Što  se tiče gubitka prava iz osiguranja, mislim da su sve odredbe koje su navedene veoma realne i proizašle iz života, ali želeo sam da tačku 7), zbog onoga što se dešava u praksi, bliže odredimo ovim zakonom. Naime, često se dešava da vozači napuste lice mesta saobraćajne nezgode sa vozilom kojim su izazvali udes. To je najčešće slučaj ako upravljaju pod dejstvom alkohola, opojnih droga ili nemaju položen vozački ispit, ili su očigledno krivi za saobraćajnu nezgodu pa žele da izbegnu odgovornost. Međutim, često se dešava da vozač ostavi havarisano vozilo na licu mesta saobraćajne nezgode i na drugi način napusti lice mesta saobraćajne nezgode, tako da mislim da je ova odredba umesna, da bismo mogli bliže da odredimo pojam napuštanja lica mesta saobraćajne nezgode. Hvala.

U ranijem Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju postojala je odredba u pogledu teritorijalne važnosti polise obaveznog osiguranja u saobraćaju da ona važi na teritoriji države članice na kojoj je izdata, odnosno, što se nas tiče, na teritoriji Republike Srbije.
U procesu približavanja EU, u okviru potpisanih multilateralnih sporazuma sa državama članicama EU, naši građani treba da znaju da će u budućnosti njihova polisa osiguranja važiti na teritoriji svih zemalja članica EU, a zakonodavac je to pojasnio – na teritoriji država članica Sistema međunarodne karte osiguranja ili država čiji je nacionalni biro osiguranja potpisnik Multilateralnog sporazuma, bez plaćanja dodatne premije, kao što se ranije radilo u smislu graničnog osiguranja ili zelene karte osiguranja.
Međutim, pored multilateralnih, ili sporazuma sa više učesnika, naša zemlja je potpisnik i bilateralnih sporazuma; ranije smo imali bilateralne sporazume sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom itd., tako da se moj amandman odnosi na to da se posle reči „Multilateralnog sporazuma“ dodaju i reči „i drugog sporazuma“, što podrazumeva pre svega bilateralne sporazume koji postoje u praksi. Mislim da bi se ovim rešenjem samo poboljšalo predloženo, inače veoma dobro, rešenje. Hvala.

U raspravi u načelu istakao sam da je ova odredba otklonila mnoge nesporazume koji su postojali u dosadašnjoj praksi zbog toga što nije postojala usklađenost između Zakona o obaveznom zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju sa Zakonom o obaveznom osiguranju.
Pravo na regres zavoda za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje ovom odredbom zakona se nedvosmisleno potvrđuje. Međutim, smisao mog amandmana je da se pravo na isticanje regresnih zahteva može ostvariti samo za dospele i isplaćene zahteve oštećenih lica, što podrazumeva dospelost zahteva za naknadu štete ili podnošenje zahteva za regres posle dospelosti ili posle plaćanja.
Ovom odredbom ostavljamo prostor da zavodi za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje potražuje tzv. buduće štete, za koje se često ne zna ni da li će nastati i, ako nastanu, u kom će iznosu nastati, tako da je ovo u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, u smislu dospelosti potraživanja.
Mislim da bi ova odredba smanjila broj zahteva zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja prema osiguravajućim društvima za one štete koje nisu nastale, a koje u budućnosti mogu nastati. Tu pre svega mislim na kapitalizovanu rentu. Hvala.

U vezi s ovim amandmanom, naravno, ja bih predložio da se on, kao i prethodni amandmani kojima se traži brisanje odredaba o postojanju garantnog fonda, ne prihvati.
Činjenica je da smo mi do 1996. godine imali zakonsko rešenje po kome su štete od neosiguranih vozila oštećena lica mogla da naplaćuju od bilo kog osiguravajućeg društva sa teritorije Republike Srbije, pa je tada „Dunav osiguranje“, kao privilegovano ili, kako se to zvalo, državno preduzeće, bilo preopterećeno tužbama, jer se znalo da najbolje posluje, da iza tog društva stoje državna sredstva; onda je, ni krivo, ni dužno, isplaćivalo štete nastale od neosiguranih vozila ili od nepoznatih izvršilaca.
U sadašnjem zakonskom rešenju, pre ovog zakona naravno, predviđa se postojanje garantnog fonda pri Udruženju osiguravajućih organizacija Jugoslavije. Zašto se sada formira garantni fond kao posebno pravno lice? Jednostavno, zbog potrebe.
Zbog čega nije opredeljeno procentualno učešće sredstava iz budžeta Republike Srbije u rezervi garantnog fonda? Jednostavno zato što se ne može predvideti kolika će biti šteta od neosiguranih vozila, ne može se znati koliki je taj iznos, a budući da se za poslovanje osiguravajućih organizacija, koje sada u potpunosti posluju u skladu sa zakonom i koje su zbog svog izdvajanja sredstava u sredstva garantnog fonda bile duplo kažnjene zbog onih osiguravajućih organizacija koje nisu poslovale u skladu sa zakonom... Duplo su bile kažnjene iz sledećih razloga: isplaćivale su sopstvene štete, isplaćivale su štete koje nisu isplaćivala druga osiguravajuća društva, koja su namereno poslovala protivzakonito, uzimala sredstva od premije osiguranja, a oštećenim licima nisu isplaćivala štetu.
Ukoliko se deo sredstava iz budžeta Republike Srbije ne bi uplaćivao u garantni fond, to znači da bi ponovo savesna osiguravajuća društva bila duplo kažnjena, isplaćujući svoje i tuđe štete.

