo do potpunog kolapsa, kako privrede, tako i bankarskog sistema.
Čini mi se da je ovde Vlada Republike Srbije na neki način, rekla bih, stavljena pred svršen čin, zapravo potpuno rastrzana između dileme da li da se odrekne dela svojih prihoda u vidu poreskih olakšica koje zakon nudi bankama, a gde je zaključen sporazum o finansijskom restrukturiranju sa dužnicima ili da dozvoli stečaj preko 30.000 pravnih lica, koliko ih je u blokadi, odnosno preko 25.000 preduzetnika.
Jasno je da ukoliko banke počnu sa plenidbom i stečajevima da ćemo imati sveobuhvatni finansijski kolaps. Sredstava za obezbeđenje jesu niska, jesu nedovoljna. Tržište je malo. O tome sve znamo i svakako da će banke beležiti ogromne gubitke, što može ugroziti i onako ugrožen finansijski sistem naše zemlje.
Veliko pitanje je da li je donošenje predloženog zakona samo po sebi dovoljno. Naime, ja smatram da nije. Kao što znamo, na prethodnom zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, pokrenuto je samo 36 postupaka sporazumnog finansijskog restrukturiranja, a samo 12 je okončano i to govori o kvalitetu prethodnog zakona. Vrednost restruktuiranih potraživanja iznosila je svega 30 miliona evra. Laik će naravno reći da je 30 miliona evra poprilično velika suma, međutim problem je u tome što problematični krediti već uveliko prelaze iznos od tri milijarde evra. To je problem koji se u potpunosti, čini mi se, morao sagledati. Problem nenaplativih kredita nije samo nešto sa čime se suočava naša zemlja. Sa time se suočavaju i zemlje u regionu. Pogledajmo samo primer Crne Gore, gde je situacija prilično, ne baš u potpunosti slična, ali neke zajedničke stvari, zajednički problemi se mogu izvući.
Ono što bih za kraj ovde postavila i nadam se da ću dobiti odgovor na ta pitanja jeste da li će se uopšte restrukturiranjem išta promeniti? Da bi ovakva mera, ovakva rešenja, koja su predložena u samom ovom Predlogu zakona, imala bilo kakav efekat, mora biti praćena novim zaduživanjem. Restrukturiranje ne oslobađa, kao što svi znamo, dužnika u potpunosti. Ovim se samo jedan sistemski problem zamagljuje, a vreme se, sa druge strane, skupo kupuje novim nenaplativim kreditima.
Čini mi se da bi se izglasavanjem ovakvog jednog predloga zakona Vlada Republike Srbije, vi kao neko ko se nalazi na čelu resornog ministarstva, upravo po predloženim zakonima o kojima danas raspravljamo, odlučila za liniju manjeg otpora i jedno rešenje da se upumpavanjem novca u posrnule banke, i to poreskim povlasticama, što svakako građanima treba i mora da se nadomesti na neki način, najverovatnije novim podizanjem poreza i drugim dažbinama.
Ovim putem moram da izrazim svoju bojazan i da apelujem na nadležne istražne organe da bolje kontrolišu bankarski sektor, a Vladu Republike Srbije da efikasnije sprovodi Zakon o rokovima plaćanja. Naime, od aprila 2013. godine, kada je donet Zakon o rokovima plaćanja, pa do marta 2015. godine, dugovi privrednih subjekata uvećali su se za čak 40%. Niko ne može reći da je naša celokupna privreda apsolutno nesposobna, da svoja dugovanja isplaćuje na vreme, međutim, čini se da je nesposobnost naše privrede u kolerativu sa mogućnostima ili, zavisno iz kog ugla posmatrate, sa nemogućnostima naplate svojih potraživanja, a svi ovde znamo, i građani Republike Srbije, da država jeste najveći poverilac, ali istovremeno država je i najveći dužnik. Zahvaljujem.

