Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, kao i deo zakona koji se odnosi na vrlo važan deo naše privrede, ono o čemu je gospodin ministar Sertić govorio, a to su izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Inicijalna privatizacija, kada je počela posle 2000. godine, praktično se pretvorila u jedan grabež, pre svega direktora tadašnjih društvenih preduzeća, da što više direktorskih mesta zadrže, a preduzeća su se vremenom pretvarala u glasačke mašine stranaka koje su tada bile na vlasti, i ni jedna vlada, i ni jedan ministar nije hteo po dubini da se pozabavi ovim pitanjem.
Ono sa čim se Vlada SNS i gospodine Sertiću, kada ste vi došli na to mesto, je bila jedna vruća stolica koja je izgledala, da će u svakom trenutku jednostavno da se sruši, iz prostog razloga, da ste nastavili tim tempom, jednostavno ne činjenja kao što su ranije vlade radile, ne biste mogle uopšte da dođete do prave slike o kojoj tek sada, na kraju krajeva, svi imamo prilike da vidimo kako Srbija izgleda u pogledu 526 preduzeća i postupka privatizacije.

Veliki je značaj, i mislim da je to prvi put u srpskom parlamentu, da dolazi ministar privrede i sa svim poslaničkim grupama vrši određene konsultacije, prezentuje svoj rad, prezentuje koncept koji treba, jednostavno, ova skupština da usvoji i bez obzira što se sada govori o 17 preduzeća za koje treba nešto da se prolongira, jednostavno dolazite u situaciju da svi dolaze do određenih informacija koje do sada niko nije hteo javno da iznese, a najmanje prema narodnim poslanicima.
Narodni poslanici do 2012. godine su držali sednice ad hok. Prvo je vlada radila, zaduživala se, donosila kredite, odobravala projekte, a onda je radila sednice gde su se donosili zakoni odjednom. Jednostavno saglasnosti za određene projekte koji su bili u milionskim iznosima su se tek onda odobravale na kraju celog postupka. Znači, tu je konceptualno velika razlika između Vlade SNS i gospodina Vučića i vlade svih vlada koje su ranije bile.
Ono što je interesantno primetiti, to je da bi svaka vlada da skine sa sebe odgovornost da je ona radila određenu privatizaciju pa kaže, to je neka druga stranka, to ne neka treća, to je neka sa kojima ste vi bili ili niste u vlasti, ali činjenica je da je početak krenuo od gospodina Cvetkovića, koji je bio prvo direktor Agencije za privatizaciju, pa se nastavilo dalje da taj čovek bude ministar finansija, pa je došao čak do mesta premijera. Ali čak ni to njegovo stručno mišljenje kao određenog eksperta kojega je kvalifikovao za ta mesta, politička većina u tom trenutku nije htela ni da čuje.
Znači, sve ovo o čemu danas pričamo i potrebama da se završi postupak tek dolazi na scenu političku i dobija političku težinu onoga trenutka kada dolazi, u Vladu ulazi SNS na čelu sa gospodinom Vučićem. Ono što je važno reći to je da koncept od prošlog maja do ovog maja, praktično je išao korak po korak i nije tačno da se ništa nije uradilo. Tačno je da je urađena analiza svih privrednih subjekata, znači i društvenih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju. Tačno je da smo imali 144 preduzeća u restrukturiranju, a ono resto su bila društvena preduzeća.
Tačno je da je od 2002. godine bilo 234 preduzeća u restrukturiranju, a onda su se svela praktično na 104, a onda su, posle toga sva preduzeća na volšeban način prodavana pa ponovo vraćana u nadležnosti države, odnosno finansiranja budžetom.
Danas imamo, za ovih zadnjih godinu dana, raspisane konkurse za četiri preduzeća u restrukturiranju i za još osam do 1. juna. Ono što je važno reći da je najavljeno još 28 preduzeća koja će se raspisati, objaviti javni konkursi, i ono što je bitno da ovih 17 preduzeća na osnovu ekonomskih pokazatelja, ekonomičnosti i rentabilnosti i profitabilnosti za poslednjih dve godine mogu da funkcionišu na ovom tržištu. To su bile karakteristike i kriterijumi na osnovu kojih ste vi to odabirali.
Ono što vam negde zaboravljamo i negde i ne želimo o tome da pričamo, da mi moramo da očuvamo određena preduzeća koja su praktično na teritoriji Kosova i Metohije, a suštinski na teritoriji Srbije.
Prema tome, mi ne smemo da budemo neodgovorni pa da kažemo – ne želimo da finansiramo, tipa naše radnike i rudare u Trepčinim rudnicima, jer bi to do sutra dovelo da 4.000 Srba izgubi posao i da jednostavno ostanu bez posla i dođemo do tog trenutka da se isele sa tog juga Srbije.
Znači, o tome niko ne želi da priča, ali žele da pričaju naši politički neistomišljenici da li će to ugroziti pregovore Beograda i Prištine. Ne, neće. Neće ugroziti pregovore, zato što Srbija mora odgovorno da vodi svoju ekonomsku politiku.
Od 2000. godine do 2012. godine, do praktično, do donošenja zakona prošle godine 2014. godine, ekonomsku katastrofu po pitanju opšte privatizacije, svi su gurali pod tepih i ovde se to svi slažemo. Ali, negde zaboravljamo onaj deo da smo se evropskim direktivama obavezali da ćemo taj postupak završiti. Da državnu pomoć, koja je jednostavno iz budžeta Srbije svake godine Srbija bila dužna da daje, jel, jer se tako naviklo godinama do 2012. je to postao princip rada, pa i danas kažemo, eto može da bude ne 17 – 65.
Znači, ta navika da se jednostavno daje a ne da se zarađuje na tržištu kapitala mora da prestane i ta utopija za koju ste rekli da mora da prestane je jedini prihvatljiv koncept ne neoliberalizma, nego opstanka privrede Srbije.
Šta dobijamo današnjim izmenama i dopunama Zakona? Dobijamo da ovih 17 preduzeća, koja su od strateške važnosti, kako ekonomskog, tako nacionalnog razvoja uopšte društva, treba da dobiju još određeni period do godinu dana, a da ne kažemo da su recimo više od polovine već debelo zagazili u određene pregovore što se tiče iznalaženja strateških partnera i procedura kojima treba da se raspišu određeni javni tenderi.
Treba da im se da taj rok da završe taj proces koji su započeli. Privatizacija mora da se završi do kraja tih zacrtanih rokova. To nije samo naša obaveza zato što mi to želimo kao Vlada, nego smo se jednostavno, kao odgovorno društvo, obavezali ne samo prema MMF, koji stalo spominjemo, nego i prema Svetskoj banci, vezali smo sve projekte, vezali smo kompletno za pregovore sa EU. Državne pomoći iz budžeta Srbije od 2017. godine, više neće biti.
Nećemo smeti iz budžeta da dajemo pare za određena javna društvena preduzeća bilo koja koja su u nadležnosti države. Ona će morati na tržištu kapitala da se ponašaju održivo. Koliko prihoduju, toliko moraju i da rashoduju i to mora da bude svima jasno.
Ono što na kraju treba reći što se ovog zakona tiče, da postoje određeni strateški projekti kojima jednostavno treba posvetiti posebnu pažnju.
Negde smo u dogovoru sa poslanicima koji zaista smatraju da određena preduzeća u poslednje dve godine su pokazale da imaju jako dobre rezultate, da prema onim bilansima stanja i uspeha, vi vidite da oni imaju velike prihode, da na ta preduzeća treba staviti poseban fokus od strane Ministarstva privrede i znaće određene mehanizme uz pomoć kojih treba ih zaštititi da bi zaista na adekvatan način dobili veliku cenu kada ulaze u pregovore sa strateškim partnerima.
Mislim da će to biti predlog jednog od amandmana koji ćemo dati moje kolege i ja, a drugi deo je koji takođe možda ne bi volela da zaboravimo a to je da mnoge kompanije i društvena preduzeća su zapošljavala i imaju u vlasništvu ljudi sa posebnim potrebama.
