Dame i gospodo narodni poslanici, u nedostatku argumenata, može da se poziva u pomoć i keltska i bilo čija mitologija, a ja ću da se pozovem ne na mitologiju i na mitove, nego na Zakon o lokalnoj samoupravi.
Član 111. Zakona o lokalnoj samoupravi, a to je jedini pravni osnov na osnovu kog ministar može da deluje - ako nađe da pojedinačni akt organa, odnosno službe jedinice lokalne samouprave, protiv koga nije obezbeđena zaštita u upravnom sporu, nije u saglasnosti sa zakonom ili drugim propisom, odnosno sa odlukom ili drugim opštim aktom jedinice lokalne samouprave, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave, odnosno nadležni organ teritorijalne autonomije predložiće skupštini jedinice lokalne samouprave da takav akt ukine.
Ako skupština ne postupi u roku od mesec dana, ministarstvo nadležno za poslove lokalne samouprave ukinuće ili poništiti akt iz stava 1. ovog člana.
Ovde se, očigledno, ne radi o tome. Kao što možete da vidite i sami, ovo je jedan dopis koji nije pravni akt i na njemu nema čak ni pozivanja na odgovarajući član Zakona o lokalnoj samoupravi, niti postoji naziv ovog dopisa. Dakle, ne piše ni – ''rešenje'', ni ''zaključak'', ni ''preporuka'', ni ''naredba'', niti bilo šta slično, stoji samo SO Ruma i ništa drugo.
Dalje, ministrovo lično, subjektivno tumačenje Zakona o lokalnoj samoupravi. Ponavljam još jedanput, kao čovek koji prihvata demokratsku ideologiju, iako nisam član DS-a, nemam ništa protiv da DS vrši vlast u opštini Ruma. Ali, moraju da izađu na izbore i da im građani na tim izborima ukažu poverenje. Ono što danas čini DS u Rumi, to je mešavina svega i svačega. Tu ima i izvornih demokrata, i onih iz G17 plus, i iz Pokreta snaga Srbije, ima čak bivših članova SRS-a.
Ne mogu da razumem da ozbiljan čovek može danas da bude član SRS-a, a da sutradan postane član DS-a. Apsolutno, tako nešto nije moguće. Danas takvima u opštini Ruma ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodin Milan Marković, daje politički legitimitet.
Tri odbornika SRS-a su svojom voljom podnela ostavke na odborničke mandate. Ostavke su zavedene na legalan način, na pisarnici SO Ruma, i dobile svoje brojeve. Ostavke su svojeručno potpisane. Predsednik Skupštine je konstatovao prestanak mandata i sam ministar Milan Marković u ovom dopisu kaže - nesporno je da je na 28. sednici itd. odbornicima prestao mandat odbornika u SO Ruma, a samo dve rečenice kasnije kaže - pri ovakvom stanju stvari, jasno je da se nisu stekli uslovi za prestanak mandata odbornika.
Dakle, ministar sam sebi skače u usta. On pokušava da, kršeći Zakon o lokalnoj samoupravi, bukvalno, na silu Boga, Demokratskoj stranci u SO Ruma stvori većinu, iako oni tamo većinu nemaju.

Završavam, gospodine Duliću. Evo, gospodine Duliću, samo da naglasim kako se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nedosledno ponaša kada su u pitanju izbori za gradonačelnika Beograda. To se, u stvari, odnosi i na vas.
Član 42. Zakona o lokalnoj samoupravi - predsednik Narodne skupštine raspisuje, u roku od 15 dana od dana prestanka mandata predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, izbore za predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, ako do isteka mandata predsednika opštine, odnosno gradonačelnika nije ostalo manje od šest meseci.
Izbori za gradonačelnika Beograda održani su, ako se ne varam, u septembru 2004. godine. Mandat traje četiri godine. Znači, mandat gradonačelnika se završava ne u oktobru 2007, nego u septembru 2008. godine.

Dakle, ostalo je više od šest meseci i vlast, ukoliko želi da poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi, treba da raspiše izbore za gradonačelnika, ali oni to ne žele, jer se plaše pobede kandidata SRS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega mi je žao što ministar nije prisutan u sali.
Mislim da ministar ne zna kakva je njegova funkcija kao predlagača, odnosno predstavnika Vlade Srbije. Njegov zadatak nije da čita ono što piše u predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju, to mi svi sami možemo da pročitamo i bez njegove pomoći.
Njegov zadatak je da ubedi narodne poslanike u to zašto u predlogu zakona piše baš to što piše, a ne nešto drugo, i zašto je dobro da se to što piše usvoji u Narodnoj skupštini.
Mi ovde gledamo ministra koji, ne dižući glavu, čita ono što piše u predlogu zakona i koji, očigledno, nije dovoljno pripremljen da raspravlja sa narodnim poslanicima o tome da li je predlog zakona dovoljno kvalitetan ili ne.
Pokušaću, u kratkim crtama, da dam neke kritičke primedbe, odnosno sugestije vezane, najpre, za Predlog zakona o državnom pečatu Republike Srbije.
Pre toga, moram da kažem da se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne bavi onim čime treba da se bavi. Gospodin ministar, sudeći po ovoj raspravi sa gospodinom Vučićem, očigledno nije obavešten da Ustav Republike Srbije uopšte nije promenio prava i dužnosti predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, uopšte nije dirao u nadležnost organa lokalne samouprave. Dok se ne donese novi zakon o lokalnoj samoupravi, važi Zakon o lokalnoj samoupravi iz 2002. Osnovno načelo ustavnog prava je da mora da postoji kontinuitet u funkcionisanju pravnog poretka. Dok se ne donese novi zakon, primenjuje se važeći zakon.
Predsednik Republike i predsednik DS-a Boris Tadić najavljuje svaki dan izbore do kraja 2007. godine. Evo, koristim priliku da uputim pitanje ministru Markoviću - zašto njegovo ministarstvo do sada nije pripremilo predloge zakona o lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima i o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije?
Umesto toga, mi danas raspravljamo o zakonima koji nisu nevažni, ali koji nisu predviđeni Ustavnim zakonom za usklađivanje do kraja 2007. godine.
Što se tiče zakona o državnom pečatu, očigledno je da je državni pečat jedna novina u pravnom sistemu Republike Srbije. Do sada državni pečat, u onom obliku kako je to predviđeno Predlogom zakona, nije postojao. Ići ću redom, po članovima, da iznesem koje su to primedbe SRS-a na ovaj predlog.
Pre svega, u članu 2 - upotreba državnog pečata, navedeni su akti, odnosno odluke na koje se stavlja državni pečat Republike Srbije. To su tri grupe akata. S jedne strane su akti Narodne skupštine, s druge strane su akti predsednika Republike i na trećoj strani su akti Vlade Republike Srbije.
Ono što pada u oči čim se pogleda član 2. Predloga zakona, jeste da tim članom nisu obuhvaćeni akti koji, po našem mišljenju, moraju da budu obuhvaćeni, a to su akti, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije.
Ustavni sud Srbije je vrhovna državna institucija, koja procenjuje da li je jedan opšti akt u skladu sa Ustavom i zakonom ili ne.
Dakle, značaj Ustavnog suda u svim demokratskim državama, u svim državama koje počivaju na principu vladavine prava, izuzetno je veliki. Mi smatramo da je neophodno da se predvidi da se državni pečat, ako se već uvodi u pravni sistem Republike Srbije, obavezno mora staviti i na akte, odnosno odluke Ustavnog suda Srbije, jer se na taj način povećava autoritet Ustavnog suda, kao institucije koja u poslednjem stepenu štiti ustavnost i zakonitost u Republici Srbiji.
Dalje, gospodine ministre, član 3: ''Državni pečat je okruglog oblika, prečnika 60 milimetara. U sredini državnog pečata je veliki grb Republike Srbije. U krugu oko grba ispisuje se naziv Republike Srbije, tako što se reč ''Republika'' ispisuje iznad grba, a reč ''Srbija'' ispod grba''.
