Dame i gospodo narodni poslanici, nastavak svog izlaganja ću, nažalost, morati da počnem jednim nemilim događajem koji se desio danas u Zemun polju.
Naime, po informacija koje su stigle u Poslanički klub SRS, aktivisti SNS-a su napali grupu aktivista SRS-a koji su danas u Zemun polju delili politički materijal protiv Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD-a. Verovatno se pripadnicima te partije nije dopao sadržaj tih naših flajera. Imajući u vidu da je danas gospodin Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a, dao sledeću izjavu – nadam se da će naša vlast posetu američkog potpredsednika iskoristiti za dobrobit Srbije i njenih građana, a ne za svoju ličnu korist, očekujem da će razgovarati o ekonomskom i privrednom oporavku zemlje i o KiM-u. Tek posle Bajdenove posete znaće se da li će doći do približavanja Srbije i Amerike.
Bez želje da usijavam političke strasti u Narodnoj skupštini i političke strasti među aktivistima bilo koje političke partije, želim da apelujem na sve aktere političkog proces u Srbiji, pred predstojeće izbore u Zemunu i u Voždovcu, da se služe demokratskim i zakonitim sredstvima.
Nama Srbima se tokom 90-ih godina prošlog veka, nažalost, i ovih dana desilo mnogo toga ružnog. Desile su nam se sankcije, bombardovanje i pokušaj otimanja državne teritorije. Još nam se nije desio građanski rat i ljudi poput Džozefa Bajdena bi se tom građanskom ratu među Srbima, nekako, najviše radovali. Zato apelujem na sve političke partije u Srbiji da svoju političku borbu vode u granicama Ustava i zakona i da koriste političke argumente, a ne argumente sile i argumente pesnica.
Moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Radovana Radovanovića. Imam utisak da je gospodin Nenad Čanak, na neki način, politički žrtvovao i gospodina Radovanovića i gospođu Papugu. On je njih poslao danas u Narodnu skupštinu da obrazlažu nešto što je potpuno besmisleno. I njemu je potpuno jasno da je Predlog zakona loš i sa političkog i sa pravnog gledišta. On se zato nije ni pojavio na sednici Narodne skupštine, ali je zato žrtvovao ovo dvoje svojih narodnih poslanika, da bi umesto njega pokušali da obrazlože nešto što, u stvari, ne može da se obrazloži i što nema svoji ne političko, nego pravno i logičko opravdanje.
Da je to tako, vidi se iz činjenice da je gospođa Olena Papuga pročitala, ne dižući glavu, obrazloženje Predloga zakona, a da je shvatila, navodno, da u Predlogu zakona ima štamparskih grešaka tek kada su je na te greške upozorili narodni poslanici iz drugih poslaničkih klubova.
Ono što mi je zaista neverovatno, to je, da je gospodin Radovanović rekao da u Srbiji nema nikakvog organizovanog fašističkog pokreta i nema nikakvih masovnih fašističkih organizacija, a Predlog zakona se zove – zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija itd. Dakle, zabranjujemo nešto čega nema u Srbiji. Onda je, opet u želji da obrazloži nešto što ne može da se obrazloži, upotrebio jednu konstrukciju koja je zaista smešna, rekao je – pravosudna presuda itd.
Ovde se, očigledno, radi o pokušaju da se objasni i građanima Srbije i narodnim poslanicima nešto što je potpuno besmisleno. Naravno, Predlog zakona ima svoju političku pozadinu i ne slažem se s gospodinom Batićem da ovde bilo ko zagovara teoriju zavere. Ovde je reč o pokušaju da se opravda ne samo NATO agresija na SRJ, ne samo NATO agresija na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, nego da se opravda jedna potpuno neprincipijelna politika, koja je suprotna osnovnim principima međunarodnog i javnog prava, a tiče se politike SAD-a, Nemačke, Evropske unije, odnosno, Evropske zajednice i NATO pakta prema Srbiji, srpskom narodu i prema razbijenoj državi SFRJ.
Sve ono što nam se dešavalo u proteklih 15 ili 20 godina, sve ono loše što nam se dešavalo od strane zapadnih sila, imaće svoje opravdanje ukoliko se dokaže da su Srbi narod fašista, da smo mi genocidan narod i da je zato bilo potrebe da se bombarduju, najpre, Srbi u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, da se bombarduje Srbija i Crna Gora i da se otima Kosovo i Metohija. I, u stvari, to je pravi smisao ovog predloga zakona, da se pruži političko opravdanje NATO intervenciji u svim srpskim zemljama i da se opere savest, ako se već ne mogu oprati ruke onih koji su krivi, direktno ili indirektno, za smrt desetina hiljada, ne samo Srba, nego i pripadnika drugih naroda na prostorima bivše Jugoslavije.
Kada su 1994. godine započeli vazdušni udari NATO-a na položaje vojske Republike Srpske kod Goražda, general Ratko Mladić je izrekao jednu vrlo tačnu rečenicu, a to je da ključevi rata i mira nisu na Balkanu, i ta istina važi i danas.
Pravi gospodari rata i mira na Balkanu sede negde daleko odavde i tim pravim gospodarima rata i mira treba oprati savest za sve ono što su loše učinili na prostorima bivše Jugoslavije. Ovaj predlog zakona, između ostalog, tome služi.
Zaista bih voleo, u ime SRS-a, u ime svih građana Srbije, da konačno znamo ko su svi ti ljudi koji na politički, vojni, naučni, kulturni i svaki drugi mogući način služe NATO paktu. Da nam se kažu činovi koje ti ljudi imaju u toj NATO-vskoj političkoj vojsci, pa da jedanput saznamo da je, recimo, Boris Tadić, general-lajtnant NATO-a, da je Dragan Šutanovac pukovnik NATO-a, da je Nenad Čanak major NATO-a, da je Bojan Pajtić narednik NATO-a, da bude potpuno jasno da sve što se radi u Srbiji ima samo jednu svrhu, a to je da se opravda NATO politika prema Srbiji, prema srpskom narodu, od 1991. godine do danas.
Koliko sam shvatio, za ovakav predlog zakona, ovako kako je napisan, izgleda, neće glasati niko izuzev poslanika koji su ovaj predlog zakona potpisali, a pitanje je da li će i oni glasati, jer njihov vođa danas nije ovde. On je isturio dva svoja poslanika da na jedan prilično nevešt način pokušaju da obrazlože smisao i potrebu donošenja ovog predloga zakona.
Rekao sam, kada sam govorio u onih 20 minuta kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, da u Srbiji niti sada ima fašizma, niti je u Srbiji ikada postojao bilo koji čovek koji je ispoljavao fašističke ideje. Smatram da je to jedna velika istina.
Naravno, uvek imate razne usijane glave, ali ne može ceo jedan narod da bude odgovoran i njegova država za nekoliko usijanih glava u njegovim redovima. U Srbiji nikada niste imali organizovan fašistički pokret, on nikad nije bio masovan i nikada nije poprimio onakve razmere kakve je, recimo, poprimio u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, zamislite, čak i u Velikoj Britaniji.
Jedan nemački politikolog, koji se bavio političkom filozofijom fašizma i nacionalsocijalizma, Ernst Nolte, u svojoj čuvenoj knjizi "Evropa u epohi fašizma", izneo je čitav niz podataka o tome da su postojali fašistički pokreti ne samo u Nemačkoj i Italiji, koje su bile otadžbine ovog pogleda na svet, nego i u Francuskoj, u Španiji, Mađarskoj, Norveškoj, Finskoj, rekao sam, čak i u Velikoj Britaniji, gde je 1933. godine ser Osvald Mozli organizovao Savez britanskih fašista, a inače je bio ministar u jednoj laburističkoj vladi između dva svetska rata.
Greše predlagači zakona ako misle da su fašizam i nacionalsocijalizam isključivo vezani za prostor jugoistočne Evrope. Bio je potpuno u pravu Tomas Man kada je rekao da je fašizam bolest koja se svuda oseća kao kod svoje kuće. Neke druge zemlje treba daleko više da se stide nego Srbija i srpski narod za nastanak fašističke ideologije i za sve ono zlo koje je iz te ideologije proisteklo.
Posle Drugog svetskog rata, režim Josipa Broza je, naravno, pokušao da u svemu povuče znak jednakosti između Srba i Hrvata, i u dobru i u zlu.
Svi građani Srbije, nažalost, dobro znaju, a posebno naš narod koji je ostao da živi u Krajini i Republici Srpskoj, kakve strahote su mu se dogodile tokom Drugog svetskog rata od Pavelićevog ustaškog režima. Josip Broz je imao zadatak, a taj zadatak danas ima Nenad Čanak, da u potpunosti izjednači sve ono što se dešavalo u tzv. NDH s onim što se dešavalo u okupiranoj i podeljenoj Srbiji. Dakle, tamo su postojale ustaše, osvedočeni fašisti, koji su pobili na stotine hiljada Srba, a ovde u Srbiji je trebalo pronaći ljude koji bi trebalo da budu njihovi ideološki i politički pandan.
Ima jedan hrvatski naučnik teoretičar, doktor pravnih nauka i filozofije, koji je u velikoj meri udario temelje hrvatskom nacionalizmu, Ante Starčević. Danas se mnoge ulice u Hrvatskoj zovu po njegovom imenu, njega prisvajaju i hrvatski desničari i hrvatski levičari i on je jedna veličina koju u Hrvatskoj niko ne dovodi u pitanje. Sada ću vam pročitati iz jedne knjige šta je sve, između ostalog, taj Ante Starčević, koji je danas stekao potpuno političko pravo građanstva u Hrvatskoj, rekao za Srbe: "Oni su blatni skoti, gnusna ropska stvorenja, nakot zreo za sekiru, broda nemešine, pseta austrijska, pseta pustija na sverige" itd.
U NDH je donet čitav niz zakona koji su bili potpuno identični kao oni u Trećem rajhu. Na primer, doneta je zakonska odredba o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda. Taj zakon ima više članova i neću čitati sve.
Evo šta se kaže u članu 1 – brak Židova i inih osoba koje nisu arijskog podrijetla s osobama arijskog podrijetla je zabranjen, isto tako je zabranjen brak osobe koja, pored arijskih predaka, ima jednog pretka drugog koljena po rasi Židova ili drugog evropskog nearijca s osobom koja je po rasi jednakog podrijetla. Takvih zakona je bile više. Bilo je zakona koji su zabranjivali upotrebu ćirilice, donet je zakon o rasnoj pripadnosti, Jevreji su morali da nose žute trake, a Srbi plave trake, sa natpisom P, što znači pravoslavci.
Sada je Josip Broz morao da nađe neki pandan u Srbiji, koji bi na neki način oprao savest Hrvatima, kao što danas Nenad Čanak pokušava da opere savest NATO paktu.
Josip Broz i njegovi istoričari tvrde da je pandan Anti Paveliću i NDH bio Milan Nedić, predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa. U oktobru prošle godine, ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik Republičke vlade, zamenik predsednika Vlade itd., tražio je da se iz zgrade Vlade Srbije ukloni fotografija Milana Nedića, kaže se – kvinslinškog predsednika Vlade od 1941. do, zamislite, 1945. godine. Na stranu to što te vlade nije bilo 1945. godine, ona je prestala da postoji u jesen 1944. godine, kada su taj deo Srbije zauzeli Titovi partizani.
Zanimljivo je da se i danas nastavlja kampanja protiv čoveka čija je fotografija uklonjena iz zgrade Vlade Srbije.
Pročitaću vam šta o Vladi Milana Nedića kaže čovek koji je bio, mogli bismo slobodno da kažemo, režimski istoričar i koji prema Milanu Nediću, prema njegovoj vladi, nije imao nikakve posebne simpatije.