Hvala.
Naime, ja se, naravno, ne mogu složiti sa onim što je uvaženi ministar rekao, iz razloga što je on naveo da je on izričito nešto objasnio. Vidite, ne morate vi ništa da budete izričitiji i eksplicitniji, da vi budete taj koji će nešto izričito objašnjavati, tekst zakona je taj koji mora da bude izričit, eksplicitan i jasan, ne samo vama, kao nekoga ko ovde brani ove predloge zakona, nego da bude jasan građanima Republike Srbije.
U svakom zakonu, pa i u ovim predlozima zakona, niste me očigledno dobro slušali, postoji nešto što se naziva pravni aspekt predloga zakona. Ja sam upravo sa tog aspekta i pričala, ali, eto, očigledno je da se razumeli nismo. Niste vi taj koji treba da se složi, kako ste vi rekli, sa mojom pričom, a to nije moja priča, nego je moj pravni stav i moje pravno obrazloženje. Tvrdim, naravno, da je sve ono što sam navela nešto sa čim ćemo se tek suočavati.
U pogledu zakona koji se konkretno tiče Agencije za licenciranje stečajnih upravnik, i to ste očigledno prečuli, kao neko ko je advokat određen niz godina, vrlo dobro znam kako funkcioniše i Agencija za privatizaciju i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika i sa kakvim se to sve poteškoćama i stranke u postupku i njihovi punomoćnici i sudije suočavaju. Ovakvo rešenje, bojim se, neće ništa dobro doneti nama i mislim da ne bi bilo loše da možda saslušate i neke kritike koje će izneti još neki koji imaju određeno iskustvo u ovom smislu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, uvažena ministarko sa saradnicima, što se tiče predmeta zakona o kom danas raspravljamo, vi ste u razlozima za donošenje citirali i naveli ste sledeće – Jedan od osnovnih razloga za donošenje ovog zakona je stavljanje van snage Zakona o nacionalnim parkovima, osim odredaba člana 6. i 7. i opisa područja nacionalnih parkova, stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prirode, a do donošenja posebnog zakona.
Mene interesuje, budući da ovo nije nikako leks specijalis, predlog zakona o kome danas raspravljamo, na koji ste to poseban zakon mislili, budući da smo čuli upravo vaše objašnjenje, zapravo pokušaj objašnjenja zašto se nije pristupilo izradi posebnih zakona, što je bilo obećano da će biti urađeno za svaki nacionalni park ponaosob, a sve s obzirom na njihove osobenosti?
Ono što je najlakše, jeste da se napiše da je potreba da se granice i režimi zaštite, razvoj, upravljanje, pravila ponašanja, politika održivog razvoja finansiranja, uloga i učešće stanovništva u javnosti u funkcionisanju nacionalnih parkova. Nije mi jasno na koji to način će se ovako jednim predlogom zakona postići, između ostalog, recimo, održivo korišćenje prirodnih resursa? Ako se polazi samo od nekih pukih, deklarativnih predviđanja i pretpostavki, mislim da to ni u kom slučaju neće biti dovoljno.
Proces pridruživanja EU jeste taj koji nas je primorao i koji nas je prinudio da zapravo usaglasimo naše domaće propise sa propisima EU i ovaj propis ne predstavlja nikakvo epohalno neko predloženo rešenje, već puko usklađivanje upravo sa pomenutim propisima EU. Znači, umesto da sami imamo svest o tome i da sami pristupimo izradi određenog predloga zakona, mi smo na tako nešto uvek prinuđeni i primorani, obično u minut do 12.
Doneti zakon jeste jedno, a obezbediti njegov život u praksi predstavlja nešto sasvim drugo, i po pitanju ovog predloga zakona i po pitanju apsolutno svakog drugog zakona. U tom kontekstu, mene zanima kako ćete vi uopšte u praksi doći do pozitivnih efekata koje navodite, a moram primetiti da ovako kako su postavljeni, oni su prilično optimistični, da ne kažem iz mog ugla posmatrano – preterano ambiciozni?
Navodite da se ovim predlogom zakona rešavaju sledeći problemi – da se preciznije definišu režimi zaštite u nacionalnom parku, taksativno se nabrajaju aktivnosti i radovi koje nije moguće obavljati u pojedinim stepenima zaštite, da se definišu obaveze upravljača kroz sprovođenje režima zaštite u nacionalnom parku, upravljanje prirodnim resursima, građevinskim zemljištem koje mu je preneto na korišćenje, da se definiše razvoj i upravljanje pravilima ponašanja itd, itd. U kontekstu ovih pomenutih ciljeva, navodite da se isti postižu donošenjem zakona i radi stvaranja, ono što je meni posebno zanimljivo, „radi stvaranja jednog sigurnijeg pravnog ambijenta“.
Ja bih se na ovom mestu složila sa vama da mi imamo već uspostavljen koliko-toliko funkcionalan pravni ambijent. Naravno, isto važi i za pravnu sigurnost, pošto nešto u ovom momentu u našoj zemlji ta pravna sigurnost izostaje. Zapravo, imamo na snazi njen antonim.
Zakon o zaštiti prirode u Srbiji prvi put je donet 2009. godine. To smo već mogli da čujemo nekoliko puta od početka ove rasprave.
Moje takođe pitanje, bilo je već postavljeno vama, jeste zašto se ovoliko dugo čekalo uopšte na predlaganje ovog zakona? Tim pre što u ovom momentu, čini mi se da smo mi sve probleme u našoj zemlji rešili, u poljoprivredi je eto ostalo još da rešimo problem nacionalnih parkova i mi smo savršena država, u najmanju ruku.
Ovo napominjem jer upravo ono što su već moje kolege pre mene i rekli, jeste da ste vi i pokušali da objasnite ali prilično nespretno, razlog zašto se upravo odustalo od posebnih zakona na kojima je bilo potencirano da će se doneti za svaki nacionalni park ponaosob.
Zaštita prirode o kojoj se tako često govori, zasigurno predstavlja opšti interes svih nas i mislim da je to apsolutno nesporno, ali mora se dozvoliti određen stepen ekonomskog razvoja, jer bez toga nema nama napretka nikakvog, i ne mislim pri tom samo na razvoju turizma, već upravo i u domenu zaštite životne sredine.
Ukoliko hoćemo da se ozbiljno bavimo zaštitom životne sredine, onda zasigurno nije dovoljno da se javna rasprava organizuje u formi nekakvih prezentacija i rasprava na čitavih pet mesta, u trajanju od po dva sata, sa izuzetkom u Beogradu koje je potrajalo eto celih tri sata.
Kada ste spomenuli u ovom predlogu zakona i u razlozima za njegovo donošenje, ekološku mrežu Natura 2000, o nacionalnom i međunarodnom značaju upravo nacionalnih parkova, isti će moći da bude u potpunosti sagledan upravo tek po završetku. Tako da sada bilo šta da govorimo u tom kontekstu, bilo bi u potpunosti prejudicirano.
Upravo taj projekat obuhvata područja koja su važna za očuvanje ugroženih vrsta, a mreža je i kreirana sa ciljem očuvanja više od 1.000 retkih, ugroženih i endemičnih vrsta divljih životinja i biljaka, kao i zaštite oko 230 prirodnih i poluprirodnih staništa. I u ekološku mrežu Natura 2000 do sada je uključeno oko 30.000 područja koja obuhvataju skoro 20% površine EU.
Zakonom o zaštiti prirode to niko ne spori i jeste postignut pomak upravo u zaštiti ovih područja. Uvedene su i obavezne katastarske podloge, tako da se sada zna koja teritorija obuhvata prvi i drugi, a koja i treći režim zaštite.
Međutim, ono što jeste nesporno, jeste činjenica da je vrlo često reč i o katastarskim parcelama koje su u privatnom vlasništvu, a garanciju privatne svojine na kraju krajeva, pruža i Ustav RS.
Mene zanima, budući da se u opisu granica nacionalnih parkova i to svakog ponaosob, nabraja sijaset katastarskih parcela, koji broj istih, i da li znate koji broj istih tih katastarskih parcela se nalazi u privatnom vlasništvu?
Šta ćete raditi ukoliko, recimo, u opisu granica npr. Nacionalnog parka Fruška gora, eto to su svi spomenuli taj park, pa ću i ja da se nadovežem na svoje kolege, recimo nalaze se katastarske parcele koje su predmet restitucije, a vrlo je moguće da takvih ima, posebno na spornost pitanja restitucije, upravo u Vojvodini, s obzirom da je najveći zahtev za povraćaj imovine, među kojima je i zemljište, i šumsko zemljište ako hoćete, podneto upravo na teritoriji Vojvodine, pa me zanima, kako ćete reagovati na takve probleme u praksi, ukoliko do njih dođe?
Da li znate koji broj parcela se nalazi, recimo, u postupku restitucije, a tiče se zemljišta pod ovim katastarskim parcelama, dakle, koje ulaze u opis teritorije svakog nacionalnog parka ponaosob, budući da tvrdite da je naša zemlja, budući zapravo ono što svi tvrdimo, i mislim da ste i vi tu saglasni, da jednostavno naša država pokazuje nemoć da izvrši jednu sveobuhvatnu reformu državnog premera i katastra kako bi uopšte mi znali ko šta ovde treba da radi i kako bi neki podaci u bilo kom zakonu bili pravo valjani?
Naime, mislim da to može predstavljati jako velike probleme i ne znam na koji način ćete odgovoriti takvim zahtevima ukoliko se radi o praksi.
Tako recimo, primera radi, u ovoj skupštini nedavno smo raspravljali i usvojen je naravno Zakon o konverziji zemljišta i recimo, u tom Predlogu zakona bilo je moguće da zemljište koje je predmet konverzije istovremeno bude i predmet postupka restitucije.
Srećom, usvojen je amandman Demohrišćanske stranke Srbije, pa je predviđeno rešenje da se postupak po konverziji zaključkom obustavlja dok se postupak po restituciji ne okonča.
Iskreno, nadam se eto da ste predvideli način jednog hitnog postupanja i način kako ćete rešiti ovaj problem ukoliko se u praksi isti bude javio.
Naravno, u budućnosti možemo očekivati da će se po ovom pitanju javiti neki od problema sa kojima su se suočavali naši susedi, a koji su u mnogome dalje odmakli po pitanju zaštite životne sredine nego mi. Mi nemamo dovoljan broj zaposlenih u nacionalnim parkovima, izostaje saradnja među institucijama, imamo nedovoljan stručan kadar, itd.
Recimo u Hrvatskoj koja ima osam nacionalnih parkova i koji ostvaruju daleko veće prihode od vlastitih aktivnosti za razliku od naših, državna revizija nije povoljno ocenila stanje na tom polju.
Zapravo, uočeni su brojni problemi od onih koje sam već spomenula, a mogu se i kod nas očekivati, a to je da su stvarne površine nacionalnih parkova bitno odudarale od prostornog plana i ja se nadam da u našem slučaju to nije slučaj, ali vreme će pokazati.
Zatim, tu su problemi koji se takođe kod nas mogu očekivati, a tiču se čuvenog pitanja koje se zove nerešeni imovinsko-pravni odnosi u zemlji Srbiji, bespravno izgrađeni objekti i slaba zaštita od požara, itd, jer problemi se mogu u nedogled nabrajati.
Ovde se neću upuštati u pojedinosti, niti ovo moje izlaganje treba da bude hvalospev. Lepo je što se mi sada bavimo nacionalnim parkovima, ali postoje daleko prioritetnije stvari u poljoprivredi koje sam očekivala da ćemo u plenumu raspravljati od nacionalnih parkova.
Naime, da ne poznajem prilike u našoj zemlji kao što sam već rekla, pomislila bih za momenat da resorno Ministarstvo poljoprivede rešilo je apsolutno sve svoje probleme i jedino nam je eto preostalo da se pozabavimo nacionalnim parkovima i da to nekako bude kao neki šlag na tortu.
Očekivala sam, naime, da ćemo mnogo pre nego što dođemo uopšte do tematike nacionalnih parkova, već sam napomenula da ovaj zakon nije ništa drugo do usaglašavanje sa propisima EU i ništa epohalno u njemu ne vidim, eto što se na sistemski način reguliše, a na šta smo tako nešto i bili obavezani upravo u ova pitanja.
Mislila sam da će Ministarstvo poljoprivede da reši goruće probleme u poljoprivredi, jer ukoliko to u što skorijem roku ne uradi, mislim da će nam i poljoprivreda postati upravo takva, goruća, preteći da postane sam prah i pepeo, budući da mi u ovom momentu bavimo se nacionalnim parkovima, a sa druge strane ne znamo recimo šta je sa zakonom o zadrugama, kada će doći na dnevni redi Predlog zakona o zadrugama. Od ministarstva nemamo apsolutno nikakve informacije.
Zakon o veterinarstvu postoji, on je donet, napisan je lepo, ali on se u praksi ne sprovodi, on se u praksi ne poštuje .
U njemu stoji recimo da sredstva za zaštitu životinja obezbeđena su u budžetu, a recimo imamo pravilnik o programu mera zdravstvene zaštite, gde piše da recimo sredstva za tuberkulozu i plavi jezik, deo zapravo tih sredstava plaća zapravo seljak. E sada mi ovde uvodimo jedan pravni non sens da izjednačujemo pravnu snagu jednog zakona i jednog pravilnika, a oni jednake pravne snage nisu nikako.
Pre nacionalnih parkova trebali smo takođe ovde da postavimo pitanje ukoliko su već na snazi mere štednje, onda treba da štedite na nekom, recimo, drugom mestu, a ne da se štedi na zaštiti stočnog fonda, jer opasno će biti ukoliko izbiju zaraze. Priča se naširoko da je rupa u budžetu za poljoprivredu nekih 17 milijardi. Ako je to tačno, onda potpuno logično postavlja se pitanje kako ćete vi izmiriti svoje obaveze jer veterinarskim stanicama ni avgust mesec nije plaćen a sada je oktobar?
Takođe, pre teme nacionalnih parkova trebali smo ovde da raspravljamo i neka od sledećih pitanja. Jedno od tih jeste da je procena da u Srbiji trenutno ima 400 hiljada krava. Taj broj jeste sa tendencijom opadanja, a recimo pre 20 godina imali smo milion i 200 krava i opet ovde po ovom pitanju imamo samo propadanje i propadanje i apsolutno ništa.
Takođe, pre nego što smo se bavili temom nacionalnih parkova, trebali smo ovde da raspravimo recimo i o tome i da neko javno to kaže, bar iz Ministarstva poljoprivrede da se država spori sa, recimo, firmom „Energo zelena“ iz Belgije koja je radila u Inđiji, koja se bavila ne škodljivim uklanjanjem leševa. Oni su naravno otišli, neko je garantovao da će imati posla pa ih izigrao, a šteta po našu državu time može da bude i do 100 miliona evra.
Takođe, pre nacionalnih parkova trebali smo da se bavimo pitanjima koja su vezana za uprave za veterinu, gde je stanje apsolutno katastrofalno, a prilog u tome govori samo jedna jedina činjenica, a to je da smo unazad osam godina imali osam direktora uprave, a nismo imali ni 10 izvoznih objekata, da ne govorim o broju inspektora, itd.
Pre nacionalnih parkova trebali smo da se bavimo pitanjem navodnjavanja u našoj zemlji, koje je u jednocifrenom postotku i iznosi nekih 4 ili 5%, pa valjda mi treba da izigravamo dodole i da gledamo u nebo, moleći da kiša što pre padne, jer se ni na temu navodnjava u Narodnoj skupštini nije govorilo.
Ne sporim značaj nacionalnih parkova, nemojte pogrešno da me shvatite, ali mislim da pre nego što smo pristupili rešavanju ovih problema, postojalo je, da kažem, iks ipsilon broj tema koje su morale biti prioritetnije, za vas posebno, jer ste vi na čelu resornog Ministarstva poljoprivrede, pa tek onda kada raspravimo teme od kojih zavisi popravka stanja u poljoprivredi, ako se u njoj još išta može popraviti, i onda za kraj da ostavimo nacionalne parkove.
U ovom momentu treba da budete svesni sa čim se sve poljoprivreda u Srbiji suočava. Još jednom napominjem, ne sporim važnost nacionalnih parkova, ali mislim da smo kao Narodna skupština i kao poslanici imali daleko prečih pitanja kojima bi trebalo da se bavimo nego nacionalnim parkovima.
Što se tiče sledećeg predloga zakona, moram tu navesti još nešto. Tiče se podnetog Predloga zakona o potvrđivanju Protokola o sprečavanju zagađenja vode prouzrokovanog plovidbom, uz Okvirni sporazum u slivu reke Save. Ako ništa drugo, očekivala se da ćete nakon majskih poplava od prošle godine, ovde smo raspravljali konkretno i o vašem izveštaju koji ste nakon tragičnih poplava podneli, da ćete u najmanju ruku biti inicijator kao resorno ministarstvo nekog predloga zakona koji bi, recimo, mogao umesto ovoga da nosi predlog zakona o sprečavanju zagađenja voda uzrokovanih poplavama u Srbiji u maju 2014. godine i o otklanjanju svih štetnih posledica istih.
Naravno, vi ste odlučili da ostanete dosledni sebi u svemu onome što radite, uz evo, izuzetak nacionalnih parkova o kojima danas raspravljate i da na brojne nagomilane probleme, koji vam se ovde postavljaju, ostanete dosledni u tom svom stavu, a vaš stav nije ništa drugo nego ćutnja na sve probleme koji se, nažalost, u poljoprivredi gomilaju, a ona je, ponavljam, u takvom stanju da preti da se uruši sama od sebe i da se mi ovde apsolutno više i ne bavimo pitanjem poljoprivrede.
Podržavam nacionalne parkove, podržavam ovaj predlog, ali smatram zaista izlišnim da u ovom momentu, kada poljoprivreda gotovo ne postoji, da se bavimo nacionalnim parkovima. Imali smo mnogo ozbiljnijih tema da se bavimo. Zahvaljujem.

