Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Radovanović, a to je pokušala da uradi i gospođa Olena Papuga u načelnoj raspravi, pravda se time da je navodno došlo do štamparske greške - eto, nisu oni to tako hteli da kažu, ali tako je ispalo, oni su imali neke sasvim druge ideje. To, naravno, nije tačno. Sve ono što je napisano u prvobitnom predlogu zakona, sve je to tako trebalo da prođe, po Nenadu Čanku. Ali je onda valjda i njihovim koalicionim partnerima postalo jasno da je to previše, pa su amandmanima DS-a malo ublažili tu prvobitnu verziju ovog zakona.
Inače, Predlog zakona je pisan u stilu – ako prođe, prođe. Ako prođe, strpaćemo u isti koš i nacizam i fašizam i neonacizam i nacionalizam i neonacionalizam i nacionalsocijalizam i ko zna šta sve ne. Deo toga, naravno, nije prošao, ali prvobitna ideja Nenada Čanka je bila da se, pre svega, zabrani upotreba bilo kakvih simbola koji treba da asociraju na Vojislava Šešelja i na SRS. Sad, kad to nije prošlo, gospodin Radovanović se pravda kako je, eto, došlo do greške, do zabune, nisu oni to tako mislili itd. Prava namera predlagača ovog zakona jeste da se diskredituje njihov glavni politički oponent, a to je SRS.
SRS je prva pokrenula pitanje neustavnosti statuta Vojvodine, mi smo bili ti koji smo prvi rekli kakve su prave namere Nenada Čanka sa statutom Vojvodine, tako da, gospodine Radovanoviću, ta vaša objašnjenja da ste navodno bili u nekoj zabuni ili da je došlo do štamparske greške, prosto, nisu tačna.
Ne mogu da shvatim da neko može da napravi štamparsku grešku, pa onda kaže – lica koja su optužena ili osuđena pred Međunarodnim krivičnim tribunalom; ili kad kažete da vi hoćete ovim zakonom da suzbijete nacionalizam, a navodno ste hteli da kažete nacizam; ili kad kažete neonacionalizam, a hteli ste da kažete neonacizam ili nacionalsocijalizam, već ne znam ni sam koju vi pojavu u Srbiji pokušavate da suzbijete.
Dakle, trapavo i aljkavo ste pisali ovaj predlog zakona, ne znajući elementarne stvari o pojavama kao što su nacizam i fašizam. Vaš partijski šef Nenad Čanak je, naravno, toga svestan. On se elegantno izvukao iz cele ove diskusije, poturio vas da ovde gutate gorke pilule, ali to samo svedoči o tome da vas lično gospodin Nenad Čanak ne ceni baš mnogo. Da vas ceni, došao bi on, taj veliki antifašista, da brani ovaj svoj antifašistički zakon, a ne bi utekao iz Narodne skupštine, i u načelnoj raspravi i u raspravi u pojedinostima.

Gospođo Đukić-Dejanović, prosto ne mogu da pređem preko ovog amandmana i preko ovog famoznog člana 4. Hteo bih samo da podsetim predlagače zakona na činjenicu da su pred Haškim tribunalom osuđeni ljudi kao što su Milan Martić, Vladimir Lazarević, Mrkšić, Šljivančanin itd.
Zaista bih voleo, gospodine Radovanoviću, da mi dokažete kada su se to ovi ljudi zalagali za bilo kakve fašističke ideje. Kada ste čuli od Milana Martića, od Veselina Šljivančanina, od Mrkšića, od bilo kog Srbina koji je i optužen i osuđen u Haškom tribunalu, da je ispoljavao bilo kakve fašističke, nacističke, neonacističke ili neke slične ideje?
Lica koja su optužena pred Haškim tribunalom sa ovim idejama nikakve veze nemaju. Sa ovim idejama, gospodine Radovanoviću, veze imaju neka druga lica, ali protiv kojih Haški tribunal nije podigao optužnicu. Sa fašizmom i nacizmom veze je imao Franjo Tuđman.
Sa fašizmom i nacizmom, svojevrsnim, i to verskim, imao je veze Alija Izetbegović, pa sada njegov sin Bakir Izetbegović, kandidat za predsednika Stranke demokratske akcije kaže - normalno je da je većina Srba optužena pred Haškim tribunalom, kad smo mi Bošnjaci počinili svega 7% zločina u BiH. Baš me zanima kakvim instrumentima je došao do tog procenta.
Dakle, gospodine Radovanoviću, vas je neko debelo obmanuo. Vi mi ne izgledate kao zlonameran čovek, ali neko vas je ovde poturio da branite stvari koje veze nemaju sa zdravim razumom, a sa naukom i istorijskim činjenicama još najmanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se, u stvari, po amandmanu na član 6, koji je podneo Odbor za pravosuđe i upravu.
Pogledajte kakav je besmisao u stavu 3. člana 6. Kaže, čitam sada integralni tekst Predloga zakona: "Fašističkim organizacijama ili udruženjima iz člana 2. ovog zakona smatraju se one organizacije ili udruženja koja u svojim statutarnim ili programskim dokumentima afirmišu ili šire neonacionalističke, fašističke ili nacional-socijalističke ideje i postupke". Ovo je jezički besmisleno. Ne znam kako se to mogu širiti postupci. Čuo sam da se šire ideje, da se šire misli, stavovi itd., ali da se šire postupci, za to još nisam čuo.
Inače, hteo bih da podsetim gospodina Radovanovića na jednu činjenicu. Ne znam da li ste, gospodine Radovanoviću, nekad bili u Rimu. Ako vas Narodna skupština nekad pošalje u neku delegaciju u Rim, posetite bilo koju pijacu tamo. Garantujem vam, na svakoj pijaci u Rimu, malo većoj, možete da kupite majicu sa likom Benita Musolinija. Nikome u Italiji ne pada na pamet da tako nešto zabrani. Zašto? Zato što je tih usijanih glava, koje zaista veruju u istinitost ideja Benita Musolinija, u Italiji jako malo. To je tamo egzotika. Tamo se tim ljudima smeju kada nose takve majice.
Pre neki dan je jedan Nemac osuđen zato što je u jednom nemačkom gradu skinuo glavu sa voštane figure Adolfa Hitlera. Nemački sud je procenio da je time počinio krivično delo zato što je oskrnavio jedno umetničko delo.
Dakle, stvar sa nacizmom, sa fašizmom, sa simbolima, nije tako jednostavna kao što vi želite da predstavite. Vi ste suviše jednostrani u toj svojoj političkoj borbi. Kada se kaže - majice, simboli, bedževi, slike, itd., vama je u glavi majica sa likom Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića itd.
Vi ne znate da danas po Evropi možete slobodno da kupite majice, značke, simbole autentičnih fašističkih pokreta iz Drugog svetskog rata. Idite u Hrvatsku, slobodno možete da kupite slike Ante Pavelića, slovo "U", to se slobodno nosi po Hrvatskoj. Pre neki dan je Hrvatska televizija na Drugom programu direktno prenosila ustaški skup iz Blajburga koji je blagoslovio nadležni katolički nadbiskup i pročitane su pozdravne poruke najviših državnih funkcionera Hrvatske, onih istih koje vi u Beogradu dočekujete sa crvenim tepihom.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, sada ćete čuti kako se Nenad Čanak i njegova antifašistička stranka bore protiv tako opasnih pojava kao što su fašizam, nacizam, neonacizam itd.
U članu 7. piše: "Novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice koje prekrši zabranu iz člana 2, 3. i 4. ovog zakona". To je isto kao kada ste usvajali Zakon o zabrani diskriminacije. Pobijete 100.000 ljudi kao genocid i onda ste odgovorni za prekršaj po kome će da vas goni onaj vaš čuveni poverenik za zaštitu od diskriminacije.
Član 8: "Ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 dinara do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje".
Nađite mi, gospodine Radovanoviću, ijednu zemlju u Evropi, članicu EU, koja ima slično zakonodavstvo kao ovo, koja se protiv nacizma i fašizma bori prekršajnim sankcijama. Zaista takvog primera nema.
Ovaj predlog zakona je zaista smešan. Ponekad se zapitam ima li svrhe uopšte trošiti reči na ovo što je stavljeno na ova dva lista papira i nosi neko ime za koje ja do dan-danas, do ovog momenta, nisam načisto kako se, u stvari, zove. Kako se zove ovaj predlog zakona? Da li onako kako ste ga vi nazvali ili onako kako ga je krstio Boško Ristić?
Zanima me u kom tekstu ćete vi usvojiti ovaj predlog zakona, sa kakvim nazivom i pod kojim nazivom će ovaj zakon biti objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije". Daj bože da ne bude objavljen sa nekim trećim nazivom.

Zaista bih voleo da čujem, gospodine Radovanoviću, koji je to krovni zakon za suzbijanje pojava kao što su nacizam i fašizam. Ako mislite na Zakon o prekršajima, onda ste zaista smešni. Ako vi mislite da je isto bacati papiriće po ulicama, hodati pijan ili mokriti na travnjak i ispoljavati nacizam i fašizam, onda ste vi zaista u velikoj zabludi.
Postoji jedan, ne bih ga nazvao krovnim zakonom, ali zakon koji se suštinski bori protiv ovih pojava, to je Krivični zakonik Republike Srbije. Ko ispoveda nacionalnu, versku i rasnu mržnju, kazniće se strogom kaznom, kaznom zatvora. I time je priča završena. Ako hoćete da se dosledno borite protiv nacizma i fašizma ili tih, kako vi kažete, neformalnih društvenih grupa, samo dosledno primenjujte Krivični zakonik, ali jednako na sve. Nemojte da tražite fašiste samo među Srbima, osvrnite se malo levo i desno, ima ih i u drugim nacionalnim i verskim zajednicama u Srbiji. I stvar će biti rešena.
A boriti se prekršajnim sankcijama protiv nacizma i fašizma, znate, to me podseća na onaj rat između Kineza i Japanaca oko Mandžurije, kada su Japanci pucali na Kineze mitraljezima, a ovi se branili kišobranima.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista će biti zanimljivo gledati glasanje o ovom predlogu zakona kada za njega budu glasali poslanici DS, LSV, SPS i SPO.
Danas je gospodin Srđan Milivojević, replicirajući na jedno moje izlaganje, rekao da je on svojevremeno donosio računaljku ovde u Narodnu skupštinu da bi nama neukim i primitivnim radikalima pokazao koliko poslanika imaju oni a koliko mi, i pozivao se na neke poslaničke mandate itd.
Ali, evo, ne treba vam računaljka, iskoristite samo zdrav razum. Nađite mi jednog čoveka u Srbiji, građanina Srbije koji je glasao za koaliciju partije koju je osnovao Slobodan Milošević, partije Nenada Čanka, Zorana Đinđića i Vuka Draškovića. Kako ćete udružiti Dražu Mihajlovića, Josipa Broza Tita i Nenada Čanka, baš bih voleo da vidim.

