Hvala gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo sam pažljivo slušao sve diskusije uvaženih kolega i naravno očekivao sam da se više priča o samom tekstu Zakona koji je pred ovim visokim domom i za koji je ocena poslanika SPO, jer smo pratili javnu raspravu, pratili smo ono što kaže stručna javnost, svi zainteresovani subjekti i analizom samog zakonskog predloga, mislim da je u pitanju jedan dobar zakon koji će u svakom slučaju strateški regulisati ovu oblast energetske stabilnosti u našoj državi.
Naravno da je bitna i ta harmonizacija sa propisima EU da je dobro rešenje da je obaveza, a to niko nije pomenuo i autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave da planiraju svoje energetske potrebe, što je jedna totalna novost u odnosu na prethodni zakon, da će posle primene ovog zakona Srbija sigurno biti energetski uređenija država. Ovaj zakon reguliše i slobodu ulaganja, tržišnu utakmicu, da povećava konkurentnost, da ipak bez obzira na složenu proceduru, jer ne može se napraviti ni hidrocentralnu bez brojnih istraživanja i geoloških i ekoloških, i bez brojnih dozvola i saglasnosti različitih službi. Ipak je procedura za dobijanje dozvola pojednostavljena, ali naravno da je ona zbog same problematike koju tretira na neki način složena, ali je jednostavnija u odnosu na prethodna rešenja.
Ono što je po našoj proceni takođe kvalitet ovog zakona, to je zabrana međusobnog subvencionisanja subjekata koji se bave istom delatnošću. Ne zaboravite da smo mi, u neko skorije vreme imali velike subvencije i velika prelivanja sredstava od jednog subjekta koji se bavi energetskom delatnošću u neki drugi da bi se pokrivali razno, razni loši poslovni potezi.
Naravno da će se i povećati sigurnost isporuke gasa. Dobra je zabrana diskriminatorskog ponašanja i kontrola te vrste. Predviđanje novih potreba za skladištenje gasa. Energetski sektor Srbije je, čini nam se, konačno u potpunosti normativno usklađen sa energetskim sektorom, odnosno normativom koja važi u EU, a čini nam se da tamo ne postoji nekih značajnijih energetskih kriza.
Ono što je takođe dobro, a bilo je i predmet nekih kritika, to je obaveza razdvajanja energetskih subjekata i razdvajanje njihovih poslova na računovodstvena, tehnička, pravna, na organizovanje regulatornih tela, na regulisanje energetskih delatnosti itd, itd. Sama Agencija za energetiku Republike Srbije je zaista jedno dobro telo koje će sve poslove u okviru svojih nadležnosti verujemo obavljati baš upravo u cilju energetske stabilnosti naše zemlje. Dobro je da je država potpisala niz direktiva EU u ovom smeru i da su, fakti te direktive EU i sastavni deo ovog zakona.
Ono što je za mene bilo posebno interesantno, pošto sam i zaljubljenik u očuvanje životne i ljudske sredine, ekologiju itd., to je promovisanje obnovljivih izvora energije. Mislim da je potrebno zarad javnosti reći da se obnovljivi izvori energije nalaze u prirodi, da se oni nakon svoje upotrebe, odnosno pretvaranja u energiju, izvori se obnavljaju u potpunosti ili delimično, i da se nalaze pre svega u energiji vetra. Besplatan izvor. U energiji sunca, bioenergiji, u biogorivima, u biogorivima algi, energiji vode, znači u najširem smislu hidroenergiji, geotermalnoj energiji, odnosno energiji iz dubine naše zemlje i energiji okeana.
Neobnovljivi izvori energije koji i dalje čine, ne samo u našoj zemlji, nego i u zemljama EU najčešće izvori energije su nuklearna energija, koju mi srećom nemamo, nuklearne elektrane jer ne treba mnogo pričati o Černobilju ili o skorašnjoj nuklearnoj katastrofi u Japanu i o njihovim posledicama, a i o težnjama zemalja EU, čak i onih poput Francuske u kojoj 40% energije se dobija iz nuklearnih elektrana da se postepeno ide na druge izvore energije i da nuklearne elektrane jedna za drugom prestaju sa svojim radom, zatim, ugalj, nafta, pa prirodni gas.
Energija i ekologija, pomenuo sam Černobilj, pomenuo sam Japan. Naravno da su obnovljivi izvori energije da će dati svoj doprinos u procesu smanjenja globalnog zagrevanja i otopljenja, regulisati polje proces globalnog zatamljenja. Interesantan je podatak da, bez obzira što je u zemljama EU 2005. godine udeo obnovljivih izvora u ukupnog energetskom potencijalu tih zemlja bio oko osam i po posto i da one planiraju da u 2020. godini taj deo bude 20%, da je Srbija u tom delu iznad evropskog proseka, a ispod recimo Norveške, koja ima blizu 40% udela tih obnovljivih izvora energije u energetskom potencijalu zemlje. To je, čini nam se, po podacima koje sam ja pribavio, upravo zbog postojanja velikih hidroelektrana i zbog toga što se biomasa, a pre svega drvo u velikoj meri koristi, pre svega u domaćinstvima za ogrev, ali naravno i u drvnoj industriji u druge svrhe.
Neko je ovde i pomenuo solarnu energiju i naravno, to je energija sunca koja se koristi za grejanje i proizvodnju električne energije i o tome da je skupa proizvodnja te vrste energije i da će neku vrstu monopola za proizvodnju solarne energije imati država. S obzirom na razloge koji su izneti, verovatno da je to tako, ali ćemo naravno pratiti ono što su trendovi u svetu i u zemljama EU. Verujemo da će se u srazmeri sa ekonomskom snagom zemlje i ovaj oblik energije sve više koristiti.
Što se tiče obnovljivih izvora energije iz biomase, treba reći da se taj oblik energije dobija od biljaka, životinja, gradskog otpada. Gradski otpad upravo zovu često i spavajući div, jer će to biti najvažniji obnovljivi izvor energije u budućnosti, takve su makar procene i kakvi su proračuni, a dobici su višestruki i o njima ne treba mnogo trošiti reči.
Već sam pomenuo da je najpoznatiji način korišćenja biomase korišćenje drvne mase za grejanje u kućama, da Srbija koristi negde oko 25% energije iz obnovljivih izvora, a što je, kažem, veći prosek u odnosu na prosek u zemljama EU. Cilj je da se do 2012. godine taj procenat poveća na 32%, ali da li ćemo do toga doći, videćemo.
Dobro je pomenuti i da je Republika Srbija baš upravo zbog svih prednosti, koje zemlja ima korišćenjem obnovljivih izvora energije, da je usvojila pravnu regulativu oblasti obnovljivih izvora energije, pa je tako doneti i Zakon o energetici, pa Strategija razvoja energetike RS do 2015. godine, Program ostvarivanja Strategije razvoja energetike Srbije od 2007. do 2012. godine, zatim Uredba o sticanju statusa povlašćenog proizvođača električne energije sa kriterijumima, Uredba o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem mnogih izvora energije i kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije i Model ugovora o otkupu električne energije od povlašćenih proizvođača.
Od skoro je ponovo, čini mi se, da u Republici Srbiji negde postoji oko 30 mini hidroelektrana, pre svega, za proizvodnju električne energije, naravno, i da postoji nekoliko projekata, pre svega na reci Ibar, da se izgradi nekoliko mini hidroelektrana. Zaista ću pohvaliti tu vrstu inicijative i samo pomenuti neke prednosti korišćenja hidroelektrana, odnosno mini hidroelektrana, kao obnovljivih izvora energije. U odnosu na velike hidroelektrane, nemamo plavljenja širokih područja, zatim narušavanje lokalnog ekološkog sistema. Mogu se obezbediti navodnjavanje zemljišta, kao i snabdevanje vodom okolnih naselja, izgradnja ribnjaka i zaštita od poplava. Smanjuju se investiciona ulaganja za elektrifikaciju udaljenih naselja od opšte električne mreže, a elektrifikacijom takvih ruralnih naselja doprinosi se unapređenju njihovog razvoja. Eksploatišu se uz veoma male materijalne troškove i radni vek je dug. Ima hidroelektrana koja rade, naravno, uz redovne remonte i preko 80 godina.
Čini nam se da je Srbija u procesu industrijalizacije zemlje, socijalističke industrijalizacije, u potpunosti zanemarila zaštitu životne sredine. Mi kao posledicu socijalističke industrijalizacije i male brige o zaštiti životne sredine imamo danas aero zagađenja u našim gradovima koji su, naravno, među najvećima u Evropi. Sigurno je da ono što smo videli, recimo, i u Holandiji paralelno postoje one tradicionalne njihove vetrenjače, a pored toga moderne vetrenjače koje ne pretvaraju više energiju vetra samo u mehaničku energiju, već i električnu energiju, a to je slučaj i u Austriji i u mnogim zemljama EU. Verujem da ćemo mi u budućnosti videti i na našim prostorima te moderne vetrenjače koje će besplatnu energiju vetra pretvarati u električnu energiju i tome doprineti poboljšanju energetskog sistema naše zemlje, a u potpunosti nimalo neće narušavati ekologiju, što je briga o kojoj moramo svi više brinuti i više pažnje posvećivati budućnosti.
Još jednom ću podsetiti na činjenicu da i danas nismo čuli neke oštre kritike u vezi samog zakonskog teksta. Naravno, pominjala se afera "Kolubara", a to nema veze sa ovim zakonom. SPO je sam rekao da je nama "Kolubara", ne samo u Lazarevcu, nama je "Kolubara" u celoj Srbiji. Sva nastojanja svih državnih organa da se i afera "Kolubara", kao pljačka veka, i sve druge afere da dobiju pravni okvir i da oni koji su ih proizveli dobiju zaslužene kazne. Poslanici SPO će podržati. Takođe, ovaj zakonski predlog nema veze ni sa hapšenjem Gorana Hadžića i sa svim ostalim temama koje su uvažene kolege danas pominjale. Zato bih molio da u preostalom delu diskusije sve uvažene kolege zaista više pažnje posvete samom tekstu zakona za koji sam rekao da je dobar i zbog toga će poslanici SPO u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, želim da postavim pitanje Ministarstvu za infrastrukturu i Agenciji za bezbednost saobraćaja na putevima, zbog sledeće razloga. Ova Skupština je usvojila Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je samo tokom kampanje za javne rasprave koja je trajala oko Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima uspeo i uz medijsku kampanju, pre svega postavljanjem bilborda upozoravajućih poruka itd, da smanji broj saobraćajnih nezgoda za 30% na našim drumovima. Godinu posle primene zakona smanjen je u značajnoj meri broj saobraćajnih nezgoda, a ja ću vas podsetiti da je od 1990. do 2010. godine na godišnjem nivou u Srbiji ginulo negde između 800 i 1.000 ljudi.
U proteklih 30 godina u Srbiji je poginulo negde oko 40.000 ljudi u saobraćajnim nezgodama, što je veličina grada poput Jagodine ili Sremske Mitrovice. Pored nemerljivog gubitka ljudskog života veliki je i trošak za državu, i on se ceni po jednom poginulom na nivou oko milijarde evra, a da ne pričamo o duševnim patnjama rodbine, o gubitku, o velikim troškovima koje nikada niko nije izračunao u pogledu izgubljenih radnih dana, socijalnih prinadležnosti, troškova lečenja, plaćanja invalidnine itd.
Ono što je zabrinjavajuće, bez obzira što je novim zakon smanjio broj stradalih u saobraćajnim nezgodama, to je da se u zadnjih šest meseci ove godine, od janura do juna povećao broj saobraćajnih nezgoda u kojima stradaju pešaci, čak za 67,5%. Podsetiću vas da dinar uložen u bezbednost saobraćaja na putevima je najisplativija investicija jer se vraća desetostruko. Naravno, ovo nije samo stvar Ministarstva za infrastrukturu, Agencije za bezbednost saobraćaja itd, jer najveći broj stradalih lica su pešaci. Pešaci nisu do sada bili obuhvaćeni obukama, bez obzira što je novi zakon doneo mnoga dobra rešenja po kojima su i deca u predškolskim ustanovama, obrazovnim ustanovama itd, sistemski obuhvaćena edukacijom i preventivom i svojesvrsnom mini obukom radi učešća u saobraćaju na putevima.
Moje pitanje je, šta će s obzirom na zabrinjavajući trend porasta broja saobraćajnih nezgoda preduzeti Agencija za bezbednost saobraćaja na putevima, donošenjem nacionalne strategije i nacionalnog programa za sprovođenje te strategije? Već jednom sam upozorio da je potrebno nastaviti medijsku kampanju u pogledu smanjenja broja saobraćajnih nezgoda, jer je očigledno da sa prestankom neke medijske kampanje mi imamo trend povećanja saobraćajnih nezgoda. Hvala.