Hvala. Samo ću kratko izneti nešto što je zapravo ovde ministarka spomenula i imam potrebu da reagujem.
Prvo, rekli ste da se temom nacionalnih parkova bavite od početka svog mandata.
(Snežana Bogosavljević Bošković, s mesta: Bavim se svim temama u okviru…)
Svim temama, ok, između ostalog znači i tema nacionalni park, onda ste rekli da vi niste kompetentni, ne posedujete dovoljno znanja, eksperti za poznavanje zaštite životne sredine sede oko vas, vi to niste. Vi ste za poljoprivredu, zato vama postavljam pitanje iz oblasti poljoprivrede.
Onda ste rekli, prebacujete meni zapravo, da ja nešto pričam paušalno. Ali, onaj ko priča paušalno upravo ste vi. Onda kažete, da zapravo vi ste preuzeli pitanje ove teme ono što je rađeno prethodnih godina. Da li ste preuzeli, ili ste radili, ili vi niste učestvovali uopšte u tome, ili ne znate ništa o nacionalnim parkovima?
Dakle, nemojte meni da amputirate vaša mišljenja koja se u pet rečenica dijametralno razlikuju.
Drugo, kažete da su ovde iznete neke paušalne ocene sa moje strane, neprovereni podaci. E, pa vidite, ja kada se spremam za temu ili zaštita životne sredine, ili na bilo koje pitanje poljoprivrede, mene eksperti snabdevaju podacima. Neki od tih eksperata su oni sa kojima vi sarađujete. Ne znam da li onda oni lažu, ili iznose paušalne podatke, ili vi živite u zabludi, zato što niste zapamtili pravovaljane i blagovremene podatke.
Osim toga govorite o 14 zakona. Evo, jedva čekam, ja vas držim za reč da će u jesenjem zasedanju biti svih 14 zakona iz ove oblasti, i nadam se da su svi mogli da čuju, a to je, konačno krenuće nešto u poljoprivredi i pogledu zakonskog regulisanja. Govorite ovde, verovatno spočitavajući meni, mnogo se priča, malo se zna. Onda ću ja dodati da se malo zna i još manje radi.
Takođe, vi ste rekli prethodni ministri nisu radili. To ne može da vam bude izgovor. Vi ste sada ministar. Ono što nisu oni radili, oni su zato i bivši. Onaj ko ne radi dobro, uvek postaje bivši, bez obzira na vreme koje mu je na raspolaganju.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, u svom izlaganju danas u raspravi u načelu, najviše pažnje posvetiću predloženim izmenama i dopunama Zakona o turizmu, koji u pravno-tehničko smislu predstavlja prilično dobro rešenje. U jezičkom smislu, može se poboljšati i naravno, podneti su i određeni amandmani za koje smatram da mogu doprineti poboljšanju upravo ovog teksta zakona. Suštinski, svakako jeste jedan predlog koji upotpunjuje materiju turizma i doprinosi svemu onome za šta je postojala i preka potreba već neko izvesno vreme u našoj zemlji.

Iako se često navodi da je Zakon o turizmu, koji je usvojen i koji je stupio na pravnu snagu 2012. godine, na sistemski način regulisao oblast turizma, sa čime se donekle mogu složiti, upravo brojni problemi praktične prirode demantuju tako nešto, a sa kojima se upravo suočavaju nosioci turističke privrede u našoj zemlji. Upravo je uzročnik izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo, a za čijom raspravom i, nadam se, usvajanjem je postojala potreba.

Strategija razvoja turizma Republike Srbije, koja je doneta, čini mi se, 2006. godine, ispravite me ako sam pogrešila što se godine tiče, i to bez akcionog plana, svaka strategija doneta bez akcionog plana ne predstavlja ništa drugo do spisak pisanih lepih želja koje se ne mogu ni na koji način realizovati, predviđalo je mnogo toga u domenu turizma, čime bi se stanje u ovoj oblasti moglo popraviti, ali malo toga, odnosno gotovo ništa nije učinjeno, ni realizovano.

Tako, recimo, ta ista pomenuta strategija predviđala je da će rezultati njene primene biti sledeći, navešću samo neke od njih, to je: postizanje povećanja konkurentnosti srpskog turizma, povećanje deviznog priliva, povećanje turističkog prometa, rast zaposlenosti putem turizma itd.

Vreme je to koje je svima nama pokazalo da su rezultati primene, pa može se reći, minorni, da ne budem baš gruba i upotrebim reč gotovo ne postojeći. Turizam, naravno, u našoj zemlji nikada nije bila tema koja bi preterano zaokupila pažnju javnosti, niti ozbiljna tema koja u prvom mestu zaokuplja pažnju razvojne politike Republike Srbije.

Jeste prioritetan zadatak ovih predloženih izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo upravo smanjenje sive ekonomije, a u kom cilju se i vrši preraspodela prava, obaveza i ovlašćenje inspekcijskih službi, ali mislim da ukoliko je to prioritetan cilj, onda ne sme da bude ni jedini.

Normativno ono se može predvideti, ali u praksi ta siva ekonomija, čini mi se, će i u budućnosti biti prisutna. Nismo mi mnogo na planu turizma značajnije odmakli u odnosu na neke prethodne godine, niti se popravili. U prilog tome i dalje govore podaci da su u naši turistički proizvodi nedovoljno, necelishodno, neadekvatno razvijeni i da sa smeštajnim kapacitetima, u odnosu i na susedne zemlje, ali i u odnosu na konkurentske zemlje, mi prilično kasnimo.

Ono što je naš najveći nedostatak i paradoks u razvijenim zemljama jeste što smo mi bili ti koji smo se prvi upustili u postupak privatizacije i privatizovali sve što se privatizovati da, a onda smo se naknadno setili da eto postoji i nešto što se zove restitucija, čiji su danas predmet, to moram napomenuti, i brojni nacionalizovani hoteli. Da ovde ne bi širila priču i vraćala se na 1946. godinu, pa izmene i dopune Zakona o nacionalizaciji privrednih subjekata iz 1948. godine itd. Značajnijih ulaganja nije da nema, ali čini mi se da su ona prilično nedovoljna.

Takođe, nedovoljna je i atraktivnosti turističkih ponuda, koja se ovim predloženim izmenama i dopunama izgleda da poboljšati, a što se tiče investicija u infrastrukturno održavanje turističkih destinacija, čini mi se da je to jedna posebna tema kojom bi se mogli baviti i o kojoj bi mogli raspravljati danima.

Otuda se učešće sive ekonomije u domenu turizma jednostavno sagledava kao sve prisutno. Svesni smo činjenice da se upravo ta pomenuta siva ekonomija, kao prioritetan zadatak i cilj ovih predloženih izmena i dopuna ne može iskoreniti preko noći, sve i da su predložene izmene i dopune pravno-tehnički, normativno, kako god hoćete, besprekorno urađene.

Ne sporim da ima dosta dobrih rešenja, to sam već i sama rekla, koja se tiču prvenstveno pomenutih ovlašćenja inspekcijskih službi, upravljanja turističkim prostorom, pa do odredbi koje su pretežno, zapravo ne pretežno, nego zasigurno tehničkih karaktera, a tiču se usaglašavanja sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o zaštiti potrošača.