Na njih ne treba nikako da zaboravimo i da na neki način treba u tom roku takođe da ih zaštitimo od svega toga. To ćemo, znači, dati kroz određenu vrstu amandmana, ali ono što je važno reći i ne zaboraviti, treba na svako mesto da kažete da 50 firmi su potrošile do sada četiri milijarde evra iz budžeta, odnosno građana Srbije baš zato što smo vodili kao država, kao društvo jednu neodgovornu politiku zahvaljujući direktorima koji su živeli u prošlosti zarad svoje lične dobre budućnosti, a ne zarad budućnosti uopšte društva i države.
Drugi zakon koji su izmene i dopune Zakona o standardizaciji je u stvari nastavak onih ekonomskih reformi kojima je Srbija na putu i koju jednostavno treba da se pokaže u najboljem svetlu, to je da imamo mogućnost da kao kompanije domaće dobiju sertifikate po međunarodnim standardima i da sa takvim sertifikatima mogu da se pojave, ne samo na domaćem tržištu sa robom, nego i stranom.
Niko ne kaže da je taj sertifikat tzv. „ekonomski pasoš“, jer vi onda otvarate mnoge izvozne uvozne odnose sa drugim državama, pa i u regionu, pa i u okviru EU i postajete konkurentni kao društvo, kao privredne aktivnosti, kao ljudi koji se jednostavno bave određenim delatnostima za koje imaju međunarodne sertifikate.
To je glavni problem, recimo, kada pričamo o strateškim projektima gde ne mogu naše firme uopšte da izađu na konkurse zbog toga što nemaju određene međunarodne sertifikate. Onda se pitamo zašto naše firme ne mogu da budu nosioci međunarodnih tendera? Upravo su ovo uslovi koji stvaraju te mogućnosti. To će dovesti velike uštede, pre svega budžetu Srbije, ali će otvoriti mnoge poslovne aktivnosti u tom pogledu.
Ono što smo danas imali prilike da čujemo, to je da naši ne istomišljenici jednostavno bi želeli da se vrate na vlast sa nekim jeftinim političkim pamfletima koji nigde ne vode ovu Srbiju. Ti jeftini politički pamfleti jednostavno dovode do toga da se u društvu stvori jedna slika o tome da mi nešto rušimo, a to što rušimo je srušeno odavno, još 2005, 2006, 2007. i 2008. godine. Pogrešan koncept privatizacije koji jednostavno nikada nije zaživeo u ovoj Srbiji i samo je predstavljao predmet grabeža između, i podele političkog plena i koji je predstavljao, kao što sam rekla na početku, glasačku mašinu. Taj koncept više nigde ne može da opstane, a to je postupak privatizacije celog privrednog restrukturiranja završen u zemljama srednje, istočne Evrope još pre 20 godina.
Dobro je što mi ne želimo da kasnimo više u tim procesima. Dobro je što želimo to da završimo. U svakom slučaju ćemo u danu za glasanje prihvatiti ovaj vaš predlog i zahvaljujem vam se što ste zaista bili toliko uviđavni i na odboru danas imali toliko prilike da objasnite svaki detalj i svaki postupak koji je naveden u ovom zakonu koji treba da da određene rezultate sutra i za godinu dana po pitanju razvoja privrednih aktivnosti u Srbiji. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, imali smo prilike da čujemo danas detaljno i od našeg kolege Babića analizu praktično cele situacije prošlosti i da shvatimo da danas ne pričamo o privatizaciji, nego pričamo o rešavanju ekonomske katastrofe u Srbiji i rešavanju problema koji nas muče iz prošlosti, jer bez rešavanja prošlosti nema budućnosti i to je ono što je bila suština i u govoru gospodina Sertića.
Ono što danas treba reći kao rezime, jeste da suštinski usvajanjem ovog predloga koji ste dali, gospodine Sertiću, mi pre svega radimo na očuvanju državnih, ekonomskih i nacionalnih interesa. Jer, članom 13, a malo ko je hteo da priča o tome, govorimo baš o firmama koje se nalaze sa svojim sedištima na teritoriji AP Kosova i znamo da sa tim članom 13. je reč o subjektima koji su izloženi uzurpacijom imovine od strane Agencije za privatizaciju, odnosno kosovske agencije za privatizaciju, koja je uzurpirala praktično imovinu Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Samim tim mi čuvamo i državne interese ovakvim zakonskim predlogom.
Osim toga, čuvamo i takozvane domaće privredne aktivnosti. Zašto takozvane? Zato što stalno govorimo o tome da želimo da pričamo o privrednim aktivnostima i razvoju privrednih aktivnosti domaćih preduzeća, a negde im ne dajemo nikakav podsticaj.
Ovo je vrsta jednog podsticaja, da očuvamo i spasimo ono što se spasti može. Na kraju krajeva, čuvamo i radna mesta, ali čuvamo realno situaciju i imovinu kapitala koji još uvek postoji kroz realnu procenu koju treba izvršiti, na osnovu izmena i dopuna kojima se traži, od strane Ministarstva, da u roku od 30 dana se izvrši ta realna procena.
Ovim predlogom dajemo mehanizme i Ministarstvu privrede i Agenciji za privatizaciju, da mogu sve ovo da sprovedu i da jednostavno kompletnu analizu koju su izvršili za svako javno preduzeće, da mogu na određeni način da završe postupak do kraja, u stvari, da prekinemo jednu iluziju o tome da ovako preduzeća mogu da funkcionišu na održivi način. Samo ono što je zdravo, ostaće da živi, a ono što ne može da živi na održiv način, moraće da se restruktuira, ali ne način kako se ranije radilo, nego jednostavno po principima tržišne ekonomije. Taj će princip mnoge boleti, ali, sve je to mnogo manje u odnosu koliko je bolelo do sada, kada je nestalo 400 hiljada radnih mesta do 2012. godine.
Ono što treba reći, to je da mi nemamo nazad. Znači, možemo da idemo samo napred. Godine od 2000. do 2014. su „godine koje su pojeli skakavci“, kada govorimo o privredi Srbije i kada govorimo o društvenim preduzećima i preduzećima u restruktuiranju i to je ono suštinski sa čime ste vi ovde došli i dali nam, uz velike dokaze, da je to tako.
Onoga trenutka, pre mesec i po dana, kada je direktor Agencije prvi put došao da podnese izveštaj i kada nam je na Odboru dao pravu sliku i realnu sliku o tome kako stojimo sa društvenim preduzećima i preduzećima u restruktuiranju, svi smo bili u čudu, ali je to u suštini bila istina sa kojom smo mi kad-tad morali da se suočimo.
Hvala vam na tome što ste nam zaista na realan način dali pregled i informaciju o tome sa čim sve mora ova Vlada da se suoči, šta je to što mora da uradi da bi krenula napred, da bi te evropske integracije o kojima toliko pričamo mogli da postignemo u smislu prevazilaženja korak po korak i ovaj put kojim je krenuo praktično postupak završetka privatizacije, jer, svaki korak je sve teži i teži. Na kraju svih tih koraka, jednostavno, privreda Srbije će moći da živi i moći će da daje dobre rezultate. Do sada je stagnirala, do sada je imala velikih problema, do sada je gubila, ali sa ovim završetkom, jednostavno, posle toga, videće verovatno to sunce o kome su sve zemlje u tranziciji na tom evropskom putu prošle.
Mi smo imali prilike i od naših komšija koji su sada u EU, i o Rumuniji i o Bugarskoj i od strane država u regionu da čujemo koji je to put, da je to težak put, ali da jednostavno on mora da se prođe.