Gospodine ministre, podsećam vas na odredbu člana 7. stava 5. Ustava Republike Srbije, koja kaže: ''Izgled i upotreba grba, zastave i himne uređuje se zakonom''. Ako ste već hteli da uvodite državni pečat u pravni sistem Republike Srbije, pre toga ste morali da nam dostavite predlog zakona o tome kako izgleda grb Republike Srbije i da ta materija bude uređena, u skladu sa Ustavom, posebnim zakonom.
Ovako ispada da državni pečat sadrži veliki grb, ali mi još uvek nemamo zakon o tome kako veliki grb izgleda.
Dalje, u članu 4, budući da predlažemo da se državni pečat stavlja i na odluke Ustavnog suda Srbije, mi smatramo da državni pečat treba da se izrađuje ne u tri, nego u četiri istovetna primerka. Dalje, neophodno je da zakon o državnom pečatu, koji sadrži imperativne norme, bude potpuno jasan i precizan. On ne sme da da prostora organima koji primenjuju ovaj zakon za bilo kakvo slobodno tumačenje.
Evo kako sada izgleda stav 2. člana 4. Predloga zakona: "Državni pečat, u tri istovetna primerka, može biti izrađen i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak".
Gospodine ministre, kada predlažete zakon, onda procenjujete da li je u interesu države da postoji takav pečat ili ne. Ako je u interesu države da postoji pečat i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak, onda mora da stoji u predlogu zakona da se državni pečat obavezno izrađuje i u ovakvom obliku, a ne da "može biti izrađen". Ko je taj ko će da procenjuje da li je potreban državni pečat u ovoj formi ili ne? To je otvaranje prostora za brojne zloupotrebe, za slobodno tumačenje zakona.
Član 6: "Sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade podnose zajednički zahtev za izradu državnog pečata".
Ako sam dobro razumeo, intencija je predlagača da se državni pečat uvodi da bi se dao odgovarajući autoritet odlukama na koje se taj državni pečat stavlja.
Za mene je logično da, ukoliko se državni pečat stavlja na najvažnije akte koji se donose u Republici Srbiji, subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata po svom rangu, po funkciji koju vrše, moraju biti ravni značaju akata na koje se pečat stavlja.
Sada imate jednu potpuno paradoksalnu situaciju, državni pečat se stavlja na najvažnija akta, a lica, odnosno subjekti koji podnose zahtev za izradu tog pečata su obični državni činovnici, sekretar Narodne skupštine, generalni sekretar predsednika Republike i generalni sekretar Vlade.
Naše je mišljenje, ako već uvodite državni pečat, ako time podižete autoritet odluka i akata na koje se stavlja državni pečat, da subjekti koji podnose zahtev za izradu državnog pečata moraju biti državni organi koji raspolažu najvećim mogućim stepenom političkog legitimiteta. To je, pre svega, Narodna skupština Republike Srbije, zatim, predsednik Republike i Vlada Republike Srbije.
Dakle, to su subjekti koji treba da podnose zahtev za izradu državnog pečata, a ne državni činovnici, administrativni radnici, koji ne raspolažu bilo kakvim političkim legitimitetom.
Još nešto, gospodine ministre, ne znam da li vi zaista detaljno čitate ono što vam se napiše u obrazloženju ovih predloga zakona. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, sada slušajte dobro do koje mere ovaj zakon važi: "Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad državnih organa, s obzirom na to da državni pečat Republike Srbije nije uređen u pravnom sistemu Republike Srbije".
Evo, mi do danas nismo imali državni pečat Republike Srbije, a ja ne vidim da je zbog toga država trpela neku veliku štetu. Država jeste trpela štetu i trpi još uvek, ali ne zato što nema državni pečat, nego zato što postoji korupcija u radu državne uprave, zbog toga što se ne poštuje Ustav, zbog toga što se ne poštuju zakoni koje usvoji ova Narodna skupština itd.
Dalje, ako kažete da će to izazvati štetne posledice, onda nije dovoljno da ostanete na tome. Koje su to štetne posledice, da li će neko ostati bez posla, da li će biti dovedena u pitanje bezbednost Republike Srbije, javni red i mir, koje su to štetne posledice? Ovako paušalnom odredbom vi, u stvari, ne kažete ništa. I, kakva je to hitnost za donošenje zakona ako vi u skupštinsku proceduru Predlog zakona o državnom pečatu stavite 24. avgusta 2007. godine, a sada je 2. oktobar 2007. godine.
Dakle, prođe mesec i po dana a ne raspravlja se o tom vašem predlogu zakona, koji je, navodno, do te mere hitan da će u slučaju njegovog neusvajanja nastati neke štetne posledice po rad državnih organa.
Sada da kažem nešto o Predlogu zakona o pečatu državnih i drugih organa. Pre svega, gospodine ministre, mislim da sam skrenuo pažnju na to u nekom od mojih prethodnih izlaganja, osnovno pravilo nomotehnike, odnosno pisanja svih predloga opštih akata, pa i zakona, jeste dosledna upotreba terminologije.
Vi to pravilo uporno kršite, očigledno da niste znali i to dokazujete svaki dan. Kažete da su zbirnim terminom ''državni i drugi organi'' obuhvaćeni svi državni organi, organi pokrajinske autonomije, lokalne samouprave, dalje, da su zbirnim terminom ''imaoci javnih ovlašćenja'' obuhvaćena javna preduzeća, ustanove, javne agencije itd. Sada bi bilo logično da se do kraja Predloga zakona koristi ta terminologija. Znači, kada su u pitanju državni i drugi organi, da se kaže "državni i drugi organi", kada su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja - da se kaže "imaoci javnih ovlašćenja", jer se Predlog zakona odnosi i na državne organe i na imaoce javnih ovlašćenja.
Dovoljno je samo da okrenete drugu, treću stranu Predloga zakona, pa ćete videti da su se imaoci javnih ovlašćenja odjednom izgubili. Samo se pominju, ne, čak, ni državni i drugi organi, kao što piše u članu 1, nego samo organi.
Onda čovek koji čita Predlog zakona može da bude u dilemi da li je Vlada htela da se Predlog zakona odnosi i na državne i druge organe i na imaoce javnih ovlašćenja, ili je htela da se odnosi samo na organe. Ako je htela da se odnosi samo na organe, ostaje nejasno da li je htela da se odnosi samo na državne organe ili samo na organe teritorijalne autonomije ili i na organe lokalne samouprave.
Dakle, nedosledna upotreba terminologije, koju ste vi sami predložili u Predlogu zakona, jeste nešto što je osnovna manjkavost ovog predloga. Možda to vama sada izgleda bezazleno, ali svakom ko se razume imalo u pisanje opštih akata to je izuzetno važno.
Dalje, u članu 1. stav 2. piše: "Sadržinu, izgled i upotrebu pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije utvrđuje ministar odbrane".
Dame i gospodo, mi donosimo zakon o pečatu državnih i drugih organa. Jedan od državnih organa, i to jedan od najvažnijih državnih organa, posebno imajući u vidu bezbednosnu situaciju u kojoj se nalazi Republika Srbija, jeste Vojska Srbije. I, sada mi donosimo zakon koji će da se odnosi na organe opština, na javna preduzeća, itd, ali ne donosimo zakon koji će da se odnosi na pečate koje upotrebljava Vojska Srbije.
Ispada da je Vojska Srbije u rangu manje važna nego što su važni organi lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, pa ćemo mi zakonom da propišemo pečate opština, ali ćemo ministru odbrane da ostavimo da on sam propiše kako izgledaju pečati jedinica i ustanova Vojske Srbije.
Umesto toga, mi predlažemo da sadržinu, izgled i upotrebu pečata ustanova Vojske Srbije utvrđuje Zakon o Vojsci Srbije.
Dakle, zakon mora da bude akt kojim se reguliše upotreba pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije, a ne podzakonski akt ministra odbrane.