Ono što kod nas postoji i što je vidno jesu ti strateški nedostaci koji se moraju rešavati da bi mi onda dali sebi za pravo da možemo da tvrdimo, kao što se to i čini u razlozima za donošenjem zakona, kada se kaže da se donošenjem akta stvara pravni okvir za uspešnu i efikasno upravljanje razvojem turizma, kao i da se nastoji da se omogući i viši stepen efikasnosti u radu svih subjekata u ovoj oblasti i stvaranje novih tržišnih mogućnosti.

Čini mi se da bi postojalo to efikasno upravljanje razvojem turizma, pretpostavka je, bar po mom ličnom mišljenju, da prvo mora da postoji efikasan razvoj turizma da bi do razvoja upravljanja i došlo. Činjenice u tom smislu jesu sledeće: nas još uvek nema, i to treba otvoreno i jasno reći, kao turističke destinacije na međunarodnom tržištu, jednostavno prepoznati nismo, iako imamo, naravno sve potencijale koje nam idu u prilog tome; imamo jednu potpuno nesređenu, gotovo neartikulisanu prostornu urbanističku regulativu, koja jede sve oko sebe. Neću ovde širiti temu, pa govoriti o nekim drugim problemima, koji se tiču, recimo, državnog premera i katastra. Zatim, imamo ne fleksibilan, neefikasan sistem zapošljavanja, nedovoljnu obrazovanost i ovim izmenama i dopunama upravo se čini značajan pomak ka tome da jednostavno u domenu turizma obitavaju oni ljudi koji poseduju dovoljno znanja, imaju dovoljno obrazovnog kapaciteta i stručnih kvalifikacija da se bave poslovima koji su i navedeni u samom zakonu. Zatim, imamo ograničenost pristupa u smislu nedovoljnog broja, recimo funkcionalnih aerodroma, ne posedujemo nisko-budžetne avio prevoznike, niti činimo bilo šta po tom pitanju.

Imamo, naravno, jedan sveopšti, u najmanju ruku, javašluk i u drumskom i u železničkom i u rečnom saobraćaju. Mogli smo, recimo da vidimo kako se letos, u jeku turističke sezone, obavljaju, recimo, radovi na auto-putu, kako se zatvaraju deonice, kako se stvaraju gužve, kako besne turisti koji prolaze kroz zemlju Srbiju, kao tranzitnu zemlju, odlazeći na more, recimo u Grčku. Ukoliko se opredelite da boravite i da za svoj odmor izaberete neko od naših mesta koje je prilično, da kažem, ne pristupačno, onda dolazite u dilemu da li će vam pre zbog stanja naše infrastrukture, ovde govorim u prvom redu o drumskom saobraćaju, otpasti točak na automobilu ili se pomeriti bubreg.

U kontekstu cilja razvoja turizma u našoj zemlji, naša infrastruktura, kao što sam već pomenula, nije onakva kakva bi trebala da bude i ni na koji način ne može doprineti onome što se naziva obezbeđenje razvoja pozitivne međunarodne slike.

Na ovom mestu moram da ukažem na nešto što sam čula pre par dana, a vezano je za turizam. Naravno, ovde u našem komšiluku, u ulici Dečanskoj, išla sam iza grupe turista iz Francuske, vodio ih je turistički vodič i čula sam vrlo jasno vodiča kako im kaže, budući da su izlazili iz Istorijskog muzeja Srbije, pokazao bih ja vama i Narodni muzej, nego je on zatvoren 12 godina i sve vlasti u Srbiji 12 godina govore kako će nešto učiniti po tom pitanju, ali eto ništa ne čine, tako da znate i ovo je slika našeg glavnog grada, dobrodošli u Srbiju. Mislim da to nije nešto što bilo koji stranac, posetilac u glavnom gradu treba da čuje, ali nažalost to je istina i to nikako nije slika i nije ništa reprezentativno što bi trebalo da predstavlja deo našeg kulturnog turizma u Srbiji.

Kada sam već spomenula nedovoljno obrazovanje , značajne pomake u cilju koje se čine predloženim izmenama i dopunama, dobro je što se propisuje obaveza u pogledu stručne spreme i radnog iskustva za direktore turističke organizacije, jer je pojava nestručnih kadrova, koje sam pomenula, toliko upadljiva, toliko očigledna, i to ne samo u domenu turizma, već u svakoj sferi našeg društvenog života da pothitno nameće preuzimanje aktivnih mera kako bi se to sprečilo za ubuduće.

Dobro je što se striktno propisuju uslovi pod kojima se putovanja mogu realizovati od strane sindikalnih organizacija. To je nešto što ste i vi u toku uvodnog izlaganja već napomenuli, ali i drugih udruženja i drugih organizacija, budući da je bilo dosta zloupotreba u proteklom periodu po tom pitanju.

Ovlašćenim inspekcijskim organima poveren je deo nadzora nad primenom samog zakona i u tom cilju je izvršena preraspodela prava, obaveza i ovlašćenja inspekcijskih službi. To predstavlja jedno od dobrih rešenja čime se ostvaruje veća i teritorijalna pokrivenost, ali se pojačava kontrola naplate i uplate izvornih prihoda jedinica lokalne samouprave.

Već neko vreme unazad mogli smo po medijima, kada je najavljivan predlog izmena i dopuna o kojima danas raspravljamo, čuti da u budžetu za razvoj turizma u Srbiji, naravno, nije sporan, postoje dovoljna sredstva za tako nešto. Mislim da novca u budžetu za tako nešto nema, ali dobro, tu ste da me demantujete. Ukoliko ima, onda se postavlja pitanje – zašto u zemlji u kojoj se uvode mere štednje, kako je moguće da imamo novca za razvoj turizma, a sa druge strane smanjujemo penzije penzionerima i smanjujemo plate?

Procenjeno je da će pozitivni efekti zakona na građane privredu u budžet Republike Srbije budžet, a jedinica lokalne samouprave daleko prevazići troškove koje će njegova primena stvoriti. Ja bih naravno volela da ovako nešto bude ostvareno ali izražavam svoju sumnju i zabrinutost jer se ne može koncipirati turizam kao uzročnik privrednog razvoja. Upravo je suprotno, privredni razvoj je taj koji određuje dinamiku razvoja turizma i to nije samo u nedovoljno razvijenim zemljama kojim mi svakako pripadamo, nego i u razvijenim zemljama.

Što se tiče preduslova za uvođenje turističkih klastera, treba naglasiti da je upravo turistička konkurentnost se i stvara na nivou turističkih klastera, a ne kako se vrlo često to pogrešno i misli i nameće na jednom nacionalnom nivou. Suštinski, danas se više u ozbiljnim zemljama i ne govori o turistički konkurentnim državama, već se govori o državama koje poseduju manje ili više konkurentne turističke klastere.

Predložene izmene i dopune jesu rezultat javne rasprave na kojoj su učestvovali, odazvali se ili svoje učešće, naravno, zauzeli brojni akteri, a po završetku te javne rasprave organizovano je i nekoliko sastanaka koji su i stvorili potrebu za njihovim održavanjem čime je zapravo resorno ministarstvo kao predlagač ovih izmena i dopuna pokazalo da ima sluha da uvaži potrebe svih onih koji predlože predloge, a ti predlozi se ocene kao celishodni, kao ispravni, kao jedna dobra rešenja i kao stručna rešenje i uistinu predstavljaju ista takva rešenja poput predloga predstavnika Udruženja seoskih turističkih domaćinstava i Kamping asocijacije Srbije da se i u okviru kategorisanog seoskog turističkog domaćinstva upravo domaćinima i omogući pružanje usluga smeštaja na otvorenom. Ovo je samo jedan od primera kako ministarstvo jednostavno je osetilo potrebu da uvaži sve ono što se pokaže kao dobro rešenje, zavisno od predlagača koji su ih ponudili.

Ja se nadam da su bar neki od navedenih podzakonskih akata koji su neophodni za sprovođenje ovog zakona i u praksi već spremni ili su već u fazi izrade, budući da treba napomenuti da smo svedoci da se neki zakoni u zemlji Srbiji nisu primenjivali zato što nikada nisu doneti podzakonski akti od kojih bi zavisila njihova primena.

Neophodnost podsticanja razvoja turizma svakako predstavlja rešenje kojim se obezbeđuju sredstva za učešće u finansiranju promotivnih aktivnosti turističkih destinacija i turističkih mesta što je preko potrebno, kao naravno i turističko kulturnih i turističkih manifestacija i u zemlji, ali i u inostranstvu i programa edukacije i usavršavanja veština zaposlenih upravo u turizmu.

Promocija turističkih vrednosti Srbije, put preciziranja pojma u ovim predloženim izmenama i dopunama, obezbeđivanje informativno propagandnog materijala konačno nalazi svoje određenje i to predstavlja da prilično dobro rešenje. I novina u pogledu dužnosti preciziranja svih podataka za programe putovanja za turističke agencije najzad je našla svoje mesto, a sve u skladu sa direktivom koja je već više puta i spomenuta u ovoj raspravi.

Zasigurno je da ima sijaset dobrih rešenja koja neću posebno napominjati budući da nam preostaje i rasprava u pojedinostima po amandmanima koji su podneti. Ja se naravno nadam, da ukoliko pak izostane ostvarenje onoga što je jednostavno i definisano kao prioritetni zadatak upravo predloženih izmena i dopuna, a to je na prvom mestu smanjenje sive ekonomije koja je sveprisutno i na planu turizma i na svakom planu naše zemlje, onda ove izmene i dopune, ako ništa drugo bar stvore jedno pogodno tlo i sigurno predstavljaju jedan korak dalje ka podizanju svesti svih nas, građana Republike Srbije o potrebi njenog iskorenjavanja, jer bez toga je nemoguće da se stvore uslovi koji bi doprineli daljem razvoju turizma u našoj zemlji.

