Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7739">Miodrag Linta</a>

Miodrag Linta

Srpska napredna stranka

Govori

Želim da govorim o jednom problemu sa kojim se suočava 530 porodica iz sedam lokalnih samouprava čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade, kroz tzv. „Sir program“ ili tzv. program trajne integracije izbeglica.

Naime, radi se o 80% izbegličkog stanovništva i 20% domaćeg stanovništva koji žive, odnosno koji imaju stanove u Nišu, Valjevu, Kraljevu, Čačku, Kragujevcu, Staroj Pazovi i Pančevu. Pojedine porodice su deset godina diskriminisane, jer im se onemogućava pravo da otkupe svoje stanove, što je bilo predviđeno ugovorom, odnosno Memorandumom o razumevanju koji su potpisale Vlada Srbije i Vlada Italije još 2004. godine.

Na žalost za vreme Vlade Vojislava Koštunice, odnosno ministra za kapitalne investicije Vojislava Ilića, 2006. godine ukinuta je opcija otkupa. Svi oni su gurnuti u zaklop. Pokušavali smo prethodnih deset godina da se izborimo da se ispravi nepravda prema tim ljudima, da dobiju pravo otkupa i još uvek nismo uspeli. Takođe, velika je nepravda činjenica da plaćaju veoma veliku zakupninu iako je Zakonom o izbeglicama predviđeno da ta zakupnina bude daleko manja.

Ovom prilikom još jednom apelujem na Vladu Republike Srbije, na ovde prisutnog gospodina Ružića, na premijerku i sve druge ministre da nađemo rešenje da Vlada Srbije donese jedan zaključak kojim bi omogućila da tih 530 porodica iz sedam lokalnih samouprava u Srbiji konačno dobije pravo otkupa, da postanu vlasnici tih stanova, kao što je to predviđeno Zakonom o izbeglicama. Mislim da je konačno vreme da se to učini. Hvala.
Poštovani gospodine ministre, želeo bih da vas upoznam sa jednim problemom sa kojim se suočava jedan broj prognanih Srba iz Republike Srpske Krajine, koji za vreme zločinačke akcije „Oluja“, usled opšteg haosa, nisu uspeli iz svojih kuća i stanova da ponesu diplome o završenoj srednjoj školi.

Dugi niz godina posle rata suočavaju se sa brojnim problemima. Na prvom mestu, ako žele da se zaposle preko nacionalne službe za zapošljavanje, to ne mogu da učine u zanimanju koje su završili, ili ako žele da pohađaju programe dokvalifikacije, prekvalifikacije, takođe to ne mogu da učine, jer nemaju tu diplomu.

Nažalost, za vreme tih nesretnih ratnih dešavanja 1995. godine, od strane hrvatskih snaga, u jednom delu srednjih škola na Kordunu, u Baniji, Lici, severnoj Dalmaciji, uništena je kompletna dokumentacija.

Dajem primer srednje tehničke škole „12. januar“ iz Vojnića na Kordunu, gde ta dokumentacija ne postoji i prognani Srbi koji su završili tu srednju tehničku školu „12. januar“ u Vojniću su pokušali i pokušavali na razne načine da dobiju uverenja od Ministarstva prosvete Hrvatske, ali u tome nisu uspeli.

Jedan deo tih građana se obratio i vama sa dopisima, sa molbom da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokuša da nađe rešenje da im se izda uverenje o završenoj srednjoj školi. U suprotnom, ako to ministarstvo naše ne bude rešilo, oni moraju ponovo da završavaju četvrti razred, moraju da polažu dodatne predmete iz prve, druge, treće godine.

Dakle, apelujem na vas i ministarstvo da probamo da nađemo rešenje. Zahvaljujem.
Jedan od važnih preduslova društvenog i ekonomskog razvoja Srbije jeste da se vide mogućnosti kako iskoristiti ogroman potencijal srpske dijaspore.

Poznato je da u dijaspori živi oko dva miliona državljana Srbije. Među njima imamo na hiljade i hiljade veoma uspešnih poslovnih ljudi i naučnika, koji zaista imaju veliku želju da daju svoj doprinos daljem razvoju Srbije.

