Želim da kažem javnosti radi, ono što je bila rak-rana sprovođenja izvršenja i ono što je najviše opstruisalo izvršenje, to je samo dostavljanje svih neophodnih obaveštenja vezano za izvršenje i izbegavanje prijema dostavljanja. Ovaj zakon to zaista izvanredno rešava.
Dakle, način dostavljanja i fizičkim i pravnim licima, oglašavanje na oglasnoj tabli, a razlika između predloga DSS i predloga u zakonu je u broju dana. Otprilike, DSS traži da se skrati još rok na tri dana, a u Predlogu zakona je pet dana. Mi mislimo da bi najbolje bilo da bude jedan dan, ali je nemoguće i u roku od pet dana, ali daj bože da sve to bude tako, da se stigne da se izvrši sve što je potrebno vezano za izvršenje, za dostavljanje uredno i da bude na zakonu zasnovano.
Sigurno je da je ovakav predlog mnogo bolji u odnosu na sve prethodne predloge. Što se tiče angažovanja, kako se pominje, uterivača dugova, da li postoji ta opasnost, sigurno je da postoji. Da li se ovako radi u svetu? Radi se.
Podsetio bih vas da je krivičnim zakonodavstvom jasno preciziran način primene sile, ne samo u izvršnom postupku, nego svako protivpravno ponašanje i da će sigurno ako bude takvih slučajeva, svi ti, mislim na sve te koje vi nazivate uterivačima dugova, a verujem da će biti tih pojava, biti podložni krivičnoj odgovornosti i da će to biti takođe, kada neko od njih zaglavi zatvor i kada bude krivično odgovarao, opomena da se u budućnosti tako ne ponašaju.

I u ovom amandmanu prepoznao sam komplikovanje postupka izvršenja. Zbog čega? Amandmanom se predlaže da ako se lice ne nađe na adresi koja jeste adresa njegovog prebivališta, odnosno evidentirana u MUP, da se izvršnom dužniku postavi privremeni zastupnik sa liste advokata.
Šta to u praksi znači? To znači da sud mora da donese rešenje o postavljanju privremenog zastupnika, da postavlja nekog advokata, a oni su i te kako vešti u izbegavanju prijema pismena i mi imamo ponovo situaciju koju smo imali ranije. Rešenje koje predlaže zakon je apsolutno efikasnije. Ako nema lica na adresi, obaveštenje se izvrši, odnosno dostavi oglasnoj tabli suda i tada teku svi rokovi i više nema izbegavanja plaćanja.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, veliku polemiku među advokatima je izazvala odredba po kojoj posle ispunjenih svih uslova, položenog pravosudnog ispita, treba da se polaže i advokatski ispit.
Mislim da je ova odredba za poslanike SPO prihvatljiva, pošto se ipak radi o poznavanju domaćih i međunarodnih propisa koji se odnose na advokaturu i kodeks profesionalne etike advokata.
Tačno je da u Zakonu nije navedeno šta sve to obuhvata, ali sigurno je da će to advokatska komora svojim aktima urediti, jer vrlo je jednostavno izvršiti popis i evidenciju domaćih i međunarodnih propisa koji se odnose na advokaturu, a što se tiče kodeksa profesije advokatske delatnosti, svi smo svedoci današnjeg stanja u kome najveći deo advokata čini nam se da ipak drži do kodeksa etike, ali je u svakom slučaju veliki deo advokata koji na najgrublji mogući način krše kodeks etike.
To je i kolega Prelić iz SRS danas pomenuo. Kolega Dinčić je imao jako kvalitetnu diskusiju, u najvećem delu se sa svim njegovim procenama slažem, ali je činjenica da mi, posebno posle devedesetih godina, imamo veliki priliv u advokaturu. Ljudi koji su radili pre svega u MUP na bitnijim pozicijama, koji su imali jako dobro poznavanje prilika pre svega u srpskom podzemlju, koji su imali što službeno, što privatno jake kontakte sa raznim kriminalnim organizacijama.
Oni su, nažalost, sve to upotrebili da se kao advokati bave nečim što, čini nam se, nije u skladu sa kodeksom advokatske profesije. Danas smo svedoci, ako izvršite analizu odbrana po službenoj dužnosti, da je najveći broj advokata koji dobijaju odbrane po službenoj dužnosti, upravo, bivših inspektora MUP, što stavlja u neravnopravan položaj one advokate koji godinama rade taj posao i koji nemaju veze u policiji i pravosuđu, na način na koji su to mogli da imaju inspektori MUP.
Kažem, sve bi to bilo u redu kada bi ovo bio jedan pomak ka pravnoj državi i kada bi ti ljudi držali do kodeksa etike. Ali, najčešće ga oni ipak krše.