Mislim da je potrebno, zarad javnosti, u dve rečenice reći smisao nastanka društava za osiguranje garantnog fonda.
Ribari u srednjevekovnoj Italiji su tokom ribolova i tokom putovanja zarad trgovine često imali brodolome, nezgode itd. Onda su se, što bi ličilo na udruženje građana danas, dogovorili da deo sredstava od ostvarenih prihoda od prodaje ribe i od trgovine odvajaju za nezgode koje će platiti licima koja te nezgode dožive tokom tih putovanja. To je prapočetak društava za osiguranje.
Danas smo čuli da, maltene, ne postoje nezgode od nepoznatih vozila ili neosiguranih vozila. To nije tačno. Ako čovek vozi, recimo, noću, van neke urbane sredine, putem preko neke planine i neko pređe na njegovu stranu kolovoza, naravno, da bi izbegao saobraćajnu nezgodu, taj će sigurno sleteti s puta i doživeti štetu.
Kontakt nije ostvaren sa vozilom koje je dolazilo u susret i protivpravno se ponašalo, a maltene je nemoguće utvrditi ko je uzročnik saobraćajne nesreće. Osnivanjem garantnog fonda pokrivaju se upravo ovi rizici.
Šta uraditi u situaciji kada motorno vozilo krećući se brzinom od sto kilometara na čas na otvorenom putu, bez svedoka, udari pešaka? Tragova na motornom vozilu skoro da nema, a čak i ako ima svedoka, u noćnim uslovima odvijanja saobraćaja reći će da je to bio beli „jugo“. Koliko takvih automobila ima u Srbiji i da li je lako naći učinioca, odnosno štetnika? Garantni fond pokriva i ove štete.
Najveći deo uloga u garantni fond do sada su imala osiguravajuća društva. Već sam jednom rekao, do sada su duplo bili kažnjeni oni koji su savesno poslovali, u skladu sa zakonom – isplaćivali su svoje štete, isplaćivali su i štete za osiguranja koja nisu poslovala u skladu sa zakonom i koja su često namerno proizvodila stečaj i likvidaciju, jer su samo uzimala premiju osiguranja, a nisu isplaćivala štetu. Sa kontrolom, koja je zakonski regulisana, ustanovljenom od Narodne banke Srbije, u svakom momentu NBS i svako ko ode na sajt NBS može proveriti veoma lako bonitet osiguravajućih organizacija. Ako neko želi da nešto što je postojalo u periodu od 1990. do 2000. godine, što se zvalo hajdučija u osiguranju, promoviše kao današnju situaciju u osiguranju, taj sigurno nije u pravu. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo, u ime liste Za evropsku Srbiju i Srpskog pokreta obnove reći ću da je prvi put posle Drugog svetskog rata u Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon o kontroli državne pomoći.

Preživeli smo mnoge sisteme, periode u kojima ni narodni predstavnici, niti iko drugi nije smeo da pita one koji su odlučivali o javnim finansijama gde je pomoć otišla, po kom osnovu je otišla, da li je namenski iskorišćena.

Čini mi se da je namera zakonodavca dobra. Pogledao sam i amandmane, postoje veoma interesantni amandmani. Nisam prozreo zlu nameru podnosioca bilo kog amandmana i čini mi se da će verovatno imati prostora da se neki od njih i prihvate.

Za nas sa liste Za evropsku Srbiju je interesantno uspostavljanje totalne kontrole javnih finansija. Ovo je jedan od segmenata u toj kontroli javnih finansija. Naši građani koji su imali prilike da žive u zemljama koje su uređene na način kako lista Za evropsku Srbiju želi da Srbija bude uređena uvek su nam pričali da su to ozbiljne države i da se tamo vodi računa o svakom dinaru, da se kontroliše svaki dinar.

Mislim da će ovaj zakon biti dobra osnova za kontrolu državne pomoći. Prigovori da se ovaj zakon ne odnosi na poljoprivrednike, da su oni diskriminisani, ne stoji, zbog činjenice da drugi zakoni, uredbe i odluke Ministarstva za poljoprivredu, a skoro smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, regulišu način i oblike pomoći poljoprivrednim proizvođačima, za šta je SPO izuzetno zainteresovan.

Ono što je, čini mi se, najvažnije – mnogo je primera zloupotrebe državne pomoći bilo u decenijama iza nas – sa javnim objavljivanjem podataka o utrošku državne pomoći svako ko u lokalnim sredinama ima primere zloupotrebe državne pomoći moći će da interveniše. Sigurno je da ćemo se i u budućnosti susretati sa brojnim zloupotrebama, ali ono što je za nas, za listu ZES interesantno, to je da ćemo mi poslanici sa te liste dati punu podršku ovom zakonskom rešenju.

