Dame i gospodo narodni poslanici, svaku priču i svaku raspravu o predlozima ovih zakona treba početi sa informacijom, koju smo morali da dobijemo od predstavnika predlagača, koliko iznosi spoljni dug Republike Srbije, imajući u vidu činjenicu da od 2000. godine sve DOS-ovske vlade u raznim varijantama jedino što rade jeste da zadužuju Republiku Srbiju u inostranstvu. Po zvaničnim podacima, ali ne Vlade Srbije, nego Svetske banke, spoljni dug Republike Srbije iznosi oko trideset milijardi dolara. Po kalkulacijama i proračunima Svetske banke, Republika Srbija spada u red srednje zaduženih zemalja.
Što se tiče finansijskih aspekata svih ovih sporazuma, moje kolege iz Srpske radikalne stranke su o tome dovoljno rekle, ja bih samo da ukažem na nekoliko pravnih nedostataka svih ovih sporazuma.
Kada je reč o zajmu za dodatno finansiranje projekta rekonstrukcije saobraćaja, ima jedna stvar koja mi je pala u oči, pa bi bilo dobro da nam ministar finansija objasni o čemu se radi. Naime, u aneksu ovog sporazuma, koji se zove - Domaće nadmetanje, dodatne odredbe, aneks (c) Učešće državnih preduzeća, piše: "Državna preduzeća mogu da učestvuju u nadmetanju samo ako mogu da dokažu da su pravno i finansijski nezavisna, da posluju u skladu sa privrednim pravom i da nisu zavisna institucija ugovorne strane. Dalje, takva preduzeća biće podložna istim zahtevima u pogledu ponude i garancija za valjano izvršavanje posla, kao i drugi ponuđači."
Šta proizlazi iz ovakve odredbe? Proizlazi da državna preduzeća Republike Srbije ne mogu da učestvuju u nadmetanju iz više razloga. Ovde se traži da državna preduzeća budu pravno i finansijski nezavisna. Državna, odnosno javna preduzeća u Republici Srbiji su preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija. Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije u ime Republike Srbije je ta koja imenuje direktore javnih preduzeća, bira članove njihovih upravnih i nadzornih odbora. To znači da su državna, odnosno javna preduzeća u Republici Srbiji u startu, po slovu ovog sporazuma, isključena iz tržišne konkurencije.
Dalje, kada je u pitanju Sporazum o donaciji iz Globalnog fonda za zaštitu životne sredine, Projekat reforme poljoprivrede u tranziciji, član 5. je zaista nejasan i to sa pravničkog aspekta. Član 5. stav 2. glasi ovako: "Kao deo dokaza koje treba dostaviti u skladu sa članom 5. stav 1. tačka a), banci treba dostaviti mišljenje ili mišljenja zadovoljavajuća za banku od strane organa prihvatljivog za banku, gde će biti potvrđeno da je ovaj sporazum propisno odobren, ratifikovan i potpisan u ime primaoca i da je pravno obavezujući u skladu sa svojim odredbama."
Zaista mi je nejasno to da se ovde traži nekakav dokaz da je sporazum potpisan, kad je sporazum već potpisan. Nema tu šta posebno neko da dokazuje i da obrazlaže. Dalje, po međunarodnim konvencijama koje regulišu pitanje zaključivanja međunarodnih ugovora za drugu ugovornu stranu dokaz da je jedan međunarodni ugovor ratifikovan jeste tzv. instrument o ratifikaciji. Razmenom tih instrumenata svaka od ugovornih strana upoznaje se sa činjenicom da je ona druga ugovorna strana od strane svog nadležnog državnog organa ratifikovala taj međunarodni ugovor.
Ovde ispada da to nije dovoljno pa se ne traži samo da Narodna skupština Republike Srbije putem zakona ratifikuje ovaj međunarodni ugovor, nego se traži mišljenje koje je zadovoljavajuće za onoga ko je dao ovu donaciju da je taj ugovor zaista i potvrđen, odnosno odobren u Skupštini Republike Srbije. Ovde se ne kaže koji je to organ koji treba da da zadovoljavajuće mišljenje za banku o tome da li je taj sporazum ratifikovan u Republici Srbiji. Proizlazilo bi da je to Ministarstvo pravde, ovde to ne piše, ali mi smatramo da je zaista nepotrebno da međunarodni ugovor sadrži odredbu da nije dovoljna ratifikacija, nego da jedan državni organ dodatno treba da da zadovoljavajuće mišljenje o tome da li je ugovor ratifikovan ili ne.
Što se tiče zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za projekat Klinički centri A, gospođo ministre, skrećem vam pažnju na jednu, pored pravnih, vrlo upadljivu jezičku omašku.
Naime, mi smo više puta skretali pažnju da kada prevodite međunarodne ugovore ne možete da ih prevodite mehanički. Ne možete jedan međunarodni ugovor koji je zaključen na engleskom jeziku da prevedete na srpski jezik ali u duhu engleskog jezika, nego ga morate prevesti u duhu srpskog jezika i u duhu Ustava i važećih zakona Republike Srbije.
Gospođo ministre, skrećem vam pažnju, reč je o zakonu o potvrđivanju finansijskog ugovora za kliničke centre. Evo jedan dokaz kako vi... Ne vi lično, nego su ljudi koji su se bavili prevođenjem ovog ugovora zaista to radili na jedan vrlo mehanički način, nestručan način, verovatno misle da poslanici opozicije neće tako detaljno time da se bave. Na strani 48, raspored jedan - Informacije o projektu koje treba poslati banci i metod njihovog prenosa; Slanje informacija: određivanje odgovorne osobe; onda imate jednu tabelu, posle reči "kompanija" stoji bukvalno na ćirilici "kontakt person". Verovatno ste mislili na osobu koja je zadužena za kontakt sa onim ko je dao kredit, odnosno zajam, ali onda je to tako trebalo da piše, a ovako je ćirilicom napisan engleski termin. Zaista je neozbiljno. Samo oni najlošiji đaci u srednjoj školi pišu latinski jezik ćirilicom. Sada vidimo da to radi i Vlada Srbije, koja uopšte ne obraća pažnju na to kako se prevode međunarodni ugovori.
Ovo, gospođo ministre, zaista pada u oči, vama i meni je smešno, ali vam skrećem pažnju na tu činjenicu, ovde ima mnogo drastičnijih pogrešaka. Kada prevodite te međunarodne ugovore morate da imate u vidu terminologiju koju koristi Ustav Srbije, važeći zakoni i, naravno, morate da vodite računa o duhu srpskog jezika.
Dalje, Sporazum o finansiranju, Projekat "Regionalni razvoj Bora", na strani 32 je opet nešto što predstavlja normu koja diskriminiše naša javna preduzeća, učestvovanje javnih preduzeća. Vidite, između ostalog, kako nedosledno koristite terminologiju: u jednom predlogu zakona koristite termin "državna preduzeća", a u drugom predlogu zakona koristite termin "javna preduzeća", iako se i u jednom i u drugom slučaju u stvari radi o istim pravnim subjektima.
"Javna preduzeća su podobna da učestvuju u nadmetanju samo ako mogu da dokažu da su pravno i finansijski nezavisna, da rade po propisima privrednog prava i da nisu zavisna agencija vlade koja je ugovorna strana. Pored toga, ona podležu istim zahtevima u vezi sa nadmetanjem i garancijom za dobro izvršenje posla kao i ostali ponuđači." To znači da vi u startu eliminišete iz konkurencije javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija zato što Republika Srbija putem Vlade imenuje njihove direktore, članove upravnih i nadzornih odbora, a i finansijske veze između Republike Srbije i tih javnih preduzeća apsolutno niko ne dovodi u pitanje.
Na kraju, Sporazum o finansiranju, Dodatno finansiranje projekta energetske efikasnosti za Srbiju, strana 26.
Gospođo ministre, zaista bih voleo da mi objasnite Prilog na program 2, Domaće nadmetanje: dodatne odredbe, pa pod (a) - Registracija: "Nadmetanje nije ograničeno na prethodno registrovane firme". Da li to znači da u jednom nadmetanju po osnovu međunarodnog ugovora mogu da učestvuju privredni subjekti koji uopšte nisu registrovani ni u Republici Srbiji, niti u nekoj stranoj državi?
U običnom poslu oko renoviranja neke osnovne škole u Srbiji ne može da učestvuje privredni subjekt koji nije registrovan, a vi dajete mogućnost da u tržišnoj utakmici učestvuje subjekt koji uopšte nije registrovan!
Ponovo vam skrećem pažnju na terminologiju. Vi biste kao ministar finansija morali da znate da firma i preduzeće nisu jedno te isto. Firma je ime, odnosno naziv pod kojim preduzeće posluje u pravnom prometu; preduzeće je pravni subjekt, a njegovo ime je firma. Kao što svi mi imamo lična imena i prezimena tako i privatna preduzeća imaju svoja imena, a to su nazivi njihovih firmi. Ovo je moralo takođe da bude detaljno regulisano sporazumom.
Opet jedna diskriminišuća odredba za naša javna preduzeća: "Javna preduzeća su podobna da učestvuju u nadmetanju samo ako mogu da dokažu da su pravno i finansijski nezavisna." Nijedno javno preduzeće u Srbiji to ne može da dokaže i zaista mi nije jasno zašto iz ekonomske konkurencije, iz ekonomske utakmice isključujete javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, a na drugoj strani dajete šansu da u toj utakmici učestvuju, kako vi kažete, firme koje prethodno nisu registrovane.
Sumnjam da i u jednom drugom međunarodnom ugovoru koji međunarodne finansijske institucije zaključuju sa nekim drugim državama ima ovakvih odredaba.
Ove odredbe su vrlo nejasne, neprecizne i sa pravnog i sa jezičkog aspekta, i u meni bude sumnju da vi isključivanjem iz tržišne konkurencije javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija u stvari dajete šansu raznim tajkunima koji se već godinama bave asfaltiranjem ulica i puteva u Srbiji, odnosno izvođenjem drugih kapitalnih infrastrukturnih projekata. Time nanosite ogromnu štetu Republici Srbiji, ne samo ekonomsku nego i političku, zato što nas u inostranstvu doživljavaju kao jednu banana-državu u kojoj je dovoljno da se skupi pet-šest mafijaša i tajkuna koji imaju građevinske mašine i mogu da rade po Srbiji šta hoće. Vlada ne da ih ne sprečava, nego im zaključivanjem ovakvih međunarodnih ugovora čak pomaže u tim njihovim nelegalnim aktivnostima.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja skromna pamet ne može da se uzdigne do tih filozofskih visina do kojih, očigledno, može da se uzdigne pamet gospodina Milenića iz G17 plus, ali ceo dan slušam predavanja koja nam drže gospoda iz vladajuće koalicije o Evropi i evropejstvu, pa sam ponukan i ja nešto da kažem na tu temu.
Osnivač Narodne radikalne stranke Nikola Pašić studirao je u Švajcarskoj i ideju političkog radikalizma preneo je u Srbiju iz francuske i švajcarske političke baštine.
Vođa srpskih radikala u Vojvodini Jaša Tomić bio je jedan od najsjajnijih intelektualaca toga doba. Ministar finansija Lazar Paču govorio je nekoliko svetskih jezika. Čak i u vreme Prvog svetskog rata uspeo je da očuva političku komunikaciju sa, recimo, ministrom finansija nemačke carevine. Predsednik jugoslovenske vlade između dva svetska rata dr Milan Stojadinović doktorirao je na Pravnom fakultetu u Minhenu.
Da vas podsetim, osamdesetih godina jedan od retkih intelektualaca u ondašnjoj Jugoslaviji koji je imao hrabrosti da progovori o tim autentičnim političkim vrednostima kao što su demokratija i parlamentarizam bio je baš predsednik SRS dr Vojislav Šešelj.
Toplo vam preporučujem, gospodine Mileniću, da pročitate otvorena pisma Hamdiji Pozdercu i Branku Mikuliću kada je pola vaših političkih lidera sedelo u redovima ondašnjeg Saveza komunista Jugoslavije o tome da se Vojislav Šešelj još osamdesetih godina kao otvoreni politički opozicionar zalagao za političke vrednosti Velike Britanije, Francuske, SAD i tako dalje.
Ne radi se ovde o tome da je SRS protiv političkih vrednosti Zapada. Ne radi se ovde o tome da mi negiramo bogatu evropsku kulturu. Mi smo njihov sastavni deo. Mi ovde ukazujemo na jednu činjenicu, na koju su ukazali vodeći politički teoretičari baš liberalnog Zapada, da se demokratske države, nažalost, kod svoje kuće ponašaju na jedan način, a u odnosu prema malim narodima i malim državama na drugi način.
Nije SRS protiv politike saradnje sa bilo kojom državom i bilo kojom međunarodnom organizacijom. Mi smo samo protiv toga da u EU ulazimo pod nekim drugim uslovima u odnosu na druge evropske narode i države.
Kao što niko nije postavljao uslov Slovačkoj, Sloveniji, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj itd. da se odreknu jednog dela svoje državne teritorije, takav uslov ne treba da se postavlja ni Srbiji. Iza cele te priče o Evropi i evropejstvu kriju se, u stvari, evrofoliranti, a jedina evropska vrednost koju oni uistinu priznaju jeste evro.
Budući da ste pomenuli Karađorđa, jedan Karađorđev biograf zapisao je – kada su mu doveli nekoliko Srba koji su pobegli na stranu Turaka i borili se protiv srpskih ustanika, Karađorđe je rekao: posecite ih jer više vole Turcima nego svojoj braći Srbima. Da je Karađorđe danas živ, mislim da bi i vama rekao to isto.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, već je mesec i po dana kako javnost u Srbiji vlastima postavlja dva osnovna pitanja. Prvo pitanje je ko je i pod kakvim okolnostima lišio života, odnosno ubio Ranka Panića, a drugo pitanje je ko je i pod kakvim okolnostima uhapsio prvog predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića?
U Srbiji se desilo nešto što je u političkom smislu mnogo teže nego protivpravno hapšenje Radovana Karadžića. To je izjava doglavnika Ivice Dačića da Radovana Karadžića nije uhapsila policija, odnosno pripadnici MUP-a Republike Srbije.
Da je ovakvu izjavu dao, recimo, jedan engleski ministar unutrašnjih poslova, francuski ili nemački, on bi bio, verovatno, ili istog dana razrešen funkcije, ili bi bio nateran da podnese ostavku. Samo, nažalost, u ovoj i ovakvoj Srbiji ministru unutrašnjih poslova pođe za rukom da kaže da je jednog građana uhapsio neko drugi, a ne policija i da on dan-danas obavlja tu istu funkciju.
Ivica Dačić je rekao, onako, nekim zamagljenim jezikom, da ga nije uhapsila policija nego da su ga uhapsile neke bezbednosne službe. Kada je rekao bezbednosne službe, verovatno je mislio na Bezbednosno-informativnu agenciju.
Postavlja se sledeće pitanje – da li Bezbednosno-informativna agencija ima pravo da hapsi građane Republike Srbije, odnosno, da li u Republici Srbiji ijedna druga institucija, izuzev policije, sme da hapsi građane?
Da ne bismo nagađali, da čujemo šta kaže zakon. Vlada Zorana Đinđića je 2002. godine predložila Narodnoj skupštini Republike Srbije zakon koji se zove Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji. U tom zakonu jasno piše šta Bezbednosno-informativna agencija, tzv. BIA, sme i može da radi.
Član 1 – obrazuje se Bezbednosno-informativna agencija kao posebna organizacija. Da vas podsetim, posebne organizacije u Republici Srbiji su, recimo, Republički hidrometeorološki zavod, Republički geodetski zavod, pa onda one silne agencije koje ste osnovali posle 2001. godine, kao što su, recimo, Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova ili Republička agencija za energetsku efikasnost.
Ako u Republici Srbiji Republički hidrometeorološki zavod sme da hapsi ljude, ako Republički geodetski zavod sme da hapsi ljude, onda verovatno sme da hapsi i BIA.
Međutim, ne sme da hapsi. Građane u Republici Srbiji sme da hapsi samo MUP, i to pod onim okolnostima koje su striktno propisane Ustavom i zakonom.
Dalje, ''Agencija obavlja poslove koji se odnose na zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, istraživanje, prikupljanje, obradu i procenu bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove određene zakonom''.
Da li piše igde da BIA sme da hapsi, i to da uhapsi čoveka 18. jula, pa da 21. jula zvaničnici obelodane da je čovek uhapšen? Tri dana se nalazi u nekakvom pritvoru, niko ne zna kakvom i gde, pri tome mu oduzmu laptop i čitav niz disketa na kojima se nalazi materijal vezan za dešavanja u Republici Srpskoj, odnosno BiH, u periodu od 1991. do 1995. godine.
Dalje, ''Agencija u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti primenjuje odgovarajuće operativne metode, mere i radnje, kao i odgovarajuća operativno-tehnička sredstva kojima se obezbeđuje prikupljanje podataka i obaveštenja radi otklanjanja i sprečavanja delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, ugrožavanje bezbednosti u zemlji, i u vezi sa tim preduzima druge potrebne mere i radnje na osnovu zakona i propisa donetih u skladu sa zakonom''.
Pitanje za doglavnika Ivicu Dačića – ako ga nije uhapsio MUP, nego ga je uhapsila BIA, kako je moguće da je dr Radovan Karadžić podrivao ili rušio Ustavom utvrđeni poredak Republike Srbije? Na koji način je Radovan Karadžić, kao lekar i kao neuropsihijatar, ugrožavao bezbednost u zemlji? Kako se on to bavio organizovanim kriminalom i krivičnim delima s elementom inostranosti? Kako se bavio unutrašnjim i međunarodnim terorizmom itd.?
To su polja delatnosti BIA-e. Pri tom, BIA sme samo da prikuplja podatke o tim delatnostima, da prati, da, eventualno, prisluškuje telefonske razgovore, ako dobije odobrenje nadležnog suda, ali nema pravo da hapsi.
Prema tome, doglavnik Ivica Dačić treba da kaže ko je, zapravo, uhapsio Radovana Karadžića. Ako je tačno da ga nije uhapsio MUP, a nije mogla da ga uhapsi BIA, bar ne na osnovu zakona, jer, kao što vidite, Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji tako nešto ne predviđa, onda se postavlja pitanje da ga, možda, nije uhapsila neka strana služba bezbednosti? Doduše, on je rekao – neka služba bezbednosti, nije rekao da li domaća ili strana. Da li ga je uhapsila neka domaća paravojska, neka privatna detektivska agencija?