Evo, otprilike, šta je rekao gospodin Branko Petranović: "U vreme prihvatanja ove nezahvalne dužnosti, Nedić je bio upoznat s mogućnošću da se Srbija podeli između balkanskih saveznika Trećeg rajha. Bio je upozoren da bi se za likvidaciju nemira mogle iskoristiti mađarske, bugarske i ustaške snage. Nedić se suočava i s nemačkom odlukom da oni sami nemilosrdno pristupe odmazdi nad celim srpskim narodom. Nedić se prihvatio ove dužnosti, iako je isticao da je svestan nerazgrađenosti zemlje i činjenice da je vojska u ropstvu i da ''crveni'' prete da nadvladaju".
U tim teškim uslovima, Milan Nedić je imao hrabrosti da odbrani onu političku supstancu Srbije i srpskog naroda koja je bila ugrožena.
Evo šta dalje kaže Branko Petranović: "Pre prihvatanja dužnosti predsednika Vlade, Nedić je Turneru i Dankelmanu postavio uslove da Srbija dobije potpunu autonomiju, da Vlada raspolaže oružanom snagom, da se utvrde srpska davanja Nemcima i obustavi ubijanje Srba van granice Srbije. Zalagao se da se iz Nezavisne države Hrvatske izdvoji 17 srezova i pripoji Srbiji, i to 16 srezova istočne Bosne, u sastavu Drinske banovine, i jedan srez fočanski, iz Zetske banovine. Tražio je i da se poboljšaju dotadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije, posedanjem tih teritorija od strane nemačkih trupa. Zalagao se za pomoć ratnim zarobljenicima u Nemačkoj.''
Milan Nedić je, kao predsednik srpske Vlade nacionalnog spasa, koja je obrazovana 29. avgusta 1941. godine, spasao više desetina hiljada Srba koji su bežali od ustaškog noža iz Nezavisne Države Hrvatske. Između ostalog, spasao i 86.000 srpske dece i u blizini Kruševca je podignut čitav jedan kompleks koji je bio namenjen smeštaju te dece.
Ono što je vrlo zanimljivo, Nedićeva vlada i Nedićev komesarijat za izbeglice, na čijem se čelu nalazio inženjer Toma Maksimović, primili su u okupiranu Srbiju i više od 10.000 Slovenaca i nikome od tih Slovenaca se nije desilo ništa ružno u Srbiji. Čak je slovenački književnik Ivan Vidmar, koji je kao dete boravio u Srbiji, rekao da njegovoj porodici nije falila dlaka s glave, da su živeli bolje nego što su živeli Srbi, jer su se Srbi trudili da tim Slovencima pruže maksimalno gostoprimstvo, iako su, rekao je i to, bili raseljeni u isključivo četničkom kraju.
Očigledno je da se te veštačke paralele, koje se povlače između hrvatskog autentičnog fašizma i srpskih političara koji su u teškim istorijskim okolnostima gledali da očuvaju biološku supstancu srpskog naroda, ne mogu povući.
Ima jedan čovek čija je istorijska uloga prilično kontroverzna i o njemu istoričari ističu različite sudove. To je čovek zbog koga se svakom Srbinu cimaju uši kada se želi dokazati da je i srpski narod u svojim redovima imao ljude koji su bili skloni fašističkim idejama. Taj čovek se zvao Dimitrije Ljotić. U našim udžbenicima istorije posle Drugog svetskog rata, on je uvek ocenjivan kao fašista, kao čovek koji je do kraja zagovarao Hitlerove i Musolinijeve ideje. Tek u poslednje vreme se javljaju istoričari koji pokušavaju da dokažu da stvar nije tako jednostavna i da taj period srpske istorije ne može da se posmatra u crno-belom svetlu.
Došao sam do jednog članka koji je svojom rukom napisao Dimitrije Ljotić u listu "Otadžbina", 1936. godine, tri godine nakon što je Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj. Taj članak se zove "Ni fašizam, ni nacionalsocijalizam". U tom članku se Dimitrije Ljotić, s ideoloških, filozofskih, hrišćanskih stajališta, obrušava i na nemački nacionalsocijalizam i na italijanski fašizam. Tvrdio je da u korenu nemačkog fašizma, odnosno nacionalsocijalizma, stoji ideja o obožavanju nacije ili rase, a u korenu italijanskog fašizma – ideja o obožavanju države. Smatrao je da onaj ko je hrišćanin ne može da obožava ni naciju, ni rasu, ni državu, nego može da obožava samo jedinog Boga. Njegov pristup fašizmu i nacionalsocijalizmu imao je dosta od one pravoslavne hrišćanske mistike.
Jedan autor, koji je sam mason, koji je napisao "Istoriju masona u Jugoslaviji, odnosno jugoslovenskim zemljama", istakao je u toj svojoj knjizi da je taj isti Dimitrije Ljotić, koga su istoričari ocenjivali kao fašistu, 1942. godine uputio jedan memorandum nemačkom komandantu Srbije, u kojem je tražio da se zaustave hapšenja masona, koji nisu ugrožavali javni red i mir u Srbiji i koji nisu ni na koji način ugrozili bezbednost nemačkih okupacionih trupa.
Ono što je, takođe, vrlo važno da se kaže, iako je Srbija bila okupirana od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, Milan Nedić je do kraja odbijao da pošalje srpske vojnike na Istočni front. Na Istočnom frontu su sve Hitlerove satelitske države imale svoje formacije, uključujući i Nezavisnu Državu Hrvatsku, pošto se na frontu kod Staljingrada, u nemačkim uniformama, ali sa hrvatskim simbolima – šahovnicom, borila tzv. 369. pješačka pukovnija. Čak su Hrvati za vreme Drugog svetskog rata štampali jednu seriju poštanskih maraka, na kojima je bio nacrtan lik hrvatskog legionara i na kojima je pisalo "Hrvatske legije pod Staljingradom".
Nedić, iako je bio ideološki protivnik boljševizma i Staljinovog režima, odbijao je da ijednog srpskog vojnika pošalje na Istočni front.
Danas, vi, gospodo demokrate, koji se navodno pozivate na antifašističke tradicije, šaljete srpske vojnike u Gruziju, praktično, u dvorište "velike Rusije", da pomognete NATO-u da tu našu jedinu veliku prijateljsku državu stavi u jedan strateški prsten i da je zatvori, kako Rusija ne bi mogla da se vrati svojoj staroj politici, a to je vraćanje na Balkan i na topla mora.
Inače, koliko je stvar s tim fašizmom u Srbiji kontroverzna govori i sledeći podatak. Kanadski novinar, publicista i istoričar Dejvid Martin objavio je više knjiga o događajima na prostorima Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.
Posebno se bavio pitanjem Draže Mihajlovića. Već 1946. godine je objavio knjigu "Izdani saveznik", a posle toga više knjiga, između ostalog, i knjigu "Mreža dezinformacija, Čerčilova jugoslovenska greška".
Na strani 23 srpskog prevoda te knjige, Dejvid Martin kaže sledeće, objašnjavajući koji su sve pokreti postojali u Srbiji u toku Drugog svetskog rata: "Postojao je konflikt u Srbiji između snaga đenerala Mihajlovića i kolaboracionističkih četničkih snaga Koste Pećanca, kao i sledbenika srpskog fašiste Dimitrija Ljotića i, s vremena na vreme, snaga đenerala Milana Nedića, srpskog Petena''.
U napomenama ispod teksta, Veselin Đuretić, jedan od naših najvećih modernih istoričara, čovek koji se detaljno bavio političkim i vojnim dešavanjima u Drugom svetskom ratu, kaže sledeće: "Ne može se tvrditi da je reč o fašističkoj grupaciji, jer je takav ideološki odnos Zbora određen još do rata, kada i odnos prema Musolinijevom modelu društveno-ekonomske organizacije, adekvatnije je nazvati ih snagama, koje su zbog svog žestokog antistaljinizma, jasno izraženog još tridesetih godina, u ratu prihvatile saradnju s okupatorom na bazi stava prema komunizmu, kao konkretnom ekstremizmu''.
U vezi s Martinovom opaskom da je Milan Nedić srpski Peten, Veselin Đuretić kaže ovako: "Nedić jeste, po svojoj opštoj poziciji, srpski Peten, ali je, pri tom, nužno istaći da je zbog specifične hitlerovske antisrpske politike – za jednog, 100, ova pozicija bila opravdanija i moralnija od Petenove, bila je uslovljena teškim okolnostima i, u krajnjoj instanci, eminentno patriotska''.
Iz samo ovih nekoliko citata, iz ovih nekoliko opaski, kao što vidite, autora koji uopšte nisu skloni da veličaju bilo kakav srpski heroizam, može da se oceni da u Srbiji nikada nije bilo organizovanog i masovnog fašističkog pokreta.
Ponovo ponavljam, usijanih glava je bilo i u Drugom svetskom ratu, kao što ih ima i sada, ali, tih nekoliko desetina, ili stotina usijanih glava ne može da baci svetlo na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u pitanje, a to je da je srpski narod i u Drugom svetskom ratu, i pre Drugog svetskog rata, i posle Drugog svetskog rata, i danas, na početku 21. veka, u svojoj ogromnoj većini antifašistički narod, da nikada u Srbiji nije bilo nikakve masovnije organizacije koja bi ispoljavala bilo kakve ideje koje bi mogle da se poistovete s italijanskim fašizmom ili nemačkim nacionalsocijalizmom.
Vi ćete sutra da primite u zvaničnu posetu potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena, čoveka koji je dao čitav niz rasističkih izjava o Srbima. Te izjave su citirane od strane mog kolege Dejana Mirovića, od strane drugih narodnih poslanika. Te citate neću da ponavljam, oni su svima dobro poznati, ali ima jedna druga stvar koja je vrlo zanimljiva i koja na Džozefa Bajdena baca jedno svetlo iz kojeg jasno može da se vidi da je to čovek koji ispoljava rasistička ubeđenja ne samo prema Srbima, nego, zamislite, i prema čoveku čiji je on sada potpredsednik, a to je Barak Obama.
Godine 2007, Džozef Bajden je novinarima "Politike" dao sledeću izjavu: "Obama je, zapamtite ovo dobro, prvi Afroamerikanac koji jasno govori, koji je bistar, koji ne zastupa ekstremne poglede i koji je pogodan za prikazivanje". Dakle, za Džozefa Bajdena su svi Afroamerikanci, izuzev njegovog predsednika Baraka Obame, bili suprotno od ovoga, nisu bili bistri, imali su ekstremne poglede i nisu bili pogodni za javno prikazivanje, a ne daj bože da su bili pogodni da budu kandidati za predsednika SAD-a.
Vi ćete sutra da dočekate Džozefa Bajdena u velikom stilu. Sutra će Beograd da bude grad pod opsadom. Verovatno, ni ptica neće moći da proleti iznad Beograda, da se tom velikom demokrati, Džozefu Bajdenu, koji toliko voli i srpski narod, i Afroamerikance, i Baraka Obamu, ne desi ništa ružno u Srbiji, da ga niko popreko ne pogleda i da ga niko ne upita – šta su to Srbi tako loše učinili njemu, članovima njegove porodice, Amerikancima, ili bilo kom drugom narodu na svetu, pa da je srpski narod zaslužio da ih Džozef Bajden časti takvim rasističkim epitetima?
Vidim da ste na ulazu u Dom Narodne skupštine postavili čak i crveni tepih, verovatno ćete da ga dočekate crvenim tepihom, ali onda imajte hrabrosti da ga pitate vi, kad već mi nismo u mogućnosti da ga pitamo, šta je to srpski narod skrivio SAD-u? Da li im je skrivio to što su za vreme Drugog svetskog rata upravo Srbi spasili više stotina američkih avijatičara koji su srušeni iznad Srbije, iznad Crne Gore, iznad BiH, u Krajini itd.?
Preko 500 američkih avijatičara spaseno je samo tokom 1944. godine, u onoj velikoj operaciji "Vazdušni most", koju je organizovao Draža Mihajlović, kada je s improvizovanog aerodroma u selu Pranjani kod Čačka poslao u slobodu više stotina američkih avijatičara, kojima su, s druge strane, ustaše, kad su pali na teritoriju Nezavisne Države Hrvatske, sekle uši, prste i takve invalide slali Nemcima pred streljačke strojeve.