Drugi zakon, koji je zaista izvanredan, u potpunosti evropski, zakon koji u potpunosti ide naruku oštećenim licima, uvodi potpuni red u jedan veoma važan sektor, u sektor osiguranja, odnosno dodatno uvodi red, jer je i sa prethodnim zakonima, sa svakim zakonom i izmenama i dopunama zakona o osiguranju, red bio sve bolji i bolji.

Vlasnik jednog privatnog osiguranja je u momentu kada je zakonskom regulativom propisano da NBS vrši kontrolu nad poslovanjem osiguravajućih organizacija rekao, posle nekoliko meseci, da je tek tada shvatio da je to u najboljem interesu osiguravajućih organizacija. Ako je u medicini magnetna rezonanca aparat koji u svakom momentu može da pokaže stanje našeg zdravlja, onda je način na koji je uspostavljena finansijska kontrola, ali ozbiljna, od strane NBS kako u javnom interesu i u interesu oštećenih lica, tako i u interesu osiguravajućih kompanija, jer za svaki štetni događaj morate imati rezervaciju šteta.

U svakom momentu se zna da li ste iznad ili ispod crte, u svakom momentu se zna koliko imate odštetnih zahteva i može da se proceni koliko potencijalno štetnih događaja koji su nastali, a nisu prijavljeni, osiguravajuća kompanija može da predvidi, a samim tim da odvoji rezervna sredstva, koja ne sme koristiti u neke druge svrhe.

Ovaj zakon o osiguranju je u mnogo čemu zaista izvanredan. Mi iz Srpskog pokreta obnove ne spadamo u evrofanatike. Mi smo jedina desničarska politička organizacija koja je evropskog opredeljenja. Čini nam se da smo kod svih zakonskih predloga, pa i kod ovih, bili apsolutno evrorealisti. Pokušaću da na konkretnim zakonskim odredbama koje su, kažem, izvanredne... Čini mi se da ću pohvaliti ceo tim koji je radio na izradi ovog zakona zbog činjenice da su posle izvanredne javne rasprave prihvaćene mnoge sugestije, i to upravo sugestije onih koji se bave poslovima osiguranja i koji se životno, svakodnevno susreću sa problemima proizašlim iz poslova osiguranja.

Zbog čega je ovaj zakon, pre svega, u interesu oštećenih lica? Prvo, zbog činjenice da se mnogo puta u životu dešavalo da oštećena lica pitaju da li imaju pravo kada se desi štetni događaj da naknadu štete naplate od osiguranja sa kojim su zaključili polisu o obaveznom osiguranju za štete pričinjene trećem licu. Prethodna zakonska rešenja to nisu dozvoljavala, već je oštećeno lice moralo naknadu štete da potražuje od štetnika ili njegovog osiguravajućeg društva.

Ovaj zakon proširuje prava oštećenih lica i predviđa mogućnost da osiguravajuća kompanija koja nije osiguravač, čiji osiguranik nije odgovoran za štetu, može od nje da naplati štetu, a da se zatim u regresnom postupku od štetnika ta šteta nadomesti.

Drugo, mi smo danas u Srbiji svedoci totalnog dispariteta u pogledu kriterijuma za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Mnoge zemlje u okruženju su na različite načine regulisale kriterijume koji bi bili prilično jasni i koji bi, u svakom slučaju, u velikoj meri pomogli osiguravajućim društvima i oštećenim licima, a takođe i sudovima u slučaju sudskog spora.

Čini mi se da je rešenje koje je predviđeno u ovom zakonu najsličnije rešenju koje ima Republika Makedonija, jer je Vlada preuzela obavezu da bliže svojom odlukom propiše kriterijume za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i njihove najviše iznose.

Ovo je vrlo bitno zbog činjenice da su postojale brojne zloupotrebe, jer se u svakodnevnoj praksi dešavalo da oštećeno lice sa jednom te istom telesnom povredom, istom kvalifikacijom iste povrede, istim posledicama povređivanja na severu naše zemlje dobije znatno viši procenat telesnog oštećenja, invaliditeta ili umanjenja opštih životnih aktivnosti u odnosu, recimo, na jug Srbije.

Samim tim, u ovom slučaju, ako pričamo o naknadi štete na licima, kod kriterijuma će biti potrebno uključiti, pre svega, veštake sudske medicine i njihova udruženja, zatim, sudsko-medicinske odbore, udruženja lekara Srbije, da bi kriterijumi bili jedinstveni za teritoriju cele Srbije.

Ako je ovim zakonom propisan i najviši iznos nematerijalne štete, recimo, za duševne patnje zbog smrti bliskog lica, onda je to nešto što će u potpunosti olakšati rad sudovima, jer nećemo opet imati uticaj lokalnih advokata i lokalnih lobija na određivanje visine štete.