Dešava li se ovako nešto u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Velikoj Britaniji, u SAD, da čoveka uhapsite, da ga tri dana držite, potpuno nezakonito, u nekom pritvoru, niko ne zna ko ga je uhapsio, i da ga onda isporučite Haškom tribunalu za koga je i malom detetu u Srbiji jasno da nije nikakav sud, da nije nikakva pravna institucija, već jedna organizovana banditska mašinerija za uništavanje svih onih Srba koji su se tokom devedesetih godina borili za slobodu srpskog naroda?!
Ovde se postavlja još jedno pitanje. Čak i da je Radovan Karadžić uhapšen od strane nadležnih organa, a nije, postavlja se pitanje tehnologije hapšenja. Evo šta kaže Ustav Republike Srbije, član 27: ''Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom''.
Stav 2. istog člana: ''Lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru''.
Radovanu Karadžiću je puna tri dana onemogućeno da se bilo kome javlja, a da ne govorimo o početku stava koji kaže – lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa. Evo šta vam piše u članu 1. Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koja je, navodno, uhapsila Radovana Karadžića – Bezbednosno-informativna agencija obrazuje se kao posebna organizacija.

Slavice Đukić-Dejanović, ja vam zahvaljujem. Pošto ste vi, verovatno, kao i svi mi narodni poslanici, dobili Ustav Republike Srbije, ja vam ga ovom prilikom neću dati, ali pošto očigledno ni vi, a ni vaš ministar doglavnik Ivica Dačić ne znate šta piše u Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji, ja ću vam ga ostaviti, pa u slobodno vreme čitajte.

