Gospodine predsedavajući, uvaženi predstavnici regulatornih tela, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo raspravu o tri veoma značajna izveštaja – Izveštaj Zaštitnika građana, Izveštaj o radu poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka.
Mislim da su sva tri izveštaj veoma korisna i da je cilj tih izveštaja da ukažu na dobra strane, ali istovremeno da ukažu na određene slabosti u funkcionisanju institucija i potrebu da u narednom periodu se institucije osnaže i da rade svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Posebno je istaknut značaj i ključna važnost uspostave efikasnog i pravičnog pravosuđa s jedne strane i efikasne državne uprave sa druge strane. Takođe, veoma je važno i ojačati inspekcijske službe jer bez efikasnih inspekcijskih službi ne možemo govoriti i o sprovođenju i uvažavanja principa vladavine prava.
U svom nastupu ću se ograničiti na jedan segment koji, po mom mišljenju, nije uopšte obuhvaćen Izveštajem Zaštitnika građana za 2013. godinu, a mislim da je veoma značajan. U uvodnom delu u Izveštaju Zaštitnika građana navode se ugrožene ciljne grupe, posebno deca, osobe sa invaliditetom, zatim žene LGBT populacija, nacionalne manjine i izbegla i raseljena lica. Međutim, kada gledamo sadržaj Izveštaja Zaštitnika građana vidimo da je tih pet ciljnih grupa posebno obrađeno, znači od jedan do dva, pet prava deteta, prava nacionalnih manjina, rodna ravnopravnost i prava LGBT osoba, prava osoba sa invaliditetom i prava lica lišenih slobode i nacionalni mehanizam za prevenciju torture. Međutim, nigde u Izveštaju osim što su pomenuti na početku i još na jednom mestu sa jednom ili dve reči, ne govori se o problemima te populacije.
Smatram da su izbeglice i raseljena lica trebala dobiti posebno poglavlje u Izveštaju Zaštitnika građana ne samo za 2013. godinu, nego i u narednom periodu. Zbog čega? Ima dosta razloga.
Prvo, u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba. Preko 300.000 sa područja Hrvatske, preko 200.000 sa područja Federacije BiH i živi preko 200.000 interno raseljenih lica sa KiM. Tih gotovo 10% stanovništva Srbije se suočava sa brojnim problemima, s jedne strane ostvarivanje svojih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava koja su im oduzeta u mestima odakle su proterani, s jedne strane, ali sa brojnim problemima u procesu integracije u lokalnim sredinama u Srbiji.
Prvo ću govoriti o prvom aspektu problema. Prvi problem velikog broja izbeglih, interno raseljenih lica jeste pitanje stanovanja. U Izveštaju Zaštitnika građana se govori u segmentu socijalne politike o konceptu socijalnog stanovanja, o problemima vezano za realizaciju Zakona o socijalnom stanovanju, međutim, uopšte se ne dotiče ovaj problem.
Naime, veliki broj izbeglih i raseljenih lica živi gotovo dve decenije, a jedan deo njih čak i 23 godine od svog proterivanja u statusu podstanara. Oni 23 godine plaćaju svaki mesec kiriju vlasnicima stanova ili kuća u kojima žive. Da su tim ljudima bili obezbeđen krediti u tom iznosu koliko su isplatili, oni bi sada faktički imali svoje stanove, a ne bi morali da bacaju pare u bunar i da nikad nisu vlasnici toga stana ili kuće u kojoj žive.
U prethodnom periodu država nije mnogo učinila na rešavanju tih potreba, posebno do 2012. godine. Imamo oko 3.000 izgrađenih stambenih jedinica sredstvima međunarodnih organizacija. Imamo 500 stanova izgrađene sredstvima italijanske Vlade, ali veliki broj drugih ljudi nažalost nije rešio svoje stambeno pitanje. Javnost verovatno zna da je osnovan tzv. regionalni stambeni fond od strane međunarodne zajednice čiji je cilj da pomogne rešavanje stambenih potreba izbeglih raseljenih lica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Međutim, u realizaciji toga problema u Srbiji nailazimo na probleme. Koji su ključni problemi? Sredstvima iz tog stambenog fonda trebaju se ti problemi rešavati kroz dodelu paketa građevinskog materijala licima koji su počeli da grade kuće, kupovina montažnih kuća, kupovina seoskih imanja, izgradnja stanova. Mi imamo probleme u Gradu Beogradu i to je kritika prethodnoj vlasti Grada Beograda koja nije učinila dovoljno da se usvoje regulacioni planovi, posebno za naselja u kojima su izbegla raseljena lica izgradila svoje kuće.
