Zarad javnosti je potrebno reći da je član 67. bio član oko koga su se najviše sporile Advokatska komora Srbije i Advokatska komora Beograda i, kao što je ministarka rekla, mi smo i prisustvovali jednom zajedničkom sastanku u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Uveravao sam kolege koji su smatrali da država ne treba previše da se meša u unutrašnju organizaciju Advokatske komore Srbije da je ministarka pravde, znajući njeno raspoloženje, kod usvajanja svih zakonskih predloga, uvek prihvatala sve predloge koji su bili bolji u odnosu na eventualno one predloge koji su ušli u skupštinsku proceduru.
U danu kada smo u načelu raspravljali o ovom zakonskom predlogu ja sam obećao, takođe, ministarki da ću sugerisati kada se bude raspravljalo o amandmanima da se prihvate neki od amandmana, znači član 67. je tu bio ključni član i mislim da je ovo dobra potvrda da nije bila želja ni Ministarstva pravde, kao državnog organa, da se preterano meša u one nadležnosti i poslove koji su isključivo bile i treba da ostanu u okviru Advokatske komore Srbije. Hvala.

Tačno je da se prepodne pričalo o jednom sličnom amandmanu, međutim, zaista zarad javnosti, prenos ove skupštine verovatno gledaju i advokati, i sudije i ljudi iz pravničke struke, ipak treba da znamo razliku između verodostojne isprave podobne za izvršenje i izvršne isprave.
Računi, odluke Advokatske komore, računi advokatske kancelarije su isprave podobne za izvršenje, što znači da mogu u skraćenom izvršnom postupku da dobiju klauzulu izvršnosti, samim tim da budu izvršene, ali ne odlukom advokatske kancelarije, jer je to državni posao, ne odlukom Advokatske komore, već odlukom suda.
Prema tome, radi se samo o tome da li je u pitanju verodostojnost. Verodostojnost da. Kakav je put do izvršenja? Veoma kratak, ali nemoguće je da Advokatska komora ili advokatska kancelarija preuzimaju ulogu suda.

Vrlo ću kratko. Ovo što traži uvaženi kolega Munjić, to bi isto bilo kao da prodavnica, zanatska radnja, bilo ko, napiše račun i kaže – ovo je izvršna isprava. Šta će nam onda sud? To je isprava koja samo služi, podobna, tako se pravničkim jezikom kaže, za izvršenje, ali potrebna je odluka suda.
Po skraćenom postupku, na osnovu verodostojne isprave, izvršnost se sprovodi. Ukoliko nema prigovora, pa ide u redovan postupak, pa se osporava iznos, pa način obračuna kamate itd.
Ovde ste zaista zalutali u nešto što u velikoj meri, nažalost, niste razlikovali. Treba razlikovati ispravu podobnu za izvršenje i izvršnu ispravu. Zakon je ovo vrlo lepo, vrlo precizno, elegantno regulisao i zaista raspravu u ovom delu treba da skratiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre 12 godina, aprila, sa početkom NATO bombardovanja, režim je najavio, pored spoljne agresije, neosnovane i protivne međunarodnom pravu, i unutrašnju agresiju. Jedna od prvih žrtava unutrašnje agresije je bio novinar Slavko Ćuruvija. Srpsku javnost 12 godina opterećuje istraga o tome ko je organizovao i izvršio ubistvo Slavka Ćuruvije.
Prema informacijama kojima raspolaže SPO, prikupljeni su svi dokazi protiv organizatora i počinilaca ubistva Slavka Ćuruvije 11. aprila 99. godine. Po našim informacijama, postoji osnovana sumnja da je ta operacija imala svoj naziv "Ćuran", da je to bila šifra za ubistvo Ćuruvije i da su tadašnjom operacijom rukovodili visoki funkcioneri beogradskog centra DB, da je jedan visoki funkcioner beogradskog centra DB "golfom" DB prevezao drugog visokog funkcionera i ubicu posle zločina, sa mesta zločina.
Po našim informacijama, budući da je završena istraga i imamo informacije da se predmet nalazi kod specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, želim specijalnom tužiocu da postavim pitanje – da li je okončana istraga i, ako je okončana istraga, zašto se ne podiže optužnica, ako postoje dokazi kojima raspolaže SPO, a ako nema dokaza za podizanje optužnice, onda istragu treba proširiti ili, ako nema dokaza, istragu obustaviti?
Po našim saznanjima, dokazi su sasvim verodostojni i u predmetu se nalaze ista lica koja su učestvovala i u organizaciji i pripremi nekih drugih političkih ubistava, pre svega Ivana Stambolića, u pokušaju ubistva Vuka Draškovića i ubistva visokih funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali.
Zbog čega ovo pita Srpski pokret obnove? Naravno ne zbog toga što je Slavko Ćuruvija bio naš član, nikada nije bio naš član, već zbog toga što mislimo, kao hrišćani, da je život najveća hrišćanska vrednost i da onaj ko drugome oduzme život treba da bude pred sudom osuđen i za to kažnjen.
S druge strane dolazimo na nivo ljudskih prava, ako težimo ka Evropskoj uniji, a ona počiva na ljudskim pravima, osnove formiranja Evropske unije su poštovanje ljudskih prava, onda je najteže pogaženo ljudsko pravo kada nekome oduzmete život.
Ne mogu u današnjoj Srbiji, jedanaest godina posle petooktobarskih promena, ulicama grada Beograda da šetaju organizatori političkih ubistava, ubice i naslednici žrtava političkih ubistava i da se svi pravimo kao da ne znamo šta se desilo. Ako želimo u procesu izgradnje normalnog društva, a sigurno da želimo da ubice vidimo u zatvoru, moje pitanje je – zašto ovaj postupak koji u velikoj meri opterećuje srpsku javnost ne ide sa podizanjem optužnice?