Da ne govorim o tome da mi u SRS-u imamo i te kako mnogo primedaba na ponašanje aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji nas bez odluke građana Srbije, bez odluke Narodne skupštine Republike Srbije, već sada upisuje u NATO pakt.
Dalje, član 3: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije, naziv odnosno ime i sedište državnog i drugog organa ili imaoca javnog ovlašćenja".
E, sada, gospodine ministre, opet član 7. stav 2. Ustava Republike Srbije: "Grb Republike Srbije se koristi kao Veliki grb i kao Mali grb". Dakle, Ustav pravi razliku između velikog i malog grba Republike Srbije. Vi kažete: "Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije", pa vas ja sada pitam, da li vi to mislite na Veliki grb ili na Mali grb?
Dalje, član 7. Predloga zakona, opet arbitrarnost, opet slobodno tumačenje, opet javašluk, pa onaj ko čita Predlog zakona, jednostavno, ne može da shvati da li je zakon obavezan ili nije obavezan. "Organi imaju jedan pečat za otisak hemijskom bojom", a sada pazite ovo: "a mogu imati i po jedan pečat za otisak u pečatnom vosku i za suvi otisak".
Pa, gospodine ministre, ko je taj ko procenjuje da li je državnom organu potrebno da ima pečat u pečatnom vosku i za suvi otisak ili ne? To znači da neki državni organi, ako njihov funkcioner proceni, mogu da imaju takav pečat, a drugi organi ne mogu.
Vi, valjda, donosite zakon da na jednak način uredite ovu materiju, a ne da ostavljate slobodu tamo nekome u državnoj administraciji da procenjuje da li će imati ovakav pečat ili ne.
Dalje, Mali pečat, član 8: ''Organ može imati'', ali ne kaže ni državni organ, nego organ, ''jedan pečat manjeg prečnika, u daljem tekstu: mali pečat''.
Potpuno nepotrebna odredba. Zašto uvoditi množinu različitih pečata? Već sada predviđate pečat za otisak hemijskom bojom, pa za pečatni vosak, pa za suvi otisak, pa sada predviđate mali pečat. Možda ćemo za mesec dana dobiti predlog zakona kojim predviđate mikroskopski pečat.
Jednostavno, uvodite množinu pečata, koja u praksi, ministre, ovo vam dobronamerno govorim, može da izazove zloupotrebu. Ionako vam Predlog zakona sadrži norme koje mogu da se tumače ovako i onako, a još ako uvedete neke male pečate, pa još manje, ima li nekoga u ovoj državi ko će kontrolisati kako se upotrebljavaju ti državni pečati.
Dalje, član 10. Srpska radikalna stranka smatra, kada je reč o državnim pečatima kojima se potvrđuje autentičnost javnih isprava na koje se taj pečat stavlja, da rokovi u kojima se podnose zahtevi za izradu pečata, rokovi u kojima nadležno ministarstvo donosi rešenja itd, moraju da budu izuzetno kratki.
Praksa je pokazala da su kratki rokovi najefikasnije sredstvo da se državni organi nateraju da rade svoj posao i da kratki rokovi sprečavaju, u najvećoj mogućoj meri, bilo kakvu zloupotrebu.
Kako glasi član 10. Predloga zakona? "Ministarstvo je dužno da o zahtevu za davanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odluči najkasnije u roku od tri dana od dana podnošenja urednog zahteva."
Mi smatramo da je ovaj rok preterano dugačak. Vi se, gospodine ministre, smejete, vama je izgleda sve smešno, ali pokušavam da vam, zaista, dam neke dobronamerne sugestije kako da ovaj zakon bude bolji nego što jeste.
Ako već ne umete da nam date suvisla obrazloženja nego čitate ono što su vam drugi napisali, dajte, makar saslušajte bez smejanja, bez podsmevanja ono što vam narodni poslanici govore.
Nemojte da mislite da mi u SRS-u ništa ne znamo, da smo nepismeni, pa da vi treba da nam čitate ono što je napisao neki vaš službenik u Ministarstvu.
Dakle, rok od tri dana je suviše dug. Ministar je okružen u svom ministarstvu, na njegovu sreću, vrlo brojnom administracijom koja mu pomaže, ima brojne državne sekretare, pomoćnike ministra itd.
Dakle, nije ministar baš funkcioner koji se mnogo ubija od posla, pa ne zna kada da stigne da donese neko rešenje. U pitanju je izuzetno važna stvar, da se donese rešenje kojim se daje saglasnost na sadržinu i izgled pečata.
Taj rok, po mišljenju SRS-a, mora da iznosi samo 24 sata. Dakle, u roku od 24 sata od dana podnošenja urednog zahteva, ministar mora da donese rešenje kojim odobrava ili, pak, ne odobrava zahtev za izradu, odnosno sadržinu pečata.
Dalje, gospodine ministre. Ovo sam pitanje postavio i ministru Milosavljeviću. Moguće je da se on zbog svoje struke nedovoljno razume u ovu materiju, ali vi bi, valjda, trebalo da mi date adekvatan odgovor.
Član 12. stav 2: ''Rešenje Ministarstva konačno je i protiv njega se može pokrenuti upravni spor''.
Pošto je u pitanju upravni akt ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, za odlučivanje u upravnom sporu, gospodine ministre, bio bi nadležan upravni sud. Upravni sud je trebalo da počne da funkcioniše 1. januara 2007. godine.
Po mojim informacijama, to se još uvek nije desilo. Upravnog suda nema, a prestala je 1. januara 2007. godine nadležnost Vrhovnog suda Srbije da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, odnosno ponavljam pitanje koje sam uputio Slobodanu Milosavljeviću, kako će se obezbediti zaštita u upravnom sporu kada nema nadležnog suda koji će o tome da rešava?
Dalje, član 14. Član 14. je, moram da kažem, prilično nejasan, odnosno ne zna se od kog momenta se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen i rokovi su, po mišljenju SRS-a, suviše dugi. Evo, šta mi predlažemo - nestanak ili gubitak pečata prijavljuje se, ne bez odlaganja, nego u roku od 24 časa.
Šta znači "bez odlaganja"? Bez odlaganja je jedan pravni standard. Za nekoga u Subotici, bez odlaganja je tri dana, za nekoga u Nišu, bez odlaganja je pet dana, za nekoga u Valjevu, bez odlaganja je jedan dan i onda ćete imati neujednačenu praksu.
Pravni standardi mogu da postoje, gospodine ministre, to ste morali da naučite iz obligacionog prava, na građanskom pravu, tamo gde se regulišu imovinski odnosi.
Kada su u pitanju imperativne norme, kada je u pitanju javno pravo, nema pravnih standarda, ili moraju da budu svedeni na minimum. Ima tačno i decidno određenog roka, 24 časa, tri dana, mesec dana, godinu dana, itd.
Da li mogu da nastavim i sledećih 20 minuta?

Evo, kratko.
Gospodinu ministru je smešno, a ja ću ga poštedeti da ne umre od smeha u Skupštini Srbije.
Dakle, mi smatramo da se nestanak ili gubitak pečata mora prijaviti u roku od 24 časa Ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine i da se mora oglasiti u "Službenom glasniku Republike Srbije", odnosno u "Službenom glasniku autonomne pokrajine", u roku od 24 časa od dana prijavljivanja.
Dalje: ''Zahtev za oglašavanje pečata nevažećim podnosi se službenom glasilu Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine'', ne u roku od tri dana od saznanja za nestanak ili gubitak pečata, nego istog dana kada se prijavljuje da je pečat nestao ili je izgubljen.
Ne sme da bude vremenskog raskoraka između dana kada se prijavljuje nestanak i dana kada se podnosi zahtev "Službenom glasniku" za objavljivanje da je pečat nestao ili izgubljen. Jednostavno, ne sme da bude raskoraka. Moguće su zloupotrebe, moguće su, ali zaista, štetne posledice po rad državnih organa.