Drugo, ovaj zakon će uštedeti mnoge troškove a oštećena lica biće pošteđena maltretiranja. Biće smanjen broj sudskih postupaka, jer se zakonom predviđa da se oštećeno lice u određenom roku, pre pokretanja sudskog postupka, mora obratiti društvu za osiguranje, sa kompletnom dokumentacijom. Društvo za osiguranje mora u određenom roku da odgovori na zahtev.

Verujte, u praksi se često dešavalo da društvo za osiguranje ponudi isplatu nespornog dela štete, a da oštećeno lice neće da je primi. Sada postoji obaveza da primi isplatu nespornog dela štete, naravno, uz zadržavanje njegovog prava da potraži i sudsku zaštitu ako smatra da ta naknada nije adekvatna za preostali deo štete. Takođe je postojala i zloupotreba od strane osiguravajućih društava zbog činjenice da nisu želela da isplate čak ni nesporan deo štete.

U pogledu kriterijuma za naknadu materijalne štete, postoji nekoliko udruženja sudskih veštaka koja imaju totalno različite kriterijume za naknadu materijalne štete. To, u svakom slučaju, zbunjuje radnike zaposlene u osiguranju, a i oštećena lica, sudske veštake i sud. Ako Vlada propiše jasne kriterijume za naknadu materijalne štete, svima će biti olakšan posao.

Drugo, garantni fond je do sada postajao pri Udruženju osiguravajućih organizacija Jugoslavije i služio je za isplatu štete nastale od nepoznatog vozila ili vozila koje nema osiguravajuće pokriće. Sada se garantni fond tretira kao posebno pravno lice. Jasno se definišu njegova uloga, ovlašćenja, prava, obaveze. Ono što je za nas posebno interesantno, to je da će ovakvim regulisanjem ponovo biti zaštićena oštećena lica, da se neće čekati da se okončaju stečajni postupci, kao što je do sada bilo, koji traju po nekoliko godina.

Zamislite oštećeno lice koje ima i materijalnu i veliku nematerijalnu štetu, koje podnese zahtev za naknadu štete ili utuži osiguravajuću kompaniju, ona ode pod stečaj, a sud donese odluku (tako je ranije bilo) da se naknada štete može ostvariti tek po okončanju stečajnog postupka, koji može trajati godinama. Zbog toga je ovo rešenje izvanredno.

Što se tiče takozvanih međunarodnih šteta, to su štete koje proizvede vozilo inostrane registracije u našoj zemlji ili naše vozilo u inostranstvu, moguće su različite kombinacije.

Ovaj zakon u potpunosti ide naruku oštećenim licima i pruža im širok spektar mogućnosti od koga sve i po kakvom postupku mogu da naplate štetu.

Čini mi se da će obaveza da se oštećena lica pre pokretanja sudskog postupka obrate osiguravajućim organizacijama, odnosno društvima za osiguranje smanjiti broj sudskih postupaka. Samim tim, oštećena lica neće morati da plaćaju sudske takse, advokate, brže će ostvariti pravo na naknadu štete.

Takođe, ovaj zakon priteže i navodi društva za osiguranje da u jednom veoma kratkom roku po podnošenju odštetnog zahteva i dokumentacije isplate štetu.

Što se tiče bonus-malus sistema, od onih koji imaju iskustva sa zemljama koje su ovo što mi sada uređujemo uredile mnogo pre nas, onih koji žive u zemljama EU, čuli smo najčešće priče i iskustva vezana za lica koja spadaju u tzv. rizične kategorije; to su lica koja, recimo, tokom jedne godine naprave više saobraćajnih nezgoda.

Do sada su ta lica prilikom plaćanja premije osiguranja imala isti status kao lica koja, recimo, za 50 godina upravljanja motornim vozilom nikada nisu pričinila saobraćajnu nezgodu. Plaćala su istu premiju osiguranja i na taj način nagrađena su zbog svoje bahatosti i neopreznosti, zbog toga što su loši vozači. S druge strane, lica koja su bila odlični i savesni vozači su na taj način bila kažnjena zato što su se savesno ponašala u saobraćaju.

Verujte da je u praksi bilo primera da jedno lice napravi po sedam-osam saobraćajnih nezgoda tokom jedne godine, da napravi štetu koja se meri u stotinama hiljada evra, da odnese i nekoliko ljudskih života, a da sledeće godine zaključi polisu osiguranja za koju plati premiju u visini od, recimo, sadašnjih četiri, pet ili šest hiljada dinara.

Do sada smo slušali da u zemljama Evropske unije to lice, kao rizično lice, ima obavezu da plati po nekoliko hiljada evra premiju osiguranja.

Ne znam da li će Vlada svojim kriterijumima utvrditi bliža pravila na koji način će biti sankcionisani loši vozači, ali ono što je sigurno, ovim će biti sankcionisani, plaćaće mnogo veće premije osiguranja u odnosu na savesne vozače, kao što će i savesni vozači imati bonus, odnosno popust zbog činjenice da savesno upravljaju svojim vozilom i da ne čine nikome ni materijalnu, ni nematerijalnu štetu.