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poslanici SPO su veoma pažljivo pratili sve reforme u oblasti pravosuđa i mislim da zbog nekog neopravdanog pritiska javnosti, a složili smo se da je nasleđeno stanje za vreme mandata ove vlade i za vreme dok je gospođa Malović ministar pravde bilo katastrofalno, svaki potez koji je išao u nekom boljem smeru nailazio je na oštrice onih koji su kritikovali stanje, ali takođe želeli to loše stanje da zadrže.
Mislim, sasvim objektivno, ne zbog toga što sam deo vladajuće većine, nego jednostavno zbog činjenice da je 95% odredbi svih zakonskih rešenja ovog ministarstva koje je ušlo u skupštinsku proceduru za poslanike SPO bilo apsolutno prihvatljivo i čini nam se da je namera bila apsolutno dobra i dobru nameru prepoznajemo kod svih zakona koji su danas u proceduri.
Naravno da ćemo u danu kada budemo raspravljali o amandmanima i u raspravi o pojedinostima mi izneti neka naša razmišljanja, između dva ili tri dobra rešenja koje je rešenje najoptimalnije, ali ono što mi možemo u startu da kažemo kao generalnu ocenu onoga što smo videli i detaljno proučavali, da su ova četiri jako dobra zakona.
Što se tiče zakona o javnom beležništvu, pošto smo mi možda jedini u Narodnoj skupštini Republike Srbije koji držimo malo više do Kraljevine Jugoslavije, do te naše evropske desne Srbije, pre Drugog svetskog rata, nama je jako drago da se Srbija sa ovim zakonom vraća svojim predkomunističkim temeljima, da hvata korak sa Evropom i sa modernim svetom.
Zaista je bilo besmisleno, 1001 posao koji ne spada u onu sudsku nadležnost, u užem smislu reči, stavljati u nadležnost sudova i bespotrebno ih, ionako preopterećen sud, dodatno opterećivati.
Sva rešenja data u ovom zakonskom predlogu su jako dobra.
Ono što se tiče zakona o advokaturi, mislimo da su zaista tokom javne rasprave, bilo je 50 i nešto okruglih stolova, panel diskusija, stručnih rasprava, a ovaj zakon su radili, čini nam se, ljudi od struke i sve novine koje su iznete u zakonu o advokaturi, a što su danas obrazlagale moje kolege, za nas su apsolutno prihvatljive. U duhu su potreba današnje advokature, ali takođe u nekom evropskom duhu i u duhu uvođenja svih novina koje su bile neophodne da se uvedu u zakon o advokaturi.
Mislim da je dobro što se omogućava steranim državljanima da se bave advokaturom u datim uslovima, zatim što je ipak potrebno da se advokati edukuju, osposobljavaju, jer ovo što je moja prethodnica rekla, to jeste tačno. Nebrojeno puta, jer sam i ja neku svoju profesionalnu karijeru počeo kao advokatski pripravnik, sreo sam manji broj kolega, ali bilo je kolega koji posle položenog pravosudnog ispita, verujte mi, da uopšte nisu pratili propise.
Najčešće obrazloženje je bilo, saznaću u hodniku od kolege, pitaću sudiju itd. To nije kvalitetno bavljenje advokaturom. Značaj advokature u našem pravnom sistemu je zaista veliki. Ne zaboravite da advokat pre svega pomaže sudu, pored toga što štiti interese svoje stranke i pomaže svojim strankama, dobar i korektan advokat, konstruktivan advokat, stručan advokat, najviše pomaže sudu, a time pomaže i celokupno pravosuđe i time doprinosi sa svoje strane uređenju pravnih odnosa u jednom društvu.
Čini nam se da je dobro konačno ono što je već zaživelo zadnjih godina u praksi, da postoje zajedničke advokatske kancelarije, advokatska ortačka društva, da se to ovim zakonom preciznije reguliše i dobro je i polaganje advokatskog ispita, jer ne zaboravimo da se tu radi o proveri znanja iz domaćih i međunarodnih propisa koji se odnose na advokaturu i kodeks etike advokata.
Naravno da smo mi u velikoj meri još mentalno u tom jednopartijskom sistemu i naravno da je jednopartijski sistem iznedrio sve i svašta, pa i svakojake advokate koji su bili advokati države i advokati tajnih službi koji su završavali najprljavije poslove sa advokaturom.
S druge strane, imali smo advokate koji su i u tom jednopartijskom sistemu držali do svoje profesije, čuvali čast svoje profesije i u potpunosti se držali kodeksa advokatske etike.
Kolega Srđan Miković je pomenuo danas sa punim poštovanjem Dragića Joksimovića i Nikolu Đonovića, branioce generala Dragoljuba Draže Mihailovića, prvog antifašiste u okupiranoj Evropi, koji je na jednom montiranom staljinističkom procesu osuđen, ali ista sudbina je kasnije zadesila i njegove branioce, a to su bili branioci koje je postavio i sud, i Advokatska komora Srbije i čiji je jedini greh bio to što su pokušali da na jednom montiranom staljinističkom procesu pokažu da je to takav proces i da obrane i čast svoje profesije, ali i život osumnjičenog.
Naravno, posle, Josip Broz Tito, 1946. godine kada je putovao na Jadran, svratio je na Cetinje i javno izrekao presudu i advokatu Joksimoviću i advokatu Nikoli Đonoviću, i njihova sudbina je nažalost bila takva da nije mogao da se izbegne tragičan ishod.
Zbog činjenice da Srbija ima zaista kvalitetnih advokata, da ima advokata koji vode velike sporove i pred međunarodnim sudovima, da postoje specijalizovani advokati u svim oblastima prava, da zaista postoje advokati čija je prva asocijacija uz stručnost, korektnost i objektivnost, gospodstvo, da u potpunosti postupaju po kodeksu etike.
Ono što SPO želi da vidi u budućoj evropskoj Srbiji, želi da vidi advokate koji će u potpunosti poštovati kodeks etike, koji se neće služiti onim prljavim poslovima koji su bili prisutni kod nas, posebno devedesetih godina i zbog toga nas raduje činjenica da će jedna opoziciona stranka, LDP, glasati za ove zakone.
Očekivali smo da i ostatak opozicije da načelnu podršku ovim zakonima, a da naravno u raspravi u pojedinostima iznesu svoje primedbe i obrazlože svoje amandmane, a sam proučavajući neke amandmane, sebi sam rekao da ću za njih glasati i da ću ubeđivati ministra da ih prihvati, jer čini mi se da su dobronamerni.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zakonom iz 2006. godine dvadeset i po zaostalih penzija poljoprivrednim penzionerima pretvoreno je u javni dug i dogovorena je dinamika isplate. Po jednom penzioneru to je tada bio iznos od oko 83.000 dinara, uz obavezu države da na godišnjem nivou računa kamatnu stopu od 8,5%.
Srpski pokret obnove zna da je budžetom za 2011. godinu predviđena isplata poslednje, četvrte rate tog duga. To je iznos od 27.000 dinara po penzioneru, ali s obzirom na težak položaj poljoprivrede i poljoprivrednih penzionera i naš programski značaj koji dajemo …
(Predsedavajuća: Molim narodnog poslanika Momira Markovića da ne ometa rad sednice, da ne dobacuje iz klupe i da ne krši Poslovnik Narodne skupštine.
Izvinite, poslaniče, nastavite.)
Srpski pokret obnove želi da postavi pitanje Republičkom fondu za PIO, s obzirom na to da je najavio da će u naredna tri meseca biti isplaćen dug. U pitanju je oko 200.000 poljoprivrednih penzionera. S obzirom na to da mi kao narodni poslanici svakodnevno dobijamo tu vrstu pitanja od onih koji očekuju da im se isplati zaostali dug, želim da postavim pitanje Republičkom fondu za PIO – kada poljoprivredni penzioneri mogu da očekuju isplatu četvrtog dela rate, odnosno poslednje rate poljoprivrednih penzija?

Vrlo kratko. Javio sam se po Poslovniku, članovi 104. i 107. Mislim da današnja diskusija ne bi trebalo da se pretvori u smer u kome želi da usmeri gospodin Šarović, ali jednostavno javnosti radi.
Stara je teza službi državne bezbednosti koje, nažalost, ni danas nismo reformisali na način na koji to misli SPO, da je Vuk Drašković, koga je upravo tadašnji režim nekoliko puta pokušao da ubije i, nažalost, neke naše veoma drage ljude i ubio, da je bio omiljeni opozicionar Slobodana Miloševića. Naravno da cela Srbija i svet zna da se SRS zvala tada socijalistička rezervna stranka.
Vuk Drašković je toliko bio omiljen, ja sam 1993. godine, na dan kada je smenjen Dobrica Ćosić, sa Vukom bio u zatvoru, kad je vaš poslanik širio demokratiju po hodnicima Narodne skupštine na taj način što je našem potpredsedniku stranke i narodnom poslaniku Mihajlu Markoviću slomio vilicu.
Toliko je bio omiljen da sam mislio videvši Vuka u zatvoru da nije uopšte živ, jer nije davao znake života zbog policijske torture, koju je preživeo. Naravno, posle atentata na Ibarskoj magistrali, lider vaše stranke je rekao da je to delo emigracije, "Ose", "Pauka", kanadskih emigranata, australijskih emigranata itd. i nama je ta teza jako poznata. Ono što je za nas kao SPO značajno u političkom smislu, to je da je danas, posle 20 godina višestranačja u Srbiji, 90% narodnih poslanika prihvatilo evropski put Srbije i 90% članova nekadašnje SRS.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želim ispred poslanika SPO pre svega da čestitam svim damama, ženama, majkama i sestrama u Srbiji 8. mart, značajan datum u ostvarivanju ženskih prava.

Takođe, u ime SPO želim da podsetim da je sutra 9. mart. Neki u šali kažu da je to dan muškaraca, a mi mislimo da je to dan demokratije u Srbiji i datum za poštovanje, datum sa samo jednom mrljom i upravo u tom smislu želim da postavim pitanje, ali i da pošaljem neke političke poruke.

Srpski pokret obnove je 9. marta tražio slobodu medija, tražio ostavku urednika Televizije Beograd, koji su pripremali celu naciju za nepotreban rat. Uspeli smo u svojim zahtevima. Nekoliko meseci do početka ratne kampanje bili su slobodni svi mediji u Srbiji; urednici Televizije Beograd čije smo ostavke tražili podneli su ostavke; ostavku je podneo i tadašnji ministar unutrašnjih poslova; nekoliko dana nakon devetomartovskih demonstracija veliki miting na trgu slobode je direktno prenosila i tadašnja Televizija Beograd.

Danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija, SPO ne želi, pre svega zbog učesnika devetomartovskih demonstracija i poštovanja prema njihovom velikom doprinosu za Srbiju, za razvoj demokratije u Srbiji i za činjenicu da pre i posle 9. marta u Srbiji ništa više nije bilo isto, i pored toga što ne želi da poništi svoju biografiju, ne želi da se više ikada u Srbiji prave kompromisi između evropskih i antievropskih snaga, jer mi smo izgubili deset godina do 2000. godine, a od 2000. godine upravo smo zbog ovih kompromisa u velikom zaostatku, koji želimo da nadoknadimo u procesu priključenja naše zemlje EU.

Nažalost, 9. marta postradala su i dvojica ljudi. Jedan je učenik Branivoje Milinović, ni dan-danas se ne zna ko su ubice tog dečaka, koji je tada ima 17 godina, u Ulici kneza Miloša, kod hotela „London“. Drugi je nastradali policajac Milinko Kosović.

Srpski pokret obnove, upravo zbog činjenice da nije odgovoran za stradanje ove dvojice ljudi, želi da postavi pitanje ministru unutrašnjih poslova – dokle je policija, otkako je na čelu gospodin Ivica Dačić, stigla u rasvetljavanju ova dva ubistva, koja ne treba da opterećuju samo SPO, već celu Srbiju, jer su to nevine žrtve? Kažem, demonstracije su bile za slobodu medija, a mi nismo želeli da se, nažalost, desi to što se desilo.

Drugo, mislim da i dvadeset godina posle 9. marta mnogi u Srbiji kažu da je SPO tada propustio šansu da smeni tadašnji režim. Naša namera i nije bila da menjamo tadašnji režim jer je, nažalost, većina građana Srbije zdušno podržavala taj režim, vojska i policija, i Milošević je pokazao spremnost da očuva vlast na taj način što je izvodio i tenkove i tadašnju vojsku na ulice Beograda. S druge strane, pored toga što je, bez obzira na izbornu krađu, imao podršku Srba u Srbiji, Milošević je tada imao podršku i međunarodne javnosti, vojske i policije, koja je bila spremna da pravi u Beogradu novi Tjenanmen.