Mi treba da vidimo kako da stvorimo još bolje mogućnosti i ambijent da srpska dijaspora, da uspešni poslovni ljudi ulože svoj kapital u Srbiju, da osnuju firme, da se otvore nova radna mesta, da vidimo mogućnosti da ti poslovni ljudi pomognu svoje porodice u daljem razvoju porodičnog biznisa, da vidimo mogućnosti kako da ti poslovni ljudi i naučna dijaspora budu jedna vrsta posrednika uspostavljanju kontakata sa velikim kompanijama širom sveta koje bi imale interes i želju da ulažu u Srbiju.

Ono što razlikuje našu poslovnu dijasporu od drugih investitora, odnosno stranaca, jeste što njihov cilj nije samo profit. NJihov cilj jeste uspešna, moderna, bogata međunarodno priznata Srbija i taj patriotizam srpske dijaspore mislim da u prethodnom periodu nije dovoljno iskorišćen i moramo zajedno i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština i mi narodni poslanici naći način da uspostavimo stalni dijalog sa, pre svega, sa našom naučnom i poslovnom dijasporom, da im pokažemo našu želju i našu zainteresovanost da dođu u što većem broju u Srbiju, da pomognu razvoj Srbije i da budu taj most stalne komunikacije između Srbije i svega. Hvala.
U Srbiji se u poslednjih nekoliko godina sprovodi regionalni stambeni program čiji cilj je rešavanje ključnog problema integracije izbeglih i prognanih lica, a to je pitanje stanovanja.

Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da su konačno ovim regionalnim stambenim programom, čemu je doprinela i Vlada Republike Srbije, obuhvaćena dva velika grada u Srbiji. To su Beograd i Novi Sad. Sve do 2012. godine, nažalost, proterani Srbi koji žive na teritoriji grada Novog Sada i Beograda nisu imali nikakvu mogućnost da rešavaju svoje stambeno pitanje. Izneću samo nekoliko činjenica.

Za područje Novog Sada završeno je i odabrano 286 porodica i uskoro počinje gradnja 286 stanova u naselju Veternik. Nedavno je završen konkurs za nova 152 stana. Upravo traje proces rešavanja tih zahteva. Uskoro treba takođe da bude novi javni poziv za 94 stana u naselju Veternik, tako da bi u ovoj fazi ukupno 522 izbegličke porodice sa područja Novog Sada bile rešene.

U Beogradu je useljeno već 235 porodica u naselju Ovča i počela je gradnja 280 stanova u naselju Kamendin u Zemun Polju. U Beogradu bi ovim programom u ovoj fazi bilo rešeno 505 porodica.

Posebno želim da apelujem na Komesarijat za izbeglice, jedinicu za upravljanjem projektom, da imaju u vidu činjenicu da su stambene potrebe u Novom Sadu i Beogradu značajno veće od ovih brojeva o kojima sam govorio i da se u razgovorima sa Bankom za razvoj Saveta Evrope vidi mogućnost da se kroz nove razgovore obezbede dodatna sredstva i da imamo nove javne pozive da bismo zaista rešili probleme svih ljudi koji očekuju da reše svoje ključno pitanje, a to je pitanje stanovanja. Hvala.
Moj amandman se odnosi na strance investitore koji svojim poslovanjem trebaju da poboljšaju ekonomski razvoj i poboljšaju položaj izbeglih i prognanih lica.

Dobro je poznato da u Srbiji živi oko 10% građana koji su imali, ili imaju status izbeglih, prognanih, raseljenih lica. To je kategorija građana Srbije koji su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije i koji se kao i značajan broj ostalih građana Srbije suočavaju sa jednim od najvećih problema našeg društva, a to je pitanje nezaposlenosti.

U nacionalnoj strategiji za rešavanje pitanja izbeglih i prognanih raseljenih lica, jedna od strateških ciljeva je bila rešavanje ovih problema. Međunarodne organizacije su u prethodnome periodu nizom svojih mera pokušali da rešavaju ovaj problem, dodelom mikro kredita, dohodovanim grantovima, organizovanjem seminara za stručno usavršavanje.

Nažalost, i ti mikro krediti i ti grantovi nisu bili dovoljni u značajnoj meri da pomognu stvaranje održivog posla za te građane. Zbog toga je veoma važno da Vlada nastavi i dalje da stvara ambijent za dolazak još većeg broja stranih investitora i što više direktnih, stranih investicija jer to je jedini, jedan od načina da i ova kategorija građana Srbije reši ovo svoje pitanje, da im se obezbedi egzistencija kroz sigurno radno mesto, kroz redovnu mesečnu platu da mogu da žive oni i njihove porodice.

