Hvala puno, poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima.
Naime, kada govorimo o vazdušnom saobraćaju, činjenica je da je zakon o predmetnoj materiji donet 2010. godine, koji je na prilično dobar način uopšte postavio pretpostavke za dalju harmonizaciju nacionalnog zakonodavstva sa propisima EU, te je tako upravo vazdušni saobraćaj, kao što ste vi to sami u izlaganju i spomenuli, a u odnosu na neke druge vrste transporta, zasigurno prilično uznapredovao i u tom smislu svakako najdalje i otišao, za razliku od ostalih vrsta saobraćaja i to prvenstveno sa aspekta usklađenosti domaćeg zakonodavstva sa propisima EU, što zasigurno potvrđuje i izjava o usklađenosti, koja predstavlja sastavni deo i ovog, kao uopšte i svakog, predloga zakona.
Naime, njihovo dalje usaglašavanje sa istim, dakle sa utvrđenim standardima i praksom međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva i tekovinama EU, ima za posledicu upravo izmene i dopune o kojima danas raspravljamo.
Ono što je činjenica i ovde moram da napravim jednu digresiju, jeste da prikaz izbora međunarodnog vazduhoplovnog prava nikada nije moguć bez objašnjenja uloge i zadataka određenih međunarodnih organizacija koje se upravo bave civilnim vazduhoplovstvom, a zasigurno je da tu najveću ulogu ima pomenuta međunarodna organizacija civilnog vazduhoplovstva, određena odredbama Čikaške konvencije i koja zapravo ima trojaku funkciju – i administrativnu i legislativnu ali isto tako i sudsku. Te njene funkcije ne zasnivaju se samo na autoritetu koja ona nesumnjivo poseduje i time utiče na formiranje samog vazduhoplovnog prava, već i ono što je prisutno neko vreme, a to je da ona zapravo pokazuje jednu tendenciju uopšte kodifikacije i unifikacije vazduhoplovnog prava i mislim da je to put kojim se ide u jako dobrom pravcu.
Iako je u našoj zemlji zbog sankcija i svega onog što se dešavalo u najgorim periodima kod nas, članstvo je bilo suspendovano, ono je, na sreću, obnovljeno 2001. godine, a po sticanju samostalnosti Republike Srbije. Na sreću Demohrišćana, Srbija je i samostalna članica upravo u ovoj organizaciji.
Čini mi se da kako se dalje bude usaglašavao i pratio rad, tempo i dinamika upravo pomenute međunarodne organizacije civilnog vazduhoplova, tako ćemo i mi biti u obavezi da svoje domaće zakonodavstvo usaglašavamo, tako da je u tom smislu ovo jedan od retkih zakona gde mogu da kažem da se ne protivim izmenama i dopunama.
Ono što je svakako tačno jeste konstatacija da se stepen razvoja jednog društva ogleda stepenom razvoja saobraćaja, a sa druge strane da se stepen kulturnog razvoja meri uopšte kulturom u saobraćaju. U godišnjem izveštaju Republičkog zavoda za razvoj, pod nazivom „Republika Srbija“ iz 2008. godine, primećeno je sledeće: da Srbija jako zaostaje za infrastrukturnim reformama u odnosu na okruženje i u odnosu na zemlje EU, da je uopšte saobraćajna mreža, znači, govorim o svim vidovima saobraćaja, potpuno neintegrisana, da je nerazvijena, nekonkurentna, nestandardizovana sa EU, da je slabo razvijena infrastruktura i neadekvatna organizacija saobraćaja, što sve predstavlja veliku prepreku privrednom rastu, ali ne samo privrednom rastu naše zemlje već uopšte povećanju produktivnosti, konkurentnosti, zaposlenosti i uopšte jednoj brzoj i kvalitetnoj razmeni dobara i usluga.
Dakle, nije postojao pravilan pristup, ne samo vazdušnom saobraćaju nego uopšte saobraćaju u našoj zemlji. Ukoliko se osvrnemo za kratko unazad, onda možemo recimo da primetimo da novce od privatizacije mi smo trošili na potrošnju, umesto da smo ulagali u ono što je nama preko potrebno, a to je upravo saobraćajna infrastruktura. Čini mi se da je to neka propuštena prilika, ali, dobro. Ako imamo u vidu ko je u pomenutoj godini bio ministar finansija, onda mislim da je svaki dalji komentar suvišan.
Prema mišljenju stručnjaka, naša celokupna saobraćajna infrastruktura devastirana je potpuno u periodu 1991. do 2000. godine, a onda sve ono do 2000. godine pa do dana današnjeg zapravo predstavlja popravljanje, prepravljanje, restauraciju itd.
Za odvijanje vazdušnog saobraćaja svakako da su najprimarniji aerodromi, avio-prevoznici i neophodne institucije. Tu pre svega mislim na Direkciju za civilno vazduhoplovstvo i Agenciju za kontrolu letenja Srbije. Srbija ima dva aerodroma koja su u potpunosti osposobljena za međunarodni avio saobraćaj – „Nikolu Teslu“ u Beogradu i „Konstantin Veliki“ u Nišu. Treba imati u vidu da se preko aerodroma „Nikola Tesla“ u Surčinu obavlja preko 75% putničkog i oko 90% robnog transporta. Kapacitet aerodroma jeste 5,6 miliona putnika, a njegova iskorišćenost je oko 30-35%. To su podaci do kojih sam ja došla i mislim da tih 35% upravo govore o nedovoljnoj iskorišćenosti raspoloživih kapaciteta koje aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu zasigurno ima.
Srbija ima samo jednu avio-kompaniju, kao što znamo – Er Srbiju, sa flotom čiji su avioni prosečne starosti od preko 17 godina. Ukoliko se analizira stanje naše flote i brojnost aviona u odnosu na ukupan broj stanovnika u našoj državi, onda dolazimo do činjenice da Srbija zapravo ima svega dva aviona na milion stanovnika, a zemlje EU imaju 13 aviona na milion stanovnika. Neodgovarajuća struktura aviona, tehničko-tehnološka zastarelost, čini mi se da se ne mogu tako lako iskoreniti, posebno što je to nešto što je simbolizovalo nekadašnji JAT.
Što se tiče kompanije Er Srbija koju sam pomenula, naravno da se stvari pokreću u dobrom pravcu i to je ono što je primetno, kao i da se menja sve ono što je karakterisalo nekadašnji JAT, a to je jedna potpuna intertnost i neorganizovanost. Da se situacija popravlja, takođe govori i podatak do kojeg sam došla, a to je da je 17. avgust 2013. godine dan kada je zabeležen rekordni vazdušni saobraćaj u našoj zemlji po broju opterećenosti, dakle, operacija je da je centar Kontrole letenja Beograd jednostavno pokazao spremnost da se izbori sa tako velikim opterećenjem, tada rekordnim za ovaj deo Evrope.
Predložene izmene i dopune Zakona o vazdušnom saobraćaju o kojima danas raspravljamo treba da učine još jedan dodatan korak napred i one zasigurno, bar na način kako je to definisano ovim Predlogom zakona, to i čine, a to je da se odredbe zapravo upodobe praksi, znači, da one održavaju našu trenutnu stvarnost, što nije slučaj sa mnogim zakonima iz različitih materija, gde su zakoni i praksa u raskoraku, da se otklone pravne praznine kojim obiluje još uvek važeći Zakon o vazdušnom saobraćaju, da se izvrši jedno detaljnije i potpunije normativno uređenje tamo gde je ono potrebno, a što se izmenama i dopunama takođe čini i naravno da se nebrojeno puta, kao do sada, donese podzakonski akt koji će imati svoj pravni osnov jer predstavlja pravni nonsens predviđanje podzakonskog akta. Takođe, imali smo prilike da sa tim budemo upoznati. Dakle, predviđa se donošenje podzakonskog akta a da pravni osnov za tako nešto ne postoji.
Usklađivanje sa definicijama međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva jeste nužnost, kao i unošenje potpuno novih zakonskih pojmova, što je vidljivo već iz člana 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vazdušnom saobraćaju. Dakle, poštovanje pravila letenja tokom vršenja vazdušnog saobraćaja unosi se novim članom 4a. predloga o kome danas raspravljamo.
Konačno, po meni, ono što se već trebalo uraditi, ali dobro, bar se to danas čini i što je, po meni, lično, od jako velike važnosti za jedno normativno dobro uređenje ovog zakona, jeste izmena samog pojma vazduhoplova, dodaću – konačno izmena samog vazduhoplova, jer je vazduhoplov do sada bio nekakva naprava sa posadom i jednostavno takvu terminologiju nisam mogla da razumem. Otišlo se i korak dalje, pa se sada postavilo pitanje – a šta ćemo sa bespilotnim vazduhoplovima, jer činjenica je da oni nisu imali svoje zakonsko uređenje, a isto tako, činjenica je da je takva vrsta vazduhoplova sve češća i da zaslužuje jednostavno bar da nađe svoje mesto u okviru zakonske definicije u predlogu zakona.
Član 6. takođe predstavlja iskorak napred, a obezbeđenje zaštite podataka koje Direktorat pribavlja i prikupi posredstvom sistema obaveznog ili sistema dobrovoljnog prijavljivanja događaja, svakako je novina i kao što smo mogli da primetimo i dobro zapazimo jeste da je njen cilj preventivnog karaktera i da je usmereno na ono na šta u prvom redu i treba da bude, a to je upravo bezbednost vazduhoplova.
Neregulisano pitanje plana leta vazduhoplova koje koristi Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, sada se konačno otklanja, budući da je i do sada, naravno i dalje to ostaje kao zakonska odrednica, da je direktorat taj koji je propisivao plan leta koji se odnosi na civilne vazduhoplove, a Ministarstvo odbrane, naravno i dalje ostaje nadležno za propisivanje plana leta koji se odnosi na vojne vazduhoplove.
Razlikovanje komercijalnih od nekomercijalnih letenja, takođe je dobro i jako je bitno i to sa više aspekata, ali prvenstveno sa aspekata složenosti uslova koje moraju da se ispunjavaju u pogledu prvog, dakle u pogledu komercijalnog, odnosno u pogledu nekomercijalnih letenja.
Usklađivanje sa odredbama Uredbe Evropskog parlamenta i Saveta broj 1008. iz 2008. godine nametnula je potrebu potpuno novog zakonskog određenja samog pojma avio-prevoza i pojma redovnog avio-prevoza, ali i finansijskih uslova za izdavanje operativne dozvole, jer finansijska stabilnost avio-prevoznika uvek je uzročno povezana sa njenom bezbednošću.
Meni, naravno, nedoumicu izaziva rešenje koje predstavlja novinu, a to je mogućnost da se avio-prevozniku koji ima finansijskih poteškoća može izdati privremena operativna dozvola u slučaju da se proceni da on u određenom vremenskom periodu može izaći iz, zapravo može jednostavno izvršiti svoju finansijsku konsolidaciju.
Moje pitanje jeste, na čemu bi se procena tako nečega, uopšte zasnivala neposredno pre izdavanja tako jedne operativne dozvole i šta ukoliko se ustanovi da je procena bila pogrešna? Tu je, znači neko napravio propust, u ovom slučaju direktorat i čini mi se da u tom smislu nije dovoljno samo da se odredi da direktorat jeste taj koji može da takvu dozvolu stavi van snage i čini mi se da nije dovoljno da se tako nešto samo objavi, dakle da je dozvola stavljena vam snage u „Službenom glasniku“ Republike Srbije, već da neko mora da snosi i odgovornost zato što je tako nešto uopšte dozvolio i izdao takvu jednu operativnu dozvolu.
Takođe, imamo određenih nedoumica i u pogledu člana 20. Mislim da se ovde ipak treba odrediti nekakav, bar po men, fiksni rok za izvršenje uvida u dokumentaciju koju dostavljaju avio-prevoznici u slučaju davanja vazduhoplova u zakup zajedno sa posadom, ali i istovremeno uz zadržavanja postupka hitnosti, jer mislim da postoje slučajevi u praksi koji bi takvu hitnost opravdali.
Takođe, ono što je dobro na izmenama i dopunama o kojima danas raspravljamo, jeste što se njima olakšava, stranim avio-prevoznicima, obavljanje međunarodnog javnog avio-prevoza sa Republikom Srbijom, a radi obavljanja kako je to već kao primer i dat u samom Predlogu zakona, recimo hitnog medicinskog prevoza, što je svakako najbolji primer, ali se ne može ograničiti samo i na to, jer primera ima sijaset, tako da i razlozi za tako nešto jesu brojni.
Pošto izostaju vidljivi rezultati naše zemlje na planu životne sredine i to već dugo vremena unazad, pretpostavljam da je to razlog zašto se uopšte taj termin zaštite životne sredine izbrisao i sada se predviđa da obustavu i ograničenje avio-prevoza iz predloženog člana 23. daje Ministarstvo koje ima saznanja, teško naravno da će to moći da da Ministarstvo kulture, ili recimo Ministarstvo prosvete, jer je tako nešto otprilike nemoguće, da je došlo do prekoračenja određenih vrednosti gasova ili buke, a direktorat donosi odluku o tome, ali pretpostavljam, kažem da je ta sintagma zaštita životne sredine izostala, zato što u tom domenu mi apsolutno nikakvih rezultata nemamo.
Uvođenje pojma slot, to jeste naravno posledica preuzimanja rešenja iz evropskih propisa o dodeli slotova, zaslužuje svakako svoje mesto u ovakvom jednom Predlogu zakona i mislim da to ne predstavlja ništa epohalno, već jednostavno usaglašavanje sa onim što postoji i u drugim zemljama.
Definicija nekomercijalnog letenja, takođe je novina ovoga Predloga zakona koji je sadržan u članu 26. Kontinuirana plovidbenost koja se nije odnosila na sve vazduhoplove, sada se menja sposobnošću za bezbedno učestvovanje u vazdušnom saobraćaju, naravno bez izuzetka i upravo sa jednostavno tom odrednicom bez izuzetka, mislim da tako i treba da bude.
Pomoćno letačko osoblje sada je kabinsko osoblje, kao i svuda u svetu, jer jednostavno ne razumem termin „pomoćno“ sa akcentom na tim „pomoćno“ i nikada neću moći da razumem takav jedan termin.
Promenjen je član 189. važećeg zakona koji je od izuzetne važnosti, posebno ukoliko imamo u vidu, recimo na žalost tragediju nemačkog „Germanwings“, a koji sada eksplicitno propisuje da su lekari iz zdravstvene ustanove te koje imaju potvrdu o pravu na ispitivanje zdravstvene sposobnosti jedini ovlašćeni zapravo da obavljaju zdravstvene preglede, da daju ocenu zdravstvene sposobnosti i na kraju krajeva da izdaju lekarsko uverenje.
Obrazovanje drugostepene lekarske komisije od strane direktorata, a radi sada drugostepenog razmatranja zdravstvene sposobnosti i to po pravu žalbe lica nezadovoljnog ocenom svoje zdravstvene sposobnosti, takođe predstavlja novinu i isto tako predstavlja dobro rešenje, tim pre što treba imati na umu da ni do sada lekarska uverenja apsolutno nisu davana licima kada zapravo kandidati, utvrdilo se da kandidati nisu zdravstveno sposobni.
Po meni, gotovo jedini član koji ostaje nejasan, zapravo više nedorečen, kao da je trebalo staviti zarez umesto tačke pa izvršiti, dodati ga ili dodati nastavak jeste član 55. ovog predloga zakona kojim se menja stav 1. u članu 194. Zakona o vazdušnom saobraćaju, kojim se predviđa da posadu vazduhoplova pored letačke i kabinske posade mogu činiti takozvani „dodatni članovi posade“, a koji pri tome ne spadaju ni u letačkoi ni u kabinsko osoblje, pa mislim da je i ta kategorija lica trebala biti svrstana u neku kategoriju, kao i da budu određeni kriterijumi po kom osnovu neko uopšte može dobiti status dodatnog letačkog osoblja.
Obaveza stranog avio prevozioca koji obavlja sa našom zemljom međunarodni javni avio-prevoz, kao i čarter letove, da podnosi direktoratu svoj program za obezbeđivanje u vazduhoplovstvu, kao i odobrenje tog programa koje će biti izdato od strane upravo nadležnog organa države avio prevozioca, jeste potpuno logično rešenje i zaslužno našlo mesto u ovakvom predlogu zakona.
Čini mi se i da je promena dosadašnjeg člana 231. ali i uvođenje novog člana 231a. posledica zapravo samo zakonskog upodobljavanja stvarnim prilikama.
Budući da mi vreme ističe, naravno ostaje nam i rasprava u načelu kada konkretnije možemo govoriti o amandmanima koji su podneti na određene članove zakona, ali u svakom slučaju u danu za glasanje DHSS, kao i SPO podržaće Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vazdušnom saobraćaju. Hvala.