Na početku mislim da je, gospođo Đukić-Dejanović, bilo politički nekorektno i nečovečno kada ste isključili mikrofon kada je govorila narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Ona je govorila o tome da su neprijatelji srpskog naroda ubili u Haškom tribunalu Slobodana Miloševića, koji je bio ne samo predsednik Srbije i predsednik SRJ, nego i predsednik vaše partije i zahvaljujući slavi njegovog imena vaša poslanička grupa se pre svega našla u ovom parlamentu.
Ono zbog čega sam se javio jesu članovi 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Srbije. Ovih dana, odnosno poslednjih meseci nakon završetka lokalnih izbora 11. maja, Republika Srbija je postala poprište najgoreg i najtežeg mogućeg političkog kriminala.
Naravno, najdrastičniji primer jeste grad Beograd i narodni poslanici Srpske radikalne stranke su o tome dovoljno rekli, ali drastičan primer političkog kriminala, čiji je glavni protagonista Demokratska stranka i mafijaši i tajkuni koji je finansiraju, jeste nažalost i opština Ruma.
Naime, dana 8. jula 2008. godine trebalo je da bude održana konstitutivna sednica Skupštine opštine Ruma. Jedan odbornik SRS nije se pojavio na konstitutivnoj sednici. U pitanju je gospođa Tina Antonić, nije nigde otišla i uopšte nije smešno, ne znam zašto karikirate celu situaciju.
Pitao bih vas - kako biste reagovali da je vaše dete možda nestalo i da se ne zna 10 dana gde se nalazi. Dakle, 8. jula, negde oko 2 sata posle ponoći, po odbornika SRS došao je automobil stranih registarskih tablica i odvezao je u nepoznatom pravcu, zajedno sa maloletnim detetom od 15 godina.
Podneo sam 9. jula prijavu policijskoj stanici, koja glasi ovako: Prijavljujem nestanak Tine Antonić iz Pavlovaca, ulica Maršala Tita br. 1. Poslednji put je viđena na sastanku odborničke grupe SRS u Rumi dana 7. jula 2008. godine oko 20,00 časova. Tina Antonić se nije pojavila na konstitutivnoj sednici SO Ruma 8. jula 2008. godine.
Prema izjavi njenih roditelja, 8. jula 2008. godine, oko 2,00 sata ujutru, po nju je došao automobil stranih registarskih tablica i odvezao je u nepoznatom pravcu. Nije isključeno da je Tina Antonić kidnapovana na političkoj osnovi i da joj je život ugrožen. Molim vas da preuzmete potrebne mere da se Tina Antonić pronađe, odnosno da se utvrdi gde se tačno nalazi.
(Predsednik: Vreme.)
U redu, poštovaću vreme i Poslovnik i javljam se ponovo za povredu Poslovnika, čl. 225. i 226. Samo bih vas zamolio da vašim političkim saborcima iz DS kažete da se ne smeju na ovo što govorim, u pitanju je vrlo opasan presedan, jedno teško krivično delo.
Žena je nestala i 10 dana niko ne zna gde se nalazi. U pitanju je žena koja živi sama sa maloletnim detetom od 15 godina. Ovo nije jedini slučaj u Srbiji da se ljudi odvode, da se ne zna gde se nalaze, samo zato što to odgovara DS. Gospođa Nada Kolundžija se iščuđava, ne znam zbog čega, u pitanju je najteže moguće krivično delo, ali javljam se ponovo za povredu Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o amandmanu koji sam podneo na član 20, moram da iznesem svoj lični utisak koji se odnosi na izlaganje narodnog poslanika Arsenovića, ako se ne varam, iz PUPS-a. Ja zaista poštujem godine gospodina Arsenovića i ne pada mi na pamet da dovodim u pitanje njegovo pravo kao narodnog poslanika da podnese amandman na bilo koji član Predloga zakona o ministarstvima, ali meni je zaista neshvatljivo da neko ko potpiše Predlog zakona o ministarstvima u svojstvu predstavnika predlagača posle nekoliko dana izađe za govornicu Skupštine Srbije i kaže, gnevnim tonom, kako nije prihvaćen njegov amandman, kako je to nepovoljno za one na koje se amandman odnosi itd.
Pa, gospodine Arsenoviću, vi ste potpisali Predlog zakona o ministarstvima i iz vašeg današnjeg izlaganja ja mogu da izvučem samo jedan jedini logičan zaključak, kao i svi oni koji prate današnju sednicu Skupštine Srbije, a to je da ste vi, u stvari, ovo potpisali ne znajući šta potpisujete, da niste znali kakva je prava sadržina Predloga zakona o ministarstvima. Evo, i gospođa Vjerica Radeta je došla do istog zaključka do kojeg sam došao i ja. Vama se izgleda jako žurilo da što pre sastavite Vladu, da vi u toj vladi imate svoje predstavnike. Neko drugi je napisao Predlog zakona o ministarstvima, to mogu da garantujem, vama je to dato na potpis i sada kada ste malo počeli da čitate Predlog zakona o ministarstvima videli ste da to baš nije u skladu sa vašom ideologijom i sa vašim shvatanjem prava penzionera, vojnih osiguranika itd.
Mislim da nema razloga da gospoda iz PUPS-a budu gnevna zato što Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio amandman gospodina Arsenovića. To su njihovi koalicioni partneri, to su ljudi koji će sa njima da prave socijalno odgovornu vladu i da poboljšaju položaj, između ostalog, i penzionera. Dakle, gospodine Arsenoviću i vi gospodo iz PUPS-a, nema razloga da budete ljuti, to su vaši koalicioni partneri i ja sam ubeđen da oni vama, vašoj partiji i ljudima koje vi predstavljate žele sve najbolje.
Što se tiče samog amandmana koji sam podneo na član 20, tražim da se u stavu 2. posle reči "obezbeđivanje materijalnih i drugih uslova za realizaciju tih programa" dodaju reči "posebnog programa prerade otpadnih voda i komunalnog otpada".
Problem otpadnih voda u Republici Srbiji je evidentan. Taj problem je veliki i taj problem će iz dana u dan biti sve veći. Principijelni je i ideološki stav Srpske radikalne stranke da u okviru ministarstva koje se bavi ovom problematikom posebna pažnja mora da se posveti preradi otpadnih voda. Voda je danas resurs koji je podjednako važan kao nafta. Futurolozi predviđaju da će vode u budućnosti, zdrave pijaće vode, biti sve manje i manje, da će se čak regionalni i lokalni ratovi sve više voditi ne zbog nafte, ne zbog zlata, nego baš zbog vode.
Mi u Republici Srbiji, hvala bogu, imamo još uvek dovoljno kvalitetne pijaće vode, ali takođe je činjenica da se ti resursi vode smanjuju, između ostalog, i zbog povećanja otpadnih voda koje idu u vodotoke. Zaista je neophodno da se u okviru Ministarstva za zaštitu životne sredine posebna pažnja posveti sprovođenju programa prerade otpadnih voda i komunalnog otpada i da Ministarstvo obezbedi potrebna sredstva za obezbeđivanje sprovođenja tih programa koji se odnose na preradu otpadnih voda.
Takođe, podneo sam amandman na stav 3. člana 20. da se brišu reči "Agencija za zaštitu životne sredine, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje". Srpska radikalna stranka je od 2001. godine ukazivala na to da je u Republici Srbiji iz godine u godinu, iz dana u dan sve veći broj nekih fantomskih organizacija koje ste vi nazvali, verovatno po uzoru na srodne američke institucije, agencijama.
Pravnici su imali dosta problema sa tim da daju nekakvu pravnu definiciju šta su to agencije. Ako analiziramo naše pravne propise možemo da dođemo do zaključka da postoje, odnosno da su postojale tri vrste agencija: neke agencije su poslovale u skladu sa Zakonom o javim službama; neke agencije su poslovale kao tzv. posebne ili upravne organizacije i neke su bile, zamislite, samo javne agencije.
Vi ste, ako se ne varam, 2005. godine doneli Zakon o javnim agencijama i onda ste rekli da je javna agencija - agencija. To je jedna logički i pravnički nakaradna definicija i sada imate jednu kategoriju agencija koje ne možete nikako drugačije da definišete, nego jednostavno da kažete - to su agencije u smislu Zakona o javnim agencijama. Niko živi ne zna šta te agencije rade, kakva je korist za građane Srbije od tih agencija, ali, na vašu veliku sreću, tih agencija ima. Vi ste u tim agencijama uposlili vaše partijske kadrove, trošite budžetska sredstva. Nikakve rezultate te agencije nisu dale, ali, evo, vi ste uspeli da zadovoljite jedan broj vaših partijskih drugova, odnosno funkcionera.
Ako bi se usvojio ovaj predlog zakona o ministarstvima, mi bismo dobili četvrtu kategoriju agencija, a ovoga puta to je agencija kao organ uprave u sastavu Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. Dakle, u Republici Srbiji postojale bi četiri vrste agencija. Samo da vas podsetim, prošle godine kada ste donosili Zakon o ministarstvima, zamislite, to je bilo "davne" 2007. godine, vi ste takođe u okviru jednog ministarstva predvideli Agenciju za zaštitu životne sredine. Ali, da li usled tehničke omaške, da li zbog neznanja, vi ste tu agenciju definisali kao organ u sastavu Ministarstva, ako se ne varam, nauke i zaštite životne sredine. Dakle, propustili ste da kažete kakav organ; ostalo je samo "organ".
Ljudi koji je trebalo da primenjuju Zakon o ministarstvima bili su u mukama da definišu šta u stvari znači ta agencija, kakva je njena pravna priroda i u koju kategoriju državnih organa ta agencija spada, jer ste jednostavno za nju rekli da je organ, ni da li je organ uprave, ni da li je izvršni organ, pravosudni organ, tehnički organ, ništa, jednostavno - organ. Tako je ostalo do današnjeg dana.
Vi sada predlažete, jer ste se verovatno dosetili da to tako nije bilo dobro, da ova agencija za zaštitu životne sredine treba da bude organ uprave u sastavu Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja. Sada vas ja pitam šta će vam paralelizam institucija na istom državnom, pravnom i političkom nivou? Ima li igde u svetu primera da se na nivou jedne države obrazuje jedno ministarstvo koje se zove tako i tako, a da onda u okviru tog istog ministarstva obrazujete agenciju koja ima identičan naziv? Vi ste u članu 20. predvideli da postoji Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, a u stavu 3. je agencija za zaštitu životne sredine. Zaista, i pored najbolje volje, nisam mogao da shvatim kakva je to suštinska razlika između Ministarstva životne sredine i agencije za zaštitu životne sredine.
Da ste Predlog zakona pisali na brzinu, da ste ga pisali nestručno, da ste ga pisali vođeni željom da što pre sednete u ministarske fotelje koje su vam toliko drage, evo očitog primera: vi ste čak zaboravili i na terminologiju, na obavezu da jedan normativni akt mora da bude i terminološki usklađen. Ministarstvo ste nazvali Ministarstvom životne sredine, i gospodin Tomislav Nikolić vam je juče rekao da sa čisto jezičkog aspekta taj naziv nije dobar, a samo nekoliko stavova kasnije ste agenciju nazvali - Agencija za zaštitu životne sredine. Zašto tako niste nazvali i Ministarstvo, nego vam je Ministarstvo životne sredine, što je jedan potpuno besmislen naziv, a agencija vam je - za zaštitu životne sredine?