Naravno, u danu za glasanje, budući da sam već spomenula da ovako predložene izmene predstavljaju dobro zakonsko rešenje, DHSS-SPO glasaće za isti, kao i za preostale tačke u ovoj načelnoj raspravi. Hvala.

Hvala.
Samo ću se nadovezati na ono što je izrečeno, kako po amandmanu doktora Veselinovića, tako i amandmanu koji je sličan ovom o kome upravo raspravljamo, a to je gospodina Neđe Jovanovića.
Moram da naglasim da u svakoj evropskoj državi, kada govorimo o visini naknade koja se utvrđuje za nešto, onda se to vrši na osnovu procene sudskih veštaka. To je stav naše sudske prakse i to je nepobitno tako utvrđeno, a sudska praksa naša i ukoliko nije formalan izvor prava, a nije formalan, jeste nešto što će se u narednom periodu svakako promeniti.
Sa druge strane, ovde je slična situacija kao one situacije koje smo imali kada smo raspravljali o „Beogradu na vodi“, pa je tamo isto u jednoj odredbi navedeno da procenu tržišne vrednosti zemljišta vrši poreska uprava. Ja sam podnela amandman na takav jedan član pa Grad Beograd nije hteo da prihvati amandman, ali je zato ministar Vujović hteo da prihvati amandman i dao mi za pravo da procenu tržišne vrednosti apsolutno svuda u svetu, a tako bi trebalo da bude i u našoj zemlji, ukoliko mi sebe smatramo delom sveta, treba da vrše jednostavno odgovarajući veštaci, jer upravo to je predmet veštačenja i to je zadatak njihove struke. To je razlog zašto oni postoje i upravo razlog jeste da se u ovakvom jednom amandmanu visinu naknade za konverziju utvrđuje, može utvrđivati, organ jedinice lokalne samouprave, ali samo na osnovu onoga što kaže veštak odgovarajuće struke. Zahvaljujem.

Hvala. Samo bih nešto dodala, budući da je kolega Jovanović već izneo zapravo dobar deo onoga iz kog razloga bi trebalo usvojiti jedan od ovih amandmana, ali ne samo usvojiti, ličnog sam stava da je trebalo zauzeti jedno kompromisno rešenje između amandmana koji je podneo gospodin Jovanović i sa kojim tekstom se apsolutno slažem budući da dolazimo iz iste profesije, ali sa druge strane i deo amandmana koji je podneo kolega Veselinović.
Naime, moram da kažem, da budući da se ovde spomenulo pitanje procene tržišne vrednosti građevinskog zemljišta od strane poreske uprave i sa druge strane ono što smatram prihvatljivijim, a to je da promenu vrši isključivo veštak odgovarajuće struke, izražavam svoju bojazan u tom smislu. Ukoliko ovo rešenje ostane u obliku u kome jeste, a ostaće nesumnjivo pošto amandmani nisu prihvaćeni koji su na ovaj član Predloga zakona podneli, izražavam bojazan u tom smislu da ukoliko se po ovakvom rešenju neko nađe za shodno da postavi pitanje ustavnosti ovakvog predloženog rešenja, te podnese jednu ustavnu žalbu, a ta ustavna žalba, recimo, bude usvojena od strane suda, rizikuje se da će biti veliki broj podnosilaca ustavnih žalbi. U krajnjoj konsekvenci onda će posledice toga našta su građani bili iznuđeni snositi samo država i to tako što će morati da plaća silne troškove.
Opet spominjem da je ovako nešto već bio predmet rasprave kada smo raspravljali o „Beogradu na vodi“ i mislim da je ministar Vujović sa tim bio saglasan, takođe i ministar Selaković sa tim bio saglasan, uvažavajući činjenicu da se procena tržišne vrednosti može vršiti samo od strane određenog veštaka, jer to je neupitno i samo takvo rešenje jednostavno neće nametnuti potrebe ispitivanja ocene ustavnosti.
Dakle, ovo ne sme samo da se posmatra kao neki tekst odredbe zakona, kao nešto što ćemo čitati, ovo moramo da posmatramo i sa praktične strane, to jest posledice koje će ovakva odredba zakona proizvesti u svakodnevnom životu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.
Naime, članom 6. Predloga zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu za naknadu, predviđeni su posebni slučajevi u kojima se ne može ostvariti pravo na konverziju, odnosno kada se ne primenjuju odredbe ovog zakona.
Na ovom mestu moram pročitati deo obrazloženja odluke Ustavnog suda kojom je član 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji proglašen neustavnima, koji i te kako ima veze sa odredbom zapravo sa članom zakona na koji sam podnela amandman i gde sam predvidela brisanje stavova 2. i 3. upravo ovog spornog člana, po meni zapravo i najspornijeg člana ovog predloga zakona.
Naime, deo obrazloženja odluke Ustavnog suda glasi, ovlašćenje zakonodavnog organa da propiše uslove za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu u pravo svojine, obuhvata prema shvatanju suda i ovlašćenje da propiše i određene pogodnosti za navedenu konverziju.
S obzirom na izneto, Ustavni sud konstatuje da je zakonodavac propisujući Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, osporenu pogodnost kod obračuna visine naknade za konverziju građevinskog zemljišta istakao jedan interes za davanje ove pogodnosti nosiocima prava korišćenja na zemljištu, koji je zasnovan na generalnoj proceni da donošenjem ovog zakona treba da se stvori osnov, između ostalog, za proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade i to je suština onoga što želim istaći, čime se omogućava privođenje građevinskog zemljišta nameni izgradnje objekata u skladu sa planskim dokumentom i istovremeno doprinosi racionalnom korišćenju građevinskog zemljišta.
Međutim, sloboda zakonodavca da utvrdi postojanje javnog interesa, zadavanje pogodnosti kod obračuna visine naknade za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu ne znači da država na osnovu svoje slobodne procene može donositi zakon po sopstvenom nahođenju, kojim bi proizvoljno propisala navedene pogodnosti, već je zakonodavac ograničen Ustavom, itd, navodi se u odluci Ustavnog suda od 2013. godine kojim je neustavnim oglašen član 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji.
Predvidela sam ovim amandmanom brisanje članova 2. i 3. iz sledećih razloga, stava zapravo 2. i 3, zato što predloženi ovako kako jesu nisu ništa drugo do protivustavni.
Potpuno osnovano može se postaviti pitanje njihove ustavnosti i kada bi se postavilo pitanje njihove ustavnosti, bili bi oglašeni neustavni? Aamandman se nije prihvatio, već je odbijen. Postiže se u suštini sledeće. U prikrivenom obliku, kao što sam rekla, dakle, u potpuno prikrivenom obliku, na ovaj način, na način kako je to formulisano, zapravo, upravo se uvodi mogućnost kupcima preduzeća iz privatizacije da steknu pravo na građevinskom zemljištu bez naknade, a što je upravo predmet ocene Ustavnog suda, čiji sam deo obrazloženja i pročitala.
Ovde je zapravo suština u tome da je ista mogućnost predviđena za sva preduzeća koja su kupljena pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, da kupci preduzeća iz privatizacija, kada plaćaju kao naknadu za konverziju, imaju pravo da im se od vrednosti zemljišta odbije plaćena vrednost imovine prilikom privatizacije i takvo rešenje nije ništa drugo do neustavno, i to neustavno rešenje zapravo ostaje u ovako sadržanoj predloženoj odredbi zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo, moram se složiti, naravno, i sa izlaganjem koleginice Čomić na ovom mestu, ali, naravno, i sa izlaganjem uvaženog gospodina Jovanovića. Ovde se spominje da neko ne zna da tumači odluke Ustavnog suda, što je apsolutno neprihvatljivo i neprimereno, jer onaj koji poseduje u svojim rukama tu odluku Ustavnog suda ne treba samo da je čita, već upravo treba da je tumači. Takođe, ne treba samo da se poziva na delove obrazloženja koji u toj ustavnoj odluci stoje, donete od strane Ustavnog suda, nego onda, ako ćemo biti potpuno iskreni pa ovde govoriti potpunu istinu, onda treba da se pročita lepo i dispozitiv te takve jedne odluke.
Da se ne bi ponavljala, s obzirom na sve ono što sam navela, a rekla sam da će ovo biti neustavno, u to sam sasvim sigurna, u Odluci Ustavnog suda, objavljenoj u „Službenom glasniku“, kaže se sledeće (ne čitam obrazloženje, nego čitam dispozitiv odluke) - Utvrđuje se da odredba člana 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, „Službeni glasnik Republike Srbije“, da ne nabrajam sve brojeve, znači integralni tekst sa svim ostalim naknadnim izmenama i dopunama odluka Ustavnog suda, u delu koji glasi – troškovi pribavljanja prava korišćenja građevinskog zemljišta obuhvataju u smislu ovog zakona ukupnu revalorizovanu cenu kapitala, odnosno imovine isplaćene u postupku privatizacije, odnosno ukupnu revalorizovanu cenu isplaćenu za imovinu ili deo imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u stečajnom ili izvršnom postupku, kao i druge stvarne troškove, nije u saglasnosti sa Ustavom. Stav 2. – Odbija se zahtev za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 105. i 106. Zakona iz tačke 1. Tri – Ukida se mera obustave izvršenja pojedinačnog akta ili radnje koja je preuzeta na osnovu odredaba člana 103. stav 1. i člana 105. i 106. Zakona i tačke 1. Ovo je dispozitiv navedene odluke. Obrazloženje je opširno, može se uvek izvršiti, a može se isto tako pročitati.
Šta je suština? Opet ću se ponoviti. Na ovaj način odredbom u ovom predlogu zakona suština ovakve odredbe nije ništa drugo do suština odluke koja je proglašena neustavnom. Znači, pročitajte prvo dispozitiv, pa pročitajte obrazloženja. Ne okrivljujte ovde nekoga da ne zna ili da na pogrešan način tumači, posebno ne ljude koji dolaze iz oblasti pravosuđa i znaju da tumače, jer vrlo dobro i podnose predloge za ocenu ustavnosti, ali isto tako i vrlo često se njihove ustavne žalbe usvajaju itd. Ovde se na prikriveni način ovakvom zakonskom odredbom krije suština koja je proglašena neustavnom. To je suština svega. Pitajte koga god hoćete, pitajte sudije Ustavnog suda i isto će vam reći. Ako se postavi pitanje ocene ustavnosti ovakve odredbe zakona, nisam sigurna da će se odbiti, već sam sigurna da će se usvojiti kao neustavna. I, šta ćemo onda? Onda ćemo opet doći u situaciju da se opet ovde sastajemo, da zakonodavac opet nije uradio svoj deo posla kako treba, što se navodi u obrazloženju ovakve jedne odluke, pa hajdemo opet da menjamo i da pristupamo nekakvim izmenama i dopunama.
Mislim da stvari ne treba raditi površno. Ako već imamo mogućnost da usvojimo Predlog zakona u što prihvatljivijem obliku, sa što efikasnijim rešenjima, mislim da to treba da uradimo odmah i treba da uradimo sada, ne u nekom kasnijem periodu, kada se setimo da, eto, možda smo mogli, ali tada nismo, zato što neki nisu znali da tumače ustavne odredbe. Zapravo, ispostaviće se da su znali da tumače i te kako dobro, da opet dolazimo u situaciju da se ovde nalazimo i da kažemo - pa, eto, ta je odredba proglašena neustavnom od strane odluke Ustavnog suda, hajdemo sada da pristupimo izmenama i dopunama ovog zakona, za koji sam opet sigurna, naravno, da će se usvojiti.
Ali, apelujem još jednom, pogledajte, pročitajte kako dispozitiv, tako i obrazloženje odluke Ustavnog suda. Pogledajte opet, i to u svom integralnom tekstu, i Zakon o planiranju i izgradnji i sve kasnije izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji. Pročitajte. Nije dovoljno samo pročitati član, ovaj sporni član Predloga zakona, već shvatiti njegovu suštinu, a suština nije ništa drugo do protivustavna i njegova suština već i obrazloženje ovakvog maltene identičnog člana koji ovde imamo pred nama proglašen je neustavnim. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Što se tiče konkretnog amandmana mislim da je rešenje iz Predloga zakona u ovom slučaju potpunije tim pre što kada uopšte govorimo o umanjenju tržišne vrednosti i neizgrađenog građevinskog zemljišta, upravo ta umanjena vrednost mora se zapravo dati određenoj kategoriji lica, u ovom slučaju ukoliko se građevinsko zemljište nalazi na teritoriji jedinica lokalne samouprave za koju je utvrđeno da se radi o nedovoljno razvijenoj jedinici lokalne samouprave, itd, da ne čitam sve stavove ovog navedenog člana.
Mislim da se time posredno i zapravo obezbeđuje određena pravičnost koja je naravno, čije je na čelu zapravo u ovakvom jednom zakonu mora da nađe svoje mesto i svoju primenu.
Osim toga, ovako predloženim rešenjem zaštićeni su i svi oni koji smatraju da zapravo pitanje konverzije može da dira u prava koja se tiču vraćanja oduzete imovine, te se tako u svom stavu 3. ovog člana navodi da procenat, zapravo u stavu 2. navodi da se umanjenje ne odnosi na tržišnu vrednost građevinskog zemljišta za koji je podnet zahtev za vraćanje imovine, a u skladu sa propisima kojima se uređuje povraćaj oduzete imovine. Mislim da u ovom slučaju amandman ne treba prihvatiti, ali zato treba zadržati ovo rešenje.
Na ovom mestu, takođe, moram da kažem da, budući da se osećam i ja prozvanom, jer sam se ovde pozivala na odluku Ustavnog suda i to sam učinila i prva prilikom svog izlaganja u raspravi u načelu, ovde se niko ne poziva na odluku koja je nepostojeća i koja tek treba da bude doneta. Odluka Ustavnog suda postoji. Ona je vrlo jasna, može se apsolutno pročitati, a odluka Ustavnog suda treba da bude ovde obavezujuća za sve i ona mora da se poštuje i ona treba da bude apel narodnim poslanicima, ne zapravo apel, nego obaveza da ukoliko pomisle da se ogreše na ono što je taksativno nabrojano, a nabrojano je mnogo toga, kako u dispozitivu, tako i u obrazloženju navedene odluke Ustavnog suda, da će biti u situaciji da se opet ocenjuje i procenjuje njegova ustavnost.
Dakle, ovde se niko ne krije iza nečeg što nije doneto. Ovde se neko poziva na nešto što je već doneto i što treba da bude apsolutno pravno obavezujuće za nas kao narodne poslanike.
S druge strane, to što ljudi koji dolaze iz pravosuđa, recimo, konkretno iz advokature, možda imaju bolju procenu da li će nešto potencijalno biti proglašeno neustavnim, to je apsolutno prirodno i to nigde nije čudno, ni kod nas, ni bilo u kojoj drugoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.
Drago mi je što je predlagač razumeo potrebu da tekst amandmana postane sastavni deo ovog Predloga zakona i pored toga, budući da tekst amandmana svi imaju pred sobom, neću čitati, ali ono što je suštinska potreba i što su mnogi građani izrazili svoju zabrinutost, a pri tome, radi se o imovini koja im je nacionalizovana i koja je predmet postupka pred Agencijom za restituciju, suština ovog amandmana jeste da ukoliko je jedna ista parcela i predmet zahteva u postupku po konverziji, predmet zahteva u postupku restitucije, mora se doneti zaključak o prekidu postupka u konverziji sve dok pravosnažno ne bude okončan postupak vraćanja oduzete imovine. Na kraju krajeva, smatram da je ovakvo rešenje upotpunilo predložen tekst ovog Predloga zakona. Još jednom, hvala predlagaču na njegovom usvajanju.

