Dame i gospodo narodni poslanici, to što u raspravi o ovoj tački dnevnog reda pre svega učestvuju poslanici SRS nije nimalo slučajno.
Najbolji finansijski stručnjaci u modernoj istoriji Srbije bili su upravo radikali, dr Mihajlo Vujić, Laza Paču, dr Milan Stojadinović, a verovatno i danas imamo najboljeg finansijskog stručnjaka u klupama Narodne skupštine mr Jorgovanku Tabaković.
Što se tiče predloga odluke o izboru članova saveta revizorske institucije, on je dvostruko manjkav. Najpre sa ustavnopravnog aspekta, a onda i sa aspekta Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji.
Želim da podsetim, pre svega vladajuću koaliciju u ovoj skupštini i predsednika Narodne skupštine, da je Narodna skupština Republike Srbije, na osnovu člana 5. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, bila u obavezi da organe Državne revizorske institucije izabere u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade. To se nije desilo i odgovornost za to što se organi Državne revizorske institucije nisu izabrali onako kako je to propisano Ustavnim zakonom leži pre svega na predsedniku Skupštine i na skupštinskoj većini.
Ako neko misli da time što danas raspravljamo o članovima saveta Državne revizorske institucije ispunjavamo obavezu iz Ustavnog zakona, to nije tačno. Treba Ustavni zakon pažljivo čitati.
Naime, u pomenutom članu 5. stav 1. Ustavnog zakona piše da će Narodna skupština da izabere organe Državne revizorske institucije. Savet Državne revizorske institucije nije jedini organ ove institucije. Na osnovu člana 12. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, pored saveta, organi ove institucije su još predsednik, potpredsednik, revizorske službe i prateće službe.
Ništa od ovoga u ovom momentu ne postoji i to što će vladajuća koalicija da izabere članove saveta Državne revizorske institucije uopšte ne znači da će ta institucija početi da radi. Kao i sudovi, Apelacioni, Upravni sud, Vrhovni sud, Kasacioni sud itd., tako će i Državna revizorska institucija ostati mrtvo slovo na hartiji, ništa se neće promeniti, vi ćete i dalje da zloupotrebljavate budžet, kao što ste to činili do sada. Ništa vam u tome neće smetati novoizabrani savet Državne revizorske institucije.
Što se tiče zakonske manjkavosti ovog predloga, moje kolege iz SRS su već napomenule da po zakonu institucija mora da bude samostalna i nezavisna. Ako pogledate biografije predloženih članova saveta videćete da savet neće biti ni samostalan, ni nezavisan organ.
U savet Državne revizorske institucije predloženi su trećerazredni partijski kadrovi stranaka koje trenutno čine vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sada se ovde postavlja jedna dilema koju je postavio Slobodan Jovanović kada je razmatrao engleski parlamentarizam.
Osnovna zamerka koju je uputio engleskom političkom sistemu je u tome što je jedna stranka predstavljena i u vladi i u parlamentu, ali, kaže Slobodan Jovanović, u vladi je ta stranka predstavljena svojim generalima, a u skupštini svojim redovima.
Ista je situacija i sa Državnom revizorskom institucijom. Redovi će da sede u savetu Državne revizorske institucije, a generali su vam svima poznati: Boris Tadić, Vojislav Koštunica, i da ne nabrajam dalje lidere vladajuće koalicije.
Ništa se u Srbiji neće promeniti, ovo je samo pokušaj da se javnosti Srbije zamažu oči i da vladajuća koalicija sebe predstavi kao branioca ustavnosti i zakonitosti. Zbog toga poslanici SRS za ovaj predlog neće glasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo danas od ministra Jočića i predstavnika vladajuće koalicije čuli čitav niz hvalospeva o ovom predlogu zakona. Međutim, dovoljno je samo ovlaš pogledati njegove odredbe, pa videti da zakon sadrži čitav niz nedostataka zbog kojih ga ne treba usvojiti.
Pre svega, zakon o državljanstvu je bazična materija za zakon o putnim ispravama. Jedan od osnovnih uslova za dobijanje putne isprave bilo koje vrste je činjenica da je čovek državljanin Republike Srbije. Vi se sećate da je SRS insistirala, u raspravi o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, da svaki Srbin i svaki pripadnik srpskog naroda koji živi ma gde u svetu mora da dobije državljanstvo Republike Srbije, ako ga želi, jer je članom 1. Ustava Republike Srbije Republika Srbija definisana kao država srpskog naroda. Dakle, kao država svih Srba, ma gde oni u svetu živeli.
Zakon o putnim ispravama morao je da sadrži odredbu da svaki Srbin, gde god u svetu živeo, ako to želi, može da dobije putnu ispravu Republike Srbije. Zakon o putnim ispravama je tipičan materijalno-pravni propis, dakle, zakon koji propisuje i uređuje jednu upravnu oblast, odnosno međusobna prava i obaveze građana i države, vezane za putne isprave.
Zakonodavna je praksa da, kad god se donosi jedan materijalno-pravni propis, taj propis obavezno sadrži i uslove pod kojima se mogu steći odgovarajuća prava, u ovom slučaju, to su prava na dobijanje putne isprave. Međutim, Predlog zakona o putnim ispravama, apsolutno, ne sadrži odredbu koja bi propisivala uslove pod kojima bi se mogla izdati putna isprava. Ti uslovi su naročito važni zbog činjenice na koju su ukazali moji prethodnici.
Naime, u jednom delu teritorije Republike Srbije, a to je Kosovo i Metohija, trenutno ne važi pravni sistem Republike Srbije i na tom delu države teritorije trenutno, sticajem nesrećnih političkih okolnosti, živi veliki broj pripadnika bivših ili sadašnjih terorističkih formacija koje su aktivno učestvovale u borbi protiv snaga bezbednosti Srbije na Kosovu i Metohiji, naročito tokom 1998. i 1999. godine.
Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, ne sadrži nijednu restriktivnu odredbu u pogledu takvih lica, iz čega proizlazi da su i oni koji su se sa oružjem u ruci borili protiv države Srbije, tokom 1998. i 1999. godine, i koji su činili najteže zločine, mogli da dobiju, ako žele, pasoš Republike Srbije, ako ga već nemaju, a većina takvih lica, pretpostavljam, već poseduje putnu ispravu Republike Srbije.
Dalje, ima jedna odredba, na koju su ukazali moji prethodnici, odredba iz člana 35. stav 1. tačka 3. Predloga zakona, koja predviđa da građanin može da bude odbijen sa svojim zahtevom za izdavanje putne isprave, ako to proizilazi iz nekog priznatog međunarodnog akta.
Svi znaju, makar oni koji su pravnici, da međunarodno pravo reguliše odnose među državama i da je jako retka praksa, gotovo da ne postoji, da se neki međunarodni akti odnose neposredno na pojedinca.
Sada se postavlja pitanje - koji su to priznati međunarodni akti koji bi se odnosili na državljane Republike Srbije i sprečavali da oni dobiju putnu ispravu Republike Srbije?
Očigledno je ovde reč o nekim tajnim listama, da li ih sastavlja NATO, da li ih sastavlja Haški tribunal ili Evropska unija, ali smo do sada imali čitav niz neprijatnih slučajeva vezanih za takve liste i SRS smatra da ovu odredbu iz Predloga zakona treba brisati.
Dalje, za sve one koji se razumeju u nomotehniku, ili zakonodavnu tehniku, tehniku pisanja zakona, ima jedna odredba koja je zaista smešna, a to je odredba iz člana 52. Predloga zakona o putnim ispravama.
Reč je o kaznenim odredbama. ''Novčanom kaznom od 40.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj odgovorno lice'' itd.
Nema primera u našoj zakonodavnoj praksi da se propisuje tako mali raspon kazne.
Dakle, raspon kazne u ovom slučaju iznosi svega 10 hiljada dinara.
Sada vas pitam, kako će organ koji bude primenjivao ove kaznene odredbe da primenjuje jedno od osnovnih načela svakog kaznenog postupka, a to je i prekršajni postupak - načelo slobode odlučivanja? I gde će biti njegova sloboda ako je raspon kazne od 40 do 50 hiljada dinara?
Praktično, takav raspon je beznačajan. Očigledno je da taj raspon treba da bude mnogo veći.
Dalje, predlagač nas nije ubedio zašto zakon stupa na snagu, odnosno zašto počinje da se primenjuje šest meseci od dana njegovog stupanja na snagu.
Želim da podsetim ministra, a i vladajuću koaliciju, da smo mi do sada imali čitav niz negativnih primera vezanih za praksu da se zakon primenjuje sa odloženim dejstvom u odnosu na dan njegovog stupanja na snagu.
Da vas podsetim da je vladajuća većina u ovoj skupštini pre izvesnog vremena na neustavan način izglasala Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, kojim je povređena ustavna odredba koja zabranjuje retroaktivnost, a sve zbog toga što Vlada nije uspela da održi onaj rok za raspisivanje oglasa za razmeštanje državnih službenika na položaje.
Ima čitav niz takvih zakona.
Dakle, potpuno je nejasno, ako je Vlada tehnički, finansijski i organizaciono, administrativno spremna da izda nove putne isprave, a samo čeka da Parlament donese zakon, zašto je potrebno prolongirati početak njegove primene na period od punih šest meseci?
Da vas podsetim da su ministri iz sadašnje vlade, u toku ove letnje pauze, iznosili čitav niz paušalnih i neprimerenih kritičkih opaski na rad Parlamenta, tobože, Parlament je kriv zato što se ne usvajaju novi reformski i evropski zakoni itd.
Kada bi Parlament i usvojio takav zakon, Vlada sama sebi daje slobodu da odloži njegovu primenu na period od punih šest meseci, a pri tome se uopšte ne kaže zašto je potrebno šest meseci, da li za štampanje putnih isprava, za pripremu tih obrazaca itd.
Dakle, očigledno je da je reč o jednoj paušalnoj odredbi koja daje veliku slobodu državnoj administraciji, a sasvim je jasno zašto vi to činite - naša državna administracija je još uvek preglomazna, neefikasna, neracionalna i vi ništa ne radite da to suzbijete, nego i dalje u državnoj upravi zapošljavate svoje partijske kadrove.
Dalje, zaista mi je nejasna odredba člana 2. stav 2. zakona o putnim ispravama, gde se kaže da za vreme boravka u inostranstvu putna isprava služi njenom imaocu za dokazivanje svog identiteta.
Praksa je da se pasošem, odnosno drugom putnom ispravom identitet može dokazivati i na teritoriji Republike Srbije.
Svi znamo za praksu da građani, između ostalih, i biračko pravo mogu da ostvaruju na osnovu pasoša.
Iz ovakve odredbe proizlazi da građanin putnom ispravom ne može da dokazuje identitet u Republici Srbiji, ali može u inostranstvu. Dakle, odredba je potpuno nejasna i trebalo bi je izbaciti iz Predloga zakona.
Na kraju, da ne oduzimam dragoceno vreme mojim kolegama iz SRS-a, zaista je licemerno pozivanje na Ustav Republike Srbije, koje je sadržano u obrazloženju Predloga ovog zakona.
Kad god vladajuća koalicija ne zna šta da uradi, ne zna šta da kaže ili kako da opravda svoje činjenje ili nečinjenje vezano za primenu Ustavnog zakona, ona kaže da neki predlog zakona valja usvojiti zato što je to u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Želim da vas podsetim da postoje mnogo važnije stvari koje je ova skupština trebalo da uradi i mnogo važniji zakoni koje je trebalo da donese, a još uvek nisu doneseni, iako takva obaveza direktno proističe iz Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije.
Mi još uvek nemamo legalnog, odnosno ustavnog guvernera NBS, nemamo državno veće tužilaca, čitav niz sudova, koji su zakonima predviđeni, ne funkcioniše. Onda se Vlada doseti, da bi dobila u vremenu, da predloži jedan ovakav zakon.
Zaista su smešni navodi poslanika vladajuće koalicije da ćemo sada, kada budemo dobili nove pasoše, nove obrasce itd, moći lakše da putujemo u inostranstvo.
Potpuno je jasno da Evropska unija neće promeniti svoju viznu politiku prema državi Srbiji sve dok budemo odlučno branili Kosovo i Metohiju. Potpuno je nebitno kako izgledaju naši pasoši i da li na njima stoji ovakav ili onakav grb. Naravno da je SRS za to da na pasošima i na svim drugim javnim ispravama stoje znamenja Republike Srbije, ali u ovoj skupštini postoje mnogo važnije stvari koje je trebalo uraditi, a još uvek nisu urađene.
Zbog čitavog niza nepravilnosti i loših odredaba koje sadrži ovaj predlog zakona, savetujem ministru Jočiću da ga povuče iz skupštinske procedure ili, makar, da usvoji sve amandmane i primedbe SRS-a koje su iznete za ovom govornicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, moram da ukažem na neke proceduralne, odnosno formalne nedostatke rasprave na današnjoj sednici, pa vas molim, gospodine predsedniče, da mi to vreme ne računate u vreme za diskusiju.
Naime, prema Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, narodni poslanici su morali da dobiju izveštaje nadležnih odbora pre početka rasprave. Mi smo te izveštaje dobili kada je rasprava već otvorena i kada je uveliko trajala, tako da je na taj način povređen Poslovnik Narodne skupštine. To je nešto što se kontinuirano dešava na sednicama Skupštine, da nadležni odbori ne rade svoj posao kako valja, odnosno da svoje izveštaje ne dostavljaju na vreme.
Znam da ćete se vi ili, možda, neki predstavnik odbora pozvati na činjenicu da se Predlog zakona o državljanstvu razmatra po hitnoj proceduri.
Međutim, ukazujem vam na odredbu člana 162. stav 6. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koja kaže - kad Narodna skupština prihvati predlog da se zakon razmatra po hitnom postupku, ona određuje rok u kome će nadležni odbori podneti izveštaje, kao i rok u kome će Vlada, ako ona nije predlagač zakona, dati mišljenje o predlogu zakona.
Evo, ja sedim ovde od jutros, od 10 časova, kao i moje kolege iz SRS-a, i nisam čuo tu informaciju kada je Narodna skupština odredila rok nadležnim odborima da dostave izveštaje o Predlogu zakona.