Zaista ne znam zašto ovo radite. Ja još nisam iskoristio svoja četiri minuta kao ovlašćeni predstavnik SRS po ovoj tački dnevnog reda. I nigde u Poslovniku ne piše da je, kad se izjasni predstavnik predlagača, rasprava završena. Rasprava je završena onda kada svi oni koji imaju pravo da diskutuju, to svoje pravo iskoriste. Ja to svoje pravo nisam iskoristio, dakle raspravu niste mogli da zaključite.
Vi skupštinsku većinu za izglasavanje ovog nakaradnog predloga zakona imate i ja u tome ne mogu da vas sprečim, ali dopustite da makar nešto kažemo na ovu temu.
Gospodin Radovanović je rekao da smo mu mi na neki način pomogli da se usvoji ili da se dođe do neke konačne verzije ovog predloga zakona. Nismo. Što se nas tiče iz SRS, daj Bože da se ovo čudo od zakona nikada nije ni našlo u skupštinskoj proceduri.
Ali, gospodine Radovanoviću, ono što sam imao da vam kažem, kazaću za ovih nekoliko sekundi. Nenad Čanak se vešto izvukao da ne priča o ovom predlogu zakona. Vi kažete – on ume samog sebe da brani, sam da obrazlaže svoje stavove. Ume, ali kad je isključivo on u televizijskoj emisiji, kada nema drugih sagovornika i kada može da priča šta mu je volja. A kada treba svoje političke protivnike da pogleda u oči i da ukrstimo argumente, onda beži iz Narodne skupštine i poturio je vas, koji apsolutno ne da me niste ubedili da je ovaj zakon dobar, nego mislim da niste ubedili nijednog prosečnog građanina Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. tačka 15), kojom se dopunjuje definicija onoga što je Vlada nazvala u Predlogu zakona dobrom odgajivačkom praksom. Predložio sam da se posle reči "dobra odgajivačka praksa" doda reč "prirodno", tako da bi definicija glasila "dobra odgajivačka praksa jeste prirodno gajenje domaćih životinja" itd.
SRS smatra da Srbija ima izuzetnu tradiciju u gajenju domaćih životinja i da mi od te tradicije ne treba da odstupimo. Prihvatanjem ovog amandmana garantuje se poštovanje te tradicije, odnosno garantuje se da će domaće životinje u Srbiji i dalje biti gajene tako da se s jedne strane obezbeđuje dobrobit životinja, s druge strane obezbeđuje se kvalitet životinjskog mesa, a time i zdravlje ljudi.
Samo bih hteo da podsetim Vladu Srbije i ministra Dragina na afere koje su se dešavale u proteklih nekoliko godina, kada smo uvozili svinjske glave iz Brazila stare preko 30 godina, kad smo uvozili ćureće meso koje je bilo zatrovano, a istovremeno svi ti proizvodi su se prodavali u Srbiji i očigledno je da je potpuno zatajilo i Ministarstvo poljoprivrede i odgovarajuće inspekcijske službe koje su dozvoljavale da se takvi proizvodi prodaju i da se na taj način opasno ugrožava zdravlje građana Srbije.
Mi smo juče pričali o tome da ne treba dozvoliti proizvodnju genetski modifikovane hrane. Ukoliko biste prihvatili ovaj amandman, onda biste na taj način dokazali svoje opredeljenje da vam je zaista stalo, s jedne strane, do dobrobiti životinja, do kvaliteta životinjskog mesa i do poštovanja stočarske tradicije Srbije, ali istovremeno i do zdravlja građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se susrećemo sa lošom zakonskom terminologijom. U članu 31. opet je propisano da će ministar da propiše program obuke o dobrobiti životinja iz stava 2. ovog člana. Skrećem pažnju Vladi i prisutnom ministru, zamislite gospodine ministre da u nekom zakonu piše da narodni poslanici donose zakone umesto Narodna skupština. Ili da u nekom zakonu piše, sudija taj i taj donosi presudu, umesto nadležni sud.
Ni u jednom zakonu to ne piše i to je potpuno pogrešan način izražavanja. Zaista mi nije jasno zašto onda tu terminologiju koristite u zakonu koji treba da primenjuju organi državne uprave. Prema Ustavu, prema Zakonu o državnoj upravi, prema Zakonu o ministarstvima. Ministarstvo je organ državne uprave, odnosno državni organ, organ vlasti. Samo državni organ može da donosi odgovarajuće pravne akte, opšte ili pojedinačne. Nikako to ne može da radi ministar.
Naravno, ministar radi tehnički taj posao, ali ne u svoje lično ime. Ne radite vi to kao Saša Dragin, nego kao neko ko stoji na čelu jednog organa državne uprave, u ovom slučaju, Ministarstva poljoprivrede.
Dakle, svi akti koji potiču iz Ministarstva su akti koji se vezuju za to konkretno ministarstvo, a ne za ministra. Ministar je politička ličnost. Danas jeste ministar, sutra nije, ali ministarstvo je državna institucija.
Zato u svim zakonima koje donosi Narodna skupština, a ne narodni poslanici, nego Narodna skupština, trebalo bi da stoji da sve opšte i pojedinačne akte vezane za primenu ovog ili nekog drugog zakona, treba da donosi ministarstvo, kao organ državne uprave, a ne ministar, kao politička ličnost koja trenutno stoji na čelu nekog ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da završim misao gospodina Momira Markovića.
Dakle, ovo je potpuno tačno. Jedna austrijska firma, sa vrlo sumnjivim kapitalom, kupila je pre nekoliko godina ogromne površine poljoprivrednog zemljišta u opštini Stara Pazova. Seljacima su platili 20% vrednosti, a 80% će im platiti kada to poljoprivredno zemljište lokalna vlast prevede u građevinsko zemljište.
Naravno, lokalna vlast SRS to nije učinila, ali ste to učinili vi, posle majskih izbora 2008. godine. U opštini Stara Pazova lokalna vlast je donela odgovarajuću urbanističku plansku dokumentaciju i taj ogroman kompleks zemljišta uz autoput preveden je iz poljoprivrednog u građevinsko. Naravno, cena građevinskog zemljišta je daleko viša u odnosu na poljoprivredno.
Tajkuni i mafijaši su se obogatili, seljaci nisu dobili svojih 80% od obećane cene i zaista je licemerno što Vlada u obrazloženju zašto ne prihvata moj amandman i amandman gospodina Dušana Marića kaže, zbog toga što su oni ovim predlogom zakona hteli da pooštre uslove za promenu namene poljoprivrednog zemljišta, čime će se efikasnije zaštiti poljoprivredno zemljište.
Nažalost građani Srbije su imali prilike da vide i u opštini Stara Pazova, i uopšte na teritoriji Vojvodine, kako ova, tako i prethodne DOS-ovske vlade efikasnije štite poljoprivredno zemljište, tako što ste omogućili hrvatskim tajkunima i mafijašima da kupe hiljade hektara najkvalitetnije zemlje u Vojvodini, da otuđe državnu svojinu Republike Srbije, bez saglasnosti Direkcije za imovinu i bez saglasnosti Republičkog javnog pravobranilaštva, što je kriminal neviđenih razmera.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ponovo se susrećemo sa upotrebom pogrešne terminologije. Sad može da se postavi jedno hipotetičko pitanje – zamislite šta bi se desilo, ko bi u ministarstvu doneo neki propis ili neki pojedinačni akt u slučaju da ministar zbog nekih objektivnih razloga nije u mogućnosti da to učini?
Ako bismo sledili logiku ove vlade, kao predlagača ovog zakona, onda bismo morali da sačekamo da se izabere novi ministar, pa da onda ministar u ime ministarstva donese neki opšti li pojedinačni akt. Ali, ako ministar obuhvata celokupnu nadležnost jednog ministarstva i sve poslove koje ministarstvo vrši, onda se postavlja pitanje – šta će ministru državni sekretar, negde ih ima dva, negde kao u Dinkićevom ministarstvu 13, šta će vam pomoćnici ministara, šta će vam čitav činovnički aparat, koji u stvari ministru i te kako pomaže prilikom donošenja opštih i pojedinačnih akata?
Naravno da opšte i pojedinačne akte treba da donese ministarstvo. Zakon o državnoj upravi u članu 23. samo precizira ko je taj u okviru ministarstva ko donosi opšte i pojedinačne pravne akte, ali ministar nikada ne istupa u svoje lično ime i nikada akti koje on potpisuje nisu njegovi lični akti, nego se vezuju za određeno ministarstvo. Kada bi to bili lični akti ministra, onda bi to značilo da svaki akt mora nanovo da se donese kada se promeni ministar.
Zamislite šta bi bilo sa pravnim sistemom ne samo Srbije, nego bilo koje druge države na svetu, kada bi opšti i pojedinačni pravni akti imali rok važenja na ono vreme na koje je ministar izabran na tu funkciju, pa čim prestane funkcija jednog ministra, onda moramo ponovo da donosimo sve propise koje je doneo prethodni ministar.

Dame i gospodo narodni poslanici, 1991. godine tadašnja opozicija organizovala je proteste zbog navodno neobjektivnog prikazivanja političke stvarnosti u Srbiji od strane tadašnjeg rukovodećeg tima RTV Beograd. Danas, u 2009. godini, situacija je deset puta gora kada je reč o medijskoj slici koja se stvara u Srbiji i kada se govori o opozicionim političkim partijama, odnosno kada se govori o režimu Borisa Tadića. Danas su skoro svi mediji sa nacionalnom frekvencijom direktno ili indirektno pod kontrolom režima.

Glas opozicionih partija, pre svega glas SRS, teško može da dopre do srpske javnosti, izuzev odavde iz Narodne skupštine Republike Srbije ili, eventualno, sa neke televizijske ili radio-stanice koja nas pozove.

Režimu Borisa Tadića to nije bilo dovoljno. Gotovo kompletna poslanička grupa bila je izbačena iz Narodne skupštine Republike Srbije da se ne bi čuo glas srpskih radikala o teškoj političkoj, ekonomskoj i socijalnoj stvarnosti u Srbiji.

U tu svrhu koriste i izmene Poslovnika o radu Narodne skupštine i zahvaljujući tim izmenama srpski parlament je postao jedinstven u svetu – on više nije državna i politička institucija u kojoj se slobodno govori, to je institucija u kojoj morate da ćutite. Ako ne ćutite, ako ste kritičari režima Borisa Tadića, ako kažete da je Džozef Bajden pravi ratni zločinac, a ne Ratko Mladić, onda rizikujete da vas izbace iz parlamenta ili, u najmanju ruku, kazne opomenom i nekim novčanim sankcijama.

Dragi građani Srbije, danas je medijski prostor u Srbiji u najvećoj meri pod kontrolom jednog čoveka.

Taj čovek, naravno, dolazi iz Demokratske stranke, stranke koja navodno ima monopol na uvođenje Srbije u EU, stranke koja je naprasno postala član Socijalističke internacionale, stranke koja je od 2000. godine sprovela najbrutalniju, najmonstruozniju privatizaciju u istočnoj Evropi i koja je preko noći postala partija koja se navodno zalaže za socijalnu pravdu. Taj čovek je, naravno, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda.

To je čovek koji je, po informacijama koje ima SRS, politički moćniji i uticajniji od samog Borisa Tadića. Da je to tako govori činjenica da je nedavno, uoči donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2009. godinu, Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, otvoreno stavio do znanja Borisu Tadiću da mora da ostavi onolika finansijska sredstva gradu Beogradu koja su projektovana budžetom za 2009. godinu, da ne sme nijedan dinar da manjka u gradskoj kasi, inače, po rečima Dragana Đilasa, on će naći nekog novog manekena koji će da glumi da je šef države i predsednik Republike Srbije.

Dragan Đilas je danas, dame i gospodo narodni poslanici, vi iz Socijalističke internacionale kojima su puna usta socijalne pravde, najbogatiji ili jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji ima u svom vlasništvu najmanje 16 preduzeća, direktno ili indirektno, u raznim oblicima, sa raznim kompanjonima; uglavnom, njegovo ime se provlači kao ime vlasnika u najmanje 16 medijskih i propagandnih kuća u Srbiji.

Dragan Đilas je vlasnik sledećih firmi: "Multikom group", "Multikom rent", "Bella team", "Direct media AD Beograd", "Direct media public relations Beograd", "Direct media DOO Skoplje", "Direct media DOO Podgorica", "Direct media DOO Sarajevo", "Spark event promotion DOO", "DM marketing international DOO", kao što vidite, sve sami srpski nazivi, "Sports ADD DOO", "Big print DOO", "Frendee DOO", "Emotion production", "Ovation advertising" i jedna firma za koju nije sigurno da li je njegova, pa neću ni da je čitam.

Evo kako stoji stvar sa udelom vlasništva u pojedinim medijskim kućama: "Multikom group", glavna firma ili firma majka, preduzeće za multimedijalne komunikacije, "Multikom group DOO Beograd", adresa: Ulica antifašističke borbe 13b, bavi se konsalting i menadžment poslovima. Inače, firma je registrovana za usluge u spoljnotrgovinskom prometu. Struktura vlasništva je sledeća: Dragan Đilas – 25%, Milica Delević-Đilas – 25%, Dragoslav Ilić – 42%, Nebojša Garić – 8%.

Inače, pre nego što nastavim da čitam dalje, da napravim jedno malo objašnjenje kako je gospodin Đilas došao do ovolikog kapitala. On je imao jedan drugi recept za bogaćenje u odnosu na Božidara Đelića.

Božidar Đelić je došao posle 5. oktobra 2000. godine u Srbiju, navodno bez igde ičega, zaspao na tetkinom kauču i ujutru se probudio sa 11.000.000 evra. Dragan Đilas nije imao sreću da spava na tetkinom kauču, ali uradio je nešto drugo. On je prodavao bižuteriju u Češkoj, pa je onda došao u Beograd, zaposlio se u firmi Srđana Šapera, tu je stekao neki kapital, osnovao sopstveno preduzeće i onda, po nalogu vlasti u Srbiji, dobio klijente po zadatku, obogatio se i sada je vlasnik najmanje 16 medijskih i propagandnih kuća u Srbiji i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Evo kako stoji stvar sa udelom vlasništva u njegovim firmama. "Multikom rent", to je ogranak ove firme majke, bavi se iznajmljivanjem nekretnina.

