Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nešto o amandmanu gospođe Vjerice Radete, moram još jedanput da se osvrnem na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi.
Naime, Ustav Republike Srbije je jasan što se tiče potpredsednika Vlade, može da ih bude jedan ili da ih ima više. Član 2. Predloga zakona – ovi što dobacuju, voleo bih da izađu za govornicu, pa da obrazlože ova genijalna rešenja sadržana u Predlogu zakona.
Ustav kaže, može da bude jedan potpredsednik ili da ih ima više. Pazite kako glasi član 2. - predsednik Vlade određuje jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika Vlade - zamenika predsednika Vlade. Kada se kaže ovako - predsednik Vlade određuje, znači on to mora da uradi.
Šta iz toga proističe? Da je suspendovan Ustav Republike Srbije, koji kaže u članu 125. da Vlada može da ima samo jednog potpredsednika, ne mora da ih ima više, može a ne mora. U Predlogu zakona se ne kaže da predsednik Vlade može da odredi, nego da određuje. Znači, mora da odredi.
Praktično, vi ste, ako usvojite ovakav Predlog zakona, suspendovali Ustav. Znači, u svim narednim situacijama Vlada će morati da ima više od jednog potpredsednika. To je još jedan razlog zbog kojeg ne treba glasati za ovaj predlog zakona, jer je on dvostruko neustavan. S jedne strane, na neustavan način uvodite instituciju, odnosno funkciju zamenika predsednika Vlade, koja Ustavom nije predviđena. S druge strane, suspendujete Ustav time što zapravo onemogućavate da Vlada može da ima samo jednog potpredsednika. Nadam se da je to jasno ovima koji su se smejali.
Što se tiče člana 3, neko ko smatra da je politički vrlo dalekovid, on je pokušao da spreči, odnosno da otkloni mogućnost da Vlada, zbog toga što se podele glasovi, ne može da donese bilo kakvu odluku. Onda taj neko, koji je vrlo dalekovid, smislio je ovakvu formulaciju: ''U slučaju da Vlada ima paran broj članova, odluka Vlade je doneta i ako za nju glasa najmanje polovina svih članova Vlade, pod uslovom da je za odluku glasao predsednik Vlade.''
Sada verovatno ova veštački skrpljena većina smatra, odlično, rešili smo sve probleme, ako i dođe do tih situacija da se podele glasovi, imamo mi svog predsednika Vlade, biće sve u redu. Šta, recimo, u slučaju da Vlada ima neparan broj članova, recimo ima 23 člana, a konkretnoj sednici Vlade prisustvuje 20 članova Vlade, dakle opet paran broj.
Na koji način će onda Vlada da prevaziđe situaciju, ako se glasovi recimo podele 10:10. Onda nema uslova iz člana 3. Predloga zakona, zato što član 3. insistira na tome da Vlada mora da ima paran broj članova. Šta ako ima neparan broj, a konkretnoj sednici prisustvuje paran broj? Na koji način ćete onda da prevaziđete eventualne nesporazume u vašoj koaliciji, koji su već sada evidentni.
Mislim da svi oni koji prate sednice Narodne skupštine, mogu već sada da vide ono što svi narodni poslanici vide, a to je da u ovoj budućoj vladi apsolutno nema bilo kakvog političkog jedinstva, jer da ga ima, zar biste se vi unapred obezbeđivali ovim veštačkim mehanizmima, da održite u životu jednu vladu koja ne može ni jednu najobičniju odluku da donese, glasovi se dele pola - pola, i onda kako da izađemo iz te pat pozicije, hajde da damo predsedniku Vlade da on ima pravo tzv. zlatnog glasa.
Šta je problem? Problem je u tome, naravno za ovo crveno-žutu koaliciju, što na njihovu veliku žalost Ustav Republike Srbije propisuje da su svi građani jednaki. Ne kaže se da je onaj ko je iz DS ima pravo dvostrukog glasa, onaj ko je iz SPS da ima pravo jedan i po glas. Svi građani imaju pravo na jedan glas.
Na svim mogućim izborima, prilikom svakog mogućeg biranja, prilikom donošenja bilo koje odluke: jedan čovek - jedna glas. Valjda je to jedno od fundamentalnih načela demokratije. Po čemu bi sada predsednik Vlade iz DS imao pravo na dva glasa? Zašto? Zato da se u životu veštački održi jedna vlada u kojoj nema političkog jedinstva.
Opet jedna neustavna odredba. Ne samo što je kratkovida, jer ako ste već hteli da prevaziđete tu situaciju da je Vlada blokirana zato što ne može da donese odluku, onda je trebalo da kažete - u slučaju da se glasovi podele, odlučujući je glas predsednika Vlade, bez obzira na to da li Vlada ima paran ili neparan broj članova.
Opet vam postavljam pitanje, šta u situaciju da Vlada ima neparan broj članova? U toj situaciji glasovi mogu da se podele pola-pola. Šta ćemo onda? Kako će onda da se donese odluka na toj sednici Vlade. Vi na to očigledno nemate odgovor.
Zaista ne znam u kojoj državi na svetu, ili da ne idemo dalje, evo gospodin Milivojević uporno pokušava da bude pametan, ali to mu ne polazi za rukom, u stvari ne znam, možda zaista ima u Rodeziji, ko zna, mada nisam pratio njihov pravni sistem, ali da ne idemo daleko, Rodezija je daleko, ima li ovakvog primera u nekoj zemlji EU? Ima li ovakvog primera, da ne idemo čak ni suviše daleko na zapad, evo, Boško Ristić je ovde pominjao, kaže, ima uporedno pravna praksa Slovenija i Hrvatska.
Sada od te dve velike zemlja jedna uopšte nije članica EU. Počinila je genocid nad srpskim narodom. Ova druga je ušla 2004. godine u EU, ali njene demokratske tradicije su prilično tanke. Kada se gospodin Boško Ristić već pozivao na tradicije Slovenije i Hrvatske, tu zaista ima nekog osnova.
U vreme Drugog svetskog rata, vlada NDH imala je predsednika vlade i potpredsednika. Po toj ustaškoj terminologiji, predsednik vlade se zvao poglavnik, a njegov glavni zamenik se zvao doglavnik. Sada vi u stvari uvodite ono što je bilo za vreme Drugog svetskog rata. Možda su to tekovine Hrvatske na koje se poziva gospodin Boško Ristić. Oni su imali poglavnika i doglavnika, a mi ćemo imati predsednika Vlade i zamenika predsednika Vlade. Da li su to te tradicije koje su tako blistave i koje su tako demokratske?
Uopšte nije slučajno što se gospodin Boško Ristić pozvao na tradicije Hrvatske, na poglavnike i doglavnike. U ovoj novoj koaliciji, šta znam šta će da kažu Nišlije, znam šta će da vam kažu Vojvođani, u čije ime je hteo danas da govori Bojan Kostreš.
Dakle, u novoj koaliciji je i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Pre izvesnog vremena lider te partije, koja nije mogla da uđe u parlament nego na leđima DS, u Zagrebu je prisustvovala nekakvoj, tako je bar prenela hrvatska televizija, obljetnici protjerivanja Hrvata iz Srijema. Trudim se da citiram hrvatskog reportera. Na toj objetnici je naravno prisustvovao i gospodin Nenad Čanak.
Sticajem okolnosti stajao je ispod jedne parole na kojoj je pisalo - Srijem Hrvatskoj. Tako da i te kako ima osnova na šta se poziva gospodin Ristić. Dakle, u njihovoj koaliciji su i oni koji bi u stvari hteli da Srem pripadne Hrvatskoj.
Plašim se, zaista, mi smo pre nekoliko godina morali da osnivamo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, jer su nam okupatori hteli da otmu taj deo državne teritorije Republike Srbije. Sada u Vladu ulaze ovi koji bi hteli Srem da predaju Hrvatima.
Ne bih voleo da za nekoliko godina ili možda za nekoliko meseci dolazimo u situaciju, gospodine Milivojeviću, Kruševac je daleko od Srema, znam, vi se ne plašite, ali ne bih voleo da dođemo za nekoliko meseci u situaciju da zbog politike nove koalicije i Nenada Čanka moramo da osnivamo i ministarstvo za Srem, kao što smo morali da osnujemo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Iz ove prilično nevine i bezazlene formulacije člana 3, kao što vidite, mogu da proisteknu vrlo dalekosežni zaključci. Da rezimiram, to je verovatno i gospođa Vjerica Radeta htela da kaže, ali pošto je prisutna na sastanku tima za odbranu našeg predsednika Vojislava Šešelja, eto dobio sam zadatak da umesto nje obrazlažem njen amandman.
