Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ranije reagovao, ali amandman narodnog poslanika Dragana Čolića me je podstakao da ukažem na jednu lošu praksu u radu Zakonodavnog odbora.
Gospodine Albijaniću, vodite računa o onome što ću sada da kažem da se ta praksa ne bi nastavila.
(Predsedavajući: Tu je i predsednik Zakonodavnog odbora, tako da može i on da sasluša kritike.)
Bilo bi dobro, gospodine Albijaniću, da me malo saslušate da bi ova rasprava konačno bila zaustavljena. Prosto, nije u skladu sa Ustavom.
Neprihvatljivo je obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Mi raspravljamo, koliko znam, o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu. Ustav Republike Srbije u članu 105. propisuje da se pojedini zakoni, odnosno druge odluke koje donosi Narodna skupština donose apsolutnom većinom glasova.
U pravnim sistemima pojedinih demokratskih država postoji pojam tzv. organskih zakona. To su zakoni koji se donose po strožoj većini nego tzv. obični zakoni. Takve zakone imate, recimo, u Republici Francuskoj.
Ustav Republike Srbije je otprilike preuzeo taj princip, doduše, ne kaže da su to organski zakoni, ali jasno je da je reč o zakonima koji imaju veću pravnu snagu od običnih zakona, jer Ustav propisuje apsolutnu većinu za njihovo donošenje.
Dakle, u članu 105. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije većinom glasova svih narodnih poslanika, dakle, apsolutnom većinom, odlučuje o zakonima kojima se uređuju: referendum i narodna inicijativa, uživanje individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina, plan razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, teritorija autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora i druga pitanja određena Ustavom.
Dakle, Ustav ne kaže da i Zakon o budžetskom sistemu spada u tu kategoriju organskih zakona za čije je donošenje potrebna većina glasova svih narodnih poslanika. Neprihvatljivo je da razlog za odbijanje amandmana bude to što amandman nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu kad su i Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o budžetu jednake pravne snage. U pravu postoji onaj princip da kasniji zakon ukida raniji. Dakle, ako ne postoji saglasnost između dva zakona, onaj koji je kasnije donet ima prednost u odnosu na zakon koji je donet ranije. Taj princip treba da se primenjuje.
Zakonodavni odbor može eventualno da kaže da amandman nije u skladu sa Ustavom, i to bi bilo u redu zato što je Ustav akt veće pravne snage u odnosu na zakon o budžetu, ali da se kaže da se amandman ne prihvata zato što taj amandman nije u skladu sa nekim drugim zakonom o kome mi sad uopšte ne raspravljamo, jednostavno, sa pravne tačke gledišta nije prihvatljivo.
Dakle, skrenuo bih pažnju Zakonodavnom odboru da u budućnosti ukine, odnosno suspenduje ovakvu praksu, da se bazira isključivo na zakonu na koji se podnosi amandman i da vodi računa da li je taj amandman u skladu sa Ustavom Republike Srbije i, eventualno, da li je u skladu sa nekim od ovih zakona za koje Ustav propisuje da se donose apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika.
Inače, sa ustavnog aspekta nije prihvatljivo da se kaže da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa nekim drugim zakonom, o kome mi trenutno ovde uopšte ne raspravljamo, pri čemu su i jedan i drugi zakon jednake pravne snage.
Evo pozivam vas, gospodine Albijaniću, da skrenete pažnju narodnim poslanicima iz vladajućih partija koji su u Zakonodavnom odboru da se sa ovakvom praksom prekine, jer za to nema osnova po Ustavu Republike Srbije.
S druge strane, neprihvatljivo je i da Vlada Republike Srbije ne prihvata amandmane SRS zato što nisu u skladu sa nekim drugim zakonom o kome trenutno Narodna skupština uopšte ne raspravlja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ustavne norme su imperativnog karaktera. Ne može Zakonodavni odbor da kaže – pored organskih zakona, koji su izričito navedeni u Ustavu RS, eto, postoje neki drugi zakoni za koje mi smatramo da su organskog karaktera. Ustav je jasno rekao koji su zakoni organskog karaktera, odnosno koji se zakoni donose apsolutnom većinom glasova svih narodnih poslanika.
Ne može Zakonodavni odbor da dopunjuje Ustav u tom smislu da kaže – to što piše u Ustavu nije konačno, mi smatramo da i neki drugi zakoni u Republici Srbiji imaju organski karakter i zato procenjujemo da li su amandmani ne samo u skladu sa Ustavom nego i u skladu sa tim nekim organskim zakonima.
Dakle, vi možete da smatrate da je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon, i iz naziva zakona proističe da nesumnjivo jeste, ali nije isto sistemski zakon i organski zakon.
Moram da primetim da se od strane poslanika vladajuće većine u ovoj koaliciji često mešaju neki pojmovi. Recimo, kad smo raspravljali o Zakonu o predsedniku Republike, koji je za sve građane Srbije nesumnjivo sistemskog karaktera, ovde su se čule opaske da je to zakon tehničkog karaktera; pa je onda Zakon o izboru predsednika Republike bio tehničkog karaktera, pa je Zakon o vojsci bio tehničkog karaktera, sve sami tehnički zakoni.
Sad kad se raspravlja o budžetu Republike Srbije odjednom je Zakon o budžetskom sistemu sistemski zakon i sad se procenjuje ne samo da li je amandman u skladu sa Ustavom, što je logično, nego da li je u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, a rasprava o Zakonu o budžetskom sistemu je završena pre nekoliko dana i mi sad govorimo o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu.
Dakle, zaista je nedopustivo da Zakonodavni odbor kaže da pored onih zakona koji su izričito navedeni u Ustavu Republike Srbije, za koje je potrebna većina glasova svih narodnih poslanika, postoje još neki organski zakoni za koje Zakonodavni odbor tvrdi da su organskog karaktera. Dakle, takvo tumačenje nije u skladu sa važećim Ustavom i takva praksa bi zaista trebalo da se ukine.
Da ne govorim o tome, gospodine Ratkoviću, da je upravo Vlada, čiji je ministar ovde, prekršila taj isti Zakon o budžetskom sistemu jer nije na vreme dostavila zakon o budžetu u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Danas je 19. decembar, Sveti Nikola, a zakon o budžetu je trebalo da bude donet 15. decembra. S druge strane, prebacujete poslanicima SRS da su njihovi amandmani neprihvatljivi zato što navodno nisu u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Dakle, krenite najpre od svog praga, objasnite vašim ministrima da oni prvi treba da se pridržavaju onoga što piše u zakonu, pogotovo što su te zakone predložili ti isti ministri. Zaista je nedopustivo da se neko drugi poziva da se drži rokova kad se sama Vlada ne drži rokova koje je sama odredila u svom predlogu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Marina Raguš podnela je amandman na član 5. razdeo 43, funkciju 360 zakona o budžetu Republike Srbije, da se taj deo Predloga zakona o budžetu Republike Srbije briše.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata kaže se sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predlaže brisanje svih sredstava opredeljenih za Komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koja je osnovana Zakonom o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kao samostalan i nezavisan organ, i samim tim je ova komisija budžetski korisnik za čiji rad se sredstva obezbeđuju u budžetu Republike Srbije''.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije se sećaju da je SRS, upravo, bila najžešći protivnik donošenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda.
Donošenje ovog zakona nije ništa drugo nego žal za onim što su ''dosmanlije'' nazivale 6. oktobrom, odnosno to je želja da se još radikalnije, još bezobzirnije, još nečovečnije obračunaju sa političkim protivnicima ''dosmanlijske'' neustavne i nezakonite revolucije, koja je izvedena 5. oktobra 2000. godine.
Malo su tada spalili u Beogradu, malo im je bilo što je zapaljena zgrada bivše Savezne skupštine, malo im je bilo što su zapalili zgradu RTS-a, malo im je bilo što su upali u Carinu, u javna preduzeća, u NBJ, što su formirali krizne štabove, što su radili šta su hteli, već su se, 2003. godine, dosetili da formiraju Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda, da formiraju tu famoznu komisiju, za koju Vlada kaže da je samostalan i nezavisan organ, koja treba da ispituje odgovornost bivših državnih funkcionera za kršenje ljudskih prava.
U obrazloženju zašto ne prihvata amandman, Vlada Srbije kaže da je ta komisija samostalan i nezavisan organ. Posmatrano sa ustavno-pravne tačke gledišta, postavlja se pitanje – u koju kategoriju državnih organa ova komisija spada.
Mi koji smo obrazovani na nekim klasičnim pravnim principima, na principima demokratije i parlamentarizma, mi koji smo čitali dela klasičnih demokratskih pisaca, znamo da se vlast deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Potpuno je jasno svima koji državni organ spada u koju kategoriju.
Kad imate jedan državni organ koji se zove Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, onda svako ko se imalo razume u ustavno pravo i u teoriju države i prava, može opravdano da postavi pitanje – u koju to kategoriju državnih organa spada ova komisija, šta ona treba da radi i koja je pravna priroda odluka koje ta komisija treba da donese? Da li je zakonodavni organ? Nije. Da li je organ uprave? Nije. Da li je sudski organ? Nije ni sudski organ.
Građani Srbije mogu, u stvari, najbolje da vide u šta se izmetnula tzv. dosmanlijska demokratija i u šta su ''dosmanlije'' pretvorile Srbiju. Nema danas države u Evropi i u svetu koja ima ovakvu strukturu državnih organa. Samo u Srbiji se može desiti da imate skoro 20 raznoraznih agencija, pri čemu ni samoj Vladi nije jasno šta su te agencije, da li su to neka paralelna ministarstva, da li su to organi uprave u sastavu ministarstava, da li su to posebne organizacije, javne službe. Šta su, uopšte, te agencije, šta one rade?