Hvala vam što ste danas u ovoj raspravi pokazali veliku fleksibilnost i pokazali da ste otvoreni za svaku vrstu ideja, a nadam se da ćemo kroz amandmane, koje ćemo imati koliko prekosutra u raspravi, zaista doći do još boljih rešenja. U Danu za glasanje sigurno će SNS i Poslanički klub podržati ovakva rešenja. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, na početku bih rekla samo da, kada govorimo o zakonu vezano za industrijski dizajn, negde svi zaboravljamo da je osnovni cilj donošenja zakona i zaštita autorskih prava da se uspostavi jedan red, kada govorimo o dobijanju gotovog proizvoda radi postizanja boljih konkurentskih vrednosti u privredi. Tako da, obrazovanje u ovom slučaju i zaštita autorskih prava kada govorimo o industrijskom dizajnu jednostavno ima za krajnji cilj razvoj privrednih aktivnosti. To je aspekt sa kog do sada nismo pričali.
Nismo pričali o tome da dizajn uopšte predstavlja veliki skup kreativnih aktivnosti, a da kada govorimo uopšte vezano za sam proizvod, a proizvod su i roba i usluge, sve ono što se proizvede na tržištu kapitala, suštinski onda predstavlja u užem smislu vezano za sam proizvod, a u širem smislu industrijski dizajn je već jedna vrsta multidisciplinarne vrste nauka koje su spojene danas.
Tako da, današnja tema uopšte nije za zanemarivanje, jer ona predstavlja jedan od uslova i kada pričamo o pregovorima, kada pričamo o poglavlju 7. i kroz eksploatorne i bilateralne skrininge koji su bili vezano za poglavlje 7, mi smo morali da prođemo i da se obavežemo, pogotovo kada je u pitanju industrijski dizajn, za određeni red u ovoj oblasti i verujte mi da u prošlom mandatu, kada je dolazila evropska delegacija i svi odbori Evropskog parlamenta vezano za SSP i vezano za pravila koja treba polako da uvodimo vezano za Sporazum sa Svetskom trgovinskom organizacijom, ova tema je uvek bila negde ispod svih tema.
Možda se mnogima danas to ne čini, ali jedan od uslova svih poslovnih aktivnosti biće upravo zaštita autorskih prava kod kreiranja brenda, kod kreiranja u tržišnoj utakmici, kada govorimo uopšte o privrednim aktivnostima.
Dizajn je danas jedan od sastavnih delova, a jedna od glavnih karakteristika i dimenzija kvaliteta proizvoda. Ono sa čime idete danas na tržište, kvalitet proizvoda je odraz kvaliteta organizacija, odnosno kompanija koje proizvode dati proizvod.
Prema tome, kada dolazite u situaciju da treba da izađete na tržište, vi morate da imate tačno uređen sistem i na određen način definisan industrijski dizajn i kroz robnu marku i kroz žig i kroz tržišnu utakmicu. Samim tim, zaštita konkurencije na samom tržištu može da se uspostavi samo ukoliko imate definisana autorska prava, znači, ukoliko imate i zaštićenu robnu marku.
Ono što je uslov sa kojim izlazite na tržište je i cena i rok, a cena se kreira na osnovu ponude i tražnje, tako da smo svi mi deo tog jednog tržišta i kada želimo da kupimo određeni proizvod, uvek se okrećemo ka onome ko ima određenu vrstu zaštite.
Prema tome, današnja tema i ovog zakona koji se odnosi na pravnu regulativu i autorska prava pokazuje da i mi kao kupci ćemo učestvovati u tom redu, ali oni kao proizvođači koji izlaze sa definisanim autorskim pravima za industrijski dizajn određenog proizvoda, pa i za onaj krajnji cilj, kada govorimo i o pakovanju, jednostavno učestvujemo u svemu tome.
U tom redu došli smo do toga da ćemo kroz ovaj zakonski predlog usvojiti i direktive EU, koje su propisane i 2004. i 2007. godine od strane Evropskog parlamenta. Doći ćemo u tu situaciju da ćemo usvojiti ono što ste predložili, a to su svi mehanizmi kojima ćete uspostaviti efikasnost u ovom procesu, da ćemo imati jedan jedinstveni registar po tom pitanju i da će ta transparentnost na kojoj se insistira biti mnogo veća.
Do sada nismo imali slučaj, do 2012. godine, da se uopšte u oblasti autorskih prava uvodio red, ali od 2012. godine, čini mi se, da iako ima velikih otpora i na tržištu kada pričamo o robnim markama, jer mi smo svesni toga da nečinjenjem do 2012. godine mnoge naše brendove su zaštitile mnoge druge države, mnogi drugo proizvođači. Mi smo izgubili tu tržišnu utakmicu u startu, pa tako imamo primer kada govorimo o našem srpskom kajmaku kao robnoj marci, o ajvaru. Znači, došli smo u jedan potpuno nezavidan položaj da naši privrednici ne mogu takvu vrstu robnih marki uopšte da zaštite kao svoj proizvod, kao autentičan srpski proizvod, nego moraju da se dovijaju, da na određeni način drugačije transformišu tu svoju robnu marku da bi na tržište izašli sa krajnje gotovim proizvodom za koji je poznato u svetu da smo najbolji proizvođači.
Hoću da kažem da kada pričamo uopšte o intelektualnoj svojini, o toj ideji, kod nas je to negde zanemarena tema. Jednostavno, podrazumeva se da patente i neka idejna rešenja koja naši naučnici, pa i naši pronalazači koji ne moraju da budu u statusu naučnika negde moraju da zaštite u Zavodu za intelektualnu svojinu, ali uvek negde da zaštite sa jednom vrstom zadrške iz straha da će biti na određeni način plagirani. To je ono što sada vi pokušavate da uvedete red, pokušavate da uspostavite sistem funkcionisanja u ovoj oblasti, što je isključivo vezano kao krajnji rezultat u privredi i sa čime vi kao ministar za nauku ovde pokazujete da ta simbioza između rada naučnih institucija, prosvete i danas-sutra svih privrednih aktivnosti proizvođača treba da bude čvršća i daće jednostavno neki svoj zamajac u privrednim aktivnostima otvaranja novih malih i srednjih preduzeća.
Pre svega, zahvaljujem vam se što ste danas došli i pored svih onih pritisaka, kada govorimo uopšte i o zakonima koji su ušli, pa povučeni iz procedure, što ipak radite jedan težak posao kada je u pitanju i nauka i obrazovanje.
Zahvaljujem vam se što ste došli i jednostavno pokazujete da će se ova Vlada, bez obzira na sve pritiske koji postoje u društvu, boriti sa svim izazovima koji su negde došli na naplatu posle ovih 15 godina ne činjenja mnogo toga u društvu i da će jednostavno ovaj zakon, kada krećemo od autorskih prava, sigurno biti podržan od SNS i sigurno će zaživeti sutradan i uvesti red u mnogim oblastima koje su vezane za vaš resor. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, htela bih samo da dopunim obrazloženje zbog čega Vlada suštinski nije prihvatila ovaj amandman, a to je da uopšte ovaj zakon pripada zakonima srednjeg nivoa. Hoću da kažem da inspektori za koje mislimo da imaju diskreciono pravo suštinski nemaju da oni određuju rokove, već je njihov rad određen nekim drugim rokovima drugih institucija. Šta to znači?
Prvi nivo zakona koji inspektori mora da poštuju jeste Zakon o upravnom postupku. Upravni postupak već ima neke rokove koji mora da se poštuju. To je pod jedan.
Pod dva, dolazi zakon srednjeg nivoa, to je ovaj zakon o kome govorimo. Znači, inspektor tek kada dobije određene informacije od drugih organa, primera radi, kada vrši uviđaje ili kontakt sa određenim „nn“ licima, on nema pravo legitimisanja, on funkcioniše po određenim zakonskim pravilima, kao na primer, Zakon o komunalnim delatnostima, on mora da pozove druge organe, da li je to policija ili je komunalna policija, da bi izvršili identifikaciju lica, da li fizičkog ili zastupnika pravnog lica, da bi znao protiv koga podiže, znači otvara upravni postupak. Te informacije on treba da dobije od policije. Znači, ti rokovi su njemu već negde definisani. Zbog toga se u ovom članu govori o blagovremenosti dostavljanja informacija.