Takođe, veoma je važno da Vlada i dalje nastavi da stvara ambijent i da podstiče razvoj domaće privrede, domaćih investitora jer bez domaće privrede nećemo moći ići napred ako imamo samo direktne strane investicije. Hvala.
U Srbiji živi oko 700 hiljada izbeglih, prognanih i interno raseljenih lica, od kojih značajan broj i dalje nije rešio dva ključna problema.

Prvi problem je pitanje stanovanja, a drugi problem je pitanje zapošljavanja.

U oblasti stanovanja trenutno se u Srbiji realizuje regionalni stambeni program čiji je cilj da pomogne trajnu integraciju ove grupacije ljudi u Srbiji.

Nažalost, imamo nekoliko hiljada izbeglih i prognanih lica koji sticajem raznih okolnosti nisu dobili izbeglički status i sada nemaju prava da konkurišu na stambene programe, da dobiju pomoć kroz dobijanje stana, seoskog imanja, montažne kuće ili dodelu paketa građevinskog materijala.

Ti ljudi se obraćaju i Komesarijatu za izbeglice, lično meni, apeluju, mole kako da se reši njihov problem, da formalno dobiju makar na jedan dan izbeglički status, da bi stekli neophodni uslov da mogu konkurisati za nove programe. Među njima je značajan broj ekstremno ugroženih lica, odnosno porodica. To je jedan veliki problem koji bi trebalo da pokušamo i da vidimo sa našom Vladom i Komesarijatom za izbeglice, kako da ga rešimo, da ti ljudi mogu konačno da reše svoje pitanje, da konkurišu za te programe.

Takođe, ima niz drugih problema, a među njima je jedna činjenica da jedan deo tih lica su u prvoj fazi rešavanja svojih problema dobili male grantove, a sada nisu uspeli da reše stambena pitanja, ali im sada Komesarijat za izbeglice, kroz regresivni mini program ne da dodatna sredstva i ti su ljudi sada, ni na čardaku, ni na zemlji, jer ne mogu da reše svoje stambeno pitanje.

Problema je mnogo u toj oblasti i zaista, trebamo da učinimo sve što je u našoj moći da ih rešimo, da olakšamo ljudima da reše ključna pitanja integracija, a to je pitanje stanovanja.
U Srbiji se već nekoliko godina sprovodi tzv. program regionalnog zbrinjavanja izbeglih i prognanih lica. Značaj toga programa je veoma velik jer Vlada Republike Srbije zajedno sa međunarodnom organizacijom sa Bankom za razvoj Saveta Evrope želi da konačno da reši ključno pitanje stotina hiljada izbeglih i prognanih lica, a to je pitanje stanovanja. Taj sam program se odvija u nekoliko vidova kroz dodelu stanova, paketa, građevinskog materijala, montažnih kuća, seoskih imanja.

Nažalost, u realizaciji samog programa postoje određeni problemi. Naime, Vlada je odredila jedinicu za pravljenje projektom da radi na realizaciji samog programa, međutim u praksi to ide dosta sporo. Nakon što korisnici programa dobiju rešenja npr. za građevinski materijal u Beogradu je u septembru prošle godine 302 izbegličke porodice su dobile rešenja za parkete građevinskog materijala. Nažalost, prošlo je punih šest meseci, te 302 izbegličke porodice još uvek nisu dobile te parkete. Ogorčeni su jer ne mogu da završe svoje kuće i da konačno prestanu da budu podstanari. Takvih problema nažalost ima dosta širom Srbije i gde izbegličke porodice čekaju da dođe do realizacije tih rešenja i za montažne kuće i seoska imanja i građevinski materijali.

Apelujem na jedinicu za pravljenje projektima, apelujem na Vladu Republike Srbije da u granicama svoje mogućnosti maksimalno ubrza ovaj postupak i da ljudi konačno dobiju veoma brzo građevinski materijal, da završe svoje kuće, da dobiju seoska imanja, da dobiju montažne kuće i da reše svoje ključni problem da ne budu više podstanari. Moralna obaveza države Srbije da to pitanje reši, da izbeglice i rasna lica ne budu više u statusu podstanara u Srbiji. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam predložio amandman koji se tiče jačanja ekonomskog razvoja i poboljšanja uslova života izbegli, raseljenih lica.