Dakle, ona je verovatno htela da kaže da je član 3. neustavan, da je duboko protivan osnovnim načelima demokratije i da svi oni koji se danas pozivaju na tradiciju Slovenije, a pogotovo Hrvatske, očigledno nemaju nijedan bolji argument, jer da ga imaju ne bi smeli da kažu da su Slovenija, a pogotovo Hrvatska, nekakvi primeri za ugled kad su u pitanju vlada, ustavno pravo i uopšte pravni sistem Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije prvi put da, kada se nekoj većini u ovoj skupštini jako žuri da krši Ustav Republike Srbije, i evo, to se dešava i ovaj put.
U skoro svim zemljama sveta pravilo je: da bi zakon stupio na snagu mora da prođe određeni vremenski period od dana objavljivanja u zvaničnom službenom glasilu. Što se tiče Republike Srbije, Ustav je tu potpuno jasan. U članu 196. stav 4. stoji sledeće - zakon i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije, samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi. Podvlačim ovo gospodi iz vladajuće većine, naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja.
Koji su to naročito opravdani razlozi? To su pokušali da nam objasne oni koji su zakon predložili. ''Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije, neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade, koji zamenjuje predsednika Vlade i o načinu rada Vlade, koja ima paran broj članova.'' To su ti naročito opravdani razlozi, koji sprečavaju da se čeka osam dana, nego danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" mora da stupi na snagu ova nakaza, koju su njeni predlagači nazvali, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi.
Svi oni koji se imalo razumeju u pravo znaju da u pravnoj praksi postoje neki standardi šta se smatra da je nešto naročito opravdano. Recimo, naročito je opravdano ako bi čekanje od osam dana moglo da ugrozi bezbednost u državi, javni red i mir, živote, zdravlje i imovinu građana; ako bi se desilo nešto strašno što zahteva da zakon stupi na snagu ranije od onog standardnog roka od osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Sada pitam predlagače ovog zakona - šta će se to strašno u Srbiji desiti? Ako se poštuje ustavni rok za stupanje na snagu svakog zakona, pa i ovog nakaradnog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, da li će propasti svet, da li će se desiti neka kataklizma u Republici Srbiji, da li će se desiti bilo šta strašno što zahteva da zakon stupi na snagu baš danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"?
Smešno je, zaista je smešno da se pod naročito opravdanim razlozima iz Ustava smatra preciziranje zakonskih odredaba o položaju potpredsednika Vlade. Tako važan razlog da se insistira na suspendovanju ustavnog roka od osam dana? Zamislite, strašno će se desiti nešto u Srbiji ako se ne omogući da zakon stupi na snagu danom objavljivanja, a on precizira zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade.
Koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku? I to je zanimljivo pitanje. Zaista ne znamo ko je pisao obrazloženje, ovo je zaista neki suvi genijalac. ''Donošenje ovog zakona po hitnom postupku od naročite je važnosti za funkcionisanje Republike Srbije i njenih institucija, što nije ostvarivo u situaciji kada je (pazite dobro) još na snazi Zakon o Vladi u neizmenjenoj verziji.'' A Zakon o Vladi u prvoj verziji donet je 2005, pa ste ga menjali 2007, a sada ga menjate ponovo 2008. godine.
Sada kada čovek čita, ko nije upućen malo u problematiku, kaže - u situaciji kada je još na snazi. Neko bi rekao - to je neki zakon donet još za vreme Kraljevine Srbije, pa sada dajte da ga promenimo, ipak je početak 21. veka; a ono zakon donet pre tri godine i već tri puta menjan.
Pa je l' vi znate, gospodo, kako važe i dokle važe zakoni u dobro uređenim parlamentarnim državama? Engleska i dan-danas ima propise koji su doneti u 13. veku. Da vas podsetim, to je vreme kada je sveti Sava hodio Srbijom, a vi kažete - neophodno je da stupi zakon na snagu maltene juče, zato što je na snazi zakon koji je donet još pre tri godine. Vi se sprdate sa pravnim sistemom, sa elementarnim pravnim pojmovima i vi hoćete u EU?
Šta smeta Velikoj Britaniji što i dan-danas ima na snazi pravne propise iz 13. veka? Je l' zato manje vredna država ili ste vredni vi koji zakone donosite svaki dan i pri tome...
(Srđan Milivojević, sa mesta: Propisi.)
Gospodine Milivojeviću, dali ste mi odličan razlog da vam kažem nešto pametno. Pošto ste vi veliki evropejac i veliki demokrata...
(PREDSEDNIK: Molim vas da ne ometate govornika.)
Ne, on mene uopšte ne remeti, on meni čak daje podsticaj da se setim nečega što sam već bio i zaboravio.
Gospodine Milivojeviću, Engleska ima nepisani ustav.
Dakle, nema ovo što mi imamo, Ustav Republike Srbije, ovako ukoričen, koji ste podelili narodnim poslanicima, a ne pridržavate ga se. Dakle, ima nepisani istorijski ustav.
Jedan deo tog nepisanog istorijskog ustava Engleske čini jedan dokument, jedan zakon, koji je donet 1215. godine. Četiri godine kasnije, sveti Sava je uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, čisto o nekim vremenskim korelacijama. Zakon je donet u vreme vladavine kralja, koga su Englezi nazivali Džon Leklend, a mi to prevodimo kao Jovan bez zemlje.
U tom zakonu iz 1215. godine nalazi se temelj i današnje britanske vlade i britanskog parlamenta, pa nikome nije palo na pamet u Engleskoj da kaže - zamislite, smak sveta će se desiti, mora da se menja tamo neki zakon iz 1215. godine. A vi doneli zakon 2005, promenili ga 2007, i sada ga menjate 2008. i, zamislite, mora da stupi na snagu juče, jer će se desiti nešto strašno, donet je, zamislite, još 2005. godine.
Sada, gospodine Milivojeviću, ako je vama ovo logično, ako je vama ovo opravdano, ako se vama ovo čini suvislim, molim vas, meni ne smeta što dobacujete iz klupe, čak je i zanimljivo, ali evo molim vas, izađite za govornicu Skupštine Srbije, sada je gledanost verovatno malo manja, zato što je počeo snimak suđenja Vojislavu Šešelju ili možda nije.
U svakom slučaju vas molim, verovatno milion do dva gledalaca prati sednicu Skupštine Srbije, izađite za ovu govornicu. Smatram vas za inteligentnog čoveka. Pošto predstavnik predlagača zakona u stvari nije tu, molim vas, izađite i objasnite koji su to naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, ova bruka i sramota od zakona, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Kakve će se strašne posledice, molim vas, desiti ako se poštuje ustavni rok od osam dana? Sada to ne vidim. Ko zna, možda mi vi otvorite oči, pa mi objasnite da je zaista opravdano da zakon stupi na snagu juče, a ne u roku od osam dana od dana objavljivanja. Ako biste to uspeli da mi objasnite i otkrijete genijalnost skrivenu negde u ovom zakonu, koju nisam uspeo da primetim, biću vam zaista duboko zahvalan.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek samom sebi kažem da me nijedna pravnička nepodopština iz DS ne može više iznenaditi, međutim, oni me ponovo ubede da je to ipak moguće.