Sve to nije bilo tako 5. oktobra. Zbog toga kažem, Srpski pokret obnove, zbog nekih kompromisa koji su od 5. oktobra pa nadalje pravljeni sa antievropskim snagama, ne želi više nikada u Srbiji da vidi kompromis sa onima koji vuku nazad. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, poslanici Srpskog pokreta obnove nisu učestvovali u raspravi kad smo donosili Zakon o popisu stanovništva i Zakon o popisu poljoprivrede. Čini mi se da će biti interesantno i vama i javnosti da čujete i naše procene o značaju i jednog i drugog popisa.
Ono čime mi u početku nismo zadovoljni, kao i većina narodnih poslanika, a verujem i predstavnici Ministarstva i Republičkog zavoda za statistiku, jeste to što se popis odlaže za šest meseci, a popis poljoprivrede za godinu dana. Većina narodnih poslanika, posebno je gospodin Janko Veselinović jednom ozbiljnom diskusijom ukazao na društveni značaj popisa poljoprivrede i popisa stanovništva, domaćinstava i stanova.
Mislim da smo danas čuli zaista nekoliko katastrofičnih procena o stanju demografske politike, o stanju nataliteta, o neravnomernom razvoju i o pretpostavkama kako će izgledati konačan popis stanovništva, ali ja bih rekao da svi mi možemo da osećamo, na osnovu jednog dela pokazatelja, kakvo je stanje u zemlji, možemo da pretpostavimo, možemo da navijamo, možemo da dajemo iskrivljenu sliku, ali tek sa sveobuhvatnim popisom mi ćemo imati pravu osnovu za sprovođenje prave politike i donošenje adekvatnih mera u svim oblastima, pa i u pogledu nataliteta, demografije, decentralizacije, ravnomernog razvoja itd.
Popis stanovništva je kod nas sprovođen i kad smo bili okupirana zemlja, 500 godina pod Turcima; Turci su imali izuzetno dobre popisivače, zbog svojih interesa. Austrougarska je u zemljama koje je držala pod svojom okupacijom takođe imala dobre popisivače. Zaista, svaki popis stanovništva i popis poljoprivrede (koji nije izvršen 50 godina) višestruko je značajan za jednu državu. Morao je da se iznađe neki mehanizam da se pronađu sredstva da se ovo obavi u roku. Naravno da ćemo mi glasati za izmene i dopune i jednog i drugog zakona, ali, zaista, neko novo pomeranje rokova ne bi moglo da ima nikakvo opravdanje.
Naravno, kad se sprovede popis stanovništva, bez obzira na to što znamo u velikoj meri na osnovu drugih pokazatelja, ali ne sveobuhvatnih, moći ćemo da utvrdimo pravu demografsku politiku i politiku prema natalitetu. Utvrdiće se i brojno stanje i najbitnije karakteristike porodica, poljoprivrednih gazdinstava, zgrada, starosna struktura, veličina i stepen iskorišćenosti poljoprivrednih poseda; etnička, ekonomska, obrazovna, migraciona i druge karakteristike područja gde se bude vršio popis, a vršiće se na teritoriji cele zemlje. Stvoriće se jedinstvena baza podataka i nakon jedinstvene baze podataka preduzimaće se adekvatne mere.
Navešću samo jedan primer, interesantan je verovatno i zarad javnosti. Naravno da su demografska pražnjenja opšteprisutna. Ona nisu posledica politike ove vlade, ona su posledica dva ozbiljna procesa koja smo imali u našoj zemlji, još u vreme socijalističke Jugoslavije. To je proces industrijalizacije zemlje, i to ubrzani proces, kada su ljudi masovno napuštali sela i prelazili u gradove i kada je svako više voleo da ima sigurnost, redovnu platu i redovna primanja, nego da radi na zemlji, da se bavi poljoprivredom, kako se to popularno kaže - da radi u „fabrici pod otvorenim nebom“. Drugi uzrok svega toga je pogrešna demografska i populaciona politika.
Danas, zaista, svi mi koji putujemo po Srbiji vidimo da je demografsko pražnjenje posebno prisutno u jugoistočnoj Srbiji, istočnoj Srbiji, ali verujte da je taj proces prisutan i u „evropskoj lokomotivi Srbije“, u Vojvodini. Kao što svi Vojvođani teže da idu ka Novom Sadu, svi u Srbiji teže da idu ka Beogradu. Razlog zbog čega je to tako ne treba mnogo obrazlagati.
Država je poslednjih nekoliko godina infrastrukturno i na svakojaki način ulagala, recimo, u Guču i mnogo je pomogla manifestaciji Dragačevski sabor trubača, međutim, interesantno je da i pored takvih ulaganja imamo proces odliva stanovništva i danas Guča ima ispod dve hiljade stanovnika. Imamo jednu dobru privatizaciju „Farmakoma“, svi ostali su na budžetu, nešto malo privatne inicijative, ali ljudi se odseljavaju zbog toga što nemaju nikakve šanse i perspektive, posebno oni koji završavaju fakultete.
Pošto spadam u grupu narodnih poslanika koji za sve što tvrdi želi da da i adekvatne pokazatelje, danas se ne bih složio sa mnogim narodnim poslanicima koji su pričali o tome da je poljoprivreda, ne znam, na kolenima, da će statistički pokazatelji pokazati da je stanje katastrofalno itd.
Znači, u tom delu mislim da će sigurno statistički pokazatelji pokazati da je i ovo ministarstvo, bez obzira na to što mi smatramo da je pre svega u pogledu mnogih podsticajnih mera i subvencija i svega ostalog trebalo da se još više pomogne srpskom seljaku...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da Ministarstvo poljoprivrede povežete sa temom dnevnog reda.)
Ja ću, naravno, dovesti u vezu. Sigurno će statistički pokazatelji koji se budu utvrdili na osnovu popisa stanovništva pokazati da je naša poljoprivreda u fazi pripreme za priključenje EU, jer će priprema poljoprivrednog proizvođača i naših seljaka za pristupanje tržištu EU ići u tri pravca. Prva faza je priprema, u toj fazi smo sada. Druga je primena, implementacija. Treća je apsolutno i bespogovorno poštovanje standarda EU, a posebno u pogledu kvaliteta tržišne ekonomije i ostalog. Verujem da će posle završetka popisa poljoprivrede i stanovništva doći jedna u potpunosti ozbiljna politika, koja će se ozbiljno baviti svim temama koje su danas bile na dnevnom redu. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poslanici Srpskog pokreta obnove, naša politička stranka je, kao korektan i konstruktivan koalicioni partner, pratila kompletan tok izrade jednog značajnog, sistemskog zakona o sportu, ali istovremeno i medijske napise o zakonu.
Nekako se stvorila slika u javnosti, koje smo svi svesni, otprilike se očekivalo od ovog zakona da reguliše status pre svega fudbalskih klubova Crvena zvezda i Partizan, da se odredi čija je imovina i, manje-više, da se odredi i vlasnik. Naravno da to nije zadatak ovog zakona. Zakon je stvorio jedan normativni ambijent i normativni okvir za sveobuhvatan razvoj sporta na nivou naše zemlje, od školskog uzrasta do profesionalnog sporta.
Pri tom, uvažavam diskusije kolega iz opozicije, ali sam očekivao nešto što mi nismo videli, a zadovoljni smo ovim zakonom, da nam na to ukažu i da iza toga stoji valjana argumentacija. Zbog čega? Mislim da smo svi svedoci da smo mi iz SPO, bez obzira na korektnost i konstruktivnost, upravo zbog toga bili u prilici da često osporavamo mnoge članove zakona ili zakonske odredbe mnogih ministara i da to ne bude naš lični stav prema ministru, ministarstvu itd., već upravo želja da iz ove Narodne skupštine izađe što kvalitetniji zakon.
Međutim, prateći javnu raspravu i analizirajući sve odredbe zakona o sportu možemo da kažemo da je ovo jedan moderan, sveobuhvatan i dobar zakonski predlog, zato što on reguliše sve ono što treba da reguliše i ne dotiče sve ono čega ne treba da se dotiče.