Očekivao sam da će i kod ovog zakona postojati neke uopštene primedbe i da će se pokušati da ono što je zaista dobro urađeno, mešanjem raznoraznih tema koje nemaju dodirnih tačaka, poput teme KiM itd, pokušati da devalvira nešto što je prošlo širok krug javne rasprave uz puno učešće mladih i same primedbe, da je zakon, imali smo primedbu da je zakon preglomazan. Sad da je zakon kratak itd. Zakon je dobar ili loš. Ovo je dobar zakon, a on samo zavisno od toga koju oblast reguliše i na način na koji reguliše i da li unapređuje ili unazađuje postojeće stanje, sa tog aspekta treba ceniti kvalitet zakona.
Ovaj zakon poboljšava postojeće stanje. Ono što postoji već u društvu on ga institucionalno rešava i povezuje. Onda imamo amandman u kome se kaže, umesto koordiniranje, da postoji usklađivanje. Mislim da je to pleonazam. Koordinacija je usklađivanje. Ne znam, umesto sprovođenja strategije stoji u skladu sa strategijom. Pa, čim se sprovodi strategija, onda je i u skladu sa strategijom. Kaže se za član 2, stav 3. da je preglomazan zato što povezuje strategiju, dokumente, omladinsku politiku sa organima nadležnim za sprovođenje politike u omladinskom sektoru itd.
Mislim da zaista, sve zakone koji nemaju dodira, ne znam sa nekim drugim oblastima politike, ne treba na taj način prezentovati javnosti, jer zaista može se, ako se dopusti da se ovako iznose paušalne kvalifikacije, može se kod ljudi koji nisu upućeni u samu sadržinu i smisao ovog zakonskog teksta, steći utisak da se radi nešto što nema smisla. Ovo što se radi ima puno smisla, punog državnog i institucionalnog smisla i naravno da bi svako od nas želeo da i to može da se stavi u ovaj zakon, da se napiše, svi mladi moraju odmah po završetku školovanja dobiti posao. Svi mladi treba da imaju plate prosečne od 5.000 eura. Svi mladi treba da dobiju stan. Svi mladi treba u prvoj godini bračnog života, ako odluče da imaju dete, da imaju i dete, a ako odluče da imaju blizance ili trojke, da imaju i to.
Znači, zaista, položaj mladih zavisi pre svega od politike, sveobuhvatne politike jedne države. Ova država ide u smeru evropskih integracija uspostavljanja evropskih standarda jer su oni u današnjem civilizacijskom svetu najviši standardi i standardi koji pružaju najviše šansi za mlade. To se ne može regulisati nijednim zakonom, makar to bio zakon koji se zakon o mladima, već sveobuhvatno politikom jedne države i zbog toga SPO takvu politiku podržava. Hvala.