Hvala poštovani predsedavajući.
Naime, razlog zbog kog se ovaj amandman ne prihvata, kako se to navodi u obrazloženju, jeste da se on ne prihvati iz razloga navedenih za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Zorana Živkovića na isti član Predloga zakona.
Naime, ovde se radi što sam predložila da se u ovom članu 13. i njegovom stavu 4. tačke 2) i 3) brišu. Dakle, radi se o alternativno postavljenim sredstvima obezbeđenja. Tačka 2) koja glasi – hipoteka na objektu koji vredi najmanje 30% više od ukupnog iznosa nedospelih rata u korist Republike Srbije, AP ili jedinice lokalne samouprave i tačka 3) – bezdržavinska zaloga na pokretnim stvarima u skladu sa propisom kojim se uređuje založno pravno na pokretnim stvarima upisanim u registar.
Mislim da se ovde trebalo zauzeti neko drugo rešenje. Prihvatam da možda amandmani su i trebalo da budu naravno ne prihvaćeni kao što jesu, ali ovde koje se obrazloženje daje navodi se da moj amandman nije prihvaćen iz razloga koji su dati u obrazloženju za neprihvatanje amandmana kolege Zorana Živkovića, da bi bilo onemogućeno dostavljanje obezbeđenja plaćanja, kada se plaćanje vrši na rate što bi izazvalo štetne posledice za vlasnike građevinskog zemljišta u javnoj svojini.
Ja ovaj član 13. kao ni bilo koji član ne mogu da posmatram izolovano, već volim da ga posmatram u sadejstvu sa ostalim narednim članovima, prvenstveno u ovom slučaju sa članom 17. koji reguliše upis prava svojine u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima.
Šta je ono što je meni lično najspornije i što mislim da se na bolji način moglo urediti? Kao što sam već istakla u raspravi u načelu sticanje prava svojine kod nas je vezano za uknjižbu. U članu 17. vi zaprao propisujete da se za upis, dakle, za sticanje prava svojine dovoljna je potvrda nadležnog organa o uplati prve rate.
Smatram da to nije dovoljno, bar ne na ovaj način kako su po ovim tačkama definisana sredstva obezbeđenja alternativno postavljena koja sam pročitala i iz tog razloga. Dakle, lice koje nije platilo punu cenu ono se faktički kreditira, i nije ništa drugo do kreditiranje. Zamislite situaciju, ako je na ovaj način položio neko sredstva obezbeđenja ovako kako su ona postavljena u predloženom rešenju, šta će biti ukoliko on tu parcelu odmah proda i kasnije prestane da plaća utvrđenu naknadu, a sredstva obezbeđenja u vidu hipoteke ovako postavljene i bezdržavinske zaloge, koji ni na koji način i sigurnost njene naplate ne možete obezbediti, jer apsolutno nema šta će onda u takvoj situaciji biti?
Tim pre što ovo može opet da se dovede u vezu sa onim što je predviđeno i u ostalim članovima ovog Predloga zakona, prvenstveno mislim na insistiranju da će 50% pribavljenih sredstava konverzije ići u Fond za restituciju. Dozvoljavam da možda da ovakvu odredbu nije trebalo brisati kako sam ja predložila, ali mislim da je postojao neki drugačiji modalitet gde se na bolji način moglo obezbediti alternativno postavljena sredstva obezbeđenja.
Ne govorim bezneopozivoj bankarskoj garanciji, ona mi je potpuno jasna ovako kako je definisana i opredeljena, ali sporna mi je hipoteka i bezdržavinska zaluga, a iz razloga koji sam napomenula jer ukoliko pogledate sada dejstvo čl. 13. i 14. jasno je da to jednostavno neće funkcionisati, bar proizvešće zasigurno probleme u praksi. Zahvaljujem.