Svi smo mi razmišljali i o privatizaciji i o tome kakvo će biti konačno rešenje, jer je bilo više opcija, međutim, zakon je poštovao i ostale zakone, da bi bio u skladu sa Ustavom i sa pravnim sistemom, pre svega Zakonom o privatizaciji, i krenuo redosledom, ako neko želi da uđe u proces privatizacije, a ona ne može biti obavezna, jer najveći deo sportskih organizacija i klubova počiva na jednoj drugoj osnovi – na udruženju građana, na entuzijazmu. Sport, bez obzira na to da li ga doživljavamo kao vrhunski sport i gledamo samo vrhunske sportiste... Čini mi se da se zakon elegantno bavi sportom kojim se bave svi građani, od školskog uzrasta pa nadalje.
U Strategiji razvoja sporta Ministarstvo je dalo jasnu viziju kako vidi razvoj sporta od 2009. do 2013. godine i zakon je samo jedno finale te strategije. Sigurno da će posle 2013. godine, u skladu sa tadašnjim stanjem, biti doneta nova strategija razvoja sporta.
Uvažene kolege pominjale su stanje sportskih objekata, terena, stanje zdravlja nacije itd., ali se to otprilike odnosilo na prigovor da je to sve, zbog čega je stanje takvo kakvo je, a toga smo svi svesni... Ministarstvo je izvršilo potrebne analize, i pre narodnih poslanika to stanje opisalo u Strategiji razvoja sporta. Čini mi se da odgovornost za nasleđeno stanje ne može biti na onome ko nasleđuje stanje, nego na svim prethodnim ministarstvima, vladama itd. Stanje je takvo kakvo je. Da li je dobro? Nije. Da li su vrhunski rezultati naših sportista koji u lošim uslovima za pripremu, za ostvarenje vrhunskih rezultata, ostvaruju te rezultate, pre svega plod entuzijazma? Najčešće da.
Ovde zakon više ne prepušta sve entuzijazmu, već na sistemski način reguliše sve, od statusa klubova, od privatizacije, od nadzora. Prvi put se uvodi institut sportskog inspektora, od zdravstvenog osiguranja, redovnih zdravstvenih pregleda, finansiranja, kontrole itd.
Zaista, mi iz Srpskog pokreta obnove, koji možda nekad volimo da nađemo nešto što ne stoji, u ovom zakonu nismo mogli da nađemo nešto što bi trpelo jedan ozbiljan prigovor. Zbog toga će poslanici Srpskog pokreta obnove u danu za glasanje glasati za ovaj zakonski predlog, sa onom latinskom „Menѕ sana in corpore sano“ („U zdravom telu zdrav duh“). Na kraju, da kažem jednu šalu, da ne bude kao u vreme Titove Jugoslavije, kada je jedan poznati funkcioner prisustvovao jednom sportskom takmičenju, na kraju ih pozdravio rečima: „Pozdravljam vas sve sa latinskom sentencom Veni, vidi, vici, što će reći – u zdravom telu zdrav duh“. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, zamoljen sam od strane predsednik SO Lapovo, zamenika predsednika SO Lapovo i odbornika SO Lapovo, kao poslanik koji je sa teritorije Šumadije postavim Agenciji za prostorno planiranje sledeće pitanje. Naime, Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o utvrđivanju prostornog plana infrastrukturnog koridora auto-puta E75 deonica Niš – Beograd. Tom prilikom je očigledno napravljena jedna tehnička greška i nakon uočavanja te tehničke greške odbornici SO Lapovo doneli su odluku kojom predlažu da se postojeći izlazi sa auto-puta koridora 10 označeni kao "naplatna rampa Lapovo", menjaju u naziv "Lapovo centar", a postojeća naplatna rampa pod nazivom "Batočina" u projektima "Kragujevac košuta" dobije naziv "Lapovo jug", jer se iste nalaze na teritoriji naseljenog mesta Lapovo i u katastarskoj opštini Lapovo, a radi izbegavanja nejasnoća pri definisanju navedenih naziva i pravilnog označenja postojećih naziva.
Od strane republičke Agencije za prostorno planiranje stigao je dopis na adresu predsednika opštine Lapovo, u kome se kaže da su u toku pribavljanja potrebnih mišljenja i odluka i da je ovaj zahtev ušao u proceduru. Kao narodni poslanik sa teritorije Šumadijskog okruga želim da kažem da se ne radi ni o kakvom političkom pitanju. Namera je odbornika SO Lapovo da se ispuštuje zakonska procedura, da se ispravi neka vrsta geografske greške, jer treba da se uzme u obzir da su svi objekti koji se nalaze na izlasu sa auto – puta ka Kragujevcu od Košuta, Luk Oil pumpe, Straževice, asfaltne baze itd, odnosno svi pravni subjekti obveznici SO Lapovo. Zbog toga je moje pitanje Agenciji za prostorno planiranje, dokle se stiglo u ovoj proceduri i kada odbornici, odnosno SO Lapovo može da očekuje da se ispravi ova vrsta nepravde. Ako se ovo ne bi uradilo, to bi moglo da uzrokuje i eventualno odbijanja davanja saglanosti za potrebne dozvole i procedure od strane katastra koji se nalazi u SO Lapovo. Hvala.

Samo ću reći zarad javnosti da smo, naravno, mi podržali u potpunosti reformu državne uprave, da sve ovo što se radi i ovim izmenama zakona, u smislu jedinstvene baze podataka, izmene u pravcu lakšeg i efikasnijeg vađenja izvoda svih potrebnih, pre svega matičnih knjiga rođenih, umrlih, državljanstava itd, naravno da će sve pre svega biti u interesu i u službi građana Srbije.
Ovde se nekoliko puta, u sklopu svih reformi u okviru državne uprave, pominjala i promena Ustava i pominjao se SPO i naš stav za promenu Ustava, ali sa aluzijom da SPO sa još nekim strankama svojim zahtevom za regionalizacijom Srbije, za decentralizacijom Srbije radio na neki način i na razbijanju državnog jedinstva ili državne teritorije.
U tom smislu, želim da kažem da i u Narodnoj biblioteci Narodne skupštine Republike Srbije postoje stenogrami koji ukazuju na to da uvek kad je društvo išlo u smeru modernizacije itd, postojali su oni koji su se pozivali na tradicionalne vrednosti, na srpski patriotizam, na konzervatizam i naravno da su bili protiv promena.
Tako, kad je uvođena državna železnica prva u Srbiji, bilo je tada narodnih poslanika koji su smatrali da će u lokomotivi sedeti i neki "crni đavo" koji će paliti šume i zemlje i imanje kuda bude prolazila železnica, bilo je poslanika koji su tražili da se Lekarsko društvo Srbije izjasni o tome da li je dobro po zdravlje stanovništva da se stanovnici voze brzinom od 30 kilometara na čas, kada se pešak kreće brzinom od pet kilometara na čas. Slično je bilo i sa uvođenjem vodovodnih sistema državnih, kada su mnogi poslanici smatrali da će te "crne zmije" sasušiti naša izvorišta i da ćemo mi ostati bez vode.
Tako je i danas, 450 regiona je u zemljama EU. Jedan jedini region se nije otcepio, čak i tamo gde su postojale zaista dugogodišnje secesionističke težnje, poput Španije ili Italije. U Italiji imamo i na severu i na jugu stotinama godina želju za secesijom tih oblasti, ali porediti nahije, spahiluke, banovine ili što je u zemljama Evrope kroz njihovu istoriju kao što su bile lordovije, grofovije, oblasti itd, sa današnjim regionima, to znači da mi poredimo ono vreme i one okolnosti sa današnjim vremenom i današnjim okolnostima, a to znači da su svi koji rade tako u potpunosti promašili temu.
Ono što je želja SPO, to je da današnju veliku razliku u razvijenosti Srbije, koja je najveća u Evropi, smanjimo, svuda se pokazalo da je regionalizacija, uz promenu i finansijskih zakona, uz vraćanje imovine i opštinama i gradovima, uz povećavanje nadležnosti regijama, donela stabilnost. To je ono što želi SPO sa promenama Ustava, da se zemlja ujednačeno razvija i da dobijemo državnu stabilnost i državno jedinstvo, a ne ništa suprotno.