"Bella team", od 2006. godine je ova firma u sastavu njegovog lanca medijskih kuća, to je preduzeće za trgovinu i usluge, adresa je Gundulićev venac br. 3, bavi se konsalting i menadžment poslovima. Registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva je sledeća: "Multikom group", a to znači Dragan Đilas zajedno sa svojim kompanjonima, 100% je vlasnik ove firme.

"Direct media AD Beograd", preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, Ulica antifašističke borbe 13, bavi se poslovima pružanja usluga reklame i propagande i, naravno, kao i svaka druga njegova firma, registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva je sledeća: "Multikom group" 93%, onda neka Silvana Mandurević 1%, Jovan Stojanović 1%, Jadranka Drinić 3%, Gojko Đilas 1%, Marija Matić 1%. Kao što vidite, Đilasa ima mnogo, moguće je da ćemo u ovom nabrajanju imena naići i na Milovana Đilasa.

"Direct media public relations Beograd", adresa: Ulica antifašističke borbe 13b, opet konsalting i menadžment poslovi, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Direkt medija" 65%, Nevena Kurtović 35%.

Ta "Direct media" ima predstavništvo u Skoplju, tj. u Makedoniji, u Sarajevu, odnosno BiH, i u Podgorici, odnosno Crnoj Gori.

Deveta firma "Spark event promotion DOO", preduzeće za marketinške i promotivne aktivnosti, Beograd, opet Ulica antifašističke borbe 13b. Kao što vidite, većina preduzeća ima tu antifašističku orijentaciju za koju se vi zalažete i gotovo sva preduzeća su na istoj adresi. Opet usluge reklame i propagande.

Izvinjavam se, gospođo Đukić-Dejanović, čini mi se da nema predlagača ove tačke dnevnog reda, pa ako biste mogli da obezbedite prisustvo.

(Predsednik: Nas 121 smo predlagači. U naše ime danas govori gospođa Kolundžija, koja će se pojaviti svakog momenta, ali smo mi ostali ovde i pratimo vas. Izvolite.)

Dobro, lično smatram da bi bilo dobro da je gospođa Kolundžija prisutna u sali i da može da čuje ove podatke. Ali, ako ima neke važnije državničke poslove, ako je možda otišla sa gospodinom Bajdenom na ručak, najljubaznije vas molim da joj prenesete sve ono što mi sada govorimo.

(Predsednik: Budite uvereni da će biti informisana o svemu, ali nas ima koji vas baš pomno pratimo. Izvolite.)

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović. Dakle, ova deveta firma registrovana je za spoljnotrgovinski promet, odnosno za usluge u spoljnotrgovinskom prometu. Struktura vlasništva: "Multikom group" 60%, izvesna Nevena Vasojević 10%, izvesna Ana Rogić 30%.

Deseta firma "DM marketing international DOO Beograd", opet Ulica antifašističke borbe 13b, kao što vidite, potpuno na vašem kursu antifašističke borbe, registrovana za spoljnotrgovinski promet, odnosno za aktivnosti u vezi sa kompjuterima. Struktura vlasništva: "Multikom group" - 100%.

Jedanaesta firma čiji je vlasnik Dragan Đilas "Sports ADD", Ulica aantifašističke borbe 13b, računovodstveni i knjigovodstveni poslovi i poslovi kontrole, savetodavni poslovi u vezi sa porezom, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" - 100%.

Dvanaesta firma "Big print DOO", društvo za štampu i grafičke usluge Novi Beograd, ovo nije antifašistička borba, Đorđa Stanojevića br. 4, štampanje, i registrovana je za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 90%, izvesni Željko Drašković 10%.

Trinaesta firma, "Frendee DOO", sedište je u Beogradu, ul. Milutina Milankovića 120b, konsalting i menadžment poslovi, registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 60%, Vladimir Bjelobrk 20% i Isidora Trifunović 20%.

Četrnaesta firma Dragana Đilasa, čoveka koji ne može noću da spava od brige za Beograđane, "Emotion production", preduzeće za konsalting, proizvodnju radio i televizijskih programa i usluge reklame i propagande, Beograd, Terazije 43; konsalting i menadžment poslovi. Naravno, i ova firma je registrovana za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: "Multikom group" 49%, onda izvesni Goran Stamenković 51%.

Petnaesta firma ima sedište u Beogradu, Bulevar Arsenija Čarnojevića 99/5, registrovana je za usluge reklame i propagande i za spoljnotrgovinski promet. Struktura vlasništva: Vladimir Galić 50%, Dragoslav Ilić 25%, Milan Ristić 25%.

Ovu šesnaestu firmu neću da apostrofiram zato što do kraja nije utvrđeno koliki je procenat vlasništva Dragana Đilasa. Inače, ta firma ima sedište u Beogradu, Hilandarska 4, bavi se uslugama reklame i propagande i spoljnotrgovinskim prometom.

Evo, tako stoji stvar sa firmama čiji je vlasnik Dragan Đilas, čovek koji se bori za socijalnu pravdu, čovek koji će da pomogne Romima koje je raselio, da deset Roma stavi u jedan kontejner. To je sve u duhu antifašističke borbe. Nije slučajno što je sve firme ili većinu svojih firmi registrovao baš na toj adresi – Beograd, Antifašističke borbe 13b, potpuno u duhu Čankovog Predloga zakona.

Ako mi dopustite, gospođo Đukić-Dejanović, ja ću da iznesem jedan dokument koji se zove "Objektivni pregled sukoba interesa u medijskom prostoru Srbije". Radi se o dokumentu koji je sačinila jedna informativna agencija iz Beograda - "Ipres", Beograd. Oni su pokušali stručno, odnosno ekspertski da daju analizu kako se vlada Srbijom, koji su kanali za politički, ekonomski i medijski monopol potpunom kontrolom budžeta srpskog marketinga, koji je u 2007. godini iznosio 443.605.000 evra. U ovoj studiji je utvrđeno veliko povećanje u 2008. godini i 2009. godini, a to povećanje je inače iskazano i na sajtu Narodne banke Srbije krajem marta meseca 2009. godine.

Evo, otprilike, šta se kaže u ovom dokumentu, koji zaista baca objektivno svetlo na to kako funkcioniše Dragan Đilas, kako funkcioniše Demokratska stranka i ko zapravo vlada medijskim prostorom Srbije. Kada čujete ove podatke onda su ove izmene zakona koje ste malopre predložili potpuno besmislene. Izgleda da nemate pametnija posla nego da građane Srbije zamajavate potpuno besmislenim izmenama zakona, koje ni za jotu neće promeniti medijsko stanje u Srbiji.

Najava predsednika Srbije Borisa Tadića da će raskinuti, kako je on rekao, spregu kriminala, privrede, pravosuđa i politike, izrečena pred članovima Vlade, biznismenima, ekonomistima i bankarima na "Biznis forumu" na Kopaoniku početkom marta meseca, izazvala je veliku pažnju medija, partija, kako opozicije, tako i vlasti, institucija, političke elite i cele javnosti.

Zbog ispoljenog velikog interesovanja javnosti, radi pojašnjenja najavljene borbe protiv organizovanog kriminala predsednik Tadić je dodatno istakao: "Moja poruka svetu kriminala je da država neće odustati od svojih obaveza, boreći se protiv kriminala na svakom mestu. To je nacionalan posao od najvećeg mogućeg značaja. Svaki napor policije, istražnih organa i tužilaštava nedvosmisleno svedoči da još od devedesetih godina postoje snažni uticaji i veze u tom četvorouglu. Stoga se vara svako ko misli da se lako, za godinu, dve, osam ili deset može suzbiti sprega kriminala, korupcije, privrede i pravosuđa.

Valjda nije potrebno posebno obrazlagati da su ekonomija, pravosuđe i politika čitavu deceniju bili postavljeni na kriminalnim osnovama. Kada neko korumpira nekoga iz državne administracije, onda je to sprega kriminala, pravosuđa, politike, kao što je sprega i u privredi, takođe, kada neko utaji porez ili kada novac zarađen nelegalno devedesetih godina pere u privredi, zato je donet Zakon o oduzimanju imovine."

Dakle, poštovana gospodo socijalisti, kada Boris Tadić kaže da je tokom devedesetih godina postojala sprega kriminala, ekonomije, pravosuđa i politike i da je čitav sistem tokom devedesetih godina bio postavljen na kriminalnim osnovama, onda on u stvari na indirektan način udara šamar vama kao koalicionom partneru, jer ste vi oličenje tih, navodno mračnih, devedesetih godina.

Međutim, i pored toga što su ljudi iz biznisa, medija i politike odmah podržali ovu akciju koju je najavio predsednik Republike, mnogi su naglasili da bi za pošteno izvođenje ovakve akcije prvo morala da se raskrinka sprega lidera i članova Demokratske stranke i organizovanog kriminala, jer mnogi smatraju da su danas baš ljudi iz vladajuće stranke najpovezaniji u sprezi kriminala i politike – ko bi rekao.

Ova kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumentacije, svedočenja aktera i novinskog istraživačkog novinarstva naš je skroman doprinos utvrđivanju istine o sukobu interesa i monopolskom položaju određenih ličnosti u neposrednom okruženju predsednika Republike i predsednika DS Borisa Tadića. Takođe treba naglasiti da je ovde analiziran monopolski položaj, sukob interesa …

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, ja se izvinjavam, ali morate sada da prekinete zato što ovaj put niste poslednji na listi predstavnika i predsednika poslaničkih grupa, ima još prijavljenih, pa ćete onda nastaviti.)

Ako dozvolite jednu malu opasku, ni gospodin Milan Avramović po prethodnoj tački dnevnog reda nije bio jedini i poslednji govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da komentarišem lik i delo gospodina Živojina Rakočevića, ali sada sam na neki način zaintrigiran diskusijom gospodina Radenkovića. Ispada da mi ne smemo da komentarišemo kvalitete predloženog kandidata i da smo mi ovde samo da glasamo. Izneću vam nekoliko podataka vezanih za dotičnog gospodina, pa sami procenite ko ga finansira i za koga radi.

U prostorijama Radija KIM je 13. februara 2009. godine održana svečanost povodom donacije nove opreme koju je finansirao USAID, a implementirao IREX. Ova oprema će omogućiti bolji i kvalitetniji rad srpskih radio-stanica na teritoriji Kosova i Metohije, svim članicama Kosovske medijske asocijacije. Glavni i odgovorni urednik KIM radija i predstavnik "Kosma mreže", Kosovska medijska asocijacija, Živojin Rakočević kazao je danas da "Kosma mreža" funkcioniše od 2003. godine. "Između ostalog, želim da se zahvalim svima koji su nam pomagali svih ovih godina" – i sad slušajte kome – "OEBS-u, Evropskoj agenciji za rekonstrukciju, američkoj ambasadi u Prištini, Norveškoj narodnoj pomoći, Švedskom helsinškom komitetu. Danas dobijamo novu opremu, nećemo morati da popravljamo uređaje po brdima i dobili smo još jednu vrlo važnu mogućnost, da nam se priključi još pet novih radio-stanica", kazao je Rakočević.

Ambasador SAD u Prištini Tina Kajdanov kazala je da je ovo važan pokretač za srpsku zajednicu, koja će imati direktnu korist od vesti i informacija koje budu emitovane putem "Kosma mreže". Istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno na Kosovu pokazuje da se ljudi okreću radiju kada žele da čuju lokalne vesti, a zajednica kosovskih Srba se oslanja na radio-stanice u mreži "Kosma", koje, između ostalog, proizvode visokokvalitetan dnevnik koji se emituje svakog dana u 17.00 časova. Ovakvu vrstu napora želimo da ohrabrimo. Tehnika umrežavanja, koju ove radio-stanice upravo dobijaju, a čije postavljanje podržava i vlada SAD, omogućiće im da prošire pokrivenost na terenu i dopru do većeg broja slušalaca. (Poslanici SRS dobacuju: Taj je Srbin pravi.)

Vlada SAD sa zadovoljstvom je pomogla pet radio-stanica, omogućivši finansijska sredstva i tehničku pomoć u iznosu od 37.000 dolara za ove radio-stanice, kazala je Kajdanov.

Na svečanosti je govorio i Endrju Klejton, šef IREX-a, koji je rekao da je "Kosma mreža" od 2003. godine uradila odličan posao u proizvodnji dnevnika koji se emituje širom Kosova putem radio-stanica koje svoj program emituju na srpskom jeziku itd, itd. (Poslanici SRS dobacuju: Razbij ga, Martinoviću.)

Dakle, iza gospodina, da podsetimo, stoje OEBS, američka ambasada u Prištini, Švedski helsinški komitet. Sve sami veliki prijatelji srpskog naroda i institucije koje se bore za to da Kosovo i Metohija, u skladu sa Ustavom i Rezolucijom 1244, ostane u sastavu Republike Srbije. (Poslanici SRS dobacuju: Bolje da ste Pitera Fejta predložili.)