Hvala.
Naime, kada se radi o amandmanu koji je podneo moj uvaženi kolega Neđo Jovanović, reč je o jednom kvalitetnom, kako tekstu amandmana, tako i njegovom obrazloženju i čini mi se da na sveobuhvatniji, potpuniji, precizniji način definiše predmetni član 5. samog teksta Predloga zakona.
U 1. stavu tog istog člana teksta Predloga zakona kaže se – prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča. Mislim da je to ključno zašto bi se trebalo razmisliti o prihvatanju rešenja iz amandmana kolege Neđe Jovanovića.
Naime, što se tiče same pravosnažnosti, svi znamo da je sudska odluka ta koja na autoritativan način reguliše ponašanje stranaka u presuđenoj strani. On istovremeno mora da bude i izbor pravne sigurnosti. To, takođe, znamo, a to može samo ukoliko je regulisanje pravnog odnosa sudskom odlukom konačno i ne izmenjeno. Zakon deluje prema svakom. Sudska odluka je zakon koji se primenjuje na konkretan sporni odnos između konkretnih stranka i za te stranke predstavlja tzv. svojevrsni individualni zakona za rešenje spornog odnosa.
Da bi sudska odluka imala sve ove navedene kvalitete, ona mora da poseduje sigurnost, mora da poseduje izvesnost u njenoj neprimenjivosti, mora da poseduje autoritet. Upravo je to ono što sudskoj odluci daje institut pravosnažnosti. Između okončanog postupka i između pravosnažnog okončanog postupka ne stoji znak jednakosti jer to nikada nisu bili sinonimi.
Ukoliko okončate postupak može značiti i da je doneta sudska odluka koja ima određeni autoritet. Okončati postupak može značiti i objaviti sudsku odluku koja vezuje sud. Okončati postupak može značiti i dostaviti sudsku odluku koja deluje i prema strankama, ali sve to znači okončati postupak, a to znači takođe da u toj fazi postupka se radi o odluci koja nije pravosnažna. Iz tih razloga mislim da još jednom treba razmisliti o usvajanju amandmana koji je podneo moj kolega Jovanović. Hvala.