Čitajući nadležnosti ove agencije nisam mogao da shvatim koji su to motivi nagnali predlagača ovog zakona da pored Ministarstva životne sredine obrazuje još i agenciju za zaštitu životne sredine, kada i jedna i druga institucija, praktično, rade isti posao, odnosno vrše poslove državne uprave u istoj oblasti društvenog života koja bi trebalo da se zove zaštita životne sredine.
Mislim da ni aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a znamo da je on sjajan pravnik, to je dokazao... Kada biste ga sada pitali koliko ima agencija u pravnom sistemu Republike Srbije, šta te agencije rade, sumnjam da bi mogao da vam da ispravan i tačan odgovor. Ova agencija za zaštitu životne sredine koju predviđate očigledno neće služiti ničemu drugom nego da u tu agenciju ponovo zaposlite vaše partijske drugove i da trošite budžetska sredstva.
Vi ste u Predlogu zakona o ministarstvima u okviru obrazloženja predvideli glavu četiri, koja glasi ovako: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona". Čovek bi pomislio da ćete tu da elaborirate iz kojih izvora ćete obezbediti sredstva za sprovođenje ovog zakona, kad ono samo jedna jedina rečenica, zaista genijalna, pročitaću je: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona biće obezbeđena u Budžetu Republike Srbije".
Budžet Republike Srbije, to dobro znaju gospođa Jorgovanka Tabaković i ekonomisti iz Srpske radikalne stranke, a nadam se da znate i vi, ali ćutite, valjda vas je sramota što ste predložili ovako nešto, jeste jako kompleksna kategorija, ima čitav niz budžetskih prihoda, budžetskih pozicija, stavki itd. Ako se ne varam, gospođa Tabaković će da me ispravi ako grešim, a mislim da ne grešim, u Zakonu o budžetskom sistemu stoji obaveza predlagača zakona, bez obzira na to ko je, da li je Vlada, da li su narodni poslanici, da li su građani Republike Srbije, ako predviđate izdatke iz budžeta, a očigledno je da su enormni budžetski izdaci neophodni za sprovođenje ovakvog zakona, vi morate da navedete tačno iz kojih izvora će biti obezbeđena budžetska sredstva za rashode koji nastanu u sprovođenju tog zakona. Ni jedne jedine rečenice o tome. Napisali ste samo jednu bednu rečenicu koja ne znači ništa – da ćete finansijska sredstva obezbediti u budžetu Republike Srbije. Pri tome ste, zamislite, reč "budžet" napisali velikim slovom.
Uopšte ne sumnjam da ćete vi obezbediti budžetska sredstva. Evo, i gospodin Todorović je sjajno pokazao kako vi obezbeđujete sredstva i iz budžeta Republike, iz budžeta pokrajine, iz budžeta opštine i od vaših tajkuna itd. Dakle, ne sumnjam u to da će svi oni koje ćete da zaposlite u svim tim silnim agencijama, svim tim silnim ministarstvima uredno dobijati plate, apanaže, da ćete ih slati na službena putovanja, da ćete iznajmljivati automobile po ne znam ni ja koliko hiljada evra itd.
Postavlja se jedno logično pitanje - da li je to u skladu sa interesima građana Republike Srbije, kakvu stvarnu korist će oni videti i od ove agencije za zaštitu životne sredine i od svih vaših agencija i da li ima granice u vašem potpuno neracionalnom trošenju budžetskih sredstava?
Meni je žao što nisam poneo taj papir, ali biće prilike da vam pokažem kakva su uporedno-pravna iskustva u finansiranju državne uprave. Verujte mi, iskustva od 2000. godine su poražavajuća za Republiku Srbiju. Vi ste uspeli da sahranite nekoliko država: SRJ, državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Zahvaljujući vašoj politici, država nam je sve manja i manja, ali zato državna administracija cveta, iz godine u godinu je sve veći broj agencija, ministarstava, posebnih organizacija, državnih službenika itd.
Zaista će neko postaviti pitanje kako vi pišete predloge zakona, kako trošite budžetska sredstva i neko će zaista morati da vam postavi granicu u svemu tome. Naravno, vama nije teško da zaključite, granicu će vam postaviti SRS i građani Republike Srbije već na sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ima imalo političkog sluha na strani skupštinske većine, oni bi prihvatili ovaj amandman, jer ako im amandman na isti član Predloga zakona podnesu, u istovetnom tekstu, narodni poslanici iz Srpske radikalne stranke i iz Liberalno-demokratske partije onda je to znak da nešto u Predlogu zakona zaista ne valja.
Što se tiče Nacionalnog investicionog plana, svi oni argumenti koje je iznela gospođa Vjerica Radeta zašto ovaj amandman treba prihvatiti, naravno, stoje. Ja bih dodao još nešto. Svuda u svetu, tako je bilo i u Republici Srbiji do ovog predloga zakona, ministarstva se obrazuju za određene oblasti društvenog života, za velike oblasti društvenog života, kao što su pravosuđe, poljoprivreda, kultura, sport itd. Ovo je verovatno jedinstven primer u svetu da se ministarstvo ne obrazuje za neku oblast društvenog života da bi u toj oblasti vršilo poslove državne uprave, nego se obrazuje za jednu vrstu jednog vrlo specifičnog budžetskog fonda, pri čemu tim budžetskim fondom na vrlo arbitraran način praktično raspolaže jedna politička stranka, i to najčešće u svrhu predizborne kampanje.
Sumnjam da negde u svetu postoje ustanove kao što je Nacionalni investicioni plan. U Srbiji, NIP je jedna mitska institucija koja je uglavnom obavijena velom tajne.
Malo ko zna kako se u stvari dele sredstva iz NIP-a. Ono što činjenice pokazuju, to je da on uglavnom služi za politički marketing Demokratske stranke. Uzgred budi rečeno, za isti taj marketing služi i jedna slična institucija koja postoji na nivou AP Vojvodine, a to je Fond za kapitalna ulaganja.
Srpska radikalna stranka smatra da je ova vlada preglomazna i da je to jedan od razloga više zašto treba ukinuti Ministarstvo za NIP, odnosno zašto to ministarstvo ne treba uopšte ni osnivati.
Pošto gospoda, pre svega iz Demokratske stranke, a kako vidimo i ova ostala gospoda, odnosno drugovi koji su im se pridružili na tom evropskom putu, vole da insistiraju na nekakvim evropskim standardima u zakonodavstvu, ja ću iskoristiti priliku da ih podsetim kako izgledaju ti standardi kada je reč o organizaciji državne uprave. Njihovi veliki prijatelji iz Sjedinjenih Američkih Država imaju 14 sekretarijata. Ono što Amerikanci zovu sekretarijatima, ili kada je u pitanju Stejt department, državni sekretarijat, to su kod nas ministarstva.
Dakle, Amerikanci imaju 14 ministarstava. Savezna Republika Nemačka ih ima 16, Španija 18, Belgija 20. Ova buduća vlada imaće, ako se ne varam, 24 ministarstva. Države koje služe za primer gospodinu Bošku Ristiću i Demokratskoj stranci, Slovenija i Hrvatska, ovako stoje sa brojem ministarstava: Slovenija 17, Hrvatska 18.
U Kneževini Srbiji 1862. godine donet je prvi zakon o ustrojstvu centralne državne uprave u vreme kneza Mihaila. Tim zakonom predviđeno je da u Kneževini Srbiji postoji sedam ministarstava. Godine 1882, kada se knez Milan proglasio za kralja, osnovano je osmo ministarstvo. Osam ministarstava Srbija je imala sve do 1918. godine.
Da vas podsetim, to je bilo doba najvećeg napretka srpske države na svim poljima: političkom, ekonomskom, kulturnom. Srbija je uspela da povrati svoje okupirane teritorije na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji i uspela je da stvori, zajedno sa Crnom Gorom, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Vidite, tadašnjim srpskim političarima nije padalo na pamet da kada god se formira neka nova vlada donose novi zakon o vladi i novi zakon o ministarstvima. Taj zakon kneza Mihaila iz 1862. godine važio je, dame i gospodo, sve do 1929. godine. Ugledajte se malo na te stare srpske političare. Ne počinje istorija od 5. oktobra, ne počinje istorija sa Demokratskom strankom. Doduše, u to vreme u Srbiji nije bilo Demokratske stranke, postojala je jedna druga stranka, čiji smo mi politički nastavljač, Pašićeva Radikalna stranka.
Kao što vidite, kad god su radikali vladali Srbijom, Srbija je napredovala. Kada ste vi vladali Srbijom, posebno od 5. oktobra, vidite dokle smo došli.
Zašto sve ovo govorim? Zato što su gospoda iz Demokratske stranke, od kada su 5. oktobra na protivustavan način došli na vlast, celu političku istoriju Srbije prikazali na jedan manihejski način; do 5. oktobra sve je bilo crno, posle 5. oktobra sve je belo. U tom crnilu nije valjala ni državna uprava. Bila je neracionalna, glomazna, troma, u službi politike itd., pa su gospoda iz Demokratske stranke preuzela na sebe posao da sve to isprave. Je l' tako, gospodine Milivojeviću? Vi to najbolje znate, vi ste pomagali bagerima da se državna uprava ustroji na evropskim standardima.
Nažalost, cifre su neumoljive, one ne idu vama u prilog. Vi ste rekli 2000. godine – kada mi dođemo na vlast državna uprava ima da bude racionalna, neće biti skupa, biće u interesu građana Srbije itd. Međutim, brojke pokazuju nešto sasvim drugo. Prema podacima, da kažem, vašeg Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu na dan 31. avgusta 2001. godine u republičkim organima uprave, izuzev MUP-a, i posebnim organizacijama u službama Vlade i Upravi za zajedničke poslove republičkih organa radilo je 8.099 lica, od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih lica.
Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, državna uprava u Republici Srbiji uvećana je nešto više od tri puta; broj lica koja su radila u centralnoj državnoj upravi, bez MUP-a, iznosio je 27.238 ljudi.
Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do zaključka da je srpska državna uprava veća od državne uprave u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj.
Samo da vas podsetim, sa izuzetkom Finske, sve su ovo države koje su do pre nekoliko godina, kao i Republika Srbija, bile u tranziciji i koje su 2004. godine primljene u EU.
Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi u Republici Srbiji i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Ja vam namerno navodim ove države zato što su one po svojoj političkoj situaciji, ekonomskoj snazi, teritoriji, broju stanovnika nekako uporedive sa Republikom Srbijom.
Ovo su poslednji podaci, iz 2004. godine. Kako državna uprava danas izgleda i koliko zaposlenih broji, sumnjam da neko od narodnih poslanika to zna.
Te podatke aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu verovatno krije kao zmija noge. Ja sam ih tražio ne samo zbog rada u Narodnoj skupštini, nego i kao neko ko se profesionalno bavi upravnim pravom; tražio sam zvaničnu dokumentaciju od Ministarstva, od Vlade, da li negde postoji objavljen zvaničan dokument, zvaničan podatak koliko državna uprava Republike Srbije danas, u 2008. godini, broji funkcionera i zaposlenih lica. Teško da ćete doći do tih podataka, osim ako se možda ne obratite Republičkom povereniku za informacije od javnog značaja.
