Gospođo Čomić, predlažem, ali molim vas nemojte to da mi uzmete za zlo, da pre početka sednice nam kažete spisak zabranjenih reči koje ne smeju da se upotrebljavaju u Narodnoj skupštini. Dakle, zabranjene reči su Vuk Drašković, Zoran Osmajlić…

Dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih pravo na osnovu člana 27. Poslovnika, zaista najdobronamernije i bez želje da ulazimo sa bilo kim u bilo kakve verbalne sukobe, da zamolim predsedavajuću da prihvati predlog SRS da se prekine sednica Narodne skupštine, uvažavajući značaj svih tačaka dnevnog reda koje su u toku, da se sazove sastanak šefova poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da se izađe sa zajedničkim stavom o tome, kakav je stav Narodne skupštine Republike Srbije u odnosu na zaista tragične događaje na severu KiM.
Prosto, bili bi smo jedina država u svetu u kojoj se odvija parlamentarna rasprava u situaciji kada jedan deo njenih građana rizikuje živote. Dakle, zaista vas najdobronamernije molimo, i mi smatramo da i vi kao i mi osećate brigu i odgovornost za Srbe koji žive na severu KiM. Dakle, neće biti nikakve štete po državu, neće biti nikakve štete ni po parlament, da se makar za trenutak prekine sednica Narodne skupštine, da se organizuje sastanak šefova poslaničkih grupa i da svi zajedno vidimo na koji način možemo na najefikasniji mogući način da pomognemo Srbima na severu KiM, čiji su životi očigledno ugroženi, pošto je KFOR odlučio da silom ukloni barikade na severu KiM. Ubeđen sam potpuno da je i gospođa ministarka pravde saglasna sa tom idejom. Mislim da ni njoj nije svejedno da sedi u Narodnoj skupštini i sluša raspravu o predlozima zakona koji u ovom trenutku ipak nisu do te mere nasušni za državu Srbiju, da se ne bi mogla prekinuti sednica Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se sistematski negiraju istorijske činjenice. Dakle, nikada nije bilo sporno za SRS da svi oni koji su bili žrtve fašističkog terora u Drugom svetskom ratu treba da budu obeštećeni, i u moralnom, i u materijalnom, i u političkom, i u svakom drugom smislu. Ali, kada govorite o logoru Staro sajmište, ne znam kakve veze ima Srbija sa tim. Logor Staro sajmište nalazio se u Zemunu. Zemun je bio pod vlašću Nezavisne Države Hrvatske, a logor su držali Nemci. Niti današnja Srbija ima veze sa tim, niti je imala Nedićeva Srbija veze sa tim i uopšte mi nije jasno zašto bi sadašnja generacija građana Srbije i sadašnja generacija srpskog naroda trebala da snosi nekakvu materijalnu odgovornost za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu.
Mi smo vam rekli u načelnoj raspravi, za sve ono što se desilo u današnjoj Republici Srbiji u vreme Drugog svetskog rata zahteve za obeštećenje, gospodo, dostavite Nemačkoj i dostavite sadašnjoj Hrvatskoj. I današnja Nemačka nije baš tako čista kao što na prvi pogled izgleda. Mi smo u načelnoj raspravi slušali prilično idealističke priče o antifašističkim korenima EU, o tome kako je Dan Evrope u stvari dan pobede itd. Ne znam, gospodine Đeliću, da li je vama poznata činjenica da je jedan od osnivača sadašnje nemačke obaveštajne službe, BND, znate ko, Hitlerov general, general Rajhard Geler, koga je CIA 1945. godine angažovala da radi protiv Sovjeta u istočnom Berlinu, da prikuplja obaveštajne podatke. To je bila njegova cena da ne bude streljan. Dakle, da pristane da radi za Amerikance i da pristane da radi za Saveznu Republiku Nemačku. On je formirao ono što se danas naziva BND. Nisam čuo da je on bio neki veliki antifašista. Pa on je 1941. do 1945. godine učestvovao u masakru nad Jevrejima. Mislite da to sadašnja Nemačka ne zna?
Zašto bežite od odgovornosti Hrvatske za zločine, ne samo nad Jevrejima, nego i nad Srbima u Drugom svetskom ratu, kao i Romima, pa, na kraju krajeva, i nad svim onim Hrvatima koji nisu prihvatali ustaški režim, a i takvih je bilo? Zašto pokušavate da amnestirate od odgovornosti sadašnju Hrvatsku za zločine koji su se desili u Drugom svetskom ratu? To što se oni danas nazivaju demokratskom državom, to što će za godinu dana da postanu članica EU, to što su već ušli u NATO pakt, to ne znači da u ideološkom i u političkom smislu nemaju nikakve veze sa Pavelićevom Nezavisnom Državom Hrvatskom. Ne znam zašto tovarite na leđa srpskog naroda odgovornost za nešto za šta on nije odgovoran.
Čini mi se da je u pozadini cele ove priče pokušaj da se stavi jedan znak jednakosti, koga je pokušao da stavi Josip Broz Tito, da nikakve razlike nije bilo između Ante Pavelića, Draže Mihajlovića i Milana Nedića. Sve su to bili fašisti, sve su to bili saradnici okupatora, svi su bili isti, samo su se razlikovale boje i barjaci pod kojima su se borili. To jednostavno nije tačno, niti je Draža Mihajlović imao fašistička shvatanja, niti je ta shvatanja imao, koliko je meni poznato iz istorijske literature, Milan Nedić. Sa Pavelićem je sasvim druga priča, on je ideološki bio potpuno na strani nacista i sarađivao je sa nacistima mnogo pre nego što su Nemci okupirali Kraljevinu Jugoslaviju. Imajte te činjenice u vidu kada raspravljate o odgovornosti sadašnje Srbije za zločine koji su se desili u Drugom svetskom ratu, a pogotovo kada pokušavate da sadašnju generaciju građana Srbije opteretite nekim dugovima koji se objektivno nisu desili na teritoriji Srbije. Vlada Milana Nedića sa logorom Staro sajmište nije imala apsolutno bilo kakve veze. Čak su vrhovnu upravu nad logorom na Banjici imali Nemci, odnosno Gestapo. Imajte te činjenice u vidu kada raspravljate o ovoj temi.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa gospodinom Jovanovićem da svi mi treba da radimo u interesu naše dece, ali ne mislim da se u interesu naše dece radi tako što se sadašnja politička situacija i sadašnja srpska država gradi na istorijskim lažima i neistinama.