(Predsednik: Kolege iz SRS, 68 minuta je prilično vremena, rasporedite ga tako da se javljate u vreme koje je predviđeno za govornika, a ne da ometate gospodina poslanika koji govori. Pa, sve vreme dobacujete, zaista nije u redu.)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, u medijskom prostoru Srbije postoje daleko mračnije ličnosti od ovog gospodina Živojina Rakočevića.

Nastaviću dalje sa ovom analizom ko je pravi gospodar medijskog prostora u Srbiji. To je, da podsetimo, Dragan Đilas, aktuelni gradonačelnik Beograda, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, čovek koji je danas politički, medijski i, naravno, finansijski moćniji i od samog Borisa Tadića.

Iz ove analize se vidi da svako ko izgradi onakvu medijsku imperiju kakvu je detektovala ova analiza raspolaže takvom količinom moći i vlasti da može svakog trenutka da realizuje svoje lične ambicije i prohteve svake vrste i da pretoči u realnost, na korist ali i na štetu svoje društvene zajednice, svaki zamišljeni projekat bilo kog karaktera i cilja.

Tako vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta realizuju između četrdeset i pedeset miliona evra, mogu da učine sve što požele, pa i da utiču na kreiranje politike, da smenjuju ili ustoličavaju.

Slobodno se može reći da pojedina ministarstava i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.

Pročitaću vam spisak povlašćenih marketinških agencija koje su poslovno licencirane iz SAD i Velike Britanije. To su uglavnom agencije za marketinške komunikacije. Ima ih više, sve imaju engleska imena, apsolutno nijedna nema srpsko ime i iza svih ovih marketinških agencija stoje Dragan Đilas, Srđan Šaper i ljudi koji su iz njihove poslovne mreže.

Ukupan prihod ovih marketinških agencija u 2005. godini iznosio je 25.153.000 evra, u 2006. iznos se značajno povećava - 42.290.000 evra, u 2007. godini još više - 56.284.000 evra.

Uspon tri prvorangirane agencije počinje sa usponom njihovih vlasnika u Demokratskoj stranci. Godine 2005. Đilas i Šaper ulaze u vrh Demokratske stranke, Đilas kao direktor Narodne kancelarije, a drugi kao savetnik predsednika Srbije za medije. Medijske agencije čiji su vlasnici Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvarile su profit od 36.676.000 evra, u 2006. neverovatnih 143.128.000 evra i u 2007. godini nešto manje - 138.582.000 evra.

Pi-ar agencije, opet nema nijednog srpskog imena. Namerno neću da zamaram građane Srbije ovim engleskim imenima, ali zanimljiv je prihod koje su ostvarile ove pi-ar agencije: u 2005. godini 1.482.000 evra, u 2006. opet se povećava, skoro 3.000.000 evra i u 2007. opet skok, skoro 5.000.000 evra.

Produkcione agencije iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper ostvaruju prihod u 2005. godini od 5.000.000 evra, u 2006. preko 11.000.000 evra i u 2007. preko 17.000.000 evra.

Agencije za istraživanje tržišta i javnog mnjenja iza kojih stoje Dragan Đilas i Srđan Šaper u 2005. godini ostvaruju prihod od 4,5 miliona evra, u 2006. skoro 8.000.000 evra i u 2007. nepunih 10.000.000 evra.

Agencije za spoljno oglašavanje, takođe nijedna nema srpski naziv – u 2005. godini prihod u evrima je preko 7.000.000 evra, u 2006. skoro 11.000.000 evra i u 2007. godini preko 22.000.000 evra.

Ko su vlasnici najvećih licenciranih marketinških agencija u Srbiji? Dragan Đilas, Srđan Šaper, zatim, Marin Šimurina, Miodrag Lukić, Žaklina i Igor Kušić, Milan Maravić, Bojan Joksimović, Vladimir Andonov, Dejan Nedić.

Agencije koje su pod kontrolom Dragana Đilasa i Srđana Šapera pokrivaju, direktno ili indirektno, celokupno tržište Srbije. Njihovi klijenti su najveća javna preduzeća u Srbiji, sve državne institucije i ministarstva, kojima treba podrška vlasti radi opstanka, zbog korišćenja raznih pogodnosti za bogaćenje uz pomoć državnih struktura. Ko bi rekao, tako veliki borci protiv kriminala i korupcije!

Đilas i Šaper zauzimaju monopolski položaj na srpskom tržištu. Pošto su najveći zakupci komercijalnog medijskog prostora, uopšte se nije moguće baviti ovom vrstom delatnosti ukoliko ne kupujete neki od najvažnijih resursa od njih, bilo da se radi o sekundama ili zakupu prostora u štampanim medijima.

Njihove agencije koriste povlašćeni položaj u trgovini sa medijskim kućama i sekunde i prostor dobijaju sa velikim rabatom, koji niko drugi ne može dobiti. Na taj način, prostor je moguće zakupiti jedino kod njih i time se postiže, posrednim putem, potpuna kontrola medijskog tržišta.

Pokušaću da vam prikažem tabelarni prikaz prometa povlašćenih licenciranih marketinških agencija u 2005, 2006, 2007. godini, kroz povezana i prikrivena vlasništva Đilasa i Srđana Šapera. Grupa ovih marketinških agencija je ostvarila sledeći prihod: u 2005. skoro 30.000.000 evra, u 2006. skoro 49.000.000 evra, u 2007. neverovatnih 74.737.000 evra.

Druga grupa firmi pod potpunom kontrolom Srđana Šapera, a indirektno Dragana Đilasa, ostvaruje sledeći prihod: u 2005. skoro 5.000.000 evra, onda, zamislite skok, u 2006. skoro 38.000.000 evra (sa nepunih pet, na preko 37, odnosno nepunih 38.000.000 evra), a u 2007. godini, kada su bili parlamentarnih izbori, neverovatnih 55.000.000 evra.

Ovo je najbolja slika iz koje građani Srbije mogu da vide kako se na njihovoj muci i nevolji bogate ljudi poput Dragana Đilasa i Srđana Šapera, velikih boraca za demokratiju, ljudska prava i evropske integracije i neprikosnovenih boraca protiv kriminala i korupcije.

Sada ćete da vidite koliki su prihod ostvarile firme koje su pod potpunom kontrolom izvesne Slavice Šimić, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera; opet jedna grupa preduzeća od kojih nijedno nema srpski naziv. U 2005. godini više od šest miliona evra, u 2006. godini 10.486.000 evra, u 2007. godini skoro trinaest miliona evra.

Prihod koji su ostvarile firme pod potpunom kontrolom izvesnog Marina Šimurine, a u stvari pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera: 2005. godine 166.000 evra, 2006. godine 243.000 evra, 2007. godine 436.000 evra.

Jedna firma koja je pod kontrolom izvesnog Miodraga Lukića, a u stvari je pod indirektnim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini ostvarili su prihod od preko sedam miliona evra, u 2006. godini trinaest miliona evra i u 2007. godini 11,5 miliona evra. Firma pod potpunom kontrolom izvesnih Žakline i Igora Kušića, a u stvari pod indirektnim i prikrivenim uticajem Đilasa i Šapera – u 2005. godini preko milion i po evra, u 2006. godini skoro dva miliona evra i u 2007. godini preko sedam miliona evra.

Takvih firmi ima više. Vlasnici tih firmi, formalni vlasnici, jesu različiti ljudi. U svakoj od ovih firmi koje su u 2005, 2006. i 2007. godini ostvarivale enormne iznose novca prikriveni vlasnici i indirektni vlasnici su Srđan Šaper i Dragan Đilas.

Kako se formira medijski monopol? Medijski monopol na tržištu u Srbiji formira se na dva načina. Prvi način – nekoliko marketinških agencija udružuju medijske budžete svojih klijenata u jednu medijsku agenciju. Na taj način se stvara tzv. medijski pul.

Matična medijska agencija ostvaruje ekstrarabat na ukupan iznos uloženog novca koji se odnosi na reklamiranje u oglašavanju na svim medijima u kojima se klijenti agencije oglašavaju (televizija, radio, štampani mediji i tako dalje).

Najveće medijske agencije u Srbiji na ovaj način, po prikupljanju sredstava matične medijske agencije, zakupljuju prostor za reklamiranje u najvažnijim medijima u decembru mesecu tekuće godine za emitovanje reklama za narednu godinu. Za zaradu se, pored uplate zbirnih budžeta, unapred koristi mogući rast cena iz tekuće u novu godinu. Primer je rast cena na RTS-u u prethodnih deset godina; oscilacije u cenama za emitovanje na RTS-u su bile i do 50% iz godine u godinu.

Drugi način – novac medijskih agencija se plasira u proizvodnju TV emisija, TV kvizova, kupovinu filmskog i serijskog programa i na taj način se ostvaruju dodatni benefiti u smislu ostvarivanja povoljnosti za emitovanje koje dobijaju udružene agencije medijskih pulova.

Ko upravlja tokovima novca koji je usmeren ka medijima u Srbiji? Nezvanična procena je da više od 85% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji kontrolišu i usmeravaju povezane firme koje su u vlasništvu ili prikrivenom suvlasništvu, kao i pod indirektnom prikrivenom kontrolom visokih funkcionera Demokratske stranke Đilasa i Šapera.

Na ovaj način, vlasnici medijskog prostora Srbije, koji iz budžeta države ostvaruju između četrdeset i pedeset miliona evra, raspolažu takvom količinom moći da mogu da učine sve što požele, a to znači da kreiraju politiku, da je podržavaju ili menjaju. Pojedina ministarstva i ministri usmeravaju ogromne svote novca u razne kampanje, puneći fondove agencija da bi se preko njih, ali i javnih preduzeća, plaćala medijska blagonaklonost prema aktuelnoj vlasti, dok u isto vreme usmereni, "spinovani" rejtinzi, unapred dogovoreni, dižu tiraž najlojalnijim pisanim i elektronskim glasnogovornicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, to su oni isti ministri koji poručuju građanima Srbije da stežu kaiš, da gase svetlo kada izlaze iz stana, da ne stavljaju vruću supu u frižider, da moraju da se stisnu u 2009. godini jer je velika ekonomska kriza. Pogledajte kolike svote novca na narodnoj muci i nesreći ostvaruju medijski manipulatori Dragan Đilas i Srđan Šaper.

Deset posto budžeta kontrolišu i usmeravaju agencije koje su takođe povezane sa vladajućim strankama, ali na nižem nivou ljudi u vladajućim strukturama, te su zbog toga manje ograničene pripadnošću stranci. Preostalih 5% budžeta kontrolišu ostali.

Na osnovu kojih pokazatelja se usmeravaju i određuju budžeti za potrošnju marketinškog novca u medijima?

Trebalo bi da su pokazatelji bazirani na rezultatima istraživanja koje sprovode ovlašćene agencije, ali realno postoji jedan izvor čiji se rezultati uvažavaju kao relevantni, tj. u Srbiji postoji totalni, od države nekontrolisani, monopol u ovoj oblasti, a to je čuveni "Stratedžik marketing". Ova kompanija, odnosno Srđan Bogosavljević je takođe vlasnik firme "AGB Nilsen Srbija", koja se bavi merenjem gledanosti TV stanica. U vlasničkoj strukturi ove firme pojavljuje se kao partner firma "AGB Nilsen Holandija", koja je u toj zemlji registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću i koja nema vezu sa centralnom kompanijom u SAD, tako da je i sama licenca sporna.

U praksi, "Stratedžik marketing", kao jedina agencija, pretežno favorizuje određene medije sa kojima imaju povoljne finansijske aranžmane, po principu – koliko para, toliko muzike. Primer, svima poznati a neeksoponirani slučaj se odnosi na RTS, sa kojim je medijska agencija "Media house" sklopila ugovor koji je bio izuzetno štetan po ovu medijsku kuću, a agenciji je omogućio enormnu zaradu od više desetina miliona evra.

Na koji način se direktno utiče na medije? Novcem iz marketinških agencija. Ima više načina. Pre svega, usmerava se budžet klijenata preko računa agencije na željeni medij, pri čemu se podrazumeva obaveza medija da afirmativno izveštavaju o aktivnostima vlasnika agencije, o aktivnostima svih njihovih klijenata, a naročito u oblasti kriznog pi-ara.

Evo, ovo je objašnjenje zašto po Srbiji, doduše, samo na medijima koje kontrolišu Đilas i Šaper, teku med i mleko i zašto u tim medijima nema ljudi koji seku sebi prste da bi Mlađan Dinkić i Boris Tadić na njih obratili pažnju, zašto nema štrajkova u Srbiji, zašto nema nezadovoljnih, zašto nema gladnih.