Hvala puno.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege i koleginice, pre svega, pre samog izlaganja o predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu i o kojima danas raspravljamo, u ime Demohrišćanske stranke i SPO želim da iskoristim ovu priliku i da svim građanima koji danas slave Đurđevdan čestitam krsnu slavu.
Naime, što se tiče samog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, u prethodnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, tačnije 26. novembra 2013. godine usvojen je Zakon o privatnom obezbeđenju i time je po prvi put zakonski regulisana ova predmetna materija, a u kojoj prema procenama ima i do 60 hiljada zaposlenih.
Po usvajanju takvog predloženog rešenja u prethodnom sazivu, a Srbija je prestala da bude izuzetak, odnosno prestala je da bude jedina zemlja u regionu gde ovaj sektor jednostavno uopšte nije imao svoje zakonsko uporište i svoje zakonsko uređenje. Od davne još 1993. godine, kada su ukinuti oni propisi koji su regulisali društvenu samozaštitu, bilo je par gotovo sporadičnih pokušaja da regulišu ovu materiju, odnosno ovu oblast, dale privatnu bezbednost koja bi se stavila po okrilje jednog zakonskog teksta.
Odmah po usvajanju ovog zakona 2013. godine mogli smo videti da sam nastavak i održivost delatnosti privatnog obezbeđenja u Srbiji, a i isto tako u zemljama EU i uopšte u svetu, jeste uzrokovan na sve većom potražnjom tržišta za privatnim obezbeđenjem.
Naime, danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, koji se tiče pet izmena, odnosno pet dopuna. Među njima posebnu pažnju, bar po meni, zavređuje ovaj član 5. kojim se, kao i nebrojeno puta do sada opet nalazimo u situaciji, ne samo po pitanju ovog Predloga zakona, nego i mnogih drugih, da jednostavno dođemo u situaciju da se ovakvim jednim predloženim rešenjem predviđa odlaganje primene zakona.
Iako je bilo propisano da će se propisi za izvršavanje tog zakona doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, uvidelo se da tako nešto jednostavno nije moguće i otuda danas raspravljamo i o ovoj, ali i preostale četiri izmene, od kojih praktično tri, koje sam spomenula, predstavljaju posledicu ove pomenute uz naravno dopunu iz člana 1. ovog Predloga zakona, a kojim se definišu obavezno obezbeđeni objekti.
Istina je da smo kasnili ne samo sa donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju, nego se čini mi se taj trend kašnjenja nastavlja i dan danas i pritom ne mislim samo na kašnjenje zarad kašnjenja u onom bukvalnom smislu, nego mislim na kašnjenje prvenstveno u obuci kadrova, mislim na kašnjenje u pogledu samog licenciranja privatnih firmi za obezbeđenje, ali kasni se i sa donošenjem podzakonske regulative koja jeste obimna, ali činjenica je da je zakon donet 2013. godine, a danas je 2015. godina i opravdanje nikako ne može da bude činjenica – mi smo doneli šest podzakonskih akata, ostao nam je još samo jedan, pošto je sedam podzakonskih akata u domenu našeg ministarstva i našeg resora. Tako da pozivanje na tako nešto jednostavno nema svoje utemeljenje.
Udruženja za privatno obezbeđenje, kako su oni i sami istakli, apsolutno nemaju ništa protiv visokih kriterijuma, nemaju ništa protiv visokih standarda, obuke i licenciranja jer drugačije i ne treba da bude, ali ima bojazan da se jednostavno sa ovakvim i postojećim kapacitetima posao ne može završiti u ovom novom roku koji današnje izmene i dopune predviđaju.
Potpuno je ispravno, oni primećuju, da ukoliko postoji 20 hiljada zainteresovanih, a ima ih i više, a po danu jedna komisija uspe da ispita do 15 ljudi pod uslovom da ima uopšte dovoljan broj ispitnih komisija, onda oni primećuju da je realan rok za završetak obučavanja i za licenciranje otprilike oktobar mesec 2018. godine.
Naravno, troškovi obuke jesu veliki i njih je teško finansirati. Takođe, to je činjenica koja se treba imati u vidu i koja se mora uzeti u obzir. Ako se na sve ovo doda još i činjenica jako niskog položaja, a on upravo takav i jeste, jako nizak položaj privatnog obezbeđenja naše zemlje u odnosu na druge zemlje EU, ali i ne samo zemlje EU, nego i zemlje u neposrednom našem okruženju, kao i činjenica da se on nalazi apsolutno na najnižim granama po pitanju cene rada, koje su ništa drugo do mizerne, onda otuda tu logično proizilazi sve ono što zapravo predstavlja stav do koga se došlo istraživanjem Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, a to je da postoji jako mala zainteresovanost i motivisanost radnika za učešće u samom procesu, te da zbog relativno visoke cene obuke i polaganja ispita veliki broj malih firmi uopšte neće preživeti takvo licenciranje.
Naravno, i o svemu ovom treba voditi računa jer posledica navedenog mogla bi biti ukoliko se ovako nešto ne uzme u obzir da mi dobijemo nekakve monopoliste u domenu sektora privatnog obezbeđenja. Ukoliko pođemo od toga da obuka košta oko 200 evra po radniku, te ukoliko mala i srednja preduzeća ionako jedva preživljavaju, time ih faktički gurate u sferu sivog poslovanja i njima nažalost ništa drugo ne preostaje nego da tu jednostavno obitavaju.
Nezainteresovanost radnika da se obučavaju jeste takođe prisutna, ali ta nezainteresovanost nije posledica onoga što sam prethodno pomenula, nije nezainteresovanost zato što radnici nešto neće da urade, nego je posledica prvenstveno jako niskih primanja, zapravo jako malih plata koje sam već napomenula da su na prilično mizernom nivou i iznose nekakvih dvadesetak hiljada dinara mesečno, a ti ljudi moraju da radi i ti ljudi moraju da pohađaju stotine sati obuke, a to će usloviti da postojeće firme jednostavno neće angažovati, neće biti u mogućnosti da angažuju, odnosno da edukuju apsolutno svu radnu snagu koju bi edukovali morali, odnosno staje pitanje da li će i oni koji su licencirani, zapravo licencirani radnici uopšte odgovoriti potrebama i zahtevima tržišta.
Ono što takođe ostaje prisutno kao veliki problem, i on jeste prilično vidan, jeste pitanje obezbeđenja kafića, pitanje obezbeđenja klubova i, ono što je najgore, a što možemo stalno čitati u rublikama crne hronike, to je pitanje obezbeđenja samih splavova. Mislim da takvo jedno pitanje zahteva hitno regulisanje i što je moguće ažurnije postupanje.
Iskrena da budem, ovo su sve prisutni problemi postojećeg Zakona o privatnom obezbeđenju. Očekivala sam da ove izmene i dopune neće biti samo tehničkog karaktera, a zapravo danas ovako kako ih imamo i jesu apsolutno tehničkog karaktera. Mislila sam da ćemo danas raspravljati o nekakvim suštinskim izmenama, da će današnja rasprava biti kvalitetnija, ali ne može da bude jer nam to postojeće izmene o kojima danas raspravljamo jednostavno ne dozvoljavaju.
Kada sam spomenula suštinske izmene, mislila sam, pre svega i prevenstveno, na ono što je rečeno i u Privrednoj komori Srbije, a to je zapravo da se reguliše način uključivanja privatnog obezbeđenja u sistem zaštite, jasno i precizno definisanje angažmana više od 200 firmi koje se bave privatnim obezbeđenjem u našoj zemlji.
Ne može se, zaista, i mislim da se ne sme, dogoditi situacija koju smo imali na nesreće poput onih prošlogodišnjih poplava, kada su obučeni ljudi bili raspoređivani da pune džakove, umesto da obavljaju neke mnogo složenije poslove i da obavljaju nekakve mnogo zahtevnije poslove na pružanju pomoći u situaciji kakva je bila prošle godine, dakle u vanrednoj situaciji.
Dobro je što je izvršena dopuna člana 4, da ne bude da samo kritikujem i postojeće, još uvek važeće, rešenje, kao i izmene i dopune o kojima danas raspravljamo. Dakle, dobro je što je izvršena dopuna člana 4. budući da još uvek ova važeća odredba u istinu prevazilazi domen Zakona o privatnom obezbeđenju, pritom uz potpuno zanemarivanje propisa iz oblasti odbrane koji uređuju materiju zaštite određenih kategorija objekata od značaja za odbranu zemlje, ali isto tako i propise kojima se predviđa da zaštitu određenih objekata za Republiku Srbiju obavlja policija.
Takođe, predmetna odredba propustila je da objekte izuzme iz objekta koji su, naravno, ovakvom izmenom definisani iz domena primene Zakona o privatnom obezbeđenju.
U razlozima zbog kojih se predlaže stupanje na snagu zakona pre osmog dana od objavljivanja u „Službenog glasniku“ kaže se sledeće: „Rok za usklađivanje privatnog sektora sa odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju koji je predmet produženja predloženim izmenama zakona ističe 5. maja 2015. godine. Kada bi se predmetni rok produžio, a da ne dođe do povratnog dejstva zakona, neophodno je da isti stupi na snagu do 5. maja 2015. godine. Iz navedenih razloga predlaže se da Zakon stupi na snagu prvog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.“
Na samom početku vašeg izlaganja mogli smo čuti da se radi o tehničkoj greški i da u stvari nije 5. maj, nego je 5. jun. Ali, moje pitanje jeste da li bi se takva tehnička greška jednostavno oprostila ukoliko bih ja predala neki predlog zakona ili amandmana i kažem – izvinite, ja sam nešto pogrešila, i tako lepo uđe u proceduru i nikom ništa?
Kada se pošalje neki predlog zakona, ovde je reč o zakonu iz vašeg resora, mora se voditi računa da se sve tehničke greške isprave.
Dakle, prema ovakvom stavu 5. maj bio je juče, ispravka ovako nečega ne postoji, a to znači, da je po automatizmu upravo došlo do povratnog dejstva Zakona o privatnom obezbeđenju.
Što se tiče analize efekata koji se nalaze na strani 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, mislim da su isti prilično dobro sistematizovani, tako da oni imaju za cilj ono što se uopšte želi postići, jeste celovito uređenje uopšte poslova privatnog obezbeđenja, zaštite određenih objekata, ali isto tako poslova i rada i privatnih i fizičkih lica u oblasti privatnog uređenja, zatim uređenja poslova za licenciranje pravnih i fizičkih lica i licenciranje fizičkih lica za obavljanje privatnog obezbeđenja, uređenja načina vršenja poslova, privatnog obezbeđenja ovlašćenja službenika, privatnog obezbeđenja vođenja evidencije i nadzor nad sprovođenjem zakona. Već sam spomenula da su ciljevi prilično dobro sistematizovani i zaista se nadam da će nakon početka primene ovog zakona oni i biti uočljivi u samoj praksi.
Dalje, što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznanju vozačkih dozvola, naravno da će u danu za glasanje, jer smatramo da je dobro što danas imamo ovakav jedan predlog zakona na dnevnom redu, poslanička grupa SPO i DHSS glasati za ovaj predloženi zakon.
Moram na kratko da se osvrnem i da kažem da budući da je 2013. godine, kao što sam rekla, 26. novembra po prvi put donet Zakon o privatnom obezbeđenju, danas, 6. maja 2015. godine, imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, plašim ni da rok koji je određen ovako Predlogom zakona jednostavno neće biti ostvariv, te da ćemo u nekom narednom periodu biti u situaciji da opet vršimo nekakve izmene i dopune.
Ono što na kraju želim da kažem jeste da što je više izmena i dopuna jednog zakonskog teksta, to je pravne nesigurnosti više. Hvala.