Predlažem, naravno, da se ovaj amandman gospodina Dragana Todorovića odbije, jer je zaista besmisleno, ako je po Ustavu predsednik Republike, a u skladu sa zakonom komanduje vojskom, postavlja, unapređuje i razrešuje oficire Vojske Srbije, neko ko može više, može i manje.
Ako predsednik Republike, a bez obzira ispred koje političke stranke, komanduje vojskom, onda je besmisleno da predsednik Republike pita neko telo Narodne skupštine i prethodno pribavlja mišljenje ministra da li da skrati vojni rok od 15 dana. Naravno da će kod svake odluke te vrste biti pribavljena sva potrebna mišljenja i analize, ali ovo je procedura koja je apsolutno besmislena.
Naravno, ovo vreme je iskorišćeno i za neku vrstu političkih rasprava koje nisu samo političke rasprave, po meni su ovo dobre rasprave koje se tiču i bezbednosti zemlje, budućnosti ove zemlje. Osnova politike koju zastupa vladajuća većina i stranke od 2000. godine pa naovamo je da sva neprijateljstva koja smo imali pokušamo da pretvorimo u prijateljstva, a da prijateljstva koja imamo u svetu podržimo.
Pre svega sam mislio na Rusku Federaciju, a sve zemlje sa kojima smo bili u sukobu, a koje su uticajne i u velikoj meri utiču na položaj Republike Srbije, na njenu bezbednost itd, mislim da je osnova svake politike da neka neprijateljstva koja su nekada postojala postanu prijateljstva.
Ministar je pomenuo da je u vreme Vlade gospodina Vojislava Koštunice usvojen jedan strategijski predlog odbrane Republike Srbije, on je od 7. juna 2006. godine. Ovo je interesantno za vas, gospodine Palaliću, zbog još jednog pitanja koje ste sami nametnuli. Ovaj strategijski pregled odbrane je usvojen na kolegijumu ministra odbrane. Na strani 2. se kaže – u procesu jačanja bezbednosne i odbrambene arhitekture posebnu ulogu imaju Ujedinjene nacije, NATO, Evropska unija i OEBS. Njihova uloga postaje sve značajnija u prevenciji i prevladavanju kriza, uspostavljanju postkonfliktne i demokratske konsolidacije nestabilnih država i regiona.
Ovde se postavlja pitanje ko danas štiti Srbe na Kosovu i Metohiji itd? Mi bismo voleli da ih ne štiti niko, da nije bilo proglašenja nezavisnosti, da Srbija dole nije izgubila suverenitet, ali nažalost u velikoj meri to je realnost, danas bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji, između ostalih, štite i pripadnici NATO alijanse.
Drugo, ovde je pokušano zarad javnosti, ali mislim da treba svi da vodimo računa o javno izgovorenoj reči, da se napravi neki jaz između NATO pakta i Ruske Federacije, a sami smo svesni činjenice da je pre nekoliko dana i ruski predsednik Medvedev bio na Samitu NATO pakta u Lisabonu. Sigurno nije otišao na samit da se svađa sa NATO paktom, nego da uspostavi neki vid saradnje, jer svet posle Drugog svetskog rata razmišlja drugačije, posebno veliki, i sarađuju po pitanju svetske bezbednosti i mira. To je nešto što je opšte poznato.
Drugo, u ovoj strategiji se kaže da će ključni momenat unapređenja stanja bezbednosti predstavljati uključivanje Republike Srbije u NATO program Partnerstva za mir i uspostavljanje drugih oblika saradnje sa NATO. To će omogućiti unapređenje ukupne stabilnosti Republike Srbije.
Mi smo imali politiku do 2000. godine koja je po pitanju bezbednosti zemlje imala katastrofalne rezultate. Imali smo politiku koja je tražila i veliku Srbiju i zaštitu svih Srba van granica Srbije. Nažalost, posledice te politike su bile zaista katastrofalne i tamo gde su navodno branjeni srpski nacionalni interesi nažalost Srba ili nema ili ih ima u znatno manjem obimu. Očigledno je da je nama bila potrebna nova politika.
Međutim, i sa donošenjem nove politike nam nije jasno zašto je pre svega DSS postala radikalnija u odbrani politike do 2000. godine u odnosu i na same aktere te politike. Recimo, SPS je prihvatila nove vrednosti, prihvatila je novo vreme i, čini mi se, u značajnoj meri promenila politički kurs. Zbog toga je pitanje gospodinu Palaliću da li on kao pravnik pred javnošću može da izjavi da li je vojna neutralnost samoproklamovana dovoljna sama po sebi ili je potrebno da se ona prizna međunarodnim ugovorima?
Mi smo u ovom parlamentu nekoliko puta rekli da je to mrtvo slovo na papiru, da je to obmanjivanje javnosti, da je to skupljanje jeftinih političkih poena, da ništa ne može doneti Srbiji ta vrsta obmane i da vojnu neutralnost, kakvu je imala recimo Austrija posle Drugog svetskog rata, možete imati u međunarodnim okvirima samo ako to bude potvrđeno relevantnim međunarodnim ugovorima. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, kao potpredsednik SPO i narodni poslanik imam čast i zadovoljstvo da kažem da je posle 20 godina od napisanog programa SPO danas podrška profesionalizaciji vojske dobila tročetvrtinsku većinu u opoziciji.
Naime, SRS je za profesionalizaciju vojske. Danas ne odlučujemo o ulasku u NATO pakt. Znači, glasaće za. Srpska napredna stranka ili radikali broj dva su za delimičnu profesionalizaciju. To je korak napred. LDP je za potpunu profesionalizaciju. Jedan deo DSS je za profesionalizaciju, drugi protiv, ali znači opet jedna polovina. To je tri četvrtine plus vladajuća većina.
To je dokaz da je ovo Ministarstvo odbrane, sa kvalifikovanim i stručnim ljudima, koji su pratili sve što se dešava u pogledu savremenih vojnih tokova u svetu, izvršilo detaljne analize stanja u Vojsci Srbije, primenilo standarde najmodernijih zemalja sveta, i kada bi ovako radile sve državne institucije i sva ministarstva, Srbija bi danas bila članica EU, verovatno i NATO pakta i zemlja sa velikom perspektivom.
Naravno, danas je bio i sudar dve politike. Jedne politike koja je branila vojsku 90-tih, u kojoj je takođe dominirao patriotizam, u kojoj su takođe dominirali, što se tiče oficirskog kadra, patriote, stručni i obučeni ljudi, ali čiji je vojnik bio u potpunosti politizovan, a pred 5. oktobar čak i u službi državnog terorizma, jer su vojni resursi korišćeni i za atentat na tada najvećeg političkog protivnika režima, gospodina Vuka Draškovića. Korišćen je i vojni helikopter, korišćen je i aerodrom u Lađevcima, kasarna u Tivtu, a i lažni dokumenti koji su dati tadašnjim teroristima.
Zbog čega je to tako bilo? Pa, tako je bilo što nije postojala valjana bezbednosna procena, pre svega, političkog vrha.
Ono što želim da kažem, kao neko ko je bio žestok protivnik tadašnjeg sistema, da su i tada službe bezbednosti, i vojne i civilne, na vreme državnom i političkom vrhu ukazivale na bezbednosne izazove, naoružavanje Hrvata, Muslimana i Šiptara, evidentiran je svaki protok oružja, svaka jedinica UČK koja je osnovana, centri obuke su identifikovani itd, ali politički i državni vrh ništa nije razumeo i srljao je, i kao katastrofalnu posledicu te politike mi smo uspeli da ujedinimo svet i prvi put u istoriji sveta budemo suprotstavljeni najvećoj vojnoj sili na svetu, NATO paktu.
Da li je tu i NATO pakt pogrešio? Naravno da jeste. Kakvo je bilo bombardovanje 1999. godine? Protivno svim međunarodnim standardima, međunarodnom javnom pravu i zaista je zbog toga SPO, što bi i ponovo radio, bio u odbrani zemlje i ponovo bi sa našim stavom da se crkva, zemlja i porodica u svakoj situaciji brane, branio zemlju.
Ali, šta je ruski predsednik Medvedev narodnim poslanicima u ovoj skupštini poručio, odnosno Srbiji? Da Srbija treba da uđe u sistem kolektivne bezbednosti.
Ovo što radi Ministarstvo odbrane upravo je priprema za sistem kolektivne bezbednosti. Tačno je da je ova Narodna skupština donela jedan dokument koji je na neki način bio ispolitizovani dokument i koji nema pravnu valjanost sa stanovišta međunarodnog prava.
Doneta je odluka o vojnoj neutralnosti. Međutim, ona nije priznata međunarodnim ugovorima i zemlje koje su vojno neutralne mogu to biti samo uz priznanje međunarodnim ugovorima po proceduri kako ona nalaže.
E sada, postavlja se pitanje - da li će posle profesionalizacije vojske biti ispraćaja regruta u vojsku u duhu srpske tradicije? SPO, kao jedina desna strana, mislimo, evropske Srbije, u ovom parlamentu, u vladajućoj većini, naravno da je zaljubljen u srpsku vojsku, u srpsku vojničku časnu tradiciju, ali ne i onu farsu 90-ih godina, kad su pred crvenim vojvodama mirno stajali komunistički generali i kad smo imali farsu kakvu smo imali.
Biće ispraćaja u vojsku, naravno, ko želi dobrovoljno da služi vojni rok, to će mu biti omogućeno, ali da li regruti, koji će biti nekoliko meseci na obuci po zakonu sadašnjem koji je još uvek na snazi, mogu odgovoriti izazovima savremenih, informacionih i tehnoloških sistema na način na koji to rade profesionalci? Sigurno je da ne mogu.
Ovde smo čuli procenu da je dosta i opasno ugrožena bezbednost Republike Srbije. Pa svi dokumenti koje smo usvojili u ovoj Narodnoj skupštini, strategija odbrane, strategija bezbednosti na osnovu relevantnih procena, ne samo Ministarstva odbrane, nego i zemalja iz regiona i okruženja ukazuju da Srbiji ne preti opasnost što se tiče njene bezbednosti i da u prvoj deceniji 21. veka u ovom regionu se ne očekuju nikakvi sukobi oružani ili rat.
Zaista sam danas sa puno uživanja slušao jako kvalifikovanog ministra, koji je za svaku svoju reč dao valjanu argumentaciju, koja je zasnovana na valjanoj analizi. Procene tipa da je nama potrebno 100 ili 200 hiljada vojnika, itd, nisu tačne. Zbog čega? Nismo imali u vreme oružanih sukoba 90-ih godina premoć i u ljudstvu i u oruđu i u oružju.
Da li je tada sa tim preimućstvom bezbednost Republike Srbije bila na najvišem nivou? Ona je upravo bila na najnižem nivou u istoriji Srbije, zbog toga što je vođena pogrešna spoljna politika, zbog toga što državni vrh ništa nije razumeo šta znači rušenje Berlinskog zida i povlačenje tada velikog Sovjetskog saveza iz istočno evropskih zemalja, zato što nije razumeo eru završetka hladnog rata, zato što nije razumeo da su veliki poput NATO pakta, SAD i Ruske Federacije počeli da sarađuju po sistemu kolektivne bezbednosti i protiv zajedničkih rizika, pre svega terorizma.
Dobro je i u duhu je srpske tradicije da se verska služba vraća u našu vojsku, da se otvaraju vrata i za kadetkinje koje se pripremaju da preuzmu i buduće oficirske uloge. Dobro je što će se osnovati i univerzitet odbrane i sigurno je da će i sa manjim brojem vojnika Srbija povećati svoju bezbednost, koja je značajno povećana od 2000. do 2010. godine u odnosu na onaj najcrnji period srpske istorije.
Ovde je danas bilo mnogo reči o tome i čini mi se da je dominirala ta diskusija – da li Srbija treba da bude članica NATO pakta? Argumentacija protiv se svodila na emocije, da smo pre 11 godina bili bombardovani.