Na drugoj strani imate jedan organ koji se zove Komisija koja, navodno, treba da ispituje odgovornost za kršenje ljudskih prava.
Da vas samo podsetim, 2003. godine, tadašnji predsednik Skupštine Srbije i v.d. predsednika Republike Nataša Mićić je predložila jednu gospođu u tu komisiju. Ta žena uopšte nije znala da je predložena za člana ove komisije i posle je javno izjavila za medije da ona s tim nema nikakve veze i da uopšte ne želi da bude član ove komisije. To najbolje govori do koje mere je ova komisija jedno ozbiljno državno telo.
Da vas samo podsetim da su pojedini korifeji ''dosmanlijske'' revolucije 2000. godine bili vrlo istaknuti kandidati za članove ove komisije.
Ne treba da vas podsećam na imena Petra Lukovića, Teofila Pančića i svih onih vajnih lažnih intelektualaca i demokrata koji ništa drugo ne rade ovih sedam godina nego blate Srbiju, blate srpski narod, prikazuju nas kao da smo zveri, da smo genocidni, da smo mi ti koji smo izazvali sve one užase koji su se desili na prostorima prethodne Jugoslavije.
Oni to rade i dan-danas. To su isti oni kojima Vlada Srbije ovim budžetom hoće da da na godišnjem nivou 400 hiljada dinara, a koji iz dana u dan pričaju kako je Kosovo i Metohija izgubljeno za Srbiju, kako je već postalo nezavisna država i nema Srbija šta da traži na Kosovu i Metohiji. Veća prava, kažu, ima Kina prema Tajvanu nego što ih ima Srbija prema Kosovu i Metohiji.
Ovde bi mogli da se nižu biseri antisrpskih izjava koje su dali ili članovi ili potencijalni članovi ove komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Pri tome se potpuno zaboravlja ovde, na ovoj levoj strani Parlamenta, da su upravo očevi i osnivači nekih od sadašnjih vladajućih partija, tu, pre svega, mislim na DS, ljudi koji, pre svega, treba da se pozovu na odgovornost za kršenje ljudskih prava. To su isti oni koji su u vreme Drugog svetskog rata ubijali srpske sveštenike, srpske domaćine, koji su u periodu posle Drugog svetskog rata čupali ljudima brkove zato što nisu imali dovoljno kukuruza i pšenice da daju za obavezni otkup. To su branioci lika i dela Josipa Broza Tita, to su veliki ''praksisovci''. Pitajte gospodina Mićunovića, ako vi ne znate o čemu govorim, zna on.
Odjednom, 2000. godine, ti bivši veliki boljševici, staljinisti, revolucionari, informbirovci, praksisovci, bilo je tu svega i svačega, odjednom, 5. oktobra 2000. godine postaju velike demokrate, počinju nama i celom narodu u Srbiji da sole pamet o demokratiji, o ljudskim pravima, o evropskim standardima. Evo, to rade i dan-danas.
SRS smatra da ovu komisiju za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava treba ukinuti. Vlada kaže da je ta komisija osnovana zakonom.
To je tačno, ali nikada u praksi nije zaživela. Voleo bih da mi jedan predstavnik Vlade objasni šta je ta komisija uradila za protekle četiri godine, koje je to slučajeve kršenja ljudskih prava i odgovornosti ta komisija ispitala, ko je tu pozvan na bilo kakvu odgovornost, da li je tu doneta bilo kakva odluka.
Pri tome vas podsećam na to da Vlada Srbije, iz godine u godinu, u budžetu Srbije predlaže sredstva za rad ove komisije. Ta komisija u praksi ne funkcioniše, ona ne postoji. Onda se postavlja pitanje kako Vlada Srbije pravda ova sredstva koja svake godine opredeljuje za rad ove komisije?
Ako je u Srbiji u proteklom periodu, i pre 5. oktobra, bilo kršenja ljudskih prava i sloboda, onda mi u SRS-u smatramo da time treba da se bave oni državni organi koji su za to jedino pozvani, a to su sudovi. Neka sud, u jednom objektivnom postupku, koji je zakonom utvrđen, ispita da li je bilo ko u Srbiji na bilo koji način kršio neka ljudska prava i slobode i neka izrekne sankciju koja je zakonom predviđena: kaznu zatvora, novčanu kaznu, bilo šta. Ovako, formirati neko političko telo na koje samo stranke vladajuće koalicije imaju uticaja i telo koje će selektivno da ispituje slučajeve kršenja ljudskih prava, jednostavno, nije opravdano. Ne postoji danas zemlja u Evropi koja ima sličnu instituciju.
Lustracija, koja je uvedena u politički rečnik Srbije, uvedena je sa namerom da se uradi ono što nije urađeno 6. oktobra.
Mene zanima da li je ova komisija ispitivala slučajeve kršenja ljudskih prava u operaciji „Sablja“, kada je 12 hiljada građana Srbije, bez pravnog osnova, lišeno slobode. Posle se utvrdilo da nema gotovo nijednog ko je na bilo koji način umešan u bilo kakve kriminalne afere, a pogotovo nema nijednog koji je na bilo koji način umešan u ubistvo premijera Đinđića.
Šta ćemo s tim? Da li će se te stvari gurnuti pod tepih?
Lustraciju će, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, da izvrše građani Republike Srbije, evo, već na Svetog Jovana 2008. godine, i neće vam biti potrebne nikakve komisije, nikakvi Teofili Pančići, Lukovići i drugi korifeji petooktobarske revolucije, uzeće narod stvar u svoje ruke, lustriraće i Borisa Tadića, i DS, i sve one koji su ojadili građane Srbije od 5. oktobra 2000. godine naovamo, a predsednik Republike Srbije postaće najbolji srpski domaćin, Tomislav Nikolić, za koga je ceo srpski narod svim srcem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se ova vlada makar malo pridržava nekih elementarnih demokratskih načela, potpredsednik Vlade gospodin Đelić i ministar Cvetković ne bi trebalo ovde da sede pošto ove vlade ne bi bilo.
Naime, Vlada Srbije je probila rokove i termine koje je sama sebi odredila za donošenje budžeta Republike Srbije za 2008. godinu. Ako pogledate važeći Zakon o budžetskom sistemu i ako pogledate ovaj Predlog zakona o budžetskom sistemu videćete da se tu ništa nije promenilo – budžet Republike Srbije je već trebalo da bude donesen. Za to što nije donet, odgovorna je isključivo Vlada Republike Srbije.
Elementarno je načelo i svih parlamentarnih demokratija da vlada pada na budžetu ukoliko se taj budžet ne donese u roku koji je zakonom bio predviđen. To je pravilo koje važi i u Velikoj Britaniji i u Francuskoj i u Nemačkoj. Izgleda da ne važi u Srbiji.
Sad se postavlja jedno prethodno pitanje: Da li će Vlada taj isti princip, koji je sama za sebe odredila, a to je da je ne obavezuju rokovi koji su određeni zakonom, da primeni i na sve druge građane, odnosno pravna lica u Republici Srbiji?
Da li će ova vlada, ovakva kakva je, ikada bilo kome u Republici Srbiji moći da kaže - ne možeš da ostvariš neka svoja prava ili ćeš biti sankcionisan zato što nisi poštovao rokove koji su utvrđeni zakonom? Da li će ova vlada imati obraza da tako nešto nekome kaže kada ona sama, evo, mi smo svi svedoci, i građani Srbije koji prate prenos, krši zakonske norme koje se odnose na rokove za donošenje budžeta Republike Srbije?
Da je to tako, vidi se iz člana 45. Predloga zakona o budžetskom sistemu. Član je prilično jasan: Budžet se donosi za period od jedne fiskalne godine i važi za godinu za koju je donet. U slučaju da Narodna skupština ne donese budžet u roku utvrđenom budžetskim kalendarom, vrši se privremeno finansiranje u vremenu od najduže prva tri meseca fiskalne godine.
Dakle, gospodine Đeliću, mi smo već faktički ušli u jedan period privremenog finansiranja, rokovi za donošenje zakona o budžetu su istekli.
Pre nego što bilo šta kažete o bilo kom predlogu zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Srbije, vi treba da izađete za ovu govornicu i da objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije: ko vas je ovlastio da vi sami kršite Zakon o budžetskom sistemu, koji su razlozi za nedonošenje zakona o budžetu za 2008. godinu i da li ćete vi taj isti princip da primenjujete i na sve druge pravne subjekte u Republici Srbiji?
Samo da vas podsetim, gospodine Đeliću, Zakonom o lokalnoj samoupravi je propisano da se lokalna skupština, dakle skupština opštine, odnosno skupština grada, može raspustiti ako ne donese budžet u roku utvrđenom Zakonom o budžetskom sistemu.
Sada vas pitam, gospodine potpredsedniče Vlade: da li će ova vlada da raspusti neku lokalnu skupštinu ako ta lokalna skupština ne donese budžet u roku koji je utvrđen Zakonom o budžetskom sistemu, a ta ista vlada je prekršila rok za predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i to za više od mesec dana?
To je skandal sam po sebi. Da ne ulazimo u to šta piše u Predlogu zakona u budžetskom sistemu, šta piše u svim ostalim predlozima zakona, to je jedno prethodno pitanje, i pravno i političko, da je Vlada Republike Srbije sama sebi dala pravo da se ne pridržava rokova koji su utvrđeni zakonom, ali to nisu zakoni koje je predložio neko drugi, to su opet zakoni koje je predložila sama Vlada Srbije.