Treći deo, odnosno nivo zakona koji inspektor mora da poštuje, to su posebni zakoni koji su vezani za sektorsku delatnost, odnosno sektorski zakoni. Prema tome, ukoliko se inspektor determiniše primerima pet dana ili 15 dana, on neće biti u mogućnosti u većini slučajeva da to ispoštuje. Zbog toga je i dobro što uvodimo informacione tehnologije. Dobro je što će se na kraju umrežiti tim informacionim tehnologijama i taj opšti nivo zakona i onaj sektorski, tako da s obzirom da inspekcijski nadzorni inspektori se nalaze negde u sredini, na kraju krajeva će postati sastavni deo ovog e-inspektora, koji će moći onda ne blagovremeno, nego odmah da da blagovremenu informaciju i da ovim članom odnosno, se taj rok, što kažete, i manje od pet dana, moći da sprovede. Ali, on u ovom trenutku nije u mogućnosti uopšte to da sprovede, tako da je formulacija koju je Vlada dala i koja je data ovim članom 15. u integralnoj verziji zakona je potpuno prihvatljiva u praksi. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, pa da ne bi ostali nedorečeni, inspektor može da traži dokumenta, ali u velikom broju slučajeva on ne dobija zagarantovani rok. Jednostavno, nije on taj koji odlučuje o terminima. Mi možemo kao Zakonodavni odbor da mu naredimo za pet dana, za 15 dana, ali to jednostavno se neće desiti, a onda sva krivica za nepribavljanje tih dokumenata ide na onog kome je Zakonodavni odbor dao u nadležnost da to obavi, a to je inspekcija.
Evo, primere ste čuli. Gospodin Jovanović je naveo katastar, ja ću vam navesti primer Republičkog geodetskog zavoda. Navešću vam primer policije koja jednostavno ne može da sprovede identifikaciju prekršioca određenog postupka i treba da identifikuje i nađe ko je taj ko krši zakon, recimo, o komunalnoj delatnosti i ne može to da obavi za mesec dana, primera radi.
Znači, onoga trenutka kada određeni organ zaista je u mogućnosti da da adekvatnu informaciju inspektoru, tada će i dobiti. To je ono što je u stvari rak rana našeg društva, uopšte državne uprave. Pa, zbog toga se upravo ovo i radi, da se uspostavi informacioni sistem, da se uspostavi veća efikasnost i da u ovom trenutku blagovremena formulacija je za ovaj trenutak zaista efikasan, mnogo više nego taj da bi mi propisali određeni broj dana, a da bi došli u situaciju da se takav zakon krši, pogotovo od strane inspektora kome treba da damo sada raširene mogućnosti da zaista sprovodi zakon na najbolji mogući način, ne sa merama pritisaka koje su do sada bile, nego sa merama koje će dovesti do toga da uvodimo u sistem i ispravljamo sve nepravilnosti koje su do sada bile. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, htela bih da se zahvalim zaista na razumevanju Ministarstva i uopšte vaših saradnika, da je upravljanje rizikom suštinski nešto oko čega do sada jednostavno nije postojao toliko značaj u društvu i u radu, kada su u pitanju inspekcijski organi. Inspekcije uopšte rade godišnje takozvane svoje planove rada i one imaju taj uređeni deo kada se odnosi na procene rizika, ali nikada nisu bili tako detaljno opisani kroz određene planove i programe gde se isključivo obuhvataju sve mogućnosti koje dovode do toga da se određeni ciljevi ne sprovedu.
Kada govorimo uopšte o rizicima, oni mogu biti sa aspekta ekonomije i sa aspekta prava. Ono što je bitno, to je da sada uopšte i donošenjem ovog novog zakona ta procena rizika u radu inspekcijskog nadzora postaje jedna od važnih elemenata uopšte rada inspekcija i ti planovi nadzora koji će se zasnivati na određenim kriterijumima su jako važni. Ali, pre svega, kada govorimo o proceni rizika, treba reći da je bila nedovoljno razvijena praksa u toj samoj primeni. Kažu da je ona iznosila svega 46% i da se na osnovu tih zaključaka kod procene rizika nije donosila u sledećoj godini kao jedan od sastavnih činilaca po kome su inspekcije radile.
Dobro je što sada ulazi u sastavni deo rada i dobro je što jednostavno i poslanici svih poslaničkih grupa nazvani neformalna poslanička grupa Ekonomski kokus su primetili da je to jedan od važnih segmenata i da je to zaista prihvaćeno od strane i Ministarstva i ministarke kao jedan od amandmana. Mislim da će svima to doneti zaista dobro u samoj implementaciji ovog zakona. Dobro je što je to i sastavni deo tog akcionog plana o kome ste govorili. Mislim da ta procena rizika zaista treba da obuhvati sve one mogućnosti i događaje koji jednostavno negativno utiču, a sigurno da ta šteta uvek negde nekoga košta. Pre svega košta građane Srbije i mislim da time i pravite velike uštede kada govorimo i o samom budžetu, ali pravite i uštede kod građana i pravnih subjekata koji neće više praviti greške koje će ih skupo koštati, već će jednostavno inspekcijski organi svojom sada sve više savetodavnog ulogom, na neki način i edukacijama edukovati i fizička i pravna lica o tome koje sve rizike treba da izbegnu da bi jednostavno došli do toga da zaista funkcionišu i okviru sistema, a inspektori kada rade tu procenu rizika imaće sve manje potrebe da dolaze u određenu vrstu sukoba. Da li su to fizička lica ili pravna lica, jednostavno ta vrsta sukoba biće izbegnuta. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, mi se nalazimo na amandmanu koji nije govorio ovako u širem kontekstu o tome kako treba da izgleda uopšte državna uprava, ali ono što je navedeno od strane predlagača amandmana, koji je na kraju krajeva, prihvaćen, u stvari daje jednu sliku koju do sada i nismo otvorili u ovom parlamentu. Ali, treba reći da prvo sve što se odnosi na sam „deliveri junit“ ili tzv. jedinice, ne treba da interesuje toliko parlament, jer nas interesuje nadzorna kontrolna uloga rada Vlade, a Vlada je sama sebi postavila određene lestvice i ciljeve koje sama sebe kontroliše.
Premijer ima pravo po zakonu da angažuje različite vrste savetnika, po različitim oblastima i ministarstvima. Veličina toga što je ovaj premijer koristeći iskustva razvijenih država u tom ekonomskom smislu objedinio rad određenih svojih savetnika, prvih pet koje je nazvao „deliveri junit“ koji svaki dan treba da postižu praktično taj kontrolni mehanizam šta je svako ministarstvo uradilo i koji su ti rezultati. U tim statističkim podacima, on jednostavno dobija informacije kako napreduje sa određenim politikama. Pa, i politikama državne uprave.
Znači, dobro je da postoje takvi kontrolni mehanizmi koji Vlada sama sebi postavlja. Samim tim, kada dolazi kroz izveštaje ovde, ispred narodne poslanika ona već ima rešenu situaciju po pitanju kada govorimo uopšte o rezultatima rada. Samim tim, podižemo jednu lestvicu kada govorimo o koracima koje treba da sprovedemo radi formiranja ekonomskih reformi i reformi državne uprave.
Pa, tako ako se ta reforma ogleda kroz amandman subjekat i subjekt i samim tim prihvatamo kao rešenje da je dobro usvojiti i te leksičke promene, onda samim tim, Vlada pokazuje da je spremna za korenite promene. Pa, i one koje se odnose na ono što vi zovete u duhu srpskog jezika i ono kada govorimo o amandmanima koji su potpuno prihvatljivi u tom delu.
Prema tome, ne treba nikoga da se sekira u ovoj sali zbog čega sami sebi postavljamo kontrolne mehanizme. Vlada to radi u svom delu, parlament to radi kroz svoje odbore i samim tim mislim da svima donosimo dobro, a najviše građanima Srbije. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, član 67. upravo govori o radu koordinacione komisije i s obzirom da je neki rok od tri meseca, od dana stupanja na snagu ovog zakona, da bi trebao da počne da funkcioniše, predlog poslanika Ekonomskog kokusa je bio da se formira treći stav koji bi dao da nakon donošenja Poslovnika iz stava 2. koordinaciona komisija će početi sa obavljanjem poslova i zadataka, utvrđenih ovim zakonom, odlukom o osnivanju i Poslovnikom o radu, koji se odnose na usmeravanje postupanja inspekcija u inspekcijskom nadzoru na neregistrovanim subjektima, kao i u pogledu pripreme primene ovog zakona.