Hvala poštovana predsednice.
Uvažena ministarka sa saradnicima, kolege i koleginice, danas naravno raspravljamo o zakonu za koji sam lično mislila da će se u nekim ranijim periodima već doneti i stupiti na pravnu snagu.
Cilj svakako ovog Predloga zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu za naknadu jeste činjenica, odnosno definitivno jeste uređenje svojinskih odnosa na građevinskom zemljištu u našoj zemlji. Do sada kada god se govorilo o pitanju konverzije zemljišta, svi modaliteti koji su predlagani, apsolutno nisu dali rezultate.
Ovaj zakon bavi se subjektima privatizacije, stečaja, izvršenja, sportskim društvima, udruženjima građana, preduzećima u restrukturiranju i time se treba jasno reći, ne odnosi na najveći broj građana koji svoje pravo na vlasništvo nad zemljištem ostvaruju bez naknade, a sve shodno Zakonu o planiranju i izgradnji.
Na ovom mestu treba napomenuti da su sve bivše zemlje SFRJ u procesu tranzicije izvršile konverziju i to bez ikakve naknade. Slovenija, Hrvatska i Makedonija prvo su rešile svoja svojinska pitanja, jer su našle za shodno da to treba da bude osnov od koga treba krenuti, pa su tek onda pristupile procesu privatizacije.
Mi smo krenuli obrnutim redom. Mi smo prvo privatizovali sve što se moglo privatizovati, a onda smo se eto gle naknadne pameti, setili da je trebalo konačno da uredimo svojinske odnose u našoj zemlji i to je upravo naš najveći problem i nije prvi put, prvi put u ovoj materiji, ali zasigurno ne prvi put da se kod nas tako nešto dešava.
Jedan od, rekla bih, decenijskih problema oko kojih je sa jedne strane uvek izostajao kompromis, a sa druge strane ma kako god bilo njegovo zakonsko okrilje, uvek će neko dovoditi u pitanje njegovu pravičnost, jeste upravo problem konverzije o kome danas raspravljamo.
Konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine, ma koliko ja lično želela da to bude stručne prirode, zadržava svoj politički karakter. Kažem zadržava jer nismo jedini, nismo jedina zemlja u kome je tako nešto i taj politički primat jednostavno odnosi prevagu. U prilog tome govori činjenica da su se vlasti menjale u našoj zemlji, da je taj problem ostajao nerešen, da je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije, o čijem tekstu mislim šta mislim, a neću na ovom mestu govoriti o tome, nekom drugom prilikom nadam se da će biti izmenjen. Kakav god on bio, ustavna kategorija prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu jednostavno njime nije predviđena.
Upravo zbog toga, mnogi strani investitori recimo čekajući da otpočnu izgradnju na primer fabrike, odustajali su od otvaranja na primer pogona zbog nerešene situacije sa zemljištem. Taj problem imali smo i 2006. godine kada je donet Ustav, još uvek na moju žalost važeći. Godine 2009. kada je donet Zakon o izgradnji i planiranju putem kog je institut konverzije i uveden, a kasnije ćemo videti da su neke njegove odredbe oglašene neustavnim od strane Ustavnog suda Srbije. Taj problem smo imali i nakon stupanja na snagu pomenutog zakona, taj problem smo imali i juče, taj problem smo imali i prošle godine, itd.
Čini mi se da ukoliko se neke odredbe ovog zakona, a mislim da delim zapravo bojazan koju je ovde istakao i gospodin Jovanović upravo po određenim pitanjima koja se tiču restitucije na nešto drugačiji način ne urede, bilo tako što ćete vi predložiti, odnosno resorni odbor, bilo tako što će biti usvojeni određeni amandmani koji daju jedna potpunija zakonska rešenja, ponovo dolazimo na teret da se određena pitanja mogu osporavati, a o tome ću nešto više u naravno daljem toku svog izlaganja.
Treba napomenuti i to da smo dugo imali oprečne stavove. Da li će kupci preduzeća moći da steknu svojinu na atraktivnim lokacijama za gradnju po prvobitnoj ceni po kojoj su kupili preduzeće i to smo čuli ovde od strane nekih ovlašćenih predlagača, da li će pak ta cena po kojoj su kupili biti umanjena za vrednost uloženih sredstava ili će oni pak morati da plate stopostotnu tržišnu vrednost tog zemljišta.
Ovim predlogom o kome danas raspravljamo, dat je odgovor na to pitanje tako što u svom članu 2. propisuje da pravo na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu se vrši uz plaćanje tržišne vrednosti tog zemljišta, zadržavajući naravno mogućnost da se pod određenim uslovima koji su opet taksativno navedeni ovim Predlogom zakona , dođe do umanjenja tržišne vrednosti.
Na prvom mestu, ono što moram da napomenem jeste, a što mnogi građani su postavili kao pitanje – šta ćemo sa restitucijom? Da li će recimo o mom zahtevu za povraćaj imovine prvo biti doneta odluka u postupku pred Agencijom za restituciju, pa će recimo to moje zemljište doći pod udar Zakona o konverziji? Ovo dajem kao primer, ali građani ovo pitanje postavljaju.
Na prvom mestu, moram i da istaknem činjenicu da ono što je meni sporno, jeste upravo odredba koju ste i vi sami pročitali, a koja glasi zapravo da prava koja su stečena po ovom zakonu neće dirati, odnosno neće ograničavati prava koja su u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Mislim da upravo ovakva formulacija je nespretno data. Ona jednostavno ignoriše restituciju, jer na ovaj način moglo bi se postaviti pitanje da li bi ta, u slučaju svoje suprotnosti, odredba glasila da prava koja nisu stečena na osnovu ovog zakona, ograničavaju pravo u postupku pred Agencijom za restituciju.
Naime, na ovaj način ovako kako je to interpretirano, recimo podnosioci zahteva za restituciju oduzete imovine, a o čijim zahtevima do dana kada ovaj zakon bude stupio na pravnu snagu, još uvek nije odlučen, čini mi se da se dovode u neravnopravni položaj sa ljudima o čijim zahtevima je u postupku pred Agencijom za restituciju odlučeno, koji su stekli neka prava za razliku od onih koji ta prava tek treba da steknu.
Naime, ovim se uzima u obzir da je ovim zakonom, bar na način na koji je formulisano, uzimaju se u obzir samo stečajna prava, a moje pitanje a šta ako ta prava tek treba da se steknu, a u ovom momentu još uvek stečena nisu?
Šta je posledica ukoliko se ostane pri ovakvom stavu, a koji se prožima i kroz neke sledeće odredbe ovog Predloga zakona? To je ignorisanje restitucije na jedan prividan način, zapravo uslovljavanje da građanima koji su podneli zahtev za povraćaj imovine, prihvatanje novčane nadoknade a ne naturalne restitucije na kojoj treba da se insistira. Slažem se da se ovim ne rešava, zakonom ne regulišu pitanja restitucije, ali ima veze, pominje se u nekoliko svojih odredaba i ta naturalna restitucija zapravo predstavlja načelo u Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, a složićete se da bez naturalnog vraćanja opet se vraćamo na ovo pitanje, kako se i da li, dakle bez naturalnog vraćanja, uopšte poštuje privatna svojina u našoj zemlji?
U skladu sa navedenim i opet po ovom pitanju koje je povezano, smatram da, recimo, i član 11. ovog Predloga zakona o kom raspravljamo u stavu 1. nekako ostaje nedorečen ili nedovršen, kako god želite. Tako smatram da iza reči „svi propisani dokazi“ trebalo bi upravo u cilju poštovanja restitucije da navedete i nastavak, koji bi otprilike glasio - a i po službenoj dužnosti pribavlja od Agencije za restituciju potvrdu da parcela koja je predmet zahteva za konverziju nije u postupku restitucije. Mislim da tako nešto eksplicitno treba navesti, da bi se pokazala dobra volja poštovanja zakona koji su već na našoj pravnoj snazi. Time se moraju otkloniti sve nedoumice, a da bi to imalo smisla, mislim da treba dovršiti upravo na ovaj način kako sam rekla, i u suprotnom, ukoliko se ostavi ovakva odredba, ona može voditi najrazličitijim mogućim tumačenjima.
Takođe, mislim da bi ovde trebalo dopuniti ovaj član, gde bi se ubacio jedan dopunski stav, koji bi glasio - opet u cilju zaštite one kategorije lica na koje se već primenjuje upravo Zakon o vraćanju oduzet imovine, a to je da ukoliko nadležni organ utvrdi da je parcela koja je predmet zahteva u postupku restitucije, dužan je da bez odlaganja donese zaključak o prekidu postupka konverzije, a dok se pravosnažno ne okonča postupak restitucije.
Dalje, ovo samo naglašavam sve one članove za koje mislim da zahtevaju, i naravno, ima se vremena da se na jedan bolji način normiraju. Shodno tome, članom 6. ovog Predloga zakona normiraju se posebni slučajevi u kojima se ne može ostvariti pravo na konverziju, odnosno kada se ne primenjuju odredbe ovog zakona, pa tako stav 2. ovog člana 6. glasi: „odredbe ovog zakona ne odnose se na imovinu kupljenu u postupku javnog oglašavanja po tržišnim uslovima, koja obuhvata pravo svojine na objektu sa pripadajućim pravom korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u skladu sa posebnim zakonima, a pre zaključenja ugovora o kupovini imovine, odnosno dela imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje privatizacija do dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, kao ni imovinu koja je po okončanom postupku privatizacije teretnim, pravnim poslom stečena od subjekta privatizacije do dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, koja obuhvata pravo svojine na objektima i pravo korišćenja na građevinskom zemljištu“.
Vidite, ja sam pravnik po obrazovanju, advokat po vokaciji, iskreno, jako mi je teško da razumem šta se ovako dugim članom želelo reći. Mi ovde ne donosimo zakone da bi bili jasni vama, da bi bili jasni meni i ostalim kolegama ovde prisutnim, već da bi bili razumljivi apsolutno svim građanima Srbije, a sigurna sam da više od polovine građana Srbije ovakav jedan član ne bi razumeo. Konfuzan je ili je trebalo da bude znatno kraći ili pak izdeljen po članovima, stavovima itd.
Dalje, imamo njegov stav 3. koji glasi:“ u slučaju stava 2. ovog člana primenjuju se odredbe Zakona o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade“.
Mišljenja sam da ova dva stava treba obrisati ili bar drastično izmeniti, da ne bi ostalo u obliku u kome se ona nalazi, bar ovako predložen. Ovim se zapravo krije jedna potencijalna opasnost, bar je ja tako tumačim, možda i pogrešno tumačim, ali to je moje pravo, da se na mala vrata i to u vešto prikrivenom obliku, ali u nedovoljno prikrivenom, jer ako sam ja to primetila, mogli su to primetiti i mnogi drugi, da se upravo uvodi mogućnost kupcima preduzeća iz privatizacije da steknu pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade, a to je, kao što ste i sami naveli, bilo predmet ocene Ustavnog suda Republike Srbije.
Ovde je zapravo suština u tome što je ista mogućnost predviđena za sva preduzeća koja su kupljena pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, da kupci preduzeća iz privatizacije, kada plaćaju naknadu za konverziju imaju pravo da im se od vrednosti zemljišta odbije vrednost imovine prilikom privatizacije. Sećate se svi člana 103. stava 1. Zakona o planiranju i izgradnji, koji je proglašen neustavnim upravo odlukom Ustavnog suda. Tada je stav Ustavnog suda bio da ova preduzeća treba da plate punu tržišnu vrednost zemljišta kod konverzije i ukoliko ova odredba ostane u ovakvom obliku, opet činimo grešku i potenciramo, zapravo, otvaramo mogućnost da bude predmet ispitivanja ustavnosti pred Ustavnim sudom i onda opet dolazimo na isto, mogućnost da Ustavni sud donese odluku kojom se takva odredba proglašava neustavnom, pa onda u nekom narednom periodu hajmo sve opet iz početka, pa da menjamo odredbe zakona.
Mislim da treba još jednom ovo da pročitate, bar u celosti ovaj sporni član i videćete da je njegova suština zapravo već proglašena neustavnom i to odlukom Ustavnog suda koja je objavljena u „Službenom glasniku 98/2013“ od 8. novembra 2013. godine.
Naravno, ispred DHSS ovde sam amandmanski intervenisala, jer mislim da zakon koji ima dobar cilj i koji je dobro postavljen treba samo da dalje unapredi svoja rešenja kako bi svima koristio.
Što se tiče člana 13, moram da pročitam i taj član Predloga zakona i on glasi da naknada koja se tiče naknade za konverziju, koja se može plaćati u jednokratnom iznosu ili u 60 jednakih mesečnih rata, pa naknada se plaća u jednokratnom iznosu, podnosilac zahteva ima pravo na umanjenje u iznosu do 30% u odnosu na utvrđen iznos naknade itd, da ne čitam ceo ovaj član 13. Smatram da on, i to njegov član 4. i tačke 2), 3) i 5) treba brisati, dok član 17. predloženog rešenja, u obliku koji je pred nama, nije dovršen, te bi ga trebalo upotpuniti tako da taj eventualno novi član bi glasio da ukoliko se plaćanje naknade vrši na rate, onda nadležan organ za poslove državnog premera i katastra sa upisom prava svojine istovremeno upisuje hipoteku, naravno, u visini određene naknade za konverzije i to u korist Republike Srbije, AP, ili jedinica lokalne samouprave.
Mislim da je ovakva dopuna neophodna upravo iz razloga jer se zadržavanjem postojećeg rešenja otvaraju mogućnosti za zloupotrebe. Suština jeste u tome da se upravo daje obezbeđenje u vidu hipoteke ili zaloge na drugim nepokretnostima, a da se vrši uknjižba na osnovu prve rate.
Kako je sticanje svojine u našem pravu uvek vezano za uknjižbu, onda dolazimo do situacije, zapravo, da u ovakvom rešenju da lice koje nije platilo cenu, ono se faktički kreditira, ništa drugo, faktički se kreditira, jer on može tu parcelu, primera radi, da proda odmah, a zatim kasnije da prestane da plaća utvrđenu naknadu, a svi smo svedoci šta se i na kakve načine dešavalo kada su vršene procene kod zalaganja i kod hipoteka.
Što se tiče predviđanja bezdržavinske zaloge, mislim da je takvo rešenje apsolutno neprihvatljivo, jer postavljate pitanje kako ćete obezbediti sigurnost naplate. Tu je odgovor vrlo jednostavan. To ne možete obezbediti ni na koji način, jer takva sigurnost naplate jednostavno ne postoji. Ovo posebno s toga što se insistira na onome što je već ovde pominjano, a to je da će 50% sredstava pribavljenih konverzijom ići u Fond za restituciju. Naravno, i po ovom pitanju podnela sam amandman za koji mislim da je svrsishodan i da na bolji način reguliše ono o čemu sam upravo pričala.
Naravno, ovaj zakon ću u svakom slučaju podržati, jer konačno dolazimo do onoga što sam na samom početku i rekla, uređuju se svojinski odnosi koje smo trebali davno da uredimo.
Budući da mi je vreme pri kraju, što se tiče Predloga zakona o izmeni Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji, kada smo ovde raspravljali o tom Predlogu zakona i govorili o materiji kojom se on bavi, a to je upravo otklanjanje posledica poplava, i tada sam govorila da je ovaj rok koji je prvobitnim tekstom dat izuzetno kratak, da posledice poplava građani Srbije neće otkloniti onog momenta kada prestane važenje ovog zakona i slobodno i da ste stavili i produžili rok važenja ovog zakona za još pet godina, apsolutno ništa ne bi pogrešili. Zahvaljujem.