Zahvaljujem.
Pre nego što postavim dva pitanja koja upućujem ministarki poljoprivrede, prvo moram da konstatujem sledeće činjenice. Zakon o veterinarstvu donet je 2005. godine, a njegove izmene i dopune usledile su 2010. godine.
U tom zakonu, zapravo u njegovom članu 51. eksplicitno se navodi sledeće – radi sprečavanja pojave ranog otkrivanja, širenja, praćenja, suzbijanja ili iskorenjavanja zaraznih bolesti i obezbeđivanja sistema obeležavanja, registracije, kao i sledljivosti životinja ministar donosi Program mera zdravstvene zaštite životinja, u daljem tekstu program mera, najkasnije do kraja januara tekuće godine za koju se donosi.
Trećeg aprila ove godine, 2015. godine, u „Službenom glasniku“ br. 32 objavljen je Pravilnik o utvrđivanju programa mera zdravstvene zaštite životinja za 2015. godinu. Šta to suštinski znači? To znači da je on donet sa zakašnjenjem od dva meseca ili u prevodu faktički je izgubljen jedan ceo kvartal u 2015. godini.
U tom istom zakonu, spomenutom Zakonu o veterinarstvu, u članu 140 stav 9. stoji sledeće – za sprečavanje, otkrivanje, suzbijanje, iskorenjavanje bolesti životinja sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. To dalje znači da je zapravo za veterinu, zaštitu stoke kod seljaka preventiva besplatna, odnosno u prevodu da seljak apsolutno ne podleže nikakvim finansijskim obavezama ili, još konkretnije, seljak apsolutno ništa ne plaća. Međutim, u Programu mera na strani 93, dakle, u Pravilniku i tu u poglavlju 7, u stavu 6. stoji sledeće – sredstva za sprovođenje tuberkulenizacije u iznosu od 50% od ukupne cene od 500 dinara obezbeđena su u budžetu Republike Srbije.
U tom istom Pravilniku, dalje, na strani 92. u stavu 6. stoji sledeće – sredstva za sprovođenje vakcinacije u iznosu od 40% od ukupne cene za dvokratnu vakcinaciju koja iznosi 300 dinara za goveda i 220 dinara za ovce i koze obezbeđena su u budžetu Republike Srbije.
Odavde proizilazi samo jedno, a to je za napred pomenutu tuberkulenizaciju i za plavi jezik seljak plaća preventivnu zaštitu i to je nešto što je apsolutno suprotno pomenuto u Zakonu o veterinarstvu.
Moja pitanja koja upućujem ministarki poljoprivrede, a na osnovu onoga što sam u ovom uvodnom izlaganju iznela, jeste sledeće.
Prvo, zašto se ne poštuje Zakon o veterinarstvu i zašto se zakasnilo čitava dva meseca sa donošenjem programa mera? To je prilično izgubljeno vreme.
Drugo pitanje jeste opet - zašto se ne poštuje već pomenuti Zakon o veterinarstvu i zašto nisu obezbeđena sredstva za preventivu stoke u budžetu, iako tako nešto se eksplicitno navodi zakonom?
Volela bih da dobijem odgovore na svoja pitanja što pre, uz dodatnu napomenu da podzakonski akt apsolutno nikada ne može biti u suprotnosti sa zakonom, što ovde izgleda da nije slučaj, jer Pravilnik čini mi se, kada je u pitanju Ministarstvo poljoprivrede po ovom spornom pitanju ima jaču pravnu snagu od samog Zakona o veterinarstvu. Ovim pravilnikom se očigledno i menjaju neki uslovi Zakona. Znači, opet dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju.
Zatim, kašnjenje sa donošenjem, Pravilnika ozbiljno se dovodi u pitanje sprovođenje pomenutih mera. To dalje ima za poledicu da službe umesto da rade godinu dana, one imaju na raspolaganju samo devet meseci. Najzad, imamo i sledeće, a to je da su odredbama Pravilnika obezbeđena delimična sredstva, a sve je u suprotnosti sa zakonom, realizacija programa dovodi se u pitanje, jer seljak apsolutno nema para i toga smo svi svesni.
Dalje, ovim se ozbiljno ugrožava bezbednost zdravlja stočnog fonda, koji i onako nije reprezentativan, zapravo prilično je smanjen, a time je ugrožena u krajnjoj instanci i bezbednost same zemlje. Ono što proizilazi jeste da je preventiva stoke najjeftinija i da treba da bude apsolutna na prvom mestu, a osim toga može da se da primer da za neke poslove, recimo kao što je policija, kao što je vojska, kao što je zdravstvo, ali isto tako kao što je veterina, sredstva jednostavno moraju da se obezbede, a način njihovog obezbeđivanja jeste upravo u budžetu Republike Srbije.
Ovo su bila dva konkretna pitanja koja su upućena ministarki poljoprivrede i volela bih da mi u što skorijem roku odgovori na njih, budući da su od velike važnosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, danas u okviru ovog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa za prvu tačku dnevnog reda imamo upravo Predlog zakona o žičarama za transport lica kao potpuno nov predlog zakona, koji na jedinstven način reguliše predmetnu materiju o kojoj, čini mi se, i ono malo što znamo, znamo zahvaljujući parcijalnoj obradi bar određenih delova u Zakonu o železnicama, u Zakonu o javnim skijalištima i u Zakonu o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, koje sadrže samo neke uopštene odredbe, bez njihove konkretizacije i koje su kao takve prilično nedovoljne za jedno sistemsko određenje materije koje se upravo čini i ovakvim predlogom zakona.
Mislim da ćete se složiti sa mnom da je sigurno da mi imamo i daleko hitnije stvari koje zaslužuju isto ovako sistematično uređenje kao i materija samih žičara, te čini mi se da ukoliko bi sve ovo neko posmatrao sa strane, kome apsolutno nisu poznate naše prilike, mislim da bi prvo pomislio da smo mi toliko uređena zemlja da više nemamo šta drugo da regulišemo, pa se sada bavimo žičarama, jer nam je eto, jedino to preostalo. Naravno, nije tako, ovo je bila mala šala.
U svakom slučaju, prvo što se pomisli na sam pomen žičara jesu upravo naši planinski centri, naši ski centri na našim skijalištima i to na Kopaoniku, na Staroj planini, i Torniku, a iskreno se nadam da će se ostvariti ono što je navedeno u razlozima za donošenje ovog zakona i u analizi efekata, a to je da će i Zlatibor u nekom doglednom periodu dobiti nove staze, sa novim žičarama i da će se kao takav vratiti u red planinskih centara, budući da već godinama unazad čini mi se da se pre može svrstati u red nekih drugih centara, ali ne i planinskih centara.
Nadam se da će se takođe povećati uopšte kapacitet žičara i da će uređenje ove oblasti i u pravnom smislu, ali isto tako i u ekonomskom, imati svoje uporište u Predlogu zakona o žičarama za transport lica, o kom mi danas raspravljamo kao o prvoj tački dnevnog reda.
Sa više aspekata žičara predstavlja jedan prilično složen, odnosno kompleksan sistem i to nije ništa novo, koji do dana današnjeg, a naročito do dana kada ovaj zakon bude bio usvojen, nije čak bio ni pojmovno određen, tako da mi zapravo nigde nismo imali šta to žičara predstavlja, niti uopšte definiciju žičare, te se upravo sada ista i određuje kao sistem javnog transporta lica, koji se sastoji od infrastrukture i podsistema projektovanih, izgrađenih i sastavljenih u svrhu transporta. Oni se projektuju, oni se izrađuju i u skladu sa standardima i propisima i tehničkim karakteristikama.
Ono što bih spomenula, bar je meni ovde najvažnije i najbitnije u ovom predlogu zakona, jeste upravo izrada sigurnosne analize, jer je to nešto što mora biti prioritetno i primarno, a koja podrazumeva apsolutno postojanje svih onih neophodnih uslova, dakle, ispunjenje tog bezbednosnog segmenta za postrojenja žičare i okolinu. Otklanjaju se i moguće nedoumice upravo po pitanju podela žičara. Ovakvim predlogom zakona, budući da se takva podela žičara sada taksativno, eksplicitno navodi u samom predlogu zakona i to u njegovom članu 4. određuje se da Direkcija za železnice jeste ta koja je nadležna za vođenje evidencija žičara, evidencije specifičnih vučnih instalacija i svih subjekata određenih ovim zakonom, a koji utiču na bezbednost rada žičara.
Izvršeno je ovim predlogom zakona takođe ono što je bitno, a to je usklađivanje propisa iz oblasti žičara sa direktivom koja se kao takva i navodi u analizi efekata koji predstavljaju sastavni deo ovog predloga zakona, a koji se odnosi na žičare za transport lica, te se ispravno zaključuje da je ovakvo usklađivanje neminovno i predstavlja pre svega nešto što prvenstveno proizilazi iz razloga što naša zemlja nesumnjivo stoji na putu članstva u EU, a drugi razlog jeste taj što je ona uvela nov pristup žičarama i to uvođenjem i tehničkih i pravnih, ali i ekonomskih novina u ovu oblast, kao i novina u samoj strukturi upravnih organa.
Takođe, nadam se da ovi propisi ne treba da budu usklađeni, kako se to navodi u razlozima za donošenje ovog zakona i u analizi efekta primene zakona, nego da jesu upravo onakvi kakvi su u skladu sa harmonizovanim evropskim normama koji su, a koji su usvojeni i od strane evropskog Odbora za standardizaciju i preuzete od strane Instituta za standardizaciju Srbije kao i srpski standard.
Na samom početku izlaganja pomenula sam nekoliko zakona, među njima i sam Zakon o železnicama, za koji sam već rekla da samo parcijalno, delimično i na jedan prilično uopšten način definiše, odnosno reguliše materiju žičara. Činjenica je da je njima predviđena obaveza donošenja posebnog zakona koji bi prvi put uredio pojam, odnosno opštu materiju žičara u celini. To je upravo predlog zakona o kome danas raspravljamo kao prvoj tački dnevnog reda. On prvenstveno treba da utiče na direktne korisnike žičare kojima se i prvi put do sada u formi zakona omogućuje da se njihova prava zakonski štite, a sve u skladu sa evropskim standardima.
Osim toga, uređenje ove materije treba da obezbedi ne samo privlačenje investicija, kažem ne samo, i time podsticanje zapravo interesovanja domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica za ulaganje u oblasti žičara, kako se to i navodi u samom predlogu zakona, već čini mi se da treba da učini i korak više, a to je da učini našu zemlju turistički atraktivnijom.
Takođe, ovim Predlogom zakona o žičarama za transport lica data je takođe i mogućnost davanja koncesije i javno-privatno partnerstvo u oblasti žičara za obavljanje usluga javnog transporta lica, odnosno za građenje žičara, ali na ovom mestu tu bolnu i tešku temu zvanu koncesija ostaviću za neku drugu raspravu, kada budemo govorili o nekim drugim predlozima zakona.
Takođe, dobra strana ovog predloga zakona ogleda se i u činjenici da je prilikom izrade samog nacrta zakona bila formirana radna grupa, da su učesnici te radne grupe bili predstavnici svih grupa koji su vezani za oblast žičare, da je o samom nacrtu zakona održana javna rasprava i time je data mogućnost ne samo relevantni, nego i svim zainteresovanim stranama da dostave svoje mišljenje, da dostave svoje sugestije, da dostave svoje primedbe, da je sam tekst nacrta ovog zakona predstavljen čini mi se na pet rasprava u pet različitih gradova.
Osim toga, ono što je takođe dobro jeste što je tekst ovog Predloga zakona o žičarama za transport lica bio razmatran i od strane Kancelarije za evropske integracije, a čija je i osnovna obaveza upravo usklađivanje propisa sa propisima EU.
Budući da je na ovaj Predlog zakona podnet mali broj amandmana, što se da i primetiti, to je zasigurno pokazatelj kvaliteta ovog istog Predloga zakona. U svakom slučaju, poslanička grupa SPO i Demohrišćanske stranke Srbije podržaće ovaj Predlog zakona u danu za glasanje.
Što se tiče 2. tačke dnevnog reda, Predloga zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, moram priznati da će mi, kao pravniku, biti jako teško da se priviknem na neke novine po ovom pitanju, budući da sve ono što sam naučila upravo o u ovim ugovorima, učila sam po onom savesnom zakonu iz 1995. godine, koji se kasnije od 2003. godine primenjivao kao republički, a na osnovu Ustavne povelje i Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, a što se uči na četvrtoj godini Pravnog fakulteta u okviru trgovinskog i privrednog prava.
Ono što je suština jeste da se treba prilagoditi i novonastalom, uistinu izmenjenom, stanju koje stvarnost potvrđuje. Zasigurno je da su se od stupanja na snagu, u ovom momentu, još uvek tako važećeg zakona, pa do danas, mnoge prilike promenile. Propisi iz ove oblasti, uopšte iz oblasti železničkog saobraćaja u razvijenim evropskim zemljama, su jako evoulirali od nekih ranijih godina. Danas se govori uopšte o novom konceptu uređenja železnica koji podrazumeva, ne samo novu terminologiju, nego podrazumeva i nove subjekte. Drugačije se uređuju odnosi, ne samo u oblasti zaključenja ovih ugovora o prevozu, nego i ono što je bitnije u domenu sprovođenja, odnosno izvršenja samih ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju. Osim toga, nužnost drugačijeg uređenja materije o kojoj raspravljamo proizilazi iz činjenice što smo mi u prošlom sazivu Narodne skupštine doneli takođe dva bitna zakona. To je Zakon o železnici i Zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnica, a oni su upravo usklađeni sa propisima EU iz oblasti bezbednosti.
Ugovori o prevozu u železničkom saobraćaju uvek su bili specifični, kao što sam malopre spomenula, kako u pogledu same forme njihovog zaključenja, tako i njihova specifičnost se ogleda u pogledu izvršenja. Ono što njih karakteriše nužno uslovljava da se izmene stvarnih prilika upodobe na planu uređenja ovih specifičnih ugovora i da održavaju današnje prilike.
Kao što svi znamo, današnje prilike nisu identične, daleko su od onih koje su bile 80-ih godina ili ranije, recimo 70-ih godina. Zahtevi u pogledu informacija koje se putniku pružaju i prilikom i za vreme putovanja drastično su izmenjeni. Rezervacija karata više nije ista. Prevoz je u dobroj meri u potpunosti razdvojen od upravljanja infrastrukture. Danas je moguće postojanje više uzastopnih prevoznika u jednom ugovoru o prevozu, zatim ostvarivanje prava u novčanim iznosima. Naknade odavno više nisu izražene, kao što se to i navodi u nemačkim markama itd, terminologija je zastarela. Mislim da sam to već spomenula, itd, da u nedogled ne nabrajam sve ono što je savremeno stanje stvari demantovalo.Naravno, mnoge stvari koje sadašnje prilike ne poznaju, nužno ih je menjati i to upravo i rezultira ovakvim Predlogom zakona o kome danas raspravljamo.
Samo poboljšanje železničkog sistema, zapravo njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga, kao i integracija srpskih železnica u železnički sistem EU, za šta lično na ovom mestu, moram da kažem, izražavam priličnu bojazan, jer prema postojećem stanju stvari mislim da se naša železnica neće još dugo integrisati u železnički sistem EU, ali u svakom slučaju ovo napred navedeno jeste nešto što upravo treba da bude cilj ovog Predloga zakona.
Zasigurno je da ovaj predlog, koji je pred nama, predstavlja jedan korak ka suštinskom rešavanju problematike i otvaranju puta jednog detaljnijeg regulisanja ugovora o prevozu u železničkom saobraćaju, a sve u skladu sa međunarodnim propisima.
Budući da se novine tiču brojnih pojedinosti, ovde se neću baviti konkretnim pojedinačnim članovima, da ne bih ni vas ni sebe zamarala, osim toga imamo i raspravu u pojedinostima gde možemo detaljnije da komentarišemo navedene članove, ali moram reći da je ovaj, formalno ovako, pitak zakon, bez svog realnog uporišta, ništa drugo do nešto što će tu svakodnevnica i demantovati. Čini mi se da nosi bojazan za sobom, iako će poslanička grupa SPO i Demohrišćanske stranke Srbije podržati i ovaj Predlog zakona. Ostaje bojazan da on ostane prazno slovo na papiru, ukoliko se ne bude efikasno sprovodio u praksi, jer doneti zakon je jedno a primeniti zakon je nešto sasvim drugačije. Ostaje činjenica da on sam po sebi predstavlja dobro zakonsko rešenje, ali rešenje bez primene ostaje samo u domenu rešenja i ništa drugo. Kao što sam već rekla, naša poslanička grupa će ga podržati.
Isto tako, podržaćemo i Zakon o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade UAE koji je potpisan 2014. godine i kao takav predstavlja osnov za dalje unapređenje odnosa potpisnica u oblasti vazdušnog saobraćaja.
Sve ovo napred navedeno isto važi i za Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o vazdušnom saobraćaju između naše zemlje i Vlade Narodne Republike Kine.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, kao poslednje tačke ovog današnjeg dnevnog reda, a o utvrđivanju granične procedure za železnički granični prelaz Preševo – Tabanovci, iako su postojali, da tako kažemo, određeni problemi koji se ogledaju u činjenici da ovaj sporazum iz nekog razloga, neću ih ovde sve nabrajati, iako je to isto navedeno u samim razlozima za donošenje, te iz tih razloga Sporazum nije ranije bio zaključen i prvenstveno zbog različitih stavova ugovornih strana po pitanju definisanja graničnih prelaza, što se navodi podrobno u razlozima za potvrđivanje sporazuma, konačno je početkom godine usaglašen tekst nacrta sporazuma između potpisnica, što je u krajnjoj instanci rezultiralo potpisivanjem sporazuma u februaru ove godine. Naravno, ovaj predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma, kao i prethodna dva predloga, ali isto tako i prethodna dva zakona, posebno Zakon o železnicama za transport lica, kao jedan potpuno nov zakon, koji na transparetan i sistemski način uređuje materiju žičara u Srbiji, poslanička grupa SPO-DHSS će podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala puno.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi premijeru Vučiću, poštovani ministre, kolege i koleginice, cilj eksproprijacije svuda u svetu jeste isti, a to je upravo izgradnja objekata koji su u javnom interesu. Taj javni interes ima određene sinonime koji su se u određenim vremenima određeno primenjivali u našoj, ali i u drugim zemljama, pa tako imamo opšti interes, javnu korist ili zakonom utvrđenu javnu potrebu.