Vrlo kratka replika, što se tiče izlaganja uvaženog kolege Pejčića.
Naravno da je dobro što je Srbija pre nekih zemalja članica EU donela Zakon o mladima. Time se pokazuje da srpsko zakonodavstvo nije, kao što se često želi predstaviti prepisivačko zakonodavstvo u kome neko izdaje tačno određene naloge da morate određene oblasti baš tako da regulišete. Mislim da postoje standardi, kao sistem vrednosti, koji su, pre svega, za nas prihvatljivi, pa u okviru standarda različite modifikacije.
Naravno, kad se priča o položaju mladih koji nije na zadovoljavajućem nivou, možemo pričati i o položaju mladih, kao posledici politike u narednih 15 ili 20 godina, pa možemo pričati naravno i o položaju mladih tokom ratnih sukoba od toga koliko je mladih stradalo, koliko njih, nažalost, su postali invalidi u nepotrebnim ratovima, o mladima i hiperinflaciji, o mladima i sankcijama i o težnji mladih da čekajući u redovima ispred stranih ambasada odu pre svega u SAD i zemlje EU, ne zbog toga što nisu patriote, već zbog kvaliteta života koji im nije pružila njihova domovina.
Naravno da je naš cilj u političkom smislu da mladi ne odlaze i da mi sistem vrednosti, koji postoji tamo gde u modernim zemljama i razvijenim zemljama koji naši mladi teže da to bude i ostane zvanična državna politika.