Gospodine predsedniče, još samo dve rečenice, ako dozvolite.
Član 18: ''Otisak izrađenog pečata, podatke o broju primeraka pečata i datumu početka njegove upotrebe organ je dužan da dostavi Ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine'', zamislite, rok 10 dana, ''u roku od 10 dana od dana izrade pečata''.
Čemu toliko dug rok? Zaista ne vidim razloga da se predviđa rok od 10 dana. Umesto toga, SRS predviđa rok od 48 časova.
Na kraju, član 24. Po našem shvatanju, mora da se briše, jer član 24. glasi: "Ministar odbrane doneće propis o sadržini, izgledu i upotrebi pečata jedinica i ustanova Vojske Srbije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Budući da smo predložili da se pečati jedinica Vojske Srbije uređuju zakonom, sasvim je logično što tražimo brisanje člana 24. Predloga zakona o pečatu državnih i drugih organa.
Gospodine ministre, savetujem vam da se sledeći put za raspravu o predlozima zakona bolje pripremite, kod kuće više puta pročitajte to što su vam napisali, pa ćete ovde, makar svojim rečima, moći da nam to objasnite.
Ovo što sam govorio nije bilo smešno. Davao sam korisne sugestije i moj vam je savet da usvojite sve amandmane SRS-a, jer mi, u protivnom, za ovako loše predloge zakona nećemo moći da glasamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, ministra nema, on verovatno smatra da bolje poznaje ovu materiju od svih nas koji ovde sedimo.
Suštinu naših primedbi na ova dva predloga zakona izneo sam kao ovlašćeni predstavnik SRS-a. Sada ću iskoristiti priliku da kažem još nešto vezano za Predlog zakona o pečatu državnih i drugih organa.
Prosto je neverovatno kakva obrazloženja stižu u Narodnu skupštinu Republike Srbije i prosto je neverovatno da ministar, očigledno, ne zna šta sadrže obrazloženja koja dolaze pred narodne poslanike.
Razlozi za donošenje zakona o pečatu državnih i drugih organa, po mišljenju predlagača, jeste: nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija. Zamislite terminologiju – ''rad organa i organizacija''. Niti kojih organa, niti kojih organizacija.
Naime, ovaj zakon je neophodno doneti bez odlaganja. Opet jedan pravni standard iz zakona, ''bez odlaganja''; zakon došao u skupštinsku proceduru u avgustu, a sada je 2. oktobar. To je to njihovo - bez odlaganja.
Zatim, "kako bi se u radu državnih i drugih organa i imalaca javnih ovlašćenja na celoj teritoriji Republike Srbije obezbedila službena upotreba pečata utvrđenog ovim zakonom".
Neko ko ne zna kako funkcioniše državna uprava i ko nije pravnik, mogao bi da pomisli da Republika Srbija do sada uopšte nije imala zakon koji reguliše upotrebu pečata državnih i drugih organa, pa je sada neophodno doneti zakon na silu Boga, po hitnom postupku, kako država ne bi trpela štetne posledice.
Da to nije tako, posvedočio je i sam predlagač, jer kaže - u razlozima za donošenje zakona - važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa donet je 1991. godine, pa je bilo neophodno da se izvrši usklađivanje sa Ustavom i novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave.
Uopšte ne znam, meni je žao što ministar nije tu, nadam se da će mu dame koje sede u prvom redu to preneti, u kojim je to tačkama i u kojim odredbama važeći zakon o pečatu državnih i drugih organa nespojiv sa novim ustavom Srbije i sa, kako oni kažu, novim sistemskim zakonima iz oblasti državne uprave. Ispada da je ta 1991. godina u nekom 12, 13. veku, pa je sada potrebno doneti novi zakon.
Mi smo danas od poslanika DS-a mogli da čujemo kako je zakon donet 1991. godine. To je bilo jako davno. To je neko davno prošlo vreme, mračni režim i tako dalje, pa je sada potrebno da mi, kao nova demokratska vlast, donesemo i novi zakon o pečatu državnih i drugih organa.
Hoću da podsetim malobrojne poslanike vladajuće koalicije koji ovde sede da je, recimo, sastavni element engleskog ustavnog sistema jedan akt koji se zove Magna karta libertatum, Velika povelja slobode, koja je doneta u junu 1215. godine.
Da vas podsetim, to je vreme kada je živeo sveti Sava. Nikome u Engleskoj ne pada na pamet da kaže - znate, to je doneto u srednjem veku, u srednjem veku su paljene veštice na lomači, dajte da mi donesemo potpuno novi akt.
A mi kažemo - donet je Zakon 1991.godine, ništa ne valja, daj da mi sada donesemo neki bolji zakon. Da je, bar, u Skupštinu, među poslanike, stigao kvalitetniji predlog zakona, pa da kažemo - jeste, bolji je, ne, nego je većina novih odredaba, u stvari, lošija od rešenja koja su sadržana u važećem zakonu.
Ministru Markoviću sam dobronamerno, ne znam kako je on to shvatio, rekao da rokovi koji su sadržani u zakonu o pečatu moraju da budu što kraći. Suviše dugi rokovi pružaju mogućnost za zloupotrebu. Ko zna šta u praksi može da se izrodi ako se na neki akte stavi nelegalno pečat. To može da dovede u pitanje i život ljudi, imovinu, bezbednost građana Republike Srbije i tako dalje.
Vi ovde stavljate rokove od tri dana, deset dana i tako dalje. Ministru ne može da bude ništa preče od zaštite javnog interesa. Javni interes, nauka je to dokazala i praksa je dokazala, najbolje se štiti kratkim rokovima.
U pravu je poznat princip da je rok taj koji opominje umesto čoveka. Kraći rokovi, prosto, teraju državnu administraciju da bude što ažurnija. Umesto toga, vi date ministru rok od deset dana da odluči o zahtevu za izradu pečata ili o nekom drugom zahtevu. Takvi rokovi su neprimereni.
Mislim da je neprimereno da, kada narodni poslanici govore o predlogu koji je podneo taj ministar, odnosno Vlada čiji je on član, ministar ne sedi u sali. To je potcenjivanje Narodne skupštine, narodnih poslanika.
Mislim da nijedan narodni poslanik iz SRS-a nije rekao bilo šta neosnovano, a vezano je za ova dva predloga zakona. Može ministar sa nama da se složi ili ne, možemo da imamo borbu argumenata, ali ne može niko da kaže da je bilo koji narodni poslanik iz SRS-a izašao za govornicu Skupštine Srbije i rekao nešto što ne stoji.
Trudimo se da popravimo ionako loše predloge zakona koje nam dostavljate u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Mislim da bi ministar te napore narodnih poslanika SRS-a morao da ceni.
Ako ništa drugo, ne sme da se smeje dok narodni poslanik nešto govori.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajući ovom sednicom, gospodin Mrkonjić je povredio član 100. Poslovnika, koji kaže: ''Narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika''. Vi ste morali da date reč gospodinu Veroljubu Arsiću, jer se javio povodom povrede Poslovnika.
Dalje, gospodine Mrkonjiću, mislim da nije u redu, nije džentlmenski da podižete ton na narodne poslanike SRS-a.
Mislim da vi, a i građani Srbije mogu da primete da su narodni poslanici SRS-a konstantno prisutni u ovoj sali, da zaista argumentovano učestvujemo u diskusijama o svim tačkama dnevnog reda.
Nije na vama da vi disciplinujete poslanike SRS-a. Ako neko treba da se disciplinuje u ovoj sali, onda su to ministri u Vladi Srbije.
Dok narodni poslanici SRS-a učestvuju u diskusiji, pokušavaju da poprave katastrofalno loše predloge zakona koji nam dolaze, recimo, pojedini ministri, kao što je to danas uradio Milan Marković, šalju SMS poruke, zevaju, smeju se, s rukama u džepovima šetaju se po sali, izlaze, nema ih u sali itd.