Gospodin Đelić je izašao, ali, evo, tu je gospodin Cvetković. Zaista ne razumem, gospodine ministre, kakva je potreba vas u Vladi da za neke pojmove za koje postoje lepi termini u srpskom jeziku koristite neke strane izraze koje ne samo da građani ne razumeju, nego je veliko pitanje da li ih razumeju svi oni koji će ovaj zakon sutra da primenjuju.
Naime, u članu 2. tačka 21) pominjete izraz aproprijacija. Dajete jednu prilično glomaznu definiciju ovog pojma, a ja vas podsećam da u srpskom jeziku imate mnogo lepši izraz, koji je svima prepoznatljiv i koji svi razumeju, da ne lome jezik, a to su budžetska davanja. Umesto da upotrebite izraz budžetska davanja, vi koristite izraz aproprijacija, da li zato što želite da fascinirate narodne poslanike i građane Republike Srbije kako koristite strane reči koje onako glamurozno zvuče ili je već neki drugi razlog u pitanju.
Dalje, jedan od pojmova koji definišete na početku Predloga zakona o budžetskom sistemu nalazi se u članu 2. tačka 34), a to je razvojna pomoć Evropske unije. I na više mesta u ovom predlogu zakona insistirate na toj sintagmi razvojna pomoć Evropske unije.
Građani Srbije su svedoci da Evropska unija, evo, nedavno, pre nekoliko dana, i svaki dan, manifestuje neskrivenu volju da prizna nezavisnost Kosova i Metohije koju će proglasiti, jednostrano i protivno Rezoluciji 1244, šiptarski separatisti i teroristi na Kosovu i Metohiji.
Sem Kipra, Slovačke, Rumunije i Španije, ako se ne varam, sve ostale članice Evropske unije izrazile su spremnost da se pregovori oko budućeg statusa Kosova i Metohije obustave i da se prizna faktičko stanje, a to je, u stvari, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, za koju se šiptarski separatistički lideri već uveliko spremaju.
Kada nam Evropska unija daje pomoć, onda ona određuje i šta ćemo da trošimo, i za koje namene, i kojim tempom, a mi samo treba da spremimo pare, odnosno novac građana Srbije. Niko još nije ovde za govornicom Skupštine Srbije, od 2000. godine pa do danas, objasnio narodnim poslanicima i građanima Srbije kako su to trošena finansijska sredstva koja nam je davala Evropska unija.
Ako se sećate, pred one septembarske izbore 2000. godine, glavni slogan DOS-a bio je: dajte, građani Srbije, da mi oborimo režim socijalista i radikala i, čim se to desi, stići će neke velike pare u Srbiju, stići će neki ogromni bespovratni krediti, poteći će Srbijom med i mleko, a rešiće se usput i pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije jer, zaboga, to nije ni nacionalno pitanje, ni versko pitanje, ni istorijsko pitanje, sve su to demokratska pitanja.
Slobodan Milošević nije uspeo da reši pitanje Crne Gore i Kosova i Metohije zato što nije bio demokrata, a evo, izaberite nas, dajte da mi preuzmemo Vladu Srbije, svi ti problemi će već sutra biti rešeni, ostaće Crna Gora u sastavu zajedničke države, biće skinuto sa dnevnog reda pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije, dobićemo donacije, dobićemo strane kredite i, evo, u decembru 2007. godine građani Srbije su svedoci da od toga nema apsolutno ništa.
Sahranili ste jednu zajedničku državu, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa ste posle tri godine sahranili drugu zajedničku državu, Srbiju i Crnu Goru, evo, Kosovo i Metohija su na pragu da se odvoje od Republike Srbije, a blagoslov za sve to daće upravo ona međunarodna asocijacija koja će nama navodno da daje razvojnu pomoć.
Žao mi je što je gospodin Đelić izašao iz sale. To pitanje mogu da postavim i gospodinu Cvetkoviću, ali mislim da je gospodin Đelić pozvaniji da na to pitanje odgovori pošto je, koliko sam obavešten, u Vladi Srbije zadužen za evropske integracije: Da li se to sprema jedna velika i nečasna trgovina u vezi s Kosovom i Metohijom?
To pitam iz dva razloga. Prvo: da li će ta razvojna pomoć Evropske unije Srbiji biti uslovljena našom saglasnošću za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i onda se postavlja pitanje koliko to košta, ta zavetna zemlja srpske istorije, koliko to milijardi evra i dolara će da je plate zapadni mentori ove vlade?
Drugo pitanje: da li se, kada se govori o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom, nekim slučajem ne postavlja kao uslov to da se Republika Srbija, na jedan ili na drugi način, odrekne Kosova i Metohije?
Dakle, da li nam Evropska unija kaže: u redu, bićete primljeni, makar u predvorje ove naše organizacije ako ne već i u punopravno članstvo, ali pod uslovom da u tu asocijaciju uđete obogaljeni, kao država invalid, dakle, bez Kosova i Metohije?
Pošto mogu da pretpostavim šta misle pojedini članovi Vlade o ovom problemu, plašim se da su određeni delovi Vlade Srbije, a pre svega oni iz redova DS, spremni da prihvate ovu nečasnu trgovinu i da se odreknu Kosova i Metohije za šaku srebrnjaka koja će navodno doći iz Evropske unije.
Zaista je neshvatljivo da nam u Predlogu zakona o budžetskom sistemu Vlada Srbije predlaže da se budžet može doneti na period od tri godine. Da vas podsetim da je samo u 2007. godini donet budžet bez rebalansiranja, i to ne zato što su ministri koji su predlagali ovaj budžet jako sposobni i jako pametni, nego zato što je budžet Republike Srbije za 2007. godinu donet tek u junu ove godine pa prosto nije bilo uslova za rebalans budžeta.
Kako vi mislite, gospodine ministre, da se donese stabilan i dobar budžet za tri godine kada su, evo, sve dosovske vlade unazad pokazale da nisu u stanju da donesu nijedan čestit budžet, čak ni za jednu kalendarsku, odnosno fiskalnu godinu?
Da li vi možda na taj način planirate da ukinete instituciju izbora u Republici Srbiji, da ukinete instituciju Narodne skupštine i da Skupština uopšte ne raspravlja o budžetu, da Skupština uopšte ne raspravlja o tome kako Vlada Srbije, kako ministarstva, kako sve te silne agencije troše budžetska sredstva? Doneće budžet za tri godine i za naredne tri godine pitanje budžeta, njegovog trošenja, zakonitosti, opravdanosti, celishodnosti biće stavljeno ad akta.
Plašim se da je to pravi razlog zašto nam Vlada predlaže i ovu mogućnost. Na svu sreću, ova vlada Srbije očigledno neće biti u mogućnosti da se koristi ovim zakonskim ovlašćenjem pošto je samo pitanje dana kada će ova veštačka koalicija da se raspadne, a raspad koalicije, razume se, podrazumeva i pad Vlade.
Dalje, u članu 15. tačka 8) - zakonom se može uvesti porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara.
Gospodine ministre, ovaj porez je krajnje štetan i nepotreban. Kada se neka dobra stave u upotrebu, onda se već tada plaća porez. Nametati građanima da iz godine u godinu plaćaju porez na upotrebu, držanje i nošenje određenih dobara, nema nikakvog opravdanja. To je jedan neosnovan namet za građane, jedno finansijsko opterećenje koje nema dovoljno utemeljenja ni u ekonomskoj, ni u finansijskoj, ni u političkoj, ni u pravnoj teoriji.
Predlažem vam, odnosno poslanici SRS su predložili da se tačka 8) u članu 15. briše.
Dalje, u članu 21. - Primanjima od zaduživanja i prodaje finansijske imovine smatraju se: primanja od domaćeg zaduživanja, primanja od inostranog zaduživanja, primanja od prodaje domaće finansijske imovine i primanja od prodaje strane finansijske imovine.
SRS je predložila da se član 21. u Predlogu zakona briše. Prvo, već sam rekao, nema potrebe da se preteruje sa zaduživanjem Republike Srbije ni u zemlji ni u inostranstvu. Sve prethodne dosovske vlade su očigledno drastično zloupotrebljavale to zaduživanje u inostranstvu.
Zemlja nam je prezadužena, odnosno mnogo smo više zaduženi, evo, sada u 2007. godini nego što smo to bili 2000. godine, kada je DOS na neustavan i nezakonit način preuzeo vlast.
Gospodine ministre, treba zaustaviti nekontrolisano štampanje i emitovanje hartija od vrednosti. U finansijskom smislu to proizvodi isti efekat kao i nekontrolisano štampanje novca. Od tog nekontrolisanog štampanja hartija od vrednosti korist nemaju građani Srbije. Korist imaju samo berzanski špekulanti, oni koji pokušavaju da operu novac i, naravno, ne sumnjamo u to da veliku korist od svega toga imaju i pojedini ministri u Vladi Srbije, pojedini direktori agencija itd., koji od svega toga uzimaju izuzetno visoke provizije.
Na kraju, da ne bih više oduzimao vremena mojim kolegama iz SRS, daću samo jednu pravničku primedbu. Radi se o članu 100. Naime, mi u SRS smatramo da sva krivična dela u Republici Srbiji moraju da budu sistematizovana na jednom mestu. I praksa je pokazala da je takvo rešenje najbolje. Građani Srbije, sudovi i svi oni kojima su potrebni krivični zakoni mogu na vrlo jednostavan način da se upoznaju sa tim koja su krivična dela u jednoj zemlji, kakve su sankcije itd.