Pokušavam da ubedim i potpredsednika Vlade i kolege narodne poslanike da u srpskom narodu u Drugom svetskom ratu nije postojao antisemitizam kao masovna pojava i da ono što se dešavalo u Srbiji, u tom ostatku ostataka Srbije, gde je ingerencije imala ta famozna Nedićeva vlada, dešavalo se, pre svega, zato što je taj ostatak ostataka srpske države bio pod nemačkom upravom. Bilo je usijanih glava i u srpskom narodu, koje su iz ideoloških razloga ili zbog pomodarstva, zbog vremena u kome su živeli, koketirali sa idejama nacizma, ali to su bili pojedinci.
Na kraju krajeva, čuveni jevrejski intelektualac iz Beograda Enriko Josif je odao priznanje srpskom narodu zbog hrabrog držanja u Drugom svetskom ratu, kada je Srbija bila okupirana. Dakle, onih pojava koje su zabeležene u Nemačkoj, u NDH, u Mađarskoj, nije bilo u Srbiji. Nije bilo masovne podrške srpskog naroda nacističkim idejama. Zločini nad Jevrejima su se u Srbiji dešavali, pre svega, u režiji nemačkog okupatora.
Nije sporno da se Jevreji obeštete, ali ne razumem, gospodine Jovanoviću, zašto te zahteve za obeštećenje ne usmerite ka sadašnjoj Nemačkoj? Zašto bi vaša, moja deca ili deca bilo kog građanina Srbije bila odgovorna za ono što je u Srbiji uradio nemački okupator? To je ono što mi ne razumemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada ako ćemo stvari da svodimo na apsurd, onda smo i mi Srbi stradali u Drugom svetskom ratu u tom delu Srbije  kojim je upravljala Nedićeva Vlada. Kažite kome ćemo mi Srbi da podnesemo zahtev za obeštećenje, ima li neka međunarodna ili domaća instanca gde će pripadnici srpskog naroda da traže obeštećenje zbog zločina koji su se desili u Drugom svetskom ratu? To je jedna stvar.
Druga stvar, gospodine Jovanoviću, 1946. godine donet je Zakon o ne važnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Po sili tog zakona ta uredba ministarskog saveta generala Milana Nedića se proglašava pravno ništavnom. Ne znam zašto se sada na nju pozivate kada je ona još godinu dana posle završetka Prvog svetskog rata proglašena nevažećom, kao da nikada nije ni doneta. Ako ćemo da iznosimo sve istorijske činjenice, onda hajde da ne prećutkujemo one koje nam ne odgovaraju. Taj zakon je donet i taj zakon i dan danas važi. Recimo, u Vojvodini se upisi u zemljišnu knjigu vrše znate na osnovu kog zakona? Na osnovu tog zakona zato što je tim zakonom propisano da se svi propisi koji su doneti pre 6. aprila 1941. godine primenjuju kao tehnička pravila ako ne postoje važeći pravni propisi koji regulišu određenu materiju. Recimo, zakoni o zemljišnim knjigama su u Kraljevini Jugoslaviji doneti 1930. i 1931. godine. Posle toga zakona o zemljišnim knjigama nije bilo i za sve vreme socijalističke Jugoslavije upisi u zemljišnu knjigu su vršeni na osnovu tog zakona iz 1946. godine. To su činjenice, ako ćemo da baratamo činjenica. Ako nećemo, onda hajde da kažemo – moderna Srbija, to je Srbija podignuta na lažima, na neistinama i na samo onim činjenicama koje nama odgovaraju, a ono što nam ne odgovara to ćemo da gurnemo pod tepih.

Ako je ta uredba gospodine Jovanoviću iz 1942. godine proglašena pravno ništavnom, ne znam zašto onda mašete sa njom u Narodnoj skupštini. Komunistička vlast, da ne bi bilo nikakve zabune, posle drugog svetskog rata nije pravila nikakvu razliku kada je reč o oduzimanju imovine između Srba, Jevreja, Hrvata ili bilo koga drugog. SRS je generalno i načelno protiv donošenja zakona o restituciji iz mnogo razloga.
Ako je bilo i slučajeva nepravednog oduzimanja imovine posle Drugog svetskog rata, ta nepravda ne može se ispraviti tako što će se posle 70 godina napraviti nova nepravda, pa sadašnja generacija građana Srbije koja je ionako prezadužena, juče ste se gospodine Đeliću zadužili za novih milijardu dolara ako se ne varam. Izvinite, ko će da snosi troškove ove finansijske restitucije kojoj ćete vi da pribegnete u ovom zakonu? Kažite mi gde su pare, ima li para? Ako ima para, super, evo vratite, ali tih para nema. Narod grca u dugovima, prezadužen je, ljudi skaču sa mostova, ubijaju se, itd. Vi mislite da će ova, sadašnja ili neka buduća generacija građana Srbije time što će da oduzima od usta svoje dece da ispravi, kako vi kažete, nepravdu koja je učinjena posle Drugog svetskog rata.
Pitanje je da li u svim slučajevima oduzimanja imovine zaista bilo nepravde. Nemoguće je, kao što je i danas nemoguće da se neko na pošten način obogati za dve godine, pa kupi pet hotela, dva rudnika i pet skupocenih automobila. Tako ni posle Prvog svetskog rata nije bilo moguće tako se brzo obogatiti na pošten način. Mislite da su svi ti rentijeri, vlasnici rudnika, hotela, stotina hektara poljoprivrednog zemljišta bili pošteni? Nisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, Nedićeva vlast nije bila suverena i Nedića niko nije pitao da li će Nemci iz Beograda da prebacuju Jevreje u Zemun. Dakle, Nedić o tome nije odlučivao. Drugo, gospodine Đuriću, izvinite, ali vi iz LDP ste licemerni.
U Drugom svetskom ratu je bilo nemoralno da isporučujete ljude tamo gde znate da se neće poštovati njihova ljudska prava, a danas se zalažete za saradnju sa Haškim tribunalom, iako znate da svim onim Srbima koji su isporučeni u Haški tribunal, a tu vam je Vojislav Šešelj živi dokaz, Slobodan Milošević živi dokaz, itd. apsolutno se ne poštuju ljudska prava. Kažite mi gospodine Đuriću kakva je suštinska razlika? Pustite ideološke magle o antifašizmu EU i NATO pakta. Kakva je suštinska razlika između onog što su čini Nemci u Drugom svetskom radu i ovde u Srbiji u Beogradu i sa onim šta se danas dešava u Hagu? Koji je to sud koji za osam godina Vojislavu Šešelju ne može da donese ni prvostepenu presudu? Jel to nije fašizam? Jel to nije kršenje ljudskih prava i sloboda?