Hoću da kažem još nešto. O Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao je da se izjasni još jedan odbor Narodne skupštine, a to je Odbor za ustavna pitanja. Naime, i državljanstvo je jedna od temeljnih ustavnih kategorija. Svako ko se imalo razume u teoriju države i prava i u ustavno pravo, zna da države nema bez državljana. Dakle, državljani, ili narod su konstitutivni element pojma države, a po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije - Odbor za ustavna pitanja, između ostalog, razmatra i načelna pitanja primene Ustava.
Dakle, materija državljanstva je, par ekselans, ustavna materija i Odbor za ustavna pitanja je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu morao da da svoju reč.
Što se tiče samog zakona, ono što se na početku mora reći, to je da je zakon neustavan, nije u skladu ni sa odredbom člana 1, kao ni sa odredbom člana 13. stav 2. Ustava Republike Srbije. Žao mi je što ministar Jočić nije ovde prisutan.
Ustav Republike Srbije u članu 1. definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanu na vladavini prava, socijalnoj pravdi itd. Dakle, država Srbija je, pre svega, država srpskog naroda. Iz ovakve ustavne formulacije jasno proističe da se misli na celokupan srpski narod, ne samo srpski narod koji živi u Srbiji, nego i na Srbe koji žive u bilo kojoj državi na svetu.
Ono što je zakonom o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu trebalo urediti kao osnovno pitanje jeste da svi Srbi, ma gde živeli u svetu, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije. U teoriji ustavnog prava je poznato da državljanstvo nije ništa drugo nego pravna veza između pojedinca i određene države koja podrazumeva međusobna prava i obaveze.
U članu 13. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže se da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom. Dakle, iz ovakve ustavne formulacije proističe da je Srbija matična država svih Srba i trebalo je i zbog toga u ovaj zakon uneti formulaciju da svi pripadnici srpskog naroda, ma gde živeli u svetu, a ne samo u Crnoj Gori, imaju pravo, ako to žele, da postanu državljani Republike Srbije.
Što se tiče samog odnosa sa Srbima koji žive u Crnoj Gori, moram da primetim da se u članu 16. stav 3. Predloga zakona na jedan dosta paušalan način koristi datum 3. jun 2006. godine. Ne znam šta se epohalno desilo tog dana da bi to bio neki reper na osnovu koga se stiče državljanstvo Republike Srbije.
Između Republike Srbije i Republike Crne Gore, tačnije između Srba koji žive u Srbiji i Srba koji žive u Crnoj Gori, postoji neraskidiva istorijska veza. Osnovna je obaveza države Srbije da se brine o pripadnicima svog naroda, ma gde oni živeli, a posebno pripadnicima srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori. Rezultati poslednjeg popisa govore o tome da se u Crnoj Gori kao Srbi izjašnjava preko 30% stanovništva, a oko 2% kao Hrvati.
Što se tiče Hrvata u Crnoj Gori, svako ko se imalo razume u istoriju, a među nama je i istoričar Nikola Žutić, moj kolega iz SRS-a, koji može da vam objasni ako vam nešto nije jasno, zna da je većina Hrvata koji žive u Crnoj Gori, odnosno na crnogorskom primorju, u stvari, prekršteni Srbi, odnosno Srbi katolici. Da je to tako, posvedočio je i sam Vatikan kada je u srednjem veku imenovao nadbiskupa barskog. Od tada pa do danas njegova titula glasi - nadbiskup barski i prima srpski.
Dakle, i Vatikanu je bilo jasno da na crnogorskoj obali Jadrana nema, u stvari, nikakvih Hrvata, nego da tamo žive Srbi koji ispovedaju katoličku veru. O toj činjenici, takođe, Srbija mora da povede računa, kao i Narodna skupština, kada donosi zakon o državljanstvu.
Mi smo danas čuli od predstavnika LDP-a kako se treba ugledati na primer Mađarske.
Moram da podsetim da Mađare u Rumuniji, da Mađare u Austriji, da Mađare u Slovačkoj niko nije ubijao, da im niko nije otimao crkve i manastire i da im niko nije falsifikovao jezik kojim govore.
Mi se danas u Crnoj Gori suočavamo sa jednom tragičnom pojavom, da aktuelna crnogorska vlast pokušava, bukvalno i doslovno, da anektira srpsku istoriju.
Srpske crkve i manastire proglašavaju imovinom fantomske, neregularne i nekanonske crnogorske pravoslavne crkve, Srbe prevode u Crnogorce, takođe, jednu fantomsku naciju, a srpski jezik, koji se vekovima govori u Crnoj Gori, proglašavaju nekakvim crnogorskim jezikom, ili službenim jezikom koji je u upotrebi u Crnoj Gori. Neće dugo potrajati pa će aktuelno crnogorsko rukovodstvo, verovatno, i Njegoša da proglasi vladikom crnogorske pravoslavne crkve.
Srbija kao država mora na takve akte da odgovori, mora da vodi aktivnu politiku prema srpskom narodu koji živi u Crnoj Gori i da svim Srbima koji žive u Crnoj Gori, bez obzira na to da li imaju prebivalište u Srbiji, da li imaju prebivalište u Crnoj Gori, bez obzira na taj fantomski datum 3. jun 2006. godine, ako to žele, omogući da dobiju državljanstvo Republike Srbije.
Na kraju, neću mnogo da dužim, pošto ima dosta govornika iz Poslaničkog kluba SRS-a, moram da ukažem na izvesnu istorijsku hronologiju kada je reč o odnosu između Srbije i Crne Gore u novijoj istoriji.
Svi građani Republike Srbije sećaju se da je osnovna teza tadašnje opozicije u Srbiji, DOS-a, pre 2000. godine, bila da je Slobodan Milošević i Srpska radikalna stranka uzročnik loših odnosa u federaciji i da će se to popraviti onog dana kada demokrate u Srbiji dođu na vlast, kao što su demokrate u Crnoj Gori.
DOS je 2000. godine, na nelegalan način, došao na vlast u Srbiji. Već 2003. godine ukida se SRJ, nastaje državna zajednica Srbija i Crna Gora, a već u 2006. godini nema više ni državne zajednice, nego postoji nezavisna Crna Gora. Ja vas sada pitam, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, šta se desilo sa vašim predizbornim obećanjem da je pitanje Crne Gore, kao i pitanje Kosova i Metohije, pre svega, političko pitanje i da će se rešiti kada u Srbiji konačno pobedi demokratija.
Iz medija, iz izjava čelnika vladajuće koalicije, možete da čujete svaki dan kako su te stranke državotvorne. To je velika laž i velika obmana. Nisu to državotvorne stranke, to su ''državorazbijačke'' stranke. Razbile su dve države, a ovakvim predlogom zakona o državljanstvu, očigledno, pokušavaju da razbiju i jedinu državu koja nam je ostala, a to je Republika Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, po Sarajevu je osamdesetih godina kružila anegdota da je jedan sarajevski sudija proglasio krivim jednog građanina Sarajeva zato što je Titovu smrt komentarisao u jednom podsmešljivom kontekstu, pa je u obrazloženju te presude stajalo da nije lepo reći da je drug Tito umro, nego da je samo privremeno sprečen da obavlja svoju dužnost.
Otprilike, na isti način razmišlja i vladajuća većina u ovoj skupštini. Nastavlja se jedna igra s brojevima, sa računanjem vremena, sa datumima, nastavlja se ono što smo imali kada smo raspravljali o izmenama Zakona o državnim službenicima, nastavlja se jedno hajdučko uvođenje tačaka dnevnog reda u jedno vanredno zasedanje.
Usred rasprave o potvrđivanju jedne međunarodne konvencije dobijamo materijal Odbora za pravosuđe i upravu, i to samo neki narodni poslanici, oni koji sede u sali; oni koji nisu bili ovde, ovaj materijal nisu dobili.
Nije mi jasno po kom osnovu je ministar Dušan Petrović obrazlagao ove predloge, kada je potpuno jasno, po Poslovniku Skupštine Srbije, član 48. stav 2, da Odbor za pravosuđe i upravu formuliše predloge odluka vezane za izbor, odnosno razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija. Dakle, nama je obrazloženje trebalo da da predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, gospodin Miroslav Petković, a ne ministar za pravosuđe.
Ali, očigledno je zašto se to radi. Ministar Dušan Petrović je advokat svojih narodnih poslanika, on zna da njegovi narodni poslanici ne mogu na valjani način da obrazlože nešto ovako smešno, pa je onda on izašao da nam održi jedno predavanje, zaboravljajući da ovo nije tribina opštinskog odbora DS-a, nego sednica Narodne skupštine Republike Srbije.
Evo, otprilike, kako izgleda ta igra s datumima. Imamo odluku bivšeg ministra pravde, gospodina Zorana Stojkovića, da su ispunjeni uslovi za prestanak dužnosti Republičkog javnog tužioca Slobodana Jankovića, da ga je Slobodan Janković o tome obavestio 24. jula 2006. godine, naime, da je 10.12.2005. godine, odnosno 6. februara 2006. godine ispunio uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju. Nama ovo stiže danas, 23. jula 2007. godine, znači posle punih godinu dana.
Ja pitam sada ministra pravde - sa kojim datumom je, gospodine ministre, Slobodanu Jankoviću i svim ovim licima koja su navedena u ovim odlukama, zapravo, prestala dužnost?
Podsećam vas da Zakon o Javnom tužilaštvu nije dorečen kada su u pitanju termini kada pojedinim nosiocima pravosudnih funkcija ta funkcija prestaje. Naime, u članu 67. stav 1. Zakona o Javnom tužilaštvu stoji da dužnost Javnog tužioca, sada pazite na zakonsku formulaciju, prestaje, znači, funkcija tužioca prestaje kada navrši radni vek, a tužilac navršava radni vek ili kada navrši 65 godina života ili kada ispuni onaj drugi uslov, a to je da ima najmanje 40 godina staža osiguranja.
Sada se postavlja jedno logično pitanje. Da li je Slobodanu Jankoviću i svim ovim licima dužnost tužioca prestala po sili zakona u onom momentu, odnosno onoga dana kada su ispunili zakonom propisane uslove, dakle jedan od ova dva uslova, ili će im funkcija tužioca prestati danas, kada Narodna skupština o tome donese odluku?
Jasno je da je Zakon o Javnom tužilaštvu uneo ovaj pravni i hronološki galimatijas, ali ste vi to uradili namerno, jer vama ne odgovara red u pravosuđu, vama odgovara igra s datumima, s brojevima, da čovek ne zna kada je nekome počela funkcija, a kada mu je prestala.
Vi dovodite u zabunu narodne predstavnike u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zamislite u kakvoj zabuni će biti građani Srbije koji nisu pravno obrazovani, kako će oni da tumače raspravu koja se sada vodi. Da li oni znaju kada je Republički javni tužilac izabran, da li znaju kada je stekao uslove za penziju, da li znaju kada će mu prestati funkcija, sa danom ispunjenja uslova ili sa danom kada Narodna skupština o tome donese odluku?
Jasno je da je ovaj materijal, dame i gospodo narodni poslanici, pripreman zaista na brzu ruku, da, verovatno, većina poslanika iz vladajuće koalicije ovaj materijal nije ni čitala, a sumnjam da je ovaj materijal čitao i predsednik Narodne skupštine, jer je, inače, mogao da vidi sledeće, recimo, u Predlogu odluke koju je potpisao Miroslav Petković, a koja se tiče prestanka dužnosti zamenicima javnih tužilaca Slavoljubu Dimitrijeviću, Zvonimiru Stankoviću, Blaženki Vesnić i Milovanu Preradoviću.
Kaže se u preambuli Predloga ove odluke: "Narodna skupština Republike Srbije, na sednici Šestog vanrednog zasedanja u 2006. godini", sada je 2007. godina. Isto tako, evo pogledajte: "Predlog odluke o prestanku dužnosti nosilaca javnotužilačkih funkcija za pet lica", neću sada da im navodim imena, nema potrebe: "Narodna skupština Republike Srbije, na sednici Šestog vanrednog zasedanja u 2006. godini".
Dalje, evo, sada smo dobili, pre pet minuta, bar ja sam dobio pre pet minuta, Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti za Inić-Drecun Milenu i Buda Evu.
Sada pazite: "Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti", izgleda da oni koji pišu ove predloge odluka ne znaju da u srpskom jeziku postoji sedam padeža, pazite kako glasi dispozitiv ove odluke: " Prestaje sudijska dužnost na lični zahtev, i to 1) Inić-Drecun Milena, sudija Vrhovnog suda Srbije, 11. avgust 2007. godine".
Nigde padeža, nigde roda, nigde konteksta, da čovek koji drži do standarda srpskog jezika može da shvati, u stvari, o čemu se ovde radi.
Dalje, Vrhovni sud Srbije, Veliko personalno veće, potpisala sudija Milena Inić-Drecun, u Beogradu, 28.07.2007. godine, a danas je 23. jul 2007. godine, a zavedeno u pisarnici 28.06.2007. godine, u pisarnici Vrhovnog suda Srbije. Prosto, ovakav galimatijas sa datumima mislim da ni vrhunski pravnici ne mogu da razumeju.
Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je jasno, evo, neću mnogo da dužim i oduzimam dragoceno vreme mojim kolegama iz Poslaničkog kluba SRS-a, da vladajućoj koaliciji nije stalo do reda u pravosuđu, a, na kraju krajeva, to je rekao i sam ministar Petrović kada je rekao da će vladajuća koalicija da predloži zakone koji će od Tužilaštva da naprave samostalan organ, a od pravosuđa nezavisnu instituciju.
To znači da Tužilaštvo u ovom trenutku nije samostalan organ, niti je naše pravosuđe nezavisno.
Gospodine Petroviću, danas je 2007. godina. Vi ste na vlasti punih sedam godina. Mi iz SRS-a vas pitamo, šta ste vi radili sedam godina, zašto niste sproveli sve one reforme u koje ste se kleli?
Vi se služite jednom, bukvalno, političkom mantrom, kao da ste sujeverni. Kada god naiđete na neki problem, kad god ne znate tako nešto da objasnite, vi kažete: "To je u skladu sa evropskim standardima, mi težimo evropskim integracijama".
Pokažite ove odluke koje ste danas dostavili narodnim poslanicima, sa ovom zbrkom u datumima, sa potpuno nejasnom činjenicom da li je neko otišao u penziju pre dve godine ili tek danas treba da ode u penziju, kakav je pravni status akata koje su ti ljudi donosili, šta je sa ljudima koje su ovi tužioci primali u radni odnos, da li su oni na validan način zasnovali radni odnos, šta je sa njihovim platama itd.
Gospodine Petroviću, pokažite ove odluke, koje ste nam danas dostavili, šefu Misije OEBS-a u Srbiji, pokažite američkom ambasadoru, britanskom ambasadoru, pokažite predstavnicima Evropske unije. Ako se oni sa ovim slože, ako oni kažu da je ovo u skladu sa evropskim standardima, onda svaka čast, ali mi u SRS-u smatramo da ovo nema blage veze ne sa evropskim standardima, nego sa osnovnim pravničkim principima i mi za ovo nećemo glasati.