Ako sam dobro razumeo predstavnika predlagača, ispada da je donošenje zakona o ministarstvima neophodno zato što je trenutno funkcionisanje državnih institucija u blokadi, ne postoji vlada i ne postoje ministarstva, potrebno je doneti zakon da bi državni aparat uprave konačno mogao da funkcioniše. To nije tačno.

Vlada funkcioniše, iako je u tzv. tehničkom stanju, funkcionišu ministri, svaki dan se slikaju na televiziji, daju neke izjave o tome kako se Srbija koracima od sedam milja približava EU itd.

Navodno su to i razlozi za hitno donošenje ovog zakona. Biće smak sveta ako se sačeka osam dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku" da se zakon objavi da bi stupio na snagu. Otprilike, to je smisao ovoga što smo danas čuli, uz jedno vrlo iscrpljujuće čitanje onoga što piše u Predlogu zakona, kao da su poslanici SRS nepismeni ili slabo pismeni, pa ne umeju sami da pročitaju šta piše u Predlogu zakona, nego treba predstavnik predlagača da nam to potanko objasni.

No, detalje mojih primedbi na Predlog zakona o ministarstvima ću da iznesem u načelnoj raspravi. Ono što bih sada hteo da kažem, to je da način na koji funkcionišu pojedini odbori Narodne skupštine je do te mere skandalozan da se takvo stanje više ne može trpeti.

Juče sam ukazao, a i moje kolege iz SRS, da Zakonodavni odbor već duže vreme ima jednu praksu koja nije u skladu sa Poslovnikom, a to je da Zakonodavni odbor ne treba da predlaže Narodnoj skupštini da neki zakon usvoji ili ne usvoji, nego samo da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili nije.

Mi ponovo imamo izveštaj Zakonodavnog odbora, u kome se kaže: "Odbor je razmotrio Predlog zakona o ministarstvima i predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati u načelu". Opet nešto što nije u skladu sa Poslovnikom

Dalje, pravni osnov za podnošenje izveštaja nije izabran onako kako je trebalo. Pravni osnov za podnošenje izveštaja nije član 79. Poslovnika Narodne skupštine, nego član 45, koji propisuje koji su to poslovi kojima se bavi Zakonodavni odbor.

Na kraju, nešto što bi bilo smešno da nije tužno, a zaista je tužno. Evo o čemu se radi. Ovo je, navodno, izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Meni je žao što gospodin Boško Ristić nije ovde, on je sjajan pravnik, verovatno bi mogao da mi objasni nekoliko stvari. Prvo, da li gospodin Boško Ristić uopšte zna o kom zakonu mi danas raspravljamo i da li zna ko je predsednik Odbora za pravosuđe i upravu?

Zašto ovo kažem? Ovo je izveštaj o razmatranju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Dakle, mi sada ne raspravljamo o Zakonu o ministarstvima nego o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Tako bar kaže gospodin Boško Ristić. Onda kaže: "Odbor Narodne skupštine za pravosuđe i upravu razmatrao je Predlog zakona o ministarstvima...", znači, više nije zakon o izmenama i dopunama nego samo zakon o ministarstvima, "...u načelu, koji je podnelo 122 narodna poslanika".

Onda se kaže: "Razmotrivši ovaj predlog, Odbor je odlučio da predloži Narodnoj skupštini da prihvati u celini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, u načelu". Onda ono što je najsmešnije: "Za izvestioca Odbora na sednici Skupštine određen je narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora". U potpisu: "Predsednik Odbora Boško Ristić". Dakle, smešno je, tužno je.

Ponovo skrećem pažnju i predsedniku Narodne skupštine i gospođi koja trenutno predsedava sednicom Narodne skupštine, zaista je sramotno, zaista je bruka da odbori, na čijem se čelu nalaze diplomirani pravnici, koji bi po definiciji trebalo da znaju ove stvari, funkcionišu na ovakav način.

Ne treba čovek čak da bude ni pravnik da bi video da ovi izveštaji ne da nisu u skladu sa Poslovnikom, sumnjam da bi deca u osnovnoj školi, kada bi se igrala u pauzi između dva školska časa, mogla da napišu ovakve izveštaje.

Sada vi očekujete da mi ozbiljno prihvatimo Predlog zakona o ministarstvima ili o izmenama i dopunama, ne znam više ni sam, sjajan zakon, kako su tu sadržana neka pravnička rešenja koja niko u svetu još nije izmislio, a vi niste u stanju da sačinite jedan bedni izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, niti znate ko je predsednik Odbora, ni o kom predlogu zakona narodni poslanici treba da raspravljaju.

Zaista mislim da je krajnje vreme da se rad odbora Narodne skupštine upodobi Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, jer ovo što se sada radi i što se radi u proteklih nekoliko meseci, mi smo na to više puta ukazivali, zaista je bruka i sramota za telo koje bi trebalo da bude najviši predstavnički organ vlasti u Republici Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, i bivši predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić je ovde trenirao strogoću i kaznio me je zato što sam samo citirao naslov knjige predsednika SRS Vojislava Šešelja.

Reč je o onoj čuvenoj knjizi "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić", koja je rasprodata i koja je otvorila oči i domaćoj i svetskoj javnosti šta se u stvari dešavalo u Hrtkovcima i da iza te afere stoje Vesna Pešić, Nataša Kandić i ostali koji su hteli da izjednače Srbiju i Hrvatsku i da srpskom narodu natovare na vrat navodnu krivicu za genocid i proterivanje Hrvata iz Srema.

No, ovo što ste vi rekli, gospođo Čomić, naprosto nije tačno. Kao pravnik znam šta su greške u pisanju i računanju. Ovde se ne radi o tome da je neko pogrešio zapetu, da je pogrešio datum, da je pogrešio ovo ili ono slovo, ovde se radi o kardinalnim greškama.

Ne možete da mi kažete da je tehnička omaška kada se promaši ceo naziv zakona. Mi raspravljamo o Predlogu zakona o ministarstvima, a dobijemo izveštaj u kome se kaže - Odbor je razmatrao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima. Da li vam to liči na tehničku grešku u pisanju i računanju? Da li vam liči na tehničku grešku kada se promaši pravni osnov za donošenje izveštaja, pa umesto člana 45. iz izveštaja u izveštaj član 79. Da li je tehnička greška kada se kaže - izveštaj će na sednici Narodne skupštine da prezentuje predsednik Odbora Vlatko Ratković, a u potpisu predsednik Odbora Boško Ristić.

Nisu to nikakve tehničke greške. To je posledica jednog potpuno nesavesnog i neodgovornog odnosa prema poslu. Baš vas briga i za EU, i za evropske integracije, i za socijalno odgovornu vladu, i za penzije, i za radnike, smisao svega ovoga što vi, dame i gospodo, radite jeste da obezbedite neku zakonsku formu za koalicioni sporazum koji ste skrpili, da napravite nešto što će se zvati vlada, da zadovoljite ove ili one pojedince. Kakav crni Poslovnik, kakvi crni penzioneri, kakva crna EU. Ovo je dokaz kako se vi odnosite prema pravnom sistemu Republike Srbije. Zamislite da ovu sednicu Narodne skupštine posmatra neko od vaših prijatelja iz SAD, Velike Britanije, Nemačke itd. Šta bi mogao za vas da kaže? To su ljudi koji će da uvedu Srbiju u EU. Vi niste ni za neke urođeničke zemlje, koje su još daleko od civilizacije, a kamoli za EU.

Prema tome, gospođo Čomić, kažite vi vašim predsednicima odbora da se malo urazume, da malo počnu da čitaju Poslovnik. Što se tiče strogoće, imate šansu da trenirate na njima.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeno je više članova Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.

Pre svega, gospođo Čomić, vi ste povredili član 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, jer ste pogazili dostojanstvo Narodne skupštine.

Vi vređate dostojanstvo. Vi vređate zdrav razum svakog narodnog poslanika kada kažete da su ovakve greške, koje su sadržane u izveštaju Odbora za pravosuđe i upravu, navodno tehničkog karaktera. To nisu tehničke greške. To su krupne pravničke omaške.

Umesto što ovde trenirate strogoću, bilo bi vam bolje da skrenete pažnju vašim predsednicima odbora da ovakve izveštaje više ne šalju narodnim poslanicima.

Mi kada bismo, gospođo Čomić, terali mak na konac, mi bismo mogli u stvari da kažemo da mi nemamo izveštaj ni Zakonodavnog odbora, ni izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, ne samo zbog ovih besmislica oko naziva zakona i predsednika Odbora, nego zato što je potpuno promašen pravni osnov za podnošenje ovih izveštaja.