Ovde ste na silu boga menjali i kršili Ustav Republike Srbije. Uredbama propisivali saradnju sa Haškim tribunalom. Direktno primenjivali statu Haškog tribunala. Pitaj boga šta sve niste radili da biste živo srpsko meso isporučili u Hag, ljudima koji tamo ne obezbeđuju optuženicima ni elementarnu lekarsku negu, gde ljudi sami na sebe dižu ruku, gde se presude ne donose po pet, šest ili osam godina. Izvinite, kakva je suštinska razlika između Hitlera i onih koji danas vode EU, NATO pakt i taj vaš famozni Haški tribunal. Nikakve razlike nema. Dakle, suštinski je sve isto. Srpski narod je bio žrtva i onda i srpski narod je žrtva i danas. Vi iz određenih dnevno političkih razloga to ne želite da priznate.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo  ja zaista se više neću povodom ovoga javljati za reč, niti ću da kažem gospodinu Jovanoviću da je nenormalan i da je bolestan, niti ću da prebrojava žrtve....

; Povređen je član 107. Poslovnika koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine. Ono što sam hteo da kažem, maločas bez želje da bilo koga vređam, hteo sam da citiram jedan duboko human ...

Dame i gospodo narodni poslanici, ima jedna dobra knjiga, zove se "Sukobi na jugoslovenskoj književnoj levici". Mislim da mi sada prisustvujemo sukobima među političkim strankama u Srbiji koje se takmiče koje više privržen principima EU. Ne želim u tome da budem arbitar.
Ono što želim da kažem jesu sledeće stvari: ako pažljivo čitate Predlog zakona videćete da se ovim predlogom zakona ne poništavaju propisi koji su navedeni u članu 2. Formalno-pravno, gospodine ministre, vi ste pravnik, svi ti propisi i dalje ostaju na snazi. Znači, država Srbija nema ništa protiv tih propisa. Oni su bili, po vašem mišljenju, legalni, jer ih vi ovim predlogom zakona ne stavljate van pravne snage. Oni su i dalje formalno-pravno deo pravnog sistema Republike Srbije.
Šta vi radite? Održavajući na snazi pravne propise hoćete da poništite posledice koje su ti pravni propisi izazvali u društvenoj i političkoj praksi u Republici Srbiji. To mi baš nije logično. Ispada da je propis legalan, a posledica koju taj legalan propis izaziva nije legalan. To mi u formalno-pravnom smislu izgleda neodrživo.
Takođe, imam jedan predlog, a to je da se ubuduće narodnim poslanicima, uz predloge zakona koji dolaze od Vlade, obavezno dostavljaju i zapisnici sa sednica Vlade. Sada imam utisak da u Republici Srbiji postoje dve demokratske stranke, ona Demokratska stranka u Vladi je za Predlog zakona jer je, pretpostavljam, Predlog zakona, a vi me ispravite ako grešim, ministre, jednoglasno usvojen na sednici Vlade, a kad taj isti Predlog zakona dođe u Narodnu skupštinu, onda poslanici DS kažu da Vlada ne zna šta radi i da je Predlog zakona loš. Da ne bi bilo nedoumica oko broja demokratskih stranaka…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molila bih vas o temi dnevnog reda, uz zahvalnost što kvalifikujete da funkcionišu institucije u Srbiji, jer Skupština kontroliše Vladu.)
Nisam siguran, gospođo Čomić, ali dobro.
(Predsedavajuća: Po onome što govorite ja sam sigurna, pošto kažete da je Vlada nešto odlučila, a da je Skupština rekla protiv. To su vaše reči i ja vam se, u ime Narodne skupštine, na tome zahvaljujem, jer uvek svedočenje učesnika ima najveći mogući kredibilitet. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Što se tiče konkretno člana 5. i problematike koju ovaj član izaziva, gospodine Varga, ne bih hteo da budem vaš advokat, ali nemojte mnogo da se brinete što vas napadaju ljudi koji su tobože antifašisti, a danas podržavaju jednu međunarodnu organizaciju koja radi isto ono što je radio Hitler. Ne vidim koja je razlika između situacije kada Hitler bombarduje jednu zemlju i kada to radi NATO pakt. Kakva je razlika između situacije kada nas bombarduje Hitler i kada nas je bombardovao Bil Klinton ili kada su bombardovali Irak, Avganistan ili do pre nekoliko dana Libiju? Tu nema nikakve suštinske razlike.
Dalje, takođe ne morate da se brinete zato što je Vlada povukla svoj amandman na član 5. iz sledećih razloga: u članu 5. tačka 3) stoji sledeće: "pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje oduzima se licu koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici".
Ako uzmete član 40. Predloga zakona, koji i te kako ima veze sa ovim, videćete da u članu 40. piše sledeće: "po zahtevu za vraćanje imovine postupak vodi Agencija preko područnih jedinica, a u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak". Kakav je opšti upravni postupak – jednostranački. Ko će učestvovati u ovom postupku? Učestvovaće samo jedno lice kao stranka. To lice koje je zainteresovano da mu se vrati imovina i Agencija kao organ koji vodi postupak. Dakle, nema drugih stranaka. Jedna je stranka, lice koje traži da mu se vrati imovina, a o njegovom zahtevu odlučuje Agencija.
Šta mislite, dame i gospodo narodni poslanici, i vi, gospodine ministre, koliko će među ljudima koji podnesu zahtev da im se vrati imovina, da u zahtevu stoji – molim da mi se vrati oduzeta imovina, koja je oduzeta meni, mom ocu ili mom dedi, a takođe želim da vas obavestim da je moj deda bio pripadnik okupacionih snaga. Takvih ljudi neće biti. Kako će Agencija moći da zna da li je podnosilac zahteva ili njegov otac ili deda bio pripadnik okupacionih snaga? Samo ako nekim pukim slučajem dozna tu informaciju. Inače, neće moći da zna. Prošlo je 70 godina. Vi ne kažete – lica koja su pravosnažno osuđena za ratne zločine, nego svako ko je bio pripadnik okupacionih snaga. Kako će neko dete od 25 godina, kome ćete dati da vodi opšti upravni postupak, recimo ovde u Beogradu, da zna da li je nečiji deda u Kikindi bio za vreme rata bio pripadnik Hortijevih snaga. Daj Bože da zna ko je bio Horti i da zna da je Vojvodina bila okupirana, a ne da zna da li je njegov deda bio pripadnik okupacionih snaga. Ova odredba je besmislena.