Takođe je dobro to što lice koje je ušlo u motorno vozilo čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koje je znalo da je vozilo protivpravno oduzeto, nema pravo na naknadu štete.

Krađa automobila je sveprisutna i kod nas, i u savremenom svetu jedan je od najprisutnijih oblika organizovanog kriminala. Imali smo primera u praksi da lice koje je ukralo vozilo i bilo saučesnik u pljački, pošto najčešće kradljivci voze velikom brzinom, doživi saobraćajnu nezgodu i da se pojavi sa zahtevom za naknadu štete. Ovaj zakon, naravno, takvo pravo ne pruža tim licima i to je nešto što je u potpunosti evropsko rešenje.

Ovde su pominjana iskustva iz naše skorije prošlosti. Devedesetih godina je zakon o obaveznom osiguranju omogućavao osnivački kapital za osnivanje društava za osiguranje od, recimo, samo deset, dvanaest ili petnaest hiljada dolara. Te odredbe su izmenjene davno, ali dobro je da je i limit osiguranja, limit obaveza za koje odgovara društvo za osiguranje ovim zakonom povećan.

To znači, ako se u nekoj nezgodi povredi više lica ili smrtno strada, da će obaveza osiguravajućih kompanija za isplatu štete po jednom štetnom događaju sada biti milion evra, a za materijalnu štetu 200.000 evra.

Do sada je bilo 100.000, odnosno 200.000 evra i taj se iznos duplirao kod saobraćajnih nezgoda u kojima je bilo povređeno više lica. Ovo je takođe nešto što je dobro. Znači, oštećena lica će imati mogućnost da u potpunosti ostvare materijalnu satisfakciju zbog pretrpljene štete.

Takođe, bilo je nedoumica, jer su postojala različita rešenja o PIO, zdravstvenom osiguranju, invalidskom osiguranju, u pogledu prava regresa prema osiguravajućim kompanijama u situacijama kada je dolazilo do njihovih troškova prouzrokovanih saobraćajnom nezgodom. Ovaj zakon to vrlo elegantno i precizno reguliše i to je nešto što je dobro, jer je i u sudskoj praksi i u životu bilo dosta nedoumica.

Neko sam ko ima veliko iskustvo u radu u osiguravajućoj organizaciji. Zarad poboljšanja ovog zakona, koji je izvanredan, čini mi se da se radi pre svega o nekim tehničkim korekcijama, podneo sam nekoliko amandmana, tako da ću u raspravi u pojedinostima iskoristiti svoje pravo da od člana do člana još jednom ukažem građanima Srbije koliko je ovo dobar zakon, koliko je pravičan zakon.