Hvala puno.
Najpre, imam više pitanja za različita ministarstva, a svoje prvo pitanje upućujem ministru zdravlja. Naime, juče smo svi bili u situaciji da saznamo nemile vesti i to da je kod pacijenata koji su operisani na hirurgiji Urgentnog centra u periodu od 7. do 11. juna, registrovan veliki broj infekcija koje su praćene različitim komplikacijama, kao i da su neki pacijenti, nažalost, dobili sepsu posle operacija, te da su operacioni blok i šok sobe ovog odeljenja zatvoreni. Služba za bolničku epidemiologiju Kliničkog centra Srbije, kao i Gradski zavod za javno zdravlje Beograd, naveli su da su preuzete mere za prevenciju, kao i za kontrolu širenja infekcija.
Moje pitanje jeste, šta je uopšte tačno? Da li ono što govori direktor Urgentnog centra, da je šestoro od 103 operisanog lica imalo, odnosno se zarazilo infekcijama, da je dvoje pacijenata umrlo, ili je pak tačno ono što govori direktor Kliničkog centra, a to je da operacioni blok nije zatvoren i da nije tačno da ima preminulih usled ovih infekcija?
Nadam se da će mi Ministarstvo zdravlja blagovremeno odgovoriti na pitanje, šta je zapravo po sredi. Da li je u pitanju propust, nemar, nestručnost pak ili jednostavno nedostatak sredstava i time nedostatak lekova?
Svoje drugo pitanje upućujem ministarki poljoprivrede. Naime, svaki drugi stočar u našoj zemlji u svojoj štali ima po jednu kravu. Ministarstvo poljoprivrede došlo je, po meni na jednu najmanje ruku suludu ideju, te tako uredbom o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju za 2015. godinu, odlučilo da iznos od 25 hiljada dinara subvenciji po kravi muzari dobiju samo oni proizvođači mleka koji imaju dve ili više krava.
Moje pitanje jeste - da li Ministarstvo poljoprivrede uopšte zna da podsticaj i za grla nemaju samo tržišnu vrednost, nego u prvom redu imaju svoju socijalnu funkciju? Da li će Ministarstvo poljoprivrede sledeće godine, recimo odlučiti da ne daje subvencije ni za one koji imaju dve ili više grla? Ovakvom odlukom Ministarstvo je, zapravo odlučilo da iz sistema subvencija za stočarstvo budu potpuno eliminisana sva ona seljačka domaćinstva koja imaju po jedno grlo?
Moje poslednje pitanje jeste - da li uopšte Ministarstvo poljoprivrede zna da je baš apsolutno svako grlo značajno za razvoj, u stvari bolje bi bilo reći za opstanak stočarstva u Srbiji koje je na jako niskim granama? I, da li se država ovakvom jednom odlukom Ministarstva poljoprivrede stara o gazdinstvima, tako što će im odlukom koju je donelo upravo prinuditi da u koliko ne odu na biro za zapošljavanje po gradovima, zapravo postati socijalni slučajevi?
Sledeće pitanje upućujem ministru inostranih poslova, Ivici Dačiću. Naime, kako je uopšte moguće i šta to radi srpska diplomatija, a da nije mogla na vreme saznati sve ono što se sprema u samom tekstu rezolucije o Srebrenici, dakle dokle ćemo biti neobavešteni?
Poslednje pitanje imam za ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića. Moje pitanje jeste sledeće - ko je, gde, na koji način i kako u organizaciji i lancu komandovanja ili još bolje rečeno u okviru unutrašnje kontrole zatajio, pa je u MUP-u i carini uhapšeno, čak 29 osoba? Što je još bitnije, moje potpitanje jeste, kolika je time šteta nama naneta i da li se ranije moglo sve ovo otkriti, pošto se već duže vreme u našoj zemlji propagira borba protiv korupcije i naravno nulta stopa kriminala? Zahvaljujem.