Imamo, recimo, primere izbegličkih naselja Altine 2, zatim Grmovca, Busija, delova Batajnice, naselja Šangaj u opštini Zemun, ali takođe i naselja u opštini Palilula, kao što su Borča, Ovča, Krnjača i drugim delovima grada Beograda, gde sada međunarodna zajednica daje sredstva, ali da bi ljudi mogli konkurisati za građevinski materijal i montažne kuće, oni moraju da izvade lokacijske dozvole u Sekretarijatu za urbanizam Grada Beograda.
Pošto prethodna gradska vlast nije usvojila regulacione planove, proteklo je više od 15 godina, sada ti ljudi ne mogu da dobiju građevinski materijal i faktički propuštaju rokove da reše svoje stambeno pitanje. Mislimo da je to klasična diskriminacija. Apelujem na gradsku vlast Grada Beograda da u što kraćem roku usvoji regulacione planove za pomenuta naselja i brojna druga naselja u Gradu Beogradu i u drugim lokalnim samoupravama da bi izbegla lica bila izjednačena i imala mogućnost da dobiju građevinski materijal, da zadrže svoje kuće i da ne budu više podstanari.
Takođe, moram da kažem da u Izveštaju Zaštitnika građana nije pomenuta jedna druga državna institucija, a to je Komesarijat za izbeglice koji je nadležan za 700.000 proteranih građana iz Hrvatske, BiH i KiM. Naime, kao što sam pomenuo oko 2.000 izgrađenih stambenih objekata u kojima žive izbegla lica i dalje nije pravno regulisano.
Naime, maja 2010. godine Skupština Srbije je usvojila Zakon o izbeglicama gde je konačno omogućila da tih 2.000 porodica može da otkupi te stanove i kuće. Međutim, Komesarijat za izbeglice još uvek nije pripremio ugovore i još uvek nije te ugovore omogućio da regulišu pitanje vlasništva i da se upišu kao vlasnici u katastar. Ljudi žive u jednoj pravnoj neizvesnost i strahu da im možda ipak jednog dana neko te kuće i stanove neće oduzeti. Mislim da je vrlo važno da Zaštitnik građana obrati pažnju na taj deo izbeglih lica.
Poseban problem jeste, kao što sam pomenuo, 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade tokom 2007. i 2008. godine. Tih 530 stanova izgrađeno je u sedam gradova, u Nišu, Čačku, Valjevu, Kragujevcu, Pančevu i u Staroj Pazovi. Međutim, za razliku od ovih 2.000 porodica koje imaju pravo na otkup Zakon o izbeglicama iz 2010. godine ovih 530 porodica nije dobilo pravo otkupa. Isto je kada imate troje dece i dvoje dece dobiju čokoladu od oca i majke a jedno ne dobije.
Sada imate recimo u gradu Nišu zgradu nemačke Vlade, uslovno rečeno pošto je Nemačka dala sredstva. Te porodice imaju pravo otkupa tih stanova, doduše, kao što sam rekao, još uvek to nije završeno kroz ugovore, a imate pored toga zgradu italijanske Vlade gde je ista populacija izbeglička, raseljenička koja nema pravo otkupa. Kako možete objasniti izbegličkim porodicama koje žive u ovoj zgradi koju je sagradila italijanska Vlada da nemaju pravo otkupa?
Godinama vodimo borbu da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Imali smo niz sastanaka. Nažalost nije prihvaćeno maja 2010. godine kada je usvojen novi Zakon o izbeglicama da se jednim članom omogući da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Takođe bih apelovao na Zaštitnika građana da obrati pažnju na tih 530 porodica koje su apsolutno diskrimisane. Mi smo počeli razgovore sa bivšim ministrom građevine, gospodinom Ilićem na tu temu da Vlada usvoji jednu uredbu kojom bi omogućila da i tih 530 porodica bude izjednačeno sa ovih 2.000 koje već imaju pravo otkupa. To nažalost nije završeno. Nadamo se da ćemo u razgovorima sa gospođom Mihajlović i resornim ministrom konačno rešiti to pitanje i omogućiti tim ljudima da budu izjednačeni u svojim pravima.