U praksi, daj bože da grešim, 99% ljudi koji su pretendenti da im se vrati imovina koja je oduzeta njima ili njihovim pretcima. Čak i da su sto puta bili pripadnici okupacionih snaga, vratiće im se imovina, jer agencija nema objektivnih mogućnosti da utvrdi da li je neko zaista bio pripadnik okupacionih snaga ili ne, jer je Upravnim postupak jednostranački, a da se nađe toliko savestan pripadnik okupacionih snaga ili njegov naslednik koji će da kaže u zahtevu za vraćanje imovine – znate, moj deda je bio hortijevac ili balista ili nemački oficir, itd. Takvih ljudi pretpostavljam neće biti mnogo. Moguće da će ih biti nekoliko, ali to uopšte neće biti neka masovna pojava. U praksi ono što ste vi hteli navodno da sprečite, ne da nećete da sprečite, vi ćete da pospešite. Gospodine Varga, nemate mnogo razloga da se brinete, Vlada će omogućiti i hortijevcima i balistima i ustašama i ko zna kome sve ne da im se legalno vrati imovine, jer agencija nema kriterijuma, nema načina, osim da nekim pukim slučajem dozna da je neko lice za vreme Drugog svetskog rata bilo pripadnik okupacionih snaga.
Takođe, ono što želim da kažem kolegama koji ovde pričaju i upotrebljavaju termin oteta imovina. Ovde se ne radi o otetoj imovini, ovde se radi o oduzetoj imovini uz naknadu. Ako je reč o nacionalizaciji, a i o eksproprijaciji. Konfiskacija je mera oduzimanja imovine bez nadoknade, ali kao dodatna mera uz pravosnažnu sudsku presudu, koliko se ja razumem u pravo. Vi kažete – da, ali ta nadoknada nije bila pravična. Pa i sada kada se ekspropriše imovina ko kaže da će nadoknada biti pravična. Šta to znači? Da će za 70 godina neko da kaže – znate, meni je eksproprisana imovina zato što se pravio most u Beogradu, i mom dedi, a nadoknada nije bila pravična, donesite zakon da mi se vrati ta oduzeta imovina zato što nadoknada u momentu eksproprijacije nije pravična. To je jedan začarani krug.
Ova država ništa drugo neće da radi nego da jedanput u 100 godina ili dva puta u 100 godina plaća nekome nešto zato što pre određenog broja godina nešto nije bilo pravično. To nema nikakvog smisla.
Dalje, uopšte mi nije jasno gde ste našli tu 1968. godinu. Znam da je tada gospodin Mićunović vodio revoluciju na Filozofskom fakultetu zato što je smatrao da jugoslovensko društvo nije dovoljno komunističko. Da li je to dovoljan razlog da 1968. godina bude prekretnica u eksproprijaciji? Mislim da nije, ali tu je gospodin ministar, pa voleo bih da objasni.
Cela ova rasprava, od predstavnika Vlade, od narodnih poslanika iz vladajućih partija govori da je Predlog zakona brzopleto sastavljen da ni vi sami niste sigurni, ovde su narodni poslanici pričali, i to vladajućih partija, da moraju da prespavaju da bi videli koje je tu još najbolje rešenje, jer nisu sigurni, a nas hoćete da ubedite da je ovo odlično. Predlog zakona je brzoplet, ni vi sami ne znate kakve posledice će on u praksi da izazove, još uvek ne znate, ljudi, krug subjekata na koje će ovaj predlog zakona da se odnosi, koliko para ova država treba da obezbedi da se imovina vrati. Postavlja se jedno elementarno pitanje – da li je moguće da Republika Srbija u kojoj se nalazi, u političkom, u ekonomskom, u kulturnom, u socijalnom, u moralnom smislu nema prečih poslova nego da ovako brzopleto i traljavo u skupštinsku proceduru predlažete jedan zakon za koga ni poslanici vladajućih partija nisu sigurni koje sve posledice on treba da izazove?
Ovde su bili žešći napadi na Predlog zakona od poslanika DS, G17 plus, SVM, SPS, nego od poslanika SRS. To apsolutno nema nikakvog smisla. A kažete zakon je evropski. Da li postoji neki unificirani obrazac šta je to evropski standard? Ono što je za Vladu evropski standard, za poslanike vladajućih partija nije evropski standard. Ovde se ljudi takmiče da se dokažu ko je veći evropejac, ovde se vodi mrtva trka oko toga ko je više privržen standardima EU. Dajte ljudi više neka vam EU da neki žig, sertifikat da ste samo vi ovlašćeni da predstavljate u EU u Srbiji, da samo vi znate šta su evropski standardi, pa da se onda zna za Mercedes, za Audi, za Folc vagen, ovo je ovlašćeni diler za Srbiju. On ima licencu, dajte da se vama da licenca da se zna ko je ovde ovlašćeni zastupnik EU. Da li DS, LDP, SVM, da li ovi što su pokrali mandate, a kažu – treba da se vrati oduzeta imovina? Hajde ljudi da se jedanput to utvrdi.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospodine ministre, u članu 39. nije sasvim jasno regulisano da je Republički javni pravobranilac obavezna stranka u svakom konkretnom upravnom postupku koji se vodi povodom vraćanja imovine. Vi tako mislite, to tako ne piše.
Drugo, zamislite da Republički javni pravobranilac, na kraju krajeva, šta je Republičko javno pravobranilaštvo? Organ koji štiti imovinske interese Republike Srbije. Ne znam kako možete da pretpostavite da Republički javni pravobranilac kao organ koji štiti imovinska prava i interese Republike Srbije može da zna i da ima relevantne informacije da li je nečiji deda za vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga. Veoma teško gospodine ministre, ne kažem da nije apsolutno moguće. Da li vi kao predstavnik Vlade imate evidenciju? Imate. Sigurno? Ko je bio pripadnik okupacionih snaga? Kažite mi ko vodi tu evidenciju. Voleo bih da čujem koji organ u Republici vodi evidenciju ko je za vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga. Ako imate tu evidenciju povlačim sve što sam rekao. Onda je stvar vrlo jednostavno ako imate tu evidenciju. Dostavite evidenciju Republičkom javnom pravobraniocu, strana 450, taj i taj, deda mu je bio pripadnik okupacionih snaga, ne može da mu se vrati imovina. Ali, vi tu evidenciju nemate.
Ovo što ste napisali u članu 5. je neka odredba kojom vi želite da operete svoju savest, da kažete – ne, mi nećemo da vratimo imovinu pripadnicima okupacionih snaga. Otprilike to je dovoljan moralni razlog zašto treba glasati za ovaj zakon, ali suštinski, u praksi manje, više ogromna većina svih onih koji su bili pripadnici okupacionih snaga, a ne mislim da kolege iz SVM treba da osećaju neki preterani stid, jer zaista se ne radi o pripadnicima samo mađarskog naroda, neće im se desiti ništa loše.