Danas je Hrvatska, nažalost, uvažena evropska država. Primljena je u NATO pre nekoliko dana. NATO pakt, navodno, baštini antifašističke tradicije, diči se time da su njegovi osnivači veliki američki generali, koji su pobedili osovinske trupe, ali onda je prosto neverovatno da u svoje društvo primaju državu koja se nikada do kraja i nikada definitivno nije odrekla fašističke prošlosti i koja, nažalost, tu prošlost baštini i dan-danas.
Budući da dolazim iz Vojvodine, skoro svi građani Vojvodine koji prate televiziju preko kablovskih distributera mogli su da prate prenos jedne manifestacije iz Blajburga, koja je organizovana povodom streljanja i, kako oni kažu, masakra koji se desio nad pripadnicima Pavelićevih oružanih snaga u proleće 1945. godine u Sloveniji.
Svi građani Srbije koji žive na teritoriji Srema, na teritoriji Bačke, mogli su da vide jednu neverovatnu sliku. Zvanična hrvatska televizija, na svom Drugom kanalu, u nedelju je direktno prikazivala manifestaciju iz Blajburga i ono što je ostalo kao jedna neverovatna slika jesu dve uvezane zastave, zvanična zastava Republike Hrvatske sa šahovnicom i crvena zastava sa velikim slovom U.
Taj skup je blagoslovio zagrebački nadbiskup Josip Bozanić. Telegrame podrške pružili su zvaničnici hrvatske vlasti, oni sa kojima se vi rukujete, sa kojima hoćete na silu Boga da uspostavite dobrosusedske odnose, iako vas oni mrze, iako mrze ceo srpski narod. To su oni koji danas Srbima drže lekcije o tome kako da se ophode prema Albancima na KiM-u i šta to sve mi Srbi još treba da učinimo da bismo ispunili te evropske standarde koje je Hrvatska ispunila, iako je proterala stotine hiljada Srba sa svoje teritorije, iako su i pre nekoliko dana kamenovali srpske autobuse koji su dovozili ove nesrećne Srbe da glasaju u Hrvatskoj za kandidate Hrvatske demokratske zajednice, pa se desilo nešto što je politički krajnje neverovatno, a to je da su proterani Srbi glasali za kandidate partije koja ih je i proterala iz Hrvatske od 1991. do 1995. godine.
Da sad kažemo nešto o samom predlogu zakona. Predlog zakona je, to sam rekao i u onoj raspravi u okviru 20 minuta, loš sa političkog aspekta, sa logičkog aspekta, s aspekta normativne tehnike. Pre svega, ovaj predlog zakona ima izuzetno dugačak naziv.
Sumnjam da i sam predlagač zakona može da ponovi kako se Predlog zakona zove a da prethodno ne pogleda u papir.
Dakle, Predlog zakona se zove ovako – Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja.
Kad pogledate naziv zakona, može da se stekne utisak da je predlagač hteo da suzbije dve pojave koje su vrlo srodne, odnosno dva pogleda na svet. To su neonacizam i fašizam. Međutim, kada se pogleda normativni deo Predloga zakona, onda se vidi da to nije tako. U članu 1. se kaže ovako – neonacističke ili fašističke organizacije i udruženja. U članu 2. se kaže – neonacističke i fašističke organizacije i udruženja. U članu 3. već dolazi do odstupanja od ove terminologije – nacionalističke i fašističke ideje. Dakle, ne više neonacističke, nego nacionalističke.
Ne mogu da prihvatim da je ovo štamparska greška. Štamparska greška može da bude greška u jednom slovu, ali velika je razlika između neonacizma, i kad se izgovara i kad se piše, i nacionalizma. Dakle, očigledno je da su predlagači hteli da ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, ukoliko se, ne daj Bože, usvoji, ima daleko širi domašaj nego što je neofašizam, odnosno neonacizam.
U članu 5. se opet kaže – neonacističke i fašističke organizacije, a u članu 6, gospodine Radovanoviću, pogledajte dobro, sumnjam da je štamparska greška, spominje se ovako – fašističke organizacije, pa, zamislite, neonacionalističke organizacije, odnosno više nisu ni nacionalističke, nego su neonacionalističke. Ja zaista ne znam šta to znači. Ponovo se kaže – fašističke, dva puta fašističke, a neverovatno, ili nacionalsocijalističke ideje i postupke.
Znači, ovo je zakon, odnosno Predlog zakona koji hoće da suzbije, ako sam dobro razumeo, neonacizam, fašizam, nacionalizam, neonacionalizam i nacionalsocijalizam. Dakle, vi hoćete ovim predlogom zakona da suzbijete pet ideja, pet ideologija, pet pogleda na svet, koji su po vama retrogradni, štetni i koji usporavaju ulazak Srbije u EU.
Kao ljudi koji su predložili ovaj zakon, morali ste, pre svega, da nam objasnite, jer zaista ne razumem šta je to neonacionalizam, u čemu je razlika između neonacizma i nacionalsocijalizma, pa da tek onda raspravljamo o svim drugim finesama koje su sadržane u ovom predlogu zakona.
Vi, gospodo iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i uopšte vi iz tog evropskog demokratskog bloka, ma koliko to smešno zvučalo, morate da razumete jednu stvar. Nemojte da polazite u skupštinskim raspravama od jedne pogrešne premise – da vi znate sve o onome što je tema predloga zakona, a da poslanici SRS-a ne znaju ništa.
Poslanici SRS-a o pojavama kao što su – nacionalizam, fašizam, nacizam itd. znaju mnogo više nego vi. Ja sam vam rekao da je dr Vojislav Šešelj doktorirao baš na ovoj temi, dakle, na političkoj suštini militarizma i fašizma. Da bi napisao doktorsku disertaciju s tim nazivom, dr Vojislav Šešelj je pročitao daleko više knjiga nego što ste svi zajedno iz Poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine pročitali.
Morali ste da vodite računa, kada upotrebljavate ove pojmove, da će to što pričate i to što ste stavili na papir neko detaljno da sluša i da čita i da će pokušati da nađe raskorak u svakom članu, u svakom stavu ovog predloga zakona. Doduše, čovek ne mora da bude neki veliki pravni stručnjak, ne mora da bude ni neki sjajan poznavalac fašizma i nacizma, pa da vidi da ste ovaj predlog zakona napisali na brzinu, da se niste mnogo upuštali u tehniku pisanja predloga zakona i da suštinu pojava koje, navodno, želite da suzbijete apsolutno ne poznajete.
Zaista je skandalozan u ovom predlogu zakona famozni član 4. Evo, ja ću ga pročitati zbog građana Srbije, da čuju kako ljudi koji kažu da su za evropske tradicije i evropske vrednosti misle da te evropske vrednosti ustanovljavaju u Srbiji.
Kaže se: "Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina".
Pre svega, bio bi red da ste vi koji ste poklonici Haškog tribunala u Predlog zakona stavili pravi naziv ove kvazisudske institucije. Ono što vi nazivate Međunarodnim krivičnim tribunalom, u svom i punom imenu zove se – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine.
Međunarodni krivični tribunal, koji je ustanovljen Rimskim statutom, blage veze nema sa ad hok tribunalom u Hagu. Međunarodni tribunal u Hagu, na koji vi verovatno mislite, taj omraženi Haški tribunal, ruglo je svetskog prava, svetske pravde i svetske demokratije. Prosto je neverovatno da posle svega što se Srbima dešavalo u Haškom tribunalu vi i dalje u toj instituciji vidite sud koji treba da pomogne Srbiji da se ubrzano približi EU.
Svojevremeno je SRS organizovala čitav niz naučnih skupova posvećenih, pre svega, položaju dr Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu, ali i svih drugih koji se nalaze u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, odnosno kojima se sudi ili koji su osuđeni od strane Haškog tribunala.
Na tim naučnim skupovima učestvovali su ne samo srpski, nego brojni svetski eksperti iz oblasti prava, iz oblasti istorije, filozofije, sociologije.
Da ste pročitali samo deo saopštenja s tih naučnih skupova, mogli ste da se uverite da je Međunarodni tribunal u Hagu, Haški tribunal, poslednja institucija koja zaslužuje da se pominje u predlozima zakona koji se donose u Srbiji.
Meni je prosto neverovatno da vi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine niste čuli za jednu pravnu tekovinu koja postoji već stotinama godina, a to je – da se niko ne može smatrati krivim dok se to ne dokaže pravosnažnom sudskom presudom. Neverovatno je da vi u isti koš stavljate optužene i osuđene. Onaj ko je optužen, nevin je. On postaje kriv onog momenta kada se to dokaže pravnosnažnom sudskom presudom.
Naravno, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona, vi ćete, odnosno vi ste sigurno nameravali da ovakvim zakonom, pre svega, pogodite članove i simpatizere SRS-a. Vi to niste izričito napisali u Predlogu zakona, ali dovoljno je letimično baciti pogled na ovaj predlog zakona, pa shvatiti da vi njime, u stvari, hoćete da sankcionišete sve one ljude u Srbiji koji nose bedževe ili majice s likom, pre svega, predsednika SRS-a dr Vojislava Šešelja.
Vi mislite da onaj ko nosi majicu ili bedž s likom Vojislava Šešelja automatski mora da pripada SRS-u. To nije tačno. Nošenjem bedža i majice s likom Vojislava Šešelja, mi izražavamo našu ljudsku i političku solidarnost s čovekom koji je dobrovoljno otišao u Hag, i to ne da brani sebe, nego da brani Srbiju i srpski narod od jedne strašne optužbe – da smo mi Srbi krivi za sve one zločine koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije.
Haški tribunal ima isti smisao (aplauz), gospodine Radovanoviću, kao i ovaj vaš predlog zakona. Vi ovim predlogom zakona hoćete da operete savest NATO-a, SAD-a i EU, a to isto hoće da učini i Haški tribunal, izričući Srbima kazne zatvora koje se mere stotinama godina. Haški tribunal, u stvari, pokušava da opravda lošu, protivpravnu, zločinačku politiku koja se od 1991. godine vodi prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Ja ću vam sada pročitati, gospodine Radovanoviću, jednu poraznu statistiku, koja govori o tome kakav je Haški tribunal, kako se tamo meri krivica i odgovornost za učinjena dela u ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Ne računajući poslednju presudu, strašnu i nepravednu presudu Veselinu Šljivančaninu, preinačenu presudu, Srbi su do sada u Haškom tribunalu optuženi na 904 godine zatvora, Hrvati na 171 godinu, Muslimani na svega 39 godina zatvora, a Šiptari na 19 godina zatvora.
Ako se vama ova statistika čini pravednom, ako vi iz ovih podataka stičete utisak da je Haški tribunal institucija prava i pravde u kojoj se ne gleda ko je ko, onda vi, gospodine Radovanoviću, i svi vi koji ste potpisali ovaj predlog zakona i koji ćete za ovo da glasate ili ništa ne znate o politici, ili ste vrlo naivni. Iz ovih podataka vidite da su, recimo, Muslimani osuđeni na svega 39 godina zatvora.
Pre nekoliko dana, na RTV "Bijeljina", Bakir Izetbegović, sin pokojnog Alije Izetbegovića, koje je umakao pravdi zato što ga je smrt preduhitrila, izrekao je jednu neverovatnu stvar. On je sada kandidat za predsednika Stranke demokratske akcije.
Svojevremeno je Vuk Drašković, 1990. godine, rekao za Aliju Izetbegovića da je čovek pamučne duše. Evo šta kaže sin čoveka koji ima ''pamučnu'' dušu: "Mi Bošnjaci smo u toku građanskog rata u BiH napravili svega 7% zločina. Sve ostale zločine napravili ste vi Srbi". Potpuno je logično da se onda u Haškom tribunalu izriču takve kazne kakve se izriču.