Mislim da je interesantno opet, samo zarad javnosti, da jedna poslanička grupa kaže da zakon treba povući i predlaže da se brišu najbitnije odredbe. Onda istovremeno ista poslanička grupa podnosi mnogo amandmana u cilju poboljšanja zakona. Sada je najbolje da jedna te ista poslanička grupa zauzme jedinstven stav između sopstvenih poslanika, da li zakon treba povući ili ga poboljšavati. Ne može se istovremeno i povući i poboljšavati i to da bude politika.
Drugo, naravno da sam protiv brisanja člana 4. jer je on jedan od najznačajnijih članova u zakonskom predlogu, jer govori o suštini, jednoj od osnovnih intencija zakonodavstva. Sigurno, koristeći ono što je gospođa ministar rekla, sigurno da ćemo svaki put iz vladajuće većine reagovati u situaciji kada se želi, ono što reguliše ovaj zakon, mešati sa drugim zakonima i sa opštim stanjem u društvu. Ovaj zakon će sigurno poboljšati položaj mladih, ali sigurno neće rešiti sve probleme mladih. Probleme mladih će rešiti opšta državna politika i drugi zakonski predlozi. Položaj mladih, i to možemo u najkraćem da kažemo, u potpunosti je nezadovoljavajuća, ali odgovornost za to snose i oni koji su pre dve godine promenili vlasititu politiku, pre svega mislim na članove SNS, jer za promenu politike sada traže najvišu nagradu. Priznaju javno, kažu – 18 godina smo vodili pogrešnu politiku, a onda smo progledali, onda smo politički sazreli i sada traže od biračkog tela da budu nagrađeni i da vode državu zato što su priznali da su 18 godina politički lutali. Onda da budu sankcionisani oni koji su 21 godinu na pragu iste politike.
U tom smislu, bez obzira što se ne slažemo, najčešće, sa politikom SRS, njihova politika je poštena. Oni su od početka protiv EU, evropskih standarda, evroatlanskih integracija i tu nema promene politike. Mogu da raspravljam sa uvaženim kolegom zbog čega je položaj mladih danas takav kakav je. Upravo zbog njihove politike koju su sprovodili 18 godina.

Još jednom ponavljam, dosta manipulacije, i dosta neistina, upravo zarad važnosti rasprave, ne samo o ovom zakonu, nego o svim zakonima i zbog institucije u kojoj razgovaramo. Nije 21 SPO bio u Vladi. Da je bio 21 godinu, mi bismo prihvatili reforme, neophodne, društvene i političke i ekonomske 1990. godine, bili bismo predvodnici evropskog puta Srbije i sada bi država Srbija bila članica NATO pakta. Izbegli bi ratove, sankcije…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas po dnevnom redu. Dobili ste pravo da govorite na vreme poslaničke grupe.)
… Izvinjavam se, predsedavajuća, iznete su grube neistine. SPO je učestvovao u saveznoj Vladi dva i po meseca…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozoravam vas, pravila su jednaka za sve. Tema dnevnog reda, član 106.)
… Samo dva i po meseca u vreme savezne Vlade i u vladi Vojislava Koštunice od 2003. do 2007. godine i u ovoj vladi smo od 2008. godine i to je notorna činjenica. Hvala.

Naravno da sam protiv brisanja ovog člana. Podsetiću opet, zarad javnosti, da je Narodna skupština Republike Srbije nedavno usvojila Zakon o volontiranju i tačno je, naravno, da je volonterski rad postojao i bez tog zakona, tačno je da i udruženja mladih postoje i bez ovog zakona, ali se ovde radi o jednom sistemskom sveobuhvatnom njihovom organizovanju i pomoći od strane države institucijalnoj, finansijskoj i od strane lokalnih samouprava. Mislim da je to najveća vrednost ovog zakona. Ako je neko ne prepoznaje iz opozicije, mi te vrednosti i te kako prepoznajemo. Naravno, uz donošenje akcionog plana, uz donošenje strategije o mladima itd.
Mislim da zaista nije tačno da svaka norma treba da ima svoju sankciju. Ne možete naterati mlade da se udružuju, pa ako se mladi ne udružuju ili ne volontiraju da onda treba da postoji sankcija. Zakon je tu da određene društvene odnose i određeno društveno stanje uobliči u okviru zakonskih normi, a svaka zakonska norma, ne mora da postoji i sankcija, postoje opšte zakonske norme, postaje prelazne i završne odredbe bez sankcija. Nemojte, znam da ste vi ovako čvrsti i u politici i u svemu vidite sankcije itd, i nemojte plakati za onim vremenima od pre 11 godina, kada su bile zaista sankcije i opšta propast i sunovrat institucija i politike i društva i države. Znate kakva je tada bila i Narodna skupština, kakav je bio položaj mladih itd.
Ne kažem da u zadnjih 11 godina nije bilo propusta, ali te dve politike, to su svemirski udaljene politike i zaista njih porediti, o njima pričati je gubljenje vremena.

Samo javnosti radi, mislim da je potrebno neko pojašnjenje. Ovo što je predložila SNS to je brisanje amandmana, znači, brisanje mogućnosti da opštine do lokalne samouprave u okviru svojim mogućnosti osnuju kancelariju za mlade. Znači, kad bi se prihvatio ovaj amandman briga za mlade i postojanje kancelarija za mlade u lokalnim samoupravama  ne bi imala zakonsku osnovu. Sa druge strane onda u obrazloženju čujemo od jednog od potpisnika ovog amandmana, kolege Oto Kišmartona da on nema ništa protiv osnivanja kancelarije za mlade itd, da valja pružiti takvu mogućnost jedinicama lokalne samouprave. Zato bih ja voleo da ubuduće malo uozbiljimo ovu raspravu, što je i kolega Pejčić odlično zaključio, ako zakon ne nameće obavezu lokalnim samoupravama, upravo uvažavajući činjenicu da lokalne samouprave na način na koji su organizovane imaju zaista najčešće probleme sa svojim finansiranjem, ali zašto im ne pružiti zakonsku mogućnost da, ili osnivanjem posebne kancelarije, ili da neko u okviru već postojeće sistematizacije i obavljanjem nekih poslova, da mu se pridoda posao rada u kancelariji za mlade i mislim da je to jako dobar predlog koje je iznelo ministarstvo.