Svima je dobro poznato da država čini sve što je u njenoj moći da napravi ambijent sa ciljem da imamo što veća direktna strana ulaganja, da se poveća broj radnih mesta, nove tehnologije, da dođe novi kapital da bi se zaposlio što veći broj građana i da bi se poboljšali uslovi života naših građana.

Jedna od ciljnih grupa koje su posebno ranjive, koje su doživele veliku tragediju jeste i oko pola miliona izbeglih i prognanih Srba koji žive u Srbiji i preko 200.000 interno raseljenih lica.

Mislim da je veoma važno da Vlada Srbije nastavi sa svojim merama i aktivnostima, da pomogne otvaranje novih radnih mesta, da pomogne da ova ranjiva kategorija ljudi, proterani Srbi i druga izbegla i interno raseljena lica se mogu zaposliti, da mogu da žive od svoga rada i da mogu da obezbede egzistenciju sebi i svojim porodicama. Mislim da Vlada Srbije čini maksimalne napore u tom pravcu. Takođe je veoma važno da Vlada, što ona takođe i čini, pomogne jačanje i domaćih investitora, da pomogne da i uspešni poslovni ljudi iz ranjivih kategorija otvaraju firme, otvaraju nova radna mesta i pomognu zapošljavanje i rešavanje ključnog problema Srbije, a to je pitanje zapošljavanja. Hvala.
Hvala.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih na početku kratko samo želeo da pohvalim predložene predloge zakona iz nadležnosti MUP. Mislim da su zaista dobri i da ne stoje primedbe opozicije da nije bilo dovoljno vremena da se prouče i dostave eventualne primedbe i sugestije.

Ja ću govoriti o jednom problemu o kojem danas niko nije govorio i koji muči veliki broj građana Srbije.

Naime, u Srbiji živi preko pet hiljada Srba poreklom iz Hrvatske koji zbog pogrešno upisanog državljanstva nisu mogli da ostvare prave na hrvatsko državljanstvo. Naime, radi se o građanima koji su rođeni u Srbiji do 1991. godine, dakle, do rata, a čiji su roditelji hrvatski državljani. Nažalost, greškom službenika u matičnim službama, ti su građani u trenutku rođenja bili upisivani kao državljani federalne Srbije, a ne državljani federalne Hrvatske, što je suprotno zakonu.

Ja ću citirati član 22. Zakona o državljanstvu SFRJ, u kome jasno stoji – Republičko državljanstvo određuje se detetu po zakonu republike čije državljanstvo imaju oba roditelja u trenutku njegovog rođenja.

Dakle, svi ti građani su morali po pomenutom zakonu biti upisani kao državljani federalne Hrvatske. To se, nažalost nije desilo. Nakon razbijanja bivše Jugoslavije, tih pet hiljada Srba su se našli u problemu, jer Hrvatska punih 25 godina odbija da im omogući da se upišu u knjigu državljana Republike Hrvatske.

Oni se suočavaju sa brojnim problemima. Ja ću navesti neke od tih problema. To su sve građani koji su poreklom sa područja Krajine. Tamo većim delom žive njihovi roditelji koji su stari i nemoćni i oni prosto ne mogu da im pomognu, jer nemaju mogućnost boravka u Hrvatskoj. Zatim, imaju komplikacije oko ostvarivanja pravo na imovinu, na kuće, zemlju i druge nepokretnosti.

Takođe, prilikom odlaska u Hrvatsku, moraju stalno da se prijavljuju u MUP Hrvatske, kao da su neki osuđenici. Imamo čak slučajeve građana koji žive u trećim zemljama, npr. u Austriji, koji moraju, da bi otišli u Hrvatsku, da posete svoj rodni kraj, da podnesu zahtev za radnu vizu ili čak moraju da prolaze neke testove za tuberkulozu i slične besmislice. Ti su ljudi pokušavali, ponavljam, 25 godina da se obraćaju nadležnim matičnim službama u Srbiji. Međutim, uvek su bili odbijani sa obrazloženjem da nemaju pravo na ispravu u knjizi rođenih.

Navešću dva primera diskriminacije prema tim građanima. Vesna Stanković, rođena 1960. godine u Šibeniku, majka joj je hrvatska državljanka, otac državljanin Srbije. Greškom upravnog organa, upisana je kao državljanka Srbije, ponavljam, suprotno tada važećim propisima. Ona je trebala rođenjem biti upisana kao državljanin Federalne Hrvatske.