Ovo je jedan od zakona kojima smo mi sa liste ZES u potpunosti zadovoljni i verujemo da će zaista dati one efekte koje očekujemo.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, moje uvažene kolege, kako iz SPO-a i Liste za evropsku Srbiju, tako i svih ostalih političkih stranaka, dale su svoje viđenje decentralizacije u Srbiji. Pri tom smo čuli dosta toga interesantnog, od toga da je decentralizacija opasna, pogubna, da ona dezintegriše državu, do sasvim suprotnih stanovišta.
Ovaj programski dokument, Deklaracija SPO-a je nastala pre nekoliko godina. Mi smo u vreme kada ova tema nije bila toliko aktuelna pričali o decentralizaciji i neophodnosti decentralizacije svega u Srbiji i čini nam se da tada politički establišment i javnost nisu bili zainteresovani za temu koja je, po našem mišljenju, možda i tema broj jedan, što se tiče budućnosti Srbije.
Činjenica je da su danas izneti podaci koji poražavaju i činjenica je da svi mi koji putujemo Srbijom svakodnevno viđamo opustošena sela, napuštena imanja, vidimo i nastavak demografskog pražnjenja, vidimo da su 60% seoskog stanovništva staračka domaćinstva, da se u mnogim gradovima, posebno mislim na južnu i istočnu Srbiju, Rašku oblast, a u velikoj meri, zbog onog tvrdokornog komunističkog nasleđa, i na Šumadiju, decenijama nije izgradila nijedna kapitalna investicija u smislu otvaranja neke fabrike, u kojoj bi šansu našli oni koji će posle fakulteta ili nekog drugog obrazovanja ostati da žive tamo gde su rođeni.
Da li je zakon koji je danas na dnevnom redu sve što želi SPO? Nije, ali je dobar početak. Dobar je početak i SPO se raduje što mi ovim zakonom danas otvaramo raspravu. Usvojićemo ovaj zakon i čini nam se da ovaj proces decentralizacije i otvaranja perspektive za krajeve koji to sada nemaju u Srbiji više nikada neće otići unazad.
Mnogi su razlozi izneti zbog čega je danas stanje u Srbiji takvo kakvo je, od ubrzane socijalističke industrijalizacije, odsustva institucionalnog okvira i jasne strategije decentralizacije vlasti u Srbiji, do onog komunističkog nasleđa, koje danas čujemo u ovom visokom domu (to je neka mešavina malo nacionalizma, malo komunizma, pa dobijete ništa), da je finansijska decentralizacija i mogućnost lokalnih samouprava i statističkih regiona da sami odlučuju o najbitnijim projektima od životnog značaja za te oblasti – opasna igra po državu.
Molio bih svakog narodnog poslanika, a svakog izuzetno poštujem, da malo ode na ekskurziju u zemlje EU. Prvo što će primetiti kada pređe iz opštine u opštinu, iz oblasti u oblast, iz regiona u region, jeste da neće videti razlike kakve postoje u Srbiji. Čini mi se da danas niko nije rekao – Srbija je po stepenu disproporcije, po regionalnom razvoju i razvoju opština na poslednjem mestu u Evropi. To je najveća disproporcija. Ovaj zakon pruža šansu da počnemo da uređujemo stanje u našoj državi. Naravno, ni u EU regulatorna uloga države nije sporna, ona je dominantna, dominantne su strategije, dominantni su ostali zakoni, a način na koji su zemlje EU izvršile decentralizaciju pokazao je da je ona veoma uspešna, veoma šarolika.
SPO neće insistirati i uslovljavati glasanje za ovaj i sve buduće zakone koji će decentralizovati Srbiju time da se prihvati ono što SPO traži. Ono što nas interesuje, to je da se otvore perspektive za krajeve u Srbiji koji to nemaju, da se otvore perspektive i za prigradska naselja u Beogradu, koja žive u katastrofalnim uslovima, da se demografsko pražnjenje područja smanji, da nemamo više takav pritisak na gradove i na tržište za rad.
Čini nam se da jedno pitanje jeste, ovaj zakon to obrađuje, ali SPO će, čini nam se, imati u ovom momentu veoma realan stav, pitanje kako ćemo u ovom momentu, u sadašnjim okolnostima, kada međunarodni organi vlasti i kosovski Albanci imaju, u velikoj meri, upravu nad KiM-om, decentralizovati Kosovo i Metohiju?
Mi smo mišljenja da, nikada ne priznajući državu Kosovo, od EU, svih drugih međunarodnih organizacija i ustanova treba da zahtevamo punu i bezuslovnu zaštitu celokupnog srpskog istorijsko-kulturnog i religijskog nasleđa Pokrajine, kao i garancije da srpske enklave dobiju status srpskih opština po istim principima koji važe u Francuskoj ili Mađarskoj, gde status opštine imaju i mnoga naseljena mesta od 1000 ili, čak, manje od 1000 stanovnika.
Sve te opštine treba da upravljaju autonomno, da budu ekonomski i kulturno povezane sa Srbijom, bez prava vlasti u Prištini da ih u tome ograničava i da sprečava naseljavanje Srba u zaštićene zone oko svojih crkava i manastira, koje bi, takođe, postajale srpske opštine. Svakodnevna borba Srbije za opstanak Srba na svojoj kosovsko-metohijskoj zemlji i pomoć države tamošnjem narodu, prvorazredni je zadatak što se tiče decentralizacije KiM-a.
SPO ukazuje na još jednu činjenicu. Mi danas u Srbiji, računajući i KiM, imamo 160 i nešto opština. To je titoistički, prevaziđeni koncept lokalne samouprave. Ono što mi očekujemo od predlagača ovog zakona, biće verovatno potrebno izmeniti i Ustav i Zakon o teritorijalnoj organizaciji države, to je da treba formirati više opština po uzoru na okruženje; ne moramo da idemo dalje od Slovenije ili Hrvatske.
Proces regionalizacije i formiranje novih opština imali su svoje puno opravdanje i, recimo, u Sloveniji, imamo obrnut proces u odnosu na proces koji se dešava u Srbiji. Tamo se ljudi iseljavaju iz Ljubljane.
Ljubljana je izgubila 30.000 stanovnika u poslednjih 10 godina; idu u seoska područja, tamo vide svoju perspektivu, neki i rade u Ljubljani, ali hoće da žive u zdravoj sredini.
Tek onda kada normativnim delovanjem, institucionalnim okvirima, postojanjem jasne političke volje da, pre svega, finansijski decentralizujemo Srbiju, kada vidimo suprotno od onoga što sada vidimo u mnogim opštinama, posebno u istočnoj i južnoj Srbiji, o čemu je gospodin Čotrić pričao, da jedna škola ima jednog đaka, da 90% studenata iz tih krajeva koji studiraju na Beogradskom univerzitetu ne žele da se vrate u svoje opštine, jer tamo ne vide nikakvu perspektivu, tek kada budemo videli obrnut proces, SPO će u potpunosti biti zadovoljan.
Zbog toga ćemo glasati za ovaj zakon kao, još jednom napominjem, prvi korak u procesu totalne decentralizacije Srbije i stvaranje šansi za sve njene građane.
Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, ja bih u potpunosti podržao ovaj amandman. Ni meni nije jasno zbog čega amandman nije prihvaćen. Jer, jednostavno, ako u saobraćaju nemate načelo poverenja, onda postoji neko drugo načelo, a to je načelo nepoverenja.
Mislim da je svim učesnicima u saobraćaju neophodno načelo poverenja. To znači da ako vozite desnom kolovoznom trakom, kako je to i zakonom propisano, vi treba da imate poverenje u druge učesnike u saobraćaju da oni neće voziti levom kolovoznom trakom. Ili, ako vozite jednosmernom ulicom, vi treba da, po načelu poverenja, verujete da drugi učesnik u saobraćaju neće voziti u suprotnom smeru, što se naravno u praksi često dešava. To znači da i kod ukrštanja puteva učesnik u saobraćaju koji ima prvenstvo prolaza mora da ima poverenje, da veruje, da bude ubeđen u to da će mu učesnik u saobraćaju koji nema prvenstvo prolaza ustupiti prvenstvo.
Ako ovo načelo ne zaživi i ako se ne prihvati ovaj amandman, mi ćemo imati haos u saobraćaju i neće se poštovati pravila, kao što se sada ne poštuju, i mislim da je ovo ključna tačka ovog zakona. Zato podržavam ovaj amandman. Hvala.