Ne znam da li znate, gospodine Radovanoviću, da je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine postojalo više od stotinu što zvaničnih, vojnih i policijskih, što privatnih zatvora za Srbe.
Preko 10.000 sarajevskih Srba ubijeno je za ove tri godine, a nekoliko stotina njih ubijeno, tako što su im glave odrubljene mačetama na sarajevskim planinama koje je držala armija Bosne i Hercegovine. Sigurno ste gledali one užasne snimke kako mudžahedini oštre sekire i noževe da bi njima ubijali Srbe.
Džozef Bajden, koga ćete vi sutra da dočekate, ne samo da je znao šta se dešava u BiH, ne samo da je pomagao finansijski, politički, medijski rat mudžahedina protiv Srba, nego ih je podsticao da to rade što masovnije. Vi ćete sutra takvog čoveka da dočekate.
Dakle, s jedne strane, kažnjavaćete ljude koji se solidarišu sa građanima Srbije kojima se sudi u Haškom tribunalu, a, s druge strane, na crvenom tepihu ćete da dočekate čoveka čije su ruke umazane srpskom krvlju.
Pošto se ovaj predlog zakona donosi da bi se suzbila jedna politička stranka i njen lider, Srpska radikalna stranka, dužan sam da vam kažem, gospodine Radovanoviću, da se Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu nalazi od 2003. godine. Niste morali da ga hapsite, da raspisujete poternice za njim, da ucenjujete njegovu glavu, kao što danas ucenjujete glave Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Optužnica protiv Vojislava Šešelja podignuta je u januaru 2003. godine. Čim je dobio optužnicu, on je već 24. februara otputovao, kako je on rekao, na malo duži službeni put. Tek u novembru 2007. godine otpočeo je postupak protiv Vojislava Šešelja.
Sve međunarodne konvencije koje garantuju ljudska prava i slobode, uključujući Povelju UN-a, međunarodni akt o građanskim i političkim pravima, univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, garantuju pravo svakom čoveku na kugli zemaljskoj, bez obzira na njegovu naciju i veru, bez obzira na njegovu rasu, političko ubeđenje, imovinsko stanje, da mu se sudi u razumnom roku. Ako vam se čini da je razuman rok da čoveka zatvorite u februaru 2003. godine, a da mu suđenje počnete u novembru 2007. godine, onda vi, izvinite, o pojmu razumnog roka, takođe, ne znate ništa.
Da stvar bude još gora, tom istom Vojislavu Šešelju je početkom ove godine obustavljen postupak, glavni postupak koji se vodio po optužnici iz 2003. godine, i započet je novi postupak, postupak zbog tzv. nepoštovanja suda. To krivično delo nepoštovanje suda nije propisano Statutom Haškog tribunala, nego Pravilnikom o postupku i dokazima.
Da li biste vi, gospodine Radovanoviću, glasali, recimo, za novi zakonik o krivičnom postupku u kome se, pored procesnih normi, nalaze i krivična dela? Haški tribunal je potpuno pomešao materijalno i procesno krivično pravo. Vi se na takvu instituciju pozivate u ovom predlogu zakona, kao na instituciju koja je, navodno, uslov svih uslova za približavanje Srbije EU.
Tri časa je ostalo Tužilaštvu Haškog tribunala da dokaže krivicu Vojislava Šešelja. Onda kada nisu uspeli da dokažu nijednu tačku, nijedno slovo optužnice, zato što je optužnica pisana politički, ovde u Beogradu, pravnički vrlo traljavo, dosetili su se da Vojislava Šešelja optuže za tzv. nepoštovanje suda. Da stvar bude još gora, tamo se ne sudi samo Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi.
Nacisti su tridesetih godina spaljivali dela Spinoze, Remarka, svih onih filozofa i književnika koji se nisu uklapali u njihov pogled na svet, u njihovu teoriju o tome da su neki narodi i rase bolji od drugih. Tu teoriju danas zastupa Džozef Bajden, koga sutra vi primate na crvenom tepihu.
Dakle, u Haškom tribunalu se ne sudi samo građaninu Srbije Vojislavu Šešelju, tamo se sudi njegovoj knjizi, knjizi koja ima, u suštini, antifašistički naziv: "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Vojislav Šešelj je svojevremeno napisao jedno delo koje se zove "Knjige za lomaču". To je bilo osamdesetih godina, u vreme kada se borio protiv Hamdije Pozderca, Branka Mikulića i onih despota u Sarajevu i Beogradu koji su smatrali da je komunizam nešto najbolje što je ljudski um mogao da smisli. On tada, verovatno, nije mogao ni da sanja da će 2009. godine da se pojavi neka nova knjiga za lomaču. Ovoga puta, to je knjige "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić".
U svim zemljama sveta, bile one demokratske, fašističke ili komunističke, onaj ko je optužen, ima pravo da se služi svim mogućim sredstvima da bi dokazao svoju nevinost, ima pravo da laže, ima pravo da ćuti, ima pravo da obmanjuje sud, ima pravo da se služi svim i svačim, ne bi li izbegao kaznu. Haški tribunal je jedini sud u kome možete da odgovarate zato što se branite i, čak, ne zato što se branite, nego zato što ste u jednoj knjizi objavili svoj sopstveni podnesak tom istom tribunalu, koji niti je proglašen tajnim, niti poverljivim, niti bilo šta slično.
Tako, gospodine Radovanoviću, stoji stvar s vašim međunarodnim krivičnim tribunalom. Dakle, odgovaraće svako ko bude nosio majicu, bedž, kačket ili neki drugi deo garderobe na kome se nalazi lik ili ime lica ne samo osuđenog, nego i optuženog pred Haškim tribunalom.
Što se tiče nas iz SRS-a, vi možete doneti ovaj predlog zakona, ali ćete bedž sa likom Vojislava Šešelja morati sami da nam skidate. Džabe ove vaše kazne, ove vaše pretnje, džabe vama i Džozef Bajden i NATO bombarderi, Vojislava Šešelja s naših revera i naših srca moći ćete samo vi, svojim sopstvenim rukama, da skinete.
Vidite, gospodine Radovanoviću, obraćam se namerno vama, zato što ste muškarac, jer nema smisla da prozivam vašu koleginicu. Vi u ovom predlogu zakona, u javnim nastupima, preko raznih vaših tzv. demokratskih i nevladinih organizacija, širite priču o tome da Srbiji preti opasnost od fašizma, od nacizma, da su to vrlo opasne pojave, i jesu, ali onda je prosto neverovatno da vi te pojave suzbijate prekršajnim sankcijama.
Bilo mi je neverovatno i kada smo raspravljali o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije. Vi ste, ljudi, genocid, aparthejd i druge teške oblike diskriminacije sankcionisali prekršajnim kaznama. Vi to činite i u ovom predlogu zakona. Znači, mogu slobodno da ispoljavam nacionalsocijalističke ideje, fašističke, ili, kako vi pogrešno tumačite, nacističke, nacionalističke, neonacionalističke itd., i jedino strašno što može da mi se desi ako ovo izglasate jeste da budem prekršajno kažnjen. Ako se iskreno borite protiv fašizma, protiv nacizma, onda se protiv toga borite instrumentima krivičnog prava, krivičnim sankcijama, i to strogim krivičnim sankcijama. Smešno je izricati prekršajne sankcije za ispoljavanje fašističkih ili neonacističkih ideja. Prosto, to ne ide jedno s drugim.
Meni je, recimo, kao pravniku, zanimljiv ovaj vaš član 8. Predloga zakona – ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 dinara do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje.
Vama se Predlog zakona zove Predlog zakona o zabrani manifestacija i, između ostalog, organizacija i udruženja.
Dakle, vi ćete, s jedne strane, nešto da zabranite, pa ćete onda to nešto što je zabranjeno da sankcionišete. Vi mu na taj način dajete legitimitet. Ako prekršajnom kaznom sankcionišete nešto što ste prethodno zabranili, vi toj organizaciji dajete legitimitet. Vi je priznajete kao legalnu društvenu i političku organizaciju, samo što je iz određenih zakona prekršajno sankcionišete.
Gospodine Radovanoviću, mislim da vas vaš partijski šef ne ceni mnogo; da vas ceni, došao bi lično ovde da brani ove besmislice koje su strpane u ravno deset članova Predloga zakona. Umesto toga, poslao je vas i vašu koleginicu da vi crvenite i da pokušate da branite nešto što je neodbranjivo. Zaista mi nije jasno kako će vladajuća koalicija da se ponaša kada bude došao dan za glasanje. Možda ćete izglasati ovaj zakon, možda ga nećete izglasati, ali ovim predlogom zakona nećete iskoreniti ni neonacizam ni fašizam.
U ovih poslednjih nekoliko minuta koliko mi je preostalo, hoću da razbijem jednu neistinu koja se širi po Srbiji, a mislim da vi to smišljeno radite i da sam u pravu kada kažem da je taj Goran Davidović proizvod NATO pakta i da neko namerno proizvodi ljude u Srbiji koji će da stavljaju na svoje sajtove, na svoje zastave kukaste krstove. Niko normalan, nijedan normalan Srbin to ne bi uradio. Tom hajkom protiv tog takozvanog ''nacionalnog stroja'', u stvari, toj organizaciji dajete politički legitimitet. To nije prava politička organizacija, to je jedan veb sajt, to je jedna Internet prezentacija, a da je tako, kažu i oni sami, ti virtuelni pripadnici ''Nacionalnog stroja''.
Oni su na svom sajtu objavili statut svoje nazoviorganizacije. Svaka ozbiljna organizacija ima statut koji ima preko 100 članova i onda se tim statutom detaljno uređuje organizacija. Statut ''Nacionalnog stroja'' ima svega 18 članova. Pogledajte kako glasi član 6 – ''Nacionalni stroj'' nema ni vođu, ni vođstvo i svaki vid aktivnosti se vrši putem sopstvene volje, na ličnu odgovornost, u skladu sa programom i statutom, kao i principima za koje se zalažemo.
Član 10 – ''Nacionalni stroj'' nema svoje zvanične prostorije ili poštansku adresu, kontakti se uspostavljaju lično, po preporuci ili imejlom. Član 12 – ''Nacionalni stroj'' nema zvanični članstvo, jer verujemo u soj ne u broj, u aktiviste, ne u članove. Aktivista može biti onaj ko na bilo koji način doprinosi ostvarivanju ciljeva ''Nacionalnog stroja''. Dakle, ''Nacionalni stroj'' nije nikakva politička organizacija, pogotovo ne masovna politička organizacija. Zaista mi nije jasno zašto Nenad Čanak ima stalnu potrebu da govori o ovoj nekolicini usijanih glava koji su bili dovoljno, blago rečeno, nezreli i neodgovorni da na srpskog belog orla stave kukasti krst.
Što se tiče patriotskih nevladinih organizacija, protiv kojih se vodi hajka ovih dana i od strane LSV-a, i od strane raznih gej udruženja itd., mogu da kažem sledeće. Mi ne smatramo da su ''Obraz'', ''Dveri srpske'', ''Nomokanon'' fašističke organizacije. Smatramo da su to eminentno patriotske organizacije, organizacije koje se zalažu za nacionalnu, duhovnu i kulturnu renesansu srpskog naroda i srpske države i da u njihovim programima nema ničeg fašističkog, naprotiv, pripadnici tih organizacija diče se upravo srpskom antifašističkom tradicijom, i to onom istinski srpskom antifašističkom tradicijom, čiji je simbol general Draža Mihajlović.