Naime, prema Zakonu o državljanstvu Narodne Republike Hrvatske iz 1950. godine, koji je bio snazi u vreme njenog rođenja, dakle, 1960. godine, ako je jedan roditelj hrvatski državljanin, a drugi državljanin neke druge republike bivše SFRJ, onda će to dete biti državljanin Hrvatske, ako se roditelji drugačije ne dogovore, a oni se nisu dogovorili. Nažalost, Vesna Stanković od 1960. godine do danas nije uspela da ostvari svoje pravo da se upiše u knjigu državljana Hrvatske, iako je tadašnji zakon to omogućavao.

Imamo drugi slučaj Marka Dobrića, koji je rođen 6. juna 1984. godine, a u trenutku njegovog rođenja oba su roditelja imala hrvatsko državljanstvo. Dvadeset dana kasnije, 26. juna 1984. godine, on je upisan kao državljanin Srbije. On to nije mogao biti upisan prema pomenutom Zakonu o državljanstvu u SFRJ, o čemu sam govorio, s obzirom da su oba njegova roditelja imali državljanstvo Hrvatske. To je na osnovu člana 4. tada važećeg Zakona o državljanstvu SR Hrvatske, on je časom rođenja postao automatski državljanin Hrvatske. To je konstatovao i MUP Hrvatske i prvostepeni sud u postupku koji je Dobrić pokrenuo radi utvrđivanja hrvatskog državljanstva.

Međutim, pogrešnim upisom podataka u državljanstvo Srbije, 20 dana kasnije, po oceni MUP Hrvatske i prvostepenog suda, prekinut je kontinuitet hrvatskog državljanstva, te nakon tog upisa on se ne može smatrati prema stanovištu Hrvatske hrvatskim državljaninom.

Ponavljam, on, Dobrić, i preko pet hiljada drugih Srba nisu mogli da dobiju državljanstvo Srbije, takođe ni redovnim prijemom, jer u trenutku podnošenja zahteva za državljanstvo Srbije lice mora da ima najmanje 18 godina, a Marko Dobrić je imao svega 20 dana. Dakle, očigledno je ovde da su službenici u upravnim organima u matičnim službama napravili veliku grešku i zagorčali život hiljadama Srba poreklom iz Hrvatske.

Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Gaši“ protiv Hrvatske, kaže se – rizik svake greške koju učini državno telo treba da snosi država, a propusti se ne smeju spravljati na štetu dotičnog građanina.

Mislim da je rešenje da se na predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu predloži jedan amandman. Ja želim da se zahvalim Udruženju za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, koje je pripremilo taj amandman, koji sam ja podneo na pomenuti zakon.

Taj amandman glasi: „Državljaninom Republike Srbije smatra se državljanin SFRJ koji je na dan proglašenja Ustava Savezne Republike Jugoslavije 27. aprila 1992. godine imao prebivalište na teritoriji Jugoslavije i deca tog državljanina rođena posle tog datuma, a suprotno odredbama Zakona o državljanstvu SFRJ je upisan u evidenciju državljana Republike Srbije. Lica iz stava 1. ovog člana imaju pravo da zahtevaju ispravku podatka o državljanstvu, matičnoj knjizi rođenih i ispravku osnova upisa u evidenciji o državljanima RS.“.

Dakle, želim da zamolim ministra Stefanovića i kolege narodne poslanike da u danu za glasanje podrže moj amandman, jer, ponavljam, ovim amandmanom, koji sam pročitao, mi bi obradovali preko pet hiljada Srba poreklom iz Hrvatske koji bi sada dobili konačno mogućnost da urade ispravku u knjizi rođenih u Srbiji, da se upišu kao državljani Federalne Hrvatske i da im to bude osnova da steknu hrvatsko državljanstvo, a istovremeno da konvalidiraju, odnosno da im se potvrdi srpsko državljanstvo.

Nadam se da će gospodin Stefanović i kolege narodni poslanici imati u vidu ovu veoma važnu stvar i da ćemo zaista omogućiti ovim građanima da konačno nakon 20, 25 godina golgote i bezuspešnih pokušaja da ostvare svoje pravo konačno dočekaju taj dan da reše ovaj svoj problem, a time da olakšaju sebi rešavanje brojnih problema u Hrvatskoj. Hvala.
Ja ću govoriti o amandmanu koji se odnosi na rešavanje problema Srba u regionu.

