Gospodine Duliću, moram da kažem još nešto zbog javnosti. Ta ista Nataša Kandić je ove godine dobila odlikovanje od novog ustaškog poglavnika Stjepana Mesića.
Onaj epitet koji joj je dao profesor dr Vojislav Šešelj u svojoj knjizi apsolutno za nju nije uvredljiv. Ne znam zašto ste juče smatrali da to nju vređa. Iz onoga kako se ona ponaša i iz onoga kako ona radi protiv Srbije i srpskog naroda mislim da je ona na taj atribut iz naslova knjige čak vrlo ponosna.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što na početku mora da se kaže, to je da je Boris Tadić nelegalnim formiranjem Narodne kancelarije izgleda hteo da obnovi neke tradicije iz vremena kneza Miloša Obrenovića.
Naime, nakon završetka Drugog srpskog ustanka knez Miloš je u dogovoru sa Turcima formirao u Beogradu Narodnu kancelariju koja je trebalo da štiti srpske nacionalne interese pod turskom okupacijom i ta narodna kancelarija je imala čak izvesna sudska ovlašćenja.
Međutim, ova Narodna kancelarija Borisa Tadića apsolutno ne štiti bilo kakve nacionalne interese, ona je formirana bez zakonskog osnova i njena jedina svrha je da služi u svrhe političkog marketinga DS. Ta Narodna kancelarija je, da zlo bude veće, čak bila i još uvek je korisnik budžetskih sredstava Republike Srbije i velika sredstva se izdvajaju za finansiranje ove potpuno nelegalne institucije.
Narodna kancelarija ima istu onu svrhu koju imaju i fondovi koji su obrazovani u AP Vojvodini od strane pokrajinske skupštine, a koji u stvari treba da kao svoju krajnju posledicu imaju širenje biračkog tela DS u Vojvodini. Kao što Narodna kancelarija služi tome da navodno kupuje kompjutere za ugroženu srpsku decu na Kosovu i Metohiji, da pravi toalete po osnovnim školama koje to još uvek nemaju, tako fondovi Skupštine AP Vojvodine imaju svrhu da promovišu DS.
Mi smo juče imali jednu raspravu vezano za ove fondove i zašto SRS u Skupštini Vojvodine nije glasala za odluku o osnivanju tih fondova. Ti fondovi su obrazovani da bi DS dobila jedan deo biračkog tela u Vojvodini, pošto na redovan način to ne može da joj pođe za rukom. Oni znaju da je upravo Vojvodina najjače uporište SRS-a i onda pokušavaju da kupovinom glasova to obezbede. Obrazovano je nekoliko fondova, Fond za kapitalna ulaganja, Fond za pomoć izbeglom i raseljenom stanovništvu itd. Međutim, ne kažu da je jedini uslov da se dobije bilo kakva pomoć iz tih fondova da neko bude član DS-a.
Ono što sam juče rekao, to je istina i to možete da proverite. Ako odete u bilo koji fond u Novi Sad i pitate gde možete da dobijete dokumentaciju vezano za podnošenje zahteva da biste dobili određenu finansijsku pomoć, oni će vam reći da se obratite opštinskim odborima DS-a. Čak su pojedini predsednici opštinskih odbora DS u Vojvodini članovi upravnih odbora tih fondova.
Istu svrhu kao ti fondovi ima i ova Narodna kancelarija. Čak zakon i nije potreban da bi ta Narodna kancelarija prestala da radi. Kao što nije bilo zakonskog osnova da se ona formira, tako ne treba zakon ni da se ona ugasi. Dovoljno je da aktuelni predsednik Republike Boris Tadić smogne dovoljno hrabrosti, da mu proradi savest i da je svojom odlukom, kojom je i osnovao tu nelegalnu Narodnu kancelariju, i ukine.
Inače, kada sam se već javio za reč iskoristiću priliku da kažem nekoliko reči o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Dušan Bajatović. Vi ste, gospodine Albijaniću, preko tog amandmana prešli.
(PREDSEDAVAJUĆI: Nisam, lepo sam pročitao, nije bilo javljanja za reč.)
Javio se jedan narodni poslanik po Poslovniku, završio je svoje izlaganje po Poslovniku i vi ste već prešli na amandman narodnog poslanika Milutina Mrkonjića, a da niste dali prilike narodnim poslanicima da kažu nešto o amandmanu Dušana Bajatovića.

Dakle, mislim da je amandman koji je podneo Dušan Bajatović apsolutno osnovan i da ima smisla.
Naime, tu se kaže: U članu 43. stav 1. posle reči ''koji je razrešen'' dodaje se zapeta i reči ''ili je izgubio državljanstvo''. Narodni poslanik je predložio da bivši predsednik Republike koji je razrešen, a i kome je prestalo državljanstvo Republike Srbije, izgubi prava koja inače po Predlogu zakona pripadaju bivšim predsednicima Republike.
Onda je Vlada dala još jedno svoje briljantno pravničko obrazloženje zašto ne prihvata ovaj amandman. Inače, obrazloženje ima dve rečenice i prva rečenica je ona već klasična formulacija Vlade Srbije koja će ući u anale pisanja zakona: ''Amandman se ne prihvata''. Druga rečenica glasi, pazite dobro kakva genijalnost: ''Gubitak državljanstva nije Ustavom predviđen kao razlog za prestanak mandata predsednika Republike''.
Vidite, dame i gospodo narodni poslanici, ako pročitate Ustav Srbije, ni smrt nije predviđena kao razlog za prestanak mandata predsednika Republike. Ako bismo stali na stanovište Vlade, mogli bismo da kažemo - jeste čovek umro ali, znate, ne piše u Ustavu da je smrt razlog za prestanak mandata, on je još uvek predsednik Republike.
Dame i gospodo narodni poslanici, početkom '80-ih godina desio se jedan istinit događaj. Nama, sa ove distance, on izgleda neverovatan, ali zaista se desio. Naime, sud u Sarajevu osudio je jednog čoveka koji je pričao vic o pokojnom predsedniku Josipu Brozu Titu. Onda je sud u obrazloženju presude rekao kako drug Tito nije umro, a to se desilo negde 82/83. godine, nego je samo sprečen da obavlja svoju dužnost.
Otprilike ista je logika i u obrazloženju ovog amandmana. Ne piše u Ustavu da je gubitak državljanstva razlog za prestanak mandata. Ne piše ni da je smrt razlog za prestanak mandata. To se valjda, gospodo pravnici iz DS, podrazumeva.
Nelogično je da se za čistačicu, da bi se zaposlila u nekom državnom organu, traži državljanstvo. Po zakonu je to jedan od uslova za zasnivanje radnog odnosa, ali po vama nije razlog za prestanak mandata, odnosno za gubitak prava iz zakona ako nekome prestane državljanstvo Republike Srbije. To je zaista neverovatno.
Inače, neću sada ovde da tražim, u obrazloženju jednog od ovih amandmana zašto ga ne prihvatate kažete - smrt je podrazumevajući, odnosno prirodni razlog za prestanak prava. Kada vam odgovara, kažete da se to podrazumeva, a kada vam ne odgovara, kažete da ne piše u Ustavu.
Podrazumeva se, dame i gospodo, ako nekome prestane državljanstvo Republike Srbije, da ne može da ostvaruje prava koja ima kao bivši predsednik. To je valjda svima jasno, jedino nije jasno ovim genijalcima iz DS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, formulacija koja je sadržana u članu 2. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i predložio sam amandman kojim se član 2. usklađuje sa važećim Ustavom.
Naime, u članu 2. Predloga zakona stoji podnaslov - Pasivno i aktivno biračko pravo, i između ostalog se kaže: ''Pravo da bira predsednika Republike i da bude biran za predsednika Republike ima svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište u Republici Srbiji (u daljem tekstu: birač).''
Član 52. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan. Zaista mi nije jasno da se predlagač zakona nije potrudio samo da prepiše ono što piše u Ustavu, pošto je to inače činio kada je reč o ova dva zakona, nego je u ustavnu formulaciju stavio nešto što u Ustavu ne stoji.