Dame i gospodo narodni poslanici, radikali su od početka svog političkog delovanja, od kraja 19. veka, bili poznati kao borci za razvijenu i snažnu lokalnu samoupravu u Srbiji.
Od vremena Nikole Pašića, Pere Todorovića, Stojana Protića, zalagali smo se i zalažemo se za lokalnu samoupravu koja će biti snažna, razvijena i koja će biti u interesu lokalnog stanovništva.
Mi danas pred sobom imamo Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Kao i svaki međunarodni dokument, tako je i ova Evropska povelja o lokalnoj samoupravi skup određenih načela, odnosno određenih principa na kojima treba da počiva lokalna samouprava u zemljama koje su članice Saveta Evrope, i većina ovih načela, i većina ovih principa nije strana ni SRS.
Naravno, postoje određene odredbe u Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi za koje mi u SRS smatramo da, pre svega, nisu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije, a onda nisu u skladu ni sa interesima građana koji žive u našim opštinama i gradovima.
Poseban problem koji se konstantno javlja kada je Vlada Srbije predlagač određenih zakona, kao što je i u ovom slučaju, jeste jezik kojim su predlozi zakona pisani. Evo, da krenem redom.
Podsećam gospodina ministra Markovića na član 3. stav 2. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Pošto pretpostavljam da poslanici vladajuće koalicije, po svom dobrom običaju, nisu čitali materijal koji im je stigao, ja ću ga pročitati: "Pravo, u smislu pravo na lokalnu samoupravu, vršiće saveti ili skupštine, sastavljene od članova koji su slobodno izabrani tajnim glasanjem, na osnovu neposrednog, ravnopravnog i opšteg prava glasa, koji mogu imati izvršne organe koji su njima odgovorni.
Ovom odredbom se ni na koji način ne otklanja mogućnost skupštine, referenduma ili bilo kog drugog oblika neposrednog učešća, tamo gde su oni statutom dozvoljeni.''
Ministar Marković nam je maločas rekao da smo mi u naše zakone već implementirali odredbe ove evropske povelje i da je naša lokalna samouprava već kompatibilna sa sistemima lokalne samouprave koji postoje u zemljama članicama Saveta Evrope.
Međutim, baš naš Zakon o lokalnoj samoupravi, koji je donet 2002. godine, po ovom pitanju nije kompatibilan sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.
Ako se sećate, gospodine Markoviću, mi smo i tada upozoravali predlagača zakona o lokalnoj samoupravi da nije dobro rešenje da se skupštini opštine, odnosno skupštini grada daje isti politički legitimitet kao što se daje i predsedniku opštine odnosno gradonačelniku. Ta pojava dovela je do toga da mnoge lokalne samouprave u Srbiji ne mogu normalno da funkcionišu.
U mnogim opštinama uvedene su privremene mere. Lokalne skupštine su raspuštene, a jedan od osnovnih razloga je taj što predsednik opštine nije iz iste političke opcije koja predstavlja većinu u skupštini opštine. I zbog toga što ta dva politička činioca ne mogu da se dogovore, dolazi do blokade rada lokalne samouprave, dolazi do blokade rada javnih preduzeća, čiji je osnivač lokalna samouprava i sledstveno tome Vlada Srbije uvodi privremene mere.
Mi smo vas tada upozoravali da jedini organ koji treba da raspolaže punim demokratskim kapacitetom na nivou lokalne samouprave mora da bude skupština opštine i niko više. Vi ste isti politički legitimitet dali i predsedniku opštine, i baš to je u suprotnosti sa članom 3. stava 2. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Tu vam jasno kaže da su samo saveti ili skupštine ti koji treba da neposredno proizlaze iz volje građana.
Svi ostali izvršni organi treba da proizlaze iz skupštine, odnosno iz skupštinske većine. Da ste tako postupali 2002. godine, kako vam je i sugerisala Srpska radikalna stranka, mnogi problemi u našim opštinama i našim gradovima bili bi izbegnuti.
U leto 2006. godine, Vlada Srbije je pompezno najavila nešto što verovatno ne postoji ni u jednoj zemlji u okruženju, a to je Nacionalni investicioni plan. Praksa je do sada bila da opštine, odnosno jedinice lokalne samouprave, koje takođe mogu da dobijaju sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, podnose projekte Vladi Srbije, odnosno nadležnom ministarstvu, ti projekti moraju da budu detaljni, iscrpni i da se iz tih projekata vidi šta lokalna samouprava želi da radi po određenom pitanju.
Evo, gospodine Markoviću, još jedan demanti vaše izjave da ste vi u vaše propise već ugradili odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Član 9. stav 7. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi glasi, slušajte dobro, ne znam zašto ovde nije ministar za Nacionalni investicioni plan, ovo se i na njega odnosi: "Subvencije lokalnim organima vlasti neće biti, koliko god je to mogućno, namenjene finansiranju određenih projekata. Provizija od subvencija neće ukloniti osnovno pravo lokalnih organa vlasti da, u okviru svoje nadležnosti, imaju slobodu političkog odlučivanja."
Da ste ovu odredbu poštovali 2006. godine, kada ste usvajali Nacionalni investicioni plan, ništa od tog vašeg Nacionalnog investicionog plana ne bi bilo. Vaš Nacionalni investicioni plan, onako kako ste ga vi zamislili, nije kompatibilan sa odredbama Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Dalje, član 9. stav 8: "U svrhu pozajmljivanja radi kapitalnog investiranja, lokalni organi vlasti imaće pristup nacionalnom tržištu kapitala u okviru zakonskih mogućnosti". Gospodine ministre, podsećam vas na jednu činjenicu, a to je da je Ustavom Srbije, članom 190, propisano koje su nadležnosti opštine kao jedinice lokalne samouprave. Ni u jednoj odredbi člana 190. ne stoji da opština kao jedinica lokalne samouprave treba da bude subjekt berzanskih dešavanja, odnosno učesnik u berzanskim manipulacijama i transakcijama.
Ukoliko usvojite Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje, sa članom 9. stav 8, onda vi u stvari kršite Ustav Srbije. Opština u Srbiji nije zamišljena kao neko ko treba da učestvuje u berzanskim transakcijama, da se bavi prodajom i kupovinom kapitala, odnosno hartija od vrednosti, opština u Srbiji je zamišljena sasvim drugačije, kao politička jedinica koja treba da zadovoljava lokalne potrebe lokalnog stanovništva.
Ukoliko otvorite vrata berzi za opštine, odnosno gradove, ukoliko dozvolite da opštine trguju hartijama od vrednosti, da opštine pozajmljuju ili da budu subjekti koji pozajmljuju novac, onda ćete otvoriti vrata brojnim zloupotrebama na nivou lokalne samouprave.
Da vas samo podsetim, već nekoliko godina predstavnici i sadašnje i bivše vladajuće koalicije govore o tzv. lokalnoj imovini. Bez obzira koliko primamljivo zvuči taj pojam, on je u suštini jako opasan, jer otvara vrata brojnim zloupotrebama sa tom imovinom.
Vi polazite od jednog principa koji u praksi nije dokazan, da centralizacija sama po sebi predstavlja nešto loše, a da je decentralizacija uvek nešto što je dobro. Bio je jedan stari mađarski profesor prava, pa kad su ga pitali da li je bolja centralizacija ili decentralizacija, on im je rekao - pa, zavisi ko su u centru, odnosno ko su na lokalu. Ako su u centru pametni ljudi, onda je bolja centralizacija, ako su na lokalu pametni ljudi, onda je bolja decentralizacija.
Postavlja se pitanje šta će biti ako usvojimo Predlog zakona o Evropskoj povelji, sa članom 9. stavom 8, ukoliko opštinu pretvorimo u subjekta berzanskih transakcija, šta će biti sa interesima građana u toj opštini, da li će biti zloupotreba sa opštinskim budžetom, da li će novac odnosno sredstva koja su budžetom opredeljena za određene namene biti zloupotrebljavan, da li će biti plasiran na tržištu kapitala, ko će to da kontroliše itd.
Otvarate Pandorinu kutiju, otvarate mogućnost širokih manipulacija i zloupotreba sa budžetima lokalnih samouprava, koje već sada postoje. Ako ovo usvojite, onda praktično nema više granica i nema više načina ko će da kontroliše kako se troše sredstva lokalnih samouprava.
Vi ste sada pročitali našu izjavu koju ćemo mi dati pred Savetom Evrope vezano za član 12. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Međutim, gospodine ministre, podsećam vas na činjenicu da Republika Srbija trenutno vodi borbu za očuvanje svog teritorijalnog integriteta i za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
Ovo je idealna šansa da pred Savetom Evrope potvrdimo svoju spremnost da teritorijalni integritet Srbije branimo po svaku cenu, a sama Evropska povelja o lokalnoj samoupravi nam ide naruku.
Član 16. stav 1. glasi ovako: "Svaka država može u vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumenata ratifikacije, pristupanja ili prihvatanja da specificira teritoriju ili teritorije na koje se ova povelja odnosi".
Ovo je idealna šansa da kažemo Savetu Evrope još jedanput, i svim državama članicama Saveta Evrope i Evropskoj uniji da je Republika Srbija čvrsto opredeljena da brani svoj teritorijalni integritet i da brani očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da ovu izjavu, koju će Republika Srbija dati pred Savetom Evrope, obavezno treba dopuniti jednom konstatacijom da će se odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi primenjivati na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, uključujući teritoriju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija.
Što se tiče jezika kojim je pisan Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, on je loš. Svako ko se bavi prevođenjem stranih tekstova na sopstveni jezik zna da postoji jedno školsko pravilo: bitno je pogoditi suštinu teksta koji se prevodi, ali ne sme se doslovno i bukvalno preuzimati terminologija iz stranog teksta.
Navešću vam sada čitav niz primera gde se vidi da termini koji se koriste u Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi nikakve veze nemaju ni sa Ustavom Srbije, ni sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, niti sa duhom i tradicijom srpskog jezika.
U više članova Predloga ovog zakona imate jednu sintagmu koja, ne znam da li je neko koristi u Srbiji, kaže - u okviru zakonskih ograničenja. Mi u Srbiji to kažemo mnogo jednostavnije i mnogo lepše - u granicama zakona, a ne u okvirima zakonskih ograničenja. Takvu istu formulaciju imate u članu 4. stav 2.
Dalje, vi ste, ministre, ne znam da li znate punu svoju titulu, ne ministar za državnu administraciju, a ne znate očigledno, nego ste ministar za državnu upravu. Ne znam čemu onda u Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske povelje umesto da koristite ustavnu reč - državna uprava, vi koristite reč - administracija.
Možda vama ovo izgleda kao cepidlačenje, kao neko pravničko sitničarenje, ali je jako bitno da svaki zakon koji se donosi u ovoj skupštini, pa i zakoni kojima se potvrđuju međunarodni ugovori, bude po svojoj terminologiji usklađen sa Ustavom Srbije.
U SAD i Velikoj Britaniji koristi se termin - administracija. Taj isti termin koristi se i u većini romanskih jezika, francuskom, talijanskom itd, ali u srpskom jeziku koristi se reč - uprava ili punim nazivom državna uprava, i vi ste, ministre, ministar za državnu upravu, a ne za državnu administraciju. Ne znam šta će vam onda reči kao što su - administrativni nadzor, kad Ustav Srbije, kad Zakon o državnoj upravi, kad Zakon o lokalnoj samoupravi koriste terminologiju - nadzor nad radom lokalne samouprave.
Taj nadzor sprovodi nadležno ministarstvo koje se, ponavljam još jedanput, naziva - Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Nije isto administracija i uprava. Pod administracijom se podrazumeva onaj profesionalni činovnički, službenički deo državnog aparata, koji se ne menja. Kada se kaže - državna uprava, onda se misli na vrh te državne piramide, misli se na ministre, misli se na državne sekretare.
Dalje, na momente prevod sa engleskog jezika je bukvalno takav da čovek ne može da se snađe, ali može samo da naslućuje šta je onaj koji je to prevodio hteo da kaže. Evo, gospodine ministre, pokušajte vi da razumete odredbu člana 9. stav 5. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Naravno, mi u SRS znamo šta je smisao ove odredbe, možemo da dokučimo njen cilj, ali običan čovek koji ovo bude čitao teško da će moći da se snađe.
Taj stav 5. člana 9. glasi ovako: "Zaštita finansijski slabijih lokalnih organa vlasti zahteva", sad pazite formulaciju "instituciju finansijskog izjednačavanja procedura ili slične mere koje treba da koriguju efekte nejednake raspodele potencijalnih izvora finansiranja i finansijskog tereta kome treba da pruže podršku".
Ako uspete da ponovite ovu rečenicu, a da ne gledate u tekst - svaka vam čast. ''Takve procedure ili mere neće umanjiti slobodu odlučivanja lokalnih organa vlasti koju oni imaju u okviru sopstvenih sfera odgovornosti.''