Kao što vidite, ovaj zakon koji sada predlažete apsolutno nije u skladu sa političkim principima za koje se vi deklarativno zalažete.
Samo da vas podsetim, 2004. godine prva vlada Vojislava Koštunice donela je jedan dokument koji se zove Strategija reforme državne uprave. U izradi te strategije aktivno je, između ostalog, učestvovala i misija OEBS-a u Srbiji. U novembru mesecu 2004. godine kada je ta strategija zvanično objavljena u hotelu Hajat u Beogradu, ja sam tamo bio prisutan ispred Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Mauricio Masari, tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji, na sva usta je hvalio tu strategiju, da je to jedan sjajan planski dokument koji će vrlo brzo da dovede do toga da će državna uprava u Republici Srbiji apsolutno biti kompatibilna sa državnim upravama u okruženju, a pre svega sa državnim upravama zemalja koje su članice EU.
Kao što vidite, ovi podaci su krajnje nepovoljni po Republiku Srbiju. Sada se postavlja jedno logično pitanje – da li ovu buduću vladu obavezuje Strategija reforme državne uprave ili to ostaje mrtvo slovo na papiru?
Ako pogledate prethodni Zakon o ministarstvima iz 2007. i ako pogledate ovaj koji se sada donosi, videćete da vladajuća oligarhija u stvari nema nikakvu nameru da smanji broj zaposlenih u organima uprave. Naprotiv, oni broj organa uprave iz godine u godinu povećavaju i to na potpuno neracionalan način.
U prepodnevnoj raspravi pokazao sam da se u okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje agencija koja se isto tako zove.
U okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje se Agencija za zaštitu životne sredine. Dva organa, oba organa Republike Srbije, oba rade isti posao, a postoje dva organa. Da li postoji neki smisao, neki razlog za to? Verovatno ne postoji, sem čisto politički, da u ta ministarstva i te agencije udomite vaše partijske kadrove.
Kaže mi Vjerica Radeta da postoji još jedan razlog: vi nećete udomljavati samo svoje partijske kadrove, nego sada treba da napravite političku trgovinu sa vašim novim koalicionim partnerima koji su vam se pridružili na tom evropskom putu, pa sada treba negde da nađete mesta i za njih.
Verujte, ovo što vi radite – namirujete svoje političke račune tako što iz godine u godinu osnivate neka nova ministarstva koja nigde u svetu ne postoje, osnivate čitav niz agencija – zaista nema nikakvog smisla. Samo da vas podsetim, neke od agencija koje su osnovane u Republici Srbiji posle 2001. godine obrazovane su čak i uredbama Vlade Srbije, a osnovni je princip u svim zemljama sveta, tako i u Republici Srbiji, da se državni organi i državne institucije mogu obrazovati isključivo zakonima. Vas to nije obavezivalo. Vi ste neke agencije obrazovali čak i vladinim uredbama i sa tim nastavljate i dalje.
Postavlja se jedno elementarno pitanje, zna li iko u Republici Srbiji, iz Vlade, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koliko u stvari agencija ima, šta te agencije rade, koliko budžetskih sredstava troše, imaju li neke rezultate u svom radu i da li su građani Republike Srbije od ovako glomazne državne uprave videli bilo kakvu korist?
Ako zaista želite dobro Republici Srbiji, onda ovaj amandman morate da prihvatite. Posebno se obraćam gospodi iz SPS-a i PUPS-a, oni imaju jedan dodatni osećaj za socijalnu stabilnost u Srbiji i za socijalnu sigurnost naših građana. Ja vas ubeđujem da ovaj put kojim je krenula Demokratska stranka, a to je da osniva ovoliki broj ministarstava, da osniva ministarstvo za nešto što ne postoji ni u jednoj zemlji sveta, zaista nije način da se uspostavi socijalno odgovorna vlada. Ovo je samo način da se uspostavi jedna parazitska vlada koja će da troši enormna budžetska sredstva, a neće imati nikakve rezultate ili će imati rezultate, ali isključivo negativne. Ono što je uradila Demokratska stranka od 2000. godine u stvari to na najbolji način potvrđuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da ukažem na jednu nedoslednost od strane predstavnika vladajuće većine, a pre svega predstavnika predlagača ovog zakona i Zakonodavnog odbora. Mi smo juče čuli obaveštenje da se amandman Vjerice Radete na član 3. Predloga zakona o ministarstvima ne prihvata zato što se u tom amandmanu nalaze, navodno, reči koje nisu u skladu sa pravnim sistemom Republike Srbije - haški kazamat. Na Zakonodavnom odboru čuli smo od predstavnika predlagača da je reč "kazamat" kolokvijalna, nije književna, ne poznaje je pravni sistem i da se zbog toga amandman gospođe Vjerice Radete oglašava pravno nemogućim.
Sad se suočavamo sa jednom drugom pojavom. Sad se koristi jedna reč koja, strogo uzev, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, zato što Ustav celokupnu teritoriju Kosova i Metohije smatra delom teritorije Republike Srbije. U kuloarima sam čuo neko objašnjenje zašto se koristi termin "srpska područja", navodno iz nekih demografskih razloga. Ali, demografija onda nema veze sa teritorijom, onda je trebalo da kažete da će Ministarstvo za Kosovo i Metohiju posebnu brigu da posveti Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji.
Kaže se da je to demografski problem, ali kada vi kažete "srpska područja", onda to postaje diskutabilno sa stanovišta Ustava, jer postavlja se pitanje zar srpska područja na Kosovu i Metohiji nisu i ona područja sa kojih su Srbi nasilno proterani, ne samo od 1999. godine, nego i od 1941. godine, pa i ranije? Zašto ta područja ne bi mogla da budu tretirana kao srpska, samo zato što tamo Srba privremeno nema, a nema ih zato što su bili žrtve genocida, zločina, proterivanja, masovnih ubistava itd.?
S druge strane, podsećam vas na još jedan termin koji takođe, strogo uzev, nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a nalazi se u Predlogu zakona o ministarstvima. Gospođa Pop-Lazić je to primetila na sednici Zakonodavnog odbora, odnosno mi smo razgovarali o tome, pa ću ja biti slobodan da nešto o tome kažem. Recimo, član 29. Predloga zakona o ministarstvima – Priprema, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa: "Ministarstva u okviru svog delokruga obavljaju poslove državne uprave koji se odnose na pripremu, usvajanje, odnosno predlaganje tehničkih propisa." Ja zaista nigde nisam čuo i nigde nisam pročitao definiciju šta su to tehnički propisi. Da li su to propisi o tome kako se grade putevi, kako se prave mostovi, kako se beru višnje, šta su tehnički propisi?
Dakle, odbijate amandman gospođe Vjerice Radete gde se upotrebljava jedna reč koja apsolutno nije neustavna, koja nije ni nepristojna, čak je i masovno korišćena u književnosti - kazamat. Kažete, nije u skladu sa Ustavom. Onda vi sami prekršite Ustav i kažete - samo neka područja na Kosovu i Metohiji su srpska, a neka nisu. Onda koristite termin "tehnički propis".
Dakle, skrećem pažnju i vama, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, na potpunu nedoslednost Zakonodavnog odbora i predstavnika vladajuće koalicije u ovoj Narodnoj skupštini. Jedanput se mora zauzeti stav šta je kolokvijalno, šta nije kolokvijalno. Ako je kolokvijalno "haški kazamat", tek je kolokvijalno "srpska područja na Kosovu i Metohiji" kada Ustav Republike Srbije celokupno Kosovo i Metohiju tretira kao srpsko područje, odnosno područje Republike Srbije. To je razlog više da ovaj amandman gospodina Borislava Pelevića treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, dva advokata su pokušala da spasu trećeg advokata od odgovornosti, ali zaista postavljam pitanje vama, gospođo Đukić-Dejanović, dokle ćete trpeti ovo pravno i političko silovanje koje se sprovodi nad narodnim poslanicima od strane odbora Narodne skupštine Republike Srbije kojima stoje na čelu ljudi iz DS?
Možete da negodujete koliko hoćete. Evo, ja vas pitam, gospodo iz DS, da li smo mi od gospodina Boška Ristića otkako je počela sednica Narodne skupštine Republike Srbije sa ovim dnevnim redom dobili ijedan validan izveštaj? Jesmo li dobili?
Pre neki dan sam pročitao izveštaj u kome se, prvo, ne zna o kom zakonu raspravljamo, da li se zakon zove Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima ili se zove Zakon o ministarstvima, pa se ne zna ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, najpre je predsednik Odbora Vlatko Ratković, a u potpisu je predsednik Odbora Boško Ristić.
Evo, danas je ista situacija, čak i gora. I onda gospodin Boško Ristić, umesto da prihvati odgovornost na sebe i da kaže: ljudi, nisam ja za taj posao, očigledno mi ne ide od ruke, slabo se razumem u Poslovnik, u pravo – on kaže da je kriva stručna služba.
Kako je moguće da stručna služba uvek zakaže u njegovom odboru? Valjda ima stručnih službi i u drugim odborima Narodne skupštine i niko nema problem sa stručnom službom sem gospodina Boška Ristića. Da nije neka zavera protiv Boška Ristića, da ga neko možda ne mrzi? O čemu se radi?
Zaista postavljam pitanje vama, gospođo Đukić-Dejanović, vi ste najodgovorniji za zakonit rad Narodne skupštine. Zakonitost rada Narodne skupštine podrazumeva da i skupštinski odbori rade u skladu sa Ustavom, zakonom i, pre svega, u skladu sa Poslovnikom.
Pri tome, gospodin Boško Ristić neće sam da izađe, prvi, za ovu govornicu i da kaže: napravljena je greška – nego mi, narodni poslanici, moramo da otvorimo četvore oči kada čitamo izveštaje koji stižu iz njegovog odbora i da vidimo da se ne krije tu neki marifetluk, neka prevara, neka laž, neka neistina.
Mislim da je krajnje vreme da se vi, gospođo Đukić-Dejanović, zapitate kako funkcionišu odbori u Narodnoj skupštini Republike Srbije i postoji li neki pravni i politički mehanizam da se narodni poslanici, jednostavno, zaštite od ovog brukanja i od ove sramote.
Gospodine Boško Ristiću, koji su to pravnotehnički razlozi da se jedan amandman odbije, drugi prihvati, a i jedan i drugi amandman su po sadržini identični? Koji su to pravnotehnički razlozi kad i jedan i drugi amandman na potpuno istovetan način intervenišu u predlog zakona?
Kao što vam je sjajno objasnio moj kolega Petar Jojić, neće pisati u zakonu kada bude definitivno završen ...
(Predsednik: Vreme.)
Evo, završavam ... ovaj deo je predložio Božidar Delić, a ovaj deo je predložio gospodin čiji je amandman prihvaćen.
Dakle, to je, gospodine Boško Ristiću, apsolutno smešno. Najlakše je za vaše neznanje i vaše besmislice reći: postoje tamo neki pravnotehnički razlozi. Koji su to pravnotehnički razlozi, niko živi u ovoj skupštini ne zna sem gospodina Boška Ristića.