Gospodo, 500 godina su Turci vladali ovim prostorom. Ko je zaboravio nabijanje na kolac, pravo prve bračne noći, odvođenje silom naših mladića u janičare? Da li to znači da u narednih 500 godina zbog takve istorije odnosa sa Turskom ne treba da sarađujemo sa sadašnjom Turskom?
Ovde su se pogrešno ljudi koji ne poznaju istoriju pozivali na tradicionalna prijateljstva i tradicionalna neprijateljstva. Svet u kome živimo nije bezbedan i nije pravičan i ne postoje tradicionalna prijateljstva i tradicionalna neprijateljstva, nego postoje večiti interesi, interesi Srbije, ekonomije, bezbednosti, perspektiva, investicije, a ne emocije, nalažu da Srbija jednog dana bude članica NATO pakta.
Da li to znači da ćemo zaboraviti sve naše žrtve? Ne. U mojoj porodici u svim oružanim sukobima, kao što je verovatno u većini porodica narodnih poslanika, u svakom ratu je stradao poneko. Trojicu dedova su Nemci streljali 1943. godine. Pradeda mi poginuo u Prvom svetskom ratu, da ne nabrajam dalje.
Da li treba ovde da se zatvorimo u Narodnu skupštinu i da u narednih 200 godina kukamo nad nepravičnim i nepravednim bombardovanjem? Ne treba. Da li je vojna neutralnost, iako je samo mrtvo slovo na papiru, skupa? Jeste, a svi su se danas složili da nemamo novca ni za nabavku neke elementarne tehnike i vojne opreme.
Znate šta znači vojna neutralnost? To znači da ćemo sami da finansiramo sistem odbrane, ali to znači i vraćanje u politički način razmišljanja 90-ih godina, u svojevrsnu vrstu autizma ili neuvažavanje činjenica nespornih koje se dešavaju u svetu.
Nesporne činjenice su da i Francuska i Nemačka koje su 300 godina ratovale danas formiraju zajedničke vojne jedinice, da NATO pakt sarađuje sa Ruskom Federacijom po mnogim pitanjima i da ćemo sigurno, ako se budemo vodili argumentacijom i zdravim razumom, jednom biti članica NATO pakta, ne zbog toga da bi NATO paktu opravdali nepravično bombardovanja, već zato da bismo učinili nešto dobro za Srbiju.
Tamo gde je NATO pakt, tamo gde je EU, tamo je stabilnost, tamo je povećana bezbednost, tamo stiže kapital, tamo se otvaraju perspektive za zemlju, a samim tim u slučaju, ne daj bože, da vas neko napadne, braniće vas svi.
Nije neka velika razlika. Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da je bilo idealno da imamo nove opreme što je moguće više i što je moguće više vojnika, oficira, podoficira i da svi mi budemo u sistemu koji će omogućiti bolji i bezbedniji život. Samo me zanima kako mislite to da izvedemo? Kako mislite to da izvedemo i sa kolikim sredstvima?
Znači, postoje neka sredstva u svetu koja se podrazumevaju, to je recimo za naš sistem, sa penzijama do 2,4% budžeta. Od 2,4 budžeta se odvaja za sistem odbrane, taj sistem odbrane da nije devastiran 90-ih godina, kao što jeste, da ne postoje dugovi prema penzionerima, da ne postoji ono što se desilo, a to je veliki broj oficira u penziji i podoficira koji su došli sa prostora bivše Jugoslavije, koji dobijaju penziju u Srbiji, a možda nikad nisu službovali u Srbiji, naprosto iziskuje vreme da se to pitanje reši.
Imamo preko 50.000 penzionera. Imaćemo 36.000 profesionalaca. Znači, na jednoga profesionalca jedan koma nešto penzioner. Ne postoji nijedan sistem u svetu koji to može da reši. Imamo četrdesetak generala i brigadništvo, to je novi čin, znači imamo više generala brigadnih i imamo gotovo 700 vojnih penzionera generala. Dobar deo njih, kažem, nikad nisu službovali u Srbiji. Plaćamo oko 2.000 penzija u Republici Srpskoj.
Zato je računica malo nezgodna jer imamo neke stvari koje moramo da rešimo iz prošlosti i koje rešavamo u hodu. Danas profesionalni vojnik košta neznatno više, ali u okviru istog budžeta, koji će stići vrlo brzo, i videćete da nemam nikakvo povećanje budžeta zato što se vrši profesionalizacija. Naprotiv, 2007, 2008. godine i 2009. godine bilo je više para nego danas i tada je mogao taj posao da se završi mnogo bolje, kvalitetnije, ali da je rađen i 2004, 2005, 2006.
Žao mi je što je gospodin Krasić izašao. Tačno je da su 1992. godine postojala izvesna dokumenta, ali po tim dokumentima nikada nije dat rok. Mi u Srbiji započnemo nešto, da ne govorimo o putevima u Srbiji, da ne govorimo o železnicama, da ne govorimo o raznim stvarima. Započet je projekat profesionalizacije Vojske. Kada završavamo? Danas u Srbiji nešto završavamo što je započeto 1992. godine i neko kaže mnogo brzo imate hrabrosti itd.
Hvala bogu da radimo sa hrabrošću jer smo ubeđeni da radimo ispravnu stvar. Današnje diskusije nisu promenile naše mišljenje. Apsolutno nisu promenile naše mišljenje. To što ne postoji saznanje da je u Švajcarskoj bio referendum oko ulaska u UN nije ni važno. Imali smo danas raspravu i oko toga.
Ono što je nemoguće je podržavati odluku o slobodnom izboru građana Srbije i biti u isto vreme za poluprofesionalni sistem. To ne može. Ili ste za profesionalni sistem ili ste za kombinovani koji postoji sad pod obavezno služenje vojnog roka. SNS, to što imate ideju da izađete u javnost i kažete da podržavamo kombinovani ne bi liste imali simpatije i sa jedne i sa druge strane, moram da vam kažem da kombinovani sistem podrazumeva ovo što je sada, obavezno služenje vojnog roka.
Da ne bude nikakve dileme kada budemo imali raspravu u budućnosti političku da kažete ne, ne, mi smo bili za profesionalizaciju. To nije isto. Ukoliko mislite da može da se uradi profesionalizacija tako da jedan deo vojnika dolazi na poziv, onda je to ovo što imamo.
Završetak procesa profesionalizacije možemo da proglasimo sutra. Žao mi je što je gospodin Krasić otišao. Imamo sada oko 84% popunjenosti naših jedinica. U okruženju oko 80% ili 85. Planiramo preko 90% do kraja godine. Mi smo taj proces dovršili. Završavamo i imaćemo profesionalnu vojsku i čak i da se ova odluka ne donese imaćemo mali kontigent onih koji služe vojsku, jer smatramo da nema potrebe da bilo kome šaljemo pozive kada imamo interesovanje za dobrovoljno služenje.
Ono što je bitno da znate, dobrovoljno služenje će imati razne koristi i razne benefite. Danas smo razgovarali o upisivanju njihovog radnog staža. Smatram i da je to nešto što je jako dobro u ta tri meseca. Videćemo koja količina sredstava treba. Imamo neke uštede u prirodnom odlivu penzionera. To je stvar koja se dešava prirodno, pa ćemo možda moći da taj novac prebacimo.
Imamo uštede na tome što rešavamo stambena pitanja preko hiljadu ljudi godišnje, pa onda imamo uštedu i na ovom tzv. UTS. Ima raznih ušteda, ali generalno pokušavamo sve da uradimo u okviru datih koordinata, a to je budžet koji postoji.
Nikada nismo pomislili da radimo nešto što je najbolje na svetu. Naprotiv, tražimo sugestiju i od vas. Nisam čuo sugestiju da nešto pomognete da budemo bolji nego što jesmo. Čuo sam razne kritike, ali te kritike su se svele na to da li je moj nastup bio dobar ili nije, da li sam ispunio vaša očekivanja u obraćanju vašim poslanicima ovde koji su me, uzgred budi rečeno, vređali povremeno, ali to je sada stvar koja je pitanje naših odnosa.
Nikome nisam dobacivao dok ste govorili. Sedim sve vreme ovde i slušam pažljivo. Očekivao sam da date neku sugestiju, da kažete i vi da volite vojsku, da smo uradili stvari koje dugi niz godina nisu urađene, da Vojska Srbije danas ima najveće poverenje građana Srbije, da to nije bilo samo pre nekoliko godina. Neću da govorim o 90-im godinama.
Nisam danas nijednom pomenuo 90-e godine. Nisam pomenuo 90-e godine ni kada smo analizirali ko ide u vojsku, ko ne ide u vojsku, kako je predsednik države koji je vrhovni komandant, njegov sin nije išao u vojsku, iz tog vremena, a to je vreme na koje se svi pozivamo kao "strašna tradicija".
Predsednik Republike, a njegov sin nije išao u vojsku. Da ne ređam dalje ko sve nije išao u vojsku. Potpisnik o saradnji opozicionih partija nije išao u vojsku. Jedan veoma značajan diskutant danas ovde nije išao u vojsku. Za sve to imam razumevanja, ne mora da se ide u vojsku. Zato i uvodimo da se ne ide u vojsku, ali nemojte napadati vojsku na način na koji to radite.
Vojska s ovim ima veze utoliko što ispunjava zadatke i pomaže na naučnoj, tehničkoj i li kako god hoćete ekspertskoj osnovi, da uradimo nešto što je tradicija, da kažem, savremenog sveta kao što smo 1883. godine preuzeli tzv. stajaću vojsku po ugledu na Bonapartu. Samo godinu ili dve pre toga smo imali, to je lepo rekao i gospodin Todorović, imali smo Francuza za ministra odbrane.
Našu vojnu akademiju je oformio Franjo Zah, je li tako? Čeh. Nije nama nepoznata saradnja sa zapadom, čak i kada se formirala vojna akademija. Naši kraljevi nisu imali problem da angažuju stranca da bude ministar odbrane u Srbiji, tako da ta priča o našim tradicionalnim vezama na istoku, na zapadu je nešto što je trenutno manje važno.
Važno je da pokušavamo da uradimo jednu stvar u zadatim koordinatama u kojima, verujte mi, jedva prolazimo kroz to. Zašto? Nema para. Zašto nema para? Verujte mi, to ako bi sada analizirali gde su sve pare otišle i ko je sve pravio putiće od para koje sam tražio za vojsku i koliko su nas ti putići koštali, od štale do klozeta, to bi bila analiza mnogo velika.
Na istoj vladi na kojoj je bio i vaš predsednik partije, tražio sam milion evra za pomoć Prvom partizanu iz Užica da izađu iz rupe koja je dole, koja je bila pored Užica i nisam dobio, trebalo je za putiće oko Čačka. Onda kada se desilo šta se desilo, onda me je prvi on napao i kazao – zašto niste to rešili? Zato što mi niste dali to da rešim.
Sve to, verujte mi, sve to znamo, ali ne koristim, trenutno nema prenosa pa više nije ni važno. Ne koristim tu argumentaciju zato što mislim da nije ni važna. Važno je da danas hoćemo da predložimo nešto što je dobro. To što je dobro, očekujem da ima podršku. Drago mi je da radikali daju podršku, iako čak ne glasaju. Nije to ni važno.
Ovo što vi nudite kao SNS, dajte malo da vidimo da bude jasno šta je to? Ni baba, ni devojka. Polutrudno. Ne može tako. Ili je profesionalno ili je stari sistem – 80-e, 90-e, pa se vi odlučite, ali morate biti jasni. Naprosto, građani Srbije očekuju da čuju vaš stav kao stranke koja pretenduje da osvoji vlast i da promeni ovaj zakon o profesionalizaciji ili da ga podrži sada u toku glasanja. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ove dve izmene i dopune veoma bitnih zakona jesu jedan pokazatelj i spadaju u niz pokazatelja koji otvaraju dileme kojim putem izaći iz društva koje je do samo pre 10 godina bilo društvo razorenih institucija, društvo haosa, društvo u kome je 90% prometa duvana išlo nelegalnim crnim tržištem, društva u kome su tadašnji šverceri duvana bili miljenici vlasti i društva u kome su se na naslovnim stranama upravo vodile polemike ko će preuzeti tržište duvana ili deo tržišta duvana, a samim tim bili smo i svedoci svakodnevnih oružanih obračuna švercerskih mafija.