Naime, sa područja Federacije BiH, već sam rekao, proterano je preko pola miliona Srba. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, na području Federacije BiH je živelo preko 570.000 Srba. Po najnovijem popisu iz 2013. godine registrovano je da na području Federacije BiH živi svega 56.000 Srba. Ova razlika između ova dva popisa najbolje govori da se radilo o jednom sistematskom etničkom čišćenju Srba sa područja Federacije BiH.

Mnogi Srbi su pokušali da ostvare svoja prava podnoseći zahteve za obnovu i naknadu štete. Nažalost, pravosuđe BiH je etnički motivisano pravosuđe. Srbi nisu uspeli ni pojedinačnim tužbama, ni kolektivnim tužbama da ostvare naknadu štete. Nažalost, ni nadležno ministarstvo za izbeglice BiH je odbijalo zahteve za obnovu tražeći stalno nove dokumente, nove dokaze. I, jednostavno, ljudi nisu mogli da prikupe svu tu dokumentaciju da bi dobili obnovu ili, ponavljam, naknadu štete.

Dajem primer samo jedne porodice. To je Radoje Mitrović iz sela Smoluće, opština Lukavac u Tuzlanskom kantonu, koji je napustio svoju kuću višespratnicu. Nažalost, kad se vratio, kuća je bila potpuno uništena. Pokušao je i zahtevom za obnovu, pokušao je i sa tužbom za naknadu štete. Nažalost, nije u tome uspeo.

Imamo čak i jedan slučaj Regionalnog udruženja za izbegla i raseljena lica iz Bijeljine, koji su podneli čak 3.500 kolektivnih tužbi za naknadu štete. Nisu u tome uspeli.

Dakle, Srbi, proterani Srbi iz Federacije BiH ne mogu, nažalost, da ostvare svoja osnovna prava, ni pravo na obnovu, ni pravo na naknadu štete. Hvala.
Govoriću o amandmanu koji se odnosi na rešavanje brojnih problema Srba u regionu. Posebno želim da istaknem tragičnu činjenicu da su nad Srbima i u Federaciji BiH, i u delu Republike Srpske, i u Hrvatskoj počinjeni brojni ratni zločini. Samo ću navesti neke od tih zločina sa područja Federacije BiH i Republike Srpske.

Veliki zločin pod nazivom „Tuzlanska kolona“, zatim zločini nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, brojni zločini nad Srbima u Sarajevu od strane tzv. armije BiH. Prema podacima Saveza logoraša Republike Srpske, samo je u Sarajevu bilo 126 logora za Srbe. Zatim, veliki zločini Petog korpusa Armije BiH na području 13 zapadno krajiških opština, da ne govorim o zločinima u Srebrenici gde su snage Nasera Orića pobile preko 3.000 Srba.

Inače, u javnosti se govori o lažnoj tezi kako je tobože Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Sada imamo poslednju presudu Haškog tribunala bivšim liderima tzv. Herceg-Bosne gde je utvrđeno da je agresiju na Bosnu i Hercegovinu izvršila Republika Hrvatska, odnosno da je organizator udruženog zločinačkog poduhvata bio Franjo Tuđman sa svojim saradnicima. Inače, prvi akt agresije na BiH izvršile su regularne hrvatske snage 1992. godine kada su napale srpsko selo Sjekovac, u opštini Bosanski Brod, u Bosanskoj Posavini, kada su izmasakrirali 70 srpskih civila, među njima značajan broj dece, žena i staraca.

Nažalost, pravosuđe BiH je etnički motivisano pravosuđe. To pravosuđe, nažalost, nema jednak pristup prema procesuiranju svih ratnih zločina. To je ono što nije dobro i to je moj apel stalno EU da insistira da pravosuđe BiH, kao i pravosuđe Hrvatske budu nezavisna i nepristrana pravosuđa i da svi ratni zločinci, bez obzira na nacionalnu pripadnost, budu kažnjeni, a sve žrtve da budu jednako poštovane. Hvala.
Vlada i predsednik Republike Srbije vode jednu ozbiljnu i odgovornu politiku čiji cilj je, pre svega, mir i stabilnost u regionu. Republika Srbija pruža ruku saradnje i zvaničnom Sarajevu i zvaničnom Zagrebu. Nažalost, vidimo da nema spremnosti kod zvaničnog Sarajeva da prihvati tu ruku saradnje, nema te spremnosti da zvanični Zagreb prihvati tu ruku saradnje, ali to ne znači da Republika Srbija treba da odustane od principijelne politike, čiji cilj je, pre svega, mir i stabilnost, ponavljam, sa ciljem ekonomskog razvoja, ne samo Srbije, nego čitavog regiona, privlačenja novih investicija i otvaranja mnogih radnih mesta.