Takođe, dosta je problema bilo u prethodnom periodu u gradu Beogradu prilikom konkursa za socijalne stanove, gde ste imali pravilnike koji su u svojim elementima bili često diskriminatorski. Na primer, imali ste pravilnik gde se kaže da pravo konkursa za socijalne stanove imaju porodice ako imaju ispod 80% proseka ličnog dohotka. Imate, na primer, jednu porodicu gde je, recimo, prosek bio pre dve-tri godine 31.000, a ta porodica je imala 33.000. Supruga je imala platu od 33.000, a muž i ćerka nisu radili. Faktički, zbog toga što je samo jedan član porodice zaposlen, za dve hiljade su oni prešli taj uslov da konkurišu i i dalje su podstanari.
Naše je mišljenje da bi trebalo gledati prosek po članu porodice, a ne po čitavoj porodici. Tako ispada da ako je čovek samac i ima platu 30.000, da on može konkurisati, a ako imate pet članova porodice koji imaju prihod 33.000, oni nemaju prava konkursa. Oni su apsolutno diskriminisani u pravu da konkurišu da dobiju socijalni stan.
Ja apelujem na Zaštitnika građana da posebno obrati pažnju na pitanje stanovanja. Vidimo sada ovu tragediju oko poplava i vidimo koja je muka evakuisanih lica, s kojima mi saosećamo, da dočekaju da se za mesec, dva ili tri vrate u svoje kuće. Zamislite sada ljude koji 15, 20, 23 godine žive kao podstanari i ne mogu dočekati dan kada će živeti u svom stambenom prostoru. Radi se o velikom broju lica.
Drugi problem o kojem bih hteo da govorim jeste državljanstvo. Vi ste pomenuli u svom izveštaju da ima problema, odnosno da nadležna uprava u MUP-u ne rešava pitanje dobijanja državljanstva ili otpusta državljanstva na vreme. Mi imamo dosta naših ljudi koji su podneli zahtev za državljanstvo, odnosno izbeglih lica koja godinama čekaju da budu primljena u državljanstvo. Mislimo da je to neprihvatljivo, da bi zaista trebalo maksimalno skratiti rokove da ti ljudi dobiju državljanstvo u veoma kratkom vremenskom periodu.
Zatim, imamo nekoliko hiljada izbeglih lica koja su imala status izbeglice. Međutim, dok im je trajao status izbeglice nisu podneli zahtev za državljanstvo. Njima je ukinut izbeglički status i sada oni nemaju pravnu mogućnost da podnesu zahtev za državljanstvo. To su pravno nevidljiva lica i ti ljudi prosto u pravu ne postoje. Moramo da vidimo način kako da tim ljudima olakšamo. Da li je to možda mogućnost da im Komesarijat za izbeglice da ponovo oročeni izbeglički status na tri meseca, da mogu podneti zahtev za državljanstvo, da dobiju državljanstvo i posle izvade ličnu kartu i regulišu pitanje svog pravnoga statusa?
Sledeći problem o kome bih hteo govoriti jeste pitanje ratnog staža. Javnost zna da je za vreme Republike Srpske Krajine, od 1991. do 1995. godine, gotovo kompletno muško stanovništvu u Krajini bilo mobilisano i bilo u jedinicama JNA, teritorijalne odbrane, policije itd. Mi imamo veliki broj, većinu takvih građana kojima čak do 19. maja 1992. godine, pre osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, nije priznat taj ratni staž. Ljudi smatraju da su u tome oštećeni.
Takođe, svi Krajišnici, ljudi iz tih krajeva koji su bili četiri godine na ratištu, smatraju da treba da im se prizna ratni staž do 5. avgusta 1995. godine, do završetka rata. Mi imamo čak da je pojedincima, recimo oficirima, podoficirima, koji su bili na čelu jedinica na području Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Ti sami oficiri kažu – mi imamo sad osam godina ratnog staža, a nijednom mom vojniku kojim sam ja komandovao na nivou čete, bataljona, brigade, nije priznat ratni staž ni čak do 19. maja 1992. godine. Kome sam ja komandovao, ako je meni priznat ratni staž u trajanju od osam godina, a mom vojniku nije priznat nijedan dan ratnog staža? Smatramo da je tu takođe u pitanju diskriminacija.