Neću imati nameru da budem portparol Ministarstva pravde, ali amandman je prihvaćen u delu u kome je diskutovao gospodin Spasojević, koga izuzetno uvažavam, amandman Danijele Lovrin Gavrilović i ovo ograničenje više ne važi.
Kao neko ko prati izradu ovog zakona čini mi se da mogu da pričam o stanju u našem pravosuđu, kvalifikovan, te prepoznao koja je bila namera Ministarstva pravde kada je prvobitno stavljena ovakva odredba.
Jednostavno, mi smo u praksi imali situaciju da se sudija ili neko ko se bavi javnotužilačkom funkcijom godinama priprema za bavljenje advokaturom. U tom smislu je pripremljena i klijentela, jer neko ko prelazi sa sudijske i javnotužilačke funkcije u advokatsku službu, sigurno neće doći a da nema obezbeđene predmete za rad. To je bio zaista veliki problem i ostaće problem u našem pravosuđu.
Međutim, naravno da i sva argumentacija, i zbog toga je prihvaćen ovaj amandman, koja je išla u drugom smeru, izgleda da je ona prevagnula i želim da ponovim još jednom ono što sam rekao u raspravi u načelu. Skoro 95% odredbi svih zakona ovog Ministarstva pravde, koje izvanredno radi svoj posao, ušlo je u skupštinsku proceduru, a mi sada vodimo raspravu čini mi se o onom manjem delu odredbi i čini mi se da postoji spremnost Ministarstva pravde da prihvati sve dobronamerne amandmane, što je ministarstvo i uradilo i mi smo u tom smislu i dobili izveštaj.
Što se tiče ove opaske gospodina Krasića, koga izuzetno uvažavam oko našeg puta u Evropu, sigurno je da ćemo mi biti sastavni deo porodice uređenih normalnih i pravnih država koje se temelje na poštovanju ljudskih prava, dok su drugi poput Slovenije i iz bivše Jugoslavije išli ka tom putu i danas žive civilizacijski, imaju pravno uređenu državu, mi se još uvek u najvećoj meri suočavamo sa posledicama one politike koja je razorila državu, razbila institucije, unazadila pravni sistem i najmanje su kvalifikovani oni koji su najviše doprineli tome da to bude da sada kritikuju, da se to stanje poboljša ili oni koji su promenili firmu, pa se sada predstavljaju kao neka nova politička stranka.

Zahvaljujem gospodinu Krasiću. Vrlo kratko, najveći deo ovog što je rekao gospodin Krasić ili skoro sve je tačno. Baš u Holandiji sam imao dva predmeta pred sudom u Holandiji i nisam mogao, bez obzira na položeni pravosudni ispit i ispunjenost ostalih uslova da zastupam pred tim sudovima. Morao sam da angažujem advokata iz Holandije. Tamo je procesno zakonodavstvo sasvim drugačije.
Znači, na usmenoj raspravi ne smete da ponovite ono što ste napisali u tužbi ili podnescima, ali to je izvanredan postupak. Sudija vas pita, imate li šta novo da dodate, čim počnete da pričate o onom što ste usmeno već rekli ili već napisali, sudija vas prekida i kaže – ne, ne to smo već čuli, imate li šta novo.
A ovde kod nas procesno zakonodavstvo u velikoj meri je bilo takvo da su se pisali podnesci u kojima se objašnjavao smisao prethodnog podneska i hiljadu i jedan put ponavljalo nešto što je bespotrebno.
Gospodin Krasić je rekao nešto još što je interesantno za poznavanje prilika pravnog sistema EU. On nije strogo unificiran i ne radi se o prepisivačkom pravu, kako se to najčešće smatra, kao sad postoji proevropska vlada koja propisuje zakone EU ili izvršavamo diktate EU, nije tačno.
To je jedna široka lepeza zakonskih propisa, ali je bitno da je smisao isti, da funkcioniše pravna država na različite načine. Evo i naš zakon o advokaturi je upravo za strance predvideo neko, čini nam se, prilično originalno rešenje, da mogu stranci da daju pravne savete, mišljenja itd., a ako žele da zastupaju pred našim sudovima, to mogu da rade uz našeg advokata, ali i da polože pravosudni ispit, što je dokaz da smo i mi malo zatvorili, eto, ta vrata prema Holanđanima, koja je priča o njima, i da i mi držimo do našeg pravnog sistema, kao što oni drže do svog. Hvala.