Verujem da će međunarodna zajednica, pre svega, EU i SAD prepoznati ovu ozbiljnu i odgovornu politiku, da će napustiti politiku dvostrukih aršina prema zapadnom Balkanu prema kome su tobože Srbi ratni zločinci, agresori, a Albanci, Bošnjaci, Hrvati nevine žrtve koji su tobože vodili oslobodilačke ratove.

Verujem da će ova politika dovesti do te promene kod zapadnih sila. Ako oni zaista promene svoju politiku i uvedu politiku istih standarda i ako bude isti pristup prema kažnjavanju ratnih zločina i prema žrtvama, verujem da onda ulazimo u jednu fazu iskrene saradnje, sa željom da građani zaista na ovom prostoru žive bolje u budućnosti. Hvala.
Govoriću u amandmanu koji se tiče rešavanja problema izbeglih i raseljenih lica i poboljšanja položaja Srba u regionu. Evo, jedna stvar bi poboljšala makroekonomsku stabilnost Srbije ako bi npr. Republika Hrvatska isplatila za 50.000 krajiških penzionera 81 zaostalu penziju u proseku po svakom penzioneru. To je iznos veći od milijardu evra.

Naime, dobro je poznato da je u leto 1991. godine proustaški režim Franje Tuđmana prekinuo isplatu penzija za 50.000 Srba i tek posle rata, kako je koji penzioner odlazio u Hrvatsku, on je ponovo uspostavio primanje penzije. Ponavljam, prosečno Hrvatska država duguje po 81 penziju po jednom penzioneru. Na žalost, dosovska vlast 2003. godine potpisala je jedan veoma nepovoljni sporazum o socijalnom osiguranju sa Republikom Hrvatskom neinsistirajući da Hrvatska mora prethodno da reši svoje obaveze prema 50.000 hiljada proteranih srpskih penzionera, nego je potpisala taj sporazum ostavivši ovo pitanje potpuno sa strane.

Takođe, ima još jedna nepovoljna stvar. Tim sporazumom dosovska vlast nije insistirala da kada u slučaju krajiški penzione prebaci svoju penziju iz Hrvatske i prima je u Srbiji, da ne gubi tzv. zaštitni dodatak. Penzioneri koji prebacuju svoje penzije iz Hrvatske u BiH ne gube zaštitni dodatak. Veliki broj srpskih penzionera ima minimalne penzije u Hrvatskoj, i kada prebace ovde penzija im ispadne 30 – 40 evra. To je jedna velika nepravda prema 50.000 proteranih Srba. Tragično je da je EU dozvolila da Republika Hrvatska zatvore pregovore o Poglavlju 23 – ljudska prava i pravosuđe i da postane član EU, a i dalje sistemski krši ljudska prava stotina hiljada proteranih Srba i preostalih Srba u Hrvatskoj. Hvala.
Govoriću o amandmanu koji se tiče nerešavanja brojnih problema Srba u regionu.

Opšte je poznato da je proustaški režim Franja Tuđmana proterao pola miliona Srba iz Hrvatske, da je u funkciji etničkog cementiranja, etničkog čišćenja Srba hrvatsko pravosuđe. Hrvatsko pravosuđe, nažalost, nije nezavisno i nepristrasno. To je etnički motivisano pravosuđe. Brojni su primeri kršenja ljudskih prava proteranih Srba.

Imamo nekoliko hiljada srpskih porodica čije su kuće otete ili na osnovu lažnih ugovora ili na osnovu predugovora ili na osnovu ugovora koji nisu do kraja ispunjeni. Dajem primer jedne srpske porodice, odnosno gospodina Mirka Vukmirovića, koji je imao u Slavonskom Brodu kuću od 160 kvadrata i četiri ara placa. Krajem 1991. početkom 1992. godine on je morao, pod pritiscima i pretnjama, da napusti Slavonski Brod. Otišao je u izbeglištvo. Dve godine kasnije je sa svojim komšijom Hrvatom u inostranstvu potpisao ugovor o prodaji svoje kuće na iznos od 65.000 maraka. Taj komšija Hrvat mu je isplatio 30.000 maraka i nije hteo da isplati preostalih 35.000 maraka. Komšija Hrvat je sa svojim vezama uspeo da se upiše 1994. godine kao vlasnik kuće Mirka Vukmirovića iako, ponavljam, nije ispunio ugovor u celosti.