Gospodine ministre, donekle ste u pravu ovo jeste advokatsko pitanje. Ali, kad je već advokatsko pitanje, da vam ja postavim još jedno advokatsko pitanje, evo i gospodin Novaković se javlja – na kome je teret dokazivanja? Jel postoji pretpostavka da je neko bio pripadnik okupacionih snaga ili ne postoji? Od toga zavisi kako će se rešavati ovi postupci. Ako ne postoji pretpostavka, onda država treba da dokaže da je neko bio, kažite mi kako će da dokaže? I postoje li neki relevantni kriterijumi da se dokaže da je neko bio pripadnik okupacionih snaga.
Na kraju krajeva, ukoliko se to pitanje otvori imovina uopšte neće biti vraćena, jer će se izaći pre sud jednostavno ljudi će doći u spor. Opšti upravni postupak nije postupak u kome postoji spor, to je van sporna procedura. Ako se javi spor, to će morati da rešava sud i čime će onda sudovi u Republici Srbiji, gospodine ministre, morati da se bave? Država će da kaže deda ti je bio pripadnik okupacionih snaga, a naslednik će da kaže – nije. I onda će sudovi da se bavi utvrđivanjem činjenice da li je nečije? Jel tako? Pa, jel to cilj reforme pravosuđa gospodine ministre, ko će to posle 70 godina uspeti da dokaže? Živih svedoka Drugog svetskog rata gospodine ministre iz dana u dan, sve je manje. Ako imate u vidu kad se zakon primenjuju, kad se emituju obveznice, a to će biti za narednih 20 godina. Daj Bože da i vi i ja budemo tad živi, a ne onaj ko je u vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik okupacionih snaga.
Gospodine ministre, zakon je beživotan. Ovo će ostati mrtvo slovo na hartiji ili će u praksi izazvati takve probleme kojih vi sada niste ni svesni. Vi uopšte niste svesni za šta ćete, dame i gospodo da glasate. Ovo je jedna takva papazjanija, u pravnom političkom i ekonomskom smislu da ovo nema suda, nema te agencije koja će ovo moći da raščevija na neki iole pristojan način i da se ovi postupci završe, kako vi to volite da kažete, u razumnom roku.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi stav člana 14. glasi ovako: "naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima se u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje".
Ovakvom formulacijom člana 14. Vlada je potpuno demantovala sve one narodne poslanike iz vladajuće koalicije koji su tvrdili da je posle Drugog svetskog rata došlo do, kako su oni govorili, otimanja imovine bivšim vlasnicima. Dakle, Vlada je sama priznala da se ovde ne radi o otimanju imovine nego o oduzimanju prava svojine na nepokretnostima uz nadoknadu. Ta nadoknada je isplaćivana, kao što vidimo, u članu 14. ili u novcu ili u hartijama od vrednosti. U tom smislu ne stoji konstatacija i pada u vodu pretpostavka da je sada neko nekome oteo, pa sad sadašnja generacija građana Srbije zbog te otimačine treba da bude odgovorna i da sadašnja generacija ili buduće generacije isplaćuju to što je nekome oteto.
Dakle, nije bilo otimačine, bilo je oduzimanja prava svojine, ali uz nadoknadu. Da li je ta nadoknada uvek bila pravična? O tome može da se razgovara, ali znate gospodine ministre i u današnje vreme, kad vam neko nešto oduzme taj koji vam to oduzima, recimo u postupku eksproprijacije gleda da vam plati što manje, a vi gledate da dobijete što više i nikada onaj kome je nešto oduzeto u postupku eksproprijacije ili u nekom drugom postupku ograničavanja prava svojine na nepokretnostima nije zadovoljan dobijenom nadoknadom, uvek se on trudi da dobije više, a onaj ko mu oduzima država, ili neki drugi subjekt javne vlasti, da mu isplati što manje, prosto, to je logika tržišta, ali to se nije dešavalo samo posle Drugog svetskog rata, to se dešava i danas, to će se dešavati za 50 i za 100 godina, i ovde SRS postavlja jedno potpuno legitimno pitanje, da li će nekome za 70 godina da padne na pamet pa da kaže – hajde sad da donesem zakon o obeštećenju svih onih kojima je recimo, eksproprisana nepokretna imovina u periodu od 2000. do 2011. godine.
Znate, njima jeste isplaćena naknada, ali ta naknada nije pravična, ajde mi sad njih da obeštetimo. Time ulazimo u jedan začarani krug i onda cela ova procedura potpuno gubi svoj smisao.
Ono što je po nama, u ovom članu 14. zaista nepravično, čekajte ljudi, kako je moguće, nešto vam je država dala za to što vam je oduzela neki novac, ili neke hartije od vrednosti, ali to sada nema veze. Mi polazimo od pretpostavke kao da niste dobili ništa. To se ne računa u taj vaš odštetni zahtev koji vi potražujete prema državi. To zaista nije pravično rešenje. Ako je bivši vlasnik dobio novac ili dobio neke hartije od vrednosti zašto se to ne bi računalo i zašto se to ne bi uzimalo u obzir prilikom podnošenja njegovog zahteva ili njegovih naslednika za obeštećenje za oduzetu nepokretnost. To zaista nema bilo kakvog smisla.
Dalje, gospodine ministre, ovde se postavlja i sledeće pitanje – zašto bi Republika Srbija, kao suverene i samostalna država morala da bude odgovorna za akte vlasti koje je preduzela bivša komunistička Jugoslavija. Jel vi ovde u članu 2. koji se spominje i u članu 14. nabrajate, ne samo zakone koje je donela tadašnja Narodna skupština Republike Srbije, odnosno Narodna skupština Narodne Republike Srbije, nego se pozivate i na službene listove Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavija itd.
U toj bivšoj komunističkoj Jugoslaviji nisu vladali samo kadrovi iz Srbije, nego kadrovi iz Hrvatske, iz Slovenije, iz BiH, iz Crne Gore, iz Makedonije. Ne moram da vas podsećam, gospodine ministre, na činjenicu da su čitavi privredni pogoni iz centralne Srbije transportovani u Sloveniju i da je sad vlasnik svih tih postrojenja slovenačka država, a ne srpska.
Žao mi je što ovde nisu kolege iz SVM, o tome je danas bilo reči.
Krajem 1944. i početkom 1945. godine, to vi, gospodine ministre, verovatno znate, bila je formirana vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju, komandant te vojne uprave bio je kadar iz Hrvatske, general Ivan Rukavina.