Ponovo vam skrećem pažnju, a i predsednicima odbora, član 79. blage veze nema sa podnošenjem izveštaja. Član 79. reguliše kojom većinom se donose odluke na sednicama odbora. Član 45. je taj koji reguliše koji su poslovi Zakonodavnog odbora i šta taj Zakonodavni odbor u stvari treba da radi.

Prema tome, gospođo Čomić, nemamo validne izveštaje ni Zakonodavnog odbora, ni Odbora za pravosuđe i upravu. Postavlja se pitanje, ima li uopšte pravnog osnova da se nastavi rasprava o predlogu zakona za koji ne znamo tačno kako se zove dok ne dobijemo izveštaje koji su zasnovani na Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li je tačna jedna anegdota koju sam čuo, ali ako dozvolite prepričaću je u nekoliko rečenica.

Kada su bivšem ministru NDH, koji je izručen Socijalističkoj Jugoslaviji 1986. godine, Andriji Artukoviću saopštili da će biti streljan, on je navodno rekao predsedniku Sudskog veća - znači, ipak ćete me ubiti. Onda mu je sudija rekao - neću vas ja ubiti, samo sam potpisao presudu. Onda mu je Artuković rekao - gospodine sudija, nisam ni ja nikog ubio, samo sam potpisivao.

Kako je moguće da predsednik Odbora za pravosuđe i upravu, Boško Ristić, ne može da pročita jednu stranicu izveštaja i da prostim, letimičnim pogledom utvrdi da li je to što on potpisuje tačno ili nije tačno. Da li vi, gospodine Ristiću, tako potpisujete svaki papir koji vam se poturi na potpis? Da li uopšte čitate? Da li znate šta potpisujete?

Potpis se i stavlja na neki dokument zato što onaj ko ga potpisuje potvrđuje da taj dokument ima neku verodostojnost, da ima neku težinu, da oni koji ga čitaju, treća lica, mogu sa ubeđenjem jednog razumnog čoveka da smatraju da je to što piše u izveštaju tačno.

Ovako vaše obrazloženje meni liči na to da se vi bukvalno igrate i sa Odborom i sa narodnim poslanicima, da vas baš briga šta piše u izveštaju, da li je to što piše tačno. Tu je moglo da piše da mi, recimo, danas raspravljamo o Predlogu zakona o lovu i ribolovu i vi biste to potpisali, i onda biste nam rekli - znate, to je tehnička greška.

Valjda je osnovni red, ako je zaista tehnička greška u pitanju, da se izađe za ovu govornicu i da se kaže - dame i gospodo narodni poslanici, došlo je do te i te greške, izvinjavam se, neće se više ponoviti. Vi biste prećutali da nisam pročitao izveštaj. Vi biste prećutali da ste potpisali jedan papir koji ne znači ništa, koji je bruka i sramota za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Znači, vi nemate dovoljno ni pravničke ni poslaničke savesti. Moraju poslanici da vas love, da čitamo svaki papir koji nam poturite, da bismo videli da li postoji neka greška.

Prema tome, gospodine Ristiću, vi ovakvim objašnjenjem u stvari vređate dostojanstvo Narodne skupštine i zdrav razum svakog čoveka, svakog narodnog poslanika.

Uopšte ne mora da bude pravnik u pitanju. Dovoljno je da je čovek pismen i da vidi kakav ste vi to papir potpisali.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi poslanici SRS su na sednici Zakonodavnog odbora izdvojili mišljenje uglavnom iz istih razloga.
U detalje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi se neću za sada upuštati, ali moram da kažem jednu konstataciju koja je bila zajednička za sve one koji su izdvojili mišljenje, a to je, ukoliko bi se usvojio ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, Srbija bi se našla u jednoj vanustavnoj situaciji, u vanustavnom položaju, zato što bi Ustav RS bio drastično pogažen i, praktično, vladajuća većina bi mogla onda da radi sve što joj je volja, bez obzira na kristalno jasne ustavne norme.
Naravno, već sada vidim da se vladajuća većina smeje, njima je uvek sve smešno, zato što su neznalice, ništa ne znaju i misle da je dovoljno što imaju 126 poslanika, pa da menjaju ono što pravna nauka odavno zna.
Koliko vi znate najbolje se vidi na primeru kako rade odbori Skupštine Srbije. Gospođa Vjerica Radeta je pročitala kako glasi član 45. Poslovnika Narodne skupštine. Član je potpuno jasan. Jedino nije jasan onima koji imaju većinu u tom odboru.
Ako pogledate izveštaj Zakonodavnog odbora i ako pogledate izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu, videćete da se ta dva izveštaja apsolutno ni u čemu ne razlikuju. Formulacije su potpuno iste, a po Poslovniku ne bi smele da budu iste. Dakle, Zakonodavni odbor nije matični odbor za pitanje Vlade i državne uprave. Zakonodavni odbor ima samo jedan jedini zadatak, a to je da kaže da li su predložena zakonska rešenja u skladu sa Ustavom RS, pre svega, ili ne, odnosno da li su rešenja sadržana u Predlogu zakona pravno moguća ili ne. Zakonodavni odbor se ne upušta u to da li su rešenja celishodna, da li su ekonomična, da li su racionalna, da li su koherentna, ovakva ili onakva, nego samo da li su u skladu sa Ustavom ili ne.
Nažalost, ponavlja se jedna vrlo loša praksa u radu Zakonodavnog odbora, a to je da Zakonodavni odbor raspravlja o svemu i svačemu, samo ne o onome što je njegova jedina nadležnost, a to je da oceni da li je predlog zakona ustavan ili nije ustavan. Mi smo danas mogli da čujemo od predstavnika vladajuće većine razne priče o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o ministarstvima. Najčešće te priče u naučnom smislu apsolutno nisu utemeljene, ali nije suština da se na Zakonodavnom odboru utvrđuje da li je Predlog zakona sa nekog aspekta političke celishodnosti dobar ili ne, da li on olakšava rad Vlade ili ne, nego samo da li je ustavan ili nije ustavan.
Danas je Zakonodavni odbor bio u jednoj situaciji da nije glasao o tome da li je Predlog zakona o Vladi ustavan ili nije ustavan, nego da li Zakonodavni odbor predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati ili ne prihvati. To nije zadatak Zakonodavnog odbora.
Kao što sam rekao, dovoljno je da uporedite dva izveštaja: izveštaj Zakonodavnog odbora i izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Apsolutno nema razlike u formulacijama. U izveštaju Zakonodavnog odbora kaže se ovako: "Odbor je razmotrio Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i predlaže Narodnoj skupštini da ga prihvati u načelu". Dovoljno je samo poštovati terminologiju iz Poslovnika, ništa drugo, pa da se utvrdi da ovakva formulacija u izveštaju Zakonodavnog odbora apsolutno nije u skladu sa Poslovnikom.
Evo kako glasi izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu. Naravno, neću ga čitati u celini, ali ključna rečenica glasi ovako: "Razmotrivši ovaj predlog zakona, Odbor je odlučio da predloži Narodnoj skupštini da u celini prihvati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, u načelu".
Sada vi meni objasnite u čemu je razlika između ova dva izveštaja. Dakle, izveštaji su identični, pri čemu je Odbor za pravosuđe i upravu matični odbor za ovu oblast, a Zakonodavni odbor nije. Uopšte Zakonodavni odbor nije matični odbor ni za jedan predlog zakona. Njegov jedini zadatak, bez obzira na to da li je reč o Predlogu zakona o Vladi, o Predlogu zakona o poljoprivrednom zemljištu, o Predlogu zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, o svim tim predlozima zakona, jedan je zadatak Zakonodavnog odbora – da kaže da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne.
Danas je na sednici Zakonodavnog odbora jednim veštim političkim manevrom izbegnuto da se stavi na glasanje da li je Predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne. Poslanici SRS, koji su izdvojili mišljenje, smatraju da Predlog zakona apsolutno nije u skladu sa Ustavom, i to ne samo da indirektno nije u skladu sa Ustavom, nego se direktno krši kristalno jasan član 125. Ustava RS. Naravno, kada počne rasprava u načelu mi ćemo to detaljnije da elaboriramo.
Ovoga puta skrećem pažnju i predsedniku Narodne skupštine, i predsedniku Zakonodavnog odbora, da ubuduće rad Zakonodavnog odbora usaglase sa odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Više se ne može desiti i ne sme se desiti da se, kao pitanje o kome se glasa na Zakonodavnom odboru, stavi predlog da li da se predloži Narodnoj skupštini da zakon prihvati u načelu ili ne, nego da li je predlog zakona pravno moguć, odnosno da li je u skladu sa Ustavom RS ili nije.
Da je tako postavljeno pitanje danas na sednici Zakonodavnog odbora, odnosno da je tako formulisan predlog za glasanje, pitanje je da li bi svi članovi Zakonodavnog odbora iz vladajuće većine glasali za ovakav izveštaj, jer mislim da neki od njih imaju makar malo pravničke svesti i znaju i oni sami da ovo što je danas predloženo kao Predlog zakona o Vladi apsolutno nije u skladu sa Ustavom, da je to jedan vrlo opasan predlog i da se na ovaj način Ustav Republike Srbije drastično gazi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, nije prvi put da se DS služi jednom vrlo opasnom pravnom i političkom tezom, a to je da je dozvoljeno sve ono što Ustavom nije zabranjeno. Ta teza, gospodine Ristiću, to biste vi kao pravnik trebalo da znate, ima smisla samo kada su u pitanju subjektivna prava građana. Dakle, građanin kao pojedinac sme da radi sve, osim onoga što je izričito zabranjeno Ustavom i zakonom.
Kada su u pitanju ustavne norme o organima vlasti, te norme imaju imperativni karakter, imaju kogentni karakter, mogu da se tumače samo onako kako glase i nikako drugačije. Tu nikako ne može da se primeni princip, dozvoljeno je zato što Ustavom nije zabranjeno. Ono što je ustavotvorac hteo da kaže o organima vlasti, pa i o Vladi, on je rekao i tu više nema apsolutno prostora da se to što piše u Ustavu menja, dopunjuje, tumači na jedan ili na drugi način.
Nesporno je, mi smo danas pričali o tome i na sednici Zakonodavnog odbora, da Narodna skupština o Vladi donosi zakon. Nikada mi poslanici SRS nismo rekli da ne treba i tu materiju rada Vlade, njene organizacije, urediti zakonom. Čak se i Zakonodavni odbor danas u svom izveštaju potpuno pogrešno pozvao na pravni osnov za podnošenje svog izveštaja, umesto da se pozvao na član 45. koji kaže da Zakonodavni odbor glasa o tome da li je predlog zakona u skladu sa Ustavom ili ne. On se pozvao, ako se ne varam, Vjerice, na član 79. koji nema blage veze sa nadležnošću Zakonodavnog odbora. U svakom slučaju, gospodine Ristiću, član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan.
Ovo što ste vi napisali u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi apsolutno ne stoji. To je jedna izuzetno opasna teza, jer danas-sutra vi biste mogli da donesete zakon o, recimo, osnivanju logora za političke protivnike. Nađite mi ustavnu normu koja kaže da tako nešto nije zabranjeno. Dakle, ako tu tezu, kada su u pitanju organi vlasti, budete primenjivali ovako kako je danas primenjujete u Srbiji će očigledno pojedinačna prava građana, političkih protivnika, biti dovedena u veliko pitanje.
Ko zna na šta će država da se izmetne i kako će državni aparat da funkcioniše. Možda vam padne na pamet da obrazujete i neki preki sud. Formiranje prekih sudova možda nije izričito Ustavom zabranjeno itd.
Dakle, gospodine Ristiću ta teza – dozvoljeno je zato što Ustavom nije zabranjeno ima smisla i vi kao advokat to biste trebalo da znate. Recimo, prilikom sklapanja ugovora, recimo, odredbe Zakona o obligacionim odnosima imaju dispozitivni karakter. Mogu stranke same da se dogovore o sadržini svog ugovora pa samo ako se o nečemu nisu dogovorile onda se primenjuje odredba Zakona o obligacionim odnosima, ali to su norme građanskog prava. Ovde se radi o normama javnog prava. Ustavno pravo je fundamentalna grana javnog prava i vaše tumačenje apsolutno nema smisla, vi u stvari kada kažete da nisu u pravu poslanici koji vam ukazuju na neustavnost predloga zakona na jedan vrlo grub način gazite dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije.