Taj javni interes, budući da se on danas u priličnoj meri pominjao, predstavlja kamen temeljac svake eksproprijacije i on je u našem pozitivnom zakonodavstvu definisan još u vreme socijalističkog samoupravljanja, i to na jedan prilično uzan način, gde se od stanogradnje favorizovala samo izgradnja stanova solidarnosti. Otuda dolazimo do sada važećeg Zakona o eksproprijaciji, pa tako u tom Zakonu o eksproprijaciji nema mogućnosti da se proglasi javni interes zbog izgradnje običnih stanova, ugostiteljskih i turističkih objekata, i to je upravo posledica tog uskogrudog komunističkog tumačenja javnog interesa iz onog perioda kada je društvena svojina bila dominantna, koja je u suštini ništa drugo do jedna obična Ali-begova slama.

Nema ni jednog jedinog razloga za bilo kakve tvrdnje da gradnja „Beograda na vodi“ ne predstavlja javni interes, jer upravo suprotno, on predstavlja javni interes jer to će biti obeležje celog regiona. Gradiće se na mestu koje danas predstavlja ruglo prestonice i tamo je na mestu gde danas caruju psi lutalice i mesto je koje predstavlja jedno ruglo i otpad.

Sa druge strane, moramo poći, recimo, od naših suseda. Imamo tako primere iz Crne Gore. Pogledajte, na primer, upravo iz navedene zemlje, recimo, Porto Montenegro ili ne morate taj, pogledajte Lušticu ili pogledajte primer iz Crne Gore vezano za Buljarice, gde se tamo priprema eksproprijacija zbog gradnje turističkih objekata, koji su višestruko poučni i mislim da iz tih primera moramo nešto da naučimo, jer su prvenstveno korisni.

Ostala, ne samo društva u okruženju, nego i svetska iskustva jesu ta koja pokazuju da je uvek opravdano posebnim zakonom proširiti i utvrditi javni interes iz Zakona o eksproprijaciji, jer ne može se kleti u demokratiju i tvrditi i verovati da je privatni kapital štetan po narod i po državu, a upravo primeri iz uporednog prava jesu tu, kao i savremeno međunarodno zakonodavstvo, i pokazuju da nije opasan ni za narod, a ni za državu, ukoliko neko ulaže u razvojne projekte.

Naravno, interes jeste da se u skladu sa Ustavom Srbije utvrdi taj interes upravo na osnovu zakona. I Evropska konvencija o osnovnim ljudskim slobodama i pravima, pravne je vikcije EU o eksproprijaciji i intenciji evropske komisije, upravo dozvoljavaju da se javni interes utvrdi posebnim zakonom i u tome ne vidim apsolutno ništa ne ustavno i na tako nešto apsolutno se ne može pozivati, a da pri tom to bude opravdano.

Na ovom mestu moram da izložim i još par detalja. Vidite recimo u SAD za one koji kritikuju upravo projekat „Beograd na vodi“, tamo postoji izraz koji se naziva - vrhovno pravo države na svojinu, i to je u širokoj upotrebi u SAD. Zatim u Velikoj Britaniji postoji jedan izraz koji se isto tako primenjuje u toj zemlji a to je prinudna kupovina. Na primer, kupovina radi izgradnje stanova, radi izgradnje infrastrukturnih objekata, komunalnih objekata, sportskih objekata itd. U Francuskoj recimo postoji institut oduzimanja imovine u javnom interesu. U Nemačkoj su naravno norme o eksproprijaciji sadržane u samom zakonu o eksproprijaciji, ali one mogu biti dopunjene i nekim drugim zakonskim aktima. I najzad imamo i jedan primer, a to je primer, naravno, Italije, gde protiv deklaracije o javnoj koristi, a podsetiću da dekleracija o javnoj koristi Italije prethodi samom postupku eksproprijacije u Italiji, zapravo ne postoji i ni mogućnost vođenja upravnog spora.

Tako da sve one kritike danas, brojne kritike koje su se odnosile posebno pi pitanju javnog interesa pokazuju se kao neopravdane, jer ukoliko pođemo od toga da smo odgovorni pa smo se pripremili za ovu raspravu, pročitali u celosti ovaj zakon, onda ćemo videti da upravo uporedna iskustva bar zemalja koje sam navela pokazuju suprotno. Dakle, leks specijalis jeste potpuno opravdan i jeste potpuno opravdan i jeste jedna potpuno dozvoljena forma na način koji je preko potreban da bi se ovakav jedan projekat u stvarnosti i zaživeo.