Mi imamo informacije, gospodine Jankoviću, da su vam pojedini građani slali podneske vezano za ta pitanja i mi bi molili u narednom periodu jedan sastanak na tu temu, da vidimo zaista da ti ljudi zaista dobiju ono priznanje koje zaslužuju. Ako su zaista bili tamo, treba da im se prizna taj ratni staž u dvostrukom trajanju, a ne da se prizna njihovim komandantima a njima kao vojnicima ne.
Ovo su osnovni problemi u procesu integracije izbeglih ratnih lica. Kao što sam rekao, pitanje stanovanja, državljanstva i pitanje priznanja ratnog staža.
Drugi korpus problema koji bi hteo da pomenem jesu ova prava o kojima govorim. Mi smo smatrali da je u tom posebnom poglavlju o izmeni ratnih lica trebalo stajati jedno poglavlje, odnosno jedan deo u tom poglavlju gde bi Zaštitnik građana analizirao sprovođenje međudržavnih sporazuma. Mi imamo, i to je za nas biblija, za sve ljude iz tih krajeva koji su proterani, kojima nije vraćena imovina, Bečki sporazum o sukcesiji, međudržavni sporazum, koji je po međunarodnom pravu, o uslovima BiH, Hrvatske i Srbije i ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona, a on se u praksi u velikom delu generalizuje. Uvek ističemo Aneks G, koji se zove – privatna svojina, stečena prava, koji ljudima garantuje prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine. Ako je Hrvatska članica EU, ako je Hrvatska zatvorila pregovore o Poglavlju 23 – pravosuđe i ljudska prava, znači da je Hrvatska ispala najviše standardna u oblasti pravosuđa i ljudskih prava i da treba da bude primer svim državama u regionu.
Mi imamo stotine hiljade građana koji ne mogu ostvariti svoja prava, 40.000 oduzetih stanarskih prava, 50.000 proteranih Srba koji ne mogu dobiti zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srušenih kuća u klasičnim terorističkim akcijama na području hrvatskih gradova, preko 800.000 oduzetih katastarskih parcela poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Ljudi u sudskim postupcima ne mogu ostvariti svoja prava. Mi imamo nekoliko radnih grupa sa Hrvatskom. Imamo Radnu grupu za nestala lica, Radnu grupu za ratne zločine, Radnu grupu za penzije u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, Radnu grupu za granice i Radnu grupu za sprovođenje Međunarodnog sporazum o zaštiti hrvatske manjine u Srbiji i srpske zajednice u Hrvatskoj. Nama bi bilo veoma važno da Zaštitnik građana vidi kako funkcionišu te komisije. One su osnovane pre pet, sedam, deset i više godina. Koji su efekti rada tih komisija? Mi očekujemo rezultate tih komisija.
Javnost zna da je 1996. godine potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između tada SRJ i Hrvatske. U članu 7. je stajalo da će biti formirana komisija za naknadu štete. To znači da će svim građanima kojima je uništena imovina biti nadoknađena šteta. Ta komisija je počela sa radom 1997. godine, a 1999. godine je prestala sa radom. Koliko znamo, formalno nije ukinuta. Nas zanima šta je sa tom komisijom. Da bi bila potpuna normalizacija odnosa između sada Srbije i Hrvatske, ta komisija mora završiti svoj zadatak, pripremiti nacrt sporazuma o naknadi štete za svu uništenu, oštećenu i nestalu imovinu.
U tom smislu, gospodine Jankoviću, mi smatramo da je ovde trebalo biti posebno poglavlje za 500.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Mislimo da oni zaslužuju ovo poglavlje i da svi ovi aspekti i pitanje problema u procesu integracije i pitanje ostvarivanja oduzetih imovinskih i drugih prava u zemljama porekla, odnosno u mestima gde su živeli do proterivanja, moraju imati veoma važno mesto, jer bez obraćanja pažnje na te probleme mi nismo dosledni u priči o poštovanju ljudskih prava. Ili poštujemo i insistiramo da se poštuju ljudska prava svih građana, ili pravimo selekciju. Zato apelujem na vas da u narednom izveštaju za 2014. godinu imate jedno posebno poglavlje vezano za ovu ugroženu grupu i da vidimo šta institucije preduzimaju, odnosno rade u rešavanju ovih problema.
Na kraju, želim da samo konstatujem da ću i ja lično, odnosno poslanička grupa SNS, podržati sva tri ova izveštaja, jer mislimo da su veoma korisni i da mogu samo doprineti da zaista Srbija postane jedna moderna država u kojoj će princip vladavine prava biti dominantan. Zahvaljujem.