Naime, u stavu 1. člana 52. Ustava Republike Srbije kaže se sledeće - svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, i tu je tačka.
Onda predlagač zakona, umesto da ostane pri ustavnoj formulaciji, dodaje još jedan uslov koga Ustav ne poznaje, a to je da birač, odnosno i kandidat za predsednika Republike, mora da ima prebivalište u Republici Srbiji.
Mi smo maločas govorili da je to jedna odredba koja je diskriminatornog karaktera, da je suprotna Ustavu Republike Srbije i suprotna nekim elementarnim demokratskim principima. Svaki državljanin Republike Srbije, ma gde živeo u svetu, mora da ima aktivno i pasivno biračko pravo, kako na izborima za narodne poslanike, tako i na izborima za predsednika Republike.
I ne može Vlada svojim predlogom zakona da menja Ustav. Ne može se građanima Republike Srbije, dakle državljanima Srbije, stavljati neki novi uslovi koji ne pišu u Ustavu. Svaki državljanin Republike Srbije, ma gde u svetu živeo, od SAD-a, preko Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Ruske Federacije do Australije, mora da ima pravo da bira i da bude biran na izborima za predsednika Republike Srbije.
Mi smo vam u ovom prvom amandmanu, koji je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović, dali i metodologiju, odnosno tehnologiju kako to pravo da iskoriste građani Republike Srbije koji žive u inostranstvu, a to je da glasaju putem pisma. Takav način glasanja je ekonomičan, racionalan i apsolutno omogućava da svaki građanin Srbije koji živi u inostranstvu iskoristi svoje biračko pravo.
Dakle, mi ne tražimo od vas da vi obrazujete biračke odbore u inostranstvu. Ne tražimo od vas da država Srbija iz budžeta izdvaja značajna sredstva kako bi se organizovali izbori u inostranstvu.
Dovoljno je da naši ljudi koji žive u inostranstvu glasaju putem pisma, da to pismo upute u odgovarajući birački odbor koji im je dao taj koverat, odnosno glasački listić i tu se čitav postupak izbora završava.
Zaista ne znam, gospodine ministre, odakle vam pravo, hrabrost da vi predlogom zakona menjate Ustav. Pogotovo mi nije jasno zašto se ne ugledate na vaše velike prijatelje iz Zagreba, kojima se izvinjavate, kojima pišete hvalospeve i vaši politički prijatelji od tog istog Zagreba dobijaju čak i visoka odlikovanja. Ustaškog poglavnika Stjepana Mesića birali su svi državljani Hrvatske koji žive ma gde u svetu.
Notorna je činjenica, to znaju svi, od 1990. godine kompletna ustaška emigracija dobila je državljanstvo Hrvatske i glasa na svim izborima koji se održavaju u Hrvatskoj, kako na izborima za Sabor, kako na izborima za predsednika Republike, tako i na lokalnim izborima. Niko od toga u svetu ne pravi bilo kakvo pitanje. Najgori ustaški emigranti, potomci onih koji su ubijali Srbe u Drugom svetskom ratu, danas su ugledni građani Republike Hrvatske i imaju pravo da biraju predsednika Republike Hrvatske.
Uzgred, to je onaj isti predsednik kome se ovaj aktuelni predsednik Srbije, na svu sreću neće još dugo biti, izvinjava zbog zločina koje su navodno Srbi počinili nad Hrvatima. Zašto se onda niste ugledali malo na te svoje prijatelje? Zašto malo od njih ne naučite kako se brane interesi države i naroda? Zašto malo ne poprimite tog patriotizma od tih vaših prijatelja?
Ne tražimo mi od vas da vi dajete biračko pravo ustašama. Mi tražimo od vas da omogućite građanima Republike Srbije koji imaju prebivalište u inostranstvu da glasaju, ne za ustaše, gospodine Ristiću, da glasaju za predsednika Republike Srbije. Među našim ljudima, gospodine Ristiću, u inostranstvu ima mnogo čestitog sveta, ima mnogo čestitih starina koji su samo iz političkih razloga '45. godine morali da napuste zemlju, ima mnogo njihovih potomaka.
Njima je Srbija i danas na srcu i duši i oni bi vrlo rado glasali za predsednika Republike Srbije, samo kada bi im to zakon omogućavao. Ustav im to već omogućava. Zakon treba samo da predvidi postupak kako da se to pravo, koje je sadržano u Ustavu, ostvari.
A ne, Ustav kaže - svaki državljanin Srbije može da glasa, da bira i da bude biran; i onda vi predložite zakon u kome kažete - da, ali mora da ima prebivalište u Republici Srbiji. Šta ćemo sa onim stotinama hiljada Srba, odnosno državljana Srbije koji žive u inostranstvu, koji su državljani Srbije ili imaju nameru da to postanu i koji hoće da glasaju?
Istovremeno, od te iste emigracije, odnosno dijaspore, tražimo da se uključi u investicije u Srbiji, da pomogne. Pa zar nije bolje da u Srbiju dođe srpski kapital nego američki, francuski, nemački ili bilo koji strani?
Zar nije bolje da i na ovaj način Srbija pokaže jedan akt dobre volje prema našem rasejanom narodu u svetu i da im kažemo - ljudi, izvolite, glasajte za predsednika Republike Srbije, glasajte za narodne poslanike u Narodnoj skupštini, koristite se svim svojim političkim pravima koje inače imaju državljani Republike Srbije?
Ovako, mi sve naše ljude koji žive u inostranstvu, a ima ih mnogo, čak ih možda ima i više nego što ih živi ovde u Srbiji, odbijamo od Srbije, onemogućavamo im da budu ravnopravni sa ostalim državljanima, postavljamo im neke dodatne prepreke.
Zaista ne znam, gospodine ministre, odakle vam pravo da menjate Ustav? Tražite da se Ustav poštuje. Tražimo da se Ustav poštuje kada je reč o Kosovu i Metohiji od strane zapadnih sila. Naša jedina veza sa Kosovom i Metohijom, pravna veza, jeste Rezolucija 1244 i ovaj Ustav, i onda vi sami gazite Ustav.
Ustav lepo kaže - svi državljani imaju pravo da glasaju, a vi kažete - da, ali moraju da imaju i prebivalište u Republici Srbiji. Amandman koji sam podneo je, gospodine ministre, apsolutno prihvatljiv, u skladu je sa Ustavom i, jedino ako nemate jednu preteranu dozu političkog inata, vi ćete taj amandman morati da prihvatite. U protivnom, odbićete od Republike Srbije stotine hiljada našeg naroda koji živi u rasejanju, a to, svakako, nije u interesu ove države.

Dame i gospodo narodni poslanici, institucija predsednika Republike je jedna od najvažnijih državnih institucija. Ustav Republike Srbije daje predsedniku Republike značajna ovlašćenja, pre svega u oblasti spoljne politike, u oblasti odbrane, Vojske Srbije, pomilovanja i u čitavom nizu drugih pitanja koja su izuzetno važna po interese države i nacije.
Mi u SRS smatramo da u izborima za predsednika Republike treba da učestvuju samo oni kandidati koji imaju realnu političku snagu, samo ozbiljni politički kandidati, samo oni kandidati koji sutra, ako eventualno pobede na izborima, mogu da vrše ovu odgovornu funkciju u interesu države Srbije i njenih građana.
Amandmanom sam predložio da se u članu 10. stav 1. broj ''10.000'' zameni brojem ''50.000'', odnosno da predlog kandidata za predsednika Republike svojim potpisima treba da podrži ne 10.000 birača, nego 50.000 birača. Smatramo da je 50.000 birača jedna brojka koja govori o tome da je kandidat ozbiljan, da ima stvarno uporište u biračkom telu i da će sutra, ukoliko pobedi na izborima, moći ovu funkciju da obavlja na pravno valjan način, na način koji neće ugrožavati interese države i nacije.