Dalje, u članu 10. stav 1. koristite jednu reč koja nema nikakve veze sa postojećim zakonskim propisima.
Lokalni organi vlasti imaju pravo da u vršenju svojih dužnosti sarađuju i u okviru zakona stvaraju, pazite termin, "konzorcijume sa drugim lokalnim organima vlasti u cilju ostvarenja zadataka od zajedničkog interesa". Vi ste, gospodine ministre, diplomirani pravnik, učili ste Rimsko pravo na prvoj godini pravnog fakulteta i vi znate da je konzorcijum u stvari prvobitni oblik rimske porodice.
Kasnije reč konzorcijum koristi se pre svega u privredno-pravnoj terminologiji da označi određene oblike udruživanja banaka i drugih privrednih subjekata, ali reči konzorcijum nema mesta kada je reč o lokalnoj samoupravi, kada mi imamo u srpskom jeziku naš domaći termin, a to je zajednica ili udruženje.
Onda vi ne ostajete verni ni sopstvenoj terminologiji. U članu 10. stav 1. kažete - konzorcijum lokalnih organa vlasti, a u stavu 2. istog člana kažete - asocijacija. Opredelite se za jednu terminologiju. Osnovno je pravilo u nomotehnici, u pisanju zakona, da se koristi ujednačena terminologija od početka do kraja, a ne u jednom članu koristite reč konzorcijum a odmah u drugom stavu koristite reč asocijacija, pri čemu ni konzorcijum ni asocijacija nisu srpske reči, a imate u srpskom jeziku obilje domaćih termina koji označavaju isti pojam.
Na kraju, gospodine ministre, vi izgleda mislite da obrazloženje nije sastavni deo predloga zakona, bilo kog zakona, pa i zakona o potvrđivanju Evropske povelje, i očigledno da vi ta obrazloženja pišete po inerciji, mehanički, to vam verovatno pišu vaši službenici u Ministarstvu, vi to verovatno i ne čitate, ili ako čitate preletite preko nekih bitnih delova.
Mi u SRS čitamo sve, onoliko koliko nam vreme dozvoli, od početka do kraja, i obraćamo pažnju na svaku reč. Da li se tako isto postupa i u strankama vladajuće koalicije ne znam, ali vam skrećem pažnju na jednu formulaciju koja je smešna. Da takvu formulaciju upotrebi učenik osnovne škole verovatno bi dobio slabu ocenu.
Stav 2. obrazloženja Predloga zakona o potvrđivanju Evropske povelje - razlozi za donošenje zakona, pa između ostalog poslednja rečenica glasi ovako: "Stoga, Republika Srbija je obavezna da informiše Savet Evrope o svim relevantnim informacijama u vezi sa zakonskim odredbama i drugim merama koje preduzima u svrhu usklađivanja sa odredbama ove povelje.''
Dakle, Republika Srbije se obavezuje ovim zakonom da informiše Savet Evrope o relevantnim informacijama. Takve odredbe su smešne. Mi iz SRS vam skrećemo pažnju, po ne znam koji put, vodite računa o terminologiji i o jeziku kojim pišete predloge zakona i drugih akata koje dostavljate narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini.
Te predloge zakona neko čita. Sutra će ih možda čitati obični građani. Sutra će ih možda čitati studenti, možda ovo dođe i u sredstva javnog informisanja. Smejaće nam se svet ukoliko budemo koristili ovakvu terminologiju kakvu vi sada koristite.
Skrećemo vam pažnju ponovo, pošto se u dnevnom redu nalaze i predlozi nekih drugih zakona kojima treba potvrditi međunarodne ugovore, vodite računa da kada prevodite strane tekstove prevodite suštinu, a ne doslovno i bukvalno da preuzimate stranu terminologiju, koja nema blage veze ni sa srpskim jezikom, ni sa našom ustavnom i zakonskom terminologijom.
I vodite računa jako dobro kako obrazlažete predloge zakona. Ne možete vi samo formalno da ispunite poslovničku obavezu i da kažete - znate, mi smo dali jedan zakon u skupštinsku proceduru, koji ima obrazloženje. To obrazloženje je smešno. Ako se vi budete pred Savetom Evrope pojavljivali sa ovakvim predlozima zakona, ništa neće biti od te vaše tobožnje težnje da se uključite u evropske asocijacije, u evropske integracije, NATO pakt, EU itd. Bićete smešni.
Ali, nas u SRS baš briga što ćete vi biti smešni. Biće sramota za Narodnu skupštinu i za državu Srbiju ukoliko se ovakvi zakoni budu usvajali u Skupštini Srbije. Zato vam skrećemo pažnju, vodite računa i o ustavnim, i o pravnim i o jezičkim stranama svakog predloga akta koji dostavljate Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar za državnu upravu, a ne za državnu administraciju je pobegao iz sale. On očigledno nema hrabrosti da se suoči sa narodnim poslanicima SRS.
Ono što sam rekao, evo tu ste vi da ga branite, hrabri ste sa mesta kada dobacujete, ni u kakvoj zloj nameri i nisam rekao da je gospodin Milan Marković loš čovek. Samo sam rekao da je Predlog zakona loš i da je tekst Evropske povelje preveden početnički, đački, bukvalno, doslovno, da uopšte nije vođeno računa o srpskom književnom jeziku koji je u upotrebi u Republici Srbiji.
Još nešto, ono što sam zaboravio da kažem u prethodnom izlaganju, evo ministar mi je, na tome mu se zahvaljujem, dao šansu da kažem; vidite, u članu 12. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi navedene su odredbe koje Savet Evrope sugeriše državama potpisnicima da treba da prihvate.
Međutim, mi u članu 3. Predloga zakona obavezujemo se da ćemo dati izjavu da prihvatamo veći broj odredaba od onih koji traže sam Savet Evrope.
Uopšte mi nije jasna ta namera aktuelnih vlastodršca u Srbiji da budu veći katolici od Pape. Ne možete vi biti veći evropejci od onih koji su napisali Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi, ne možete, jednostavno to je nemoguće.
Ne znam ko vas tera da prihvatate i one odredbe koje nisu obavezne za države članice Saveta Evrope, a pogotovu da prihvatate odredbe za koje vi sami znate da nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Podsećam vas na član 194. stav 4. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da ratifikovani međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Ne možete se vi zaklanjati iza vaše evropske retorike i da kažete, da je ovo u skladu sa evropskim standardima, to je korak bliže evropskim integracijama itd. Tu priču godinama kao papagaji ponavljate.
Postoji nešto što se zove Ustav. Sa Ustavom nijedan drugi propis ne može biti u suprotnosti, čak i ratifikovani ugovori, pa čak i ugovori za koje vi kažete da nas približavaju EU, Savetu Evrope, evroatlantskim integracijama ma šta to značilo. Dakle, vodite računa da pojedine odredbe Predloga zakona o Evropskoj povelji nisu u skladu sa Ustavom Srbije.
Što se tiče prevoda, već sam rekao, prevod je loš i ministar za lokalnu upravu ne može da se brani time, pa da kaže, to je ušlo u skupštinsku proceduru onda kada nisam bio ministar. To sam rekao prošli put kada sam izlagao za ovom govornicom, ne možete se vi braniti time , niko vas nije terao da uđete u Vladu. Kada ste ušli u Vladu, vi ste preuzeli i rizik za ono što nije valjalo u prethodnoj vladi. Vi ste preuzeli prava i obaveze prethodne Vlade.
Kad čovek umre, onda njegovi naslednici ne nasleđuju samo njegove kuće, njive i automobile, nego i nasleđuju i njegove dugove, tako ste i vi nasledili dug prve Vlade Vojislava Koštunice. Smešno je vaše obrazloženje da gospodin ministar Marković u to vreme nije bio ministar nego je bio narodni poslanik. Šta to nas briga? On je bio svestan obaveza koje je Vlada Srbije preuzela pre dve, i tri godine, i znao je kada dođe za ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da će morati da uradi ono što prethodni ministar nije uradio. To što Vlada Srbije obično gospodinu Markoviću daje vruć krompir u ruke, pa on ovde obrazlaže ono što ne može da se obrazloži, to neka oni reše u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi 147. i član 45. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Član 147. glasi: "Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.
Član 45. govori o nadležnosti Zakonodavnog odbora i između ostalog i o tome da razmatra predloge zakona drugih propisa i opštih akata.
Ova dva člana Poslovnika su povređena i mi trenutno nemamo procesne uslove za nastavak sednice Narodne skupštine Republike Srbije, jer nema izveštaja Zakonodavnog odbora.
Moram da kažem da je obrazloženje gospodina Ratkovića, predsednika Zakonodavnog odbora, pomalo smešno. Činjenica je da sednica Zakonodavnog odbora nije održana. Uopšte ne ulazim u razloge ko se gde nalazi, ko se gde kupa, da li je neko bolestan, službeno odsutan itd. Činjenica je da sednica Zakonodavnog odbora nije održana, kao što je činjenica da narodni poslanici ispred sebe nemaju izveštaj Zakonodavnog odbora o tome - da li su svi amandmani pravno mogući, a posebno amandmani gospođe Nade Kolundžije i gospodina Bojana Milovanovića, jer je reč o amandmanima koji su zaista sa ustavnopravnog aspekta sporni.
Ako se otvore vrata jednom selektivnom i samovoljnom tumačenju Ustava, ako se dozvoli retroaktivnost, kao što se predlaže amandmanom gospođe Nade Kolundžije, a da za to ne postoji opšti interes, onda mi kao država ulazimo u jednu jako opasnu situaciju - da se sutra institut retroaktivnosti primeni kad god Vladi padne na pamet, iako za to ne postoje ustavni razlozi. Onda se postavlja pitanje šta je sa pravnim poretkom, a posebno šta je sa subjektivnim pravima građana.
Zato vam, gospodine predsedavajući, dobronamerno savetujem da sednicu Narodne skupštine prekinete, da pozovete predsednika Zakonodavnog odbora za zakaže sednicu Zakonodavnog odbora. Ukoliko bude bilo kvoruma, narodni poslanici SRS će vrlo rado prisustvovati toj sednici i mi ćemo izneti naše mišljenje o svim amandmanima, a posebno o ova dva amandmana koja su najspornija.
Ukoliko sednicu Narodne skupštine nastavite, a nema izveštaja Zakonodavnog odbora o tome da li su amandmani pravno mogući, onda vi, gospodine predsedavajući, snosite najveću odgovornost za to što je Poslovnik Narodne skupštine tako brutalno pogažen.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam narodni poslanik i kada želim da govorim u ovoj skupštini onda se obraćam sa govornice. Nisam dužan da sa mesta objašnjavam predsedavajućem da li sam sa nečim zadovoljan ili ne.
Gospodine predsedavajući, kada nema predsednika Narodne skupštine, onda ste vi taj koji treba da bude najverniji čuvar Poslovnika Narodne skupštine i vi ste taj koji poslednji treba da prekrši odredbe Poslovnika. Vi ste se, da biste opravdali Zakonodavni odbor zašto on nije dostavio izveštaj, odnosno da biste dali pravni osnov za nastavak sednice, iako pravnog osnova nema, pozvali na član 163. Poslovnika Narodne skupštine.
Podsećam vas da je član 163. sistematizovan u okviru odeljka 8. Poslovnika Narodne skupštine. On je odštampan ovim tamnim slovima. Odeljak osam nosi naslov - hitni postupak.
Dakle, samo u toku hitnog postupka Vlada, odnosno Zakonodavni odbor može da ne dostavi izveštaj i u tom slučaju će se predlog zakona razmatrati i bez mišljenja Zakonodavnog odbora.
Međutim, koliko sam obavešten, ovaj zakon se ne donosi po hitnom postupku, tako da ovo vaše obrazloženje, vezano za pozivanje na član 163, jednostavno ne stoji. I dalje ostajem kod svog predloga, koji sam vam dao zaista dobronamerno, u želji da vas izbavim iz ove jedne pravno nemoguće situacije, a to je da prekinete, odnosno date pauzu, da pozovete predsednika Zakonodavnog odbora da zakaže sednicu Zakonodavnog odbora i da se Zakonodavni odbor izjasni o amandmanima.
Možda vama, kao čoveku koji nije pravnik, to razumem, izgleda da je ova rasprava čisto formalistička, tehnička, da je ovo jedno pravničko nadmudrivanje. Kao neko ko malo studioznije poznaje pravo kažem vam da ako otvorite vrata samovoljnoj primeni instituta retroaktivnosti, to je jako opasan institut. Može da bude koristan u nekim situacijama, ali u nekim situacijama može da bude štetan i jako opasan, pre svega kada su u pitanju subjektivna prava građana.
Ako mi danas bez mišljenja Zakonodavnog odbora, a većina u ovoj Skupštini će to verovatno da uradi, prihvati amandman gospođe Nade Kolundžija, iako za to ne postoji ustavni osnov, ko nam sutra garantuje da se retroaktivno neće primenjivati odredbe Krivičnog zakona, za koje je Ustavom propisano da ne mogu biti retroaktivne. Ko nam garantuje da se onda institut retroaktivnosti neće primenjivati kada god to nekom padne na pamet.
Zato vam kažem, prekinite sednicu Narodne skupštine, neka se održi sednica Zakonodavnog odbora, neka gospoda, koja trenutno nisu ovde, dođu na sednicu Zakonodavnog odbora i da tamo kao pravnici, jer tamo je većina pravnika, ukrstimo mišljenja o ustavnom osnovu za ova dva amandmana i da tek nakon toga nastavimo sednicu Narodne skupštine. U protivnom, ovo će biti jedna lakrdija i Srbija na ovaj način postaje država bezakonja.

