Poštovana gospodo ministri, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se svi u ovoj sali i u javnosti Srbije slažemo da je konačno došlo vreme da se sa jednim sistemskim zakonom reguliše pitanje više stotina hiljada boraca, vojnih invalida, porodica palih boraca, civilnih invalida rata. Srbija to pitanje još uvek nije rešila. Smatram da će ova Vlada i ovaj skupštinski saziv konačno uraditi tu istorijsku stvar.
Među više stotina hiljada boraca u Srbiji ima, takođe, preko 50.000 krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine. Prethodnim zakonskim rešenjima učinjena je velika nepravda prema krajiškim borcima.
Naime, njima je priznato pravo na ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. Krajiški borci smatraju da je to velika diskriminacija i očekuju da će ovim novim sistemskim zakonom koji će, nadam se, biti do kraja ove godine usvojen, ta nepravda biti ispravljena.
Kao prilog ovoj činjenici ističem sledeće. Prvo, krajiški borci se nisu borili samo za sebe, oni su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju, za srpski narod. Zbog politike dvostrukih standarda velikih sila i zbog proustaškog rešima Franje Tuđmana i njegove politike etičkog čišćenja, doživeli su tragediju i katastrofu. Preko pola miliona Srba sa područja sadašnje Hrvatske je proterano.
Drugi razlog koji ističem u prilog mojoj tezi da Srbija treba da ispravi ovu veliku nepravdu i da u budućem zakonu prizna ratni staž krajiškim borcima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, jeste činjenica da je svim krajiškim oficirima, bivšim oficirima JNA koji su bili na vojnim dužnostima u Vojsci Republike Srpske Krajine, dakle na nivou komandanata brigada, korpusa, u Komandi glavnog štaba u Vojske Republike Srpske Krajine i na drugim dužnostima, njima je priznat ratni staž u dvostrukom trajanju.
Sada, desetine hiljada krajiških boraca se pita – a sa kim su ti krajiški oficiri i komandanti brigada, korpusa i drugih vojnih jedinica komandovali, ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije?
Treća stvar koju želim da istaknem jeste činjenica da je krajem prošle godine Hrvatski Sabor usvojio zakon o pravima hrvatskih branitelja kojim je u potpunosti izjednačio prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane. Dakle, to je vojna formacija zapadno-hercegovačkih Hrvata sa pripadnicima Hrvatske vojske. Dakle, Hrvatska je ovim zakonom u potpunosti priznala pripadnike Hrvatskog veća odbrane kao sastavni deo hrvatske vojske.
Druga važna stvar u tom zakonu jeste da je ostavljena zakonska mogućnost da svi oni pripadnici Hrvatskog veća odbrane, koji nisu ostvarili svoja prava na invalidninu ili porodice palih boraca, mogu sada to da ostvare po novom Zakonu o pravima hrvatskih branitelja, ako dostave validne dokaze.
Na stranu to što u tom zakonu postoji jedna skandalozna, jedna besmislena, jedna apsurdna teza da su Srbija i Krajiški Srbi i JNA izvršili agresiju na Hrvatsku. Naravno da brojne činjenice jasno govore da je glavni krivac za rat na prostoru današnje Hrvatske bila proustaška politika Franje Tuđmana, kao što je i politika stvaranja unitarne BiH Alije Izetbegovića bila glavni krivac za ratove na prostoru BiH, kao i separatistička politika kosovskih Albanaca na prostoru Republike Srbije.
Smatram da ovim zakonom, koji će biti, nadam se, ponavljam, uskoro usvojen, treba, ponavljam, biti priznat Krajiškim borcima ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Na taj način, država Srbija bi, ponavljam, ispravila jednu veliku istorijsku nepravdu i Krajišnici bi mogli zaista reći da su od tog trenutka u potpunosti priznati od svoje majke Srbije.
Želeo bih da kažem nekoliko nelogičnosti i nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, nisu dobre, a koje se nalaze u postojećim zakonskim rešenjima, a vezana su za Krajiške Srbe.
Naime, imamo jednu činjenicu da je jednom delu porodica, odnosno supruga poginulih krajiških boraca bilo ukinuto pravo na porodičnu invalidninu usled činjenice da su njihova deca završila školovanje, a da one u tom trenutku nisu imale 45 godina starosti. Kada su navršile 45 godina starosti, one su ponovo podnele zahtev da ostvare porodičnu invalidninu.
Sada imamo tri vrste diskriminacije. Jedna grupa tih supruga palih boraca, palih krajiških boraca, je dobila odgovore da ne mogu više da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, jer je njihov suprug poginuo posle 27. aprila 1992. godine, dakle, posle stvaranja SRJ.