Zato kažem da su tvrdnje potpuno kada se iznosi, kada se upućuju kritike prilično nedemokratske i to zapravo osporavanje uređenja ove materije posebnim zakonom nema svoje opravdanje ni ustavno niti bilo koje drugo.

Ovaj leks specijalis kao naravno i uopšte, ne samo ovaj poseban zakon nego i svaki drugi zakon mora da prati realne tokove i u prvom redu da bude podvrgnut interesu naroda. Ne mogu zakonske norme biti zarobljenik nekih prošlih vremena, nekih prošlih ideologija, komunističke svesti i podsvesti, a već sam navela kako je nešto ranije bilo i definisano. Nekada je bilo teško zamisliti da je uopšte moguće graditi bilo kakve impozantne objekte, gradove što će u istinu predstavljati ukoliko „Beograd na vodi“ zaista i bude u potpunosti završen. To nijedan zakonodavac, ma koliko maštovit bio, ovako nešto nije mogao da zamisli pre izvesnog vremena, ali to ne znači da ne treba da se stvara jedan potpuno adekvatan i jedan sveobuhvatan pravni okvir kako bi se takva ideja i realizovala. Ovde može, budući da mi vreme ističe, daću samo jedan primer.

Recimo, zamislite da Srbija kojim slučajem dobije organizaciju Olimpijade. Prema postojećem, još uvek aktuelnom, važećem Zakonu o eksproprijaciji teško da bi se mogla realizovati izgradnja takvog jednog olimpijskog sela, a „Beograd na vodi“ zasigurno ovo je primer, je nešto što prevazilazi sve ovo što sam kao u primeru navela. Misli da apsolutno kritike koje su danas upućene ne stoje.

Ja na ovom mestu moram izneti jednu stručnu kritiku, ona je pravne prirode, više zapravo sugestija kako bi se ovaj zakonski tekst trebao poboljšati, to je nešto što je i moj kolega Čikiriz u svom izlaganju spomenuo, amandman koji sam podnela na član 11. zapravo njegov stav 5. gde procenu tržišne vrednosti građevinskog zemljišta po mom ličnom mišljenju, ne može vršiti Poreska uprava. Moraju je vršiti veštaci, to je njihova struka. Znači stalni sudski veštaci sa liste veštaka, jer tako nešto je u skladu sa Ustavnim sudom, u skladu sa evikcijama EU i ono što je prvenstveno bitno, u skladu je sa našom sudskom praksom. Hvala.

Hvala.
Uvažena predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću današnje vreme koje mi stoji na raspolaganju u ovoj načelnoj raspravi iskoristiti prvenstveno da nešto kažem o prva dva Predloga zakona, dakle, o Predlogu zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Carinskog zakona.
Što se tiče Predloga zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma, mislim da je jako dobro što se on nalazi na dnevnom redu, što danas imamo priliku da se o njemu izjasnimo. Činjenica je da prilično kasnimo sa donošenjem jednog takvog zakona, no dobro.
Naravno, borba protiv terorizma, kao što je već opštepoznato, gotovo svakodnevno permanentno treba da se unapređuje i to posebno kada govorimo u segmentu finansiranja terorizma, koji kao takav uvek prethodni njegovom vršenju. Zato, imajući u vidu težinu koju predmetna materija nosi sa sobom, neophodno je da se upravo i ta oblast ograničavanja raspolaganja imovinom, a u cilju sprečavanja terorizma, reguliše zakonom, jer ovakva predmetna materija apsolutno do sada nije bila regulisana našim zakonodavstvom.
Činjenica je da su neki delovi ove materije regulisani, kada kažem neki delovi, prvenstveno mislim na krivična dela koja su inkriminisana našim Krivičnim zakonikom, kao što je predviđanje krivičnog dela i međunarodnog terorizma i krivičnog dela finansiranja terorizma, ali se čini da je to nedovoljno da bi se cela ova oblast na jedan sistemski način uredila. Nužno je uspostavljanje tog zakonodavnog okvira za preduzimanje preventivnih mera u pogledu sprečavanja finansiranja terorizma, kao što je i neophodno apsolutna saradnja svih država upravo na ovom nivou.
Nužnost donošenja ovakvog jednog zakona proizilazi iz činjenice da smo mi i deo Egmont grupe, tj. Međunarodne organizacije finansijsko-obaveštajnih službi, čija je članica Uprava za sprečavanje pranja novca i to od 2003. godine. Takva jedna činjenica jednostavno nas primorava da ukoliko do sada nismo, onda pak u nekom budućem periodu što brže i što potpunije usaglašavamo propise upravo u oblasti međunarodne saradnje.
Kada se ima u vidu kada govorimo kako o pranju novca, tako isto i o finansiranju terorizma, uvek se govori u prvom redu o krivičnim delima sa elementom inostranosti, to je poznato i onda se pored međunarodne saradnje nužno pretpostavlja i postojanje kvalitetnog zakonodavnog okvira, čemu doprinosi ovaj zakon, kažem ne potpuno, ali u svakom slučaju doprinosi bar u delu one materije koju ona uređuje.
Do sada čini se da su najbolji rezultati u borbi protiv terorizma, a to pokazuje ne samo puka teorija, nego i praksa, zapravo, postižu se preventivnim delovanjem i to nije ništa novo, dakle, uklanjanjem svih onih uzroka do kojih nastanak terorizma i dovodi, i ne samo nastanak terorizma, nego čini mi se i njegovog jednog stalnog postojanja u ma kom obliku. Čini se da je on gotovo stalno prisutan, dakle, egzistiranju u njegovim različitim pojavnim vidovima.
Kada govorimo o prevenciji, činjenica je da na prvom mestu treba preduzeti sve one radnje sa ciljem sprečavanja finansiranja terorizma, ali i brojne druge radnje, kao što su sprečavanje ilegalne obuke, stvaranje, zapravo izgradnja ilegalnih pogona za obuku terorista, sprečavanje legalne, a naročito ilegalne nabavke oružja, praćenje, otkrivanje, sprečavanje terorističkih akata, stalna razmena informacija, stalna razmena iskustava u borbi protiv terorizma među državama itd.
Članom 2. ovog predloga Zakona o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma određuju se pojmovi, pa se tako daju definicije ograničavanja, raspolaganje imovinom, definicije imovine, pojam označenog lica, finansiranja terorizma, pojam terorističkog akta, definicija teroriste, definicija terorističke organizacije i definicija opravdanog uverenja da je lice terorista, da finansira terorizam, da je uključeno u aktivnosti terorističke grupe ili vršenje terorističkog akta.
Kada govorim o ovom članu, članu 2, predmetnog Predloga zakona o kom danas govorimo, moram danas da iznesem jednu kritiku, zapravo, više je sugestija, moguće je da ona bude otklonjena i amandmanskim putem, jednu nedoumicu i volela bih, ukoliko postoji mogućnost, da mi se nakon izlaganja podrobnije nešto kaže o onome što ću izneti.
Kada kažem kritika, mislim na, kao što sam rekla, sugestiju, a ona se odnosi u pogledu određenja, definisanja pojma teroriste, gde se ovim Predlogom zakona određuje kao lice koje samo ili sa drugim licem, naglašavam, sa umišljajem podstrekava ili pomaže u izvršenju terorističkog akta, ima saznanja o nameri grupa terorista da izvrši teroristički akt, doprinese izvršenju ili pomogne grupi nastavljanja terorističkog akta sa zajedničkom svrhom.
Naime, budući da sam na samom početku izlaganja spomenula pojedina krivična dela koje naše krivično zakonodavstvo poznaje, budući da sam spomenula neka od dela koje predviđa naš Krivični zakon, kojim je inkriminisan međunarodni terorizam kao krivično delo, mislim da je ovde potpuno suvišno navoditi, postavljati u ovakvoj jednoj odredbi oblik vinosti, a činjenica je da se terorizam ne može nikako drugačije izvršiti, osim ukoliko je oblik vinosti umišljaj. Ovde je direktan umišljaj i moglo bi se postaviti pitanje spornosti i eventualnog umišljaja, ali ono što je zasigurno jeste da se bilo koji teroristički akt, barem ne znam da praksa tako nešto poznaje, mislim da ne poznaje, mislim da je vrlo teško zamisliti da se teroristički akt može izvršiti iz nehata. Tako da mislim da je ova odrednica koja kaže „umišljajno“ potpuni višak. Tako nešto podrazumeva naš Krivični zakonik i tako i određuje. To je moja sugestija. Naravno, to se može otkloniti amandmanskim putem.
Naravno, to je moja jedna nedoumica. Nije mi najjasnija definicija iz istog člana. Dakle, govorim još uvek o članu 2. tački 8. gde se kaže – opravdano uverenje da je lice terorista, da finansira terorizam, da je uključeno u aktivnosti terorističke grupe ili vršenja terorističkog akta, sada ću naravno naglasiti – onaj stepen uverenja koje razuman čovek, prosečnih intelektualnih sposobnosti, može steći na osnovu dokaza, činjenica koje su opšte poznate ili dokazive ili verodostojnih informacija kojima raspolažu nadležni državni organi. Mislim da ovo predstavlja jednu poprilično konfuznu odredbu, jer odredbe zakona, kada ih ovde oblikujemo, bilo što prihvatamo određena rešenja iz amandmana, ne treba da bude jasno samo nama i Narodnoj skupštini kao zakonodavcu, nego treba da bude apsolutno jasno svim građanima Srbije. Zato smatram da je ova odredba poprilično konfuzna.
Razumem pravni standard, opravdano uverenje. To je potpuno prihvatljivo i to je nešto potpuno drugačije od krivičnih standarda, i to mi je jasno, ali mi nije jasna konstrukcija koja glasi – onaj stepen uverenja koje razuman čovek prosečnih intelektualnih sposobnosti može steći na osnovu dokaza. Lično mislim da takvo ubacivanje predstavlja potpuni višak, potpuno bespotrebno normiranje, opterećenje zakonske odredbe koja je bez njega prilično jasnija i nedvosmislenija. Moj lični stav jeste da to predstavlja višak i uvek sam za to da se zakonske odredbe ne moraju opterećivati ničim što bi moglo unositi dodatnu konfuziju, dodatna tumačenja ili nedoumice.
U pogledu samog postupka za označavanje lica, mislim da je prilično dobro propisan ovakvim Predlogom zakona, i to počev od liste označenih lica po tri različita osnova. Dakle, lista Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija u kojima je Republika Srbija član, zatim označenje lica na predlog nadležnih državnih organa i ono što predstavlja tzv. treći osnov jeste obrazložen zahtev druge države koja svoje utemeljenje nalazi u Rezoluciji 1373, a koja nalaže državama da na zahtev druge države moraju razmotriti, ako postoji pomenuto opravdano uverenje, doneti rešenje o stavljanje na listu označenih lica.
Što se tiče postupka pred sudom, a koji se reguliše članom 7. ovog Predloga zakona, rešenje kao forma propisivanja liste označenih lica jeste jedino moguće, tako da je ovo prilično uobičajeno rešenje uz mogućnost vođenja upravnog postupka od strane lica koje je tim rešenjem stavljeno na listu označenih lica. Kriterijum javnosti zadovoljen je onom formom kojom se predviđa da se takve liste objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije“, ali je isto predviđeno objavljivanje izmena i dopuna takvih lista. Ovde bi se taj kriterijum javnosti i dostupnosti mogao proširiti još nečim, recimo objavljivanjem na zvaničnom sajtu ministarstva ili uprave. No, dobro.
Sa druge strane, dobro je što se vodi računa, to nije izuzeto, niko nije smetnuo sa uma, o zaštiti ljudskih prava, svih onih lica koja su označena i u tom smislu je predviđena obaveza Republike, odnosno Vlade Republike Srbije, upravo iz razloga poštovanja ljudskih prava, da najmanje jednom godišnje razmotri opravdanost donošenja rešenja o stavljanju na listu.
Posebna zaštita od zloupotrebe privrednih subjekata u svrhu finansiranja terorizma, kao i sprečavanje mogućih zloupotreba udruženja za finansiranje terorizma, ostvaruju se članom 8. ovog Predloga zakona, a ta potreba da se u prvom redu akcenat stavi na udruženja jeste nešto o čemu međunarodni standardi svedoče, dakle posvećuju posebnu pažnju, a zbog uočene potrebe da su upravo udruženja, kao oblik pravne forme, najviše na udaru i više podložna uticaju ovakvih zloupotreba.
Iskoristiću prisustvo ministra finansija, koji je danas ovlašćen u ime Vlade ispred ovih predloga zakona. Moram da pitam, recimo, to je isto nedoumica koju imam, zašto pored ovih navedenih privrednih subjekata, istim članom 8. i stavom 6, nisu obuhvaćeni finansijski subjekti? To mi nije jasno. Mislim da ne bi bio višak i mislim da bi odredba mogla biti potpunija i mogla bi biti svrsishodnija.
Što se tiče propisanog postupka u upravi, a na osnovu podnetog obaveštenja, mislim da su odredbe koje iste regulišu više nego jasne. Nije potrebno dodatno obrazlagati, kao i eksplicitne odredbe koje regulišu trajanje ograničenja, raspolaganje imovinom, upravljanje imovinom čije je raspolaganje ograničeno, dozvoljeno korišćenje dela imovine, itd.
Naravno, poslanička grupa SPO i DHSS u danu za glasanje podržaće ovaj Predlog zakona. Smatramo da je neophodan, da je nužan, iako je jasno da on samo u jednom delu, pa neću preterati ako kažem u jednom neznatnom delu, upotpunjuje i doprinosi materiji borbe protiv korupcije i finansiranje terorizma. Mislim da ga treba podržati, ukoliko imamo u vidu da vrlo često neslavno završimo kada se čini ocena naše države po pitanju napretka u ovoj oblasti. Osim toga, mislim da usvajanjem ovakvog jednog zakona, sa druge strane, izlazimo u susret međunarodnim obavezama, ali i ratifikovani međunarodnim pravnim aktima.
Što se tiče drugog predloga zakona danas na dnevnom redu, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Carinskog zakona i mislim da predložene izmene i dopune upravo ovog Carinskog zakona, treba posmatrati u svetlu jednog što ubrzanijeg carinskog postupka, smanjenja troškova u spoljnotrgovinskom prometu, ali i usaglašavanja sa evropskim standardima, odnosno sa zakonodavnom regulativom EU i uopšte sa pravilima Svetske trgovinske organizacije.
Ukoliko pođemo od ekonomskih interesa naše zemlje, koji da budemo potpuno jasni, su uvek u prvom planu, što je i cilj ovog zakona, onda je potpuno logično što danas pred sobom upravo raspravljamo o izmenama i dopunama u delu kojim se reguliše materija carinskih prekršaja.
O samim metodama rada carinskih organa, o povećanju efektivnosti rada carinskih organa, o njihovoj produktivnosti, postizanju balansa u pogledu zahteva koji se upravo pred njih stavljaju, vršenje kontrolnih radnji, vršenja aktivnosti o čemu je moj uvaženi kolega Mirko Čikiriz više puta i govorio, kada su se ovakve teme pominjale, mislim da se sva ova navedena pitanja sada jednostavno predlažu na jedan potpuniji, rekla bih, celovitiji način koji zapravo, kao nov način samo oslikava stvarno stanje. Ne bih to nazvala modernizacijom, kako se to navodi u razlozima za donošenje ovog predloga zakona, već jednom konačnom potrebom koja mislim da svima nama treba da bude jasna, a to je da i konačno propisi prate praktičan život, a svedoci smo da su te dve strane iste medalje, vrlo često u raskoraku.
Naravno, neću se u ovom izlaganju baviti, što ne znači da to neću učiniti kada budemo raspravljali u pojedinostima ovog predloga zakona, onim izmenama i dopunama koje se odnose na upodobljavanje ovih izmena i dopuna Carinskog zakona, važećem zakonu o prekršajima, mislim da je to prilično normalno prihvatljivo, klasično usaglašavanje sa drugim propisima, niti onim izmenama i dopunama koje predstavljaju, da tako kažem puko terminološko usklađivanje, što je opet opravdano, ali kao svetlu tačku navešću naravno, član 4. kojim se menja ceo, još uvek važeći član 59. ovog zakona, a kojim se reguliše unošenje robe u carinsko područje, a kako bi se obezbedila primena novog kompjuterizovanog tranzitnog sistema, što je prisutno i u rešenjima Carinskog zakona EU, kao kompatibilna aplikacija za nacionalni tranzit.
Naravno, kada se radi o izmenama i dopunama Carinskog zakona, poslanička grupa SPO i DHSS, podržaće i ovaj predlog zakona, naravno, u danu za glasanje, a o svim konkretnijim predloženim rešenjima, govorićemo nešto više kada budemo raspravljali u pojedinostima. Zahvaljujem.