Zahvaljujem se ministru što je imala razumevanja i zaista prihvatila ovaj amandman, jer mislim da potpuno definiše rad ove komisije koja je u prethodnim članovima bila sa dosta nejasnoća kod nekih predlagača zbog čega je odbijen.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani ministri, kolege poslanici, reklamirala sam čl. 106. i 107. stav 1. Iz razloga što je jednostavno negde postalo kao normalno da poslanici mogu da vređaju poslanike vladajuće stranke, navodeći činjenicu da oni nisu prisutni su pametni, a oni koji su u sali, verovatno, su ta suprotnost.
Do kog zaključka mi onda dolazimo? Da ste vi u tom trenutku trebali da reagujete, a i do drugog zaključka da oni koji nisu prisutni, jer ovde vidimo da su nekolicina iz opozicionih stranaka u stvari oni pametni koji će podržati ovaj zakon. Tako da, eto, mislim da je bilo stvarno sa vaše strane verovatno propust što niste reagovali da gospodina Živkovića upozorite na reči koje izgovara. Hvala.

Uvaženi ministri, kolege poslanici, ovaj amandman kao po prirodi stvari od strane predlagača je predviđen za brisanje, ali ne samo ovaj amandman nego i većina amandmana. Ono što treba reći da, kada pričamo uopšte o projektu „Beograd na vodi“, jednostavno navode se mnoge neistine, kao da ne postoje planovi i projekti koji su urađeni za uređenje Savskog priobalja još od 1972. godine prema GUP-u, 1976. godine Studija centralne zone koju je uradio Urbanistički zavod, 1986. godine veliki međunarodni konkurs koji je „Varoš na vodi“.
Znači, sve je to već definisano 1995. „Europolis“. Izveštaj koji su praktično vezani za sve ove projekte, a procenu finansijskih studija, da li je nešto isplativo, rade zainteresovani investitori. Kada govorimo o tome, a nismo imali prilike da čujemo, pošto smo samo slušali neistine u načelnoj raspravi,…

Kada pričamo o eksproprijaciji, treba reći da u Gradu Beogradu postoji u prvoj fazi 116 pravnih i fizičkih lica sa kojima treba da se izvrši eksproprijacija na osnovu usvajanja ovog zakona. Dodela svojina osma stanova je izvršeno do sada, zakon na određeno vreme 30 stanova a 32 su u zakup na neodređeno vreme.
Kada pričamo o dodeli stanova za nužni smeštaj, izvršeno je osam stanova ukupno do sada. Čak je raseljavanje preko Grada Beograda bilo ukupno za šest porodica. Jedna porodica je čak sama napustila objekat i izvršila rušenje. To govori o tome da jednostavno, sva fizička i pravna lica imaju nedefinisane zakonske modele po kojima žive na tom području.
Ono što je dobro što država u ovom trenutku radi, a to je da sa njima reši statusni odnos u delu koji se odnosi na eksproprijaciju ovog zemljišta i ti građani, ta fizička lica i ta pravna lica od sutra će imati praktično legalan odnos u odnosu na svoju imovinu koju poseduju. Njima je u interesu da se na ovaj način to reši.
S druge strane, kada govorimo o samom amandmanu koji se odnosi na ovaj deo kada kažete da postoje inicijative da možda se to reši da sam investitor reši to u direktnom slučaju sa zainteresovanim postojećim fizičkim i pravnim licima. To jednostavno nije moguće, zato što time ne obezbeđujete pravnu sigurnost njima, da jednostavno danas, sutra, kada god dođe do promene pravnog statusa da ta fizička i pravna lica jednostavno imaju svoju imovinu na adekvatan način.
Tako da, država mora da štiti svoju imovinu na određeni način. Ono što je veličina ovog projekta što neće biti vlasništvo investitora, što će jednostavno i dalje ostati vlasništvo Republike Srbije, što će zemljište na kojem se grade ovi objekti biti u zakupu od strane investitora i neće nam se desiti jedan „Belvil“, koji je od 2001. do 2005. godine, bio u zakupu, a onda promenom Zakona o konverziji, Zakona o planiranju i izgradnji, od strane gospodina Dulića, praktično prešao u privatne svrhe firme Delta Ril Investment.
Ono što je interesantno da nisu samo na taj način sticali imovinu izuzetno veliki investitori, za koje se zalažu određene opozicione stranke, kao što je gospodin Mišković, nego i takođe određene firme koje su kupovale firme u restrukturiranju, sa jako dobrim lokacijama i postojali vlasnici zemljišta za koje danas jednostavno žele da postanu veliki investitori.
Mislim da u stvari, ne samo ovaj amandman nego ceo zakon predstavlja jednu vrstu konkurencije onima koji su želeli, a to je pre svega gospodin Mišković koji je otkupio firmu „Auto-komanda“ 2005. godine, koji je najavio izgradnju dve velike kule i jednog šoping mola. Potpuno je jasno zbog čega opozicioni poslanici žele na ovaj način da ospore ovaj zakon. Tako da je u svakom slučaju dobro što ovakvu vrstu amandmana niste prihvatili. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, kada pričamo o javnom interesu, moramo da ponovimo više puta da su direktni i indirektni benefiti ovakvog projekta. Direktni u onom trenutku kada prodajete bilo koji objekat, da li poslovno-stambeni, da li su komercijalni poslovni prostori i plaćate porez, svaki kupac plaća PDV i ide direktno slivanje u budžet. Porez na prenos apsolutnih prava koji iznosi 5% od svake nekretnine, kvadrata, ulazi u budžet.
Kada pričamo o indirektnim benefitima ovoga, a čuli smo i ranije od mog kolege Marinkovića, u današnje vreme porast stope turizma u svakoj godini nije ispod 10%. Od prošle godine do ove godine 9%. Zamislite u trenutku kada gradite infrastrukturni objekat sa tolikim svojim sadržajima koje ćemo tek u budućnosti projektovati. Ja ću vam reći. U jednoj Barseloni, koja je sagrađena od 1930. godine do danas, zahvaljujući zaista sposobnim arhitektima i svima poznatom gospodinu Gaudiju, koji je i tada bio osporavan zašto je on baš na određenim konkursima dobijao da gradi znamenitosti u tom gradu, današnja Barselona prihoduje godišnje 100 miliona evra i ona praktično predstavlja ne ekonomski održiv grad, nego jednostavno prihoduje sa svojim profitima sa kojima može da ulaže i dalje i više u sve grane privrednog razvoja.
Prema tome, ako govorimo o zapošljavanju i ako govorimo o mladim ljudima koji treba da rade, ja sam dala i predlog da mlade ljude danas treba uključiti u ove projekte i kroz fakultete. Znači, studenti zadnjih godina, ne samo tehničkih fakulteta nego svih fakulteta, treba da imaju stručnu praksu na ovakvom projektu, kao i završeni studenti fakulteta pripravnički staž. Zašto? Zato što će im država dati ono što im niko neće dati – referencu na radu na ovakvom projektu.
Kada su se gradili infrastrukturni projekti u Srbiji kao što su bili Đerdap ili Gazela, takođe je bilo ovakvih problema i nerazumevanja od mnogih. Zamislite da 1966. godine nije usvojen leks specijalis o mostu Gazela? Kako bi danas Beograd izgledao? I tada je bilo takvih otpora. Ali, jednostavno, takođe se došlo u Skupštinu sa ovakvim zakonskim predlogom, takođe su ispoštovane procedure i svi ljudi koji su imali svoje parcele, i objekte bez dozvole i objekte sa dozvolom, i na kraju su došli do toga.