Mi smo u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike čuli jedan komentar, odnosno jedno mišljenje predstavnika SVM, da je ovaj amandman u stvari usmeren protiv interesa nacionalnih manjina. Moram ovom prilikom da ponovim da to nije tačno.
Mi u SRS smatramo da nacionalne manjine treba apsolutno integrisati u društvo Srbije, da oni treba da budu građani Srbije kao i svi ostali, sa istim pravima i istim obavezama i da nijedna politička partija, uključujući tu i partije koje se predstavljaju kao zaštitnici prava nacionalnih manjina, ne smeju da imaju isključivi politički monopol na njihove glasove.
Praksa je pokazala da posebno u Vojvodini, gde živi veliki broj pripadnika nacionalnih manjina, Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma i svih ostalih, upravo brojni pripadnici nacionalnih manjina glasaju za SRS. Mogu čak i da vam navedem primere pojedinih mesta u Vojvodini koja su pretežno naseljena, recimo, mađarskim stanovništvom, a gde ubedljivo najveći broj glasova dobija SRS.
Mogu da vam navedem primere pojedinih sela u Sremu i u Vojvodini, gde žive pretežno pripadnici mađarske nacionalne manjine, koji nisu hteli da dozvole da, recimo, svojevremeno Jožef Kasa tu održi predizborni miting, jer su smatrali da ih on deli sa njihovim komšijama Srbima i da on u tom mestu nema šta da traži.
Mislimo da je pogrešna pretpostavka da Mađari koji žive u Srbiji, pre svega u Vojvodini, moraju da glasaju za SVM, da pripadnici neke druge nacionalne manjine po definiciji moraju da glasaju samo za političku partiju koja okuplja pripadnike te nacionalne manjine. Mi smatramo da svim građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, treba omogućiti ista politička prava, odnosno istu slobodu prilikom opredeljivanja na izborima.
Poslanici SVM u ovom parlamentu su tvrdili kako mi ovim amandmanom, u stvari, diskriminišemo pripadnike nacionalnih manjina, odnosno taj limit u broju potpisa podižemo do jednog nivoa koji oni ne mogu da dostignu. To nije tačno, odnosno tačno je ako SVM hoće da osvoji glasove isključivo pripadnika mađarske nacionalne manjine. Mi im i ovim putem poručujemo da se obrate za podršku svom kandidatu i kod onih koji nisu Mađari, neka zakucaju i na srpska vrata, neka zakucaju i na slovačka, i na romska vrata, neka se pokažu kao partija koja zastupa interese svih građana koji žive u Srbiji.
Potpuno razumem potrebu pojedinih političkih partija da štite, pre svega, interese određene nacionalne manjine, ali ne mogu da razumem da se jedna politička partija opredeljuje isključivo za jedan deo biračkog tela i da ih svi ostali birači ne zanimaju.
Dakle, apsolutno smatramo da se ovim amandmanom ne krše i ne dovode u pitanje prava bilo koje nacionalne manjine. Naprotiv, mi smatramo da se njihova politička prava afirmišu. Mi u SRS ne želimo da dozvolimo, na kraju krajeva, bilo kojoj političkoj partiji, koja se predstavlja kao ekskluzivni zastupnik interesa određene nacionalne manjine, da ima monopol na tzv. manjinske glasove.
Gde piše da Mađari koji žive u Vojvodini moraju da glasaju samo za SVM, da Slovaci koji žive u Vojvodini moraju da glasaju samo za neku političku partiju koja zastupa pripadnike slovačke nacionalne manjine ili da Romi koji žive u Srbiji moraju samo da glasaju za neku od romskih partija, kada je činjenica da upravo brojni pripadnici nacionalne manjine, konkretno romske, glasaju upravo za SRS.
Poznata je stvar da upravo u Zemunu gotovo svi Romi glasaju za kandidata SRS, odnosno za izbornu listu SRS.
Dakle, brojka od 50.000 sudski overenih potpisa, kojima se podržava predlog za kandidata za predsednika Republike, apsolutno je politički utemeljena. Smatram da sve poslaničke grupe u ovoj skupštini ovaj amandman moraju da prihvate.
Šta će se desiti ako ostane ono što piše u Predlogu zakona, a to je 10.000? Pojaviće se izuzetno veliki broj neozbiljnih kandidata. Mi smo imali do sada slučajeve da su se pojedinci kandidovali na izborima za predsednika Republike, pa posle dobiju manji broj glasova nego što imaju potpisa koji podržavaju njihovu kandidaturu.
Dakle, izbori za predsednika Republike Srbije ne smeju da budu politički cirkus, ne smeju da budu politička farsa. To mora da bude jedna ozbiljna politička utakmica u kojoj će nekoliko najjačih kandidata da odmere svoje snage. U protivnom, doći će do rasipanja glasova. Na kraju krajeva, nemojte zaboraviti ni to da suviše veliki broj kandidata na izborima za predsednika Republike finansijski u velikoj meri opterećuje budžet Republike Srbije. Dovoljno je da postoji nekoliko ozbiljnih kandidata. Neka ukrste svoja koplja i neka pobedi najbolji.
Što se tiče pripadnika nacionalnih manjina, mi u SRS nudimo jedno sveobuhvatno političko partnerstvo. Oni su sami za ovom govornicom tvrdili da su ih izigrali i Boris Tadić i Vojislav Koštunica. To su baš tvrdili poslanici SVM. Evo, mi im sada nudimo ruku saradnje i kažemo – spremni smo da u razgovoru sa vama pokušamo da rešimo eventualno sve probleme sa kojima se susrećete u vašem svakodnevnom životu.
Nije tačno da je SRS protivnik bilo koje nacionalne manjine. Doduše, i danas postoje neke političke partije i pojedine nevladine organizacije koje pripadnike nacionalnih manjina plaše SRS i zahvaljujući tom strahu koji su izazvali kod jednog broja pripadnika nacionalnih manjina, između ostalog, pobedio je Boris Tadić 2004. godine. Jer su rekli Mađarima na severu Bačke: bude li pobedio Tomislav Nikolić, vi možete odmah da se selite u Mađarsku. Rekli su i pripadnicima neke druge nacionalne manjine: vi možete da se selite iz Srbije.
Nije Tomislav Nikolić, kao kandidat SRS, niti je SRS opasnost za bilo koga. Doduše, jesmo opasnost za kriminalce, za one koji rade protiv interesa države Srbije, odnosno opasnost smo za sve one koji rade na urušavanju teritorijalnog integriteta Srbije. Ali, nijedan Mađar, nijedan Slovak, nijedan Rumun, nijedan Bugarin, nijedan Rom, nijedan Albanac koji živi na prostorima Srbije ne mora da se plaši SRS.
Ovaj amandman nije uperen ni protiv jedne nacionalne manjine koja živi u Srbiji, nego samo hoće da izborna utakmica za predsednika Republike bude ozbiljna i da liči na izborne utakmice kakve postoje u razvijenim zemljama sveta.
Meni je žao što gospodin ministar nije ovde. Ne znam da li državni sekretar ima pravo da govori. Nemate pravo da govorite? Žao mi je što vas ministar nije ovlastio da izađete za govornicu i da u njegovom odsustvu pokušate da obrazložite šta je to što sprečava Vladu Srbije da prihvati ovaj amandman. Inače, obrazloženje odbijanja ovog amandmana je rutinsko, sterilno, bezbojno, pomalo i konfuzno.
Predložio sam amandman koji je izuzetno ozbiljan, mislim da sam dao jedno solidno obrazloženje ovog amandmana, a Vlada je dala obrazloženje u svega dve rečenice. Jedna rečenica je ona klasična, ona će ući u antologiju pisanja predloga zakona, a to je da se amandman ne prihvata, iako je prethodno Vlada za čitavu listu amandmana rekla da ih ne prihvata, ali verovatno u nedostatku argumenata ne znaju ljudi šta da kažu, pa onda ponavljaju ono što su rekli na početku, a to je da se amandman ne prihvata.