U šverc duvana znamo da su bili upleteni i mnogi državni funkcioneri, ali i mnogi policijski službenici. A, ono što nas iz SPO, kao jedinu desnu stranu na listi Za evropsku Srbiju koja želi da vidi uređenu, bogatu i srećnu Srbiju, interesuje kao predstavnike naše političke stranke, to je – zbog čega su upravo ti koji su tada zatvarali oči pred tom nespornom činjenicom, danas najveći kritičari ovih izmena i dopuna zakona?

Izmene i dopune zakona je nametnulo vreme da ništa nije urađeno u ove dve oblasti, sama činjenica da su i jedan i drugi zakon ove dve oblasti stavile u legalne tokove, da je značajno poboljšan prihod budžeta Republike Srbije, a kroz akcize i poreze od duvana i prihod humanitarnih organizacija i Crvenog krsta i lokalne samouprave, jer, ne zaboravite, 40% sredstava ide lokalnim samoupravama, a to je, opet, u sklopu neke decentralizacije, pre svega, finansijske Srbije. Mi smo nekoliko puta rekli u ovoj skupštini, da će SPO sve što ide u smislu poboljšanja finansijskog položaja lokalnih samouprava podržati sa obe ruke.

Čini mi se da je kod izmena i dopuna Zakona o duvanu najvažnija činjenica da će znatno biti ušteđeni troškovi transporta i da se, naravno, uz propisane uslove pakovanja, duvan može prevoziti sa ostalom robom. Ostaje pitanje koje su pomenuli neki narodni poslanici – da li će ova odredba koja se tiče free-shop, brodova i aviona, koji odlaze iz naše zemlje, otvoriti mogućnost za eventualne zloupotrebe? Moguće je, ali SPO očekuje da se država i u tom delu ozbiljno ponaša.

Mislim da, javnosti radi, treba reći, jer rasprava o ovom zakonu ima dodirnih tačaka i sa Zakonom koji smo nedavno usvojili, o zabrani pušenja, ali otvara i neke druge teme i dileme.

Niko danas nije spomenuo, a mislim da je bitno reći da je, što se tiče cene cigareta, u zemljama EU opterećenje po jednoj paklici u proseku oko 2,5 evra, a da je u Srbiji od 0,5 do 0,7 evra, što znači najmanje opterećenje. Jedino je Makedonija niža sa porezima i akcizama, ona učestvuje sa 0,4%, Slovenija sa 1,9%, Hrvatska sa 1,7%, Bosna i Hercegovina sa 0,7%.

Želim da kažem da je dobro što se država ovako ponašala, jer, pored toga što respektuje standard građana, svesna je i činjenice da povećanje akciza povećava istovremeno i šverc cigareta, jer se ljudi onda okreću crnom tržištu. Novca za konzumiranje skupljih cigareta nema, a to daje veliki prostor da na ovim prostorima vidimo što smo nekada videli. Naravno, to nećemo videti, ali interesantno je pošto je naš sused Bugarska postala članica EU i da je za vreme sankcija veliki dotok nelegalnih cigareta išao iz pravca Bugarske ka Srbiji, bez obzira što je sada taj stepen šverca cigareta zanemarljiv, ipak se primećuje da postoji nelegalan tok cigareta iz Srbije u Bugarsku. I mislim da niko nije danas pomenuo, pomenule su nekoliko puta kolege granični prelaz ''Gradina'' i ''Dimitrovgrad'', treba pohvaliti carinike koji su, ne samo što se toga tiče, već i narkotika, u velikoj meri i velikom broju puta odgovorili svom osnovnom zadatku.

Što se tiče izmene Zakona o igrama na sreću, mislim da je najveća dilema sasvim opravdana oko objekata za igre na sreću, da li treba da budu udaljeni od obrazovnih ustanova 150 ili 200 metara. Slažem se sa procenom nekih uvaženih kolega, da povećanje udaljenosti od 150 možda može imati nekog efekta, ali ne bitnog, ali u svakom slučaju može neke ljude koji se bave ovom delatnošću naterati ili da prestanu na toj lokaciji da se bave tom delatnošću ili da se uopšte ne bave tom delatnošću.

Prihodi od igara na sreću su zaista značajni, jer statistički podaci pokazuju da je sada u Srbiji oko 1.300 uplatnih i naplatnih mesta od igara na sreću, a samo do pre nekoliko godina bilo je svega 300, da je više od deset puta povećan prihod države od igara na sreću, što opet pokazuje, iz kakvog smo mi mračnog perioda našeg društva, jednog perioda u kojem su zaista finansijski tokovi dominantno bili usmereni ka nelegalnom i crnom tržištu, kako je težak taj put ulaska u normalne tokove.

Mislim da ne treba sve ljude koji učestvuju u igrama na sreću nazivati da su bolesni ljudi, kao što su danas uradile neke uvažene kolege ili da su to ljudi koji su u stanju neke patologije.

Mislim da je Udruženje psihijatara Amerike tek 1980. godine, na osnovu brojnih istraživanja, samo patološko kockanje, to je kockanje u kome čovek sav smisao svog života i sve svoje aktivnosti svodi na kocku, uspeh ili neuspeh u kocki, da su to definisali kao jedan od poremećaja impulsa kao što je kleptomanija ili piromanija, i da se društvo aktivno uključilo u lečenje tih ljudi, koji zaista zbog tog svog poroka često ostaju bez imovine, padaju u depresiju, preterano se zadužuju, prodaju nepokretnosti, rasturaju brakove, a često, i najčešće, njihove porodice pokrivaju njihove dugove. Činjenica je da je kod nas tek 2005. godine nešto slično urađeno i da je u Institutu za lečenje bolesti zavisnosti otvoreno jedno odeljenje koje se bavi ovom problematikom.

Mislim da sve strukture društva, od obrazovnih struktura, od stručnih službi pri zdravstvenim ustanovama, treba da daju svoj doprinos za izlečenje patoloških kockara. Od toga treba razdvojiti sve one ljude koji učestvuju u igrama na sreću, koji nisu u stanju zavisnosti i koji nemaju takav odnos ni prema sopstvenoj imovini ni prema imovini svoje porodice. Čini mi se da kod ovih izmena i dopuna zakona, takođe, treba obratiti pažnju na to od koga se nabavljaju aparati za igru na sreću, da li su oni zaista od kvalifikovanih proizvođača sa određenim standardima ili su takozvane kopije.

Mislim da, sama činjenica da je veliki prihod Republike Srbije od igara na sreću, igre na sreću postoje otkako postoji ljudski rod, da znatno naprednije, u svakom pogledu zemlje i ekonomski i politički i kako god hoćete, imaju organizovan sistem igara na sreću. Po meni, samo Los Anđeles, to je grad kocke i poroka, u kome, ne kao u našem društvu koje je tipično društvo tranzicije i uglavnom se kocki odaju ljudi sa plićim džepom, koji možda u tome vide neku šansu da reše neke svoje egzistencijalne probleme, bogami, u Los Anđelesu i nekim drugim država to je privilegija bogatih.

Ono što je želja nas iz SPO, to je, da mi vidimo društvo u kome će se bogati iz svog ćefa kockati, ali time neće ugroziti egzistenciju firmi ili nekog dela sistema države, a u kome će srednji sloj i niži sloj stanovništva moći pristojno da žive od svoje zarade. Zbog činjenice da se poboljšava već uvedeni red u ove dve oblasti, poslanici SPO će u za danu glasanje glasati za ova dva zakonska predloga. Hvala.