 Vrlo kratko, ako zakon ostavlja mogućnost da se nekim posebnim zakonom odredi neka materija, onda će biti posebna rasprava kada tome dođe vreme. Mislim da ne treba oko ovoga previše trošiti energije, ali ono što je evidentno je da, ne samo kod ovih fondova, kod svih fondova EU naravno da postoji tačno određena procedura i da postoji pojačana kontrola. Najveći deo budžeta iz fondova EU, kao što nam je poznato, zbog toga se u političkom smislu za to i zalažemo, ide za poljoprivredu i za razvoj nerazvijenih krajeva.
Upravo u našoj populaciji, gde postoji najveći otpor i strah, je nepoznanica pristupanja EU, sa druge strane bi upravo ta vrsta populacije imala najviše koristi od tog pristupanja EU, tako da i ova vrsta informacije čini mi se da nije na odmet.

Dobro, da se vratimo na temu dnevnog reda. Ja bih predsedavajuće zamolio da ubuduće zaista više vodimo računa o onome što je naša obaveza. Verujem, i da predsednici opština, i ljudi iz lokalne samouprave i svi ljudi koji su potpisali ovu peticiju očekuju od nas, da ipak više pričamo o temi dnevnog reda. Ako zaista želimo nešto što je ozbiljna tema za Srbiju danas da razvodimo sa ovakvim diskusijama. Mislim da to nije odgovorno ponašanje prema građanima koji gledaju ovaj prenos.
Naime, rasprava je o tome da li lokalne komunalne takse, kao jedan od izvornih prihoda lokalnih samouprava, treba da budu limitirane, na koji iznos treba da budu limitirane i koje je rešenje najbolje. Predlagač je rekao da to budu dve prosečne zarade.
Dobru nameru predlagača prepoznajemo u tome što je, naravno, uvažavajući ekonomsku situaciju u našoj zemlji, to bila namera da si ionako preopterećena privreda dodatno odlukama lokalnih samouprava previše ne optereti. Lokalne komunalne takse, evo čuli smo neke podatke, mogu biti u značajno velikim iznosima i ako se u tom smislu ne ograniče lokalne samouprave onda može naravno da trpi privreda.
Prihvaćen je amandman kolege iz DS po kome je taj iznos maksimalan na tri i po prosečne zarade. Mislim da je to umesno rešenje upravo zbog sledećih razloga. Naravno, da lokalne samouprave i svi mi koji smo nekada radili u lokalnim samoupravama, i imali velike glavobolje oko malih budžeta lokalnih samouprava, sigurno da znamo, ali ovo je zarad javnosti potrebno reći jer su se čule i danas zaista neumesne procene da ti iznosi mogu biti nekoliko miliona dinara, da mogu maltene firme da odu pod stečaj, da trpi njihovo privredno poslovanje itd, to jednostavno nije tačno.
Sve lokalne samouprave, razrezuju lokalne komunalne takse prema delatnostima i prema zonama. Pa, recimo, ako u centrima gradova, kao što je najčešće slučaj, postoje i tu su smeštene bankarske, finansijske organizacije, osiguravajuće kompanije ili predstavništva za promet i trgovinu naftom i naftnim derivatima, sigurno je da takve firme ostvaruju visoke prihode i sigurno je da maksimalan iznos ako bi za njih bio razrezan od tri i po prosečne plate, koje se ostvaruju u jedinicama lokalne samouprave, nije nešto što opterećuje njihovo poslovanje.
Imali smo i predlog SNS da to bude iznos od 1% godišnjeg prihoda pravnog lica. Taj bi iznos, kod kompanija koje ostvaruju veliki profit, zaista bio višestruko viši od iznosa koji je predložio kolega iz DS, a prihvatila Vlada.
Ono što bih ja zaista istakao u političkom smislu, danas je pomenuti SPO koji ne prisvaja pravo na decentralizaciju, mislim da je zarad javnosti potrebno reći da smo mi još osnivanjem naše političke organizacije u najkraćem rekli da se SPO zalaže za punu vlast opština i gradova. Puna vlast opštine i gradova podrazumeva ono o čemu se i danas ovde pričalo. To je veće nadležnosti opština i gradova, ali i veći izvori finansija za ostvarivanje funkcije lokalne samouprave.
Mislim da je dan kad je konačno u Narodnoj skupštini Republike Srbije započeta rasprava o decentralizaciji jedan značajan datum i za Republiku Srbiju i za ovu Narodnu skupštinu. Čini nam se da i mi iz SPO i u ovom mandatu nismo
propustili priliku da, kada pričamo o važnim zakonskim predlozima, ne pomenemo problem decentralizacije Srbije i činjenicu da smo mi danas najcentralizovanija zemlja sa najvećim disbalansom u Evropi, između razvijenih i manje razvijenih opština i gradova.
Ono što je dodatno poražavajuće za sve vlade posle 2000. godine to je da je taj disbalans povećan posle 5. oktobra u odnosu na prethodan period. Da li su to posledice sistemskih grešaka? Naravno. To su posledice jednog komunističkog nasleđa jednog shvatanja da u Beogradu ili u republici postoji vrhovni um koji treba da određuje lokalnim samoupravama, gde ne postoje takvi umovi, šta treba da rade, kako da se razvijaju, šta su njihovi prioriteti itd.
Ako je temeljni princip EU, kojoj težimo svi, ujednačen razvoj svih zemalja, članica EU i ujednačen razvoj unutar jedne zemlje članice EU onda sve političke stranke koje zaista raspolažu političkom voljom za suštinskom decentralizacijom Srbije su na istom poslu. Na tom poslu je SPO 21 godinu i zbog toga smo bez trunke ljubomore, bez obzira što smo prvi napisali naše viđenje decentralizacije Srbije, potpisali peticiju Ujedinjenih regiona Srbije. Potpisali bi je da je to i predlog i SRS, LDP ili bilo koje druge političke stranke jer je to po našoj proceni interes Srbije.
Zbog toga ću predsedavajući i vas zamoliti da u daljem toku rasprave o ovoj tački dnevnog reda zaista zbog važnosti teme, zbog činjenice da obavljamo jedan važan posao, zaista pričamo, što bi latini rekli, o stvarima " ad rem" , a ne o ličnostima "ad personam".