Ja vas molim, gospođo Đukić, da mi vratite vreme na početak, jer je počelo da teče pre nego što sam došao do govornice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što piše u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi može da se posmatra sa tri nivoa, iz tri ravni. Može da se posmatra iz političke ravni, pravne i čisto praktične. Kako izgleda politička ravan? Izgleda da oni koji su pisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi nisu načisto sa tim šta je Vlada, kakav je to državni organ i koje su njene funkcije. Hvala Bogu, srpski jezik je takav jezik da sama reč u nekim situacijama označava suštinu jedne stvari. Upravo je to slučaj sa terminom – Vlada. Vlada je onaj državni organ koji treba da vlada prilikama u zemlji, da u svakoj situaciji apsolutno bude jedinstvena i da na sve izazove koji joj se postavljaju mogu da odgovore na jedan brz i efikasan način. To je vlada.
Ovo što se sada pravi u Srbiji nije vlada. To je jedna veštačka većina, jedna koalicija baba i žaba i njima samima je jasno, već na početku, pre nego što je izabrana ta vlada, da ta i takva vlada, veštački skrpljena, od lažnih četnika i lažnih partizana, od autonomaša i onih koji, navodno, to nisu, ne može dugo da funkcioniše. Čak i da je ustavno ovo što piše u Predlogu zakona o Vladi, čak i da nema apsolutno nijedne pravne senke, postavlja se pitanje kakva je to vlada. Navodno jedinstvena, vodi jedinstvenu politiku, a na drugoj strani dolazi do preglasavanja i do potrebe da glas jednog čoveka, u ovom slučaju predsednika Vlade, važi kao dva glasa.
Očigledno je da ta vlada neće uspeti da odgovori onim izazovima koji se pred nju postavljaju. Očigledno je da ta vlada neće imati konce državne vlasti u svojim rukama i očigledno je, ono što predlagači zakona ne žele javno da kažu, a to je da će ova vlada, u stvari, imati tutora u liku predsednika Republike Borisa Tadića. Dok on bude uspeo da balansira razne interese članova te vlade, ta vlada će funkcionisati. Čim bude došao u prvu nepriliku, oni koji budu imali većinu u toj vladi, setiće se da u Zakonu o Vladi stoji odredba – ako dođe do raspodele glasova pola-pola, odlučujući je glas predsednika Vlade. To već nije ona vlada koja je opisana u pravnim udžbenicima.
To je jedan konglomerat političkih stranaka i ljudi koji između sebe nemaju ništa zajedničko, sem puke želje da vladaju i da ostvaruju neke svoje, vrlo često privatne, finansijske interese.
Kakva je pravna dimenzija ovog zakona? Vrlo jednostavna. Član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Nigde se apsolutno ne spominje nikakav zamenik predsednika vlade ili nekakav prvi potpredsednik vlade. Jasno je da oni koji su pisali Predlog zakona o Vladi nisu znali o kakvom se državnom organu radi, pa su onda rekli, to je rekao i gospodin Boško Ristić danas na plenarnom zasedanju i na sednici odbora, kako takva praksa, navodno, postoji u Sloveniji i u Hrvatskoj. Doduše, nisam imao ispred sebe slovenački i hrvatski ustav, pa nisam siguran da li je to zaista tako, ali i da jeste, zar vama vajnim evropejcima nema boljih primera za ugled od Slovenije, a pogotovu Hrvatske?
Gde su one zemlje o kojima pričate od 1990. godine? Težite u EU. Piše li tako nešto u propisima Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije, Holandije, Belgije itd.? Ima li negde ovakve odredbe, osim što kažete da takva odredba postoji u ustavima Slovenije i Hrvatske? Očigledno je da nema.
Dakle, ne postoji nikakav prvi potpredsednik vlade, niti taj koji je prvi potpredsednik vlade može istovremeno da bude i zamenik predsednika vlade.
Žao mi je što gospodin Boško Ristić nije ovde u sali. On ne zna kako je nastala funkcija predsednika vlade. On je čuo da postoji neki prvi, a da li je prvi ministar ili prvi potpredsednik, nije načisto sa tim.
Postoji prvi ministar u Velikoj Britaniji i naša reč "premijer", ona je odomaćena kod nas, nije čisto naša reč, nastala je baš od engleske reči "prime minister", dakle, onaj koji je prvi ministar. Kako je nastao taj prvi ministar? Početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz Hanovera. Pošto prvi kralj iz te nemačke dinastije nije znao engleski i nije mogao da prisustvuje sednicama vlade, pa ga je o rezultatima sednica vlade obaveštavao jedan ministar koga su kasnije nazvali prvi ministar. U Velikoj Britaniji ta funkcije prvog ministra nastala je sasvim slučajno, zato što kralj Džordž Prvi iz Hanoverijanske dinastije, budući Nemac, nije znao engleski jezik.
Tamo postoji nešto što se zove prvi ministar, to je ono što mi zovemo predsednik Vlade ili premijer, ali apsolutno ne postoji, bar koliko ja znam, a znam ponešto o tome, u razvijenim, dobro uređenim demokratskim državama ovo što vi sada nazivate prvi potpredsednikom vlade ili zamenikom predsednika vlade.
E sad, kakva je praktična dimenzija onoga što ste vi stavili u Predlog zakona o Vladi? Vi ste očigledno hteli u slučaju da je predsednik Vlade odsutan ili sprečen da nadomestite to, taj nedostatak, tako što ćete odrediti jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika koji će da zamenjuje tog odsutnog predsednika Vlade u svim situacijama, sem u dve situacije: kada treba razrešiti člana Vlade ili kada treba predložiti izbore. Dakle, taj prvi potpredsednik Vlade treba da zameni predsednika Vlade kada ovaj nije tu.
Ono što niste stavili u Predlog zakona, a jedno vrlo praktično pitanje, jeste sledeće – a šta u slučaju kada i prvi potpredsednik Vlade nije tu, kako će onda Vlada da funkcioniše? Nema ni predsednika Vlade ni prvog potpredsednika, ko je onda taj koji će da odredi ko će da vodi sednicu Vlade i kako će ta vlada da donosi odluke? Da li će predsednik Vlade koji nije tu ili prvi potpredsednik Vlade koji, takođe, nije tu? Dakle, čisto praktičnu dimenziju vi opet niste zadovoljili.
Međutim, očigledno je već iz sledećeg stava da vi niste hteli samo da predvidite situaciju šta će biti kad predsednik Vlade nije tu. Vi ste hteli da predsedniku Vlade odredite neku vrstu tutora koji će da ga kontroliše, šta on radi. Da je to tako, napisali ste sami. Kaže: "Prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade pomaže predsedniku Vlade u vođenju i usmeravanju Vlade, staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade i usklađivanju rada članova Vlade".
To znači da zamenik predsednika Vlade ima svoje funkcije i kad je predsednik Vlade tu pored njega. Znači, on ga ne zamenjuje samo kad je odsutan ili kad je sprečen nego i kada redovno obavlja svoje funkcije. To znači da je zamenik predsednika Vlade neka vrsta kontrolora onoga što radi predsednik Vlade.
Čisto jezički posmatrano, molio bih da mi se objasni kako to zamenik predsednika Vlade može da pomaže predsedniku Vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade, na koji način. Koji su to mehanizmi da nekom pomognete tako što se umesto njega starate o navodnom političkom jedinstvu Vlade, a to političko jedinstvo Vlade je do te mere izraženo da ste vi već sada svesni da od tog jedinstva neće biti ništa i onda u Predlog zakona stavljate takvu odredbu da ako se podeli broj glasova pola-pola odlučujući glas bude glas predsednika Vlade.
Vi ste možda i nesvesno kroz ovu odredbu o takozvanom "zlatnom glasu" predsednika Vlade oživeli jedan drevni pravni institut koji je nestao, negde, u 19. veku. Na srpskom jeziku on bi otprilike glasio – umnoženi glas ili na latinskom "pluralni votum", dakle, kada jedan čovek ima dva ili više glasova.
Takav slučaj je, recimo, postojao u Belgiji kada Belgija nije bila demokratska država kao što je danas, nego polufeudalna; tada oni koji su bili bogati, koji su bili učeni oni su na izborima imali dva, tri ili više glasova, ali taj sistem je ukinut, koliko je meni poznato, do kraja 19. veka, a vi ste ga sada ponovo oživeli tako što ste predsedniku Vlade dali dva glasa, odnosno da njegov glas bude odlučujući u slučaju kada je glasanje podeljeno pola-pola.
Opet vas pitam, ako su vaši uzori na Zapadu, ako su vaši uzori dobro uređene demokratske države, pa gde ste našli taj institut koji je ukinut u 19. veku, kako ste toga mogli da se setite? Praktično, od svih tih vaših, navodno demokratskih, ideala kojima težite i demokratskih primera gospodin Boško Ristić je uspeo da napabirči svega dva, za koja sumnjam da su uopšte tačna, ali, evo, proveriću u Ustavu Slovenije i Hrvatske. Dakle, samo Slovenija i samo Hrvatska i nijedna druga država članica Evropske unije. Pri tome, Hrvatska uopšte nije ni članica Evropske unije; vama je ona možda primer za ugled, primer po nekim pitanjima, a nama u Srpskoj radikalnoj stranci nije apsolutno ni po jednom pitanju.