U potpunosti se slažem s obrazloženjem koje je dao gospodin Ostojić. Mi smo predstavnici liste Za evropsku Srbiju, zalažemo se za evropske vrednosti, evropske vrednosti podrazumevaju odgovornost, odgovornost svakoga za svoj posao, ne možemo odgovornost za neodržavanje puteva ili odgovornost za kršenje propisa od drugih prebaciti na teret onoga ko za to nije odgovoran.
Svako od nas ko je putovao zemljama EU video je da se, ako se pojave znaci pukotina, saobraćaj odmah zaustavlja. U zemljama EU je nepoznat termin koji postoji u našoj terminologiji, čak prihvaćen od eksperata saobraćajne struke, a to je - kolotrag. Šta je kolotrag? Kolotrag su ona udubljenja na autoputevima koja nastanu posle godinu ili dve dana od izrade autoputa usled nestručno i nekvalitetno obavljenog posla. A mi sada želimo to što je neko nekvalitetno obavio i za to uzeo veliki novac da prebacimo na teret vozača.
I u diskusiji u načelu sam rekao da neprihvatanje odredbe poverenja znači izbegavanje odgovornosti od strane odgovornih i stavljanje omče svim vozačima oko vrata za sve postupke. Hvala.

U ime SPO želim da iznesem argumentaciju zbog čega ne treba podržati ovaj amandman i zbog čega je neophodna Agencija. U obrazloženju ovog zakona je navedeno da je od 1990. godine 17.000 ljudi poginulo na ovim prostorima, da je samo materijalna šteta, o onoj najvećoj šteti, gubljenju života, najveće hrišćanske vrednosti, iluzorno je pričati, ali da je u zemljama EU milion evra prateća materijalna šteta i šteta u okviru duševnih patnji zbog smrti bliskog lica po jednom poginulom. Sama činjenica da se jedan uloženi dinar desetostruko vraća u svakom sektoru gde se ulaže u bezbednost saobraćaja na putevima, dovoljno govori za sebe. Ovo je bolje ulaganje nego što su bile kamate dok su postojali Jezda i Dafina, u vreme dok nisu počeli da se bave ozbiljnim prevarama.
SPO se zalaže za smanjenje i efikasnost državne administracije, ali je potrebno jedno telo, bez obzira kako se zove, koje će sistematski, stručno, razvojno i edukativno da deluje, jer smo do sada imali raznorazne organe koji su se bavili strategijom bezbednosti saobraćaja, ali sada imamo jedan organ kome je to osnovna uloga. Zbog toga SPO smatra da ovaj amandman ne treba podržati. Hvala.

Želim da repliciram uvaženom kolegi. Kada bi sto miliona dinara na godišnjem nivou spasilo samo jedan ljudski život, SPO bi glasao da se formira Agencija.
Neću da pričam o tome šta znači život, posebno kada nastrada neko mlad u saobraćajnoj nezgodi, ali po današnjim našim pozitivnim propisima iz sudske prakse, kada neko nastrada, smrtno strada, nekoliko stotina hiljada dinara je naknada koja sleduje članovima porodice po jednom poginulom, plus materijalni troškovi sahrane i izdavanja svega ostalog, plus šteta na jednom i drugom automobilu, plus duševni bol koji trajno postoji kod porodice usmrćenih.
Zbog toga će SPO podržati svaki dinar, bez obzira na koji se način ulaže u bezbednost saobraćaja, a čiji je cilj smanjenje broja povređenih i poginulih. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, analizirajući Zakon o bezbednosti saobraćaja i uloženi amandman, zaključio sam da je i predloženi član zakona 19. dobar, ali da je dobar i amandman. Dobro je što jedinice lokalne samouprave dobijaju 30% sredstava od naplaćenih novčanih kazni, to je u duhu i decentralizacije finansijskih sredstava države, ali i u duhu razvoja saobraćaja u prostoru kojim upravljaju jedinice lokalne samouprave. Mislim da je amandman umestan i da će sredstva koja se budu naplatila od novčanih kazni ići na pravu stranu.