 Po amandmanu narodnog poslanika Petra Jojića, kojim predlaže da redovni profesori fakulteta iz pozitivno-pravnih predmeta imaju pravo upisa u imenik advokata i bez položenog pravosudnog ispita. Pretpostavljam dobru nameru kolege Jojića, ali razumem i Ministarstvo pravde i slažem se sa stavom Ministarstva pravde. Obrazloženje je sledeće.
U praksi smo imali nekoliko slučajeva. Prvo, želim da kažem da mi zaista imamo izvanredne profesore pozitivno-pravnih predmeta. Ponosan sam što sam bio student jedne Smilje Avramov, Obrada Stanojevića, gospodina Hašima, Dragoljuba Stojanovića, gospodina Šoškića, Jakova Radišića, što sam učio iz udžbenika Orlića, Slobodana Perovića, Konstantina Obradovića i velikih velikana pozitivno-pravnih predmeta u našoj zemlji.
Međutim, bilo je nekoliko profesora pravnih fakulteta koji su za vreme onog bivšeg zakona mogli bez položenog pravosudnog ispita da se upišu u imenik Advokatske komore. Verujte da se u praksi nisu snalazili. Zašto?
Obrazloženje je jednostavno, 30, 40 ili 25 godina se bavite samo jednom granom prava, pri tom se u velikoj meri udaljite, a izmene se i krivično zakonodavstvo i krivično-procesno zakonodavstvo, ako se neko, recimo, bavi građansko-pravnom materijom, i građansko-pravno zakonodavstvo.
Verujte mi da smo imali primera, to je nama teško padalo, što se profesori nisu snalazili u pravosuđu, zato što jednostavno nisu imali položen pravosudni ispit. Niko ne spori njihovo ogromno znanje ali, kažem, samo u jednoj grani oblasti.
Ovo što je gospodin Dinčić rekao za položen pravosudni ispit, to je dobro što je ministarstvo najavilo izmenu i ovog zakona. Zaista, postojeći zakon je najblaže rečeno nehuman. Svi mi koji smo polagali pravosudni ispit, polagali smo ga u vremenu od 16 ili 17 časova posle podne do tri-četiri sata ujutru.
Idete iz kabineta u kabinet, u jedan kabinet uđete i samo što ste seli, profesor kaže – izvolite u drugi, u drugi uđete, čekate dva sata vreme da počnete da polažete, a onda imate još šest ili sedam predmeta da polažete. To je stvarno nehumano, iscrpljujuće i krajnje loše organizovano.
Opet, vezano za profesore pravnog fakulteta, ipak mi na pravosudnom ispitu prolazimo maltene kroz ceo fakultet i po sadašnjem zakonu je tu negde oko 14 ili 15 najvažnijih predmeta sa pravnog fakulteta i ipak je potrebno da neko, ko zaista želi ozbiljno da se bavi advokaturom, makar osveži ta znanja.

Ovaj zakon nije pisan zbog jednog čoveka prof. dr Vojislava Šešelja, koji se odlično brani pred Haškim tribunalom, koji je zaista pružio izvanrednu odbranu i kao pravnik mu čestitam i želim puno uspeha u tom procesu.
Ali, ovo je zakon koji se, kao i svi zakoni, odnosi na sva lica koja pretenduju da se bave advokaturom. Nažalost, mi imamo u praksi situacije da ljudi koji se bave nadripisarstvom nisu ni prošli pored pravnog fakulteta, odlično poznaju procesno zakonodavstvo i svakog dana nekoga tuže itd. i niko im ne može osporiti tu veštinu, čak i poznavanje procesnih zakona, a naravno i onih materijalnih koji su predmet spora. Ali, kažem, ovo nije zakon koji se tiče gospodina Vojislava Šešelja, a mi smo uvek ponavljali da gospodinu Šešelju želimo uspeha.