Sledeća rečenica: „Predlagač amandmana nije pružio dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da broj birača koji pružaju podršku kandidatu za predsednika Republike treba da bude povećan sa 10.000 na 50.000.“ Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je argumentacija do te mere jasna da je ne treba posebno ni obrazlagati. Hoćemo da imamo ozbiljnu utakmicu za predsednika Republike, hoćemo da pobedi najbolji kandidat, hoćemo da pobedi kandidat koji će na najbolji mogući način da brani i štiti interese države Srbije i interese njenih građana.
Mi u SRS smatramo da je broj od 50.000 birača jedna solidna brojka koja garantuje ozbiljnost kandidata, a, s druge strane, uvereni smo da će na sledećim izborima za predsednika Republike pobediti kandidat SRS-a Tomislav Nikolić i videćete, a posebno pripadnici nacionalnih manjina, ne da im se neće desiti ništa ružno, njihov svakodnevni život može da bude samo još bolji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao i kada sam obrazlagao prethodni amandman, izbori za predsednika Republike treba da budu maksimalno ozbiljni.
To treba da bude ozbiljna politička utakmica i svima onima koji učestvuju na tim izborima treba dati dovoljno vremena da svoja prava i obaveze ostvare na sve moguće kvalitetnije načine. Tu mislim kako na kandidate za predsednika Republike, tako i na organe koji sprovode izbore.
Naime, narodni poslanik Momir Marković je predložio amandman na stav 1. člana 11. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike.
Sada ovaj stav glasi ovako: ''Predlog kandidata podnosi se Republičkoj izbornoj komisiji najkasnije 20 dana pre dana izbora''. Narodni poslanik Momir Marković je predložio da se ovo "20 dana" preformuliše u "25 dana".
Amandman treba prihvatiti iz više razloga. Pre svega, amandmanom se omogućava organima za sprovođenje izbora da imaju dovoljno vremena da pripreme sve potrebne materijale za sprovođenje izbora.
Inače, ovaj amandman je u vezi s amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Zaista je nedopustivo da u Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike ne postoji odredba koja reguliše koji organi su zaduženi za sprovođenje izbora. Zaista, amandman narodnog poslanika Vjerice Radete je pravnički perfektno sastavljen, potpuno je jasan, precizan, nedvosmislen i u praksi može samo da olakša sprovođenje izbora.
Zato vas pozivam, gospodine ministre, meni je žao što niste bili tu kada je gospođa Vjerica Radeta obrazlagala svoj amandman, ali evo imate ga u materijalu. Videćete da je amandman zaista idealan, ako išta može biti idealno, i mislim da je Vlada Republike Srbije bila dužna da taj amandman prihvati.
Dakle, organima za sprovođenje izbora, a koji su to organi, to vam je predložila gospođa Vjerica Radeta u svom amandmanu, ostavljanjem roka od 25 dana, daje se dovoljno vremena da pripreme sav materijal koji je neophodan za sprovođenje izbora.
Takođe, biračima, odnosno građanima Republike Srbije koji imaju biračko pravo, ostavlja se dovoljno vremena da se upoznaju sa činjenicom ko su kandidati, kakvi su njihovi izborni programi i da onda svaki građanin Republike Srbije ima dovoljno vremena da se odluči za kog kandidata će se opredeliti na izborima.
Ovim rokom od 25 dana omogućava se dovoljno vremena i kandidatima za predsednika Republike da se predstave biračima, da prestave svoje izborne programe i da pokušaju da uvere građane Republike Srbije da su oni baš ti koji mogu na najbolji mogući način da ostvare interese države i njenih građana. Konačno ostavljanjem roka od 25 dana daje se dovoljno vremena za okončanje postupka za zaštitu izbornih prava, i to kako pred organima za sprovođenje izbora, tako i pred nadležnim sudovima.
Budući da je ovaj amandman u vezi sa amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta i budući da oba amandmana i te kako imaju smisla, pozivam vas, gospodine ministre, da oba ova amandmana prihvatite.
Inače, vaše obrazloženje, odnosno obrazloženje Vlade za amandman narodnog poslanika Vjerice Radete i za amandman narodnog poslanika Momira Markovića zaista je šturo i zaista mi nije jasno zbog kojih suštinskih razloga Vlada Srbije ova dva amandmana nije prihvatila.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Slavko Jerković predložio je da se u članu 12. Predloga zakona o izborima za predsednika Republike briše reč: "javnost".
Naime, član 12. glasi ovako: ''Sve obrasce koji su potrebni za podnošenje predloga kandidata propisuje Republička izborna komisija u posebnom aktu, štampa ih i stavlja na raspolaganje javnosti u roku od tri dana od dana raspisivanja izbora''.
Republička izborna komisija je, dame i gospodo narodni poslanici, jedan svojevrstan državni organ. Svi državni organi imaju obavezu da svoje akte objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Zaista ne mogu da razumem na koji način Republička izborna komisija, nakon što akt o obrascima za sprovođenje izbora za predsednika Republike bude objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", te obrasce može da stavlja na raspolaganje javnosti.
Ne znam kako može Republička izborna komisija da te obrasce stavlja na raspolaganje javnosti putem televizije, ili putem radija, ili putem štampanih medija, putem novina. Dakle, ne znam šta je Vlada ovom formulacijom htela da kaže.
Umesto toga, gospodine ministre, mislim da je mnogo suvislije sledeće rešenje - da se svi obrasci koji su neophodni za sprovođenje izbora naravno utvrde od strane Republičke izborne komisije, da Republička izborna komisija te obrasce objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije" i da tek nakon toga, naravno, "Službeni glasnik Republike Srbije", kao javno preduzeće, štampa te obrasce i da oni mogu slobodno da se prodaju.
Ovako kako ste vi napisali u Predlogu zakona ispada da obrasci Republičke izborne komisije ne moraju da budu objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije", nego da ih samo Republička izborna komisija štampa i, kako vi kažete, stavlja na raspolaganje javnosti, a zaboravili ste onaj ključni segment, a to je da ti akti moraju da budu objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sada, to verovatno nije slučajno. Vas je izgleda uhvatila epidemija da akte koje donose državni organi držite u tajnosti. Ovo je već, ako se ne varam, treći predlog zakona u kome se pokušava od građana Srbije nešto da sakrije.
Da vas podsetim da ste u Predlogu zakona o Vladi koga ste ovde izglasali, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi predvideli samo neke akte, opšte i pojedinačne, koje je Vlada dužna da objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", ali da postoji druga kategorija akata, koji mogu da budu objavljeni ako to Vlada hoće, a ako neće, oni će ostati tajna za građane.
Drugi zakon koji je ovde usvojen je Zakon o Ustavnom sudu. Tu ste takođe predvideli da se neki važni akti Ustavnog suda ne objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", a pre svega odluka po ustavnoj žalbi. Mi smo vam ukazali da je odluka po ustavnoj žalbi izuzetno važna odluka, njome se odlučuje o izuzetno važnim ljudskim pravima i slobodama, u trenucima kada građani više nemaju neki drugi pravni mehanizam da zaštite svoja prava.
To ste odbili, nego ste napisali da Ustavni sud može da odluči, ako on to želi, da se pojedine odluke po ustavnim žalbama objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Evo sada, ovo je treći zakon, zakon o izboru predsednika Republike, gde kažete da Republička izborna komisija obrasce za sprovođenje izbora stavlja na raspolaganje javnosti, a uopšte niste predvideli da se ti obrasci objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije".
I uopšte mi je nejasna tehnologija kako mislite da se jedan pismeni akt stavi na raspolaganje javnost putem medija, jer mediji su izgleda jedino sredstvo da se nešto stavi na raspolaganje javnosti.