Mislim da je ovaj amandman takođe dobar, zbog činjenice, između ostalog, da vozači, prvo, sa sadašnjim stepenom saobraćajne kulture, vrlo retko puštaju vozila javnog prevoza da se pre njih uključe u saobraćaj sa svojih stajališta. Pod dva, posebno kada su vrućine, putnici su nervozni ako u autobusima ne postoje klima uređaji i pre uključenja autobusa u saobraćaj najčešće sa prednje strane autobusa pretrčavaju kolovoz i tada je povećana opasnost od nastanka saobraćajnih nezgoda. Vrlo su česti ti slučajevi nastanka saobraćajnih nezgoda.
Ako bi se prihvatio ovaj amandman, autobusi bi se ranije uključivali u saobraćaj. A ne treba, naravno, praviti razliku između autobusa koji saobraćaju u naseljenom mestu ili na otvorenom putu. Hvala.

Pre svega želim da kažem gospodinu Šamiju da sam na vreme video sve amandmane i u raspravi u načelu sam pomenuo da sve što je predviđeno, ova dva slučaja nasilničke vožnje, da se mora proširiti krug okolnosti koji smatramo da potpadaju pod nasilničku vožnju.
Narod je u svakodnevnom žargonu dao mnogo negativnih kvalifikacija za ljude koji u naseljenom mestu voze brzinom većom od 50 kilometara na čas. Obično se za takve ljude kaže: divljak, manijak, ubica, bahat čovek. Zašto? Zato što neko ko vozi brzinom duplo većom u odnosu na dozvoljenu brzinu u naseljenom mestu, gde se nalaze i deca i zaštićene kategorije stanovništva, mnogo pešaka, mnogo imovine itd., taj pokazuje posebnu bezobzirnost. Isto se može reći i za onoga ko na otvorenom delu puta vozi brzinom većom od 70 kilometara na čas jer su najmanje dozvoljene brzine 60 kilometara na čas. Šta znači kada neko na autoputu vozi 190 kilometara na čas, dozvoljena je brzina 120, a sa 300 kilometara se poleće?
Što se tiče alkoholisanosti, mislim da je bitno da se zna da stepen alkoholisanosti od dva grampromila alkohola u krvi znači, to su i istraživanja pokazala, da su ovo najopasniji vozači, najčešći počinioci saobraćajnih nezgoda, da su brzi, bahati i energični u vožnji, da su im pokreti grubi, nesigurni, praćeni promašajima, da nemaju očuvanu orijentaciju prema ličnostima, da je alkoholisanost vrlo jasna i upadljiva za okolinu, da su funkcije čula, posebno čulo vida i sluha, oslabljene. Niti dobro vidi, niti dobro čuje, upadljiv je za okolinu, pijan, a ne podvodimo ga pod ovu kategoriju.
Ponavljam, ovo su najopasniji vozači i najčešći počinioci saobraćajnih nezgoda, i oni za takvo svoje ponašanje treba da potpadnu pod terminologiju nasilničkog ponašanja.

U ime poslanika SPO u načelnoj raspravi sam takođe tražio da se promeni logika ovog zakona i mislim da ako prolazimo ulicom, odnosno bulevarom ispred Doma Narodne skupštine, vozač ne može da predvidi ponašanje 300 učesnika u saobraćaju koji su ili u motornim vozilima ili su pešaci.
Sasvim je druga situacija, naravno, ako vozač izjavi da je video i mogao da predvidi da će neka pokretna prepreka, pretpostavimo da je to pešak, da kroči na kolovoz, a pored toga on i dalje vozi. Onda je vozač kriv. Ali ako svi objektivni pokazatelji na sudu i subjektivni iskazi vozača i svedoka ukazuju da vozač nešto nije mogao da predvidi, ostavlja se prostor sa ovakvom odredbom da vozač uvek bude kriv.
Pomenuću samo jedan slučaj, vrlo interesantan, iz sudske prakse. U krivičnom postupku je vozač autobusa oslobođen, a u parnici za naknadu štete osuđen zbog toga što je logika krivičnog suda bila da nije mogao da predvidi, a parničnog da je trebalo da predvidi.
Pored kolovoza je stajao pešak koji ima paranoidnu šizofreniju i sa visokim stepenom alkoholisanosti. Bukvalno je jurio vozila po putu koja nailaze, naleteo na autobus koji je prešao na drugu stranu kolovoza, udario u autobus i svi putnici su rekli da je vozač bežao od tog pešaka. Inače, za paranoidnu šizofreniju su karakteristični brojni poremećaji, recimo da bolesnik uobražava da je poslat od svevišnjeg da spasava svet, vidi nevidljive sile itd.
U jednom istom slučaju logika krivičnog i parničnog suda je bila različita, jer je krivični sudija rekao – nije mogao da predvidi i da očekuje, a parnični suprotno. Hvala.