A kada pričamo o prošlosti kako je izgledao javni i privatni interes, mi smo svedoci toga da od 2001. godine do 2005, ono što je bio zakup zemljišta od strane firme „Delta real“, od 2005. samo za četiri godine postaje vlasništvo privatne firme. Tada grad Beograd usvaja plan, tada Skupština grada glasa za takva zakonska rešenja, tada uprava prihoda izdaje otprilike rešenje da je 50 evra kvadrat, koji treba da plati sam privrednik koji praktično postaje vlasnik, a to je „Delta real“
Šta se dešava? Tada Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa gospođom Vericom Barać naravno podiže javnost i upućuje da ta cena koja je projektovana ne odgovara realnoj vrednosti? Šta se dešava? Da 2009. godine dolazite u situaciju da država kaže – ne, mi u stvari dugujemo milion evra gospodinu Miškoviću. Znači 2009. godine i onda kaže – dajte neko rešenje.
U tom trenutku gospodin Dulić daje predlog izmena i dopune Zakona o planiranju i izgradnji koji se ovde usvaja od strane DS i jednostavno po tom zakonu automatski gospodin Mišković postaje vlasnik tih parcela koje se odnose na E70, E75, tzv. „Blok 53“.
Znači, sagrađeno 200 hiljada kvadrata stanova, projektovana cena 1800 evra po kvadratu. Naravno, prodavani su za 1250 evra preko „Hipo“ banke zato što je investicija koju je dao, određene banke iz inostranstva, naravno, ispitivani su mnogi u tom slučaju, kao i gospodin Šarić, da su ulaganja ušla kroz kreditne linije Holandije i Austrije, preko 100 miliona evra ulagačkog kapitala, prodato 200 hiljada kvadrata, računa se da vrednost te investicije iznosi od 230 miliona do 320 miliona. Današnjim rešenjem dolazi se do toga da nekih 300 stanova još uvek nije prodato i da se nalaze u vlasništvu gospodina Šarića.
Ono što je vrlo interesantno još reći, a to je da godinu i po dana ni jedna građevinska dozvola u to vreme na nivou Grada Beograda nije izdata. Zašto? Da bi se prodali stanovi u Belvilu, sva sreća pa su se desili izbori 2012. godine jer verovatno bi još građevinska operativa u Srbiji stajala, iako je padala rapidno, iako je dolazilo do velikih problema u uopšte funkcionisanju svih građevinskih firmi, a tu imaju i firme koje su u stečaju, zapošljavaju veliki broj ljudi. Znači, vi ste protiv svega toga. Vi ste jednostavno za ovakav model rešenja, takav model u kome će budžet Srbije na neki način non stop jedan privatnik izvlačiti i da ne postoji mogućnost uopšte dolaženja stranih direktnih investicija.
Mi nismo više za takve koncepte, strane direktne investicije kada ulažu drugi investitori su slobodni, mi smo otvorili investicioni ambijent sa svim mogućim reformskim zakonima, sa mogućnostima da danas-sutra naši mladi ljudi ne idu u inostranstvo nego rade ovde na najboljim strateškim projektima sa kojima će se u budućnosti uvek imati posla.
Kada budu rekli da će raditi u „Beogradu na vodi“ i da su radili u svojoj struci, svaki sledeći projekat koji se bude gradio u svetu, imaće mogućnost da rade na njima.
Zbog toga ove amandmane i ovakvog tipa ne da ne treba prihvatati, nego ne treba shvatati uopšte ozbiljno. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministar, kolege poslanici, dosta toga je danas rečeno, ali pokušaću da ukratko sublimiram razloge zbog kojih uopšte danas donosimo ovakav zakon.
Prvo, uopšte rad inspekcijskih službi kod nas u proteklih 20 i više godina su rak rana ovog društva, upravo zato što niste imali objedinjeno na jednom mestu zakonsku regulativu koja će moći na određeni način da sublimira i reši sve one probleme u društvu koji se dešavaju, bez obzira da li je u pitanju poreska uprava, tržišna inspekcija, da li su u pitanju bilo koje inspekcije o kojima je bilo reči, iz bilo kojih oblasti.
Ono što je važno, ovaj zakon vrši reformu inspekcijskog rada i obuhvata 36 različitih inspekcija, pogotovo koje su u funkciji 12 ministarstava, bez kojih ministarstva jednostavno ne bi mogla da funkcionišu. Zato je važno da se sada prvi put postavlja ovakav koncept. Ono što treba zahvaliti ovom ministarstvu je što je zaista kada je preuzelo taj zadatak, preuzelo nešto što je počelo već 2011. godine da se radi, pisanje ovakvog jednog zakonskog rešenja. S jedne strane, počelo se baš od onih koji su nosioci tog posla, a to su same inspekcije, pa su se dalje u tim radnim grupama pridruživali pomoćnici ministara, državni sekretari, čak i profesori sa pravnog fakulteta. Postignut je jedan širok konsenzus na izradi ovakvog zakonskog rešenja.
Prema tome, trebalo je imati jako puno strpljenja i fleksibilnosti i implementirati svačije viđenje ovog problema u društvu i kao rezultat toga došli smo do ovakvog zakonskog rešenja.
Zamerke privrede, naravno, za rad inspekcija su uvek bile velike, ali, pre svega, rezultati koji pokazuju do 2012. godine da je rad organa bio loš su ti da kada klasifikujete Srbiju recimo u pogledu borbe protiv korupcije, negde na 78 mestu od 175 se nalazila Srbija, jedan od glavnih razloga bio rad inspekcijskih organa. Drugo, kada su određena istraživanja se radila koji su to elementi koji blokiraju dolazak direktnih stranih investicija i zainteresovanih investitora da ulažu u Srbiju, na petom mestu je takođe bio, kao jedna od stvari koji negde zaustavlja privredne aktivnosti, rad inspekcijskih organa.
Istraživanje koje je rađeno na hiljadu preduzeća 2012. godine dosta je pomoglo na izradi ovakvog zakonskog rešenja. Oni su pokazali da su veliki troškovi zbog neadekvatnog rada inspekcijskih organa, čak da je gubitak privrede oko 2,5 miliona evra, da se rast broja kazni sve više povećavao, a da efekti ponašanja i privrednih subjekata, ali i inspektora se nije promenio, nego su jednostavno svi terali neki svoj koncept koji je zastareo i shvatali inspekciju kao neko nužno zlo koje na određeni način treba zaobići, a inspektori predstavljali strah i trepet, ali sa nedovoljno definisanim sistemom kontrole.
Ono što je bitno reći, nije postojala ta koordinisanost koja je suštinski sada ovim zakonom data i ono što je najinteresantnije je da procedure, metodologija i mere koje su propisane jednostavno su pokazale da ne postoje adekvatni kapaciteti, odnosno da sami inspektori nisu bili dovoljno edukovani i nisu pratili ni zakonska rešenja po kojima su vršili nadzor, što je izazvalo velike štete, pa i u pogledu evropskih integracija i harmonizacije propisa, jer ono što je Skupština usvajala jednostavno na terenu nije moglo da se implementira.
Uzroci zbog kojih mi danas imamo i ovaj nov zakon to je da, pored toga što smo rekli da postoje stare metode funkcionisanja inspekcije, jednostavno nisu uzeti svi uslovi rizika sa kojim se Zakon o inspekcijskom nadzoru do sada primenjivao. Interesantno je da opremljenost koja je postojala, i sada postoji, na kraju krajeva, ali čini mi se da se negde ide ka uvođenju novih informacionih tehnologija i novih softvera kojima sve više zaposleni vladaju, do 2012. godine nisu bili na zadovoljavajućem nivou da su mogli uopšte da se nose sa svim promenama koje smo imali u zakonskom pogledu.