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Srpskog pokreta obnove su, kao korektan i konstruktivan koalicioni partner, jedini desničari u vladajućoj većini i naravno da gledamo kod svih zakona sve odredbe koje vraćaju Srbiju pretkomunističkim temeljima, koje Srbiju vraćaju sebi, a to istovremeno znači da Srbiju približavaju Evropskoj uniji.
Poznato je da su sve naše velike pravne reforme rađene uz uvažavanje svega onoga što je postojalo kao naša društvena stvarnost, ali i po ugledu na velike pravne kodifikacije, pre svega na francuski Code civil, na nemački građanski zakonik. U krivičnopravnom zakonodavstvu smo u velikoj meri bili okrenuti najrazvijenijim pravnim sistemima. U pravnoj istoriji poznato je da se ni veliki kodifikatori, poput Justinijana, kod pravne kodifikacije nisu oslanjali isključivo na jedan mentalni sklop, nisu gledali samo da poštuju domaće pravne stručnjake, već su primenjivali sve najbolje pravne institute za koje se tada znalo da postoje u zemlji i okruženju.
Akcionarstvo je u Srbiji uvedeno 1911. godine. Trgovalo se akcijama, postojala je berza, zemlja je bila u privrednom poletu, dinar je bio stabilan, poštovalo se načelo savesnosti i poštenja u privrednom poslovanju. Tada su vlasnici kapitala držali i do časti, ne samo do biznisa. Profit nije bio jedini motiv bavljenja nekom privrednom delatnošću. Pre svega u Beogradu, a i širom Srbije još uvek postoje zadužbine, fondacije, sve ono što su ostavili naciji ti koji su tada na drugi način shvatali privredno poslovanje, državu i svoju naciju.
Imali smo jedan nasilan prekid svega 1945. godine. Od toga da je pobijena srpska građanska klasa, da su oni što su bili dole otišli gore, a da su oni koji su bili gore pre svega fizički postradali ili oterani u beli svet. Od 1963. godine do 1990. godine bivša Jugoslavija je izgubila 23.000 doktora nauka zbog negativne selekcije.
Naravno da je i u pogledu privrednog poslovanja postojao niz komunističkih gluposti i komunističkih eksperimenata od kojih je svaki doživeo fijasko. Od državnog upravljanja privredom, od radničkog samoupravljanja, od nipodaštavanja intelektualnog rada, od toga da su oni sa najnižim obrazovanjem čak i lekarima, hirurzima propisivali normu koliko dnevno treba da operišu, od gluposti da je, recimo, kada krojač zašije rukav to proizvodni rad, a ako hirurg nekome spasi ruku i zašije, to je neproizvodni rad, od uvođenja Zakona o udruženom radu i svega i svačega – sve fijasko do fijaska.
Očekivali smo da se uvođenjem višestranačkog sistema u našoj zemlji u svim oblastima našeg društvenog, političkog i privrednog života ugledamo na uređenije pravne sisteme, što čine vlade od 2000. godine naovamo, ali ne u potpunoj meri, ne celovito, ne sveobuhvatno. Zbog toga mi iz SPO-a, kada kritikujemo, kritikujemo upravo u najboljoj nameri, da bi se u potpunosti društvo prilagodilo onome što je društvu potrebno. Tu pre svega mislim na organizaciju privrednih subjekata.
U Zakonu o privrednim društvima iz 2005. bilo je i dobrih rešenja, ali bilo je i dosta loših rešenja. Sama činjenica da je bilo šest izmena i dopuna tog zakona govori dovoljno. Posle 1945. godine imali smo nekoliko desetina izmena zakona koji su se ticali pre svega naših preduzeća ili privrednih društava.
Šta se desilo devedesetih godina? Upravo su naslednici, deca i sinovi onih koji su eksperimentisali privrednim životom tadašnje Jugoslavije i Srbije postali, pre svega raznim kriminalnim radnjama i na osnovu toga što su bili ratni profiteri, uživali podršku države ili bili oslonjeni na neku „Kolubaru“ itd., vlasnici kapitala. Kao takvi, pošto nisu imali pedigre one građanske srpske klase pre Drugog svetskog rata, takav je njihov odnos bio i prema kapitalu, a i prema zaposlenima.
Zbog toga je dobro što je ovaj saziv Narodne skupštine usvojio Zakon o zabrani zlostavljanja na poslu, jer je danas zlostavljanje na poslu opšteprisutno u Srbiji upravo zbog činjenice da je najčešće kapital sumnjivog porekla postao kapital sa kojim se ušlo u privatizaciju.
Danas nemamo mnogo uspešnih privatizacija ili mnogo odnosa u kojima se poslodavci, novi vlasnici kapitala, zaista ponašaju prema svojim zaposlenima onako kako treba. Ali, treba pomenuti i neke dobre primere. Konzorcijum „Farmakom MB“ je izvršio neke dobre privatizacije, pre svega „Mlekare“ Šabac, „Livnice“ u Guči, u Dragačevu, koje odlično posluju, a odnos prema radnicima je zaista na izvanrednom nivou. Postoji zadovoljstvo na svim nivoima, povećane su plate, povećana je proizvodnja, poboljšani su uslovi rada i to je nešto što smo mi iz Srpskog pokreta obnove očekivali da vidimo na svakom koraku.
Pošto je prethodni zakon iz 2005. godine zaista u velikoj meri prevaziđen, sada se postavlja osnovno pitanje da li se ovim zakonom stvara normativni ambijent za jedno drugačije ponašanje i poslovanje privrednih društava? Pošto smo mi pratili javnu raspravu o ovom zakonu, poredili ga sa uporednim zakonodavstvom, mislimo da sa puno optimizma treba očekivati da u ovoj oblasti stvari krenu nabolje, ne samo zbog toga što će se poštovati direktive EU ili što je zakon u velikoj meri okrenut ka evropskom zakonodavstvu, već zato što je okrenut uređenim ekonomskim i pravnim sistemima.
Ako danas izvršite anketu ili istraživanje kod naših građana i pitate ih da li oni imaju sigurnost u privredno poslovanje, oni će vam dati odgovor da nemaju.
Među strancima koji su ovde dolazili bilo je i onih koji su dolazili sa najboljim namerama i sa zdravim kapitalom, a i onih drugih, ali, verujte, najveći deo njih sa kojima smo kontaktirali nije u potpunosti razumeo neke naše pravne institute, nije osetio sigurnost ulaganja u onoj meri koja bi bila dovoljna, bez obzira na to što je država, ova vlada sprovela niz pozitivnih mera u pogledu privlačenja stranih investitora, od subvencionisanja radnog mesta.
Lokalne samouprave su dale veliki doprinos. Mi iz Srpskog pokreta obnove očekujemo da ih ova vlada za to nagradi. Nekoliko puta sam spomenuo opštinu Lapovo koja je oslobodila investitore svih lokalnih obaveza i zbog toga osiromašila svoj budžet. Ne samo opština Lapovo, već sve opštine koje su se na sličan način ponašale, opština Inđija, opština Varvarin i mnoge male lokalne samouprave, treba zbog toga da dobiju nagradu od ove vlade, a ne da budu kažnjene zbog toga što su učinile nešto dobro za svoje građane i za Srbiju.
Kažem, mi smo umereni optimisti. Videćemo kako će se zakon primenjivati u praksi, ali kada je u pitanju normativni deo nemamo nekih ozbiljnijih prigovora. Čini nam se da je potrebno zbog pravne sigurnosti, zbog toga što su postojale mnoge zloupotrebe, zato što su mnoge firme otvarane samo da bi prevarile poverioce, da bi prevarile svoje saradnike, da postoji i račun na memorandumu svake firme i poreski identifikacioni broj i da se možda prihvate neki amandmani koji pojačavaju sprečavanje zloupotreba.
Dobro je što će ovaj zakon sigurno naići na bolje razumevanje i naših i stranih biznismena i investitora, što se uvode novi instituti u pogledu zaštite akcionara, pre svega manjinskih akcionara (svedoci smo mnogih sporova većinskih i manjinskih akcionara), što su uvedeni jednodomni i dvodomni sistem upravljanja društvom sa ograničenom odgovornošću i akcionarskim društvom, a sigurno je da će biti potrebna i dodatna edukacija naših privrednika.
Nadzorni odbor konačno dobija značaj koji do sada nije imao jer preuzima jedan deo nadležnosti koje su ranije bile nadležnosti upravnog odbora privrednih društava u pogledu strategije poslovanja, ciljeva društva; imenuje izvršne direktore, vrši ozbiljniju kontrolu i nadzor nad poslovanjem privrednih društava.
Pojačana je odgovornost direktora i članova društva, postoji odgovornost celokupnom svojom imovinom. To je dobro jer nije dovoljno da neko odgovara samo krivičnopravno za to što je upropastio neku firmu, namerno proizveo stečaj itd., potrebno je da odgovara i svojom imovinom i verujte da je ta sankcija značajnija i ubedljivija od krivičnopravne sankcije.
Dobro je što postoji elektronski način komunikacije, što je uvedeno dosta novih institucija o kojima bi zaista dugo moglo da se priča.
Mislimo da će ovo poboljšati stabilnost u poslovanju privrednih društava, da ovaj zakon konačno, posle sedamdeset godina, stavlja tačku na mnoge komunističke besmislice i iluzije, jer, ne zaboravimo, mnogi su još uvek mentalno u jednopartijskom sistemu. Nema više dirigovane političke ekonomije, postoji odgovornost za nesavesno postupanje, suštinski se menjaju odnosi u našoj privredi, eliminiše se osećaj nepravde i, čini nam se, konačno se štite poverioci. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog, a kad bude počela rasprava o pojedinostima pokušaćemo da damo svoj doprinos da se kroz neke amandmane ovaj dobar zakon popravi. Hvala.