Dame i gospodo narodni poslanici, odredbom člana 96. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano je da zakoni, drugi propisi i opšti akti stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a samo izuzetno mogu da stupe ranije, ako za to postoje naročito opravdani razlozi, koji su utvrđeni prilikom donošenja zakona.
Podneo sam amandman koji predviđa da ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima stupi na snagu, kao što je to i Ustavom propisano, osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ustav je potpuno jasan - zakoni, drugi propisi i opšti akti mogu da stupe na snagu i ranije nego što je to inače propisano, dakle pre osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", ali samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi.
Nisam stekao utisak iz izlaganja gospodina ministra Markovića da postoje naročito opravdani razlozi da zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Oni koji su pravnici oni mogu da prepoznaju nijanse u izražavanju Ustava. Ustav ne kaže "opravdani razlozi", nego "naročito opravdani razlozi". Dakle, ustav diže opravdanost na jedan daleko veći stepen. Potrebno je da su u pitanju naročito opravdani razlozi.
Mogu samo da pretpostavljam šta je to ustavodavac imao na pameti kada je takvu odredbu formulisao.
Možda je mislio da će u slučaju da zakon ne stupi na snagu pre osmog dana da nastanu neke teške posledice po bezbednost države. Možda će biti ugroženo funkcionisanje državnog aparata, možda će nastupiti teške posledice po život i zdravlje ljudi ili imovinu veće vrednosti.
Možda će se desiti nešto strašno što zahteva da zakon stupi na snagu ranije, ali nisam čuo, bar nisam razumeo iz izlaganja gospodina ministra Markovića da će se desiti bilo šta strašno. Čuo sam samo da je u pitanju nekih 380, gospodine ministre ispravite me ako grešim, državnih činovnika koje treba postaviti na položaje i ništa drugo. Ne vidim da će zbog toga proisteći za građane Srbije neke naročito teške posledice.
Gospodine ministre, iskoristiću ovu priliku da vas podsetim na ono što sam već za ovom govornicom nekoliko puta rekao. Vlada Srbije već nekoliko godina ima praksu da, kad god se primaknu rokovi koje ona treba da poštuje, odnosno da primeni zakone koje je ona sama predložila, Vlada Srbije se doseti pa Narodnoj skupštini predloži zakon o izmenama i dopunama zakona u smislu da se prolongira primena nekog zakona. To predstavlja igranje sa pravnim sistemom, to narušava autoritet državne vlasti.
Podsećam vas, gospodine ministre, da je Vlada Srbije bila ta koja je 2005. godine predložila ne samo Zakon o državnim službenicima, već čitav niz drugih zakona iz oblasti javnog prava, koje su tadašnji ministri i tadašnji i sadašnji predsednik Vlade najavljivali kao spektakularne zakone, kao zakone koji će da nas približe evropskim integracijama, kao reformske zakone, demokratske zakone, zakone koji predstavljaju raskid sa nekakvom mračnom prošlošću itd.
Vlada Srbije je sama predložila zakon. Ona je sama sebe obavezala određenim rokovima. Niko je na to nije terao. Nije opozicija bila ta koja je predložila zakon, pa Vladi nametnula neki rok koji ona objektivno ne može da ispuni.
Zakon je donet u ovoj skupštini u septembru 2005. godine, stupio na snagu 1. jula 2006, evo sada je 5. jul 2007. godine. Vi ste došli sada u Narodnu skupštinu da tražite od Narodne skupštine da vam produži rok za primenu Zakona o državnim službenicima za 1. maj 2008. godine. To je igranje sa zakonom, sa pravnim sistemom.
Podsećam vas, gospodine ministre, da su i obični ljudi koji nisu ministri, nisu premijeri, nemaju imunitet, u svakodnevnom životu opterećeni nekim rokovima. Oni te rokove moraju da poštuju. Ako ne poštuju rokove, oni snose posledice po zakonu. Neka ne plate porez, neka ne izmire neku drugu dažbinu prema državi, neka u nekom ugovoru koji su potpisali sa ugovornom stranom ne poštuju rok koji je tim ugovorom predviđen, pa ćete da vidite šta će se desiti.
Ali, građani Srbije nemaju telo pred koje mogu da dođu i da kažu - znate, gospodo, mi iz tih i tih razloga ne možemo da ispunimo taj rok, hajde produžite ga za još godinu dana. Običan čovek takvu mogućnost nema. Vlada Srbije je sama sebi dala tu mogućnost. Ovo je samo jedan u nizu zakona za koga nam Vlada Srbije predlaže odloženu primenu.
Uopšte mi nije jasno zašto to radite. Niko vas nije terao da predlažete zakone za koje ste vi tada znali. Ubeđen sam da ste vi znali u septembru 2005. godine da nemate kadrovske, finansijske, organizacione i druge mogućnosti da čitav niz zakona primenite u praksi. Onda zaista ne razumem zašto ste takve zakone i predlagali, odnosno zašto ste formulisali te rokove.
U stvari, znam. Niste vi ove zakone donosili da bi se oni primenjivali u životu, da bi građanima Srbije bilo bolje, vi ste, u stvari, hteli da zamažete oči vašim stranim mentorima i da kažete - znate, mi smo evropejci zato što imamo evropejske zakone.
Imamo Zakon o državnim službenicima, koji garantuje da su državni službenici depolitizovani. Imamo Zakon o Vladi, koji je takođe reformski, demokratski zakon. Imamo Zakon o javnim agencijama, gde uopšte ne znate šta su javne agencije. Imate čitav niz organa uprave koji postoji samo na papiru. U životu ih nema. Imate čitav niz takvih agencija.
Ne želim da opterećujem narodne poslanike nekom stručnom analizom, ali ako insistirate mogu i o tome da govorim. Imate čitav niz organa uprave koje ste formirali potpuno bez ikakve potrebe. Gomilate državni aparat, gomilate službenike, odvajate ogromna finansijska sredstva za finansiranje tih organa i agencija, koje u životu ne funkcionišu. Samo da biste mogli, kada dođe šef misije OEBS-a, američki ambasador, neko drugi sa Zapada, da kažete - pa, znate, mi smo kompatibilni sa evropskim zakonodavstvom, mi imamo zakon o ovome, zakon o ovome, imamo ovaj organ, onu agenciju, a u praksi, u životu, to uopšte ne postoji. Postoji samo na papiru, a građanima Srbije od svega toga jednostavno nije bolje, niti im može biti bolje.
Moram da se osvrnem, ako mi dopusti gospodin predsedavajući, i na amandman gospođe Nade Kolundžije. Taj amandman je do te mere sporan sa ustavnog aspekta da ne mogu a da ne iskoristim ovu priliku da kažem nekoliko reči o tome. Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se otvorilo pitanje retroaktivnosti. Retroaktivnost je takva situacija kada se zakonima... (poslanici dobacuju iz sale)
... polako, gospodine, nemojte da budete nervozni.
(Predsedavajući: Molim vas, dopustite govorniku, on ima pravo 15 minuta po amandmanu, i to mu moramo omogućiti.)
Iskoristite to što narodni poslanici SRS argumentovano govore, pa možete nešto i da naučite.
Dakle, retroaktivnost je takva situacija kada se zakonima i drugim opštim aktima regulišu određene situacije koje su nastale pre stupanja na snagu tog zakona.
Retroaktivnost je i ustavna kategorija. Ustav Srbije kaže da zakoni, drugi propisi i opšti akti mogu da imaju retroaktivno, odnosno povratno dejstvo, ali samo ako to nalaže opšti interes. Već sam rekao da tog opšteg interesa nema.
Ali, vidite, amandmanom gospođe Nade Kolundžije se u stvari predlaže nešto što je više od retroaktivnosti. Dakle, ovde se ne reguliše situacija koja je nastala u prošlosti, nego amandman glasi - u članu 3. zakona o izmenama Zakona o državnim službenicima umesto tačke stavlja se zarez i dodaje "izuzev člana 2.", koja stupa na snagu 1. jula 2007. godine. Amandman je, a vi me ispravite ako grešim, u Pisarnici zaveden 4. jula 2007. godine. Zakon je trebalo da se primeni najkasnije 1. jula 2007. godine.
Zamislite situaciju da recimo sutra, ako predsedavajući odredi da je sutra dan za glasanje, usvojimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, on će da stupi na snagu, ako se izglasa sutra, u subotu, ako se usvoji onako kako je predložen, a da će stupiti na snagu, zamislite, odredba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima 1. jula 2007. godine.
Ovo je pravno nemoguća situacija. Amandman ne da nema ustavni osnov, on je pravno nemoguć. Raspravljamo o stvarima koje su ne nedopuštene sa stanovišta Ustava i zakona, nego pravnička logika nam jednostavno nameće da takav amandman ne može da zaživi u životu.
Ne znam kome je u interesu da se igra sa Narodnom skupštinom. Vi ste, gospodine ministre, ovu situaciju mogli da prevaziđete na daleko elegantniji način, ali vi to ne želite. Vi ne želite da slušate mišljenje SRS i uopšte predstavnika opozicije, smatrate da samo vi imate pravnike, da ste samo vi eksperti, da samo vi sve znate, a da mi koji sedimo ovde sa desne strane ne znamo ništa. Mi smo danas pokazali i prethodnih dana da znamo u stvari mnogo više od vas.
Gospodine ministre, zaista vas pozivam još jednom da prekinete sa ovakvom praksom. Nije dobro po ugled države Srbije, nije dobro po funkcionisanje pravnog sistema da nam iz nedelje u nedelju predlažete zakone kojima odlažete primenu zakona koje je sama Vlada predložila.
Čuo sam i taj argument koji je izneo gospodin ministar i drugi čelnici Demokratske stranke, kažu - znate, 2005. i 2004. kada su predlagani svi ovi zakoni mi nismo bili u Vladi. Gospodine ministre, ulaskom u drugu vladu Vojislava Koštunice, vi ste postali naslednici prve vlade Vojislava Koštunice, koja je konstituisana 2004. godine.
Kao i kod svakog nasleđivanja, nasleđuju se ne samo prava, nego se nasleđuju i obaveze.
To što vi fizički niste učestvovali u toj vladi, to što ste u to vreme bili opozicija, to vas ne opravdava. Vi ste svesno ušli u Vladu koja je tada, 2005. godine, bar što se tiče ovog zakona, preuzela određene obaveze i ulaskom u tu vladu vi ste takođe preuzeli te obaveze.
Ne možete se vi tih obaveza rešiti tako što ćete reći - znate, mi tada nismo učestvovali u Vladi. To nas baš briga. Vi ste ulaskom u Vladu preuzeli teret vlasti, a teret vlasti, između ostalog, podrazumeva da ste dužni da ispunjavate obaveze koje je ranija vlada predložila.
Kao što teret vlasti takođe podrazumeva da je skupštinska većina ta koja i u Zakonodavnom odboru i u svim drugim odborima mora da obezbedi većinu. To nije dužnost opozicije, to je dužnost vlasti. Ako ste hteli vlast, onda preuzmite i taj teret.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Moji prethodnici su već kazali da nije dužnost ministra da komentariše da li je povređen Poslovnik Narodne skupštine ili ne, zašto nije održana sednica Zakonodavnog odbora, zašto nije bilo kvoruma, ko je kakav poslanik itd.
Uopšte ne sumnjam u to da je gospodin Marković inteligentan i razuman čovek, smatram da on i sam ne veruje u ono što je sada rekao. On je ovo rekao po jednoj političkoj obavezi, tek tako da se nešto kaže, jer on jako dobro zna šta piše u Ustavu Srbije, zna šta je retroaktivnost.
Kada je bilo reči o amandmanu gospođe Nade Kolundžije, meni je žao što ona sada nije ovde, rečeno je od strane predsedavajućeg da je amandman podnet 29. juna, a da je ispravka podneta 4. jula 2007. godine i to je zaista tačno.
U čemu se sastoji ispravka? Evo, da upoznam narodne poslanike, kaže - u članu 3. Predloga zakona umesto "tačke" stavlja se "zapeta" i dodaju se reči "izuzev odredbe člana 2, koja stupa na snagu 1. jula 2007. godine".
Ispravkom se vrši formalno uređenje teksta amandmana. Jedina ispravka, dame i gospodo narodni poslanici, jeste u tome što se umesto reči zarez stavlja reč zapeta.
Nije bilo davno kada sam izašao iz školskih klupa, pa se sećam časova srpskog jezika, 1954. godine postignut je novosadski dogovor srpskih i hrvatskih lingvista da Hrvati prihvate našu reč tačka, a da mi prihvatamo njihovu reč zarez. To se nažalost ili na sreću nije desilo, tako su stvari ostale po starom. Ako je ovo jedina suština amandmana da se reč zarez pretvori u reč zapeta, onda zaista ne shvatam kakav je pravni značaj tog amandmana.
Skrećem ponovo pažnju gospodinu ministru, ovde se čak ne radi o retroaktivnosti, ovo je pojava koja je daleko opasnija od retroaktivnosti.
Ako sutra bude dan za glasanje u najboljem slučaju, i ako se zakon objavi u "Službenom glasniku" Republike Srbije u subotu, to znači da će Narodna skupština usvojiti zakon, recimo sutra, a da će on stupiti na snagu 1. jula 2007. godine.
Pa nemoguće je, u pravnoj teoriji bar za to nisam čuo, da jedan zakon najpre stupi na snagu, a da se tek nakon toga donosi. Ne možete vi vreme da vratite unazad, to nikome do sada nije palo na pamet. Zato vam kažem, gospodine ministre, još jedanput, nemojte da se igrate sa opasnim stvarima. Retroaktivnost je izuzetno dozvoljena.
Vi znate, kao i ja, da u pravu postoji jedno pravilo tumačenja da izuzetke treba usko tumačiti. Ovakvim tumačenjem vi više otvarate vrata samovoljnoj primeni instituta retroaktivnosti i čak nečega što je daleko opasnije od retroaktivnosti.
Što se tiče državnih službenika kojima je 1. jula 2007. godine...
(Predsedavajući: Vreme gospodine Martinoviću.)
..evo završavam, prestala dužnost, mislim da bi oni komotno mogli da tuže Republiku Srbiju, odnosno Vladu za štetne posledice koje će pretrpeti ukoliko im eventualno prestane radni odnos, jer je Vlada Srbije najodgovornija za to što Zakon o državnim službenicima na dan 1. jula 2007. godine nije primenjen.
Niko za to drugi nije kriv, nego je kriva Vlada Srbije i ukoliko ti državni službenici pretrpe bilo kakvu štetu zbog toga odgovaraće, nažalost, Republika Srbija zbog pogreške Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, Slobodan Jovanović je u jednom svom članku koji je objavljen 1940. godine u "Srpskom glasu", organu Srpskog kulturnog kluba, rekao da zakoni, ma kako dobri bili, nisu ništa drugo do jedan pravni sistem, a kakve će posledice jedan pravni sistem imati u praksi, to ne zavisi samo od njega, nego i od konkretnih političkih pitanja one posebne zemlje u kojoj se taj pravni sistem primenjuje.