DOS je uveo praksu da se krivična dela propisuju velikim brojem različitih zakona i onda su građani Srbije i privredni subjekti u nedoumici da li nešto jeste krivično delo ili nije krivično delo. Mi smatramo da to paralelno krivično zakonodavstvo treba ili potpuno ukinuti ili ga treba svesti na najmanju moguću meru.
Vi ste, gospodine ministre, u članu 100. propisali jedno krivično delo - ''Novčanom kaznom od 30.000 do 300.000 dinara ili zatvorom do jedne godine kazniće se za krivično delo odgovorno lice...''.
Dakle, mi smatramo da ovim krivičnopravnim odredbama jednostavno nema mesta u predlogu zakona o budžetskom sistemu, da ovo treba da bude materija krivičnog zakona Republike Srbije, a da u zakonu o budžetskom sistemu mora da stoji samo ona materija koja se pod nazivom ovog predloga zakona i podrazumeva.
Pošto je gospodin Đelić napustio sednicu Narodne skupštine, evo, ja vas pozivam, gospodine ministre, još jedanput, objasnite narodnim poslanicima i građanima Srbije koji prate ovaj prenos – na osnovu kog ovlašćenja je Vlada prekršila i rok za donošenje, odnosno predlaganje budžeta Republike Srbije Narodnoj skupštini i da li će ova vlada moći da raspusti ijednu lokalnu skupštinu u Srbiji zato što ta lokalna skupština nije donela budžet u roku utvrđenom zakonom.
Odbornici u tim lokalnim skupštinama uvek će, s punim pravom, moći da vam kažu: Gospodine ministre, držite se najpre vi zakona, a onda insistirajte da se zakon primenjuje u skupštinama opština.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem da se predsedniku Narodne skupštine žuri, i vladajućoj koaliciji, ali nas to u SRS mnogo ne brine, niti se mi na to obaziremo. Mi hoćemo da iskoristimo svoje vreme koje nam je predviđeno za diskusiju po amandmanima.
Amandman narodnog poslanika Zorana Krasića Vlada je morala da prihvati, jer je njegova argumentacija bila apsolutno na mestu. Naime, članu 6. zaista nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima.
Ova materija je regulisana jednim podzakonskim aktom Vlade. Reč je o Uredbi o načelima za unutrašnje uređenje i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade.
Obaveštavam članove Vlade da im je ta uredba, odnosno prečišćen tekst te uredbe nedavno objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije". Neka malo pročitaju tu uredbu pa će videti da se unutrašnja organizacija u ministarstvima reguliše podzakonskom aktom Vlade, da se tu reguliše pitanje savetodavnih tela, radnih grupa, projektnih centara itd. i da je zaista smešno da se u zakon o spoljnim poslovima unosi odredba o nekim savetnicima ministara.
A obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman narodnog poslanika Zorana Krasića je zaista smešno. Kaže - amandman kojim se predlaže navedena izmena neprihvatljiv je budući da je odredba potrebna kako bi se utvrdila stručnost kao kriterijum za izbor Saveta i njihov status koji ima karakter počasne funkcije.
Gospodin Zoran Krasić nije predložio da se član menja, nego da se član briše zato što mu nije mesto u zakonu o spoljnim poslovima. Evo, ministra nema ovde, ali i da je ovde, on verovatno ne bi umeo da odgovori pošto nije pisao Predlog zakona, a ova gospoda koja sede pored njega verovatno nisu ovlašćena da diskutuju.
A vi, gospodine predsedniče Narodne skupštine, nemojte da budete nervozni, pustite narodne poslanike da rade svoj posao i nemojte vi da utvrđujete kada će se ko javiti za reč po Poslovniku. To ostavite narodnim poslanicima na njihovo slobodno odlučivanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica je apsolutno u duhu Ustava Republike Srbije i u duhu jedne dobre diplomatske tradicije. Da je Vlada imala i malo sluha za ono što govori opozicija, ovaj amandman bi morao da bude prihvaćen.
Ono što pada u oči kada je reč o Predlogu zakona o spoljnim poslovima, to se vidi na više mesta, to je da je Vlada izgleda svesno htela da umanji ulogu predsednika Republike u vođenju spoljne politike. Između ostalog, to se vidi i prilikom odbijanja amandmana narodnog poslanika Milete Poskurice na član 23. stav 1. Predloga zakona o spoljnim poslovima.
Sasvim je logično, dame i gospodo, da predsednik Republike treba da da saglasnost na otvaranje diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu. Ustavna je norma, koju vi izgleda zaboravljate, da je predsednik Republike jedini državni organ koji predstavlja zemlju u inostranstvu. Neustavno je ono što ste uneli u Predlog zakona, da državu Srbiju u inostranstvu, pored predsednika Republike, predstavlja i ministar spoljnih poslova.
Od kako je sveta i veka, državu u inostranstvu predstavlja šef države – u monarhijama monarh, u republikama predsednik Republike. Vi sada uvodite dvojstvo u predstavljanju Republike Srbije u inostranstvu, pa kažete: pored predsednika Republike, to radi i ministar spoljnih poslova. Ali, za to, gospodo iz vladajuće koalicije, nema primera u uporednoj praksi.
Kada se otvara diplomatsko-konzularno predstavništvo u stranoj državi, onda Republika Srbija na taj način izražava svoju spremnost da tu drugu državu prihvati kao ravnopravnog člana međunarodne zajednice, kao jednog budućeg partnera u političkim, ekonomskim, bezbednosnim i drugim odnosima.
Budući da je ustavna norma da predsednik Republike predstavlja zemlju u inostranstvu, sasvim je logično ovo što je predložio narodni poslanik Mileta Poskurica, da predsednik Republike treba da da svoju saglasnost prilikom otvaranja diplomatsko-konzularnog predstavništva u nekoj stranoj državi.
Doduše, nama u SRS je potpuno jasno zašto vi imate tendenciju da sklonite predsednika Republike u stranu i da ne izražavate dosledno ono što piše u Ustavu Republike Srbije.
Jasno je da se vi plašite pobede kandidata SRS na predstojećim predsedničkim izborima. Vi znate, kao što zna i cela Srbija, da će budući predsednik Srbije da bude srpski radikal Tomislav Nikolić i već sada stvarate zakonski osnov da sutra, kad Boris Tadić ne bude predsednik Republike, odnosno kad Tomislav Nikolić postane predsednik Republike, taj predsednik Republike, koji nije iz vaših redova, u spoljnoj politici ima što manju ulogu.
Tomislav Nikolić neće dozvoliti da se vodi tajna diplomatija kada je reč o nekim suštinskim pitanjima za Srbiju, između ostalog i o pitanju Kosova i Metohije. Svima je jasno da se ta tajna diplomatija vodi i da se upravo, nažalost, iz Srbije, iz redova vladajuće koalicije, a pre svega iz redova DS, šalju određeni signali u inostranstvo, da se Republika Srbija neće mnogo buniti bude li se iznašlo rešenje za Kosovo i Metohiju koje nije u skladu sa Ustavom Srbije i koje nije u skladu sa međunarodnim pravom.
A da je to tako, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, vi sami priznajete. Meni je žao što moram da se vratim malo unazad u obrazlaganju ovih amandmana, ali, evo, gospodine ministre, znam da vi niste pisali Predlog zakona, ali nije loše, pošto ste dobar logičar, da uočite šta ne valja u Predlogu zakona.
Član 10: "Kulturno-informativni centar obavlja poslove'' (i sad pazite formulaciju) ''javne diplomatije iz delokruga Ministarstva i drugih organa državne uprave iz oblasti kulture, u cilju povećanja ugleda Republike Srbije".
Da li to znači, gospodine ministre, kad kulturno-informativni centar obavlja poslove iz javne diplomatije, da neki drugi državni organ obavlja poslove iz tajne diplomatije? Pošto mi znamo da postoji tajna diplomatija u ovoj zemlji i pošto to znaju građani Srbije, pozivam vas, gospodine ministre, izađite za ovu govornicu i objasnite šta je to javna, šta je to tajna diplomatija, ko u Srbiji vodi tajnu diplomatiju i na osnovu kog Ustava i na osnovu kog zakona?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, javljanja narodnih poslanika SRS po Poslovniku u tesnoj su vezi s amandmanom koji je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Ono što je rekao gospodin Dragan Todorović apsolutno je tačno. Svima u Srbiji je poznato da američka ambasada i ambasada Velike Britanije, pored onih redovnih diplomatskih poslova, koje obavlja svako diplomatsko predstavništvo, obavljaju i određene špijunske poslove i poslove koji su usmereni na destabilizaciju Republike Srbije.
Ali, to nije slučaj samo sa Republikom Srbijom. Hteo bih da podsetim narodne poslanike da su upravo američki ambasadori u zemljama Latinske Amerike bili glavni kreatori građanskih ratova, prevrata, trgovine drogom i svih onih užasa koji su se dešavali u Latinskoj Americi '50-ih, '60-ih, '70-ih godina 20. veka. Američki ambasadori su u stvari bili pravi komandanti eskadrona smrti i u Nikaragvi i u Salvadoru i u drugim zemljama Latinske Amerike.
Šta su te ambasade radile na prostorima bivše Jugoslavije, još dok je postojala SFRJ, dobro je poznato. Šta i danas rade ta ambasade u Republici Srbiji, vezano za rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohije, i to je tačno.
Gospodin Dragan Todorović ovde nije iznosio bilo kakve insinuacije. Ono što je rekao vezano za to da će posle kosovske krize da se otvori pitanje Raške oblasti i pitanje Vojvodine, to nije rekao gospodin Dragan Todorović. On je samo ponovio ono što je jasno i glasno pre izvesnog vremena rekao bivši nemački ambasador u Beogradu Cobel. On je poručio, pre svega vladajućoj koaliciji u Srbiji, da će Srbija ući možda u EU negde oko 2025. godine, da Mađarska ima legitimne interese u Vojvodini jer je to nekada bila mađarska teritorija koju je Srbija 1918. godine okupirala.