Evo, završavam, postaviću vam samo još jedno pitanje. Znate li kako se donose odluke u britanskoj vladi? Tamo ne pada nikome na pamet da bilo koga preglasava, da se uvodi institut "zlatnog glasa", umnoženog glasa itd, tamo se sve odluke donose konsenzusom. Konsenzus znači da postoji opšta saglasnost o svemu što je na sednici dnevnog reda Vlade. Vi taj konsenzus očigledno ne možete da postignete.
Dakle, vama Velika Britanija nije primer za ugled, vama su primer za ugled neke neuređene, haotične države u kojima se vlade smenjuju svakih šest meseci – i onda ćete vi sad pokušati u tih šest meseci da ostvarite neki svoj lični interes tako što ćete veštački održavati jedinstvo Vlade kroz institut "zlatnog glasa", odnosno kroz institut zamenika predsednika Vlade.
Suština ovog zakona jeste u tome da vi na veštački način održavate u životu nešto što se zove vlada, a što je u stvari konglomerat potpuno suprotstavljenih političkih partija koje ništa drugo ne povezuje sem puke želje da budu na vlasti.
Na kraju, meni je kao pravniku potpuno nejasno da postoje neki naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, stupi na snagu ne osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", kako je to inače Ustavom predviđeno, nego, kaže, "danom objavljivanja". Ustav je potpuno jasan što se tiče objavljivanja zakona, drugih propisa i opštih akata, u članu 196. stav 4. kaže ovako: "Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije", e sad pazite dobro, "samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja". Dakle, Ustav čak i ne kaže opravdanih, nego "naročito opravdani".
Šta je to "naročito opravdano" što iziskuje da ovaj ovakav zakon, loš, katastrofalno loš, neustavan, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? U pravničkoj praksi postoje neki standardi kad se smatra da je nešto naročito hitno i naročito opravdano. Recimo, da postoji opasnost od ugrožavanja javnog reda, mira, bezbednosti, javnog poretka, da postoji neka šteta koja se ne bi mogla nadoknaditi, da su ugroženi život i zdravlje ljudi ili imovina većeg obima. To su za neka normalna pravnička poimanja naročito opravdani razlozi. Šta će se to strašno desiti u Srbiji ako zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Koji su to razlozi hitnosti? Vi ste pokušali da nam nešto o tome kažete, ali na jedan način koji je vrlo nemušt i koji je, u stvari, smešan.
Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade. Zamislite, ne može država da funkcioniše ako se ne precizira položaj potpredsednika Vlade koji zamenjuje predsednika Vlade i u načinu rada Vlade koji ima paran broj članova. Pa, ne mora Vlada da ima paran broj članova, može da ima i neparan broj članova, ali da se na konkretnoj sednici zadesi baš paran broj, recimo, neka dvojica su bolesni i ima paran broj članova, znači, vi apsolutno niste ušli u suštinu onoga što ste hteli da kažete.
Zakon je neustavan, zakon je loš, jezički je nedorađen i apsolutno ne postoji nijedan naročito opravdani razlog zbog kojeg bi ovako loš i neustavan zakon trebalo da stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Smatram, to već sada mogu da kažem, da će Ustavni sud Srbije imati posla da preispita ustavnost jednog ovakvog lošeg i vrlo opasnog zakona, zato što on u pravni sistem Republike Srbije uvodi princip, a pre svega kad su u pitanju organi vlasti, da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno. Šta će biti sa demokratijom u ovoj zemlji, sa ljudskim pravima i slobodama, sa pravnim sistemom, to izgleda samo Bog može da nam kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, stari Grci i Rimljani su smatrali da starost podrazumeva mudrost, razboritost i promišljenost, pa i naša reč "senat" potiče od latinske reči senex, što znači starac. Međutim, kada vidim kako se vi danas ponašate, postavljam samom sebi pitanje da li su stari Grci i Rimljani bili u pravu.
Gospodine Krkobabiću, vi ste trenutno prisutni na jednom neformalnom skupu. Ovo nije sednica Narodne skupštine Republike Srbije, zato što nastavak konstitutivne sednice nije zakazan na način kako je to propisano Poslovnikom Narodne skupštine. Ovaj neformalni skup, faktički, ne može da donese nijednu pravno valjanu odluku, a pre svega ne može da izabere predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
Pri tome, uopšte ne ulazim u to da li vi imate većinu u ovoj Narodnoj skupštini ili ne. Uopšte ne otvaram pitanje da li ima političkog morala ta većina. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku narodni sledbenici Draže Mihailovića i sledbenici Nenada Čanka. Narod će da kaže, kada dođe vreme, da li je moralno da idu ruku pod ruku oni koji su isporučili i faktički ubili Slobodana Miloševića i oni koji su navodno njegovi sledbenici. Narod će o tome da kaže svoju reč.
Samo vam skrećem pažnju gospodine Krkobabiću, da ste vi uzurpirali prava predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Vi možda ne znate šta je to uzurpacija. Pokušaću da vam u nekoliko rečenica ilustrujem o čemu se radi.
Godine 2000, moram gospodine Krkobabiću, jer očigledno da se ne razumete, 2000. godine SRS i njen predsednik Vojislav Šešelj poduhvatili su se jednog velikog naučnog posla da objave sabrana dela našeg velikog pravnika Laze M. Kostića. Taj Laza M. Kostić je u svojoj prvoj knjizi Administrativnog prava studentima naveo školski primer šta znači uzurpacija.
U 18. veku, u jednom nemačkom gradu, jedan obućar se proglasio šefom policije i počeo navodno da izdaje nekakve naredbe da se ljudi hapse i da se zatvaraju radnje itd. Studenti, dakle, još pre Drugog svetskog rata znaju šta je to uzurpacija nečijih pravnih ovlašćenja. Vama to očigledno ne polazi za rukom.
Vi ste, gospodine Krkobabiću, odjedanput preko noći postali političar evropske provenijencije. Pre nekoliko dana mogli smo da čujemo da PUPS i SPS više nisu snage prošlosti, da vi niste nosioci mračnih 90-tih. Vi ste prihvatljivi za Havijera Solanu kao moderni evropski socijaldemokrati itd.
Sada vas pitam, kao političara evropske provenijencije, da li ovako radi britanski parlament? Da li ovako radi francuski parlament, nemački, italijanski, španski itd? To su vaši veliki politički uzori. Kada oni budu sazivali SMS porukama nastavak konstitutivne sednice britanskog parlamenta, francuskog ili nemačkog, onda ćete i vi na to imati pravo.
Pozivam vas, gospodine Krkobabiću, da odgovorite narodnim poslanicima da li je ovo sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Možemo li mi na ovoj sednici da donesemo bilo kakvu pravno valjanu odluku ili mi sada ovde sedimo, ćaskamo i pričamo u vetar.
Ne bi bilo dobro, gospodine Krkobabiću, da se ugledate na neke neslavne ličnosti srpske istorije koje su sebi uzeli za pravo da budu tirani, uzurpatori i nasilnici. Srbija i srpski narod takve ljude nikada nisu pamtili po dobru. Vi imate dosta godina. Vas vaše godine obavezuju, pre svega, da budete čovek od autoriteta, da budete čovek od istine i da ne dozvolite da se bruka ugled najvažnije srpske institucije, a to je Narodna skupština Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu koji sam podneo na član 3, želim da kažem nešto o obaveštenju koje nam je Vlada dostavila pre nekoliko minuta, potpisnik tog obaveštenja je potpredsednik Vlade Božidar Đelić. Inače, Vlada nas obaveštava da će prilikom razmatranja Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji predstavnik Vlade biti i dr Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga.
Ovo je još jedan od dokaza da se Vlada Srbije, očigledno, igra s Narodnom skupštinom, da, apsolutno, ne uvažava dostojanstvo zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Mogu samo da izrazim čuđenje što Vlada Srbije nije poslala da obrazlaže zašto se ne prihvataju amandmani na Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, recimo, ministra sporta, ili ministra poljoprivrede, ili ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. On bi još najbolje odgovarao, pošto je očigledno da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika.