Hvala puno.
Poštovana predsednice, uvažene kolege i koleginice, na prvom mestu moram da naglasim da je ovo jedan od četiri amandmana koja su u okviru svih do sada podnetih najsmisleniji i da se prilična pažnja posvetila ovom amandmanu. Naime, ako ništa drugo, onda je potpuno jasan i tekst amandmana, potpuno je jasno i obrazloženje ovog amandmana. Nije se išlo na nekakvo izvrgavanje ruglu predviđenim rešenjem, odnosno izmenom koja je ovde predložena.
Naime, u pogledu amandmana koji je kolega Đurišić obrazložio mogu da se složim sa delom onoga što je i sam izneo. Naime, kolega Đurišić je spomenuo da su se ljudi tresli od straha. U ovom momentu, naravno, ne moraju da se tresu od straha, jer veruju da će predloženo rešenje biti usvojeno, s tim što možda, ukoliko se rok od dve godine pokaže kao nedovoljan, takođe zadržava mogućnost da to i nadalje ostaje da čine.
Suština je u sledećem, da mi ovde zapravo odlučujemo između dva rešenja. Prvo jeste ono što i sam predlog izmena govori, a to je upravo da se spreči da 1. mart, koji pada poslednjeg dana ove nedelje, dakle, od ponedeljka, građani budu isključivo upućeni na javne beležnike kao neko ko će biti isključivo nadležan za sve poslove overavanja potpisa, rukopisa i prepisa. Druga je mogućnost da ne prihvatimo takvo rešenje. E sad, neprihvatanjem takvog rešenja mi zapravo zastupamo jedino i isključivo interese javnih beležnika. Onda šaljemo poruku – evo, građani, izvolite, od 1. marta idite kod javnih beležnika.
Slažem se sa kolegom Đurišićem i kada je spomenuo tarifu javnih beležnika. Lično isto iz profesionalnih razloga smatram da ta tarifa treba da bude drastično manja, ali to pitanje ću zajedno sa kolegom Đurišićem postaviti ministru pravde kada on bude bio ovde prisutan.
Kada se prilikom obrazlaganja ovog amandmana kaže – mi smo za to da ovo bude trajno rešenje, to znači da se zadrži jedan dualizam gde će poslove overavanja obavljati svi, i javni beležnici, i osnovni sudovi, i opštinske uprave. Ukoliko bi se tako, recimo, u stavu 2. iza reči: „povereni posao“ stavila tačka, a sve ostalo izbrisalo, to znači da se ne predviđa nikakav rok. Onda se postavlja pitanje – a šta će uopšte zemlji Srbiji institut javnog beležništva? Onda nama javno beležništvo ne treba. Hajdemo onda da kažemo – nismo ni trebali da donosimo zakon, mi smo se malo preračunali, ne znamo šta smo radili 2011. godine.
S druge strane, kada se kaže – mi smo za to da se ne stavljaju nikakvi rokovi, izvinite, u ovom amandmanu u stavu 2. stavljen je rok do 1. januara 2016. godine. Znači, kraći rok od onog roka koji je zapravo predviđen izmenom i onog roka koji je u okviru amandmana i podneo Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Razlog za neprihvatanje ovog amandmana, bez obzira što sam rekla da je jedan od četiri podneta amandmana koji izuzetno ima smisla, i te kako ima smisla, suštinski se ogleda u nedostatku u njegovom stavu 3. Znate, u stavu 3. ste morali da stavite onda neki rok, jer stav 3. ovog amandmana glasi…

Hvala.
Naime, stav 3. ovako predložene amandmanske izmene glasi: „U gradovima, odnosno u opštinama u kojima nisu imenovani javni beležnici, do imenovanja javnih beležnika potpise, rukopise i prepise će overavati osnovni sudovi, sudske jedinice, kao i prijemne kancelarije osnovnih sudova, u skladu sa članom 13. stav 4. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava“. Dakle, ovde nema nikakav rok. Šta ćete u situaciji ukoliko to, recimo, imenovanje javnih beležnika u svom punom broju, recimo na teritoriji neke opštine za koju su predviđeni javni beležnici, budu imenovani npr. u ovom roku koji ste predložili stavom 2, 1. januara 2016. godine? Da li će to onda značiti da ovakvim stavom 3. zapravo prestaje nadležnost i sudova i opštinskih uprava, ukoliko javni beležnici budu imenovani i ranije?
Dakle, suština zašto ovaj amandman nije prihvaćen ogleda se u njegovom stavu 3. Da ste uneli neki rok, da ste predvideli situaciju koja na bolji način reguliše, a do imenovanja javnog beležnika, onda bi imalo smisla da raspravljamo i eventualno da usvojimo ovakav amandman. Kažem, namera je dobra i jedan je od smislenijih amandmana, ali zbog propusta koji je napravljen u stavu 3. ovakav amandman se ne može prihvatiti. Hvala.