Potpisao bih se ispod dobre namere gospođe Jorgovanke Tabaković, ali ne sumnjajući u nameru predlažem da se amandman odbije iz svih razloga koje je izneo gospodin Srđan Miković i ispod svake njegove izgovorene reči bih se potpisao u razlozima zbog čega ovo ne treba stavljati u zakon.
Jednostavno, mi često u Skupštini skoro kada smo imali jedan jako kvalitetan zakon, bio je prigovor, pošto nije mnogo toga moglo da se kaže što se tiče suštine zakona, da je zakon preobiman, a ako je zakon sa manje članova, onda ide prigovor – zakon vam je jako kratak. Ovaj zakon je baš onakav kakav treba da bude i ostavio je upravo kodeksu profesionalne etike advokata da reguliše sve ovo o čemu je gospodin Srđan Miković pričao, i statutu Advokatske komore.
Sada dolazimo i na ono o čemu smo raspravljali na početku ove rasprave, i do advokatskog ispita, jer sve ovo je regulisano takođe i međunarodnim dokumentima i propisima koji se tiču advokatske delatnosti. Apsolutno je bespotrebno da bude u ovom zakonu.
Ovo je samo zarad javnosti, da ne ostane utisak, Skupština i većina će izglasati Predlog zakona Ministarstva pravde, u kome se mafijaši advokati ne brinu o interesima klijenta. To uopšte nije tačno. Ovaj zakon je, još jednom da napomenem, pisala struka i zakon je odličan, a mi ga ovim amandmanima samo poboljšavamo.

Upravo samo da se nadovežem na kolegu Mikovića, uzeo mi je deo misli, ako ćemo da prihvatimo ovaj član onda on propisuje samo jedan segment onoga što je potrebno da propisuje. Recimo, u ovom članu nema odredbe da je advokat dužan da ulaže kvalitetne žalbe. Znate, neko može napisati žalbu u dve-tri rečenice bez ikakvog smisla i reći uložio sam žalbu. Žalba mora da bude kvalitetna.
Onda mora da bude blagovremeno, pa onda da piše blagovremene podneske. Da podnesci budu ne samo zarad povećanja troškova nego da imaju puni smisao, pa da piše prigovore blagovremeno, pa da poštuje sudske rokove, pa da na vreme pristupa raspravama.
Kažem, sve je ovo bespotrebno ovde da stoji, posebno zato što nije obuhvaćeno sve ono što jeste kodeksom advokatske etike i međunarodnim dokumentima.

Razumem nameru predlagača amandmana, međutim, naš pravni sistem nije zaista tako uređen da može da bude izvršna isprava visina o naknadi i naknadi troškova za rad advokata, ali ona, naravno, u postupku izvršenja uz odobrenje suda sigurno u jednokratnom roku, ukoliko ne bude prigovora i redovnog postupka, može biti izvršna.

Ne bih voleo da se ovde pravi atmosfera da je ovaj zakon u interesu advokature, a protiv interesa klijenata itd. Mislim da  su odlično izbalansirani i jedni i drugi interesi. Ako je vrlo jasna odredba da je u roku od 30 dana od dana otkaza punomoćja advokat dužan da nastavi s pružanjem pravne pomoći, to se odnosi i na krivični postupak, na dramatične situacije, na pritvorske predmete, na zastupanje u parničnom postupku, u upravnom postupku, vanparničnom postupku i svim mogućim postupcima.
Još nešto treba da znamo, kako stvari izgledaju u praksi. Naravno da treba da učinimo sve da zaštitimo klijente i naravno da treba da uradimo sve i da zaštitimo advokate. Danas, ako napravite istraživanje u okviru Advokatske komore Srbije i ako pitate advokate kako stvari stoje oni će svi reći da ima posla, a da nema para.
Mnogo je primera da i klijenti nisu ispunili svoj obaveze prema advokatima i pošto je slobodan izbor od strane klijenata ko će da ih zastupa, tu se najčešće naravno postigne i dogovor, onda se slobodnom voljom taj posao koji se ugovori i raskida, ali s ovom odredbom da je advokat dužan 30 dana da pruži kompletnu pravnu pomoć, a ona obuhvata sve ono o čemu smo napred pričali, mislim da su interesi klijenata sasvim dovoljno zaštićeni. Hvala.