Ima li neke veze sadašnja Hrvatska sa činjenicom da je oduzimanje imovine u Vojvodini, tj. u Bačkoj, Banatu i Baranji, došlo do strane kadra iz Hrvatske?
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da dovedete u vezu sve to što govorite sa temom dnevnog reda. Amandman na član 14.
Narodna poslanica Vjerica Radeta, dobacuje, krši Poslovnik. Izričem vam prvu opomenu.
Dakle, molim vas o temi dnevnog reda.)
Evo, gospođo Čomić, zaista se trudim da …
(Predsedavajuća: Narodna poslanica Vjerica Radeta, nastavlja da dobacuje i ometa moje napore da u skladu sa članom 27. ostvarujem red na sednici.
Drugi put vas upozoravam da prekinete, da ometate rad sednice i da ne ometate vođenje sednice.
Izvolite, narodni poslaniče, o temi dnevnog reda.)
Gospođo Čomić, član 14. između ostalog poziva na član 2. Predloga zakona. U članu 2. Predloga zakona…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vi bolje od mene znate šta je pretres u pojedinostima. Dakle, podneli ste amandman na član 14. koji je na dnevnom redu.)
Koji se poziva na član 2.
(Predsedavajuća: Član 2. je bio u pretresu u pojedinostima u …)
Ali član 14, gospođo Čomić, ne može na pravilan način da se razume ako ne pročitate i ako se ne vratite na član 2.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vaš amandman glasi da se taj član briše. Dakle, ja vas molim o amandmanu, koji je na dnevnom redu.)
Hoću vrlo rado ako mi dopustite da govorim.
(Predsedavajuća: U skladu sa Poslovnikom, kako da ne.)
Ako mislite da nadamnom vršite čin verbalnog silovanja onda neću da govorim.
(Predsedavajuća: Ni slučajno, narodni poslaniče, sad vas upozoravam da ne koristite načine koji nisu prirođeni ni vama, kao govorniku, narodnom poslaniku, a sada pogotovo ne…)
Meni nisu gospodo Čomić, vama izgleda jesu.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, dužni ste da saslušate, da ste u obavezi da govorite o temi dnevnog reda.
Dnevni red, koji sada imamo je - pretres u pojedinostima, amandman na član 14. vaš amandman glasi da se i naziv i član brišu.
Molim vas o temi dnevnog reda. Ako hoćete da nastavite, izvolite imate vreme na raspolaganju poslaničke grupe, samo se prijavite.)
Zbog građana Srbije, da oni ne bi pomislili da zloupotrebljavam Poslovnik.
U članu 14. u stavu 1. lepo se kaže ovako – naknada koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona isplaćena u novcu itd.
Sada pokušavam da objasnim prisutnom gospodinu ministru, da se u članu 2. između ostalog navode i propisi ne samo koje je donela Narodna skupština Narodne Republike Srbije, nego i propisi koje je donela ondašnja savezna vlast, koji su objavljeni u "Službenom listu DFJ" i "Službenom listu FNRJ", a u svemu tome nisu učestvovali samo kadrovi Srbije, nego i kadrovi iz Hrvatske, politički, ideološki, vojni itd.
(Predsedavajuća: I drugi put i poslednji put vas molim o temi dnevnog reda. Dakle, to je ruganje proceduri i ruganje Poslovniku koji vas obavezuje da govorite o temi dnevnog reda.)
Hvala gospođo Čomić, mislim da su građani razumeli, a vi ako niste meni je jako žalo.
(Predsedavajuća: I meni je žao da vi ne poštujete Poslovnik i da smatrate da je vama dozvoljeno da kršite pravila i da je zbog želje da saopštite svoj politički stav, potpuno nebitno šta piše u odredbama Poslovnika koji i mene i vas obezbeđuju na čuvanje dostojanstva i ugleda Narodne skupštine i na poštovanje svih odredbi Poslovnika.
Veština narodnog poslanika je u tome da svoj politički stav saopšti, ali u skladu sa odredbama Poslovnika Narodne skupštine.
Meni je više nego vama žao što to nećete da činite.
Na član 14. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je predložila u članu 10. u stavu 4. da se posle reči "dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije" stavi tačka i da se obriše onaj deo stava 4. koji kaže "ulice, trgovi, javni parkovi su u javnoj svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze".
SRS smatra da je politički sistem i pravni sistem u Republici Srbiji izuzetno komplikovan bez ikakve potrebe i da tako komplikovan pravno-politički sistem nema realnu ekonomsku osnovu. Mi danas prisustvujemo jednoj brakorazvodnoj parnici između partija koje polažu ekskluzivno pravo na to da zastupaju interese Vojvodine i građana koji žive na teritoriji APV. Ne znam da li je u postupku mirenje ili neka druga faza brakorazvodnog postupka, da li ćete vi gospodine Đeliću da budete pomiritelj ovih vajnih autonomaša i boraca za Vojvodinu ili će da se donese presuda konačno i da se brak razvede.
Ovde su stvari potpuno okrenute na glavu gospodine Đeliću. Mi imamo Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa iz 1980. godine. Nisam se još bavio istraživanjem da li je zakon donet pre ili posle smrti Josipa Broza Tita, ali u svakom slučaju donet je 1980. godine. Možda vi gospodine Novakoviću znate, vi ste malo stariji od mene, pa bolje pamtite ta vremena. Vlada Srbije umesto da predloži novi zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa da konačno vidimo šta je svojina u Republici Srbiji, ne, vi zadržavate komunistički zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, a hoćete navodno na moderan način da uredite materiju javne svojine. Koliko se ja razumem, Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa je opštiji zakon nego Zakon o javnoj svojini, jer je javna svojina samo jedan vid svojine u Republici Srbiji, pored privatne, zadružne, itd. To je jedna stvar i jedan problem.
Drugi problem je, ovde se ne zna ko je veći zagovornik interesa Vojvodine i građana koji žive na teritoriji APV, da li SVM, da li LSV, da li DS, da li LDP, ko zna, možda je i SPO, oni su u velikoj ljubavi sa Čankom, ko je ovde ekskluzivni zastupnik interesa Vojvodine. Dajte mu konačno licencu i kažite – evo ovo je ovlašćeni predstavnik Vojvodine u srpskom parlamentu i samo on ima pravo da govori o interesima Vojvodine.