Drugi način je kupovina određenih pojedinaca u svim ciljanim medijima (urednika, novinara, direktora marketinga, producenata u marketingu itd).

Treći način je ubacivanje proverenih ljudi iz najveće agencije na rukovodeća mesta u najbitnijim medijima, kao i u velike državne sisteme. Recimo, Srđan Šaper ima svoje kadrove u Telekomu Srbija, a direktorka "Večernjih novosti" je dugogodišnji direktor "Direct media".

Veze političkih partija, i to vladajućih partija, a pre svega Demokratske stranke, i agencija za marketing su potpuno neraskidive. Ta veza se manifestuje na dva načina. Vladajuće stranke se obavezuju agencijama da će po završetku izbora uticati da određena agencija dobija klijente na koje stranka ima uticaj, na primer, sve državne ustanove i javna preduzeća i strani klijenti kojima je bitna pomoć aktuelne vlasti.

Drugi način je da agencije, u dogovoru sa strankama, izdvajaju određena sredstva za potrebe izbornih aktivnosti stranke koja ih podržava. Demokratsku stranku podržavaju sledeći vlasnici agencija u Srbiji: Dragan Đilas, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Ivan Stanković, Branislav Dimitrijević; stranku G 17 plus izvesni Igor Avžner.

Da je to sve u praksi primenjeno, potrebno je samo pogledati pokazatelje o prihodu iz bilansa kod Narodne banke Srbije, a koje objavljuje časopis iz oblasti marketinga "Tabu", sa posebnim osvrtom na stopu rasta prihoda koji se odnosi na nekoliko najvećih agencija, i to u periodu od 2005. godine do danas, a sve na osnovu zvaničnih podataka Narodne banke Srbije.

Procenjuje se, prema izvorima Narodne banke Srbije, odnosno prema završnim računima za 2007. godinu, da neto vrednost ukupnog tržišta marketinških usluga u Srbiji u 2007. godini iznosi 443.605.000 evra. Nesporni su pokazatelji godišnje stope rasta za prvih deset povezanih agencija, i to samo za period od prethodne tri godine, 2005, 2006, 2007. i 2008. godinu.

Naime, godišnja stopa rasta prihoda u pojedinim agencijama iznosi čak i nekoliko stotina procenata u odnosu na poslovanje iz prethodne godine.

Takav rast prihoda i poslovni uspeh nije ni blizu zabeležen ni u jednoj grani privrede u Srbiji. To znači da je danas najuspešnija grana u Srbiji ova politička, manipulatorska, medijska privreda, kojom gospodare Dragan Đilas i Srđan Šaper.

Deset najuticajnijih vladara na medijskom nebu Srbije su: 1. Dragan Đilas, 2. Srđan Šaper, 3. Željko Mitrović, pa onda Aleksandar Tijanić, Milka Forcan, Veran Matić, Slavica Šimić, Marin Šimurina, Goran Stamenković, Žaklina Kušić.

Postavlja se pitanje kako su Dragan Đilas i Srđan Šaper postali toliki medijski magnati? Oni su bili učenici i partneri onog čuvenog Vladimira Popovića Bebe, vlasnika agencije "Spektra". Njegovi učenici su bili, pored Đilasa i Šapera, i Srđan Đurić, Sandra Ćirković, Nevena Joksimović, Vladimir Bulat i Zoran Stojanović.

Od 100% ukupnog marketinškog budžeta u Srbiji, 85% kontrolišu sledeća tri lica: Dragan Đilas - 60%, preko svojih preduzeća "Direct media", "Multicom", "Emotion production"; Srđan Šaper kontroliše 25% preko svojih firmi "McCann Erickson", "Media pool", "Idols and friends" itd; Slavica Šimić kontroliše 8% preko svojih kuća: "Media house", "Union media", "One media", "Ufa media" itd. Preostalih 7% od ukupnog medijskog budžeta u Srbiji raspoređen je na sve ostale marketinške agencije. Nijedna marketinška agencija u Srbiji ne može da se meri sa marketinškim agencijama iza kojih stoje, pre svega, Dragan Đilas, a zatim Srđan Šaper.

Kako se raspoređuje ukupan budžet klijenata? Pedeset pet odsto ide televizijskim stanicama RTS, Pink, RTV B92, TV Foks, TV Avala; 15% štampanim medijima kao što su Blic, Večernje novosti, Pres, Politika itd; 10% - medijska i televizijska produkcija (reklame, emisije, televizijske serije, televizijski kvizovi); 5% za istraživanja tržišta, pi-ar i konsalting uslugama; 5% sponzorstva, kao što su sportska takmičenja, sportska društva i klubovi, manifestacije iz oblasti kulture.

Ekstraprofit na marketinškom tržištu Srbije odnosi se na proizvodnju televizijskih emisija i programa u televizijskim produkcijama istih agencija. Medijske agencije, pored potrošnje sredstava komercijalnih klijenata na redovno reklamiranje u reklamnim blokovima, a na osnovu odnosa cena reklamnog vremena na televizijskim stanicama i veličine svakog komercijalnog budžeta, pojedinačno često finansiraju nezavisne televizijske produkcije i dobijaju mogućnost da se na osnovu proizvodnje televizijskog programa ostvaruje sopstveno reklamno vreme.

Sada, vidite, poštovani građani Srbije, tri uhodane šeme kako se dobijaju klijenti posle 2000. godine. To je ona čuvena godina, vi socijalisti, kada ste pali sa vlasti. Bili ste osnovni eksponent one mračne politike devedesetih godina. Godine 2000. zamenili su vas vaši sadašnji politički kompanjoni. Sada vidite, dok niste ušli u Vladu sa njima, kako su oni dobijali klijente od 5. oktobra naovamo.

Prvi i osnovni način je, naravno, po političkoj liniji – na nameštenim tenderima, u organizaciji visokih funkcionera Demokratske stranke. Ko bi rekao? Drugi način je opet po političkoj liniji – preko direktnog uticaja visokih funkcionera Demokratske stranke. Treći način je opet po političkoj liniji, indirektno ili skriveno, preko vodećih ljudi u menadžmentu domaćih i stranih kompanija koje se tu nalaze po političkoj liniji vezane za DS.

Eto kako otprilike izgleda dobijanje poslova u državnim institucijama i javnim preduzećima. Klijenti objavljuju konkurs za tender za razne marketinške usluge. Konkurs se objavljuje u dnevnim novinama i na sajtu ministarstva ili po pozivu. Unapred postoji favorit klijenta. Prosto neverovatno. Njemu se daju dodatne neophodne informacije, tako da je takmičenje uvek sa hendikepom po ostale potencijalne učesnike tendera. Ponude agencija za izradu kampanja su zapečaćene i otvaraju se komisijski. Komisija, po pravilu, zna unapred koja joj se ponuda najviše sviđa.

Posle dobijanja posla stvari se odvijaju po ustaljenom šablonu: određuje se ukupan budžet kampanje, koji se u daljoj razradi raspoređuje u dogovoru sa klijentom, a za samu realizaciju koriste se podizvođači sa minornim honorarima, koji često nisu ni isplaćeni.

Deo budžeta, u vidu enormne agencijske provizije, plasira se u raznorazne, pogotovo izborne, stranačke aktivnosti Demokratske stranke.

Sada ćete da čujete kako izgleda specifikacija najvećih klijenata po licenciranim agencijama. Iza Srđana Šapera, visokog funkcionera Demokratske stranke, koji je vlasnik firme "McCann Erickson", između ostalog, stoje sledeći klijenti: MTS, "Vršački vinogradi", "Neskafe", "Lav pivo", "Delta đenerali".

"Universal McCann", opet Srđan Šaper, visoki funkcioner Demokratske stranke, između ostalog: "Puma", "Koka-kola", "Rajfajzen banka", "Soni Erikson", "Gudjir", "Alkaloid Skoplje", "Porše Srbija", "Master kard", "Vileda", "Loreal", itd.

Iza Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, kao veliki klijenti stoje: "Hipo Alpe Adria banka", "Fudžicu", "Simens", "Soni", "Jelen pivo", "Telenor", "Delta holding", "Henkel", "Sosijete ženeral banka", "Knjaz Miloš", "Nektar", "Subotička mlekara", "Imlek", "Simpo", "Ford", "Tigar", onda, zamislite, "Dureks", "Banka Intesa", "Bajerfarm", "Dr Etker", "Kokta", "Idea", pa onda firme iz naše bratske i prijateljske države – "Jamnica", "Dijamant" Zrenjanin.

Kao što vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih možda i razumeo da se bogatio samo Dragan Đilas; hajde, čovek živi u Srbiji, što bi rekao naš narod, naš je čovek, ali sada ćete da čujete kako se bogate ljudi koji ne misle apsolutno ništa dobro Srbiji. Vi ste čuli za firmu "Ideja plus", vlasnik je Ivo Laurenčić, glavni vođa hrvatskog lobija u Srbiji i, naravno, pripadnik, je l' tako, jedine evropske stranke u Srbiji, Demokratske stranke. Slušajte sad ko su njegovi klijenti: "Mekdonalds", "Henkel", "Nestle", "Purina", "Tikveš", "Tikveške vinarije", "Agrohem", "Intereks", "Mlekara Subotica", "Beotel net".

Iza Nebojše Krstića, takođe renomiranog i visoko kotiranog funkcionera Demokratske stranke, medijskog savetnika Borisa Tadića i njegovog školskog druga, stoje sledeći veliki klijenti: "Erste banka", "Bambi", Crveni krst Srbije, humanitarna organizacija, neprofitna, filantropska, "Danone", "Gudjir".

Kao što vidite, ovi podaci (a ovo je samo mali deo podataka) krajnje su poražavajući. Ovi podaci, dame i gospodo narodni poslanici, bacaju pravo svetlo na to ko u stvari danas vlada Srbijom, ko vlada medijima u Srbiji i ko kreira javno mišljenje u Srbiji. Kada pogledate ove podatke onda vam je potpuno jasno da su ljudi poput Borisa Tadića puke političke marionete u rukama medijskih i finansijskih magnata kakvi su Dragan Đilas i Srđan Šaper. Onda se u svetlu ovih činjenica pokazuje kao sasvim tačna ona opaska koju je Dragan Đilas uputio Borisu Tadiću – da ni u snu ne sme da smanjuje budžetska sredstva za grad Beograd, jer će onda on da nađe nekog novog manekena koji će u ime DS da glumi da je šef države.

U ovom preostalom vremenu izneću još neke podatke do kojih je došao antikorupcijski tim SRS, na čelu sa jednim mladim ali vrlo hrabrim čovekom, koji se uhvatio u koštac sa kriminalom i korupcijom u Srbiji, a to je gospodin Ivan Ninić.

Iz ove dokumentacije se vidi da je aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas duboko zaglibio u kriminal tako što je opljačkao budžet sopstvenog grada, a sebi stavio milionski profit u džep.

Akciju pljačke Đilas je izvršio indirektno preko svog preduzeća "Emotion production" koje je u javnosti poznato po emitovanju profitabilnih emisija, odnosno kvizova: "Veliki brat", "Menjam ženu", "Leteći start", "48 sati svadba", "Uzmi ili ostavi", "Sve za ljubav", "Ruski rulet".

Vlasnički udeo u ovom preduzeću Đilas zapravo ima preko osnivačke firme "Multikom group". Kako? Vrlo jednostavno, tako što Đilas i njegova, da li bivša, da li aktuelna supruga Milica Delević-Đilas imaju 50%, odnosno po 25% vlasničkog udela u preduzeću "Multikom group", a ovo preduzeće je sa 49% akcija osnivač i vlasnik preduzeća "Emotion production", prema navodima iz zapisnika broj AB – 22/06-001, koji su 30. aprila 2007. godine sačinili inspektori Agencije za budžetsku reviziju grada Beograda.

Dakle, ovo su vaši podaci, od vaših ljudi, ne od ljudi iz SRS, mi nemamo svoje ljude u budžetskoj reviziji grada Beograda.

Đilasovo preduzeće "Emotion production" je, u sprezi sa gradskim vlastima, proizvelo kriminal širokih razmera i tako steklo ogroman profit.

Budžetski inspektori su otkrili da je kršenjem propisa i procedura Đilasovo preduzeće na najperfidniji i najkriminalniji mogući način bukvalno otelo gradsko građevinsko zemljište, u cilju izgradnje objekta za snimanje televizijskog serijala "Veliki brat", a u toj kući, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, nalazio se i ubeđeni antifašista Nenad Čanak.

S obzirom na to da je reč o aferi koja se ne može rezimirati u kratkim crtama, najbolje se osloniti na zvanične dokaze i na taj način sklopiti mozaik ovog kriminala, u kome su svoj interes imali Dragan Đilas i njegovi prijatelji, a štetu pretrpeli Beograđani.