Poštovana gospođice Jovanović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a vezano za jučerašnju odluku Zakonodavnog odbora da amandman gospođe Vjerice Radete na član 3. Predloga zakona o ministarstvima ...

Nemojte mnogo da se nervirate, saslušajte šta narodni poslanici govore. Znam da je vama dosadno u Narodnoj skupštini, ali verujte, ovo o čemu govorimo i te kako ima značaja.

Dakle, juče je Zakonodavni odbor doneo odluku da amandman gospođe Vjerice Radete navodno nije pravno moguć zato što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.

Pre svega, Ustav Republike Srbije uopšte ne pominje instituciju o kojoj govori amandman gospođe Vjerice Radete. Pri tome, kada je juče predsednik Zakonodavnog odbora tumačio zašto amandman nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, nije uspeo da pogodi zvaničan naziv one institucije koju je gospođa Radeta sa pravom nazvala ''Haškim kazamatom''.

Zvaničan naziv te institucije, onako kako se ona sama naziva, jeste – Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostorima bivše SFRJ od 1991. godine. Tako se ona sama naziva. Skraćeno, na srpskom jeziku, za tu instituciju sa rogobatnim nazivom nema boljeg termina od ''Haški kazamat''.

U Ustavu Republike Srbije ova institucija se uopšte ne pominje i amandman je apsolutno pravno moguć i nije protivan Ustavu Republike Srbije. Zadatak Zakonodavnog odbora je samo da kaže da li je amandman u skladu sa Ustavom ili nije. Amandman jeste u skladu sa Ustavom zato što nema nijedne norme u važećem Ustavu Republike Srbije kojoj je ovaj amandman protivan.

Juče smo čuli od predstavnika DS na sednici Zakonodavnog odbora da amandman treba odbaciti zato što, navodno, sadrži nekakve uvredljive izraze. To apsolutno nije tačno. U reči ''kazamat'' nema ničeg uvredljivog. Reč ''kazamat'' je reč koja na najbolji mogući način odražava šta u stvari ta institucija jeste – jedan veliki zatvor, jedno veliko mučilište i, nažalost, jedno veliko gubilište, jer su u haškom kazamatu mnogi Srbi izgubili glavu, umrli su ili su ubijeni pod vrlo sumnjivim okolnostima. Zaista, gospođa Vjerica Radeta nije mogla da pronađe bolji termin za ovu instituciju od reči ''Haški kazamat''.

Ja sam juče na sednici Zakonodavnog odbora skrenuo pažnju predsedniku Odbora na jednu činjenicu. Zvaničan način koncentracionih logora na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, onako kako ih je Pavelićeva vlada nazivala, bio je ''sabirni'' i ''radni'' logori. To je jedan prilično nevin i bezazlen naziv. Iza tog naziva su se krili najmonstruozniji logori za masovno uništavanje. Nikome u domaćoj...