Gospodine Albijaniću, vi mene očigledno provocirate da vam ukažem na to da ste na drastičan način prekršili Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije. Molim vas, ja ću imati razumevanje, zato što vi često nešto uradite, a mnogo ne mislite, pa, evo, sada neću da reagujem po Poslovniku, ali vas upozoravam, budete li me još jedanput na tako bezobrazan način prekinuli, imaćete raspravu po Poslovniku dok se ne završi današnji dan.
Dakle, budite mirni, radite svoj posao, a koliko znam, vaš posao nije da budete drveni advokat Vlade. Ako ste drveni advokat vašeg ministra i vaše poslaničke grupe, nemojte da budete drveni advokat Vlade, nije vas za to izabrala Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, zaista je nedopustivo da Vlada Srbije štiti pojedine ministre od narodnih poslanika. Očigledno je da je Vlada htela da zaštiti, najpre, ministra za odbranu Dragana Šutanovca, pa je ovde odredila i nekakve poverenike, ljude koji su sedeli, ili čak nisu ni sedeli, a nisu imali pravo da diskutuju i da se javljaju za reč povodom amandmana narodnih poslanika, pa je onda naknadno odredila ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da ovde objašnjava zašto Vlada ne prihvata pojedine amandmane na Zakon o Vojsci i Zakon o odbrani, a čovek pojma nema ni šta mu piše u zakonima koji dolaze iz njegovog ministarstva, a kamoli šta piše u zakonima koji dolaze iz Ministarstva odbrane.
Sada imamo opet istu situaciju, da nam Vlada Srbije, pored resornog ministra, koji je jedino pozvan da ovde sedi i da obrazlaže zašto Vlada ne prihvata amandmane narodnih poslanika, ovde šalje i dr Predraga Bubala, ministra trgovine i usluga, a, koliko znam, to ministarstvo nikakve veze nema sa privatizacijom društvenog i državnog kapitala u Republici Srbiji.
Očigledno je da Vlada Srbije, pored Dragana Šutanovca, želi da zaštiti i Mlađana Dinkića od oštrih kritika, naravno, argumentovanih, koje će mu sigurno uputiti narodni poslanici SRS-a. Ali, evo, dobro je što građani Srbije prate ovaj prenos i mogu da vide kakav odnos ima Vlada, tzv. demokratska Vlada, prema najdemokratskijoj instituciji u Republici Srbiji, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Što se tiče samog amandmana, izgleda da predlagač ovog zakona nije čuo za jedno od osnovnih načela krivičnog postupka, a to je da se svako smatra nevinim dok ne bude suprotno dokazano, pravosnažnom sudskom presudom. To je jedno od osnovnih načela demokratskog krivičnog zakonodavstva, vekovima postoji i ugrađeno je i u naš Zakonik o krivičnom postupku.
Očigledno je da onaj ko je pisao Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji za to načelo nije čuo, pa se onda u isti koš svrstavaju oni koji su pravosnažno osuđeni za neko krivično delo i oni protiv kojih ne postoji nikakva presuda, već se samo vodi krivični postupak.
Naime, u članu 3. stav 2. tačka 4) Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji doslovno stoji ovakav tekst: ''Posle tačke 3) dodaje se tačka 4), koja glasi: "fizičko lice koje je osuđivano ili protiv koga se vodi postupak za sledeća krivična dela".
Dakle, u istu ravan se stavlja i onaj ko je osuđen i onaj protiv koga se vodi krivični postupak.
SRS je nekoliko puta ukazivala na činjenicu da naš pravni sistem počinje ozbiljno da boluje od jedne pravne i političke bolesti, koja se zove tribunalizacija.
Radi se o tome da je Haški tribunal, verovatno, jedina sudska institucija u svetu gde iste sankcije trpe i oni koji su osuđeni i oni protiv kojih se vodi postupak, a najbolji primer za to je upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj, koji se od februara 2003. godine nalazi u Haškom tribunalu. Suđenje je počelo tek pre mesec dana, ne znamo kada će da se završi i, praktično, dr Vojislav Šešelj je počeo već da izdržava kaznu zatvora, i to na najnečovečniji mogući način, a da mu kazna još uvek nije izrečena, niti mu je na valjan pravni način dokazana krivica.
Otprilike, isti princip sadržan je i u Predlogu zakona o izmenama Zakona o privatizaciji. Zaista je nedopustivo da se sprečavaju pojedina fizička lica da učestvuju u postupku privatizacije društvenog ili državnog kapitala, zbog toga što se protiv njih vodi krivični postupak.
Osnovni je red, osnovno je pravilo da sankcije može da trpi samo onaj ko je zaista kriv, a ko je kriv, a ko nije, ne može da zna ministar, to treba da utvrdi sud, pravosnažnom sudskom presudom.
Predložio sam u svom amandmanu da se u članu 3. stavu 2, u tački 4), reči: "ili protiv koga se vodi postupak" brišu. Mislim da je to u skladu s nekim elementarnim ustavnim principima i s principima Krivičnog zakonodavstva.
Mene čudi što Zakonodavni odbor, kada je razmatrao zakonitost Predloga zakona o izmenama Zakona o privatizaciji, nije doneo zaključak da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu s Ustavom.
Ustavno je načelo da se neko može smatrati krivim samo ako protiv njega postoji pravosnažna sudska presuda. Zakonodavni odbor je morao da donese zaključak kojim stoji na stanovištu da ovakva odredba u zakonu o privatizaciji nije u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije.
Kada već govorimo o krivičnoj odgovornosti, mene zanima, gospodine ministre, da li pripremate neki zakon, ili to, možda, piše u Zakonu o privatizaciji, kojim ćete regulisati pitanje krivične odgovornosti onih koji su posle 5. oktobra 2000. godine, sa crnim čarapama na glavi, upadali u Upravu carina, u NBJ, koji su osnivali krizne štabove po javnim preduzećima i ustanovama, koji su harali i pljačkali nekoliko meseci, sve dok u januaru 2001. godine nije uspostavljena, odnosno formirana Vlada Zorana Đinđića.
Ko će da odgovara za brojne finansijske malverzacije, za mahinacije, za brojna krivična dela koja su u tom periodu, skoro više od tri meseca, učinjena, a u kojima su učestvovali pojedini visoki funkcioneri, pre svega, DS-a i G17 Plus?
Sada očekujem da gospodin Mića Albijanić kaže nešto na tu temu, odnosno da me spreči da nastavim dalje, pošto on, očigledno, ima ovde ulogu advokata svog partijskog šefa Mlađana Dinkića.
Inače, želim da obavestim građane Srbije da će jedna od osnovnih tačaka programa Tomislava Nikolića za predsednika Republike Srbije biti bespoštedna borba protiv kriminala i korupcije. Gospodin Tomislav Nikolić, kao budući predsednik Srbije, od 20. januara 2008. godine, tražiće od sudskih organa, pre svega, da pozovu na oštru krivičnu i materijalnu odgovornost sve one koji su u proteklih sedam godina brutalno pljačkali državu i građane, a među tim kriminalcima i pljačkašima ima mnogo visokih funkcionera DS-a i ...