Hvala.
Mislim da je kolega Đurišić trebao pažljivo da me sluša. Ja čak uopšte nisam kritikovala ovaj amandman, nego sam ga pohvalila, kao jedan od četiri amandmana koja imaju smisla, za razliku od ostalih koji su u najmanju ruku besmisleni.
Tačno je, da, nije Predlogom zakona predviđen stav 3. Evo, ja ću priznati svoju sopstvenu grešku, ja sam kriva za sve što nije urađeno kako treba i nema nikakvih problema, a onda kada sam uočila, kažete - nisam ja, nego je Odbor za pravosuđe. Jeste, ja sam inicirala, član sam tog istog Odbora za pravosuđe, znate, ljudski je kada vidite grešku, onda je i ispravite. Ali, ukoliko ste vi hteli svojim amandmanom da ispravite svoju grešku, a kažete sada da vi želite da trajno rešenje budu i opštinske uprave i javni beležnici, onda izvinite, ovde svi pravnici znaju, a mislim da možda to znaju i nepravnici, ali ajmo da kažemo onda naglas, izvinite, ali prelaznim i završnim odredbama ne mogu da se menjaju materijalne odredbe i to je suština. Zašto vi onda niste čitali ovaj zakon, zašto niste gledali analizu njegove primene, zašto vi onda niste predložili, pa evo građani Srbije, mi vodimo računa o vama, mi smo videli da taj rok ubrzo ističe i da ćete morati sve da overavate kod javnog beležnika? Ako vam je tako lakše, možete svu krivicu da svalite na mene, izdržaću, priznala sam je, ali nemojte da mi spočitavate nešto što nema veze.
Ovde moram da napomenem da se ovde sve vreme mi bavimo posledicama, mi se ne bavimo uzrocima. Onda smo trebali da kažemo – znate, 2011. godine mi smo se malo zaneli, nama uopšte javno beležništvo ne treba. Zakon o javnom beležništvu uređuje neki institut, a kada donosite neki zakon, ukoliko je predlagač zakona dovoljno ozbiljan, onda on uradi neku analizu efekata, pa vidi da li ima smisla uopšte doneti taj zakon. Jer, zakon se ne donosi tek da bi se doneo, nego da bi se primenio, a onako kako je donet, uzrokovao je sve ono što je nakon toga usledilo.

U redu, završavam. Hvala.

Hvala poštovana predsednice na obaveštenju. Naime, ja sam već ponovila, a rizikovaću i opet da se ponovim, već sam rekla što se tiče ovog amandmana koji je podnela grupa poslanika, a koje je obrazlagao kolega Đurišić. Meni sada više nije jasno koji je vaš stav nakon podnošenja ovog amandmana.
Prvo, stavom 2. određujete kraći rok do 1. januara 2016. godine i mogu da se složim, kažete da osnovni sudovi treba da budu rasterećeni poslova overavanja, i ja i sa tim mogu da se složim.
Kažete da Srbija nema dovoljan broj javnih beležnika i sa tim mogu da se složim i to sam i sama rekla.
Kažete da se ovim amandmanom odbora ispravljaju greške predlagača i sa tim mogu da se složim, ja ne bežim od priznanja grešaka, ali problem je zašto neko drugi priznaje, beži od priznanja svojih grešaka.
Vi dalje kažete da treba da se zadrži dualizam, tako da poslove overavanja potpisa, rukopisa i prepisa čine i opštinske uprave i javni beležnici i sa tim mogu da se saglasim, samo je sporno jedno, gospodine Đurišiću. Pravnici to znaju.
Ne može se prelaznim i završnim odredbama vršiti izmene materijalnih odredaba, to je suština i to se uči na pravnom fakultetu. Vi hoćete neko trajno rešenje. Da, ali to trajno rešenje povuklo bi i neke druge izmene, pa bi danas raspravljali o većem broju izmena, a ako je vama lakše da mene okrivite, vi to slobodno nastavite da činite, vidim da se upućuju kritike na moj račun, sa lakoćom napadam opoziciju.
Što vi ne čitate zakon, što ne čitate osnovni zakon? Zakon koji ste vi doneli 2011. godine. U jednom momentu vi kažete – ovo je atak na javne beležnike, a sada kažete, nema dovoljan broj javnih beležnika. Ne znam koji je stav vaše poslaničke grupe. Da li javni beležnici treba da postoje ili ne, 2011. godine su trebali da postoje i onda niko nije postavljao pitanja koliko je koštala ta sednica na kojoj je usvojen takav zakon?
Podržali ste taj zakon. Danas kažete – ovo je atak na javne beležnike. Na koje? Onaj institut koji ste vi uveli 2011. godine. Pitanje je uopšte opravdanosti uvođenja tog instituta i da li je Srbija bila spremna za primenu instituta javnog beležništva. Suština je ono što sam napomenula, ovo su posledice, a ne uzroci. Uzroci Zakona o javnom beležništvu iz 2011. godine. Nije tako teško priznati grešku. Ako ja priznajem svoju, priznajte i vi, bar onih vaših saboraca koji su donosili i vi koji ste takav zakon podržali, kada nije bilo nikakvih prilika, ni političkih, ni ekonomskih, ni pravnih da se takav zakon donese, pa je ipak donet.
Postojale su dve mogućnosti, ili da se takav zakon pošto poto primenjuje, kao što je učinjeno, da li je to dobro ili ne, mogla bih mnogo toga na tu temu da kažem ili da imate jedan zakon koji se ne primenjuje i ništa čudno u zemlji Srbiji, imali smo i druge zakone koji su doneti, a nikada se nisu primenili i onda da kažete – eto, izvinite, mi nismo znali šta radimo, imali smo slobodno vreme, pa smo se malo igrali uvođenja javnog beležništva u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala.
Htela sam bar na kratko da reagujem na nešto što je izrečeno a predstavlja jednu apsolutnu neistinu, pri tom ne mislim na izlaganje kolege Bradića ni koleginice Čomić, pa je ovde na samom početku sve svođeno na nekakav lični nivo, kao da sam u najmanju ruku jedina koja je potpisnik ovog zakona. Ja sam rekla, ja ću svu krivicu prihvatiti na sebe i sve kritike, ali apsolutno neka idu na mene. Spremna sam, naravno da ih podnesem, ali rečena je jedna gnusna neistina i kaže se, jedan od kolega je na samom početku rekao – mi smo ovime, upotrebiću izraz koji je on koristio – izbili pare iz džepa javnim notarima. To je jedan kolega na početku rasprave rekao – mi smo izbili notarima pare iz džepa.
Izvinite, ako ćemo tako da percipiramo stvari, onda ćemo da kažemo da je izbijanje notarima, tih istih para iz džepa, u najvećoj meri učinjeno onim izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, a koje zapravo predstavljaju rezultat dogovora advokata odnosno stručnih timova Advokatske komore Srbije i resornog ministarstva. Setite se onda koliko su smanjene vrste poslova koje uopšte vrše javni beležnici, tako da nemojmo sada da ovde spočitavamo i da govorimo o nekim stvarima, da mi ovde nekom izbijamo pare iz džepa.
Izmenama i dopunama o kojima smo ranije raspravljali i sa kojima smo se saglasili tako nešto je već učinjeno. Ko je tada bio protiv rešenja, prvenstveno rešenja koje je predlagala struka, dakle advokatura, onda je to tada u načelnoj raspravi trebao i da istakne, pa da štiti samo apsolutno interese notara? Ja poštujem tu tendenciju da neko mora da se zalaže za notare, posebno oni koji su taj institut i uveli u pravni sistem ove zemlje. Ali nemojte ovde paušalno da iznosite tvrdnje da neko ovde izbija pare iz džepa javnih beležnika. To je apsolutno neprihvatljivo, apsolutno neprimereno, pa i sam rečnik je apsolutno neprimeren i ja ga namerno koristim, jer onaj ko ga je iznosio, samo citiram šta je rekao. Hvala.

Hvala.
Naime, na član 1. amandman je podnela narodna poslanica Katarina Rakić i ona je istim predložila da se zapravo u tekstu Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa u stavu 2. nakon reči: „kao povereni posao“ stavi tačka i onda nastavak: „najduže do 1. marta 2015. godine“, jednostavno da se predvidi kao trajno rešenje i da se ne stavlja apsolutno nikakav rok.
Iskrena da budem, ovakav amandman očekivala sam od predstavnika opozicije. Oni su se pozivali da ne treba nikakav rok i da treba nešto biti prihvaćeno kao trajno rešenje. Ukoliko bi se ovakav amandman i prihvatio, onda bi došli u jednu situaciju da bi potpuno bez ikakvog smisla ostao stav 3. istog ovog člana zakona. Mogao bi se dovesti u pitanje i član 29, jer, napomenuću, ukoliko u originalnom tekstu još uvek važećeg člana 29. u njegovom stavu 2. iza reči: „povereni posao“ stavimo tačku, to znači da bi apsolutno svi u nedogled bili nadležni za vršenje svih poslova overavanja potpisa, rukopisa i prepisa, i javni beležnici, i sudovi, i opštinske uprave. Onda bi se zapravo postavilo pitanje – šta će onda uopšte nama institut javnog beležništva? Onda lepo nismo trebali ni da uvodimo.
Ako ćemo već ovde da iznosimo bilo kakve kritike, hajde onda da se konsultujemo oko nečega i da konstatujemo nešto što je nesporno. Institut javnog beležništva uveden je 2011. godine. Kao što se meni spočitavaju i prenosi se na nekakav lični nivo ova rasprava koja je danas u istom takvom duhu i počela kao i rasprava u načelu, onda bih ja mogla reći – evo, drage dame i gospodo kolege i koleginice, ja se izvinjavam, ali nisam ja donosila Zakon o javnom beležništvu. Moj stav je sasvim suprotno, da ni sada 2015. godine ne postoje uslovi za potpunu primenu, a kamoli 2011. godine.

Samo da završim. Ako ćemo istini na volju, za sve ono što se ja okrivljujem, moram onda dragim kolegama da kažem da se ubuduće pripreme, pa će videti da ja ni u avgustu mesecu nisam podržala čitav set predloženih izmena i dopuna. Hvala.