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, s obzirom na to da vidim da poslanici reaguju, ipak bih da vas zamolim da koristite pristojnije formulacije, čak i kada govorite o svojim političkim protivnicima. Radi se ipak o javnoj ličnosti, o gradonačelniku Beograda, čoveku koga treba poštovati zbog funkcije. Osim toga, sve što kažete može jednog dana biti predmet nekih drugih institucija. Prosto bih htela da vas zamolim, vi ste pravnik, da malo o tome povedete računa.)

Ako mogu da dam jedno malo pojašnjenje, ovo su, gospođo Đukić-Dejanović, sve same suve činjenice i ako dopustite da nastavim dalje ja ću da vam pokažem da se ovde radi o zapisnicima nadležnih državnih organa, sa delovodnim brojevima, datumima, sa pozivanjem na odgovarajuće zakonske propise.

Dakle, nećete iz mojih usta čuti, ako vam se to ne sviđa, neću upotrebiti nijednu političku kvalifikaciju, ali ću morati o ovoj pojavi, neću da kažem ni da je kriminal, da govorim isključivo pravničkim jezikom.

(Predsednik: Da, zamolila bih vas da bar koristite eufemizme zbog dostojanstva Skupštine.)

Poštujem, gospođo Đukić-Dejanović, dostojanstvo Skupštine. Doduše, nisam tako vrstan pravnik kao vi iz Demokratske stranke, ali pokušaću, sa mojim skromnim pravničkim znanjem, da kažem ponešto o ovim veoma čudnim pojavama koje se dešavaju u gradu Beogradu.

Izvršni odbor Skupštine grada Beograda je svojim rešenjem od 26. juna 2002. godine na desetogodišnje korišćenje, bez obaveze plaćanja naknade, Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" ustupio gradsko zemljište sa određenim objektima. Zapravo, radi se o parceli br. 3543/1 koja je upisana u katastarsku opštinu Stara Rakovica. Predaja na korišćenje ove nepokretnosti u svojini grada, odnosno u državnoj svojini, bila je regulisana između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i grada Beograda ugovorom koji datira od 21. septembra 2005. godine.

Što se tiče samog ugovora, njime je bilo precizirano da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bez saglasnosti grada i nadležne direkcije ne može davati u zakup drugim fizičkim i pravnim licima poverenu nepokretnost u državnoj svojini, koju dobija na korišćenje, u ulici Kneza Višeslava broj 27. Takođe, ugovor je obavezivao "Pionirski grad" da adaptaciju i radove na datoj nepokretnosti može vršiti isključivo uz prethodno pribavljenu saglasnost grada kao nosioca prava korišćenja i uz odobrenje nadležnog organa za građevinske poslove pri gradskoj upravi.

Potpisivanju ovakvog ugovora je svakako prethodilo i davanje pismene saglasnosti od strane Republičke direkcije za imovinu od 12. avgusta 2005. godine.

Ovim aktom nadležna direkcija je praktično podržala odluku gradske vlasti da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" na korišćenje dobije navedenu nepokretnost, koja će nešto kasnije, nakon deset dana, postati predmet, ovde se upotrebljava jedna reč koja je politička, ja ću da kažem – pravna transakcija u svrhu razvoja i širenja biznisa Dragana Đilasa.

Da je u ovom slučaju moglo odmah da se nasluti, neću da kažem kriminal, nego nešto čudno, svedoči podatak da su nadležni u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad" još 6. juna 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam podneli zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za građenje, i to na delu katastarske parcele broj 23, u katastarskoj opštini Stara Rakovica.

Nakon mesec dana čekanja, već 9. avgusta 2005. godine, nadležni Sekretarijat za urbanizam je izdao izvod iz Generalnog urbanističkog plana Beograda do 2012. godine, iz koga se jasno videlo da se ne može započeti sa građenjem na navedenoj parceli. Zašto? Zbog toga što je navedena parcela prema urbanističkim uslovima namenjena, tako piše, za javne službe, za javne objekte i komplekse i površine za objekte i aktivnosti od opšteg interesa. Dakle, u konkretnom slučaju sa gradnjom se može početi ukoliko se pribavi odobrenje, do koga se dolazi uz dugu i tešku zakonsku proceduru, i striktnu zakonsku proceduru, što podrazumeva i izradu prateće tehničke dokumentacije.

Kako se ovde žurilo da Đilasova firma što pre uđe u biznis, tako je već 22. avgusta 2005. godine između Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad" i preduzeća "Emotion production" sklopljen ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji br. 411. Saradnja je podrazumevala obezbeđenje lokacije za postavljanje montažno-demontažnog privremenog objekta na delu parcele koju koristi Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", i to na period od pet godina, od 2005. do 2010. godine, a za potrebe produkcije i proizvodnje serijala "Veliki brat".

Vidite, možda vam izgleda čudno zašto se ovo dešava, ali iz jučerašnje rasprave o predlogu zakona o borbi protiv fašizma i neonacizma, nacionalizma i neonacionalizma, nacionalsocijalizma, i ko zna čega sve još ne, ja sam u stvari stekao utisak da je bilo neophodno da se sve ovo uradi. Jeste da je prekršen zakon, jeste da su pogaženi svi urbanistički propisi, ali se to uradilo iz jednog vrlo važnog razloga – da bi svi građani Srbije koji su pratili serijal "Veliki brat" mogli da vide uživo i neposredno preko televizijskih ekrana kako to izgleda kada veliki antifašista pere zube, kuva, pije kafu, priča sa ostalim ukućanima "Velikog brata". Zamislite šta bi bilo sa antifašizmom u Srbiji da građani Srbije ove važne činjenice nisu mogli da vide u serijalu "Veliki brat". Ja bih se ozbiljno zabrinuo za to kakva je politička klima u Srbiji i da možda negde ne dižu glavu razni fašisti, neonacisti, nacionalisti, nacionalsocijalisti itd.

Sada ćete da vidite kako Đilas investira iz senke. Ovim ugovorom firma Dragana Đilasa je sebi obezbedila najveće moguće beneficije isturajući Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" kao formalno-pravnog investitora, iako ova ustanova to uopšte nije bila.

Ugovorom je Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" bio obavezan da preduzeću "Emotion production" obezbedi lokaciju sa kompletnom infrastrukturom (struja, kanalizacija, vodovodna mreža) i sve potrebne građevinske i druge dozvole za postavljanje objekta, kao i da se čak formalno-pravno kao investitor prijavi za pribavljanje svih potrebnih dozvola od nadležnih organa na što efikasniji i ekonomičniji način, a da "Pionirski grad" neće polagati bilo kakvo pravo vlasništva nad objektom. Drugim rečima, Dragan Đilas je sve ovo dobio, što bi rekao narod, za džabe.

S druge strane, "Emotion production" se obavezao da će "Pionirski grad" dobiti naknadu za privremeno korišćenje lokacije u iznosu od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i to, zamislite, u pet rata, odnosno snositi sve troškove izdavanja dozvola, sve troškove korišćenja infrastrukture i izvršiti demontažu i ukloniti objekat po isteku ugovorenog roka.

Ovaj ugovor između "Pionirskog grada" i preduzeća "Emotion production" bio je u velikoj meri protivzakonit. Jasno je da jedan ovakav "dil" nadležne institucije ne mogu verifikovati kao zakonite, pa nije ni čudo što je ugovor potpisan bez prethodno pribavljene saglasnosti grada Beograda i Republičke direkcije za imovinu.

Takođe, nije postojalo ni odobrenje za izgradnju veću od 800 kvadratnih metara, koje je trebalo da bude pribavljeno od nadležnog sekreterijata.

Ovakve pojave, neću da kažem bezakonje, nisu smetale Đilasu i njegovom preduzeću "Emotion production" da kao izvođača radova angažuje firmu "Eopod" i da u periodu od 1. septembra do 6. oktobra 2005. godine sagradi privremeni objekat za snimanje serijala "Veliki brat". Međutim, na ovu činjenicu je reagovala građevinska inspekcija, koja je 6. oktobra 2005. godine naložila formalnom investitoru ("Pionirski grad") da obustavi radove i da demontira čeličnu konstrukciju u roku od pet dana. Čelična konstrukcija je demontirana, ali je temelj ostao neporušen.

Kako su nadležni u "Pionirskom gradu" i odgovorni u preduzeću "Emotion production" bili potpuno svesni da grade objekat bez potrebnih saglasnosti i građevinskih dozvola, a da za ugovoreni objekat, s obzirom na namenu, nikako i nikada ne mogu da dobiju odgovarajuće dozvole, neko je smislio kako ovaj problem fingiranjem papira može da se reši.

Tako je "Pionirski grad" još 5. septembra 2005. godine Sekretarijatu za urbanizam uputio zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta za smeštaj (zamislite!) dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, površine od skoro 2000 kvadrata, koji će navodno graditi iz sopstvenih sredstava.

Verovali ili ne, Sekretarijat za urbanizam je 17. marta 2006. godine doneo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za – pazite dobro – dnevni boravak dece, površine čak 2000 kvadrata, u okviru Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Navedeno rešenje je izdato na ime Sekreterijata za sport i omladinu. Rešenje o odobrenju za izgradnju je postalo pravosnažno 3. aprila 2006. godine, a kuća "Velikog brata" je sagrađena godinu dana ranije, 2005. godine.

Sad pogledajte kakvo je licemerstvo, kakva drskost i bezobrazluk da se kuća "Velikog brata" ovde definiše kao objekat za dnevni boravak dece! Eto, to radite vi kojima su puna usta zaštite ljudskih prava, dece, borbe protiv diskriminacije. Baš me zanima kako će da reaguje taj vaš poverenik za zaštitu od diskriminacije, kada ga ustoličite, kada pročita svu ovu dokumentaciju.

Dakle, preduzeće "Emotion production" je na prvobitnom temelju u oktobru 2005. godine nastavilo sa ponovnim građenjem objekta za snimanje serijala "Veliki brat". Pri tom, u periodu gradnje niti je postojala građevinska dozvola za gradnju kuće "Velikog brata", niti je postojalo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece, a u izgradnju objekta pre donošenja ovog rešenja Đilas je uložio čak 16.000.000 dinara.

Ovaj podatak nameće pitanje kako su u Đilasovom preduzeću znali da im je ulog siguran? Kako je to neko smeo unapred da uloži 16.000.000 dinara u gradnju objekta, a da ne strepi da će taj objekat po drugi put biti srušen? Očigledno je da je postojao nagoveštaj da će naknadno biti fabrikovan bilo kakav papir, makar to bilo rešenje o odobrenju izgradnje objekta za dnevni boravak dece.

Da u ovome ima zaista nešto sumnjivo jasno je bilo onog momenta kada su odgovorni u "Pionirskom gradu" zahtevali od Sekreterijata za urbanizam da izda odobrenje za gradnju objekta za sasvim drugu namenu, a istovremeno se gradila kuća "Velikog brata", u skladu sa nezakonitim ugovorom koji je to predviđao.

Drugi dokaz, neću da kažem kriminala, ali ove pojave, jeste činjenica da je Upravni odbor "Pionirskog grada" 2. februara 2006. godine doneo kontradiktornu odluku da se gradi objekat čija će namena biti, pazite dobro, smeštaj dece, kulturno-zabavna, multimedijalna i sportsko-rekreativna aktivnost.

Poverovao bih u ovo kada biste me ubedili da je Nenad Čanak dete, da se u kući "Velikog brata" bavio kulturno-zabavnim, multimedijalnim i sportsko-rekreativnim aktivnostima. Čovek je do te mere upućen u sportsko-rekreativne aktivnosti da bi verovatno dobio srčani udar da mu je neko od ukućana "Velikog brata" rekao da uradi jedan sklek ili pet čučnjeva.

U ovoj obmanjujućoj odluci se takođe navodi i to da će objekat biti građen iz sopstvenih sredstava ili sredstava pribavljenih poslovno-tehničkom saradnjom, a za sklapanje svih ugovora ovlašćuje se Mladen Vujošević, direktor Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".

Ovakvoj odluci prethodio je i zaključak Nenada Bogdanovića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, od 20. decembra 2005. godine, kojim je data saglasnost Sekretarijatu za sport i omladinu, a povodom inicijative o gradnji koju je uputio "Pionirski grad". Tada je gradonačelnik dao saglasnost da "Pionirski grad", iz sopstvenih sredstava, na katastarskoj parceli 3543/1 gradi objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu aktivnost, na koji bi grad Beograd imao pravo korišćenja i raspolaganja.

Čak je i Republička direkcija za imovinu 9. februara 2006. godine dala saglasnost na ovakav zaključak Nenada Bogdanovića, kao i na odluku Upravnog odbora Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad".