Vama je izgleda najvažnije vreme. Pa, vaše vreme polako ističe, nemojte da se sekirate.

Dakle, zvaničan naziv je bio ''sabirni'' i ''radni'' logori. Nikome u posleratnoj Jugoslaviji, kada je pisao krivično-pravne propise, nije palo na pamet da upotrebi taj zvanični, službeni ustaški rečnik i da za te logore kaže "sabirni i radni logori", nego su upotrebljavani oni nazivi koji su, u stvari, najadekvatniji – ''koncentracioni logori'' i ''logori za masovno uništavanje''.

Dakle, amandman treba prihvatiti i odluka Zakonodavnog odbora, koja je doneta juče, nije doneta u skladu sa Poslovnikom i ta odluka je, u stvari, protivna Ustavu Republike Srbije.

U skladu sa Poslovnikom, tražim obaveštenje od predsednika Zakonodavnog odbora, da obavesti narodne poslanike – šta je to u amandmanu suprotno Ustavu i zašto taj amandman ne treba prihvatiti?

Mi u SRS smatramo da amandman jeste u skladu sa Ustavom i pozivamo sve narodne poslanike koji imaju imalo nacionalne i patriotske svesti, koji imaju svest o tome da je, po Ustavu Republike Srbije, Srbija obavezna da štiti sve svoje državljane bez obzira na to gde se nalaze, da glasaju za amandman gospođe Vjerice Radete.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista mi nije jasno zašto se  vi uvlačite u sve ovo? Pre svega, vi ste povredili član 100. Poslovnika koji kaže - da narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika. Javio sam se za povredu Poslovnika mnogo pre nego što je gospodin Vlatko Ratković ovde došao sa zapisnikom sa sednice Zakonodavnog odbora.
Dalje, meni se čini da vi uopšte ne znate u čemu je suština problema. Mi smo, dakle, savesno došli u pola dvanaest na sednicu Zakonodavnog odbora. Kvorum nije uspostavljen do 12,00 sati. Inače, u 12,00 sati narodni poslanici su obavešteni, ako se ne varam od gospođe Gordane Čomić, da se sednica Narodne skupštine pomera za pola jedan zato što je u toku sednica Zakonodavnog odbora. U 12,00 sati nikakve sednice Zakonodavnog odbora nije bilo. Bio sam gore čak i posle 12,00 sati i niko me nije obavestio da je sednica pomerena recimo za pola jedan, ili za petnaest do jedan ili za jedan sat.
Apsolutno, ovo što je rekao gospodin Dragan Todorović pogađa suštinu problema. Opozicioni poslanici nisu znali u koje vreme se održava sednica Zakonodavnog odbora i bili su sprečeni da prisustvuju toj sednici. To je u stvari suština problema.
Dalje, uopšte mi nije jasno zašto vi nas terate da mi prihvatimo kao istinito ono u šta nismo mogli sami da se uverimo? Juče sam pokazao da je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu zapravo grubo obmanuo narodne poslanike, potpisao je izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, u kome se najpre kaže - razmatrao je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, pa je onda razmatrao Predlog zakona o ministarstvima, pa će taj izveštaj da nam prezentuje predsednik Odbora Vlatko Ratković, u potpisu predsednik Odbora Boško Ristić. Da mi iz SRS nismo ukazali na te besmislice, to bi tako prošlo.
Samo dan posle vi nas terate da verujemo na reč ljudima iz DS. Sada mogu da postavim još jedno dodatno pitanje. Nadam se da se niko neće naći uvređen.
Kako mi možemo da znamo da recimo gospodin Bajro Omeragić taj zapisnik nije potpisao naknadno, da ga nije potpisao u vreme ili već neki drugi poslanik? Voleo bih da mi se kaže, meni i ostalim poslanicima iz SRS koji su članovi Zakonodavnog odbora - u koje vreme je počela sednica Zakonodavnog odbora i zašto mi o tom novom terminu sednice nismo uredno obavešteni?
Ovo je po ne znam koji put da ukazujem da i Zakonodavni odbor i Odbor za pravosuđe i upravu u pisanju izveštaja, iz izveštaja u izveštaj, krše Poslovnik. Čak i da je bio kvorum za rad Zakonodavnog odbora, čak i da je bilo sve regularno, sve u skladu sa Poslovnikom, ono što nije u skladu sa Poslovnikom, to su ponovo - izveštaj Zakonodavnog odbora i izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu.
Zakonodavni odbor i Odbor za pravosuđe i upravu imaju suštinski različite nadležnosti.
(Predsednik opominje govornika na vreme).
Zakonodavni odbor treba samo da kaže da li su predloženi amandmani pravno mogući ili nisu, odnosno da li su u skladu sa Ustavom i zakonom ili nisu, a Odbor za pravosuđe i upravu se meritorno upušta u razmatranje amandmana - da li su korisni, da li su celishodni, da li su dobri, da li su loši itd. (Predsednik opominje govornika na vreme).
Dakle, ta dva odbora imaju potpuno odvojenu nadležnost. Međutim, ako pogledate izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za pravosuđe i upravu, vi možete da donesete jedan vrlo jednostavan zaključak - da se i jedan i drugi odbor pozivaju na isti član Poslovnika, a Poslovnik u različitim članovima reguliše njihovu nadležnost. Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije kada je reč o Zakonodavnom odboru u članu 45. propisuje šta to Zakonodavni odbor radi. Kada je reč o Odboru za pravosuđe.

U redu, ponovo ću se javiti za reč.