Gospoda iz DOS-a očigledno za ovu mudrost Slobodana Jovanovića nisu čuli. Oni su mislili da je dovoljno prepisati tuđe zakone i da će, samim tim, biti ispunjeni tzv. evropski i svetski standardi.

Kada su krajem XIX veka njegovi saradnici pitali Nikolu Pašića, koji je tada postao prvi put predsednik srpske Vlade, gospodine Pašiću, kaže, zašto vi kod nas ne uvedete englesku demokratiju, koja je toliko popularna u svetu, a Pašić im je odgovorio, kaže, kako da uvedem englesku demokratiju, a gde su mi Englezi.

Otprilike tako se ponašaju i sve DOS-ovske vlade od 2000. godine. Oni bi hteli da budu Englezi, da prepisuju engleske zakone, a da se ponašaju kao Turci osmanlije, da u Srbiji vlada bezakonje, da vlada javašluk, da vlada birokratija.

Od 2000. godine sve DOS-ovske vlade obećavaju, između ostalog, i temeljnu reformu državne uprave. Krajem 2004. godine prva Vlada Vojislava Koštunice usvojila je jedan strateški dokument u oblasti reforme državne uprave, a to je Strategija reforme državne uprave.

Tom strategijom proklamovano je nekoliko osnovnih principa na kojima reforma državne uprave treba da počiva, kao što su princip decentralizacije, depolitizacije, profesionalizacije, racionalizacije itd. Nažalost, naravno nažalost po DOS-manlije, praksa pokazuje sve suprotno od onoga što su oni proklamovali na bazi političkih principa.

Što se tiče Zakona o državnim službenicima, odnosno o njegovoj primeni u praksi, želeo bih da narodne poslanike i građane Republike Srbije upoznam sa egzaktnim podacima kako je to u praksi izgledalo, pri tom napominjem da su u pitanju podaci koje je davala sama Vlada, odnosno njena ministarstva.

Prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, na dan 31. avgusta 2001. godine u republičkim organima uprave, dakle u ministarstvima, izuzev MUP-a, i posebnim organizacijama i srodnim institucijama, kao što su Generalni sekretarijat i službe Vlade i Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, radilo je 8.099 lica, a od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih lica.

Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, državna uprava u Republici Srbiji kadrovski je uvećana za nešto više od tri puta, broj lica koja su radila u centralnoj državnoj upravi, bez MUP, iznosio je 27.238 ljudi. Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do zaključka da je srpska državna uprava kadrovski predimenzionirana, odnosno da je broj lica koja rade u državnoj upravi Republike Srbije iznad evropskih proseka.

Tako, na primer, broj zaposlenih u državnoj upravi u Republici Srbiji manji je nego u Irskoj, Grčkoj i Austriji, ali je zato veći nego u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, koje su i same, sa izuzetkom Finske, države u tranziciji.

Kadrovska prenapregnutost srpske državne uprave ima i svoje finansijske posledice. Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi u Republici Srbiji i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Veći procenat od Republike Srbije imale su samo Grčka, Hrvatska i Slovenija.

Ono sa čime smo se još susretali u vreme DOS od 2000. godine jeste da je veliki broj ljudi zaposlen u državnoj upravi, na raznim mestima u državnoj administraciji, a da nije ispunjavao elementarne zakonske uslove. U tom smislu, karakterističan je slučaj Ministarstva prosvete i sporta, u kojem je, pored 400 lica koja su već radila u tom ministarstvu posle 2000. godine, primljeno još 200 lica, tako da je početkom 2004. godine, u vreme stupanja na dužnost prve Vlade Vojislava Koštunice, ovo ministarstvo brojalo čitavih 600 činovnika.

Nešto slično desilo se i u Ministarstvu pravde. U januaru 2004. godine broj zaposlenih povećan je za 20%. Inspekcijski nadzor u pojedinim ministarstvima pokazao je da su u državnoj upravi radno angažovana i lica koja nisu imala položen stručni ispit za rad u organima državne uprave. Samo u Ministarstvu prosvete i sporta tokom 2004. godine otkrivena su čak 122 takva lica. Ovo je, naravno, samo delić podataka koji govori o tome kako je DOS "reformisao" državnu upravu.

Mi smo danas čuli u obrazloženju gospodina Markovića da Vlada, zato što je postala tehnička, nije mogla da sprovede odredbe Zakona o državnim službenicima, odnosno da sprovede javne konkurse, kako bi državni službenici na svoje položaje bili postavljeni zaključno sa 1. julom 2007. godine.

Zakon je, međutim, donet još u septembru 2005. godine i stupio je na snagu, sem nekolicine odredaba, još 1. jula 2006. godine. Znači, Vlada da je imala političku volju, da je htela, ona je mogla da sprovede Zakon o državnim službenicima, da raspiše sve javne konkurse i da do 1. jula 2007. godine imamo postavljene državne službenike na položaje, shodno odredbama Zakona o državnim službenicima.

Naravno, ono što je sada potpuno izvesno, to je da mi više nemamo, sem onih dvadesetak ljudi koje je Vlada postavila shodno Zakonu o državnim službenicima, državne službenike koji su na valjan način postavljeni u skladu sa važećim odredbama Zakona o državnim službenicima.

Što se tiče retroaktivnosti, retroaktivnost kao pravni institut u ovom slučaju ne dolazi u obzir, zato što Ustav Republike Srbije, u članu 197. stav 2, izričito kaže da samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. U ovom slučaju ne postoji nikakav opšti interes da se retroaktivno primene odredbe zakona.

Opšti interes bi značio, u slučaju da se zakon ne usvoji, da bi došlo do teških posledica po život i zdravlje ljudi, bila bi dovedena u pitanje bezbednost države, javni red i mir itd. Mi smo, međutim, čuli od ministra da je u pitanju nekih 300 ljudi koji treba da budu postavljeni na položaje. SRS smatra da neće doći u pitanje normalno funkcionisanje države, da se neće dodatno ugroziti bezbednost građana, državnog poretka, ustavnog poretka itd. ako ta lica ne budu postavljena na položaje.

Potpuno je jasno, dame i gospodo narodni poslanici, da Vlada Republike Srbije snosi političku odgovornost zato što je prekršila Zakon o državnim službenicima i nije, shodno odredbama tog zakona, do 1. jula 2007. godine postavila državne službenike na položaje. Za to im niko nije kriv.

Što se tiče SRS, ona neće dozvoliti da parlament Srbije bude za Vladu salon za plakanje, da ministri dva dana nakon što je protekao rok dođu u Skupštinu Srbije i kažu, pa eto, šta mi možemo, istekli su rokovi i dajte da retroaktivno primenimo zakon. Možda možete da se igrate sa skupštinskom većinom, što se tiče SRS, mi vam to nećemo dozvoliti.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu, dopustite mi da prokomentarišem nekoliko razloga za donošenje ovog zakona. Naime, Vlada je u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, između ostalog, navela da se zakon donosi i zbog potrebe usklađivanja sa Zakonom o prekršajima, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 101/2005.
Tačno je da je Narodna skupština Republike Srbije krajem 2005. donela Zakon o prekršajima. Taj zakon je trebalo da počne da se primenjuje od 1. januara 2007. godine i trebalo je da se formiraju oni organi koje predviđa Zakon o prekršajima. Između ostalog, trebalo je da se formira i viši prekršajni sud, koji, kako kaže Vlada u obrazloženju Predloga zakona, po članu 91. Zakona o prekršajima, vodi prekršajni postupak u drugom stepenu.
Međutim, moram da obavestim gospodina ministra, pošto ga očigledno njegove službe nisu obavestile, da je jednim internim dopisom bivšeg ministra pravde suspendovana primena Zakona o prekršajima, tako da naše sudije za prekršaje i danas, u stvari, primenjuju onaj stari Zakon o prekršajima, a ne ovaj novi iz 2005. godine. Meni zaista nije jasno kako ministar za tu informaciju nije znao.
Dakle, u našoj zemlji ne postoji viši privredni sud, ne postoje sudovi za prekršaje, postoje organi za prekršaje; i ne primenjuje se novi Zakon iz 2005. godine, nego se primenjuju stari prekršajni propisi, tako da ovaj razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne stoji.
Što se tiče samog amandmana, moj prethodnik, kolega Jadranko Vuković, u suštini je obrazložio zašto je ovaj amandman podnet. Samo hoću da podsetim predlagača ovog zakona da su Zakonom o državnoj upravi, na početku Zakona, formulisana načela za rad državne uprave. Jedno od tih načela je i načelo efikasnosti rada organa državne uprave. Poreska uprava, koja treba da primenjuje Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, jeste organ uprave u sastavu Ministarstva finansija. Ona načela rada državne uprave koja su formulisana u Zakonu o državnoj upravi, koji je donet 2005. godine, takođe se odnose i na Poresku upravu.
Ukoliko propišete dva roka za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način destimulišete Poresku upravu, kao jednog od organa uprave, da ažurno primenjuje propise. Meni je potpuno nejasno zašto utvrđivati dva roka za zastarelost poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je poreski obveznik podneo poresku prijavu ili ne. To je potpuno nepotrebno, to samo komplikuje ionako složen Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Što se tiče same dužine roka od tri, odnosno od pet godina, takav rok, prilično dug, u stvari negativno deluje na načelo efikasnosti rada državne uprave. Oni koji su pravnici znaju da u pravu postoji jedno načelo još iz rimskog prava "dies interpelat pro homine", dakle, rok je taj koji opominje umesto čoveka. Ako imate suviše dug rok, a rok od tri, odnosno pet godina je dug rok (obrazložiću i zašto) za utvrđivanje poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način omogućavate Poreskoj upravi da bude neažurna, neefikasna, da se ne bavi poslovima kojima treba da se bavi.
Zašto kažem da je rok od tri, pet godina dug rok? Danas naplaćivati, odnosno utvrđivati poreska davanja nije isto kao pre 50 godina, pre sto godina itd. Danas je Poreska uprava potpuno kompjuterizovana, danas se proces naplate i utvrđivanja poreza vrši elektronskim putem. Podsetiću gospodina ministra da je još 2004. godine Vlada Republike Srbije zauzela stanovište da državna uprava Republike Srbije treba da se uključi u tzv. evropski administrativni prostor, a to podrazumeva potpunu kompjuterizaciju rada državne uprave.
Smatram da je rok od tri, odnosno pet godina, imajući u vidu uslove pod kojima radi danas Poreska uprava, a to je upotreba najsavremenijih računara, zaista dug. Taj rok treba skratiti.
Ono što takođe treba ukinuti u ovom predlogu zakona, to je gospodin Vuković obrazložio maločas, jeste taj dvostruki rok. Ne mogu da razumem zašto postoji dvostruki rok za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je podneta poreska prijava ili ne. To je potpuno nepotrebno.
Treba skratiti, a ne produžavati rok za zastarelost poreskog potraživanja, jer je utvrđivanje kraćih rokova, u stvari, u cilju podizanja kvaliteta i ažurnosti rada Poreske uprave.
Plašim se da će i Poreska uprava, kao i drugi organi državne uprave u Republici Srbiji pod mandatom ove nove vlade, da se pretvori u utočište raznoraznih partijskih kadrova, jer, kao što smo videli kada smo raspravljali o Zakonu o budžetu, kadrovskim planom za 2007. godinu predviđeno je da se broj zaposlenih u svim organima uprave, pa tako i u Poreskoj upravi, povećava. To je štetno, to će samo dodatno da optereti sve građane Republike Srbije, a posebno poreske obveznike i zato predlažem da se svi amandmani poslanika SRS usvoje, a između ostalog i amandman koji je podneo moj kolega Jadranko Vuković.