Da zaključimo ovu današnju raspravu. Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, plaše vas da su Srbi fašistički narod, da u Srbiji postoje fašističke organizacije. Srpski narod je u svojoj ogromnoj većini duboko antifašistički. Njegova istorija, njegova vera, njegova tradicija i, nažalost, njegova tužna sudbina u Drugom svetskom ratu, a i danas, na početku 21. veka, pre svega, na KiM-u, kao i stradanje Srba u Haškom tribunalu, nikakve veze nemaju sa fašizmom. Ako danas u Evropi, ovoj NATO-vskoj porobljenoj Evropi, postoji jedan narod koji je antifašistički, onda je to srpski narod i Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja bi ovakav predlog zakona trebalo da izglasa. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je zanimljivo da gospodin Tomislav Nikolić nije nijednom rečju prokomentarisao izjavu Aleksandra Vučića o tome da će poseta Džozefa Bajdena da doprinese dobrobiti Srbije i njenih građana. Da je Džozef Bajden došao u Srbiju pre godinu i po dana, pre nego što je stvorena Napredna stranka, verujem da bi Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić bili najžešći kritičari Džozefa Bajdena.
Što se tiče pitanja šta je kome u srcu, svojevremeno je gospodinu Tomislavu Nikoliću u srcu bila velika Srbija. Svojevremeno su neki ljudi, kao srpski dobrovoljci, odlazili na ratište u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, neki su tamo i poginuli, neki su ostali invalidi, neka deca su ostala bez roditelja, između ostalog, slušajući i priče Tomislava Nikolića o potrebi stvaranja jedinstvene srpske države.
Što se mene lično tiče, ne mogu da verujem čoveku koji 15 godina tvrdi da su Knin, Okučani, Banja Luka i Beli Manastir srpski i da treba da budu u srpskoj državi, a onda se jednog jutra probudi i kaže da to nije realno.
Onome ko tvrdi da to nije realno ne mogu da verujem da sutra neće da kaže – pa, znate, dragi građani Srbije, nije realno da Kosovska Mitrovica, Priština, Prizren budu u Srbiji.
To je daleko. To je samo san. Znate, daleko su Kikinda, Subotica, Sombor. Realno je da Beograd bude u Srbiji, da bude u Srbiji, eventualno, Šabac, Valjevo, Požarevac i moj Kragujevac, sve ostalo je nerealno, sve ostalo je utopija.
Dakle, gospodinu Tomislavu Nikoliću ne mogu da verujem. Nekada sam mu verovao.
On me sam naterao da mu više ne verujem. Kada bi mi gospodin Tomislav Nikolić rekao da je danas utorak, morao bih da pogledam u kalendar i da proverim da li je to tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, kamera govori sve. Mislim da je ozbiljnija atmosfera na nekoj sednici kada se bira savet mesne zajednice, nego danas u Skupštini Srbije kada treba da raspravljamo o članovima najvažnijih pravosudnih institucija ove države - Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Da stvar bude gora, ovoj sednici ne prisustvuju ovlašćeni predstavnici predlagača, a čak nema, koliko vidim, gospodina Boška Ristića, predsednika Odbora za pravosuđe i upravu. Nema nikoga iz Advokatske komore Srbije, nema nikoga sa pravnih fakulteta u Srbiji, nema nikoga iz Visokog saveta pravosuđa.
Mi o kvalitetu kandidata koji su predloženi možemo samo šturo da pročitamo iz kratkih biografija koje su nam dostavili. Nema nikog ovde ko bi rekao šta je to što predložene kandidate preporučuje da budu članovi Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, u državi u kojoj se pravosudni sistem urušava na svaki mogući način, počevši od donošenja loših zakona po kojima će sudije biti ponovo birane, pa se već sada kod sudija stvara strah da li će biti ponovo izabrani na tu funkciju, rastrčali se partijski komesari DS-a po celoj Srbiji i šire lažne informacije – ti ćeš biti ponovo izabran sa sudiju, a ti nećeš, pa se stvara zla krv među sudijama; od toga da ministar za ekonomiju kaže sudijama, u vidu preporuke, da obustave radne sporove; od toga da se za v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije izabere, odnosno postavi gospođa koja je jedino čuvena po tome što je napravila onaj čuveni lapsus "Dobili smo, pardon, doneli smo presudu za ubice Zorana Đinđića" itd.
To što nema ovlašćenih predstavnika predlagača, to je najbolja slika za vladajuću koaliciju i to je najbolji dokaz koliko je njima stalo da pravosuđe u Srbiji bude ozbiljno, odgovorno i nezavisno. Njima ne treba takvo pravosuđe. Njima treba pravosuđe koje je poslušno i koje će apsolutno da ispunjava svaki nalog režima Borisa Tadića i Ministarstva pravde, kao njegove ekspoziture.
Danas kada raspravljamo o članovima Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca ne možemo a da se ne osvrnemo na skandal koji se danas desio u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada je Boris Tadić sprečio da se ovde vodi rasprava, odnosno da se postavljaju pitanja nadležnim ministrima o tome šta je urađeno u saradnji sa Haškim tribunalom, kakvi su rezultati i kakve su posledice te saradnje.
Naravno, svakom ko je politički pismen jasno je zašto se taj skandal desio. Režim Borisa Tadića ne želi da se otvoreno, javno, pred građanima Srbije povede rasprava o tome koliko je štetna po državu Srbiju, po njene građane i po celokupan srpski narod ta saradnja sa tzv. Haškim tribunalom.
Prošle godine ovde je slavodobitno gospođa Slavica Đukić-Dejanović saopštila informaciju da je Generalna skupština UN prihvatila inicijativu da se od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Šiptara u februaru prošle godine izvršeno u skladu sa međunarodnim pravom ili ne.
Mi smo pre izvesnog vremena dobili jednu poražavajuću presudu Haškog tribunala gde se kompletan politički, vojni i policijski vrh države Srbije, sem Milana Milutinovića, proglašava krivim i osuđuje na drakonske kazne zatvora zbog navodnih zločina nad Šiptarima na Kosovu i Metohiji posle početka NATO agresije 1999. godine. Naravno, režim Borisa Tadića se uplašio da ćemo mi postavljati pitanja ne samo o položaju Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu i kršenju njegovih ljudskih i procesnih prava, nego da ćemo tražiti informaciju šta je država Srbija konkretno uradila (kada kažem država Srbija onda mislim na režim Borisa Tadića) da se pomogne ljudima koji su osuđeni pred Haškim tribunalom za tzv. kosovske zločine.
Samo politička neznalica, samo neko ko je krajnje politički nepismen, ko je politički kratkovid ne vidi vezu između mišljenja koje će da da Međunarodni sud pravde i činjenice da su ovi ljudi koji su predstavljali najviše državno, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije optuženi, i to na drakonske kazne zatvora, zbog navodnih zločina nad Šiptarima na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine. Umesto da se ovde u Skupštini Srbije povede otvorena rasprava šta je država Srbija uradila da se pomogne odbrana haških optuženika u tzv. kosovskom slučaju, koji su to mehanizmi koji su stajali na raspolaganju državi Srbiji, Ministarstvu inostranih poslova, Ministarstvu pravde, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, da se pomogne odbrana tih ljudi. Oni su građani Srbije.
Naravno, za režim Borisa Tadića to su ličnosti iz mračnih devedesetih godina. Ali, režim je tu prilično licemeran; postoje neke mračne ličnosti iz devedesetih godina i one koje nisu tako mračne.
Te koje nisu tako mračne su članovi Socijalističke internacionale.
Oni su poželjni koalicioni partneri da bismo napravili vladu koja će da pljačka građane. Imaju neki drugi iz mračnih devedesetih godina, oni treba da budu osuđeni pred Haškim tribunalom na 40 godina robije i baš nas briga za te ljude.
Režim je razmišljao kratkoročno. On je morao da pomogne tim ljudima ne zbog njih samih, naravno, i zbog njih, zato što su u pitanju građani Srbije, nego pre svega zbog države Srbije, zbog činjenice, koja se već sada javno komentariše u naučnim, diplomatskim i političkim krugovima u Srbiji i van Srbije, da će na sadržinu tog konsultativnog mišljenja Međunarodnog suda pravde presudno uticati osuđujuća presuda u Haškom tribunalu i da će u najvećoj meri Međunarodni sud pravde, kada bude formulisao mišljenje o tome da li je proglašenje nezavisnosti tzv. republike Kosovo od strane Šiptara 2008. godine bilo u skladu sa međunarodnim pravom ili ne, da se bazira, nažalost, na dokazanoj krivici tih ljudi i da su odgovorni za zločine nad Albancima.
Šta mislite, kakvo će mišljenje da zauzme Međunarodni sud pravde, imajući u vidu činjenicu da su Pavković i ostali osuđeni da su krivi zbog činjenice da je preko 700.000 Albanaca proterano sa Kosova i Metohije, da ih je više stotina ubijeno? Šta mislite, kakvo mišljenje će da da Međunarodni sud pravde?
U toj situaciji, umesto da se povede otvorena rasprava o tome šta je država Srbija uradila i šta još uvek može da uradi za te ljude, režim Borisa Tadića preko vas koji sedite ovde u Narodnoj skupštini, preko predsednika Narodne skupštine, preko predsedavajućih, namerno opstruiše raspravu o tome.
Namerno se opstruiše rasprava o tome šta je država Srbija uradila i šta još uvek može da uradi, da bi se pažnja javnosti sklonila sa pitanja Kosova i Metohije, zato što je za režim Borisa Tadića, nažalost, pitanje Kosova i Metohije rešeno. Sve ostalo što se radi je farsa.
Da pitate Borisa Tadića šta intimno misli, on će vam reći – Kosovo i Metohija je izgubljeno. On takvu politiku i vodi i zato je sada važnije da se raspravlja o pravima homoseksualaca, da javno ispoljavaju svoju seksualnu orijentaciju, nego da se povede rasprava u Skupštini Srbije o tome kolika je krivica aktuelnog režima zbog činjenice da su ovi ljudi za tzv. kosovske zločine osuđeni u Haškom tribunalu.
Danas, kada ste morali da poštujete Poslovnik, kada ste morali da zakažete samo jednu sednicu sa samo jednim dnevnim redom – rezultati i posledice saradnje Republike Srbije sa Haškim tribunalom, vi ste to na vešt način izbegli tako što ste napravili jedan politički koktel, malo ćemo da pričamo o Hagu, malo ćemo da pričamo o statutu Vojvodine, malo ćemo da pričamo o tome zašto pada kiša, odnosno zašto duva vetar, pa da građani Srbije više ne znaju šta je prioritet; homoseksualci, statut Vojvodine, Hag, porez koji se povećava za 6%, činjenica da će do kraja 2009. godine 300.000 ljudi ostati bez posla, sve je izmešano. To ste vi uradili namerno, ne mislim samo vi koji sedite ovde, nego oni koji su vaši mentori u zemlji i van zemlje, i to je vaša velika krivica.
Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca neće ličiti ni na šta. Izabraćete ljude koji će biti vaši partijski poslušnici i onda će biti kraj jedine stručne vlasti u Srbiji, sudske vlasti; ona će biti isključivo pod kontrolom režima. Sudija više neće smeti da uradi ništa a da prethodno ne zatraži mišljenje, u najmanju ruku, od ministra pravde, a možda i od samog predsednika države. Činjenica da je pokrenut postupak za razrešenje troje sudija Vrhovnog suda Srbije zbog uslovnog puštanja na slobodu Milorada Bracanovića je najbolji dokaz za to. Sudija više neće smeti da uradi ništa, a da prethodno ne konsultuje režim. To je ono što vama treba – sudstvo koje je pod čizmom Borisa Tadića.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić – Dejanović, mislim da ste povredili člana 104, ali molim vas, nemojte odmah da mi oduzimate reč, nemam nameru da podižem tenzije. Pokušaću da vam pomognem da izađete iz ove situacije.
Dakle, gospodin Boško Ristić je samo podneo izveštaj kojim je konstatovano da su Visoki savet pravosuđa, Advokatska komora Srbije i zajednička sednica dekana pravnih fakulteta dostavili blagovremeno predlog kandidata za izbor članova prvog sastava Državnog veća tužilaca, odnosno Visokog saveta sudstva, ali nije Odbor za pravosuđe i upravu predlagač, predlagači su Advokatska komora, Visoki savet pravosuđa i zajednička sednica dekana pravnih fakulteta.