Gospođo Đukić-Dejanović, kad su vas predlagali za predsednika Narodne skupštine pročitao sam da ste vi neuropsihijatar, sada ispada da ste vi advokat, ali izgleda vrlo neuspešan advokat, zato što pokušavate da odbranite nešto što ne može da se odbrani.
Pre nekoliko minuta ste nam saopštili da ste vi u 12,00 sati rekli narodnim poslanicima da se sednica pomera za 12,30 časova zato što je u toku sednica Zakonodavnog odbora, odnosno da nije završena. U tom momentu sednice uopšte nije bilo, da biste nam pre nekoliko minuta pročitali, navodno iz stenograma, da je sednica počela u 12,15 časova. Ne treba vi da arbitrirate između poslanika većine i poslanika opozicije.
Vi treba da arbitrirate sami sa sobom. Da li je tačno da je Skupština morala da bude pomerena za 12,30 časova zato što je u 12,00 časova trajala sednica Zakonodavnog odbora, ili to nije tačno, nego je sednica Zakonodavnog odbora počela u 12,15 časova.
Uopšte mi nije jasno zašto vi uporno pokušavate da preuzmete odgovornost na sebe za nešto što predstavlja drastično kršenje Poslovnika. Gospođo Đukić-Dejanović, dva su principa na kojima počiva demokratija. Princip broj jedan - u demokratiji vlada većina. Princip broj dva, podjednako važan kao i prvi princip - ta većina vlada u skladu sa pravnim propisima, ne vlada kako ona hoće.
Da li ste vi napravili neku skupštinsku većinu? Ne znam, valjda jeste. Gledaoci koji prate zasedanje Skupštine Srbije mogu da dođu do istog zaključka do kojeg sam došao. Možda ste napravili neku većinu, ali je očigledno da je to klimava većina, da ta većina hramlje u obe noge, da se svaki dan postavlja pitanje - postoji li ta većina ili ne.
Recimo da postoji, recimo da je to stabilna većina, recimo da ste potpuno jedinstveni, zar ta većina treba da radi na ovaj način? Je l' vas nešto obavezuje? Je l' Srbija pravna država? Nama niko nije rekao, niko nas nije obavestio da smo mi po okupacijom, da je pravni sistem Republike Srbije suspendovan. Važi li ovaj Poslovnik ili ne važi.
Juče sam ovde pred kamerama pokazao da je gospodin Boško Ristić pokušao da obmane narodne poslanike. Niti znamo koji zakon se raspravlja, ni ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu. Danas vi, zaista to nisam očekivao, kažete u 12,00 sati da nema sednice zato što sednica Zakonodavnog odbora nije počela. Pet minuta kasnije kažete - dobila sam stenogram, sednica je počela u 12,15. Šta je sad tačno? Kome sad ovde da verujemo? Nemojte da dovodite Skupštinu Srbije i narodne poslanike u jednu situaciju koja je vrlo neprijatna.
Shvatam da ste vi dobar lekar, iz vaše biografije sam stekao utisak da ste stručni u svojoj oblasti, ali zaista mi nije jasno zašto pokušavate da se bavite advokatskim pozivom. Nije to baš tako jednostavan posao. Treba držati u glavi ceo pravni sistem. Čak i oni koji su advokati, kao što vidite, ne polazi im najbolje za rukom da odbrane nešto što nije u skladu sa Poslovnikom. Držite se vi vaše struke. Ako vam treba neki pravni savet, pitajte ili nas ili sekretara skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da obrazložim amandman narodnog poslanika Zorana Krasića. Jasno je iz dosadašnje rasprave da je član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi neustavan, da Ustav Republike Srbije ne predviđa funkciju prvog potpredsednika vlade, odnosno zamenika predsednika vlade.
Dalje, jasno je da je formulacija člana 2. neupotrebljiva i sa čisto praktičnog aspekta. Naime, predlagač zakona u stvari hoće ovim članom da jednom potpredsedniku vlade da neka ekskluzivna prava koja nemaju ostali potpredsednici. Sada se postavlja jedno sasvim logično i praktično pitanje, a šta ako sednici vlade pored predsednika vlade ne prisustvuje i taj ekskluzivni prvi potpredsednik, odnosno zamenik predsednika vlade. Kako će ta vlada da funkcioniše, odnosno kakav je praktični smisao uvođenja jednog ekskluzivnog zamenika predsednika vlade ako on ne prisustvuje sednici vlade.
Zatim, ovaj član Predloga zakona je rogobatan i sa čisto logičkog, odnosno jezičkog aspekta. Naime, i u raspravi načelnoj postavio sam to pitanje. Kako zamenik predsednika vlade može da pomaže predsedniku vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja vlade? Kako vi u svakodnevnom životu možete nekome da pomognete u staranju o nečemu? Ovo apsolutno nema nikakvog smisla, ni jezičkog, ni logičkog.
Kako može zamenik predsednika vlade, taj prvi potpredsednik, da pomaže predsedniku vlade u usklađivanju rada članova vlade? Na koji način? Takva odredba apsolutno nema nikakav smisao. Dakle, jasno je da ovakav predlog zakona, ako se usvoji sa ovim članom, apsolutno u suprotnosti sa članom 125. Ustava Republike Srbije.
U tumačenju pravne norme uvek se postavlja jedno prethodno pitanje - šta je hteo onaj ko je donosio propis, šta je htela Narodna skupština Republike Srbije kada je usvojila Ustav Republike Srbije i član 125. Htela je da vladu čine predsednik vlade, potpredsednici i ministri i da su pri tome svi potpredsednici vlade međusobno jednaki i ravnopravni. Zar vam se ne čini logično, da je Ustav hteo da kaže da treba da postoji iz određenih političkih ili praktičnih razloga prvi potpredsednik vlade ili zamenik predsednika vlade, to bi valjda pisalo u Ustavu. Kako to da se Narodna skupština 2006. godine, kada je usvajala Ustav, nije setila da treba da postoji zamenik predsednika vlade, pa onda dve godine kasnije dođemo do epohalnog zaključka da je takva funkcija ipak potrebna?
Jasno je da vi ovakvom formulacijom člana 2. Predloga zakona u stvari unapred kaparišete dodelu ove funkcije jednom budućem članu buduće vlade. Da ovo nije inspirisano željom da vlada bolje funkcioniše, da nema poteškoća u načinu na koji vlada radi, nego da vi na ovaj način pokušavate da sebe predstavite kao ljude od reči, vi ste obećali jednom vašem budućem koalicionom partneru da će on biti ekskluzivni prvi potpredsednik vlade ili zamenik predsednika vlade, i sada da biste se pokazali kao ljudi koji drže svoju reč, evo vi ste spremni da pogazite Ustav i član 125. Ustava Srbije i da jednom potpredsedniku vlade date neka ekskluzivna prava koja nema nijedan drugi potpredsednik vlade.
Neko od narodnih poslanika je već postavio i to pitanje. Šta ćemo sa tim famoznim tzv. zlatnim glasom? Pazite, iz onoga što piše u članu 2. Predloga zakona jasno je da predsednik vlade na tog zamenika svog može da prenese sva ovlašćenja izuzev dva, a to je da predloži izbor ili razrešenje člana vlade. Sad logično sledi iz ovakve formulacije da taj prvi potpredsednik vlade ima sva ovlašćenja koja ima i predsednik vlade, pa čak i taj famozni zlatni glas.
Znači, vi ne samo da diskriminišete građane Republike Srbije tako što jednom čoveku, predsedniku vlade, dajete pravo da ima dva glasa, nego vi to pravo širite. Sada će zlatni glas, pored predsednika vlade, da ima i taj ekskluzivni zamenik predsednika vlade.
Možemo da idemo i dalje u spekulacijama šta može da se desi. Šta recimo ako sednici Vlade ne prisustvuje ni predsednik Vlade, ne prisustvuje ni zamenik predsednika Vlade, da li taj zamenik predsednika Vlade može da ovlasti jednog od preostalih potpredsednika Vlade da vrši njegove funkcije? Pa čak i da on ima taj famozni zlatni glas, kuda će to Vlada Republike Srbije da ide?
Gde su granice u kršenju Ustava? Šta to još nekome treba da padne na pamet pa da shvati da ovako dalje ne može, da se ne možemo poigravati sa Ustavom Srbije, da se ne možemo poigravati sa političkim pravima građana.
Ustav je jasan, svi građani Republike Srbije su pravno i politički jednaki. Niko na izborima ne može da ima dva glasa, niko u vršenju svoje funkcije, pa i funkcija predsednika Vlade, ne može da ima dva glasa.
Svaki glas je zlatan sa stanovišta Ustava. Ne može nečiji glas da bude zlatan, nečiji da bude srebrni, nečiji drveni, jedan čovek da ima dva glasa, pet glasova itd. Voleo bih kada biste pokušali da u uporednoj pravnoj praksi pronađete primer za ovako nešto. Ne kažem da nije moguće teorijski, ali Ustav mora da precizira da nisu svi potpredsednici Vlade jednaki, da neki mogu da imaju više prava od drugih.
U našem Ustavu to ne piše. Piše samo ono što je shvatljivo svakom čoveku, koji čak i ne mora da bude pravnik. Vladu čine predsednik, jedan ili više potpredsednika i ministri, i to je sve. Da je Ustav hteo da kaže da treba da postoji zamenik predsednika Vlade, valjda bi to u Ustavu i pisalo.
Ne može se prihvatiti ni objašnjenje gospodina Boška Ristića da Ustavom nije zabranjeno da predsednik Vlade ima zamenika predsednika Vlade. Ako bismo takvo tumačenje prihvatili kada je reč o kategorijama i institucijama javnog prava, onda bismo zaista mogli predaleko da odemo.
Taj princip, ta maksima da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno, važi samo kada su u pitanju pojedinačna, subjektivna prava građana i pre svega subjektivna prava građana u oblasti građanskog prava, imovinskog prava. Tu građanin može da radi sve osim onoga što je izričito zakonom zabranjeno. To zna svaki pravnik.
Kada su u pitanju instituti javnog prava, a ovo je ustavna materija, nema mogućnosti da se pravni propisi tako široko tumače i da sada možemo da radimo sve osim onoga što nam Ustav zabranjuje.
Ustav kada je hteo da precizira kako treba da izgleda Vlada, kako Vlada treba da funkcioniše, to u Ustavu i piše. Ne moramo mi sada naknadno da budemo pravni filozofi, pa da menjamo Ustav i da u Ustav stavljamo ono što u Ustavu ne stoji. Dakle, Ustav je potpuno jasan, Ustav je potpuno precizan. Ukoliko se usvoji ovakav predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, on će biti neustavan i Ustavni sud će imati obavezu da ga stavi van pravne snage. Ovo nije prvi put da se vladajuća većina poigrava sa Ustavom, da se poigrava sa pravnim propisima Republike Srbije.
Mi smo juče i danas pokazali da pojedini predsednici Odbora Narodne skupštine Republike Srbije ne čitaju Poslovnik, da ga nakaradno primenjuju, a neki su čak pokušali i da obmanu narodne poslanike tako što su u izveštaj stavljali netačne podatke. Da im mi na te netačne podatke nismo ukazali, to bi tako prošlo. Dakle, zaista nije momenat da se izigravaju narodni poslanici, da se igramo Ustavom, da se igramo zakonima i da urušavamo pravni poredak Republike Srbije.
Rekao sam i u načelnoj raspravi, ako već hoćemo da se pozivamo na neke uporedno-pravne primere, postoji u Velikoj Britaniji funkcija prvog ministra. Budući da je Velika Britanija država koja je po svom obliku vladavine monarhija, tamo je prosto i jezički neprihvatljivo da postoji neki predsednik.
Dakle, formalno u Velikoj Britaniji ne postoji predsednik vlade. Postoji jedan čovek čija je zvanična funkcija prvi ministar. Ta funkcija je nastala sasvim slučajno, ne zato što je neki jako pametan poslanik predložio da se to stavi u neki britanski propis, nego sticajem vrlo zanimljivih istorijskih okolnosti.
Već sam rekao, početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz grada Hanovera i taj prvi kralj iz te dinastije Džordž prvi, bio je Nemac, slabo je i gotovo nikako govorio engleski i neko je trebalo da mu prenosi šta je vlada odlučila na svojoj sednici. Taj koji mu je prenosio informacije kasnije je dobio naziv prvog ministra. Verovatno ste čuli da postoji u nekoj tamo zemlji neko ko je prvi, to je u stvari taj prvi ministar, ali pošto očigledno slabo poznajete ustavno pravo i ustavnu istoriju, vi ste se dosetili da izmislite prvog potpredsednika vlade.
Tamo postoji prvi ministar, ovde će da postoji prvi potpredsednik, to je otprilike to, što mi to ne bismo stavili u predlog zakona.
Bićemo kompatibilni sa tzv. evropskim standardima, postoji nešto slično u Velikoj Britaniji, s druge strane ispašćemo veliki politički lafovi, zadovoljićemo naše koalicione partnere, obećali smo im da će jedan od njih biti zamenik predsednika Vlade, mi tu reč držimo, čak i po cenu da pogazimo Ustav i da u zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi stavimo jednu odredbu za koju svaki običan građanin, koji čak i ne mora da bude pravnik, unapred zna da nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.