Drugi deo supruga palih krajiških boraca je dobio odgovor da ne mogu ponovo da ostvare pravo na porodičnu invalidninu, iako je njihov suprug poginuo 1991. godine ili do aprila 1992. godine, iz razloga, jer tobože, nisu imali jugoslovensko državljanstvo, nego hrvatsko državljanstvo. Pa, svima je jasno da je tokom 1991. godine i do aprila 1992. godine svi su imali jugoslovensko državljanstvo. Tek je Hrvatska priznanjem od strane EU, januara 1992. godine, prestalo je da važi jugoslovensko državljanstvo i na teritoriji današnje Hrvatske.
Treći razlog zašto su supruge poginulih krajiških boraca izgubile pravo na porodičnu invalidninu jeste činjenica da su se one, recimo, vratile u Hrvatsku, Kordun, Baniju, Liku, Severnu Dalmaciju ili su otišle u treće zemlje. Mislim da ova tri razloga nisu dobra, da je trebalo naći načina da svim suprugama poginulih krajiških boraca bude omogućeno da u ponovnom postupku ostvare pravo na porodičnu invalidninu, bez obzira u kom je periodu njihov suprug poginuo i bez obzira da li su se vratile u Hrvatsku ili otišle u treće zemlje.
Takođe, imamo jednu nelogičnost vezano za ratne vojne invalide. Imamo jedan deo naših zemljaka koji je ostvario pravo na ličnu invalidninu, jedan deo njih se vratio u Hrvatsku ili je otišao u treće zemlje i njima su po rešenjima Ministarstva ukinuta prava na ličnu invalidninu.
Imamo treću kategoriju civilnih invalida rata, gde imamo jedan paradoks. Oni civilni invalidi rata, dakle, sa područja Krajine, koji su pravo na ličnu invalidninu ostvarili na osnovu zakona Republike Srbije, njima nije ukinuto to pravo, a onaj deo krajiških civilnih invalida rata koji su ostvarili pravo na ličnu invalidninu na osnovu saveznog zakona, njima je to pravo ukinuto. Sada, prosto, ljudi su iznenađeni, ogorčeni, jedna kategorija civilnih invalida rata i dalje ostvaruje pravo na ličnu invalidninu, a ova druga kategorija civilnih invalida rata to pravo ne ostvaruje.
Mislim, ovo su samo neki od primera koje želim istaći, u dobroj nameri da će tokom izrade, odnosno formiranja radne grupe koja će raditi na izradi novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida, civilnih žrtava rata, da će ove primedbe biti uzete u obzir i da ćemo se svi složiti da temelj tog zakona mora biti da sva stečena prava ne smeju biti umanjena i ukinuta, s jedne strane, a s druge strane, da se tim novim zakonom omogući, odnosno stvori zakonska mogućnost da svi oni koji nisu, pre svega, sa područja Krajine, koji nisu uspeli u zakonskim rokovima da ostvare svoja prava, bilo na invalidninu, ili porodice palih boraca, da im se to omogući u novom zakonskom roku, pod uslovom, naravno, ako budu doneli validne i čvrste dokaze da se zaista to desilo za vreme ratnih dejstava 1991-1995. godine na području današnje Hrvatske.
Takođe, želeo bih da pomenem dve činjenice koje su mi isticali Krajiški ratni vojni invalidi, vezano za izmene i dopune ova dva zakona koja su danas na dnevnom redu. Prvi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koji je donet na nivou SRJ, iz 1998. godine, ovde Ministarstvo predlaže da osnova za obračun ličnih, porodičnih invalidnina, prava, odnosno naknada za negu i pomoć, naknada za ortopedska pomagala, bude prosečna zarada u Srbiji iz prošle godine.
Ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata, kažu i apeluju na Ministarstvo, na ministra Đorđevića, rekli su mi da su mu to rekli i u razgovoru, da osnova za obračun primanja lične invalidnine, porodične invalidnine bude prosečna zarada u Srbiji u prethodnom mesecu. Verujem da možemo kroz razgovore doći do rešenja i da ratni vojni invalidi, civilni invalidi rata ne budu oštećeni, jer je neka procena, prema njihovom mišljenju, da će do kraja ove godine oni mesečno imati manje invalidnine 50, 60, 70, evra.
Druga izmena koju predlaže Ministarstvo, vezano je za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica Republike Srbije, gde se predlaže da se starosna granica za muškarce pomeri sa 60 na 65 godina, a za žene sa 50 na 60 godina.
Naime, ovde se radi o porodicama, odnosno suprugama umrlih vojnih invalida, o suprugama palih boraca, koje nisu ostvarile pravo na penziju, da će sada po ovome zakonskom predlogu, znači, muškarci pet godina kasnije primati mesečnu nadoknadu, a žene umesto sa 50 godina, sada će to moći primati sa 60 godina. Predlažem, takođe, da se na tu temu razgovara i da vidimo mogućnosti kako da se ovoj kategoriji građana Srbije izađe u susret.
Na kraju želim još jednom da apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da se u što kraćem roku formira radna grupa i da se krene u pripremu nacrta novog, celovitog, sistemskog zakona o pravima boraca, porodica palih boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata. Hvala.