Ono što je posebno karakteristično jeste činjenica da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda obračunala i naplatila naknadu za građevinsko zemljište po umanjenoj ceni za 20%, shodno važećim propisima. Razlog je taj što se kod Direkcije formalno kao investitor pojavio "Pionirski grad", koji je navodno gradio objekat za obavljanje svoje delatnosti, a to znači objekat kulture, sporta i dečiju ustanovu. Tako je naknada za korišćenje građevinskog zemljišta iznosila 17.800.000 dinara, odnosno za 20% je bila manja od realne naknade koja bi bila obračunata da se kao investitor kod Direkcije pojavilo preduzeće Dragana Đilasa "Emotion production".

Shvativši da je kuća "Velikog brata" nezakonito izgrađena još krajem 2005. godine, a da je odobrenje za potpuno drugu vrstu objekta (da vas podsetim, u pitanju je objekat za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu) stiglo tek 17. marta 2006. godine, ovi eksperti u firmi Dragana Đilasa nisu sedeli skrštenih ruku u traganju za izlazom iz ovakvog, neću da kažem bezakonja, ali iz ovakve situacije. Njegovi eksperti su ušli u neke nove pojave koje se nalaze na granici zakona.

Naime, 28. marta 2006. godine raskinut je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je 25. avgusta 2005. godine bio potpisan između preduzeća "Emotion production" i Sportsko-rekreativnog centra "Pionirski grad". Razlog za raskid ovog ugovora je bila nemogućnost građenja privremenog objekta, pa je tako sporazumnim raskidom postignuta saglasnost da se potpiše novi ugovor. Tim novim ugovorom Pionirski grad bi trebalo da prizna sva dotadašnja i buduća ulaganja u izgradnju objekta od strane preduzeća "Emotion production". Postavlja se pitanje – kako?

Već 5. aprila 2006. godine između preduzeća "Emotion production" i "Pionirskog grada" potpisan je novi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i regulisanju međusobnih odnosa, koji je zaveden pod brojem 41/01/06. Ovim ugovorom firmi Dragana Đilasa su priznata sva dotadašnja ulaganja u izgrađeni objekat, i to u iznosu od 358.000 evra. Međutim, ugovorom se izgrađeni objekat više ne tretira kao kuća "Velikog brata", već kao objekat za dnevni boravak dece! Takođe, jednom odredbom ugovora definisano je da navedenim ulaganjima "Emotion production" stiče pravo korišćenja za sopstvene potrebe predmetnog objekta za dnevni boravak dece u periodu od 10. aprila 2006. do 28. juna 2012. godine, kao i nastavak prava korišćenja bez sačinjavanja novog ugovora i po isteku ugovornog roka, ali ne duže od 1. aprila 2013. godine.

Kada je reč o troškovima zakupnine objekta, firma Dragana Đilasa se obavezala da plaća godišnju kiriju od svega pet hiljada evra, počevši od 1. decembra 2007. godine pa do septembra 2014. godine.

Ukoliko se formalno-pravno posmatra ovaj slučaj, investitor izgradnje kuće "Velikog brata", ili, navodno, objekta za smeštaj dece, kulturno-zabavnu i sportsko-rekreativnu namenu, kroz papire je bio Sekretarijat za sport i omladinu, odnosno Sportsko-rekreativni centar Pionirski grad. Međutim, suštinski, stvarni investitor je bilo preduzeće "Emotion production", koje je 2005. godine ušlo u poslovni odnos izgradnje objekta koristeći građevinske usluge firme "Eopod DOO". Ovo preduzeće je sa poslovima izgradnje objekta, tj. kuće "Velikog brata", prema dnevniku rada, stalo 6. aprila 2006. godine.

Kako su ovde ove sumnjive rabote bile u kontinuitetu prisutne i kako je dozvola za izgradnju objekta stigla, a taj objekat je, kao što ste videli ranije izgrađen, tek 17. marta 2006. godine, već 5. aprila 2006. godine je fiktivno između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" zaveden ugovor pod brojem 215/1 o izvođenju radova na izgradnji objekta za dnevni boravak dece. Dakle, ugovor o izvođenju radova po sistemu "ključ u ruke" protokolarno je zaveden samo dan pre nego što su radovi, prema građevinskom dnevniku, bili okončani. Postavlja se pitanje kako je moguće da radovi na izgradnji objekta veličine skoro dve hiljade kvadrata traju samo jedan dan, odnosno 24 časa?

Ipak, kako bi se sve ovo ispeglalo kroz papire i odgovarajuće dozvole, ugovorom je bila predviđena obaveza preduzeća "Eopod" da radove na izgradnji, u stvari, već izgrađenog objekta, okonča do 1. maja 2006. godine, iako su svi odgovorni znali da su radovi okončani još 6. aprila 2006. godine.

Shodno ovom fiktivnom ugovoru, 1. maja 2006. godine je između "Pionirskog grada" i preduzeća "Eopod" sklopljen i fiktivan protokol o primopredaji objekta.

Protokolom su se ugovorne strane saglasile da je izvođač izvršio sve obaveze iz ugovora i da Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad" nema primedaba na kvalitet izvedenih radova, ugrađenog materijala i opreme. Međutim, o poštovanju ugovornih obaveza gradnje i kvalitetu izvršenih radova se, nažalost, uopšte ne može govoriti.

Preduzeće "Eopod", koje se formalno kroz papire i odobrenje za izgradnju provuklo kao izvođač radova, nije posedovalo lice sa licencom za izvođenje radova, niti je posedovalo opremu za izvođenje građevinskih radova. Sada se postavlja pitanje - kako? Jednostavno tako što je ova firma u registru privrednih subjekata bila upisana kao preduzeće za produkciju i konsalting, sa pretežnom šifrom delatnosti 92200 i, sad pazite, radio i televizijske aktivnosti. Dakle, preduzeće koje se bavi produkcijom i konsaltingom u oblasti radija i televizije gradi, navodno, objekat za dnevni smeštaj dece, a u stvari kuću "Velikog brata", u kojoj će svi građani Srbije imati prilike da gledaju velikog antifašistu Nenada Čanka.

Dakle, kako nije reč o građevinskoj firmi, preduzeće "Eopod" je za ove poslove moralo da angažuje podizvođača. Zatim je ova firma otišla i korak dalje, pa je stručni nadzor nad izgradnjom poverila preduzeću "Orbis inženjering", umesto zakonske obaveze da investitor angažuje nadzorni organ. Ovim je na najgrublji mogući način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji.

Bez obzira na sve propuste i nezakonitosti, Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda je 28. avgusta 2006. godine izdao rešenje o upotrebnoj dozvoli izgrađenog objekta. Ova upotrebna dozvola o upotrebi objekta za dnevni boravak dece, zamislite, izdata je Sekretarijatu za sport i omladinu grada Beograda, i to kao navodnom i fiktivnom investitoru, koji se, kao i Sportsko-rekreativni centar "Pionirski grad", do tada provlačio kroz sve papire!

Pošto je ovaj objekat, lažni objekat za dnevni smeštaj dece, konačno stavljen u upotrebu, njegovu namenu je trebalo i zvanično prilagoditi potrebama firme Dragana Đilasa. To je i učinjeno tako što je dana 4. oktobra 2006. godine Sekretarijat za sport i omladinu grada Beograda prijavio Sekretarijatu za urbanizam izvođenje radova na adaptaciji objekta za boravak dece u Sportsko-rekreativnom centru "Pionirski grad". U papirima je navedeno da se adaptacija izvodi sa potrebe snimanja serijala "Veliki brat", što podrazumeva promenu namena prostorija i instaliranje opreme za snimanje, a u okvirima gabarita objekta čija je površina skoro dve hiljade kvadrata.

Tako je preduzeće "Emotion production", prema raspoloživim dokumentima, navodno izvršilo ulaganje od 385.361.000 dinara u izgrađeni objekat tokom 2005. i 2006. godine.

Ovde je reč o nezakonitim ulaganjima preduzeća "Emotion production", i to ulaganjima pre nego što je izvršena promena namene objekta za potrebe snimanja serijala "Veliki brat". Sva ova ulaganja "Pionirski grad" je priznao na osnovu izjave o prebijanju koja je potpisana 16. marta 2007. godine.

Pri tome valja podsetiti da su ugovoreni troškovi zakupnine objekta za osam godina 40.000 evra, odnosno samo pet hiljada evra godišnje. Dakle, ukoliko izuzmemo sredstva koja su uložena u objekat, preduzeće Dragana Đilasa je formalno sebi obezbedilo korišćenje objekta od skoro 2000 kvadrata i to za mesečnu kiriju od svega 416 evra. To predstavlja zakupninu od neverovatnih 0,21 evra po kvadratnom metru na mesečnom nivou, odnosno mizernih 2,5 evra po metru kvadratnom na godišnjem nivou! Građani Beograda koji nemate sopstveni stan, krov nad glavom, zapitajte se koliko plaćate kiriju za stan u kome živite vi, vaša deca, vaši roditelji itd., a finansijski i medijski magnat Dragan Đilas, najbogatiji čovek u Srbiji, plaća mesečno kiriju od svega 416 evra za objekat koji je po svojim gabaritima skoro dve hiljade kvadrata.

Ima još mnogo toga da se kaže o ovim sumnjivim poslovima Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda, ali, nažalost, zbog nedostatka vremena neću moći da... Vaše vreme je, gospodine Milivojeviću, prošlo.