Nije na gospodinu ministru Cvetkoviću da on kaže ko ima pravo da izađe za govornicu i po kom osnovu. Gospodin ministar je ovde gost, predstavnik Vlade Srbije, koji treba da obrazloži predlog zakona koji je stigao u Narodnu skupštinu, a ne da ovde izigrava predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg.
Gospodine Mrkonjiću, molim vas, poštujte dostojanstvo Narodne skupštine, pogotovu poštujte dostojanstvo poslaničke grupe koja najkonstruktivnije učestvuje u radu Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 1862. godine, kada je, u vreme kneza Mihaila, donet prvi zakon o ustrojstvu centralne državne uprave, pa do 1918. godine, Srbija je imala osam ministarstava. Samo da vas podsetim, to je vreme kada je država Srbija, kao samostalna i nezavisna država, postigla najveće uspehe na političkom, ekonomskom, vojnom i kulturnom planu. Danas Vlada Republike Srbije broji 22 ministra.
Situacija u državi ne može biti gora. Vlada je takva da, objektivno, predstavlja sramotu i za državu Srbiju, i za građane Srbije, i za celokupan srpski narod.
Ministar nam je ovde, poput đaka u osnovnoj školi, pročitao ono što su mu napisali o ova četiri zakona. Jasno je da obrazloženje ovih predloga zakona nije pisao ministar. Pisao je, verovatno, Zoran Balinovac, koji se nalazi na čelu Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Stekao sam utisak da ministar o mnogim stvarima koje su sadržane u ovim predlozima zakona ne zna baš mnogo.
Evo, da krenemo redom. U zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, između ostalog, stoji da Vlada vodi i utvrđuje politiku i izvršava zakone. Nejasno je kako se to utvrđuje i vodi politika, kad je očigledno da u Srbiji imamo čitav niz vlada, pošto jedna vlada kaže da je za ulazak u NATO, druga vlada kaže da nije za ulazak u NATO, jedna vlada kaže da će se boriti za integritet države po svaku cenu, a druga vlada kaže da im prioritet nije Kosovo i Metohija nego evropske integracije itd.
Dakle, kako vi, gospodine ministre, mislite da Vlada utvrđuje i vodi politiku, ako o suštinskim nacionalnim pitanjima imate dijametralno suprotne pozicije?
Član 6. kaže - Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt opštine, grada i grada Beograda za koji smatra da nije saglasan Ustavu ili zakonu, rešenjem koje stupa na snagu kada se objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Odakle vam, gospodine ministre, vama i vašim kolegama u Vladi, pravo da pominjete ustavnost i zakonitost, kada je vaša vlada ta koja iz dana u dan pokazuje da joj do Ustava Republike Srbije nije stalo?
Koja je to institucija koja će da ispituje ustavnost i zakonitost zakona i drugih opštih akata, kada mi, evo, i danas, a danas je 1. oktobar 2007. godine, nemamo Ustavni sud?
Zaista je smešno da se vi pozivate na Ustav kada god vam to odgovara, a kada vam to ne odgovara, Srbija je država u bezustavnom i vanustavnom stanju, a odgovornost za to snosi, upravo, aktuelna vlada.
Zanimljiv je i član 4. Ova vlada je izabrana, da podsetimo gledaoce, 15. maja ove godine. Vi sada predlažete da se član 4. Zakona o Vladi izmeni i da se u zakletvi koju polažu ministri kaže da će članovi Vlade, između ostalog, biti posvećeni očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije. Ministri koji su polagali zakletvu 15. maja ove godine nisu polagali ovu zakletvu.
Da li će nekom, možda, pasti na pamet da kaže da se na njih ova zakletva ne odnosi, pošto je nisu polagali u tekstu kakav je sadržan u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi?
Što se tiče zakona o državnoj upravi, meni je, kao pravniku, zaista nejasno kakva je suštinska razlika između odluke i drugog opšteg akta autonomne pokrajine.
Pre svega, Vlada nam je predložila da se izmeni član 71. Zakona o državnoj upravi, koji sada, u novoj verziji, ima sledeći podnaslov - Staranje o zakonitosti odluka koje donose autonomne pokrajine u svom delokrugu.
U stavu 1. člana 71. se kaže - ministarstva, pazite formulaciju, prate ustavnost i zakonitost odluka koje donesu autonomne pokrajine u svom delokrugu.
Praćenje, gospodine ministre, nije javno-pravni rečnik, to je policijski rečnik i potpuno je neprikladno da se jedna takva reč nalazi u zakonu koji reguliše državnu upravu.
Dalje, vi ste, gospodine ministre, u Predlog zakona, između ostalog, stavili da se vi, tobož, starate o zakonitosti ne svih opštih akata koje donose autonomne pokrajine, nego samo onih opštih akata koji se formalno nazivaju odlukama.
I laiku je jasno da će se ova odredba zakona izigrati. Dovoljno je da Skupština AP Vojvodine, ili neke druge AP, donese opšti akt koji se ne zove odluka i automatski se ova odredba zakona ne primenjuje. Oni uvek mogu da kažu, doneli smo jedan opšti akt, ali, znate, to nije odluka.
Automatski, takvo rešenje i takav opšti akt ne potpada pod normu zakona, odnosno člana 71. zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Onda od tog vašeg, navodnog, praćenja ustavnosti i zakonitosti i staranja o ustavnosti i zakonitosti neće biti ništa.
Dovoljno je da se samo jednom igrom reči, reč "odluka" zameni nekim drugim terminom, i onda od te vaše kontrole, gospodine ministre, nema ništa.
Što se tiče zakona o dopuni Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, mislim, gospodine ministre, da je vama materija unutrašnje organizacije državne uprave dobrim delom nepoznata. Možda se sećate sa fakulteta, čini mi se da ne baratate terminologijom i činjenicama.
Voleo bih, možda nisam u pravu, kada biste u Predlogu zakona o platama državnih službenika i nameštenika, odnosno u obrazloženju ovog predloga, dali neki primer koji su to državni službenici na izvršilačkim radnim mestima koji imaju status, ili su imali status postavljenih lica koja ne rukovode unutrašnjom jedinicom.
Unutrašnja jedinica, gospodine ministre, verovatno je tako i u vašem ministarstvu, jesu odeljenja, odseci i grupe. Uvek, od kako je sveta i veka, pa i od vremena Ustava iz 1990. godine, lica koja su rukovodila radom unutrašnjih organizacionih jedinica, dakle, načelnik odeljenja, šef odseka i rukovodilac grupe, nikada nisu imala status postavljenih lica, nikada nisu bili funkcioneri.
Potpuno mi je nejasno gde vi nalazite državne službenike na izvršilačkim radnim mestima koji su imali status postavljenih lica koja ne rukovode unutrašnjom jedinicom.
Meni je ta činjenica nepoznata. Ukoliko biste ovde uspeli da navedete primer takvih lica, bio bih vam zahvalan, jer bih naučio nešto novo.

Dame i gospodo narodni poslanici, smisao mog amandmana je da se briše član 8. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o duvanu zato što SRS smatra da je dosadašnje rešenje bolje u odnosu na ono koje se predlaže izmenama. Uopšte, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o duvanu sadrži čitav niz promena koje predstavljaju promenu na lošije u odnosu na dosadašnja rešenja.
Pošto nisam imao prilike da diskutujem o amandmanu koji je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković (predsednik Narodne skupštine me nije video), iskoristiću sada priliku da objasnim šta je u stvari osnovna intencija onih koji su predložili izmene Zakona o duvanu.
Njihov osnovni cilj je da zaštite uvoznike i strane kompanije koje proizvode duvanske proizvode, dakle cigarete, a da, sa druge strane, opterete maksimalno, što više mogu, inokosne proizvođače sirovog duvana i one koji se bave obradom duvana.