Kažite mi, gospodine Albijaniću, koji sam član Poslovnika prekršio.

Ovo je preventivno ukazivanje na povredu Poslovnika. Dobro, to je vama u tradiciji. Neki su za vreme Drugog svetskog rata preventivno ubijali potencijalne petokolonaše, izdajnike, a među osnivačima ovih demokratskih stranaka ima dosta takvih, pa se onda i ne čudim što vi tako postupate.
U svakom slučaju, građani Srbije, nemojte mnogo da se brinete, 20. januar nije daleko. Svi oni koji su vas pljačkali od 5. oktobra 2000. godine, biće pozvani na odgovornost i pri tom se neće gledati ko je ko. Neće biti tih potpredsednika Narodne skupštine koji će da brane lik i delo onih za koje svi građani Srbije znaju da su do guše upetljani u razne kriminalne i korupcionaške afere.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u SRS-u se trudimo da uvek diskutujemo na osnovu argumenata, na osnovu činjenica i onoga što zaista piše u Ustavu Republike Srbije.
Ko ne veruje, može da pročita član 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, koji glasi ovako: ''Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda''.
Gospodine Dinkiću, nije isto kad nekome onemogućavate da se zaposli u državnim organima i kada nekoga sprečavate da učestvuje u postupku privatizacije. Ukoliko se neko zapošljava u organima državne uprave, uopšte, u državnim organima, on dolazi u poziciju da raspolaže sredstvima sile, odnosno polugama vlasti u državi.
Vi znate i sami, pošto ste ministar, na koji sve način se te poluge vlasti mogu i upotrebiti i zloupotrebiti. Ako neko učestvuje u postupku privatizacije, a vi ga sprečavate zato što je protiv njega poveden krivični postupak, onda vi, na drastičan način, kršite Ustav Republike Srbije.
Moram da vas podsetim, gospodine Dinkiću, na akciju ''Sablja'' u proleće 2003. godine, kada je oko 12.000 građana Srbije uhapšeno bez ikakvog pravnog osnova, kada su masovno suspendovana ljudska prava i slobode, sve pod firmom da se Vlada bori, Vlada Zorana Živkovića, protiv organizovanog kriminala.
Nakon toga se utvrdilo da najveći deo tih uhapšenih građana Srbije ne snosi, apsolutno, nikakvu odgovornost za ubistvo Zorana Đinđića, niti je učestvovao u bilo kakvim kriminalnim aferama, nego vam je to poslužilo kao sredstvo političkog obračuna s vašim političkim neistomišljenicima.
Otprilike, ova odredba koju ste uneli u Zakon o privatizaciji treba, verovatno, da posluži istoj svrsi. Da ste hteli dosledno da se borite protiv kriminala i korupcije, protiv onih koji su na nezakonit način stekli svoj kapital, onda je trebalo da krenete od 5. oktobra 2000. godine, jer su, upravo, tada, mnogi, do tada potpuno anonimni, uspeli da na grbači građana Srbije steknu ogromno bogatstvo, da naprave prave imperije, da postanu deoničari, odnosno akcionari u velikim bankama, da tu imaju milionske iznose evra kao ulog itd.
Treba li da vas podsećam na vaše kolege u Vladi Srbije koje su došle u Srbiju, pa onda, pošto nisu imali gde da spavaju, spavali su kod tetke na kauču, a, evo, danas, u 2007. godini, spadaju u red najbogatijih građana Srbije?
Da li treba da vas podsećam na slike iz jeseni 2000. godine, kada je ceo svet bio preplavljen informacijama o ljudima u fantomkama, s automatskim puškama, kako upadaju u Upravu carina, u javna preduzeća, formiraju se neki krizni štabovi, nekakva takozvana koministarstva, pa ste u jednom ministarstvu imali pet ministara itd., kad ste palili zgradu Radio televizije Srbije, zgradu Savezne skupštine itd? Gde su vam odredbe u bilo kom zakonu kojima pozivate na krivičnu odgovornost ljude koji su tako nešto činili?
Evo, pošto je bilo reči o Ruskoj Federaciji, želim da obavestim narodne poslanike i građane Srbije da je danas Skupštine opštine Ruma proglasila predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimiroviča Putina za počasnog građanina te opštine.