Prema tome, to nisu bilo kakve insinuacije. Ono što je Cobel rekao, to u stvari Zapad misli. On je samo glasno rekao ono što zapadne diplomate ne žele da kažu.
Gospodine Poturak, nemojte zaboraviti jednu maksimu kada je reč o odnosu zapadnih sila prema malim zemljama: pustite vi šta oni govore, vodite računa šta rade. Pričali su oni lepo i na početku jugoslovenske krize kako će da nam ponude usluge dobre volje, da pomire sukobljene narode, kako će da obezbede očuvanje teritorijalnog integriteta SFRJ, pa se na kraju to pretvorilo u jedan krvavi građanski rat.
Očigledno je da je scenario isti. Ne dolaze oni u Rašku oblast da vam dovedu investitore, da vam daju hleb, da vas zaposle. Njima Raška oblast treba kao žarište sukoba. Ako nema sukoba između Srba i muslimana, odnosno, kako vi kažete, Srba i Bošnjaka, dovoljan je sukob između Bošnjaka, pa će oni da se pojave kao neko ko će taj sukob da reši. Ali, vodite računa o tome, oni uvek u svaku zemlju dolaze tako što u jednoj ruci nose vatru, a u drugoj ulje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je činjenica, to je da je državna administracija suviše glomazna i da se iz zakona u zakon ta administracija povećava. Mi danas raspravljamo o Predlogu zakona o službama bezbednosti, odnosno, kako je rekla Vlada Srbije, Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije.
Umesto da se najviše pažnje pokloni upravo službama bezbednosti, mi se bavimo nekim novim administrativnim telima koja će da opterećuju budžet Republike Srbije. Ono što je najgore, Vladi se daju određeni instrumenti vezano za osnivanje tih tela.
Predlogom zakona propisano je osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost, a članom 8. Vlada predlaže formiranje Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i da će biti obrazovana uredbom Vlade Srbije, da će imati svojstvo službe Vlade i da će obavljati stručne i administrativne poslove za potrebe Saveta.
Mi smo se trudili da, amandmanima koje smo podneli na Predlog zakona, popravimo loš tekst ovog predloga. Moj amandman je usmeren u tom pravcu da se Vladi oduzme pravo da ona svojim podzakonskim aktima uređuje službe bezbednosti.
Ako već osnivate Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost, ako smatrate da je to toliko bitno, onda smatramo da je bolje rešenje da se ta kancelarija obrazuje zakonom, a ne uredbom Vlade, odnosno njenim podzakonskim aktima.
Veliki broj narodnih poslanika SRS podneo je u suštini istovetne amandmane. Naime, mi smatramo da ovaj zakon treba da nosi drugačiji naziv, odnosno da u skladu sa članom 3. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije ovaj zakon treba da se zove zakon o službama bezbednosti Republike Srbije. Narodni poslanici SRS su obrazlagali već zašto smo podneli toliki broj istovetnih amandmana i sada ću otprilike to pokušati da ponovim.
Republika Srbije nije federativno uređena država. Republika Srbija je unitarna država i na njenoj teritoriji se ne nalaze bilo kakve federalne jedinice. U vreme kada je postojala Socijalistička Federativna Republike Jugoslavija i kada je postojala Savezne Republika Jugoslavija onda je bilo ustavno rešenje koje je bilo i logično za jednu federalno urađeno državu da federacija, odnosno savezna država uređuje osnove u jednoj pravnoj oblasti, a da se bliža zakonska regulacija ostavlja republikama članicama.
Ako se ovaj zakon nazove onako kako ste ga vi nazvali, odnosno kako je Vlada predložila – zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, onda iz toga mogu da proizađu dva logička zaključka. Prvi zaključak je da vladajuća koalicija namerava da federalizuje Republiku Srbiju, da vrati sistem koji je nekada bio i da Republika Srbija više ne bude unitarna država, već da bude federalno uređena država, na čijoj će teritoriji postojati određeni broj federalnih jedinica.
Dalje, možemo da zaključimo da možda vladajuća koalicija prihvata politiku Nenada Čanka, odnosno politiku Lige socijaldemokrata Vojvodine da Vojvodina recimo treba da bude Republika, odnosno da treba da ima status federalne jedinice u Republici Srbiji ili da se možda formira neka druga federalna jedinica u Srbiji, pa da onda Republika Srbija uređuje zakonom samo osnove službe bezbednosti, a da se tim budućim, ne daj bože, federalnim jedinicama prepusti da svojim zakonima detaljnije regulišu tu materiju.
Drugi zaključak, takođe logičan, inače nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jeste da će Narodna skupština zakonom da uredimo samo osnove uređenja službi bezbednosti u Republici Srbiji, a da će onda Vlada svojim podzakonskim aktima detaljnije da reguliše tu materiju. Da je ovaj drugi zaključak osnovan proizilazi iz člana 8. Predloga zakona, gde se kaže da će Vlada svojom uredbom da obrazuje Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost, kao službu Vlade i da će tom uredbom Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost da obavlja stručne i administrativne poslove za potrebe saveta.
Mi u SRS smatramo da sve službe bezbednosti u Republici Srbiji, kako civilne tako i vojne, moraju da odgovaraju isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Narodna skupština Republike Srbije je ta koja svojim zakonom osniva službe bezbednosti i Narodna skupština mora da bude ta koja imenuje, odnosno bira starešine službi bezbednosti. Starešine službe bezbednosti jedino treba da odgovaraju Narodnoj skupštini Republike Srbije koja ih i bira.
Ukoliko se predvidi, kao što ste vi predvideli, da službe bezbednosti odgovaraju ne samo Narodnoj skupštini, nego da odgovaraju i predsedniku Republike, i Vladi i, kako vi kažete, javnosti, onda se ta odgovornost gubi, ona postaje jedna dispenzivna kategorija i na kraju od te odgovornosti neće biti ništa.
Službe bezbednosti u Republici Srbiji delovaće na način kako su delovale i do sada, dakle manje-više tajno, narodni poslanici neće imati mnoge informacije vezane za rad tih službi, one će i dalje delovati kako one hoće, onako kako želi vladajuća koalicija i onako kako žele strani mentori te vladajuće koalicije.
Mi hoćemo da službe bezbednosti za svoj rad odgovaraju isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije i smatramo da se samo na taj način postiže onaj standard za koga se vi navodno zalažete, a to je demokratska i civilna kontrola službi bezbednosti.
Jedina iskrena i prava demokratska kontrola jeste kontrola koju vrši Narodna skupština Republike Srbije, jer je Narodna skupština jedini državni organ koji uživa najveći stepen političkog legitimiteta u Republici Srbiji.
Mi smatramo da Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost, ako već ne želite da je izbacite iz teksta Predloga zakona, mora da se osniva isključivo zakonom i da Vladi, kao izvršnom organu vlasti u Republici Srbiji, mora se ostaviti što manje prostora da svojim podzakonskim aktima uređuje ovu materiju.
Ukoliko se ostavi Vladi Srbije da ona bliže uređuje materiju službi bezbednosti, onda će to u praksi da izazove voluntarizam, arbitrarnost, samovolju i na kraju od te demokratske i civilne kontrole službi bezbednosti neće biti ništa.
Zato vas, gospodine ministre, kao ovlašćenog predlagača Vlade pozivam da usvojite i ovaj amandman i druge amandmane SRS, jer su apsolutno u skladu i u duhu Ustava Republike Srbije i jedino ti amandmani omogućuju jednu efikasnu, civilnu i demokratsku kontrolu nad službama bezbednosti u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama je zapala jedna vrlo teška dužnost da branite Predlog zakona koga niste pisali. Duboko saosećam sa vašim položajem, mislim da vam zaista nije lako. Uvek vam Vlada Srbije da vruć krompir u ruke da branite nesuvisla zakonska rešenja. Vi ste dobar pravnik i imate dosta parlamentarnog iskustva, ali čak ni vi ne možete da odbranite nešto što je zaista loše.
Evo, gospodine ministre, narodni poslanik Ognjen Mihajlović predložio je svojim amandmanom da se briše član 14. Predloga zakona, koji glasi ovako - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Na prvi pogled, Vladi se učinilo da je amandman besmislen, ali ako pročitate obrazloženje Predloga zakona, onda ćete videti da amandman nije besmislen, odnosno da on pogađa samu suštinu onoga što piše u Predlogu zakona, odnosno u njegovom obrazloženju.
Dakle, član 14. glasi: "Sredstva za rad saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije". Čovek bi sada pretpostavio kada pročita ovu normu da su za rad Saveta potrebna neka finansijska sredstva i da ta finansijska sredstva moraju da se obezbede u budžetu Republike Srbije. Mi do sada u pravnom sistemu Republike Srbije nismo imali Savet za nacionalnu bezbednost, to je jedna nova državna institucija, i naravno kao i sve državne institucije i ova mora da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Pogledajte, gospodine ministre, kako glasi obrazloženje tog dela Predloga zakona. To je odeljak 4. obrazloženja. Inače, sam naziv tog odeljka je smešan. Gospodine ministre, znam da je vama zabavno da pričate sa svojim stranačkim kolegama, pogotovu sa ovima iz DSS-a, oni se retko pojavljuju u Narodnoj skupštini, pa je to atrakcija za vas, ali obratite pažnju.