Ne slažem se sa uvaženim kolegom Petrom Jojićem zbog činjenice da je ovaj institut bio neophodan u našoj advokaturi, nema tog otežavanja položaja advokata, niti će to biti iznos koji se uplaćuje što se tiče osigurane sume i iznos koji će omogućiti bavljenje profesijom jer će sama Advokatska komora utvrditi sumu osiguranja.
Ovaj institut je dobar upravo zbog zaštite klijenata. Naravno, i do sada je postojala odgovornost advokata, postojala je odgovornost po opštim propisima odgovornosti za naknadu štete. Međutim, sada sa ovim principom osiguranja od odgovornosti, advokat može i u najboljoj nameri da proizvede štetne posledice po stranku i onda se postavlja pitanje ko će odgovarati za takvu vrstu štete; naravno da će odgovarati advokat odnosno supsidijarno osiguravajuća organizacija koja je s njim zaključila ugovor o osiguranju.
Podsetiću da je uređeno pravnim sistemima, poput nekih zemalja EU, Kanade, SAD, čak su advokati formirali posebne fondove za isplatu ovih vrsta šteta, što je još jedan korak dalje u odnosu na ovaj institut koji je upravo u interesu zaštite klijenata.

Hvala, gospodine Jojiću, na lepi rečima. U pogledu zastupanja pred sudovima o vama mogu da kažem samo reči hvale, međutim nije ovo interes osiguravajućih kompanija niti sam govorio kroz tu prizmu, govorio sam kroz prizmu interesa građana. Ako neko direktno, namerno, svesno pričini štetu, onda se odgovara po opštim propisima o naknadi štete i to je svima jasno. Svako ko je drugome prouzrokovao štetu dužan je da štetu nadoknadi.
Međutim, šta radimo u slučajevima kada je došlo do štete usled nehatnog postupanja? Ko će tu štetu da plati? Nema objektivne krivice advokata, ali je šteta ipak prouzrokovana. Tu su onda ovi fondovi iz osiguravajućih organizacija i ukoliko bude više nesavesnog postupanja advokata, možda će osiguravajuće kompanije poslovati sa gubitkom u ovom delu osiguranja i to je svojevrsna vrsta rizika, tako da ne bih ovo svodio na neki lični interes.

Vrlo kratko. Ovde imamo dve vrste istovremenih nastojanja, jedne da zakon bude što kraći, da se što više ostavi advokatskim komorama, pre svega Advokatskoj komori Srbije, da svojim statutom reguliše brojna pitanja od značaja za advokaturu, a s druge strane nastojanje da što više toga što treba da se reguliše aktom Advokatske komore Srbije bude u zakonu.
Mislim da je kolega Srđan Miković rekao pravu stvar. Ako zakon ostavlja mogućnost Advokatskoj komori Srbije da osnuje i druge advokatske komore u sastavu Advokatske komore Srbije, a gospođa Judita Popović kaže da su advokati za to raspoloženi, znači zakon im daje mogućnost da njihovo raspoloženje prenesu u njihov statut i da regulišu da li će to uraditi referendumom ili bilo kojom vrstom izjašnjavanja. Neka urade i ovako kako ste vi predložili amandmanom, to bi bilo super rešenje. Mislim da treba tu vrstu dileme samo zarad javnosti da otklone.

Ovde se ne radi o poveravanju javnih ovlašćenja, već o tome da neko ima javna ovlašćenja. Jedan je stvar kada država zbog određenih razloga poverava jedinicama lokalne samouprave kao državnim organima ili nekom drugom vršenje ovih državnih ovlašćenja koja su u državnoj nadležnosti.
Međutim, ovde se radi o delu javnih ovlašćenja koje imaju Advokatske komore, a ipak odlučuju u velikom broju o sudbinama ljudi. Jer, ako se odlučuje o upisu, o privremenoj zabrani bavljenja advokaturom, trajnoj zabrani bavljenja advokaturom, ako se donosi niz odluka, poput, donošenja kodeksa, tarife, itd, onda to jeste vršenje javnih ovlašćenja, ali nije vršenje držanih poslova. Upravo se u ovome i ogleda samostalnost i nezavisnost advokatske profesije.