Mi sada treba da izaberemo članove Visokog saveta sudstva. Mi, niti znamo ko su ti ljudi, sem što znamo njihova imena i prezimena. Neko je morao da bude ovde od predstavnika advokata, članova Visokog saveta pravosuđa i dekana pravnih fakulteta i da nam kaže – taj i taj, to i to ga preporučuje da bude član Visokog saveta sudstva. Ne možemo mi samo da glasamo za neka imena, a da ne znamo šta ih preporučuje na tu funkciju. Ne biramo mi sad savet mesne zajednice, pa nije bitno da li je Janko ili Marko, biramo ljude koji će da predstavljaju najvažnije funkcije u pravosuđu Republike Srbije. O tome se radi.
Znači, nisu ovde morali da sede dekani svih pravnih fakulteta u Srbiji, mogli ste da pozovete, recimo, dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, predsednika Advokatske komore Srbije. To je nekoliko ljudi i da sednu ovde u prvi red i da nam kažu šta je to što kvalifikuje određene kandidate da budu izabrani. Ne može to da kaže Boško Ristić, on je samo konstatovao jednu proceduralnu stvar, da su nadležne institucije blagovremeno dostavile imena kandidata. Šta je to što preporučuje te kandidate da budu izabrani, to mogu samo da kažu ljudi iz Advokatske komore ...

Dame i gospodo narodni poslanici, skandal je sam po sebi, gospođo Đukić-Dejanović, da vi  kada se neko javi po Poslovniku, a da čovek uopšte nije imao priliku da obrazloži zašto smatra da je došlo do povrede Poslovnika, paušalno kažete – nije bilo povrede Poslovnika.
Povredili ste član 104, kada je reč o dostojanstvu Narodne skupštine. Ovde se ne čuje buka narodnih poslanika SRS, ovde se čuje odjek nezadovoljnog naroda, kojeg ste prevarili na izborima. Tom narodu ste obećali ...

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, evo možete sami da vidite, i pre nego što je donet zakon o zabrani diskriminacije drastično se krše prava narodnih poslanika SRS.
Kao dobar poznavalac ustavnog prava, mislim da ćete se složiti sa mnom, u Srbiji se ponavlja situacija koja je bila u Turskoj, odnosno u vreme Otomanske imperije krajem 19. veka, kada je u Turskoj uveden ćut-parlamentarizam. Čim poslanik kaže nešto što ne odgovara predsedniku Skupštine, a to znači Borisu Tadiću, isključuje se mikrofon. Nekada je predsednik turskog parlamenta govorio - suz, što znači - ćut, sad se ne kaže baš ćut, ali se isključuju mikrofoni i poslanici dobijaju opomene.
U ovoj skupštini, gospodine ministre, pokradeni su mandati SRS. SRS je faktički stavljena van zakona. Ustav se ne primenjuje kada je u pitanju SRS, zakoni se ne primenjuju kada je u pitanju SRS, međunarodne konvencije, sva demokratska načela koja važe u svim civilizovanim državama, ovde ne važe ako su u pitanju poslanici SRS.
Ovde zaštitu uživaju ljudi koji su na sednici Izvršnog odbora SRS, koja je održana 13. juna 2008. godine, rekli sledeće - dr Šešelj je zvao i Acu Vučića i Dragana Todorovića i zahtevao da budem poslanik.
Pristao sam i zadnjega dana, Todorović mi je svedok, predao sam dokumentaciju, protiv moje želje, protiv moje volje, ali sam prihvatio zato što ne mogu da odbije Vojislava Šešelja, zbog situacije u kojoj se nalazi.
Ono što mogu da vam kažem je da zaista držim svoju reč...(Predsednik: Zahvaljujem.)… da nikada nikog nisam izdao.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pokušao sam jutros da objasnim, na jedan vrlo kulturan način, da predsednik Narodne skupštine nije u pravu kada opominje narodne poslanike SRS da izazivaju buku.
Pokušao sam da joj skrenem pažnju na činjenicu da ona čuje buku, to je tačno, ali ne sa ove strane gde sede poslanici SRS, nego da čuje buku građana Srbije, koji su očigledno nezadovoljni situacijom u kojoj se nalaze, a koji su, pre svega, nezadovoljni prevarom od strane Vlade koja je formirana prošle godine.
Građanima je obećano da će živeti u državi socijalne pravde, da će se ubrzano kretati ka EU, da će biti novih stotine hiljada radnih mesta, da neće više biti siromašnih itd. Vidimo ovih dana, hiljade ljudi ostaje bez posla. Do kraja 2009. godine, kaže, ostaće 300 hiljada građana Srbije bez posla i taj huk sa ulica Srbije prenosi se ovde u Narodnu skupštinu. To čuje gospođa Slavica Đukić-Dejanović, to čuje gospođa Gordana Čomić, ne buku koju izazivaju poslanici SRS.
Kad to pokušamo na jedan civilizovan način da objasnimo predsedniku, odnosno predsedavajućem, dobijamo opomenu. To vam je najbolji primer kako se diskriminišu narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nesporno je da se čuje buka, ali to je buka siromašnog i prevarenog sveta, to je buka građana Srbije koji su grubo obmanuti da će živeti bolje, a u stvari će živeti mnogo gore nego što su živeli u 2008. godini.
Imam jednu zanimljivu priču, ali zbog nedostatka vremena, nastaviću kasnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, obećao sam gospodinu ministru da ću nastaviti sa pričom o diskriminaciji invalida.
Ovim zakonom, gospodine ministre, kažete da hoćete da zaštitite invalide. Sada hoću da vas upoznam sa jednom posebnom kategorijom građana koji su malo invalidi, a malo nisu.
Radi se o aktuelnom zameniku gradonačelnika Beograda Milanu Krkobabiću. On je svojevremeno otišao u invalidsku penziju zato što je navodno nesposoban za rad. Godine 2008. postao je zamenik gradonačelnika Beograda. U čemu je problem? Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, gradonačelnik i zamenik gradonačelnika su na stalnom radu u gradu, to znači da su u radnom odnosu i gradonačelnik i zamenik gradonačelnika.
Sada se, gospodine ministre, ovde postavlja pitanje - kako je moguće da je neko invalid kada treba da radi u preduzeću, a kada treba da bude zamenik gradonačelnika, onda nije invalid, onda je sposoban da bude u radnom odnosu?
Dakle, vidite, gospodine ministre, kolika je to hipokrizija. Kada treba pošteno da se radi kao što rade hiljade građana u Srbiji, onda sam nesposoban za rad, a kada treba da budem zamenik gradonačelnika Beograda, da o trošku Beograđana, šaljući im uplatnice za Infostan jedem krempite i pijem viski, onda sam i te kako sposoban, onda mogu da budem zamenik gradonačelnika.
Hoće li ovim zakonom ta vrsta diskriminacije biti ukinuta? Neće. Šta mogu da urade pravi invalidi kojima ova država nije obezbedila nikakvu zaštitu? Mogu da se žale povereniku tom vašem za zaštitu od diskriminacije, pa taj koji ih diskriminiše biće opomenut, pa ako ne postupi po opomeni, opomena će biti javno objavljena. Kakva je vrsta zaštite? Nikakva. Oni koji kradu, krašće i dalje, i građanima Srbije biće sve teže i teže.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo šta vladajuća koalicija zamera ovom amandmanu, čiji je smisao da zaštiti mlade ljude i uopšte građane Srbije od verskih sekti.
Oni kažu da je ova formulacija neustavna - ne smatraju se diskriminacijom mere koje preduzimaju organi javne vlasti prema organizacijama čija verska učenja ugrožavaju ljudski život i dostojanstvo, odnosno koje javno i očigledno vređaju verska osećanja pripadnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Zaista ne znam šta je ovde, gospodine ministre, neustavno? To znači da je, po vašem tumačenju, moguće da neko izađe na ulice Beograda i javno propoveda satanizam, ne smeta mu ništa, jer ako mu nešto kažete, vređate Ustav, odnosno dozvoljeno je da svaki avanturista, svaki pustolov koji umisli da je prorok, da je mesija, izađe na ulice Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša i na jedan očigledan način vređa, recimo, Srpsku pravoslavnu crkvu. Ako bi organi javne vlasti pokušali da spreče takvo delovanje oni bi, po vašem mišljenju, delovali protivustavno.
Gospodine ministre, to znači da vi indirektno priznajete da ovim zakonom legalizujete verske sekte, od kojih neke mogu da budu i jesu vrlo destruktivne. Nadam se da vam je poznato da je veliki broj mladih ljudi u Srbiji izgubio život u proteklih nekoliko godina baš kao žrtva ovih destruktivnih i satanističkih sekti. Smisao našeg amandmana je bio da svako ima pravo na svoja verska ubeđenja, ali ako ta verska ubeđenja ugrožavaju ljudske živote i dostojanstvo, onda to više nisu verska ubeđenja, onda je to atak na najveću društvenu vrednost, a to je ljudski život. To je po vama, gospodine ministre, neustavno.

Dame i gospodo narodni poslanici, broj podnetih amandmana na Predlog zakona o zabrani diskriminacije, koji je veći od 500, kao i činjenica da su amandmane na Predlog ovog zakona podneli i poslanici vladajuće koalicije, najbolji je dokaz o kvalitetu, odnosno nekvalitetu ovog zakonskog projekta.
Ako znamo da su protiv ovog predloga zakona ustale sve tradicionalne crkve i verske zajednice, ako znamo da su ustale brojne patriotske nevladine organizacije, političke stranke, pre svega one u opoziciji, istaknute javne ličnosti, onda može da se izvuče nedvosmislen zaključak da je Predlog zakona loš.
SRS je u početku mogla da smatra da su određena rešenja koja su sadržana u Predlogu ovog zakona posledica neznanja, neukosti, možda ne neke loše želje nego nesposobnosti da se određeni interesi i određeni pogledi pretoče na odgovarajući način u Predlog zakona. Međutim, posle onoga što je pre nekoliko dana ovde za ovom govornicom izrekao gospodin Dragoljub Mićunović kao siva eminencija DS, nama u SRS je potpuno jasno kakav je pravi smisao ovog zakona.
Gospodin Mićunović je, kao jedan od osnivača DS, jedan od njenih ideologa, rekao ono što ministar Čiplić nije smeo da kaže, a to je – da je DS namerno sad, u ovo vreme, izašla sa ovim zakonskim projektom i sa samo jednim jedinim ciljem, a to je da se legalizuje jedna društvena grupa, odnosno jedan deo populacije stanovništva Srbije, a to su oni koji u odnosu na većinu drugih građana Srbije imaju neku specifičnu seksualnu orijentaciju.
Svi ostali – invalidi, deca, omladina, stari, oni su samo fasada, ne donosi se ovaj zakon zbog njih.
Ovaj zakon se donosi zato što DS, po uputstvima svojih političkih mentora sa zapada, hoće da legalizuje određene oblike psihoseksualnih devijacija. Gospodin Dragoljub Mićunović je rekao ono što u stvari misle oni koji stoje iza DS, a to je – da njih baš briga za belu kugu u Srbiji, da njih baš briga da li će u Srbiji živeti Srbi ili Kinezi, baš ih briga šta će biti sa srpskim narodom za 50 ili 100 godina. Očigledno je da je zakon i pisan po toj intenciji.
Smisao ovog zakonskog projekta jeste da se uništi duhovni, biološki i moralni sklop srpskog naroda, da se poremete i unište sve tradicionalne moralne vrednosti koje postoje kod Srba i kod svih drugih građana Srbije i da se nastavi ono što NATO nije uspeo da uništi 1999. godine.
Može slobodno da se kaže da je ovaj zakon, ako ga usvojite u tekstu u kakvom ste ga predložili, nastavak NATO agresije na Srbiju. Uopšte nije slučajno što mi baš ovih dana, kada obeležavamo 10 godina od varvarskog i divljačkog bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, raspravljamo o Predlogu zakona o diskriminaciji.