Sad, da ne ulazimo u taj difuzni sociološki pojam šta je javnost. Verovatno ste hteli da kažete - narod, odnosno oni koji su zainteresovani za izbore, koji imaju svoje kandidate i koji žele da glasaju na tim izborima, ali jedini način, legalni način na koji Republička izborna komisija može da komunicira sa građanima Srbije, jeste da svoje akte objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sve ostalo ne može da bude pravno valjano, ne može da ima pravnu snagu. Dakle, otpada ta mogućnost da Republička izborna komisija može akte da objavljuje u medijima, novinama, na televiziji, na radiju itd. Jedini legalan put jeste da se svi akti, i Republičke izborne komisije i svih ostalih državnih organa, objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Sve ostalo je vraćanje Srbije u srednji vek, kada su državni organi radili šta su hteli, a da građani o tome uglavnom nisu imali pojma.

Dame i gospodo narodni poslanici,  neverovatno je da u Predlogu zakona o izboru predsednika Republike ne piše koja je većina potrebna da bi neko pobedio na izborima za predsednika Republike.
Da je to tako, evo, pročitaću vam stav 1. člana 18. Predloga zakona, na koji je amandman podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović.
Taj stav glasi ovako: ''Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali.''
U teoriji ustavnog prava postoje dva pojma većine: pojam proste ili relativne većine i pojam apsolutne većine. Sama apsolutna većina u nekim zemljama može da bude i kvalifikovana, pa se traži, recimo, dvotrećinska većina, tročetvrtinska većina itd.
Ovde samo piše većina. Sad smo u nedoumici koja je to većina koja je neophodna da bi moglo nesumnjivo da se kaže da je određeni kandidat pobedio na izborima za predsednika Republike Srbije. Da li je to prosta većina, da li je to apsolutna većina?
Narodni poslanik Zlatan Jovanović predložio je amandman kojim se izbegavaju sve nedoumice oko toga ko je pobedio na izborima i on je predložio da se u članu 18. stavu 1. reč ''većina'' zameni rečima ''najveći broj''.
Stav SRS-a je da na izborima za predsednika Republike Srbije treba da pobedi onaj kandidat koji je dobio najveći broj glasova, odnosno ko je pojedinačno dobio više glasova od svih ostalih kandidata. Na ovaj način izbegava se tzv. drugi izborni krug.
Mi u Republici Srbiji imamo vrlo negativna iskustva sa drugim izbornim krugom. Drugi izborni krug ne znači ništa drugo nego političku trgovinu. Znači razne neprincipijelne nagodbe između određenih političkih stranaka i cilj svih tih nagodbi je da ne pobedi najbolji, odnosno najjači kandidat.
Tipičan primer jedne takve neprincipijelne i vrlo ružne političke trgovine bili su izbori za predsednika Republike 2004. godine, odnosno drugi krug tih izbora. Ako se sećate, u prvom krugu tih izbora kandidat SRS gospodin Tomislav Nikolić dobio je ubedljivo najveći broj glasova. Međutim, došlo je do drugog izbornog kruga i u drugom izbornom krugu udružile su se, kako bi rekao naš narod, babe i žabe.
Ujedinili su se DS, DSS i G17 plus i pri tome su se poslužili nečim vrlo ružnim. Između dva izborna kruga u junu 2004. godine počeli su da plaše pripadnike nacionalnih manjina kako će im se desiti neko veliko zlo ako pobedi kandidat SRS, pa je onda bila priča ako pobedi Tomislav Nikolić doći će do uvođenja novih sankcija Republici Srbiji, pa ako pobedi Tomislav Nikolić maltene doći će do bombardovanja, desiće se neke neverovatne kataklizme ako pobedi srpski radikal na izborima za predsednika Republike.
Onda oni koji su jedni o drugima pričali sve najgore, oni koji su tvrdili da je Boris Tadić izdajnik, a da je Vojislav Koštunica mlitav čovek, koji ne zna ništa drugo da radi nego da se igra sa svojim mačkama, odjednom su se udružili, odjednom su postali veliki politički prijatelji i saveznici i u drugom izbornom krugu pobedio je, nažalost, Boris Tadić. Pobediće gospodin Tomislav Nikolić, nemojte ništa da se sekirate.
Dakle, pobedio je Boris Tadić i pobedio je, kao što su rekli pripadnici stranke SVM, između ostalog i glasovima jednog dela pripadnika mađarske nacionalne manjine, koji su glasali za Borisa Tadića pre svega zbog straha koji su im uneli DS i DSS da će pobeda Tomislava Nikolića da znači neko veliko zlo za pripadnike nacionalnih manjina.
Mi ovim amandmanom želimo, pre svega, da sprečimo tu političku trgovinu, koja je neprincipijelna, koja je vrlo ružna. Želimo da na izborima za predsednika Republike pobedi kandidat koga hoće narod, a ne koga hoće političke oligarhije DS-a, DSS-a i G17 plus. Dakle, neka pobedi onaj kandidat koji odmah dobije najveći broj glasova, odnosno ko pojedinačno ima više glasova od svih ostalih kandidata.
Na taj način izbegavate političku trgovinu, izbegavate razne neprincipijelne sporazume, izbegavate to da unosite zabunu u narod. Umesto da podižete politički moral naroda, da podižete njegovu političku kulturu, da jačate hrabrost građana, vi unosite zabunu.
Pričate početkom juna – ovi iz DSS-a sve najgore o Tadiću, ovi iz DS-a sve najgore o Koštunici. Odjednom, posle 15 dana sve to nestaje, odjednom počinje da se uspostavlja harmonija između do tada ljutih političkih protivnika i onda – šta narod da misli, gde je tu moral, gde je tu etika, gde je tu principijelnost, gde je tu doslednost?
Inače, mi smo tu političku trgovinu, dame i gospodo narodni poslanici, mogli da vidimo i u 2007. godini. Sećate se da je DSS podržala izbor Tomislava Nikolića na funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Čak su tvrdili da oni neće da dozvole DS-u da preuzme kontrolu i nad Narodnom skupštinom, zato što već imaju predsednika Republike, i bio bi neki elementarni politički red da, ako je predsednik Vlade iz DSS, ako je predsednik Republike iz DS, da onda predsednik Narodne skupštine, kao treće grane, zakonodavne vlasti, bude upravo srpski radikal.
Onda posle nekoliko dana DSS okrene ćurak naopako i sa onima koji su im navlačili hulahopke na glavu odjednom uspostavi pakt, uspostavi trgovinu i sada imamo predsednika Narodne skupštine iz reda Demokratske stranke.
Dakle, da bismo sprečili tu neprincipijelnost, nedoslednost, to što kvari moral naših građana, što urušava neke elementarne principe demokratije, mi smo predložili da se iznađe najjednostavnije i najpravičnije rešenje: neka pobedi onaj kandidat koji dobije najveći broj glasova.
To rešenje je dobro iz još jednog razloga – umanjuju se troškovi izbora. Po nekim procenama, svaki izborni krug košta najmanje oko tri miliona evra. To je veliki novac.
Zašto onda trošiti novac za drugi izborni krug, zašto ponovo organizovati biračke odbore, zašto ponovo štampati izborni materijal, zašto ponovo plaćati politički marketing političkim strankama na radiju, televiziji, u novinama itd., kada sve to može da se završi u prvom izbornom krugu?
Sada mi je jasno zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Nema tu mnogo filozofije. Stvar je potpuno jasna. Vladajućoj koaliciji je jasno da će u prvom izbornom krugu, odnosno ako se prihvati amandman SRS, odmah da pobedi Tomislav Nikolić. Oni znaju da Boris Tadić, a pogotovo neki drugi kandidat, ne može da dobije veći broj glasova od Tomislava Nikolića i onda su oni smislili drugi izborni krug.