Mirko Vukmirović je tužio svog komšiju i moram da kažem jedan pozitivan primer da je Opštinski sud u Slavonskom Brodu poništio taj upis tog Hrvata kao vlasnika. Nažalost, predmet je prebačen pred Opštinski sud u Đakovu, gde imamo primer etnički motivisanog pravosuđa, gde Opštinski sud u Đakovu donosi ponovo odluku da se taj komšija Hrvat upiše kao vlasnik, iako on nije ispoštovao ugovornu obavezu prema Mirku Vukmiroviću. To je, nažalost, potvrdio Županjiski sud u Osjeku, potvrdio je Ustavni sud, potvrdio je Vrhovni sud i Mirko Vukmirović, kao i hiljade drugih vlasnika srpskih kuća, nije mogao da ostvari svoja prava. Hvala.
Moj se amandman odnosi na ostvarivanje ljudskih prava Srba u regionu. Još jednom ću ponoviti jednu veoma važnu stvar koja se tiče stotina hiljada Srba koji su imali nekretnine na području Federacije BiH.

Naime, u BiH teče proces registracije nekretnina, odnosno usklađivanje zemljišnih knjiga i katastra, ili još bolje rečeno uspostava novih zemljišnih knjiga, pošto su stare zemljišne knjige urađene još za vreme Austrougarske. Koristim ovu priliku da pozovem sve Srbe koji žive u Srbiji, Republici Srpskoj i u trećim zemljama, a koji imaju nekretnine, odnosno zemlju, šume, kuće, stanove, pomoćne objekte, gospodarske privredne objekte, da prijave svoja prava na te nekretnine u nadležnim opštinskim sudovima u Federaciji BiH.

Naime, važno je da se prate oglasi nadležnih opštinskih sudova, gde će građani biti pozivani da dođu, da dostave jednu prijavu, a uz tu prijavu da dostave i overena dokumenta kao dokaz da su vlasnici te nekretnine. Šta može biti dokaz? Na primer, kupoprodajni ugovor, ugovor o zameni, rešenja o nasleđivanju, zatim izvodi iz katastra, odnosno posedovni listovi. Jer, imali smo mnogo slučajeva da je, recimo, čovek plaćao porez i bio posednik u katastru za određenu zemlju, šumu ili objekat, ali je u zemljišnoj knjizi pisalo da je stvarni vlasnik, recimo, njegov pokojni deda ili čukundeda ili pokojni otac, ili je pisalo da je to zemlja zemljišnih zajednica ili opštinska zemlja.

Sada preti opasnost, šta ako se građani ne jave na te javne oglase, da će nadležni opštinski sudovi te nekretnine prepisivati na opštine, gradove ili na samu Federaciju, ili će raznim mahinacijama pojedini Bošnjaci i Hrvati se upisati kao vlasnici. Ono što je važno da Srbi znaju jeste da je taj proces besplatan. Dakle, najbolje im je da se informišu preko zemljišno-knjiških kancelarija nadležnih sudova, da pitaju šta je sve potrebno. Kada se raspiše javni poziv, rok traje od dva meseca. To je subjektivni rok. Čak postoji mogućnost za Srbe koji žive u Srbiji i u srpskim trećim zemljama da se pozovu na objektivni rok koji traje čak godinu dana. To je dovoljan period da prikupe neophodnu dokumentaciju, da prijave svoje nekretnine i da za vjek vjekova upišu u nove zemljišne knjige da su vlasnici zemlje, šume i svih drugih objekata.

Dakle, još jednom poziv svima, ne samo onima koji su vlasnici, nego poziv svim Srbima koji su rođeni u Srbiji ili u trećim zemljama, ali čiji su očevi, majke, dedovi i bake vlasnici tih nekretnina, da se u njihovo ime jave, donesu dokumentaciju u upišu se kao vlasnici. To će biti najbolji način borbe da zadrže svoja prava na području Federacije BiH, odakle, ponavljam, je samo u poslednjem odbrambeno otadžbinskom ratu proterano preko pola miliona Srba. Podsećam i da je samo preko 250.000 Srba u kolonizaciji iseljeno posle Drugog svetskog rata sa tog područja. Hvala.