Ono što NATO bombarderi nisu uspeli da unište 1999. godine, to danas traba da uništi vladajuća koalicija, pre svega DS, predlažući ovakav zakon, koji je u suštini uperen protiv vitalnih interesa srpskog naroda.
NATO nije uspeo 99. godine da uništi Srbiju, nije uspeo da uništi Srbe, kao što nije uspeo da ih uništi ni 94, ni 95. godine, kada je takođe, suprotno Povelji UN, bombardovao položaje Vojske Republike Srpske Krajine, odnosno Vojske Republike Srpske. Ali, zato taj posao, umesto NATO bombardera, treba da završe poslanici i ministri vladajuće koalicije – treba biološki i duhovno uništiti i obezglaviti, pre svega, srpski narod.
Vi ćete, glasajući za ovaj zakonski projekat da legalizujete nešto što je svuda u civilizovanom svetu proglašeno nenormalnim, patološkim i u suštini nečovečnim. Ovih dana je bilo mnogo reči o toj pojavi. Verovatno će o tome biti reči i danas.
Gospodo iz vladajuće koalicije, uprkos vašem zaklinjanju na ljudska prava, slobode, demokratiju, tekovine EU itd. homoseksualizam, ma šta vi o tome rekli, biološki je necelishodan. Homoseksualizam ne može da dovede do rađanja novog života. Vi kao vlast u Srbiji, umesto da preduzmete sve mere – ekonomske, socijalne politike, da se u Srbiji rađa što više dece, svake dece, ne samo srpske, već i romske, i mađarske, i slovačke, i bugarske, jer svako dete je dar Božiji, bez obzira kako se krste njegovi roditelji, kojoj naciji ili veri pripadaju, ali da u Srbiji bude što više dece.
Sa ovim zakonom ne da neće biti više dece, biće ih manje. Vi na ovaj način legalizujete jedan vid seksualne orijentacije koji je biološki potpuno necelishodan. Umesto da preduzmete sve potrebne mere da se izvrši jedna biološka obnova stanovništva Srbije, da nam čitavi krajevi Srbije ne budu pusti, da se Srbija ne svede na nekoliko velikih gradova, kao što su Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš, vi radite suprotno od toga.
Vi ubijate ideju da je brak određena vrednost, vi ubijate ideju da je novi život određena vrednost, vi ćete ovim zakonom praktično da stavite tačku na biološku snagu, pre svega, srpskog naroda.
Broj podnetih amandmana od strane poslanika SRS govori o tome da je zakonski predlog loš, potpuno loš. Žalosno je što je vladajuća koalicija iskoristila invalide, stare osobe, decu, omladinu, nezaposlene kao fasadu. Vi njihov položaj ovim zakonom nećete popraviti. Njihov položaj je već uređen nizom zakonskih propisa koji postoje u Republici Srbiji unazad nekoliko godina.
Vaš pravi cilj je da legalizujete homoseksualizam. Sledeći korak je da legalizujete homoseksualne brakove i da homoseksualcima dozvolite da usvajaju decu. To je vaš pravi cilj. U stvari, krajnja namera onih koji stoje iza vas jeste da za 50, odnosno 100 godina više ne bude Srba, da Srbija bude potpuno pusta i da onda SAD, NATO pakt i razni belosvetski kriminalci ovde, na ovim prostorima, mogu da rade šta im je volja.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije prvi put da se SRS imputira da smo fašisti, da smo rasisti, da smo protiv ovoga, da smo protiv onoga, to jednostavno nije tačno.
Smatram da ste, gospođo Kolundžija, uz svo uvažavanje koje izražavam prema vama kao dami, pre svega uvredili žene koje su poslanici SRS. Dovoljno je samo da bacite letimičan pogled pa da vidite kako mi u SRS diskriminišemo žene.
Vidite li vi ovde gospođu Gordanu Pop-Lazić? Vidite li Vesnu Marić? Vidite li Lidiju Dimitrijević? Vidite li Marinu Raguš? Vidite li da smo za potpredsednika Narodne skupštine izabrali jednu damu – Natašu Jovanović? O kakvoj vi to diskriminaciji žena govorite u SRS?
Gospođo Kolundžija, nismo mi da se diskriminiše bilo ko u Srbiji, treba zaštiti sve ugrožene društvene kategorije, i decu i omladinu, i starije ljude, i penzionere, i nezaposlene i invalide itd.
Ono što vam govorimo to je da se ovim zakonom ne pruža adekvatan sistem pravne zaštite. Uzalud pričate da treba zaštiti invalide. Kako ćete ih zaštiti? Tako što taj invalid, ne daj bože, sutra ako mu neko diskriminiše njegova prava može da se obrati tom vašem povereniku za zaštitu od diskriminacije i jedino što taj poverenik može da uradi to je da uputi pismenu opomenu onome ko vrši diskriminaciju i cela stvar se na tome završava? Kakva zaštita invalida? Šta invalid ima od toga? Šta bilo ko ima od toga?
Da ste hteli da obezbedite efikasnu zaštitu za sve te društvene kategorije morali ste da propišete odgovarajuća krivična dela i da strogim zatvorom i novčanim kaznama kaznite one koji su hteli da diskriminišu decu, omladinu, invalide, starije ljude itd.
Ali, vama nije stalo da zaštitite bilo koga, vama je stalo da legalizujete samo jednu malu grupu ljudi koja postoji u Srbiji zato što hoćete da ono što nije normalno.
Možete, gospođo Kolundžija, da kažete sto puta da je homoseksualizam normalan, nije normalan i Svetska zdravstvena organizacija kaže da je to poremećaj i svuda u svetu, svaki civilizovan i pristojan čovek reći će da to nije normalno.
I umesto da država Srbija podstiče rađanje, da nam se rađaju deca, da mladi ljudi stupaju u brak, da zasnivaju svoju porodicu, vi radite sve suprotno od toga, razbijate porodicu, destimulišete rađanje. Gospodin Mićunović izađe za govornicu i kaže – lažu radikali da u Srbiji postoji bela kuga, a svi demografi, svi ljudi koji se bave statistikom kažu da su nam čitavi krajevi Srbije pusti. O tome se radi.
Nas u SRS i te kako zanima da li će za 50 ili 100 godina u Srbiji živeti Srbi ili će živeti neko drugi.
Dozvolite, Srbija je, ipak, država srpskog naroda i mi hoćemo da srpski narod opstane, a ne da nestane. Hoćemo da bude što više Srba i da u Srbiji bude što više i mađarske dece, slovačke, romske i sve druge, ali vi ubijate samu ideju rađanja novog života u Srbiji. O tome se radi.
Molim vas, gospođo Kolundžija, vas i sve ostale vaše kolege iz DS, nemojte da iznosite laži o tome da neko u SRS diskriminiše homoseksualce.
Uvek smo rekli i to smo istakli i u načelnoj raspravi: ako čovek hoće da bude homoseksualac, neka bude, ali neka bude u svojoj kući, u svom stanu. Zašto homoseksualizam podižete na nivo društvene norme? Zašto bi homoseksualizam odjedanput trebalo da postane društvena vrednost? O tome se radi.
Privatno, u četiri zida, neka čovek bude šta god želi, nemamo ništa protiv toga. I homoseksualci treba da se leče, i homoseksualci treba da se zapošljavaju, i homoseksualac ima pravo da živi kao i ostali građani Srbije, ali nemojte homoseksualizam podizati na nivo nečega što je normalno, kada to nije normalno. Jednostavno, nije normalno.
Ne samo da religije osuđuju takav oblik ponašanja, nego i vi sami, kad ne biste bili licemerni.
Evo, ostanite sami sa sobom i sa svojom savešću, i pitajte ste se vi koji promovišete ovaj zakon, da li biste hteli, ako je svejedno da li ste u ljubavi sa muškarcem ili sa ženom, da vam sin jednog dana, umesto snajke, dovede zeta ili da vam dovede snajku sa brkovima? Pa, ne biste hteli.
Znate, vi ste licemeri, vi kažete: nema veze, neka se to dešava nekom drugom. Može to sutra da se desi i vama i vašoj porodici. Nemojte da izgubite iz vida jednu činjenicu: ako homoseksualizam proglasite društveno prihvatljivom pojavom i ako dozvolite javno izražavanje ne samo homoseksualizma nego i svih drugih oblika seksualne devijacije, to će izazvati prirodan revolt onih koji su protiv toga. Imaćete na ulicama Srbije sukobe homoseksualaca i onih koji su protiv toga, imaćete sukobe pedofila i onih koji su protiv toga.
Zašto to radite? Zašto izazivate jedan latentan građanski rat u Srbiji? Zar vam nije već sada jasno, iz izjava ljudi i pre nego što je ovaj zakon usvojen, da postoje silni otpori ovom zakonu?
Nemoguće je da su odjedanput i Irinej Bulović, i nadbiskup beogradski Hočevar, i svi oni silni intelektualci preko noći postali fašisti, niko od njih ne zna šta je Evropa, niko od njih ne zna ništa dok im vi to ne kažete. To je naivno.
Naravno, niste vi koji ovde sedite idejni tvorci ovoga. Neko drugi vuče konce, neko drugi ko ne želi dobro ne samo SRS nego ni vama, ni našoj deci, ni vašoj. O tome se radi.
Nemojte da budete slepi kod zdravih očiju. Mislite malo svojom glavom i gledajte na svet svojim očima, a ne američkim, francuskim, nemačkim, masonskim ili ko zna kakvim drugim.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da je SRS protiv ovakvog zakona o zabrani diskriminacije. Mi smo apsolutno protiv bilo kog oblika diskriminacije, ali vi iz DS uporno obmanjujete javnost.
Vi nećete da kažete, uostalom to je ministar rekao u obrazlaganju Predloga zakona, ali vi sada prećutkujete kad je došlo vreme rasprave u pojedinostima, da u Srbiji postoji preko 15 zakona kojima se štite određene društvene kategorije. Imate Zakon o zdravstvenoj zaštiti, imate Porodični zakon, imate Krivični zakonik, imate Zakon o radio-difuziji, imate Zakon o sprečavanju izgreda na sportskim priredbama, imate Zakon o radu.
Dakle, postoji čitav niz zakona koji su već predvideli odgovarajuće oblike zaštite određenih kategorija građana Srbije: invalida, dece, omladine, starih ljudi itd.
Dakle, postoji zakonska regulativa, ali vi sada hoćete da napravite neku vrstu Potemkinovog sela. Vas ne zanima kod ovog zakona da zaštitite invalide, jer vi njih iskreno da hoćete da zaštitite, onda biste omogućili, ako ste gledali pre nekoliko dana RTS, onom nesrećnom čoveku, Živoradu Vasiljkoviću iz Mladenovca, da čovek na odgovarajući način vrši svoja prava.
Ne, takvi ljudi će i dalje da žive teškim životom. Vi ćete kao da donesete neki zakon kojim ćete navodno da ubrzate put Srbije u EU, ali ne da biste popravili suštinski položaj tih ugroženih društvenih kategorija. Ne. Vama je cilj samo jedan, vi hoćete da legalizujete određene patološke vidove seksualne orijentacije i to je pravi cilj ovog zakona. Sve ostalo je kozmetika.
Molim vas, gospođo Kolundžija, kakvu zaštitu može da očekuje invalid po ovom zakonu? Može da se obrati pismeno povereniku za zaštitu od diskriminacije i taj poverenik kada ispita sve činjenice, može da uputi opomenu onome ko je vršio diskriminaciju, pa ako taj neće da postupi po opomeni, onda će opomena da bude javno objavljena. Kakvu korist ima invalid od toga? Kakvu korist ima dete od toga? Kakvu korist ima bilo ko od toga?
Pravna zaštita koju ste vi predvideli ovim predlogom zakona je besmislena. To nije nikakva zaštita. To je da se kaže, eto, postoji neki poverenik. Prvo, taj poverenik nije Ustavom predviđen i uopšte ne znam kako mislite da obrazujete državne organe koji nisu Ustavom predviđeni. I da je predviđen Ustavom, instrumenti koji mu stoje na raspolaganju su apsolutno nedovoljni da bilo kome i u bilo kojoj sferi društvenog života ozbiljno pomogne.