Doduše, do te mere su politički nepismeni da to nisu umeli da napišu nego su rekli - ponovljeno glasanje. Velika je razlika između ponovljenog glasanja i drugog izbornog kruga, ali time se već bave neki drugi amandmani i o tome ne želim da govorim.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam vas da prihvatite amandman gospodina Zlatana Jovanovića. On je apsolutno u duhu demokratije i to je jedno rešenje koje, između ostalog, može da podigne politički moral i političku kulturu u Republici Srbiji, a istovremeno da smanji troškove izbora. Mislim da je i jedno i drugo u interesu građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da predsednik Narodne skupštine nedosledno primenjuje Poslovnik. Ne samo da održavamo petkom u 21.00 čas vampirsku sednicu Narodne skupštine, jer se očigledno nekome žuri, ne samo da se fizički i psihički iscrpljuju narodni poslanici opozicije, nego u sali nema ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, nema njegovog zamenika, odnosno državnog sekretara, ima samo nekolicina poslanika DS, koje baš briga šta piše u Predlogu zakona, ali zato sve vreme dobacuju, sve vreme vređaju, iznose neke svoje lične impresije o onima koji govore, a vi, gospodine Duliću, ništa ne preduzimate da ovu sednicu uvedete u iole regularne tokove.
Meni ste juče izrekli dve opomene zato što sam citirao deo naslova jedne knjige dr Vojislava Šešelja, koja je, inače, jako čitana i tražena i po celoj Srbiji se održavaju promocije. Evo, sve vreme vaši poslanici iz DS dobacuju, a vi ne koristite svoja ovlašćenja iz člana 105. i 106. Poslovnika Narodne skupštine, koji vas obavezuju da održavate red na sednici. Ako primenjujete Poslovnik, onda ga primenjujte jednako prema svima i nemojte da gledate ko je iz koje poslaničke grupe.
Juče vam smeta kad se pominje naslov jedne knjige ili deo tog naslova, a sada vam ne smeta kada vaši poslanici dobacuju, kada vređaju, kada se ponašaju kao u gladijatorskoj areni. Pogledajte, čovek se smeje, jako mu je smešno. U Predlogu zakona pišu budalaštine, ali on se smeje i predsednik Narodne skupštine ništa ne preduzima.
Što se tiče amandmana koji je podneo narodni poslanik Zlatan Jovanović, radi se o amandmanu na član 18. stav 1. Propustio sam nešto da kažem, ali ako dozvolite, gospodine predsedniče, želim nešto da dopunim.
Sada će gospođa Nada da smiri svoje gladijatore. Gospođo Nado, slabo vas slušaju, morate da pojačate tu partijsku disciplinu.
Ono što je karakteristično za ceo Predlog zakona, jedno piše u Predlogu zakona, drugo piše u obrazloženjima zašto se amandmani ne prihvataju. U Predlogu zakona piše ''većina glasova'', a pri tome se ne precizira da li je u pitanju prosta većina, da li je u pitanju apsolutna većina, ali se zato u obrazloženju zašto se odbija amandman narodnog poslanika Zlatana Jovanovića pominje termin "apsolutna većina".
Dakle, sad Vlada nama tumači šta je htela da kaže. Nije to rekla u Predlogu zakona, nego piše ''većina'', a vi, gospodo narodni poslanici, razmišljajte da li je prosta ili apsolutna, ali zato u obrazloženju zašto ne prihvata amandman kaže - radi se o apsolutnoj većini.
Zaista mi nije jasno zašto to ne piše u Predlogu zakona, zašto jedno piše u Predlogu zakona, a drugo piše u obrazloženjima. U stvari, jasno je. Predlog zakona brani ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koji suštinski, po svom resoru, nema veze sa ovim zakonom. On ga nije pisao. Zakon je pisao neko drugi, pisao ga je funkcioner iz DSS. Sada je nastala jedna opšta konfuzija. Predlog zakona je pisao čovek čija partija očigledno neće imati kandidata na izborima za predsednika Republike ili, ako bude imala nekog kandidata, taj kandidat nema šanse da pobedi.
Predlog zakona u Skupštini Srbije brani ili bi makar trebalo da brani ministar iz partije koja će imati predsedničkog kandidata. Zato je nastala ova kakofonija, ovaj opšti haos u Predlogu zakona, da jedno piše u Predlogu zakona, a da drugo piše u obrazloženju zašto se pojedini amandmani ne prihvataju.
Da ste imali malo dobre volje, svi amandmani SRS apsolutno imaju smisla i zaista bi u velikoj meri popravili loš Predlog zakona o izboru predsednika Republike Srbije. Nema ovde ministra da nam odgovori. I kada je tu, on ne priča o amandmanima, on daje neke svoje opšte konstatacije i smeška se.
Vas bih, gospodine Duliću, pozvao da Poslovnik primenjujete dosledno i principijelno prema svim narodnim poslanicima. Ako mi možemo petkom u 21.15 da sedimo ovde i da obrazlažemo, najbolje što možemo, amandmane koje smo podneli na ovaj katastrofalni tekst Predloga zakona, onda ono što vi, najmanje što možete, to je da smirite poslanike iz DS.
Jer, vodite računa. Šta bi bilo da ovde sedi ujka Sem iz Bele kuće, šta bi bilo da ovde sedi šef Misije OEBS-a u Srbiji, šta bi bilo da ovde sedi američki ili britanski ambasador, šta bi rekli - gospodo demokrate, kako se to ponašate, gde su tu evropski principi, gde je tu demokratija, gde su tu ljudska prava i slobode, gde su ti vaši neprevaziđeni standardi?
Ponašajte se malo u duhu vaših reči. Nemojte jedno da pričate, a na drugi način da se ponašate. Doduše, nama u SRS je odavno jasno da ste vi vukovi koji ste na sebe navukli jagnjeću kožu. Ali, evo, biće predsednički izbori, pa ćemo tu jagnjeću kožu da vam skinemo sa leđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana narodnog poslanika Čedomira Jovanovića, praksa u demokratskim zemljama je dvojaka.
U nekim zemljama, kada neko bude izabran na funkciju predsednika Republike ili na neku drugu važnu državnu funkciju, on podnosi ostavku u političkoj stranci. Jedan od primera za takvu praksu je Velika Britanija. Poslanik u Donjem domu britanskog parlamenta, kada bude izabran na funkciju spikera, odnosno predsednika Donjeg doma, podnosi ostavku na funkciju u svojoj političkoj stranci.
U nekim drugim zemljama takva praksa ne postoji, pa onaj koji je izabran na određenu državnu funkciju zadržava i dalje, ako to želi, funkciju u političkoj stranci.
Ono što je problem vezano za ovaj amandman jeste obrazloženje koje je dala Vlada Srbije zašto ne prihvata amandman. Inače, obrazloženje je gotovo identično i kad je u pitanju amandman narodnog poslanika Čedomira Jovanovića i kad je u pitanju amandman narodnog poslanika Miletića Mihajlovića.
Kaže se u obrazloženju: ''Budući da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija, predloženim amandmanom menja se ustavni položaj predsednika Republike. U tome je razlog što se amandman ne prihvata''.
Inače, ova formulacija da se amandman ne prihvata nalazi se na dva mesta. Na početku se kaže: ''Amandman se ne prihvata'' i na kraju se kaže: ''U tome je razlog što se amandman ne prihvata''.
Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da podsetim predlagača ovog zakona na odredbu člana 5. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana''.
Zaista mi je neshvatljivo da funkcija u političkoj stranci, po predlagaču zakona, nije javna funkcija. Suprotno od javnog jeste privatno. Zaista ne znam da li postoji neko u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da li postoji iko ko se bavi politikom u Srbiji, da može da kaže da je funkcija u političkoj stranci nekakva privatna funkcija.
Političke stranke nisu tajna društva. Političke stranke nisu masonske lože. Političke stranke su registrovane kod nadležnog ministarstva. Ti registri su javne knjige i izvodi iz tih registara su javne isprave. Političke partije se finansiraju iz državnog budžeta. Političke partije imaju obavezu da podnose izveštaje o tome kako su trošile državni novac u predizbornoj kampanji.
Političke partije su te koje daju kandidate za najviše državne funkcije: za funkciju predsednika Republike, za funkciju predsednika Vlade, za ministre, za predsednika Narodne skupštine. Političke partije su te koje kandiduju ljude za funkcije na nivou autonomne pokrajine, na nivou lokalne samouprave.