Ne znam gospodine Đeliću, vama je kao ekonomisti valjda potpuno jasna sledeća stvar. Ovde uopšte nije bitno da li će ulice, parkovi, parkirališta da budu u svojini lokalne samouprave, u svojini Vojvodine ili u svojini države ako ni u opštini, ni u pokrajini, ni u državi nema para. Idite sada gospodine Đeliću ispred zgrade Vlade APV. Tamo ćete videti najnovije, veoma luksuzne automobile, tamo ćete videti zgradu koja noću blješti, tamo ćete videti gomilu nekakvih pokrajinskih službenika koji u po bela dana piju kafu u okolnim kafićima i istovremeno, nakon što pogledate kako izgleda zgrada Vlade APV, idite u Plandište, idite u Opovo, idite u Kikindu, idite u Vršac, idite u Šid, obiđite 50% opština na teritoriji APV i tamo ćete videti da nema živih ljudi, da se nekretnine prodaju za pet, šest, 10 hiljada evra, da je sve zamrlo, da privreda ne postoji, da je u tim opštinama, kojima vi sada nameravate da date pravo javne svojine, korupcija neviđenih razmera, nameštaju se postupci javnih nabavki, nameštaju se tenderi, pljačkaju se građani koji žive u tim opštinama.
Šta vi sada treba da uradite? Ovde slušamo priče – treba da se primeni Zakon o budžetu, treba da se primeni omnibus zakon. Ne gospodine Đeliću, ovde konačno treba da se primeni Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku da kriminalce, mafijaše, lopove, secikese, pljačkaše iz opština, iz pokrajine konačno stavite iza rešetaka, jer ako lopovima i kriminalcima date pravo javne svojine, ne znam kakav napredak očekujete u Vojvodini ili bilo gde u Srbiji. Imaćete sutra, gospodine Đeliću, izvinjavam se, neću da uznemiravam gospodina ministra dok obavlja važne razgovore, potpredsednika Vlade.
(Predsedavajući: Izvinjavam se gospodine Omeragiću, ometate govornika.)
Izvinite gospodine Đeliću što sam vas ometao.
Dakle, ne znam kakav napredak vi gospodine Đeliću očekujete. Sutra ćete imati situaciju da će usijanim glavama po opštinama u Srbiji, uključujući tu i Vojvodinu, da padne napamet da prodaju te iste ulice, da prodaju te iste parkove, da prodaju sve te predmete u javnoj svojini. Vi se čudite. Gospodine Đeliću, sada postoje ogromne zloupotrebe sa državnom imovinom, dakle sa predmetima, sa nepokretnostima, sa pokretnim stvarima koje su u svojini Republike Srbije, sada toga imate koliko hoćete u opštinama. Imate primere recimo da se lokalni, poslovni prostori koji su u državnoj svojini ne mogu izdavati u podzakup, a masovna je pojava da opštine to rade, sada kada je to svojina Republike Srbije. Zamislite kako će situacija biti kada im date svojinu, kada više ne budu morali da pitaju Direkciju za imovinu ili Vladu da li nešto sme da urade ili ne.
Gospodine Đeliću, sloboda je jako lepa stvar, ali sloboda podrazumeva i ogromnu odgovornost, podrazumeva i ogromne obaveze. Ne znam da li ste vi svesni jedne stvari, lepo je dati ovako na prvi pogled, super, dobiće opštine svoje ulice, parkove, ko zna šta sve ne, sve te nepokretnosti koje se danas nalaze u svojini Republike Srbije sada će sve to biti opštinsko. U opštinama u kojima nema privrede, u opštinama u kojima su u velikoj meri ili u pojedinim situacijama na čelu ljudi vrlo sumnjivog političkog morala, ogrezli u kriminal, u opštinama u kojima nema para vi ćete tim opštinama dati ove nepokretnosti u javnu svojinu. Sutra kada vam dođu ljudi iz opština koje sam vam nabrojao i iz mnogih drugih opština iz centralne Srbije i kažu ljudi – nemamo para da asfaltiramo 500 metara ulice, nemamo para da uredimo te naše javne parkove. Šta ćete vi da im kažete? Gospodo, dobili ste svojinu, vaše je, uređujte kako znate i umete.
Kažite mi kako će gospodine Đeliću svoje ulice, svoje puteve, svoje parkove, svoje zgrade da recimo održavaju Opovo, Plandište, Trgovište, Bosilegrad, itd? Vi danas imate opštine u Srbiji u kojima je luksuz imati računar u zgradi opštine, danas imate opštine na jugu Srbije gde se službeni dokumenti kucaju i dalje na pisaćoj mašini. Vi ćete njima dati javnu svojinu, to je jako lepo i u principu je vrlo jednostavno. Šta će onda oni sa tim? Apsolutno ništa.
Ne znam da li vam je gospodine Đeliću poznata i sledeća stvar. Pričaju ovde o Vojvodini, treba dati Vojvodini železnicu, treba dati ovo, treba dati ono. Ako se ne varam, 2006. godine je formiran Fond za kapitalne investicije u APV. Taj fond je trenutno prazan, duguje na stotine miliona dinara opštinama i izvođačima radova za razne radove koji su izvedeni na komunalnoj infrastrukturi po opštinama i gradovima u Vojvodini.
Taj fond je trenutno prazan, duguje na stotine miliona dinara opštinama i izvođačima radova, za razne radove koji su izvedeni na komunalnoj infrastrukturi po opštinama i gradovima u Vojvodini. I šta imaju građani Vojvodine od toga? Nemaju ništa. Gospodin Pastor koji je izgleda sad vodi mrtvu trku sa ligašima ko će da bude veći autonomaš i zastupnik interesa Vojvodine, govori o železnicama. I kaže – u periodu važenja Ustava iz 1974. godine pa do 1989. godine u Vojvodini napravljeno na hiljade kilometara železničkih pruga. Jeste. Čijim sredstvima? Nisu to bila samo sredstva tadašnje SAP Vojvodine, pa valjda je i savezna vlast nešto davala. Pa, mi smo se i zaduživali u inostranstvu za pravljene te infrastrukture železničke, putne, itd. A ne, sve što je napravljeno na teritoriji Vojvodine, mi smo napravili i sad je to naše.
Ova Skupština, zbog politike koju vodi vladajuća koalicija, a to nije nikakva državnička politika, to je sitna politika buvlje pijace. Cenjkanja i trgovanja. Ova skupština je prestala da bude Narodna skupština Republike Srbije. Ovo čak nije ni federalni parlament, ovo je konfederalna skupština, ovde sede delegati centralne Srbije, ovde sede delegati Vojvodine i onda se cenjkaju, ko će šta koliko da otme.