Znam da Ministarstvo sigurno raspolaže informacijama kako sada, otprilike, teče izvršni postupak. Jednostavno se u velikoj meri svodi na ono što je rekao gospodin Palalić, da stranka ili poverilac, koji ima pravosnažnu izvršnu i sudsku odluku, pre svega mora da moli, da moljaka sudskog izvršitelja da mu uzme predmet u rad, da iznese izvršnom sudiji, da izađe na teren. Često je potrebna asistencija policije itd. Zaista u tom galimatijasu nema nekih posebnih pravila ili redosleda namirenja na način na koji bi to zahtevala pravičnost.
Sigurno je da će i ova odredba pružiti mogućnost da uticajni poverioci i uticajni advokati odu kod sudskog izvršitelja i on će zatražiti saglasnost od predsednika suda. Naravno, ljudi koji rade u sudskoj zgradi, bez obzira da li je sudski izvršitelj ili predsednik suda, svakodnevno se sreću, ostvaruju se bliži kontakti i to može da bude jedna uhodana šema, koja može u velikoj meri da naruši smisao svega onoga što je dobro uradilo ministarstvo i krajnju nameru.
Znate kako, mi živimo u uslovima u kojima su u našem društvu velike mogućnosti za zloupotrebe. Mi uvek krećemo od toga kada normiramo nešto da neće biti zloupotrebe ili da će biti u najmanjoj meri, ali, verujte, uvek se mogućnosti za zloupotrebe u praksi primenjuju u najvećoj meri. Tako da mislim da je ovaj predlog umestan.
Imamo i odredbu koja se tiče paralelnog izvršenja pred nekim drugim državnim organima. Ona je dosta jasna, dosta precizna itd. Zaista je potrebno dati neko posebno dobro obrazloženje koje su to posebne okolnosti, baš zbog toga što je dobra namera ministarstva, što je ovo jedan dobar zakon, bez obzira na sve ove prigovore.
I u svetu, u razvijenim i uređenim pravnim sistemima, kada se menja zakon o izvršnom postupku i kada se uvode privatni izvršitelji, iste su primedbe bile. Ali, kako mi danas imamo situaciju da se zaista samo 5% sudskih presuda izvršava što se tiče novčanog potraživanja, onda nam to jasno govori da nešto mora da se menja.
Mi smo kao poslanici SPO u potpunosti sve ovo podržali, ali plašim se da će ostavljanje ove odredbe zaista pružiti mogućnost za zloupotrebe u praksi.