Dovoljno je pogledati u Zakon o duvanu, osnovni zakon koji ste doneli pre dve godine, pa videti da ste vi, u stvari, oslobodili mnogih finansijskih obaveza kako uvoznike tako i proizvođače duvanskih proizvoda. Oslobodili ste ih obaveze da ulažu depozite i da podnose bankarske garancije. Pri tome ste maksimalno restriktivno regulisali prava onih koji se bave obradom duvana.
Juče sam rekao u svom izlaganju da gospodin ministar jednostavno ne može da objasni koji su to pravni mehanizmi da onaj ko se bavi obradom duvana zaštiti svoja prava, u slučaju ako smatra da su mu ta prava povređena, u upravnom postupku pred Upravom za duvan. Naime, onaj ko se bavi obradom duvana nema pravo žalbe ni Upravi za duvan ni Ministarstvu finansija, a vi ste mu, tobože, dali pravo da pokrene upravni spor kojim štiti svoja prava pred Vrhovnim sudom Srbije.
Kad smo vam mi iz Srpske radikalne stranke u velikom broju slučajeva ukazivali na jednu lošu praksu koju primenjujete nekoliko godina, a to je da najpre određujete vrlo dugačke rokove za primenu nekog zakona, pa i kada taj rok istekne vi ga nanovo prolongirate, kad smo vam ukazivali da je ta praksa štetna, opasna, da ruši kredibilitet države, vaši poslanici su se smejali, zevali, izlazili iz sale itd.
Sad smo došli u jednu prilično neprijatnu situaciju i doveli smo one koji se bave obradom duvana u krajnje nepovoljan položaj: niti imaju pravo žalbe Upravi za duvan, odnosno Ministarstvu finansija, a ne mogu ni da pokrenu upravni spor iz jednog prostog razloga - Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova vi ste početak rada upravnog suda, koji treba da rešava upravne sporove u Republici Srbiji u prvom stepenu, odložili za 1. januar 2007. godine. U međuvremenu niste menjali taj zakon, upravni sud nije počeo da funkcioniše, a Vrhovni sud Srbije, koji je do tada imao nadležnost da rešava upravne sporove, jednostavno od 1. januara 2007. godine više nije nadležan.
Sad se postavlja jedno osnovno pravničko pitanje: kako će onaj ko se bavi obradom duvana da zaštiti svoja prava? Ne postoji ni jedan jedini pravni mehanizam; niti ima pravo žalbe Ministarstvu finansija, niti može da pokrene upravni spor jer nema nadležnog suda koji bi u tom upravnom sporu mogao da rešava.
S druge strane, vi ste oslobodili one koji uvoze cigarete i one koji ih proizvode, a to su velike kompanije, bilo kakvih finansijskih obaveza - niti imaju obavezu da ulažu depozit, niti imaju obavezu da podnose bankarske garancije, ali ste zato čitav teret sprovođenja ovoga zakona, koji je inače sam po sebi loš, svalili na leđa malih, sitnih proizvođača i onih koji se bave obradom duvana, među kojima ima dosta preduzetnika. Umesto da podstičete preduzetništvo, da njih oslobađate čitavog niza finansijskih obaveza, vi ste uradili sasvim suprotno: njima tovarite obaveze, ali zato maksimalno oslobađate svih mogućih obaveza uvoznike duvana i proizvođače cigareta.
Takva politika je krajnje nepravična. Ona nije u duhu one ekonomske politike koja može da donese prosperitet Srbiji i svi oni amandmani koje je Srpska radikalna stranka uložila na Zakon o duvanu, odnosno na Predlog zakona o izmenama Zakona o duvanu usmereni su u tom pravcu. Opteretite vi one koji ostvaruju ekstra profit na srpskom tržištu, dakle, uvoznike i proizvođače cigareta, a stimulišite odgovarajućim merama ekonomske politike one koji se bave proizvodnjom sirovog duvana i one koji se bave obradom duvana.

Dame i gospodo narodni poslanici, materija putnih isprava spada u onu oblast prava koju pravnici nazivaju javno pravo.
Javno pravo sadrži imperativne, odnosno kongentne norme. Te norme moraju da budu potpuno jasne, precizne, nedvosmislene i ne smeju da ostavljaju prostor za bilo kakva subjektivna tumačenja. Međutim, Predlog zakona o putnim ispravama sadrži čitav niz takvih odredaba koje dozvoljavaju proizvoljnost u tumačenju i, u krajnjoj liniji, to može da izazove štetne posledice u praksi, pre svega kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
Narodni poslanik Slavko Jerković podneo je amandman na član 30. Predloga zakona o putnim ispravama i predložio da se u članu 30. stav 1. posle reči "ovog zakona" stavi tačka, a da se preostali deo teksta briše. Naime, taj preostali deo teksta sadrži formulaciju koja je prilično uopštena: "kao i druge javne isprave kojima se dokazuju podaci iz zahteva." Radi se o tome da uz zahtev za izdavanje putne isprave onaj ko podnosi zahtev stavlja na uvid ličnu kartu ili drugu ispravu kojom se može utvrditi identitet, uverenje o državljanstvu, a onda Vlada u svoj predlog stavlja "i druge javne isprave kojima se dokazuju podaci iz zahteva".
Budući da je u pitanju imperativan zakon, koji sadrži imperativne norme, ovakvoj formulaciji u jednom ovakvom predlogu zakona jednostavno nema mesta. Ako je Vlada htela da kaže da postoje neke druge javne isprave kojima se može dokazati identitet, onda je ona morala u Predlogu zakona da tačno naznači o kakvim javnim ispravama se radi, a ne da ostavi mogućnost za subjektivno i proizvoljno tumačenje.
Ono što je posebno skandalozno kada je reč o vladinom obrazloženju zašto odbija ovaj amandman jeste prva rečenica iz obrazloženja: "Vlada ne prihvata amandman s obzirom da u nekim slučajevima neće biti moguće dokazati verodostojnost svih podataka sadržanih u zahtevu za izdavanje putne isprave samo na osnovu uverenja o državljanstvu i lične karte."
Iz ovakve formulacije ja mogu da izvedem samo dva zaključka, pri čemu nijedan od ta dva zaključka nije povoljan za Vladu, odnosno za vladajuću većinu.
Prvi zaključak je da ne valja Zakon o ličnoj karti, odnosno da on ne predviđa unošenje u ličnu kartu svih onih podataka koji su neophodni da bi se na osnovu lične karte na verodostojan i pouzdan način mogao utvrditi identitet jednog lica. Drugi zaključak je da MUP, odnosno službenici MUP-a koji se bave izdavanjem ličnih karata to rade nesavesno, neodgovorno, krše zakon i izdaju lične karte sa nevažećim podacima i da se onda zbog toga na osnovu takve lične karte ne može na verodostojan način utvrditi identitet nekog lica.
U svakom slučaju, ako je u pitanju ovo drugo, onda ministar Jočić ovakvim obrazloženjem zapravo dezavuiše Ministarstvo kojem stoji na čelu.
Da vas podsetim, lična karta je dokument, odnosno javna isprava koja sadrži sve relevantne podatke koji su neophodni da bi se utvrdio identitet jednog lica, sadrži ime, prezime, ime jednog od roditelja, datum i mesto rođenja, prebivalište, jedinstveni matični broj građana.
Šta je to još što bi građani trebalo da daju kada dođu da podnesu zahtev za izdavanje putne isprave, osim onoga što već piše u ličnoj karti?
Dakle, ipak će biti da je Ministarstvo unutrašnjih poslova svesno da se u Republici Srbiji izdaju lične karte koje su falsifikovane, da postoje službenici koji nesavesno rade svoj posao i da izdaju lične karte sa netačnim podacima, jer ne može da bude ništa drugo.
Dalje, narodni poslanik Slavko Jerković predložio je da se ispravi i formulaciju u stavu 2. člana 30. Predloga zakona, u tom smislu da se uz zahtev prilaže i fotografija koja ispunjava uslove utvrđene propisom iz člana 27. stav 7. ovoga zakona.