Predsednik SRS je napisao nekoliko knjiga, posvećene, kako je on to rekao "očerupanim haškim ćurkama" Republika Srbija je postala očerupana ćurka. Svi nešto vuku za sebe, nas u Novom Sadu brine samo Novi Sad, ono dole na jugu Srbije brine samo jug Srbije, ljudi pa ko će da brine o državi? Ko će da brine o državi? Niko. Ovde se pogađate i cenjkate. Dobro, mi ćemo vama dati železnicu, vi glasajte, mi ćemo dati malo para, pa glasajte za sledeći zakon, itd.
Onda ovde, naočigled cele Srbije se vlast prepucava i cenjka. Ovde se više ne zna, ko je vlast, ko je opozicija. Juče kad ste slušali zakon o restituciji, ljudi niko neće da bude vlast u Srbiji, svi su opozicija, svi kritikuju jedni druge. To je super zakon evropski, itd. moramo u EU, kad je počelo po članovima niko nije zadovoljan sa tim zakonom. Niko neće da bude vlast. Zato što vlast podrazumeva odgovornost. Da je napravljena potpuno nenormalna situacija, ja ne znam da li ima još ideološka struja u političkoj filozofiji koja postoji a da nije zastupljena u vladajućoj koaliciji. Ovde imate četnike, komuniste, autonomaše, pitaj Boga koja sve ideološka opcija ovde ne postoji, kao navodno, svi ste vi za istu stvar. Izvinite, niste. Gospodine Đeliću, zakon je katastrofalan.
U praksi izazvaće brojne zloupotrebe. Stvari konačno postavite na pravo mesto. Promenite ekonomsku politiku, prestanite da kradete, zaustavite korupciju, napravite od Srbije jednu normalnu, pravnu uređenu državu, zaustavite mahinacije sa javnim nabavkama. Kažite svojim predsednicima opština da prestanu da kradu. Kažite onima u Vojvodini da i oni prestanu da kradu ...
(Predsedavajući: Vratite se na amandman molim vas.)
Izinjavam se gospodine Novakoviću, ovo sve što govorim je tačno. Ako nije vi me ispravite ...
(Predsedavajući: Ali niste u temi, da li je tačno ili ne?)
I te kako je to tema, i te kako je tema. Kažite onima tamo i u Novom Sadu i u Kragujevcu i ko zna gde sve niste na vlasti da prestanu da uzimaju masne provizije na štetu građana. Kad to sve uradite i kad sve to sredite, gospodine Novakoviću, kad ljudima sa dugim prstima, kad ljudima bez morala date u svojinu, trgove, ulice, parkove itd.
Znate šta će da urade oni sutra kad više ne budu mogli da pljačkaju građane. Investicije su se smanjile, investicija nema u EU, gospodine Đeliću, nećete da uđete za narednih 100 godina, para je u državi sve manje, kad više ne budu imali šta da kradu, kad više ne budu imali od koga da uzimaju, ti kojima dajete u javnu svojinu ulice, parkove, autoputeve, državne puteve, prvog i drugog i petnaestog reda će to na kraju početi da prodaju.
Zato što centralnu vlast ne zanima šta se dešava na lokalnom nivou, vas zanima kakav je trenutno rejting, da li Džonsonovih indeksa na ovoj političkoj buvljoj pijaci. Da li će ovde biti zadovoljni poslanici SVM? Da li će biti zadovoljna LSV koja u toj istoj Vojvodini ima podršku od 0,5%? To vas zanima, a kako realno žive i kakav je realni standard građana u istoj toj Vojvodini i u centralnoj Srbiji i u Beogradu i ko zna gde, vas to ne zanima. Sve ovo o čemu mi danima prisustvujemo i javna svojina i restitucija, za nekoliko meseci će to biti i budžet Republike Srbije biće samo puka trgovina, između vladajućih stranaka, da ovo što se danas naziva Vlada Srbije koju niste formirali vi i ne pitate se vi da li će Vlada da opstane nego oni koji su je zaista formirali, Amerika, Velika Britanija i domaći tajkuni.
(Predsedavajući: Gospodine Martinoviću, treći put, tema.)
Vas zanima samo da li će Amerika zvana Vlada Srbije da opstane. Sve drugo, građani, Srbija, država, realni život ljudi u Srbiji vas to ne zanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se stvari očigledno mistifikuju i to vrlo tendenciozno. Gospodine Đeliću, i do sada su opštine mogle da asfaltiraju svoje ulice i puteve, a da za to ne pitaju Vladu, samo u nekim situacijama, kada opština hoće da izvede neki infrastrukturni projekat koji se ukršta sa putevima koji su u svojini Republike Srbije, onda je trebalo da se dobije saglasnost javnog preduzeća Putevi Srbije ili Srbija vode, Srbija šume itd. Ta situacija će ostati i dalje takva i ništa se tu neće promeniti. Sada kada slušate raspravu i gospodina Đelića i gospodina Jovanovića, ispada ovako, u Vladi su nesposobni, kilavi, neće da rade svoj posao, neažurni su itd.
U opštinama su sposobni, imaju odličnu administraciju, sve će biti super. Neće biti. Prvo, ko će da snosi odgovornost što se Republika Srbija deset godina trudi da ima efikasnu državnu upravu, a još uvek je nema.
Kažete, nismo uspeli da uvek damo saglasnost na vreme, da izdamo dozvolu, da potpišemo neki upravni akt itd. Ko je za to kriv? Vi koji deset godina vršite vlast u Srbiji i koji pričate non stop o tome kako vam je prioritet efikasna državna uprava, racionalna, koja ne odugovlači postupke, sastavljena od obrazovanih stručnjaka, i deset godina se ništa ne dešava na tom planu. Sada ste se dosetili, dobro, državna uprava ne valja ništa, ali nam je lokalna samouprava odlična, više neće biti nikakvih problema.
Zamislite, gospodine Đeliću, šta će se desiti sutra u mnogim opštinama i gradovima Srbije, kada im natovarite na vrat tu vašu brigu o javnoj svojini. Mislite da će oni uspeti tako brzo da se snađu? Neće. Vi ste kompletan sistem lokalne samouprave pogrešno shvatili i okrenuli ste ga na glavu.
SRS se zalaže programski, ideološki, ne od juče, od vremena Nikole Pašića za jaku lokalnu samoupravu, ali povećajte nadležnosti lokalnoj samoupravi. Ne, vi nadležnosti smanjujete, samo joj dodajete obaveze. Lokalna samouprava koja je siromašna, opljačkana, bez dovoljno kompetentne lokalne administracije neće moći na pravi način da se stara o tim vašim pokretnim i nepokretnim stvarima u javnoj svojini.