Gospodine predsedavajući, dužan sam da vas upozorim da imate obavezu da kada diskutant završi sa svojim komentarom amandmana pitate da li se još neko po tom amandmanu javlja za reč, a ne da vi samoinicijativno prelazite na sledeći amandman. Hteo sam da se javim povodom dva prethodna amandmana, a vi ste mi to uskratili, tako da ću iskoristiti svoje vreme da kažem nekoliko reči o prethodnim amandmanima koje su podnele kolege iz poslaničke grupe SRS.
Naime, dame i gospodo narodni poslanici, u svim pravno dobro uređenim državama pravilo je da su poreski propisi jasni, precizni i nedvosmisleni, a ovaj zakon je sve suprotno od toga. Ovaj zakon vrvi od nedorečenosti, od jezičkih manjkavosti, od materijalno-pravnih manjkavosti, procesno-pravnih itd. Čudim se da je ovako loš predlog zakona uopšte dospeo u skupštinsku proceduru.
Gospodine ministre, izgleda niste obavešteni da je poreski postupak, u stvari, samo jedna vrsta upravnog postupka. Poreski postupak nije ni krivični postupak, nije ni prekršajni postupak. U poreskom postupku kao stranka učestvuje poreski dužnik ili poreski obveznik. Poreski dužnik i poreski obveznik nije okrivljeni i protiv njega se ne vodi poreski postupak. Poreski postupak je postupak čiji je predmet oporezivanje određenog prihoda.
Vi u članu 114d kažete: "Zastarelost se prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika...".
Poreski dužnik, koliko znam, nije učinio nikakvo krivično delo. On nije okrivljeni, nije osumnjičeni, on nije neko protiv koga se vodi krivični ili prekršajni postupak. Ne znam šta će vam ta reč "protiv poreskog dužnika". Zaista je neprimerena ovakva terminologija. Izgleda da ne shvatate pravnu prirodu poreskog postupka. To je poseban upravni postupak, nije ni krivični, nije ni prekršajni, tu nema osumnjičenih i okrivljenih, postoji samo neko ko treba da izvrši svoju poresku obavezu, ali on nije krivac i nije izvršio nikakvo krivično ni prekršajno delo.
Što se tiče amandmana na član 114ž, radi se o tome da izgleda ni samoj Vladi nije jasno da li je zastarelost institut imperativne prirode ili ne, da li zastarelost obavezuje ili ne obavezuje. Onako kako ste vi formulisali član 114ž ispada da zastarelost nema imperativnu prirodu, nego da se primenjuje samo onda ako se poreski dužnik na nju pozove. Ako se poreski dužnik na nju ne pozove znači da poreski postupak može da se vodi u nedogled, ali se onda to protivi načelima i Zakona o državnoj upravi.
Moram ponovo da vas podsetim, Zakon o državnoj upravi je 2005. godine, kada je donošen u Narodnoj skupštini, proglašen jednim od najvažnijih zakona nove demokratske, proevropske itd. vlasti posle 2000. godine. Kada je 2004. godine prezentovan Zakon o državnoj upravi u hotelu "Hajat", o njemu su govorili tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari, Vojislav Koštunica i tadašnji ministar za državnu upravu i svi drugi državni funkcioneri. Maltene su se kleli u taj novi zakon, kako će on da bude obavezujući za državnu upravu, kako će državnu upravu u Srbiji da napravi efikasnom, racionalnom, modernom, demokratskom itd.
Vi na ovaj način, u stvari, maksimalno prolongirate rok za trajanje poreskog postupka. To znači, ako bismo doslovno tumačili član 114ž, da poreski postupak može da se vodi u nedogled, da nema krajnjeg roka do kada poreski organ, odnosno Poreska uprava treba da utvrdi poresku obavezu poreskog obveznika. Meni sada zaista nije jasno da li Vlada Srbije hoće od naše državne uprave da napravi taj tzv. javni servis građana koji će da bude racionalan, efikasan, koji će da postupa u skladu sa Ustavom i zakonom, ili vi hoćete u Srbiju da vratite tursku upravu iz vremena Osmanlija, neažurnu, aljkavu, birokratsku, koja ne poštuje zakon, ne poštuje prava građana itd.
Opredelite se između ta dva modela državne uprave. Ja vam skrećem pažnju da su načela o radu državne uprave obavezujuća i za Poresku upravu, a Poreska uprava je organ u sastavu Ministarstva finansija. I, ako neko treba da se pridržava Ustava i zakona, ako treba da poštuje subjektivna prava građana, onda je to baš Poreska uprava.
Jer ona zadire u nešto što je osetljivo pitanje za svakog čoveka, a to je njegova imovina i njegovi prihodi, i tu ne sme da bude nepreciznosti, ne sme da bude arbitrarnosti, samovolje, ovakvog ili onakvog mogućeg tumačenja propisa.
Što se tiče ovog poslednjeg amandmana, zaista mislim da je samo u vreme Josipa Broza, u našoj bližoj prošlosti, bilo da se u zakon unosi ime i prezime državnog funkcionera. Vi ovde još jedino niste uveli ime Mlađana Dinkića, a očigledno je da ste pristupili ovoj izmeni Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji samo zbog aktuelnog ministra finansija. Zašto? Zato što mi do sada, znači do maja 2007. godine, nismo imali ministra ekonomije i regionalnog razvoja, dobili smo ga tek pre mesec dana i čim smo dobili gospodina Mlađana Dinkića za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, vi ste brže-bolje njega ubacili u zakon, da bi on dao inicijativu za oslobađanje od plaćanja poreskih obaveza. Pri tome nema nikakvih uslova pod kojima Vlada može, na predlog ministra finansija, da oslobodi nekoga od plaćanja poreskih obaveza u postupku privatizacije.
Vi na taj način otvarate vrata jednoj ogromnoj političkoj samovolji. Ukoliko se ovo što ste vi predložili usvoji, Srbija će biti država u kojoj će Vlada moći da radi šta joj je volja, nju zakon više neće moći da obavezuje, jer nema uslova, a zakoni moraju da ih propišu, pod kojima Vlada može da oslobodi nekoga od poreskih obaveza. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto gospodin predsednik, izgleda, ne zna kako se zovem, ja sam Aleksandar Martinović i podneo sam amandman na član 3, a ne amandman na član 2. Predloga zakona o budžetu.
Pre nego što kažem nekoliko reči o amandmanu, moram da kažem da kao čovek razumem da ortopedija i medicina nemaju mnogo veze sa pravom i da onaj ko je lekar, možda, ne može u svakoj situaciji da razume i da pravilno protumači jedan pravni propis.
Gospodine predsedniče, Zakonodavni odbor ne može da odbije amandman na Predlog zakona o budžetu.
Ne može Zakonodavni odbor da se meritorno upušta u amandman, može samo da da svoj stav o tome da li je amandman pravno moguć.
Šta znači da je amandman pravno moguć? To znači da je usklađen sa Ustavom i zakonom.
Ne može Zakonodavni odbor, po članu 45. stav 1. Poslovnika o radu Narodne skupštine, da se meritorno upušta u prirodu amandmana; to može samo resorni odbor, u ovom slučaju, to je Odbor za finansije.
Što se tiče samog amandmana, želim da podsetim narodne poslanike da je članom 184. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. To je ustavna odredba.
Istovremeno, podsećam narodne poslanike na odredbu člana 184. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju zakonom.
Dakle, nije sporno da se vrsta i visina izdvojenih prihoda u AP Vojvodini utvrđuju zakonom, ali to ne može da se čini Zakonom o budžetu, već posebnim zakonom, koji se donosi samo sa jednim ciljem, a to je da se utvrdi visina i izvor prihoda autonomnih pokrajina.
Dakle, Zakon o budžetu, po svojoj pravnoj prirodi, po svojoj sadržini, po cilju zbog koga se donosi, nije zakon koji treba da utvrđuje koji su to izvorni prihodi autonomnih pokrajina, samim tim i izvorni prihodi AP Vojvodina. To treba da se reguliše zakonom, ali ne Zakonom o budžetu, nego posebnim zakonom.
Stoga sam u svom amandmanu predložio da se u članu 3. stav 1. alineja 3. Predloga zakona o budžetu, ova alineja 3. briše, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da u samom Predlogu zakona o budžetu nije postavljena gornja granica iznosa tih prihoda i nisu precizno navedeni izvori prihoda.
Potpuno razumem zašto je to tako, jer posebnim zakonom to treba da se reguliše, ne zakonom o budžetu, tako da zbog toga što ova odredba nije u duhu zakona o budžetu, predlažem da se alineja 3. stava 1. člana 3. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije je kao i budžet svake države najbolji pokazatelj da li je država dobro uređena.
Hteo bih da vas podsetim da je DOS kada je dolazio protivustavno na vlast 2000. godine obećao da će od Srbije da napravi jednu racionalnu efikasnu državu. Danas mi imamo jedan glomazan administrativni aparat, imamo 22 ministarstava, imamo čak jednog ministra bez portfelja. Ideološki otac, jedan od ideoloških otaca današnje vladajuće koalicije Moša Pijade rekao je, da je, ministar bez portfelja u stvari ''ministar bez ministarstva''.
Taj ministar tobož bez portfelja, kako je predviđeno ovim budžetom Republike Srbije za 2007. godinu troši, odnosno njegova kancelarija, čitavih 4.150.550.000 dinara. Mi danas u Srbiji imamo pored 22 ministarstva i oko 20 organa uprave u sastavu ministarstava. Samo da vas podsetim da je prva Vlada Vojislava Koštunice imala 17 ministarstava, a ova ima mnogo više, da ne govorimo o čitavom nizu agencija.
Posle 2000. godine vladajuću koaliciju, odnosno DOS u raznim varijantama, zahvatila je prava politička bolest koja se zove ''agenciomanija''.
Po uputstvima vaših američkih mentora osnovali ste čitav niz institucija i pošto niste znali kako da ih pravno opredelite, odnosno kakva je njihova pravna priroda, vi ste ih nazvali agencijama i mi danas u Srbiji imamo tri tipa agencija koje troše ogromna budžetska sredstva.
Većina tih agencija u stvari ne radi ništa zato što još uvek nisu stvoreni administrativni, tehnički, finansijski i kadrovske pretpostavke da te agencije počnu da rade. Imamo agencije kao javne službe, imamo agencije kao posebne organizacije i imamo agencije koje nemaju nikakvu drugu definiciju, a to je sa pravnog aspekta jedna potpuno besmislena definicija, imamo agencije kao javne agencije u smislu Zakona o javnim agencijama.
Ne znam da li premijer ili ministar finansija o tome vode računa, da smo mi danas država koja jede samu sebe, jer je oko 50% budžetskih sredstava u stvari opredeljeno za finansiranje jednog preglomaznog administrativnog aparata koji je neefikasan, koji je skup i koji se u stvari popunjava tako što vladajuća koalicija dovodi svoje partijske kadrove, tako da je Republika Srbija danas, kako pokazuju pokazatelji Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, država koja za finansiranje administracije troši sredstva i da je po tim sredstvima u samom vrhu Evrope, sa tolikim brojem nezaposlenih. Sa tolikim ekonomskim problemima, jednostavno postavlja se pitanje čemu toliko glomazna administracija.
Želim samo da vas podsetim na jedan organ koji ja kao pravnik ne znam kako da ga definišem. To je Agencija za zaštitu životne sredine. U Zakonu o ministarstvima ova agencija je definisana kao organ u sastavu Ministarstva za zaštitu životne sredine. Podsetio bih vas da prema Zakonu o državnoj upravi postoje samo organi uprave u sastavu ministarstava, a vi ovu agenciju niste definisali kao organ uprave nego kao organ, i ja kao pravnik ne znam kakva je njena pravna priroda. Nije ministarstvo, nije organ uprave, nije posebna organizacija, jednostavno organ. Kakav organ? Takva definicija je protivustavna i za takvu protivustavnu agenciju vi, gospodo, odvajate čitavih 16.113.000 dinara.
Dalje, za Narodnu kancelariju predsednika Republike Srbije, za koju takođe ne znam šta je pošto je ne predviđa Ustav Srbije i važeći propisi, takođe ste predvideli ogromna sredstva.
Nije mi jasno takođe u obrazloženju Predloga budžeta, izvinjavam se što moram brže da govorim jer je vreme na izmaku, za Ministarstvo prosvete na strani 165 Predloga budžeta stoji da je Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu najveći iznos sredstava opredeljen za usluge po ugovoru i to za pedagoški nadzor i prosvetnu inspekciju. Nije mi jasno kako Ministarstvo prosvete, u čijoj je izvornoj nadležnosti da vrši poslove inspekcijskog nadzora u oblasti prosvete, može sa nekim drugim da zaključuje ugovore. Prosto takva definicija je protivzakonita i protivpravna. To je izvorna nadležnost Ministarstva prosvete, da vrši upravni nadzor u oblasti prosvete i nema Ministarstvo prosvete sa kim da zaključuje ugovor nego ono to samo radi.
Takođe, nije mi jasno pošto i sam dolazim iz tog sveta prosvete, napisali ste u obrazloženju Predloga budžeta na strani 165 programe obrazovanja i stručnog usavršavanja zaposlenih, prevođenje.
Zatim, izdvojili ste sredstva za projekte energetske efikasnosti. Ne znam kakve veze ima Ministarstvo prosvete sa projektom koji se zove energetska efikasnost. To je možda projekat za neko drugo ministarstvo, ali sigurno nije za Ministarstvo prosvete.
Evo na kraju, moram, gospodin Vučić vam je juče održao jedno predavanje o lingvistici, a ja mislim da nije zgore da vas podsetim na jednu zaista ogromnu jezičku i logičku grešku, koja se potkrala u ovom vašem Predlogu budžeta.
Na strani 131. verovatno u želji da budete moderni i da budete veliki evropejci i tako dalje, napisali ste i ovo – ''Nadležnost ovog tužilaštva je'', misli se na Tužilaštvo za ratne zločine, ''procesuiranje krivičnih postupaka''. Ne znam da li vam je poznato da je ''proces'' latinska reč za srpsku reč ''postupak'' i da ovo što ste napisali u stvari znači procesuiranje krivičnih procesa.
Vodite računa o stilsko-jezičkim stranama svih predloga zakona koji nam dostavljate. U klupama gde sede poslanici SRS ima, odnosno većina je obrazovanih ljudi i mi jako vodimo računa, ne samo o materijalno-pravnim kvalitetima predloga zakona koji nam dolaze, nego i o njihovim jezičkim stranama.