Budući da zbog nedostatka vremena neću moći da iznesem sve podatke, hteo bih da obavestim građane Beograda i Srbije i sredstva javnog informisanja da će zbog svih ovih mahinacija i malverzacija odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda sutra podneti zahtev za smenu aktuelnog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god se raspravlja o nekom predlogu zakona, moraju se postaviti dva pitanja – ko predlaže zakon i iz kojih razloga, odnosno s kakvim motivima?
Što se tiče motiva predlagača zakona, oni su vrlo jasni. Po nalogu Borisa Tadića, po nalogu američkog i britanskog ambasadora, u Srbiji ne sme da se govori o temama koje zaista interesuju građane Srbije, koje su od životnog interesa, od kojih zavisi egzistencija pojedinaca i njihovih porodica. U Srbiji treba da se bavimo veštačkim temama, temama koje ne postoje i temama koje su zanimljive za ljude kakav je Nenad Čanak.
Kad god se u Srbiji zaoštri politička situacija, kada narodno nezadovoljstvo režimom Borisa Tadića dođe do kulminacije, onda se javi neki NATO pajac da uveseljava građane Srbije potpuno nepostojećim temama.
Prvi potpisnik ovog predloga zakona je čovek koji se konstantno u Narodnoj skupštini, u javnosti, u medijima, pojavljuje u crnoj košulji, klasičnom ''antifašističkom'' odelu.
Danas, u Srbiji, gospodin Nenad Čanak hoće da spreči da građani Srbije čuju šta se sve dešava u vrhu vlasti u Srbiji i ko stoji iza najvećih finansijskih malverzacija na početku 21. veka. Ne treba da se govori o tome kako je prodata Luka ''Beograd''. Vrednost 220 ha zemljišta, 2,5 milijarde evra, prodata je fantomskoj firmi, zamislite, Milana Beka, za 40 miliona evra. To su oni koji se bore protiv kriminala i korupcije, kojima su puna usta demokratije, EU, ljudskih prava, evropskih i svetskih standarda itd.
Druga velika afera o kojoj ne treba da se govori u Srbiji, zato što to potkopava autoritet Borisa Tadića i njegovih stranih mentora, jeste afera ''Ušće'', šteta naneta državi Srbiji je 40 miliona evra. Poslovni centar ''Ušće'' prodat firmi MPC, izvesnog Pere Matića, a jedan od suvlasnika je prijatelj gospodina Nenada Čanka, Miodrag Kostić. To je onaj čuveni biznismen koji je svojevremeno kupovao šećerane u Vojvodini po tri evra, veliki prijatelj ne samo Nenada Čanka, nego i Zorana Đinđića.
Ne treba da se govori o tome kakve se mahinacije dešavaju u jednoj vrlo mračnoj instituciji na teritoriji Vojvodine, kakva je Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Obrazovan 2006. godine od strane Skupštine AP Vojvodine, uz ogromnu podršku Bojana Pajtića i Nenada Čanka, Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, dragi građani Srbije, posebno vi koji živite u Vojvodini, služi samo jednoj stvari – da duva u jedra DS-u uoči izbora. To je institucija koja ne poštuje Zakon o javnim nabavkama, to je Fond koji direktno prebacuje sredstva izvođačima radova, bez tendera, bez bilo kakve konkurencije, daleko od očiju javnosti.
Taj fond je, opet uz blagoslov Nenada Čanka, investitor takvih radova na putnoj infrastrukturnoj mreži u Vojvodini da se radovi izvode noću, na temperaturama ispod nule, po blatu, i onda putevi traju sedam dana, deset dana, dva meseca, šest meseci, ali dovoljno dugo dok se ne zatvore biračka mesta i dok građani u Vojvodini ne svate da su ponovo prevareni.
Ne treba da se govori o tome ko su stvarni finansijeri i Nenada Čanka i DS-a. Doduše, o tome je pre nekoliko dana javno progovorio uhapšeni gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević. To je jedini čovek u Vojvodini koji se bavi mutnim poslovima, svi ostali su čisti, nevini, pošteni, poštuju zakon. Taj Goran Knežević je smogao hrabrosti, doduše, tek kad je uhapšen, i to pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, da kaže ko su stvarni finansijeri DS-a i da je ona lista navodnih finansijera i sponzora DS-a, koja je objavljena na njihovom zvaničnom sajtu, a koju čine, navodno, 44 firme, čista besmislica i budalaština. Firme iz Crne Trave, iz Žitorađe, iz Bele Palanke, dale 15.000 dinara, pa se finansirala kampanja Borisa Tadića?
Dakle, taj Goran Knežević, jedini, kažem, kriminalac u Vojvodini, čudno da pripada DS-u, smogao je snage da kaže da su finansijeri DS-a upravo Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i Naftna industrija Srbije, pošto ima svoje sedište u Novom Sadu. DS-u i LSV-u, koji predsedava i kojeg sve ove godine vodi jedini čovek koji ima pravo na monopol antifašizma u Srbiji, Nenad Čanak, otvoreni su svi finansijski ventili u Bojvodini, pre svega, od strane Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS-a.
Eto, tako se, dragi građani Vojvodine, kojima Bojan Pajtić i Nenad Čanak obećavaju bolji život i brzi ulazak u EU, finansira kampanja DS-a i LSV-a, tako što vam najpre otmu stotine miliona evra, ostave vas i članove vaše porodice bez posla, onemoguće vašu decu da se školuju, jer nemaju dovoljno para da plate astronomske školarine, a onda vam dođu na dan izbora s plavo-žutim paketićima, koje su napunili parama tog istog opljačkanog naroda, i traže glas za vas, odnosno za sebe. Oni kažu da je to glas za vas, u stvari, to je glas za DS i Nenada Čanka; navodno, tako ćete lakše da uđete u EU.
Ne treba da se govori, dragi građani Srbije, o radnicima koji su prisiljeni da sami sebi seku vitalne organe na telu ne bi li se neko smilovao od ministara da pogleda njihovu muku i da pita kako može da im pomogne. Evo, uklonili su ispred zgrade predsedništva Srbije one improvizovane šatore i logore u kojima su radnici, opljačkani radnici Robnih kuća "Beograd", nedeljama pokušavali da skrenu pažnju Borisu Tadiću na svoju muku i nevolju. Ne treba da se priča o svemu tome. U Srbiji treba da se progone veštice.
Treba da se bavimo neonacizmom, fašizmom, nacionalizmom, već kako te pojmove krste ovi eksperti iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i da u srpskom narodu tražimo jednu pojavu, jednu ideologiju, jedan pogled na svet koji nikada nije imao utemeljenja u njemu.
Jedan književnik je rekao da su Srbi posle Drugog svetskog rata, pre svega, oni koji su ostali da žive u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ostatak zaklanog naroda. Ako je jedan narod u Evropi, pored Jevreja, Rusa i Poljaka, osetio svu monstruoznost nacističke i fašističke ideologije i njihovu totalitarnu praksu, onda su to Srbi. Onda se našao NATO pajac Nenad Čanak da kaže da smo mi Srbi, u stvari, ne najveće žrtve, nego da smo mi najveći protagonisti fašizma, ako ne u celoj Evropi, a onda sigurno u ovom delu Evrope. Čovek koji je pre nekoliko godina javno na mitingu tražio da se Slobodan Milošević, čija je partija danas, gle istorijske ironije, u koaliciji s Ligom socijaldemokrata Vojvodine, javno obesi na Terazijama.
Vidite kako izgleda Čankov antifašizam u praksi. On se ispoljava tako što bi on da veša i da lišava života svoje političke neistomišljenike. To je čovek koji je divljački gazio tablu s natpisom RTS. To je čovek koji je danas najveći protagonista usvajanja novog statuta AP Vojvodine, a to je, u stvari, ustav jedne buduće nezavisne države.
Inače, gospodin Nenad Čanak je svoj antifašizam dokazao i pre dve godine, kada je u Zagrebu, u pozorištu "Vatroslav Lisinski", prisustvovao nekakvoj ''obljetnici'', citiram novinara hrvatske televizije, "obljetnici protjerivanja Hrvata iz Srema". Onda je, zamislite, stajao ispod jedne parole na kojoj je pisalo: "Srem Hrvatskoj". Eto, to je čovek koji nama danas u Srbiji kaže kako mi treba da se borimo protiv fašizma, koji će da pronalazi veštice i da ih spaljuje na nekim svojim ideološkim, natovskim i evroatlantističkim lomačama. To je čovek koji je zajedno sa Bojanom Pajtićem, bukvalno, izmislio sadašnji nakaradni grb AP Vojvodine.
Samo da vas podsetim, SRS to neprestano govori, ovi autonomaši koje sad vodi Nenad Čanak blage veze nemaju s autentičnim srpskim autonomašima iz 19. veka. U 19. veku, najbolji Srbi i najveći Srbi bili su zagovornici srpske autonomije, ali u jednoj tuđinskoj, katoličkoj, crno-žutoj habzburškoj monarhiji. Kada je došlo vreme da se stvori, doduše, ne potpuno srpska, ali delimično i srpska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Jaša Tomić, nekada najveći autonomaš, rekao je da ideju autonomije Vojvodine u novoj srpskoj državi treba odbaciti kao austrijsku starudiju.
Onda su se, posle Drugog svetskog rata, pod plaštom Josipa Broza i Komunističke partije, javili neki novi autonomaši, koji bi hteli da odvajaju Vojvodinu od Srbije. I danas oni koji se predstavljaju kao autonomaši nisu ništa drugo nego čista deca komunizma.
To su ideološki naslednici Boška Krunića, Živana Berisavljevića, ljudi koji su temeljno opljačkali sve što se u Vojvodini moglo opljačkati i koji sada za sebe kažu da su neki novi političari, da se zalažu za neki novi sistem vrednosti, za nekakvu novu Vojvodinu.
Kakva je to Vojvodina koju bi da uređuje Nenad Čanak? U suštini, to je Vojvodina potpuno odvojena od Srbije. Njega je samo sticaj političkih prilika naterao da odustane od toga da javno govori o tome da je za odvajanje Vojvodine od Srbije.
U suštinskom smislu, on i dalje tako misli. Da ne misli, ne bi aktivisti Lige socijaldemokrata Vojvodine delili po Novom Sadu i po drugim gradovima u Vojvodini nalepnice za automobile s velikim slovom "V".
Nalepnice za automobile, svuda u svetu, imaju samo potpuno suverene države. Idite danas u Novi Sad, idite u Suboticu, Pančevo, Sremsku Mitrovicu, Sombor, i naići ćete na brojne automobile koji nose oznaku "V", a na tu genijalnu ideju došao je, zamislite, niko drugi do veliki antifašista Nenad Čanak.
Taj Nenad Čanak je, zajedno s Bojanom Pajtićem, smislio i taj potpuno nakaradni grb Vojvodine. On je do te mere nakaradan da u Vojvodini za taj grb kažu da predstavlja dva piva, "Lav" i "Jelen". Nikada srpski narod u Vojvodini, odnosno u nekadašnjoj Južnoj Ugarskoj, nije koristio tu simboliku. Onda se dosetio Nenad Čanak da potre autentične srpske nacionalne simbole u Vojvodini, pa je izmislio neki grb, verovatno ga je sanjao posle popijena dva ili više piva, i, zamislite, došao čovek na genijalnu ideju da u grbu Vojvodine treba da stoje "Lav" i "Jelen".
Evo, danas nam taj čovek predlaže ovaj zakon, za koji smo čuli i od ovlašćenog predstavnika da ni oni sami ne znaju na koje se to fenomene i pojmove ovaj zakon odnosi. Malo se ovaj predlog zakona bavi neofašizmom, malo neonacizmom, malo nacionalnim socijalizmom, malo nacionalizmom, pa se čovek pita koja je to pojava koju ovi antifašisti, navodni, u crnim košuljama, hoće da zaustave u Srbiji?
Ako iko ima moralno pravo da govori o tome šta fašizam u političkom smislu znači, onda su to upravo poslanici SRS-a. Samo da vas podsetim, 1979. godine, tada magistar Vojislav Šešelj doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu na temu "Politička suština militarizma i fašizma". Ako je neko zaista dubinski ušao u ovu materiju, s istorijske, pravne, politikološke, filozofske, sociološke tačke gledišta, onda je to upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj.
To je čovek koji je imao takvu sudbinu da doživi da se ne sudi samo njemu, njegovim izjavama, njegovim političkim postupcima, njegovoj ideologiji, nego da se sudi, zamislite, čak i njegovim knjigama.
To rade oni koji za sebe kažu da su nastavljači antifašističkih tradicija, nastavljači i sledbenici onih koji su se u Evropi borili protiv Hitlerovih SS i SA odreda, koji su spaljivali knjige koje se nisu uklapale u njihovu ideologiju.
Ovih dana u Hagu je naložena neka nova lomača, ideološka lomača, koja treba da spali jednu od najnovijih knjiga dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Ta knjiga predstavlja trn u oku haškim istražiteljima, haškim sudijama i tužiocima i oni se trude da na svaki mogući način spreče da do građana Srbije, do građana Evrope dopre pravi naslov te knjige.
Vi, čak, imate genijalne haške tužioce i istražitelje koji kažu da je, ako upotrebite termin: "ustaša", to pogrdno ime za Hrvate. Onda su oni, verovatno, iz tog razloga sprečili da se u postupku pred Haškim tribunalom, koji se vodi protiv Vojislava Šešelja od 2003. godine, pominje pun naslov te knjige, a nesrećnici ne znaju da su se tim terminom "ustaša" nazivali Pavelić i njegova bratija i čak su bili ponosni na to što nose to, oni su smatrali, junačko ime.
Dakle, SRS će u današnjoj raspravi pokušati da dokaže nekoliko stvari. Prvo, da fašizma u Srbiji nema, ne samo da ga nema danas, nego da ga nikada nije bilo. Drugo, pokušaćemo da dokažemo da je Predlog zakona, s formalno-pravne tačke gledišta, besmislen, neizgrađen, nedorečen, pun rupa i praznina, i da, u stvari, ni samim predlagačima zakona nije bilo sasvim jasno šta je to što ovim zakonom, ako se usvoji, hoće da postignu. Ono što je zanimljivo, to je da se čini da je Liga socijaldemokrata Vojvodine ispala neki slobodni strelac u ovoj koaliciji. Njihovi koalicioni partneri, kada je gusto, traže Nenada Čanka. Onda je Nenad Čanak podoban. Onda su dobri njegovi glasovi. Sada, kada se raspravlja o jednom besmislenom predlogu zakona, onda se, dragi građani Srbije, njegovi koalicioni partneri iz Demokratske stranke, iz Socijalističke partije Srbije, ograđuju od tog istog Nenada Čanka.
Sad se postavlja pitanje – kakva je to koalicija koja vodi Srbiju, navodno, u Evropsku uniju, navodno, brzim koracima, kada se oni ne slažu u tome da li treba podržati i da li je dobar jedan predlog zakona koji predloži njihov koalicioni partner?
Kako građani Srbije mogu da imaju poverenja u jednu vlast koja za sebe kaže da skladno funkcioniše, da su se oni dogovorili o svemu, da postoji konsenzus koalicionih partnera, da oni tačno znaju šta hoće, da je ustanovljen kalendar evropskih integracija, a evo, mi danas došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije da pričamo o Čankovom predlogu zakona, a Demokratska stranka ćuti, izbegavaju da se javno izjasne kakav je njihov stav; Socijalistička partija Srbije, koliko smo videli i ako sam dobro razumeo, neće glasati za ovaj predlog zakona? Dakle, prilično čudna koalicija.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta je vreme koje vam je na raspolaganju.)
Da stvar bude čudnija, Predloga zakona nije imao hrabrosti da ovde obrazloži njegov idejni tvorac, antifašista u crnoj košulji – Nenad Čanak.

Zar ne mogu da nastavim?
(Narodni poslanik Vjerica Radeta, s mesta: Kako ne može da nastavi? Kako je to do danas moglo?)