Ne može se zamisliti demokratski život u jednoj zemlji koja je uređena po principu višestranačke parlamentarne demokratije bez političkih stranaka. I onda mi, u 2007. godini, sedam godina od navodnog uvođenja prave i istinske demokratije u Srbiju, čujemo obrazloženje od te iste, navodno demokratske Vlade, da političke partije nisu javne organizacije i da funkcija u političkoj partiji nije javna funkcija.
Taj isti predsednik Vlade Vojislav Koštunica, koliko ja znam, pošto sam nešto čitao na tu temu, pisao je odrednice u Enciklopediji političke kulture o političkim strankama i tu naglašava njihov javni karakter, ulogu u oblikovanju demokratske i političke volje građana, govori o tome da je dopuštenost postojanja više političkih stranaka jemstvo za jedno istinsko demokratsko društvo, i onda se susrećemo sa jednim paradoksalnim obrazloženjem – da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija. Mogu samo da pretpostavim šta je uzrok takvog obrazloženja.
Očevi, osnivači demokratije u Srbiji su, u stvari, bivši komunisti. Kad ostanu sami sa sobom, u stanju neke svoje političke intime, oni verovatno i dalje sa onako toplim osećanjima razmišljaju i o Marksu, i o Lenjinu, i o Josipu Brozu i o Kardelju. Nikako se u njihov mentalni sklop ne može ubaciti ideja da nema demokratskog društva bez političkih partija.
Nekako i dalje provejava ona sintagma iz vremena Josipa Broza da može da postoji neka bespartijska demokratija, da društvo može da bude demokratski uređeno, ali šta će nam političke partije, eventualno nek postoji jedna vladajuća politička partija, eventualno nek postoji još neka politička organizacija koja nije klasična politička partija (kako se ono zvala, Socijalistički savez), pa će onda te dve organizacije da budu u jednoj velikoj ljubavi, kohabitaciji i eto vam demokratije. Otprilike mi na to liči obrazloženje koje je dala Vlada Srbije.
Vlada je mogla da kaže mnogo jednostavnije: postoji praksa u određenim demokratskim državama da građanin, kada bude izabran na važnu državnu funkciju, ne mora da podnese ostavku u svojoj političkoj partiji. I takvo obrazloženje bi bilo i osnovano i razumljivo i logično. I bilo bi tačno, na kraju krajeva.
Ovako, obrazloženje da funkcija u političkoj partiji nije javna funkcija, jeste, na neki način, politički skandal. Da li to znači da svi mi koji ovde sedimo, sedimo po nekoj privatnoj osnovi? Da li je Narodna skupština privatni skup građana ili je to institucija koja ne može da bude javnija? Nema institucije čija je javnost rada obezbeđena u većoj meri nego što je institucija Narodne skupštine Republike Srbije.
U Narodnoj skupštini, dame i gospodo, sede narodni poslanici. Narodni poslanici su predstavnici određenih političkih partija. Ljudi iz političkih partija, posebno funkcioneri, pojavljuju se u medijima, oblikuju političku svest građana, oblikuju njihovu izbornu volju. Od političkih partija u najvećoj meri zavisi kako će se građani opredeljivati na izborima. Političke partije su te koje definišu ideologiju. Ljudi ili prihvataju tu ideologiju ili prihvataju ideologiju neke druge partije.
I onda se susrećemo s obrazloženjem gde Vlada kaže da su političke partije neke privatne organizacije i funkcija u političkim partijama je nekakva privatna funkcija. Zaista ne znam, gospodine ministre, da li ste čitali to obrazloženje, da li ljudi koji su pisali to obrazloženje znaju o čemu govore. Ne mogu da shvatim, ne mogu da razumem, i pored najbolje volje, da političke partije svrstavate u neku sferu privatnosti, u neku sferu koja nije javna.
Samo je jedan korak, verujte mi, ako se teorijski posmatra, da se političke partije u Srbiji zabrane, odnosno da se zabrane političke partije koje ne odgovaraju vladajućoj koaliciji. Mi smo imali, i danas imamo, pokušaj nekih minornih političkih partija, pre svega LSV, da se zabrani SRS, pa – kada ne možemo da pobedimo radikale na izborima, kad ne možemo ništa protiv činjenice da najveći deo građana Vojvodine upravo podržava SRS, onda ajde da zabranimo političku stranku koja se zove SRS i da je na taj način uklonimo iz političke konkurencije. Verujte mi, samo je jedan korak do takvog poteza.
Proglašavanje političkih partija privatnim organizacijama i funkcija u političkim partijama privatnim funkcijama jeste, u stvari, atak na demokratiju u Srbiji i jeste, u stvari, atak na Ustav Republike Srbije koji jemči ulogu političkih partija u oblikovanju političke volje građana.
U Ustavu iz 1990. godine političke partije se nisu izričito definisale. Dakle, nije bilo izričite ustavne norme koja je jemčila tako važnu ulogu političkih stranaka u jednom demokratskom društvu kakvo bi Srbija trebalo da bude. Ali je i tada bila jedna pretpostavka, jednostavno, niko tu činjenicu nije dovodio u pitanje, da bez političkih stranaka nema demokratije.
Onda, u novom Ustavu iz 2006. godine izričito se zapiše da su političke partije te bez kojih nema demokratije u Srbiji i onda, samo godinu dana kasnije, dobijemo obrazloženje Vlade gde se kaže da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija.
Gospodine ministre, zaista bih voleo da izađete za ovu govornicu i da nam objasnite: ako funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija – kakva je, da li je možda privatna, i šta je, u stvari, za ovu postojeću Vladu Srbije pojam javnog, šta je pojam demokratskog i kako aktuelna Vlada Srbije definiše ulogu političkih partija u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, danas smo svedoci da je tačna ona latinska izreka da je najveća mržnja među onima koji su nekad bili u najvećoj ljubavi. Uopšte ne želim da ulazim u suštinu ove brakorazvodne parnice između DS-a i LDP-a, ali hoću da kažem sledeće. Kada se piše obrazloženje predloga zakona, onda tu formalna logika mora da funkcioniše besprekorno.
Suprotno od javnog jeste privatno. Ne postoji neka treća kategorija između javnog i privatnog. Dakle, ili su političke stranke javne organizacije ili su privatne. Ili je funkcija u političkim partijama javna funkcija ili je privatna funkcija. Trećeg rešenja, po logici, nema.
Zaista mi je neprihvatljivo da je funkcija u političkoj stranci privatna funkcija. Mislim da to niko ko ozbiljno razmišlja o demokratiji i o ulozi političkih partija u jednom demokratskom društvu ne može da prihvati.
Što se tiče argumenta koji je dao ministar, da pored političkih partija postoje i nevladine organizacije, udruženja građana itd., gospodine ministre, velika je razlika između političke partije i neke nevladine organizacije. Ne može da se poredi politička partija sa ribolovačkim udruženjem ili sa udruženjem šahista. Zato što politička partija učestvuje u izbornoj utakmici, nevladine organizacije ne učestvuju.
Doduše, postoje političke partije koje, u stvari, predstavljaju interese određenih nevladinih organizacija, ali formalno posmatrano, učesnici u političkoj utakmici su isključivo političke partije i njima Ustav garantuje ulogu u oblikovanju političke volje građana a ne nevladinim organizacijama.
Prema tome, to trpanje u isti koš političkih partija i nevladinih organizacija sa aspekta samog Ustava nije tačno.
Dalje, argument koji ste izneli vezano za Zakon o sprečavanju sukoba interesa, prilikom vršenja javnih funkcija. Pojam javne funkcije ima domašaj isključivo u okviru tog zakona. Ako pažljivo pročitate početak tog zakona, videćete šta tamo piše – u smislu ovog zakona, javnom funkcijom smatra se to i to – ali ne u smislu Ustava, ne u nekom opštem smislu, nego samo u smislu Zakona o sprečavanju sukoba interesa.