Pazite, odeljak 4. obrazloženja zove se ovako - Razlozi za sprovođenje ovog zakona. Ovo je jedan novi termin koji do sada mislim da se nije pojavljivao u zakonodavnoj praksi. Dakle, Razlozi za sprovođenje ovog zakona; pa onda kaže, za sprovođenje ovog zakona, gospodine ministre, nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, a kažete u članu 14 - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
Ovo što piše u članu 14. i ovo što piše u obrazloženju je besmisleno. Dakle, ili ćete vi taj savet da finansirate iz budžeta, pa je onda potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva, jer je to jedna nova institucija za koju u dosadašnjem budžetu nisu odvojena bilo kakva sredstva ili je tačno ovo što piše u obrazloženju Predloga zakona da nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Dakle, gospodine ministre, objasnite nam, mi u SRS ne možemo da shvatimo šta je predlagač hteo da kaže.
Da li je hteo da kaže da je potrebno obezbediti sredstva ili da nije potrebno. Ako nije potrebno, onda se postavlja sledeće pitanje, kako mislite da finansirate Savet za nacionalnu bezbednost? Vi u Predlogu zakona ubacujete tri administrativna tela, umesto da se u Predlogu zakona pre svega bavite službama bezbednosti, vi najveći deo Predloga zakona posvećujete nekim administrativnim telima koja nisu službe bezbednosti.
Savet za nacionalnu bezbednost, pa onda imate Biro za koordinaciju, pa Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost. Dakle, tri administrativna tela i sada se postavlja pitanje kako vi mislite sve to da finansirate. Ako ne finansirate iz budžeta Republike Srbije, iz kojih to sredstava će ove institucije da budu finansirane. Da li će biti finansirane od strane neke zapadne države, da li će ih dotirati neke zapadne obaveštajne službe, da li će raditi besplatno, odnosno počasno.
Kako vi zamišljate da Savet za nacionalnu bezbednost funkcioniše ako nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Gospodine ministre, bilo bi dobro da oni koji predlažu zakone malo pročitaju šta su im njihovi službenici napisali. Ovako dovode vas, ni krivog ni dužnog, u vrlo težak položaj, da ovde crvenite, da ne znate šta da kažete, gledate u patos i jednostavno ne možete da odgovorite na neka elementarna pitanja.
Ovo su kardinalne greške i to je samo dokaz više da oni koji pišu predloge zakona mnogo se ne razumeju u svoj posao. U stvari, to je samo posledica jedne osnovne stvari, a to je da ne pišete vi predloge zakona. Vi predloge zakona dobijate. Predloge zakona u Republici Srbiji, kako je to neko rekao, pišu prevodioci i daktilografi.
Dakle, neko prevodi ono što dobijete iz inostranstva i neko to mora da otkuca. Nemamo mi iluzija u SRS da je neki činovnik u Vladi Srbije pisao ovaj predlog zakona. Čak i činovnici koji ne moraju da imaju završen pravni fakultet, znaju da ovakve stvari ne smeju da se dese u jednom vrlo važnom zakonu.
Doduše, vi za sve imate obrazloženje i kažete da je to tehnički zakon. Zakon o predsedniku Republike je bio tehnički zakon, pa je zakon o izborima za predsednika Republike je bio tehnički zakon, pa evo sada zakon o službama bezbednosti opet tehnički zakon. Znači, nije bitno šta piše u normativnom delu predloga zakona, šta piše u obrazloženju tog zakona, to je tehnički zakon, ima relativno malo članova, dajte da mi to uradimo i da možemo da kažemo, jeste, mi smo ispoštovali ono što piše u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije, doneli smo zakon i mogu da se raspišu izbori za predsednika Republike.
Kakvi su ti zakoni, šta u njima piše, to se vas ni najmanje ne tiče. Dakle, gospodine ministre, vas je Vlada Srbije dovela u bezizlaznu poziciju. Vi ne možete da date nikakav suvisli odgovor na ovo što vam govore poslanici SRS.
Ove gospođe iz poslaničkih klupa DS nešto dobacuju, možda imaju nešto pametno da kažu, pa ih pozivam da izađu za govornicu Skupštine Srbije i da obrazlože šta je to, u stvari, Vlada htela da kaže, da li su potrebna dodatna sredstva ili nisu, i da li to znači da normativni deo predloga zakona piše jedan čovek ili jedna grupa ljudi, a da obrazloženje piše neko drugi.
Ovo što mi imamo u Predlogu zakona, ovo je nešto nezabeleženo u našoj zakonodavnoj praksi, da jedno piše u normativnom delu zakona, a da nešto drugo piše u obrazloženju. Sam naziv ovog dela obrazloženja kaže: Razlozi za sprovođenje ovog zakona. To je besmisleno. Šta to znači?
Ako vi, kao umne glave iz DS, to možete da objasnite, na tome bih vam bio zahvalan, jer bi danas, 10. decembra, oko 21.30, naučio nešto novo.
Gospodine ministre, ako ste sposobni, izađite za govornicu pa objasnite šta je to Vlada htela da kaže, jer mi u SRS to ne možemo da razumemo, a izgleda ne možete ni vi, pošto se smejete kakvu je glupost Vlada Srbije mogla da stavi u Predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministru Milanu Markoviću bi bilo najbolje da se branio ćutanjem. Da je ćutao, mi bismo ostali u uverenju da je on mudar čovek. Ovako nam je samo saopštio koliki se u suštini slabo razume u materiju koju ovaj zakon treba da reguliše.
Gospodine Milane Markoviću, stvar je sledeća. Mi smo kao narodni poslanici dobili Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije. Na stranu što ova formulacija nije u skladu sa članom 3. stav 2. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije i taj predlog zakona je potpisao predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica.
Vojislav Koštunica je, koliko je meni poznato, doktor ustavnog prava. Vi ovde kažete – kriv je neki činovnik u Ministarstvu zato što je pogrešno prekucao Predlog zakona i kažete – šta ćete, čovek radi za 12 hiljada dinara. Podsećam vas, gospodine ministre, da je prva vlada Vojislava Koštunice krajem 2004. godine donela strategiju, odnosno usvojila Strategiju reforme državne uprave.
Jedan od ciljeva te strategije, je l' tako, gospodine ministre, jeste da državna uprava bude dobro plaćena. Sada je kraj 2007. godine i prošlo je tri godine od usvajanja te strategije, vama sindikati onih koji su zaposleni u državnoj upravi najavljuju generalni štrajk.
Vi sami kažete da su ti ljudi slabo plaćeni. Zašto ih ne platite više? Zašto te ljude ne platite shodno njihovom znanju, trudu, energiji koju ulažu itd?
Dakle, ne može to da bude obrazloženje za to što je Predlog zakona loš i zato što ono što piše u normativnom delu nije u skladu sa onim što piše u obrazloženju. Dakle, nemojte vi krivicu da svaljujete na činovnike u Ministarstvu. Kriva je Vlada Srbije, odnosno kriv je predlagač zakona i krivi ste vi.
Vi, gospodine ministre, da imate malo političke korektnosti, vi biste nama na početku, kada ste obrazlagali ovaj predlog zakona, kazali – dame i gospodo narodni poslanici, potkrala se zaista tehnička greška, umesto razlozi za sprovođenje ovog zakona treba da stoji: sredstva za sprovođenje ovog zakona. A ne treba narodni poslanici da nas prozovu, da pitaju o čemu se ovde radi i da onda vi izađete za govornicu i da kažete – pa, znate, to je štamparska greška.
Ali, nije, gospodine ministre, štamparska greška. Kamo lepe sreće da je reč samo o štamparskoj grešci. Ovde je reč o suštinskoj mani Predloga zakona. U članu 14. se kaže - sredstva za rad Saveta obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije, a u obrazloženju piše - nije potrebno obezbedi dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. To nisu štamparske greške, to su kardinalne, materijalne greške. Na ovo pitanje niste uspeli da odgovorite.
Ne znam odakle vam pravo da kažete da se narodni poslanici SRS slabo razumeju u ovu materiju, odnosno da kažete - možda se razumeju jedan do dva, a ostali se ne razumeju. Ispada da se u DS i DSS niko ne razume u ovu materiju, jer niko nije izašao za govornicu Skupštine Srbije i pomogao ministru Milanu Markoviću da se nekako izbatrga iz ovako lošeg Predloga zakona, nego se čovek sam snalazi kako zna i ume, krivi državni činovnici, te slabo plaćeni, te štamparska greška, šta je tu Vlada kriva.
Gospodine ministre, narodni poslanici SRS se izuzetno dobro razumeju u ovu materiju. Vaše obrazloženje ovoga što piše u Predlogu zakona apsolutno ne stoji. Vi sami niste znali da ova greška postoji, dok vam mi nismo ukazali. To znači da čak niste ni pročitali ovaj predlog zakona kako valja. Možda ste pročitali normativni deo Predloga zakona, ali obrazloženje sigurno niste pročitali. Vi ste poslednji koji možete da spočitavate narodnim poslanicima u ovoj skupštini da se slabo razumeju u ovu materiju.
Slabo se razume u ovu materiju Vlada Srbije, a da je to tako dokazali su vam upravo narodni poslanici SRS, koji su uložili kvalitetne amandmane kojima smo se trudili da popravimo loš tekst Predloga zakona.
Gospodine ministre, sedite vi malo duže u ovoj sali, slušajte pažljivo šta pričaju narodni poslanici SRS, pa ćete vi, a i vaše kolege iz DS, nešto da naučite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje političke i ideološke neutralnosti može da se posmatra sa dva aspekta. Ako je Vlada Republike Srbije htela da kaže da službe bezbednosti u svom radu ne smeju da zastupaju interese i politiku jedne određene političke stranke u Republici Srbiji, onda to može da se razume. Na drugoj strani, ovakva odredba može da bude veoma opasna i da se postavi pitanje, za čije interese u stvari rade službe bezbednosti u Republici Srbiji.