Šta treba ovaj zakon i koji su ciljevi postavljeni? Postavljeni su da, pre svega, se izvrši, pored svih ekonomskih reformi, reforma kontrolne funkcije koje inspekcije treba da imaju. Najveći akcenat je dat na poresku upravu, na tržišnu inspekciju, inspektorat na radu i na urbanističku inspekciju, građevinsku inspekciju, ali i komunalne inspekcije u gradovima. Ono što se primetilo je da je odnos broja inspektora koji je predviđen određenim sistematizacijama nije uvek bio do kraja popunjen i on pokazuje da je ta popunjenost između 87% i 88%, ali kada vidite koliki je broj subjekata kontrole po jednom inspektoru onda su zaprepašćujuće cifre.
Na primer, u poreskoj upravi po jednom inspektoru imate 180 predmeta, u inspektoratu za rad 1.308, u urbanističkoj inspekciji 20, mali broj inspektora je ako poredite u odnosu na broj sprovedenih kontrola. Primera radi, poreska uprava – jedan inspektor sprovodi kontrolu nad 25.889 subjekata.
Kao što vidite, ukoliko nema sinhronizovanosti u radu inspekcijskih organa, jednostavno, neizvodljivo je na adekvatan način sprovesti uopšte implementaciju bilo kog zakona, i najboljeg zakona u ovoj Skupštini i najboljih uredbi i pravilnika koje ministarstvo propisuje.
Prema tome, jedan od glavnih razloga zbog kojih danas imamo ovaj zakon je da suštinski mi zaokružujemo sistem ekonomskih reformi u smislu zakonitosti, a to je donošenje ovog zakona, novog, modernog koncepta koji treba da nam donese velike rezultate u pogledu i otvaranja novih radnih mesta i otvaranje investicionog ambijenta, da investitori imaju predvidivo poslovanje kada dolaze ovde i otvaraju nova preduzeća, nove fabrika i zapošljavaju nove ljude.
Kada govorimo o tome da ste rekli da postoje praktično tri stuba, glavna cilja o kojima govorimo, to je to ujednačavanje propisa, govorili ste i o koordinaciji rada, dobro je da postoji koordinisano telo koje će pokušati da usaglasi sve to, a reći ću i zbog čega. Pored toga, postoji ta tehnička opremljenost o kojoj smo govorili i mislim da će biti svima u interesu da jednostavno kroz softverski objedinjenu listu, koja će moći da se nađe na sajtu kroz izveštaje o radu, obezbedili ste i transparentnost funkcionisanja same inspekcije. Do sada je to bilo pod nekim velom tajne, negde se sticao utisak kod privrednih subjekata da se samo kod pojedinih dolazi, da samo određene inspekcije dolaze, da kod konkurencije ne idu, da onda imate određeni broj inspekcija koje dolaze u jednom danu, ukoliko žele da zatvore otvorena preduzeća. Tako da, sada toga više neće biti.
Drugo, samim tim sistem i mogućnost bilo kakve korupcije od strane bilo kojih privrednih subjekata, a i u tom odnosu sa inspektorima, jednostavno tu nestaje. Znači, sve mogućnosti i mehanizmi da bi se otklonile sve negativne posledice što se tiče inspekcijskog nadzora ovde, mislim da je sigurno u 99% slučajeva otklonjeno.
Treba reći da postoji i specifičnost u radu kada govorimo o inspekcijskim organima na nivou Pokrajinske vlade, odnosno AP Vojvodine i lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština. To znači da po izglasavanju ovog zakona statuti, odnosno akti koje će donositi skupštine gradova i opština i akti koje će potpisivati gradonačelnici i predsednici opština moraće da imaju sastavne delove ovog zakona, moraće da se ponašaju u skladu sa ovim zakonom i moraće da definišu određene aktivnosti koje, recimo, imaju komunalne inspekcije. Zato što kod komunalnih inspekcija postoje određene specifičnosti u radu, ali vi ste ih ovim zakonom i predvideli, što je jako dobro. To je da postoje određeni povereni poslovi sa nivoa Republike na nivo opština i gradova, kao što su, recimo, tržišne inspekcije. Postojaće čak i koordinaciona tela na nivou gradova koja će biti u saradnji sa koordinacionim telom Republike Srbije.
Postoje i slučajevi u kojima određeni inspektori neće uvek kažnjavati i neće dolaziti u situaciju da ne mogu da pouče stranku, već će sada to biti jedan imperativ. To znači da će inspektori na određeni način moći i verbalno da daju određene preporuke i savete na koji način će privredni subjekti moći da funkcionišu u skladu sa zakonom. Ovaj deo koji se odnosi na suzbijanje sive ekonomije zaista ne treba puno objašnjavati, zato što je do sada negde uvek bilo stimulisano, a pogotovo u vreme ekonomske krize i kada smo imali devedesete godine, negde je bilo prihvatljivo u društvu da posluju ljudi bez ijednog privrednog subjekta, bez ijednog PIB-a, da stoje na ulici i prodaju robu koja je jednostavno išla van tokova budžeta i van tokova državnih institucija.
Tako da, sasvim je logično da sada, kada imate načina da nađete određenu stranku koja se bavi sivom ekonomijom, prodaje nelegalnu robu, nema registrovanu radnju, vi u tom trenutku kao inspektor možete odmah da reagujete, što do sada zakonski nije bilo moguće, odmah da pozovete ili policiju ili APR, Upravu prihoda da obavestite da određeno lice sa svojim imenom i prezimenom vrši određenu radnju, da sada može da otvori svoje privredno društvo preko koga će raditi i jednostavno ga uvlačite u legalne tokove poslovanja u ovom društvu. Zbog toga taj nivo sive ekonomije, koji je od 2005. do 2012. godine iznosio od 35%, a do 30% je pao 2012. godine, pokazuje da će tih 30% sive ekonomije, koja funkcioniše kroz određena privredna društva koja nisu registrovana, sada sigurno padati jer će dati mogućnost ljudima da funkcionišu na krajnje legalan način.
Ono što jednostavno pokazuje ovaj zakon, jeste to da će te novine koje se odnose i na edukaciju samih inspektora pokazati da će nivo i kvalitet tih usluga, odnosno posla kojim će se baviti inspektori, zahtevati i njihovu sertifikaciju i polaganje stručnih ispita, da će imati neki rok od dve godine da zaista pokažu da su i sve ove novine negde prihvatili i da će moći da se nose sa tim novinama na adekvatan način. Mislim da će to sigurno dovesti do boljih rezultata i u privrednim aktivnostima. To je neminovno, uključujući i sve one zakone koje smo usvojili ovde u Skupštini. Mislim da će i lokalne samouprave shvatiti da su dobile olakšavajuće mehanizme sa kojima će lakše sprovoditi one zakone, one uredbe i akte koje donose i lokalne skupštine, zbog toga što će i naplate određenih taksi koje idu i samim lokalnim samoupravama imati jače mehanizme, da neće morati da čekaju da im Republika prebacuje iz budžeta, nego će sami moći time da se pozabave.
Mislim da ovaj zakon spada u jedan moderan zakon i mislim da je ovakvo zakonsko rešenje zaista obuhvatilo sve relevantne subjekte u društvu koji se bave ovom temom. Mislim da u danu za glasanje treba prihvatiti ovaj zakon i zaista, što se tiče pregovora i kada govorimo o amandmanima koji su bili u okviru saradnje sa Ekonomskim kokusom i vašim ministarstvom, treba da budemo zadovoljni, jer ste pokazali da uopšte nemate problem sa tim da sarađujete sa svim poslaničkim grupama, a u cilju dobijanja najboljih rešenja. Zbog toga ćemo u danu za glasanje kao poslanička grupa SNS podržati ovakav predlog. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko Bošković, uvažene kolege poslanici, očito danas u ovoj raspravi o protokolima, uopšte i vrlo važnim sporazumima, možda nekima, gospođo ministar, ne odgovara nivo rasprave, odnosno odgovora, jer mnogo je lakše pričati jednim prizemnim rečnikom u kome možda i neke reči nisu baš, kako da kažem, prihvatljive, pa je to onda interesantno za medije.