To je bila praksa i do sada u našim propisima, da onaj ko podnese zahtev za izdavanje putne isprave obavezno mora da priloži uz taj zahtev i fotografiju, naravno propisane veličine, odnosno propisanih standarda.
Iz formulacije kako je to navedeno u Predlogu zakona proističe da onaj ko podnosi zahtev može ali ne mora da priloži fotografiju, što može da stvori u praksi velike probleme, odnosno da otvori vrata velikim zloupotrebama.
Evo, koristim priliku, pošto narodni poslanik Slavko Jerković nije ovde, da uputim ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću jedno poslaničko pitanje koje je svojevremeno Slavko Jerković postavio u parlamentu državne zajednice SCG.
Poslaničko pitanje glasi – koliki je broj Albanaca dobio putne isprave u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu, dok je ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, odnosno SRJ, bio Goran Svilanović?
Po podacima kojima raspolaže SRS, taj broj uopšte nije mali. Među nekima od tih Albanaca nalaze se i oni koji su finansijski pomagali teroriste na Kosovu i Metohiji, pa čak i oni koji su aktivno učestvovali u oružanim sukobima sa snagama vojske i policije na Kosovu i Metohiji, naročito tokom 1998. i 1999. godine.
Ovo poslaničko pitanje ima veze i sa samim Predlogom zakona o putnim ispravama.
Kada smo diskutovali u načelnoj raspravi o Predlogu zakona mi smo postavili pitanje zašto u Predlogu zakona nema nikakvih odredaba koje bi onemogućile da putnu ispravu države Srbije dobije onaj ko se protiv te iste države oružjem borio.
S druge strane, kada smo pričali o Zakonu o državljanstvu rekli smo da vi omogućavate da državljanstvo dobije i neko ko ima prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji, ko je crnogorski državljanin a ko je aktivno radio na tome da se Crna Gora odvoji od Srbije i ko sa Srbijom nema apsolutno nikakve veze, nego samo na taj način što dobije državljanstvo Republike Srbije želi da ostvari neke svoje lične interese koji su po pravilu u koliziji sa zakonom.
Tako sa jedne strane omogućavate da putnu ispravu dobiju i oni koji se otvoreno deklarišu kao neprijatelji države Srbije, ne predviđate nikakve restriktivne odredbe u tom pravcu, ali s druge strane, kada je u pitanju državljanstvo Republike Srbije kao jedan od uslova za dobijanje putne isprave, vi pripadnicima srpskog naroda koji žive van Srbije tražite da budu punoletni i da budu poslovno sposobni. Pri tome, takvom formulacijom jednostavno zaobilazite član 1. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i pri tome nema nikakvih ograničenja ni što se tiče godina, ni poslovene sposobnosti, niti bilo kog drugog ličnog svojstva.
Što se tiče samog amandmana, mislim da je obrazloženje zašto Vlada odbija ovaj amandman skandalozno i da je amandman po svojoj prirodi takav da jednostavno mora da bude usvojen. Ukoliko, naravno, vladajuća većina u ovoj skupštini i Vlada ne usvoje ovaj amandman, onda će one jednostavno da daju osnova raznim špekulacijama da u Republici Srbiji postoje nevažeće lične karte i da iza takvih ličnih karata stoje službenici MUP-a.
Ne mogu da izvedem nikakav drugi zaključak iz vladinog obrazloženja da postoje slučajevi kada se ne može na osnovu lične karte uvek utvrditi verodostojnost identiteta jednog lica. To znači da postoje lične karte koje su nevažeće, odnosno koje sadrže netačne i falsifikovane podatke.
Pozivam ministra unutrašnjih poslova da se pozabavi ovim ozbiljnim problemom, da razmotri naš stav da u zakon o putnim ispravama obavezno uđe odredba koja će onemogućavati neprijateljima države Srbije da dobiju njenu putnu ispravu, a što se tiče samog amandmana narodnog poslanika Slavka Jerkovića, pozivam i Vladu i vladajuću većinu da taj amandman prihvate.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije, osnovni stav SRS je da država Srbija putem zakona mora da obezbedi svakom pripadniku srpskog naroda, ma gde živeo u svetu, pravo da, ako to želi, stekne državljanstvo Republike Srbije.
Ovom prilikom ponovo skrećem pažnju predlagaču zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu da je, prema Ustavu Republike Srbije, Republika Srbija država srpskog naroda. To znači republika svih Srba ma gde oni u svetu živeli.
Osnovna odredba, koju treba da sadrži zakon o državljanstvu Republike Srbije, jeste da svaki pripadnik srpskog naroda, od Kanade do Australije, ima pravo da stekne državljanstvo Republike Srbije ako to želi.
Shodno tome, SRS smatra da svaki pripadnik srpskog naroda, koji ne živi na teritoriji Republike Srbije, može da da pismenu izjavu da se smatra pripadnikom srpskog naroda i da želi da stekne državljanstvo Republike Srbije, može da da i preko nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva Republike Srbije u inostranstvu.
Dobio sam obrazloženje Vlade, vezano za amandman koji sam podneo na član 8. zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, i moram da priznam da mi je obrazloženje krajnje nelogično i da ne mogu da ga razumem. Između ostalog, Vlada kaže u svom obrazloženju - ''amandman nije prihvatljiv i zbog toga što se član 52. odnosi na regulisanje državljanstva za lica koja imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije i nema osnova za podnošenje zahteva i izjave i posredstvom diplomatskih ili konzularnih predstavništava.''
Izgleda da Vlada nije htela da razume smisao našeg amandmana. Naime, amandman je sasvim jasan. Oni Srbi koji žive u inostranstvu, izjavu daju preko nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva. Oni koji žive u Republici Srbiji, a nemaju državljanstvo Republike Srbije, izjavu daju Ministarstvu unutrašnjih poslova. Amandman je sasvim jasan.
Dakle, oni Srbi koji nemaju prebivalište u Republici Srbiji, svoju izjavu treba da daju nadležnom diplomatskom ili konzularnom predstavništvu u državi u kojoj žive. Dakle, Vlada je morala da usvoji ovaj amandman. Amandman je u skladu sa Ustavom i u duhu je zakona koji se predlaže.
Mislim da je ovo samo traženje razloga da Republika Srbija ne usvoji jedan osnovni civilizacijski princip, da pripadnici većinskog naroda, konstitutivnog naroda, po kome se država i zove, imaju pravo da steknu državljanstvo te države u kojoj žive.
Skrećem pažnju Vladi Republike Srbije na praksu koja postoji u Hrvatskoj. Hrvatska je od 1990. godine dala pravo svakom Hrvatu koji živi u svetu da stekne državljanstvo Republike Hrvatske. Tuđmanov neoustaški režim dao je državljanstvo Hrvatske bivšim ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata. Najgore ustaše dobile su državljanstvo Republike Hrvatske.
Skrećem pažnju Vladi da u svetu, u Kanadi, u SAD, u Australiji, u Zapadnoj Evropi živi veliki broj čestitih srpskih starina, koje su se u Drugom svetskom ratu borile za srpstvo, za slobodu, za pravoslavlje i bili su na strani zapadnih demokratija. Odlukom komunističkih vlasti posle Drugog svetskog rata tim ljudima je oduzeto državljanstvo. Neki od njih su još uvek živi.
Sada je jedinstvena prilika da Republika Srbija oduži istorijski dug prema tim ljudima, da im vrati državljanstvo i mora da im omogući da izjavu, da se smatraju pripadnicima srpskog naroda, mogu da podnesu i preko nadležnih diplomatskih i konzularnih predstavništava.
Amandman je sasvim jasan, u skladu je sa Ustavom i pozivam sve narodne poslanike u Skupštini Srbije i poslanike iz skupštinske većine da se za ovaj amandman izjasne, da ga podrže, jer je sada jedinstvena istorijska prilika da Republika Srbija stane u red civilizovanih država i da svim Srbima koji u svetu žive omogući da steknu pravo da dobiju državljanstvo Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine Srbije i povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine, jer Vlada RS ne prihvata ovaj amandman koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, vređa samno ne zdrav razum, nego Ustav RS.