Vidite, jedna od najboljih knjiga predsednika SRS dr Vojislava Šešelja zove se "Ideologija srpskog nacionalizma". Nacionalizam je drugo ime za patriotizam, odnosno za ljubav prema svojoj otadžbini i svom narodu. Dakle, nacionalizam, patriotizam, rodoljublje, kako god hoćete, jeste jedna ideologija.
Onda se postavlja pitanje, da li pripadnici službi bezbednosti treba da se rukovode idejom patriotizma, odnosno srpskog nacionalizma i da li oni u svom radu treba da štite interese građana Srbije i države Srbije ili interese neke druge države i nekog drugog naroda. Mi u SRS smatramo da oni koji rade u službama bezbednosti moraju da budu zadojeni ideologijom nacionalizma, odnosno patriotizma i da, pre svega, rade u interesu države Srbije, srpskog naroda i građana Srbije.
Ne smeju oni u tom smislu da budu ideološki neutralni, da kažu šta nas briga za Srbiju, za srpski narod, za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni. Takva odredba može da bude veoma opasna. Da je to tako, potvrđuje sledeća izjava.
Pre nekoliko godina jedan visoki oficir tada Vojske Srbije i Crne Gore, inače blizak, verovatno, ovim demokratskim krugovima, rekao je da je pojam otadžbine u 21. veku potpuno imaginaran i da on ne zna šta to znači, u vreme evroatlantskih integracija, u vreme kada čitava Evropa staje pod kišobran NATO-a, on kaže - ne razumem šta je to otadžbina i za koju se mi otadžbinu borimo.
Plašim se da se ovakvom formulacijom u Predlogu zakona u stvari daje osnov za takve ljude, da kažu šta nas briga i za Srbiju i za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni, mi radimo u skladu sa pravilima neke struke, veštine, a Srbija, srpski narod, da li su njihovi interesi ugroženi, šta mi tu možemo, mi smo ideološki neutralni, nepristrasni i mi se u to ne mešamo.
Dakle, ne smeju službe bezbednosti u tom smislu da budu ideološki neutralne. I te kako treba da budu ideološki pristrasne, odnosno da štite, pre svega, interese Srbije i interese njenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, ovu odredbu ste morali da brišete iz Predloga zakona ili da makar izađete za govornicu Skupštine Srbije i da objasnite šta podrazumevate pod pojmom ideološke i političke neutralnosti. Ovako, narodni poslanici i građani Srbije, koji prate ovaj prenos, mogu da budu u dilemi čije će interese da brane službe bezbednosti.
Ne želimo da službe bezbednosti budu u interesu ni SAD, ni Velike Britanije, ni Francuske, ni Nemačke, niti bilo koje druge zapadne zemlje. Mi hoćemo da službe bezbednosti budu u službi Srbije, u službi srpskog naroda i u službi građana Srbije. To se, drugim rečima, zove ideologija srpskog nacionalizma.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od najboljih srpskih pravnika prof. dr Laza Kostić je napisao jedno delo koje se zove Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije i treći deo tog njegovog udžbenika zove se Nadziranje uprave.
Meni je žao što predlagač ovog zakona nije pročitao to delo, pa bi onda otprilike stekao pojam šta je to nadziranje. Nadziranje ili kontrola je takav odnos gde onaj koji nadzire, odnosno koji vrši kontrolu rada može da primeni određene mere u slučaju da uoči da je u radu onoga koga nadzire došlo do kršenja Ustava i zakona.
Doduše, jedan vaš ideološki blizak politički partner je čitao Lazu Kostića, to je onaj plagijator Stevan Lilić, ali je do te mere preterao u čitanju Laze Kostića da je jednostavno prepisao nekoliko desetina i stotina stranica iz tog njegovog kapitalnog udžbenika, pa ako niste čitali Lazu Kostića, verovatno ste morali da čitate Stevana Lilića, on je bio korifej demokratije i ljudskih prava u Srbiji, i politički i ideološki mentor mnogih koji danas sede u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovde se postavlja sledeće pitanje: ako Odbor za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije ima pravo da vrši nadzor nad radom službi bezbednosti, a vi mu to pravo dajete članom 16, koje to sankcije i koje to mere Odbor za bezbednost može da primeni ako uoči da je došlo do kršenja Ustava, odnosno do kršenja zakona u radu službi bezbednosti?
Vi samo kažete Odbor nadzire ustavnost i zakonitost rada službi bezbednosti, nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Republike Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti, ali nigde ne piše šta se dešava ako Odbor za bezbednost uoči da je došlo do kršenja i Ustava i zakona?
Šta se dešava ako uoči da nije usklađen rad službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti? Šta se dešava ako uoči da službe bezbednosti nisu stranački neutralne, kao što bi morale da budu? Dakle, koje to akte i mere Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni ako uoči sve ove nezakonite pojave.
Jednostavno, takvih akata i mera nema, i taj nadzor nije nikakav nadzor. Ovo ste stavili reda radi u Predlog zakona. Ako onaj ko vrši nadzor ne može da primeni bilo kakvu sankciju, pravnu ili političku, prema subjektu nad kojim se vrši nadzor, onda tu nikakvog nadzora nema. Recimo, kako Odbor za bezbednost Skupštine Srbije može da primeni neku sankciju ako uoči da službe bezbednosti ne rade u skladu sa Ustavom i zakonom. Tu jedino neke akte može da primeni Ustavni sud Republike Srbije. On je taj koji procenjuje da li je rad državnih organa u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne. Ne može to Odbor za bezbednost da ceni.
Dalje, kako Odbor za bezbednost može da utvrđuje da li je rad službi bezbednosti usklađen sa strategijom nacionalne bezbednosti? Ima li Republika Srbija strategiju nacionalne bezbednosti i ko utvrđuje tu strategiju? Ako ne postoji ta strategija, zašto Predlogom zakona niste utvrdili rok u kome se ta strategija ima utvrditi? Koji državni organ je utvrđuje?
Zatim, koje sankcije će da primeni Odbor za bezbednost Narodne skupštine ako uoči da službe bezbednosti nisu politički, ideološki i interesno neutralne. Svaki običan građanin Republike Srbije zna da ovo što ste napisali ostaće mrtvo slovo na hartiji.
Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da Rade Bulatović nema nikakve veze sa DSS. Ubedite bilo kog građanina Republike Srbije da bilo koji drugi direktor neke službe bezbednosti u Republici Srbiji nema veze sa DS, DSS, G17 plus, NS, odnosno svim onim strankama koje čine sada vladajuću koaliciju u Republici Srbiji.
Dakle, vi ste u Predlog zakona stavili neke norme za koje ste unapred znali da su beživotne, da ne mogu da budu ostvarene, a sve u cilju da stvorite neku pravnu formu i da kažete, doneli smo zakon o službama bezbednosti, ispunili smo ono što piše u Ustavnom zakonu, doneli smo zakon i sada predsednik Narodne skupštine može da raspiše izbore za predsednika republike. To što će većina tih odredbi da bude mrtvo slovo na hartiji, to što vi već unapred znate da to što piše u Predlogu zakona ne odgovara činjeničnom stanju, vas za to baš briga.
Vi ste ostavili sebi prostora u prelaznim i završnim odredbama da će rad službi bezbednosti biti uređen posebnim zakonima, a nema te odredbe u Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Tamo jasno piše - organizacija i rad svih službi bezbednosti biće uređeni zakonom o službama bezbednosti.
Sada vi Narodnoj skupštini poturate kukavičije jaje, kao, nećemo se mi dosetiti šta vi hoćete, pa ste onda napisali Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti od čitava, zamislite, 23 člana.
Umesto da ovo bude jedan potpun zakon, detaljan, gde će se do minucioznosti regulisati svaki detalj u radu službi bezbednosti, gde neće biti slobodnog prostora za samovolju, za arbitrarnost, za voluntarizam, vi pred Narodnu skupštinu Republike Srbije izlazite sa predlogom zakona kojim uređujete osnove sistema bezbednosti.
Na taj način kršite član 3. stav 2. Ustava Republike Srbije i onda u taj predlog zakona stavljate svega 23 člana, od kojih se dobar deo čak i ne odnosi na službe bezbednosti, nego se odnosi na neka administrativna tela, na Biro za koordinaciju, pa Savet za nacionalnu bezbednost, pa Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost. Sve to nema suštinski nikakve veze sa službama bezbednosti.
Nema ovde ni gospodina ministra, umorio se, izgleda da nije u kondiciji. Ovi u DS su navikli da rade kako kaže komesar, nema tu mnogo raspravljanja, nema tu mnogo odlučivanja, kako nam kaže Boris Tadić, mi tako radimo.
Mi u SRS se trudimo da detaljno proučimo ono što piše u predlogu zakona i onda kada uočimo da nešto ne valja, onda se ministar vadi - krive su sekretarice, krivi su oni koji prekucavaju predloge zakona, krive su kafe kuvarice, svi krivi, samo su nevini predsednik Vlade i njegovi ministri. Neće biti da je baš tako.

Dame i gospodo narodni poslanici, dok se poslanici vladajuće  koalicije prebrojavaju i hvataju po hodnicima i poslaničkim klubovima gde je koji, da kažem nekoliko reči o amandmanu koga je podneo narodni poslanik Nebojša Stefanović.