Ovaj predlog koji je u zakonu dat od strane ministarstva mislim da je dobar i da je u interesu baš poverilaca. Zbog čega? Pa, zašto bismo ostavili samo poveriocu ako na predmetu izvršenja i sredstvu izvršenja je nemoguće da se sprovede izvršenje? Zašto ne bi to bila i mogućnost da sud odredi drugi predmet ili drugo sredstvo izvršenja?
Imaćete sudskog izvršitelja koji će izaći na lice mesta, a određen je način, sredstva, predmet izvršenja, recimo pokretna stvar, to je automobil, a njega u međuvremenu slupa, izgoreo, ukraden, ili ga je vlasnik, bez obzira što je predmet izvršenja, otuđio.
Onda izvršitelj mora da se vraća pa da kaže stranci – dobro, želite li da to sprovedemo na nekom drugom predmetu izvršenja? Ne. Izvršitelj će na licu mesta konstatovati da dužnik ima u svom vlasništvu drugi automobil, autobus ili bilo koje drugo sredstvo koje može biti predmet izvršenja i time će se namiriti dužnikova obaveza.
Prema tome, mislim da je ovo baš dobra odredba i da treba da ostane ovako kako je napisana, jer je u interesu poverilaca.

Osnovni prigovor prethodnom zakonu o izvršenju i svim prethodnim da su pravosudna vlast i država štitili više dužnike nego poverioce. Drugi prigovor, koji je malopre ministarka pojasnila, jeste sporost izvršenja, dugo trajanje izvršenja. Treći prigovor je imovina izvršnog dužnika i sve mogućnosti za manipulaciju da se izvršenje ne sprovede.

Sada ću, samo zbog javnosti, pročitati stav 4. člana 20. Predloga zakona o izvršenju – izvršitelj sprovodi izvršenje na onim sredstvima i predmetima izvršenja koji su navedeni u rešenju o izvršenju, a kad sredstva i predmet izvršenja nisu navedeni izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovu sopstvenog zaključka na sredstvima i predmetima izvršenja kojim se najpovoljnije ostvaruje namirenje izvršnog poverioca.

Ovo je sve u svrhu da se namirenje ostvari, da se izvršenje sprovede, a uvažene kolege uporno žele ovim amandmanima da uspore izvršni postupak i da oduzmu ovlašćenja izvršitelju koja im se ovim zakonom daju, pa da se ponovo vraća na sud, da sud posebnim nekim svojim postupkom, zaključkom, naravno u posebnom postupku, odobri izvršenje na nekim drugim sredstvima, umesto onih koji su navedeni u predlogu za izvršenje.

Tako da mislim da je zaista ova odredba dobra, da je u svrhu zaštite poverilaca i u svrhu što brže i efikasnije naplate potraživanja.

Opet se ne slažem ni s ovim amandmanom. Zbog čega? Naravno da je prioritetno zaštiti interese poverioca, ali takođe izvršitelj mora da vodi računa i o izvršnom dužniku.
Primera radi, u praksi se sprovodi izvršenje. Izvršenje može da se sprovede na osnovnim sredstvima za rad s kojima neko hrani svoju porodicu, bavi se proizvodnjom, a može da se sprovede i na nekim luksuznim stvarima - nameštajem, luksuznim automobilima itd.
Sigurno je da neće biti pravično prema izvršnom dužniku ako mu se oduzmu sredstva za rad, a ostavi se luksuzni automobil. Znači, prvo treba oduzeti luksuzni automobil, a ostaviti ono čime čovek radi i hrani sebe i svoju porodicu. Mislim da je ova odredba zaista izvanredna i, kažem, ako se vodi računa o izvršnom poveriocu prioritetno treba u sprovođenju izvršenja ne biti bahat i voditi računa o interesima izvršnog dužnika.