Ja sam juče u razgovoru sa novinarima baš raspravljala o tome da su ovo danas važni sporazumi, iako možda tema medijski uopšte nije toliko propraćena i na kraju dobijemo odgovore određenih novinara – danas nemamo šta izvestimo iz Skupštine. Ne, danas imamo jako važne stvari da izvestimo, a to je da ova Skupština ratifikuje sporazume uz pomoć kojih će, evo, od sutra već početi da rešava mnogo važne stvari.
Danas imamo pojavu neprestane kiše koja će možda izazvati određenu vrstu i nivo poplava. Juče je Vlada Srbije usvojila Nacionalni plan za upravljanje rizicima od elementarnih nepogoda uz pomoć UN i Svetske banke. Znači, to pokazuje odgovoran pristup Vlade, ali i ove Skupštine koja treba da ratifikuje određene vrste protokola na osnovu Karpatske konvencije.
Prvo, naći se u društvu sedam država, koje su Poljska, Češka, Mađarska, Rumunija, Ukrajina, znači, u srcu Evrope, koja obuhvata otprilike Karpatske planine, i zaštititi, na kraju krajeva, taj region u smislu određenih vrsta i biljaka i životinja i naći načina da se takvom zaštitom i biti deo jedne grupe država koje će štiti, i samim tim uspostaviti određene uslove, da ćete na neki način promovisati i održivi turizam, promovisati pošumljavanje šuma u jednoj državi, podići, na kraju krajeva, određene ekonomske privredne aktivnosti je u svakom slučaju privilegija. To nemaju sve države.
Rumunija ima 40% teritorije Karpatskih planina. Jedna trećina teritorija praktično Rumunije zahvataju te planine, a od toga dva miliona ljudi živi u tom delu, 700 naselja ima i mi smo kao parlamentarci imali prilike u Rumuniji da čujemo da je to za njih veliki značaj, da ovakve vrste protokola i konvencija zaista postoje i da zajednički sedam država kroz taj regionalni pristup i saradnju zaista mogu mnogo toga da urade.
I ovo što su moji prethodnici rekli, ako je 6% šuma u Republici Srbiji, a nekih 14% je u drugim državama razvijenim EU, to znači da je na nama veliki posao na pošumljavanju. Pri tome, za to su potrebno određena finansijska sredstva. Mnogo je lakše kada imate protokole potpisane konvencije da povlačite sredstva i od EU i od država u regionu na zajedničkim projektima i radite taj posao, nego da to samo radite.
Jednostavno, mi smo na putu na kome sam sebi treba da zadajemo ciljevi koji sigurno da su visoki, ali mi moramo da se krećemo tim putem.
Na kraju krajeva, ono što bih rekla o samim protokolima to je da ovaj protokol nije obuhvaćen samo kada pričamo o životnoj sredini. On obuhvata uopšte održivi razvoj. Znači, za sve to podrazumeva i održivo ekonomsko korišćenje svih resursa, ali podrazumeva i deo koji se odnosi i na industriju i na energiju, ali podrazumeva i kulturnu baštinu, ali podrazumeva i održavanje i očuvanje tradicionalnih znanja, ali i onaj deo koji se odnosi na obrazovanje i učešće javnosti. Tu je svakako veliki značaj nevladinog sektora, odnosno civilnog društva i ova kao važna oblast u srcu Evrope je jedan od instrumenata pružanja pomoći održivom razvoju.
Prema tome, Srbija je od velikog značaja uopšte što se nalazi pod patronatom ove konvencije i što se nalazi u udruženju ovih sedam država koje će zaista u budućnosti imati načina da se izbore sa svim izazovima, pogotovo kada su u tanju klimatske promene, a mi ćemo biti svedoci i ovih dana kako se Srbija nosi sa svim tim izazovima.
Prema tome, Protokol o održivom turizmu u okviru konvencije koja se odnosi na Karpatsku konvenciju i Protokol o održivom upravljanju šumama sigurno treba prihvatiti i sigurno treba što više u javnosti govoriti o tome i o značaju ovakvih konvencija zbog toga što mislim da u društvu nije dovoljno shvaćen uopšte značaj ne samo pitanja životne sredine, nego uopšte održivog razvoja. Negde se sve to svodi na neki budžet i na neki novac.
Juče je premijer to lepo objasnio. Preventiva jedan dinar podrazumeva sedam dinara rešavanja posledica. Znači, bolje je sprečiti nego lečiti. Ako se to odnosi na zdravlje ljudi, onda to treba da se odnosi i uopšte na održivi razvoj naše ekonomije i naše privrede i naših privrednih aktivnosti.
Ono što sigurno treba reći je da je gospođa ministar sigurno u oblasti veterine stručnija i zbog toga odgovori koje smo dobili zaista pokazuju stepen problema sa kojima se Srbija suočava i jednostavno način na koje ministarstvo rešava mnoge probleme koji su i u oblasti veterine danas svi svedoci, a mi smo tu da pomognemo.
Mi kao poslanici možemo da pomognemo ukoliko zaista podržavamo ovakve sporazume između Republike Urugvaja i između onoga što se odnosi na zaštitu biljnog karantina i zaštitu bilja. Znate, kada imate određenu vrstu bolesti kada su u pitanju biljke, onda imate poremećaje i kod ishrane životinja, a samim tim dolazite u probleme kod zdravlja ljudi, jer u pitanju je ishrana. Kao što vidite, to je jedan problem koji uopšte nije izolovan. Znači, svi segmenti u društvu jedan multidisciplinarni pristup u ovakvom rešavanju problema je potreban.
Ja sam htela da postavim jedno pitanje, a ne znam da li je u stanju sada da se da taj odgovor, ali kada pričamo o ruralnom razvoju, uopšte o trećoj komponenti i IPARD programa, mi imamo taj ruralni turizam i imamo sada inicijativu Evropskog parlamenta i Unije uopšte da se razvija taj održivi turizam koji je povezan sa životnom sredinom. Ruralni turizam je više povezan za seoski tzv. turizam, odnosno uopšte za ruralni razvoj područja i mogu reći da je vezan i za žensko preduzetništvo, jer negde su žene na selu poljoprivredni proizvođači negde nosioci tog posla.
Htela sam da pitam da li postoji uopšte saradnja sa Ministarstvom turizma gospodina Rasima Ljajića i da li postoji određena potreba da se edukacija izvrši ljudi pre nego što budu konkurisali za IPARD sredstva, jer negde prva i druga komponenta što se tiče same poljoprivredne proizvodnje daće se prioritet tome? Čini mi se da će taj ruralni turizma, naravno, u skladu i sa održivim turizmom i uopšte sa turizmom kao jednom važnom privrednom granom u Srbiji, mislim da je potreba da ta intersektorska saradnja bude jača i bolja i da na neki način se izađe sa tom edukacijom ispred poljoprivrednih proizvođača, odnosno i žena preduzetnica koje bi se bavile ruralnim turizmom i negde da se pripremimo kao država mnogo više dok se ne raspišu konkursi, dok ne budemo bili sposobni da povlačimo sredstva iz evropskih budžeta po pitanju IPARD programa, jer to je upravo u skladu sa ovim protokolom kada govorimo o održivom turizmu.
Mi smo bili inače gosti u Zagrebu na jednoj evropskoj konferenciji koja se odnosila na održivi turizam i tu su učestvovale 22 države. Evropska unija je zaista zainteresovana da kada je u pitanju održivi turizam se da mnogo veći značaj. Srbija je članica i zaista jedna od važnih država koja učestvuje u mnogim projektima vezana za održivi turizam i mnoga sredstva kada su u pitanju banje Balkana recimo učestvuje dugi niz godina, zatim kada su u pitanju putevi rimskih imperatora, ali me interesuje ovaj deo kada je u pitanju ruralni turizam da li smo u mogućnosti da zaista u saradnji sa Ministarstvom turizma, s obzirom da naš Odbor kojim ja predsedavam obuhvata i rad Ministarstva turizma, da se nekako napravi ta jača saradnja da bi se lakše pripremili poljoprivredni proizvođači u Srbiji da se bave ovim poslom.
Sigurno u danu za glasanje da ćemo ove protokole i SNS i svi poslanici podržati. Hvala.