U želji da ovaj predlog zakona bude duži i da u njemu piše nešto što ima veze sa Ustavom i sa zakonima, Vlada Srbije je u članu 17, u stavu prvom, napisala i ovu rečenicu - ako je direktor službe bezbednosti sprečen da prisustvuje sednici Odbora, dužan je da uputi na sednicu svog zamenika, odnosno ovlašćenog predstavnika.
U članu 4. Predloga zakona stoji - da se Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna i Vojno-obaveštajne agencije posebne organizacije, odnosno organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane.
Dakle, sistemski, odnosno matični zakon za ove institucije jeste Zakon o državnoj upravi. Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o državnim službenicima i Uredbom Vlade Srbije (predsedavajući: zvono)...ne morate, gospodine Obradoviću, da koristite to zvonce. Dovoljno sam koncentrisan i bez vaše pomoći.

Zahvaljujem se gospodinu Mrkonjiću. Često se menjaju ljudi koji sede na toj fotelji. Nekad sedi predsednik Narodne skupštine, doduše vrlo kratko, nekad gospodin Albijanić, evo i on sada izlazi iz sale, nekad sedite vi. (Predsedavajući: To su leteće izmene, gospodine Martinoviću.)
Tako je, leteće izmene, nekad sedi gospodin Rade Obradović, a pošto nemam oči na leđima, ne znam kad koja izmena nastupa. U svakom slučaju, matični Zakon za sve ove organe, odnosno institucije jeste Zakon o državnoj upravi, Zakon o državnim službenicima, Uredba Vlade Srbije o unutrašnjom uređenju u ministarstvima i pravilnici o sistematizaciji radnih mesta i unutrašnjem uređenju u organima uprave.
Nema nikakvog razloga da u članu 17. stoji rečenica - da ako direktor službe bezbednosti nije u mogućnosti da dođe na sednicu, da je dužan da na sednicu uputi svog zamenika, odnosno ovlašćenog predstavnika, jer odgovarajuća formulacija postoji već u ovim drugim zakonima, odnosno podzakonskim aktima.
Mi u SRS smatramo da nema potrebe tekst Predloga zakona opterećivati normama koje su materija drugih zakonskih, odnosno podzakonskih propisa. U stvari, to je smisao amandmana koji je podneo Nebojša Stefanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu, moram da primetim da je predsednik Narodne skupštine sebi uzeo više prava nego što mu Poslovnik dopušta.
Moram da vas podsetim, gospodine Duliću, da je Vatikan, negde 1960. godine, ukinuo takozvani spisak zabranjenih knjiga. Vi ste pre nekoliko dana počeli da izričete opomene zato što vam se ne sviđaju naslovi knjiga. Sada vam se ne sviđaju govori pojedinih narodnih poslanika, ne sviđa vam se stil, vi prosuđujete šta sme da se kaže za skupštinskom govornicom, a šta ne sme.
Mislim da, gospodine Duliću, to nije vaš posao. Dakle, vodite sednice Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom.
Kada već primenjujete disciplinske mere, mislim da bi te mere trebalo da primenite prema narodnim poslanicima DS-a, koji uglavnom ne izlaze za govornicu, nego dobacuju s mesta. Takođe, gospodine Duliću, mogli ste juče da skrenete pažnju Vladi Republike Srbije da je ponižavanje Narodne skupštine, a vi ste prvi koji na to morate da ukažete, kada Vlada odredi, najpre, jednog ministra da obrazlaže zakon, pa pored njega odredi nekakve poverenike, koji nemaju pravo da učestvuju u diskusiji, sem što ovde sede i slušaju, a neki čak i ne sede, pa onda, nakon toga, odredi ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji ni resorno, ni suštinski nikakve veze nema ni sa zakonom o odbrani, ni sa zakonom o Vojsci. Onda se danas, treći dan, pojavi ministar odbrane, mada ni to nije najbolje rešenje.
Da je Vlada pitala nas u SRS-u ko je najbolji da obrazlaže ova dva zakona, mislim da bi naš odgovor bio da je to ministar kulture Vojislav Brajović. Od svih ministara u Vladi Srbije, on se nekako najbolje razume u oružje i vojsku; on je više Nemaca pobio u "Otpisanima", u serijama na TV, nego što su oficiri ministra Šutanovca, uopšte, videli vojnika.
Dakle, bilo bi najbolje da nam ova dva zakona obrazlaže ministar kulture Vojislav Brajović.
Što se tiče amandmana koji sam podneo na član 11, očigledno je da onaj ko je pisao Predlog zakona o odbrani ne razume šta je odbrana zemlje, a šta je Vojska Srbije.
Tačno je da je Vojska Srbije izuzetno važan segment u odbrani Republike Srbije, ali nije jedini. Ako samo letimično prelistate Predlog zakona o odbrani, videćete da tu ima čitav niz odredaba kojima nije mesto u Predlogu zakona o odbrani, nego u Predlogu zakona o Vojsci Srbije, odnosno u nekim drugim zakonima.
Evo o čemu se radi. Neko je ovde, izgleda, pomešao materiju ova dva zakona, i to na najdrastičniji način može da se vidi iz formulacije člana 11. Predloga zakona o odbrani.
U stavu 1. se kaže ovako – predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom Srbije. Dakle, rečenica kojoj, apsolutno, nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci. U stavu 2. člana 11, tačka 3, kaže se ovako – predsednik Republike u oblasti odbrane naročito usvaja Doktrinu Vojske Srbije, na osnovu predloga ministra odbrane. Opet materija za zakon o Vojsci.
Onda, tačka 5 – utvrđuje osnove ratne organizacije Vojske Srbije, na osnovu predloga ministra odbrane. Opet materija za zakon o Vojsci. Tačka 6 – usvaja Plan mobilizacije Vojske Srbije. Opet materija za zakon o Vojsci. Tačka 8 – usvaja Plan upotrebe Vojske Srbije i naređuje njenu upotrebu. Opet materija kojoj nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci. Tačka 9 – odlučuje, u skladu sa zakonom, o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine. Čista materija zakona o Vojsci.
Kakve veze ima, gospodine ministre, zar vam nije nelogično da u zakon stavite da će Vojska Srbije biti upotrebljena u multinacionalnim operacijama? Da li vam se čini da Vojska Srbije, ako, ne daj bože, bude upućena u Irak ili Avganistan, brani Republiku Srbiju?
Ovo je zakon o odbrani, valjda, zakon o odbrani Republike Srbije, ne zakon o odbrani Džordža Buša, kada dođe u posetu okupatorima u Iraku ili Avganistanu. Zaista mi nije jasno kako ste mogli ovakve odredbe da stavite u Predlog zakona o odbrani.
Tačka 10. člana 11 – donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije. Čista materija zakona o Vojsci. Tačka 11 – postavlja i razrešava načelnika Generalštaba Vojske Srbije, uz mišljenje ministra odbrane. Čista materija zakona o Vojsci Srbije. Tačka 12 – donosi pravila koja se odnose na upotrebu Vojske Srbije, kao i druga pravila kojima se uređuje unutrašnji red i pravila službe u Vojsci Srbije. Opet materija zakona o Vojsci Srbije. Nije im mesto u zakonu o odbrani.
Sada da vidimo šta kaže Vlada, zašto ne prihvata amandman. Obrazloženja Vlade su opet štura, kao i kod prethodnih zakona kojima smo se bavili. Uglavnom, u nekoliko rečenica i, uglavnom, nemaju veze sa podnetim amandmanom. Daju se onako sterilno, biltenski, birokratski, tek da se nešto napiše.
Dakle, ja sam predložio da se sve ove tačke brišu iz člana 11, zato što im nije mesto u zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci Srbije. To su dva potpuno različita zakona, mi o njima vodimo, o amandmanima, dve odvojene rasprave i bilo bi logično da se sve ove norme nalaze u Predlogu zakona o Vojsci.
Zašto Vlada ne prihvata amandman koji sam podneo na član 11? ''Amandman se ne prihvata jer se članom 11. Predloga zakona na celovit način uređuju položaj i detaljnije razrađuju nadležnosti predsednika Republike u oblasti odbrane, u skladu sa članom 112. stav 2. Ustava Republike Srbije.''
Vi, gospodine ministre, izgleda ne razlikujete dve stvari, odbranu i Vojsku Srbije. Tačno je, ponavljam još jedanput, da je Vojska Srbije važan segment odbrane, ali nije jedini segment odbrane, pogotovo u Predlogu zakona o odbrani, gde ne treba da stoje norme za koje je i laicima jasno da im nije mesto u Zakonu o odbrani, nego u zakonu o Vojsci.
Naveo sam vam primer koji na najdrastičniji način pokazuje kako ste vi u stvari pomešali materiju ova dva zakona. U članu 11. stav 2. tačka 9, ponoviću još jedanput, kaže se da predsednik Republike odlučuje o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Ta norma, gospodine ministre, nikakve veze nema s odbranom Republike Srbije. To što će Vojska Srbije, eventualno, ne daj bože, ako vi to tako izglasate kao vladajuća većina, da bude upućena u Irak, Avganistan ili na neko drugo belosvetsko ratište, gde su krizu izazvali vaši politički mentori, nikakve veze nema s odbranom Republike Srbije.
Vlada je napisala obrazloženje koje, suštinski, blage veze nema s amandmanom. Uopšte se ne dotiče suštine amandmana i ja vas pozivam, gospodine ministre, dok ste ovde u sali, pošto ne verujem da ćete biti sve vreme, da usvojite ovaj amandman, zato što je zaista dobronameran i usmeren je na to da se popravi Predlog zakona o odbrani, koji je katastrofalno loš, odnosno da se norme kojima nije mesto u Predlogu zakona o odbrani prebace tamo gde im je mesto, a to je zakon o Vojsci Srbije.