Gospodine ministre, kako država Srbija može da bude država srpskog naroda, dakle svih Srba koji žive ma gde u svetu, ako vi uslovljavate sticanje državljanstva prebivalištem. Ne piše u članu 1. Ustava da je Republika Srbija država Srba koji žive u Srbiji, nego država srpskog naroda.
Srpski narod živi i u Kanadi, i u Americi, i u Francuskoj i u Australiji. Smisao našeg amandmana je da se svim Srbima koji žive u svetu, ako to žele, omogući da postanu državljani Republike Srbije, državljanstvo, gospodine ministre, ne sme da bude privilegija, ono mora da bude pravo.
Dalje, gospodine ministre, vi u obrazloženju na amandman koji je dala gospođa Vjerica Radeta kažete da je Republika Srbija pravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je tačno. Ali, vi zaboravljate jednu važnu istorijsku činjenicu.
U vreme kada nije postojala nikakva Jugoslavija i nikakva državna zajednica, postojala je samostalna i nezavisna Kraljevina Srbija. Po zakonima Kraljevine Srbije, donetim pre 1914. godine, bukvalno je tako stajalo, svaki Srbin smatrao se državljaninom te države. Valjda vas ta državna pravna tradicija na nešto obavezuje.
Dalje, vaše obrazloženje koje ste dali na izlaganje gospodina Tomislava Nikolića, da će kao Ministarstvo unutrašnjih poslova na osnovu diskrecionog prava da ne omogući crnogorskim kriminalcima, koji imaju prijavljeno prebivalište u Srbiji da postanu državljani Republike Srbije, takva konstatacija apsolutno ne stoji.
U vašem Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu bukvalno stoji ovako: ''Državljaninom Republike Srbije u smislu ovog zakona smatra se i crnogorski državljanin koji je na dan 3. juna 2006. godine imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije, ako podnese pismenu izjavu da se smatra državljaninom Republike Srbije i zahtev za upis u evidenciju državljana Republike Srbije''.
Gde se tu spominje bilo kakvo diskreciono pravo Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ovi ljudi se neposredno na osnovu zakona smatraju državljanima Republike Srbije i vi nemate nikakav pravni mehanizam da onemogućite crnogorskim kriminalcima, kojih ima u Beogradu a i u drugim gradovima u Srbiji, da samo zato što imaju prijavljeno prebivalište u Srbiji ostanu državljani Republike Srbije, a onemogućavate Srbima, čestitim Srbima, pravim ljudima iz dijaspore da postanu državljani Republike Srbije. Kršite Ustav Republike Srbije i to je osnovni problem sa vašim obrazloženjem.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Srbije tražim objašnjenje od ministra Jočića kakve veze ima poslovna sposobnost i punoletstvo sa sticanjem državljanstva.
Gospodine ministre, zaboravite kada se raspravlja o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu da ste pripadnik DSS-a. Zaboravite da ste ministar i razmišljajte kao pravnik. U Ustavu Srbije, podsećam vas po ne znam koji put, piše da je država Srbija država srpskog naroda. Ne kaže država punoletnih Srba i ne kaže država poslovno sposobnih Srba.
Vaše objašnjenje da čovek mora da bude punoletan da bi odlučivao da li će biti državljanin Srbije ili ne je licemerno. Pita li neko maloletno dete da li ono hoće da ide u osnovnu školu ili neće da ide. Pita li ga neko da li hoće da se vakciniše ili neće. Ako je neko maloletan, po zakonu ga zastupaju roditelji, a valjda roditelji mogu u ime maloletnog deteta da daju izjavu da je dete Srbin i da želi da bude državljanin Srbije, a kada to maloletno dete odraste, kada postane punoletno, ako ne želi da bude državljanin Republike Srbije, opet može svojom slobodnom voljom da istupi iz državljanstva Srbije.
Takva je objašnjenja, da čovek mora da bude punoletan i da mora da bude poslovno sposoban, licemerno. Vi namerno ovakvim amandmanom, koji je napisao vaš poslanik, sužavate prava iz Ustava Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, ponavljam ponovo, u članu 1. na samom početku Republiku Srbiju definiše kao državu srpskog naroda, kao državu Srba. Ne kaže kao državu punoletnih Srba i kao državu poslovno sposobnih Srba. Ovo ste namerno ubacili u Predlog zakona da biste onemogućili da Republika Srbija po Ustavu postane država celokupnog srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar Jočić pribegava krajnje neverovatnim konstrukcijama, krajnje nategnutim razlozima, samo da bi onemogućio da bude usvojen amandman SRS.
Gospodine ministre, vi ste pripadnik partije koja za sebe kaže da je legalistička, da se borite za Ustav itd. Ponavljam još jedanput, Ustav u članu 1. pisan je vrlo jednostavno, koncizno, nema nikakvih dilema - Srbija je država srpskog naroda i nemojte u tako jasnu ustavnu formulaciju da ubacujete bilo kakve restriktivne odredbe.
Ovaj primer koji ste vi dali je čisto hipotetički. Na kraju krajeva, pitanje nacije, to je valjda i pitanje subjektivnog osećanja. Vi ste sada nama ovde spominjali i Bosance, i Bošnjake itd. Ne znam kakva je to nacija. Crnogorci, Bosanci, Bošnjaci, potpuno izmišljene komunističke nacije. Mi govorimo o realnim ljudima i njihovim realnim problemima.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, postavljam pitanje ministru Milosavljeviću: koji je pravni mehanizam da imalac dozvole za obradu duvana zaštiti svoja građanska prava, kada je Vlada odbila amandman narodnog poslanika Slavka Jerkovića da se u članu 21. stav 4. Zakona o duvanu taj stav izmeni tako da se žalba može izjaviti Ministarstvu finansija?
Dame i gospodo narodni poslanici, imalac dozvole za obradu duvana nema apsolutno ni jedan jedini pravni mehanizam da zaštiti svoja prava. Zakonom o duvanu mu je oduzeto pravo da izjavi žalbu, a Vlada kaže u obrazloženju zašto odbija amandman Slavka Jerkovića - može da podnese tužbu za pokretanje upravnog spora Vrhovnom sudu Srbije. Gospodine ministre, ne može.
Zakonom o uređenju sudova, odnosno jednom od izmena tog zakona iz 2004. godine vi ste odredili 1. januar 2007. godine kao datum kada treba da počne da funkcioniše Upravni sud koji treba u prvom stepenu da rešava upravne sporove. Sada je 19. septembar 2007. godine, Upravnog suda nema, Vrhovni sud Srbije izgubio je nadležnost da rešava upravne sporove.
Sada vas pitam, na koji način će imalac dozvole za obradu duvana da zaštiti svoja prava kada nema ni pravo žalbe niti ima organ pred kojim bi mogao da vodi upravni spor.
Dalje, vi potpuno pogrešno tumačite član 214. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ne kaže taj zakon da se žalba može izjaviti samo kada je zakonom dozvoljena, nego da se samo zakonom može isključiti pravo na žalbu, pod uslovom da subjekt u upravnom postupku ima pravo da pokrene upravni spor.
Da vas podsetim, gospodine ministre, na odredbu člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koja glasi: '' Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.''
E sad vi meni objasnite, kao narodnom poslaniku, kako će imalac dozvole za obradu duvana, kada mu oduzmete tu dozvolu, da zaštiti svoja prava. Niste mu dozvolili pravo da se žali, a nema nadležnog suda pred kojim bi mogao da vodi upravni spor.
Ovo je drastično kršenje ljudskih prava i sloboda, i zato vas, gospodine ministre, a i poslanike vladajuće koalicije, pozivam da prihvatite amandman Slavka Jerkovića, jer je to jedini način da se zaštite ljudska prava u upravnom postupku, kad je reč o dozvoli za obradu duvana.