Naravno da smo protiv diskriminacije, pa ako neko trpi diskriminaciju onda su to valjda poslanici SRS. Uzmite zapisnike sa sednica Administrativnog odbora. Ispada da samo radikali ovde upućuju neke teške reči, samo radikali su nedisciplinovani, ostali su apostoli, ostali su sveci. Nemoguće da je to tako.
Nemoguće da nijedan poslanik DS nije novčano kažnjen otkako je uvedena represija u Narodnu skupštinu. Nemoguće. Svedok sam, kao i moje kolege iz SRS, kada čovek izađe ovde za govornicu, prava salva uvreda krene sa ove strane. Da li je neko kažnjen? Nije. Kažnjeni su isključivo poslanici SRS.
Ako neko zna šta je diskriminacija, znamo mi srpski radikali, zna naš predsednik Vojislav Šešelj. Sve moguće međunarodne konvencije, svaki elementarni pravni akt je pogažen kada je u pitanju dr Vojislav Šešelj. Tu više ništa ne važi, ni Povelja UN, ni Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, ni Ustav Srbije, apsolutno ne važi ništa. Treba uništiti čoveka koji neće da se pokloni novom svetskom poretku.
Ovim zakonom treba uništiti srpski narod koji se ne uklapa u novi svetski poredak. Treba uništiti biološku supstancu srpskog naroda. Vi to ovim zakonom činite. Žalosno je što među vama ima ljudi koji su duboko svesni svih opasnosti koje ovaj zakon u sebi nosi. Oni to komentarišu po kuloarima, na ulicama, u razgovorima preko telefona.
Ovde će sagnute glave morati da glasaju za ovaj zakonski projekat, zato što su vaši politički mentori naredili da se ovaj zakon usvoji. A da u vladajućoj koaliciji ne cvetaju ruže povodom ovog zakona, najbolji vam je dokaz gospodin Dragan Marković Palma, koji je rekao da njegovi poslanici neće glasati za ovaj zakon. Vi mi sada objasnite, ako čovek neće glasati za ovaj zakon, da li je on preko noći postao antievropejac, protiv EU i protiv bele šengenske vize. I kakva je ta vaša koalicija. Neki malo hoće u Evropu, a neki malo neće. Vi ste rekli, ova vlada ima jasan kurs, što brži ulazak Srbije u EU.
Povodom tih famoznih šengen viza, gospođo Kolundžija, hajde da ne budemo mala deca. Vama je pre neki dan Angela Merkel, kancelarka Savezne Republike Nemačke, rekla, zaboravite ulazak u EU, eventualno će ući Hrvatska, Srbija, BiH, Crna Gora i Albanija čekaće ko zna koliko godina da uđu u EU.
Što se tiče belih šengenskih viza, češki ministar spoljnih poslova je rekao da će Srbija možda do polovine 2010. godine da dođe na dnevni red da se razmatra njen zahtev da bude stavljena na belu šengen listu. Dakle, nema ništa od toga.
Ne zato što je SRS protiv toga, ne možemo mi to da sprečimo. EU iz svojih razloga ne želi Srbiju kao svog člana. Da li vam je to jasno? Jednostavno, ne žele.
Da li vam je jasno kada vam se kaže da nema prijema novih članica EU dok svaka postojeća država članica ne ratifikuje Lisabonski ugovor. Tu ima da prođu decenije dok se taj proces ne okonča.
Vi sada svaku nepodopštinu koja nekom padne na pamet stavljate u proceduru u Skupštinu i kažete, e, to je sad uslov za ulazak u EU. Nije. To je nečija paklena namera da se uništi srpski narod, ali se nama sve ono što je upereno protiv Srba uporno godinama promoviše kao da je to naš uslov za ulazak u EU. Ako Srbija u EU treba da uđe bez Srba, onda nam EU ne treba.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je uvek smešno kada se državni funkcioneri iz DS pozivaju na Ustav i kažu – nešto nije moguće zato što ne piše u Ustavu. Gospodine Čipliću, nađite mi član Ustava koji predviđa da u Srbiji, kao državni organ, postoji poverenik za zaštitu od diskriminacije. U kom to članu Ustava piše? Ne piše nigde. To ste vi izmislili. To je izmišljen državni organ koji nije predviđen Ustavom Republike Srbije.
Kao stručnjak za ustavno pravo znate, kao što znam i ja, da se ne mogu formirati državni organi a da prethodno nisu predviđeni Ustavom. Dakle, ovaj organ je neustavan. To je prva stvar.
Druga stvar, vi ni Slobodana Miloševića niste mogli da isporučite po tada važećem Ustavu 2001. godine, pa ste ga isporučili. Mnogo toga vi niste mogli da uradite po Ustavu.
Kada je reč o Ustavu, vi se ponašate po principu političke celishodnosti – kad mi odgovara u jednom trenutku da se Ustav poštuje, onda ćemo da ga poštujemo, a kad mi ne odgovara – Ustav je prevaziđen, ima nekih pravnih praznina, onda možemo da radimo i mimo Ustava. Ovo je samo prvi korak ka legalizaciji nečega što je duboko protivno ljudskoj prirodi i to je moje lično duboko ubeđenje.
Ovo je samo prvi korak. Sada ćete dopustiti da se javno promovišu određeni oblici seksualne patologije, dopustićete ovim zakonom. Sledeći korak je da ćete dopustiti zaključivanje homoseksualnih brakova. Treći korak je da ćete dopustiti homoseksualcima da usvajaju decu.
Sve tri mere su duboko protivne vitalnim interesima i srpskog naroda i svih građana koji žive u Srbiji. Jednostavno, homoseksualizam, pedofilija, sodomija, nisu biološki opravdani oblici seksualnog ponašanja i ne mogu da dovedu do rađanja novog života, mogu samo da prouzrokuju nevolju, muku, patnju, suze, krv itd.
Država to ne sme da radi. Država odnosno ljudi koji je vode, ako hoće da budu nacionalno odgovorni, onda politiku ne smeju da vode od danas do sutra, nego moraju da vode politiku tako da razmišljaju šta će biti za narednih 100 ili 200 godina.
Uostalom, ugledajte se na vaše prijatelje Amerikance. Oni imaju trust mozgova koji planiraju američku politiku za narednih 300 godina i ništa što se dešava u svetu ne dešava se slučajno. Neko je nešto isplanirao, neko je nešto odredio, neko iz pozadine vuče konce.
Mi se ponašamo kao neko beslovesno stado koje tumara po mraku istorije, danas ćemo da poštujemo Ustav, sutra nećemo, baš nas briga da li će u Srbiji postojati ili neće postojati bela kuga, da li će u Srbiji žive Srbi ili Tajvanci, Tajlanđani, Eskimi itd. Tako se država ne vodi, odnosno vodi se, ali se vodi na kratke staze i vodi se u propast.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da uopšte nisam ubeđen u opravdanost argumenata koje je iznela moja uvažena prethodnica. Dakle, ovde se izgleda mešaju dve stvari: da li je SRS protiv bilo kog oblika diskriminacije? Jeste. Da li smo protiv ovog zakona? Jesmo. Zato što ovaj zakon ne pruža adekvatan vid pravne zaštite od diskriminacije.
Možda se vama koji niste pravnici sada ova materija čini malo komplikovanom i nejasnom, ali uvek vodite računa koja je krajnja sankcija za diskriminaciju. Krajnja sankcija po ovom zakonu je, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, smešna. To je opomena koju upućuje poverenik, pa ako taj koji vrši diskriminaciju neće da postupi po opomeni, onda će poverenik da mu kaže – pazi dobro šta radiš, ova moja opomena će biti javno objavljena.
Ko se više u Srbiji boji javnih opomena? Ne boji se niko. Ova sankcija je smešna, odnosno sankcije u pravom smislu te reči i nema.
Nesporno je da u Srbiji ima primera diskriminacije i SRS sve te primere osuđuje, ali vi ovim zakonom ne štitite žrtve diskriminacije. Poverenik nije nikakva zaštita. Poverenik je jedan neustavni organ koga ste predvideli ovim zakonom, da biste na to mesto doveli opet nekog svog partijskog čoveka koji će da prima platu u državnom trošku i da ga snabdete određenim birokratskim aparatom. Nikakvu zaštitu on bilo kome u bilo kojoj sferi društvenog života neće uspeti da pruži.
Ono što je rekao gospodin Čiplić, postoji već krivično-pravna zaštita, za neke oblike diskriminacije, gospodine Čipliću, postoji, ali za neke oblike diskriminacije ne postoji. Koliko znam, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije ne postoji aparthejd kao krivično delo, ne postoji etničko čišćenje kao krivično delo. Genocid postoji, ali aparthejd i etničko čišćenje ne postoji.
Sada kada bismo stvar sveli na apsurd, a vi je očigledno svodite, ne znam iz kojih razloga, to znači da je u Srbiji dozvoljeno vršiti i aparthejd i etničko čišćenje, a jedina sankcija koja u ta dva teška oblika diskriminacije može da se izrekne jeste da poverenik nekome uputi opomenu. Znači, pobijete 100.000 ljudi i onda poverenik uputi neku opomenu. Kakva je to sankcija? To je smešno.
Dakle, vi ovim zakonom apsolutno ne štitite žrtve diskriminacije. Da hoćete da ih zaštitite onda biste predvideli čitav niz krivičnih dela, predvideli biste sudski postupak, kazne zatvora i to stroge kazne zatvora, i novčane kazne za one koji ugrožavaju građane Srbije po osnovu nekog njihovog ličnog svojstva.
Vama to nije cilj. Vas ne zanimaju ni invalidi, ni nezaposleni, ni deca, ni omladina.
(Predsedavajuća: Tri minuta, narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno.)
Vas zanima da biološki uništite srpski narod.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da u okviru ova dva minuta koliko mi stoji na raspolaganju za obrazlaganje amandmana pokušam da problematizujem jednu tvrdnju koju smo čuli od gospodina Čiplića, a to je da je o ovom predlogu zakona vođena jedna vrlo kvalitetna javna rasprava, da su konsultovani svi, sve odgovarajuće državne i društvene institucije i da što se tiče Predloga zakona ništa nije sporno.
Pre svega, očigledno je da u samoj vladajućoj koaliciji ta javna rasprava nije vođena. Očigledno je da u vladajućoj koaliciji i te kako postoje disonantni tonovi, da jedan deo vladajuće koalicije predlaže ovaj predlog zakona i brani ga, neki iskreno, većina neiskreno, većina po službenoj dužnosti, zato što to tako moraju. Onaj drugi deo vladajuće koalicije je jasno stavio do znanja i narodnim poslanicima i građanima Srbije da ni pod kakvim uslovima neće glasati za ovaj predlog zakona.
Sama činjenica jasno govori o tome ne da nije vođena javna rasprava, nego ta rasprava nije vođena čak ni unutar vladajuće koalicije, jer da je vođena ne bismo došli u situaciju da jedan deo vladajuće koalicije podržava ovaj zakon, a da drugi deo vladajuće koalicije ustaje protiv tog zakona.
Ako je vođena javna rasprava i ako je u vladajućoj koaliciji sve jasno, a nije jasno mnogo toga, postavlja se pitanje – kako je moguće da na Predlog zakona o zabrani diskriminacije, koji je prošao vrlo kvalitetnu, uspešnu javnu raspravu, konsultovani svi društveni činioci, sve političke partije koje čine vladajuću koaliciju, imate amandman na predlog vladajuće koalicije koju su podneli, recimo, Gordana Rajkov, Snežana Stojanović-Plavšić, Zoran Bortić i mnogi drugi poslanici vladajuće koalicije? Dakle, ni vama samima nije jasno o čemu se radi i za čega ćete u danu za glasanje morati da glasate.