Pojam javne funkcije koji je sadržan u Zakonu o sprečavanju sukoba interesa ima domašaj isključivo u okviru tog zakona. Pojam javnosti i pojam javne funkcije Ustav tumači znatno šire nego što je slučaj sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa i u tome je stvar.
Uopšte ne ulazim u argument Vlade da amandman ne prihvata zato što je praksa u pojedinim zemljama da, kada je neko izabran na određenu državnu funkciju, ne mora da podnese ostavku. To je sasvim logično, osnovano, razumljivo, to ima smisla i u tu suštinu uopšte ne želim da ulazim.
Ovde se postavlja jedno prethodno pitanje: da li je za Vladu Srbije funkcija u političkoj partiji privatna funkcija ili javna? Ako Vlada kaže da je funkcija u političkoj partiji privatna funkcija, onda se ceo sistem demokratije u Srbiji okreće na glavu i onda sve ono što smo znali o elementarnim pojmovima i principima demokratije više ne važi.
Zato, gospodine ministre, ja bih vas pozvao, izađite još jedanput za ovu govornicu i recite nam – ako funkcija u političkoj partiji nije javna, onda je ona privatna, pa ćemo probati da utvrdimo šta je to privatna jer očigledno postoji spor oko toga šta je javna.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da, kao čovek, to sam rekao i juče, iskreno saosećam s gospodinom Milanom Markovićem. Njemu zaista nije lako.
Ono što pada u oči svakome ko prati sednicu Narodne Skupštine Republike Srbije jeste to da je gospodin ministar Milan Marković bukvalno ostavljen na cedilu od strane vladajuće koalicije, odnosno pre svega svojih kolega iz DS-a.
Čovek se ovde bori, odnosno stavljen je u sistem baražne vatre. Znači, napadaju ga i poslanici SRS-a, ne njega lično, kao čoveka, nego stav koji brani, i SPS-a, i LDP-a, i, evo, sat i po vremena niko da se javi iz DS-a. Sede tu umne glave koje bi trebalo da kažu neku pametnu reč u odbranu one argumentacije koju je izneo gospodin Milan Marković.
Verujte mi, gospodine ministre, meni dođe, kao čoveku, da pređem preko svega što sam rekao i da prihvatim vašu argumentaciju i da, eto, pokušam da vam olakšam vaše muke, ali šta ćete, partijska disciplina me tera da nastavim do kraja.
Dakle, gospodine ministre, vi ste pitali da li studenti moraju da prihvataju neke logičke principe itd. Znate, čitav sistem nauke – evo, iza vas sedi gospodin Dragoljub Mićunović, on je istaknuti naučni radnik – pre svega počiva na principima formalne logike. U nauci je nešto ili crno ili belo.
Znam da biste vi hteli, po svom dobro proverenom običaju, da nekako sve bude sivo i da se ne zna ni ko je gde, ni da postoje jasni pojmovi, jasne kategorije itd., da zakukuljite, da stavite pod tepih itd., ali, znate, čitav razvoj pravničke misli, čitav razvoj filozofije, hiljadama godina do sada nije uspeo da nađe neki treći pojam pored javnog i privatnog.
Evo, ako biste vi uspeli da mi objasnite da pored javnog i privatnog postoji neki treći pojam, neki srednji pojam, bio bih vam zaista duboko zahvalan jer bih naučio nešto novo.
Imam za vas, ministre, jedan zaista dobronameran savet. Ne vredi vam da na sednici Narodne skupštine, kad već stigne obrazloženje Vlade, koje je nesuvislo, neargumentovano, koje ne pije vodu, da se ovde mnogo batrgate i da pokušavate da pronađete neke razloge. Umesto toga, kad pišete predloge zakona, konsultujte ljude koji se razumeju u materiju iz koje je taj zakon. Kad pišete obrazloženje predloga zakona, makar ga pročitajte. Pre nego što dođete na sednicu Narodne skupštine, postarajte se da to obrazloženje korigujete, da ono na nešto liči, da znate, kad dođete na sednicu Skupštine, šta ćete da pričate.
Ovako, dođete nepripremljeni i meni je prosto žao vas, kao čoveka. Evo, ovde sede toliki poslanici DS-a, pa vaši prijatelji iz DSS-a, pa iz G17 plus, itd., i apsolutno niko da se javi za reč i da vam kaže: gospodine ministre, nisu u pravu poslanici SRS-a, zaista postoji nešto između javnog i privatnog i, evo, sad ćemo mi to iznesemo. Ovako ostavljeni, prepušteni ste sami sebi i, evo, sat i po vremena i više vi se ovde mučite s pojmovima koji su, na vašu nesreću, i studentima dobro poznati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, ne znam kako vam je promaklo da smo mi, evo, upravo sada čuli jednu neverovatnu stvar – da će, po nekakvom nacrtu statuta AP Vojvodine, postojati funkcija koja se zove predsednik AP Vojvodine i kako će taj budući predsednik AP Vojvodine da bude vanstranačka ličnost.
Pozicija AP Vojvodine je jasno definisana Ustavom Republike Srbije i nema tog statuta AP Vojvodine koji može da predvidi nešto drugo osim onoga što piše u Ustavu Republike Srbije. Doduše, uopšte ne sumnjam da gospodi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine zaista leži na srcu republika, samo ne znam koja. Ako im leži na srcu republika Vojvodina, moram odmah da im kažem da od tog posla nema ništa.
Vojvodina niti je ikada bila republika niti će biti, a pogotovo tu republiku Vojvodinu ne mogu da ostvare Liga socijaldemokrata Vojvodine i njeni politički partneri i saveznici jer je svima jasno i svi rezultati izbora pokazuju da je upravo srpska Vojvodina najjače uporište SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, nama u SRS je odavno jasno da se političari iz LSV slabo razumeju u istoriju. Oni su falsifikovali samu ideju Vojvodine, odnosno autonomije srpskog naroda u Južnoj Ugarskoj.
U XIX veku su se za tu ideju borili i najveći Srbi na tim prostorima, oni koji su godinama robovali po peštanskim kaznionicama zbog ideje da svi Srbi treba da se ujedine u jednu jedinstvenu državu, a da prva etapa u tome bude srpska autonomija u Habzburškoj monarhiji.
Taj Dušan Bošković, koji se pominje, izbačen je iz Narodne radikalne stranke Nikole Pašića i postao je visoki funkcioner Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića, a taj isti Svetozar Pribićević je sklopio pakt 1927. godine sa Hrvatskom seljačkom strankom i uspostavio tzv. Seljačko-demokratsku koaliciju – SDK. Taj isti Dušan Bošković na kraju je završio svoju političku karijeru kao savetnik ustaške vlade Ante Pavelića u Zagrebu.
Pozivati se danas na Dušana Boškovića i njegove političke ideje ne znači ništa drugo nego otvoriti vrata nekakvom novom fašizmu u Vojvodini. Oni kojima su puna usta antifašizma, demokratije, ljudskih prava, Evropske unije itd. danas u sali Skupštine Srbije ne rade ništa drugo nego veličaju lik i delo onih koji su svoj život završili kao poklonici ustaškog poglavnika Ante Pavelića.

Gospodine Mrkonjiću, vratite vreme na početak. Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta hoće Liga socijaldemokrata Vojvodine, to je svima jasno. To je partija koja se krije iza ideje o autonomiji Vojvodine, a u stvari hoće republiku Vojvodinu odvojenu od Srbije.
Gospodin Dušan Bajatović je ovde pozvao, između ostalog, i SRS da ne dozvoli da se usvoji novi statut Autonomne Pokrajine Vojvodine. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem baš SPS, odnosno poslaničku grupu SPS u Skupštini AP Vojvodine, da više, neposredno ili posredno, ne omogućava Bojanu Pajtiću i Kostrešu da vrše vlast i da, zajedno sa srpskim radikalima, jednom za svagda izmaknemo stolicu toj separatističkoj, autonomaškoj vlasti u Vojvodini, i da Vojvodina konačno ponovo postane i formalno ono što je oduvek bila, bastion srpstva u Srbiji.