Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo posle više od sat vremena paranja ušiju da ovde neko krade neke mandate odbornika, a gospodin kao vrstan pravnik, barem se tako predstavlja, treba da zna da je Ustavni sud postupio, presudio, treba da zna član 104. Zakona o Ustavnom sudu, pa mora da zna da mora i da poštuje i kao predstavnik jedne političke stranke, pa nas je optuživao da smo u koaliciji sa DS, a otkad je doneta ta sporna odluka Ustavnog suda možete na prste da izbrojite opštine gde su mandati vraćeni, tj. gde je odluka izvršena a na vlasti je DS, pa ko koga sada tu brani?
Inače, mogu da kažem da je i Vranje jedan izuzetno lep grad. Tamo sam služio vojsku godinu dana. Znam koliko ima kilometara od Požarevca do Vranja i od Beograda do Vranja, a znam da i gospodin koji je govorio kao ovlašćeni predstavnik SRS zna samo cifru od kilometraže kada dođe na blagajnu, pa je podizao dnevnice kao da putuje iz Vranja, a podizao je iz Skupštine grada apanažu kao odbornik Skupštine grada, što je, takođe, suprotno zakonu, a istovremeno je otimao članarinu članova SRS da bi naplaćivao putne troškove da ide u Vranje. Toliko o tome koliko voli SRS.
Gospodine, vi koji ste se do sada bavili životima svih nas ovde, u narodu ima jedna izreka: „Ko nema svoj život, on se bavi tuđim”. I očekujem, gospodine, da se jednog trenutka pojavite na blagajni Skupštine Srbije i da napišete da ste pošli na Skupštinu Srbije iz Užica.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da ministar nama kaže zašto ovaj amandman nije prihvaćen. To ne mogu da naslutim iz ovog obrazloženja koje nam je napisano, zato što mi izgleda da naš amandman niko nije ni čitao.
Onda dolazi i pitanje – zašto se predlažu zakoni ili izmene i dopune zakona? Zakoni, odnosno izmene i dopune zakona valjda se predlažu da bismo popravili jedan zakon, da bismo olakšali njegovu primenu, da bismo u njegovoj primeni imali bolje rezultate i da bismo one nedostatke koje jedan zakon ima otklonili.
U obrazloženju koje je poslato iz Vlade Republike Srbije kaže se da se amandman ne prihvata zato što stav 5. člana 8. nije obuhvaćen Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnim kartama. Taj novi član 8. ima četiri stava i mi smo tražili da se ubaci peti. Ne znamo, osim jednog prilično trapavog obrazloženja, zašto taj stav nije prihvaćen.
Tačno je da se ovaj zakon često menja. Evo, već posle nekoliko meseci ponovo ga imamo u proceduri i želja nas narodnih poslanika iz opozicije je da zakon bude bolji kada se izglasa i donese, a ne da bismo vršili opstrukciju rada Skupštine Srbije.
Ovako, kada pročitam neko obrazloženje, imam dva osećaja u sebi. Prvi osećaj je da neki vaš saradnik, gospodine ministre, koji je napisao jedno ovakvo obrazloženje, imam osećaj da su ga druga deca dok je bio dete tukla, pa sada ima komplekse niže vrednosti i rešio je da se razračunava sa narodnim poslanicima.
S druge strane, osećam gorčinu kao narodni poslanik, jer za svaki od ovih amandmana uloženi su sati i sati truda, čitanja zakona, konsultacija s ljudima iz tih oblasti koji su u neposrednoj primeni bili ili su još uvek u primeni nekog zakona.
Znate šta, dešava se, nažalost, kod nas da se više računa ono što je tamo neki savetnik dobio kao neku informaciju od nekoga, nego onaj životni deo u primeni jednog zakona. To je ono što naše zakonodavstvo čini trapavim i sporim.
Gospodine ministre, bili ste narodni poslanik u isto vreme kada i ja u periodu od 2004. do 2007. godine. Jedan tvrdoglavi ministar nije hteo da prihvati ni jedan jedini amandman koji bi podnosila opozicija. Posle tri ili četiri meseca imali smo predloge o izmenama i dopunama tih zakona u kojima su bili baš amandmani opozicije.
Mislio sam da su ta vremena iza nas, pogotovo što je bilo izmena i dopuna zakona u kojima čak ni član tog osnovnog zakona nije bio obuhvaćen, ali baš u interesu da se popravi zakon podnošeni su amandmani i na te članove i ova vlada u kojoj ste vi sada prvi put predsednik je prihvatala te iste takve naše amandmane.
Znači, cilj donošenja zakona jeste da se on popravi, a rad ove skupštine da se ogleda u njenoj efikasnosti, da učestvuje u popravljanju zakona da ne bismo ponovo za nekih mesec ili dva ili pet meseci imali izmene i dopune jednog istog zakona.
Ako pogledate obrazloženje videćete još tri-četiri takvih sličnih amandmana. Mislim da s ovom praksom treba da se prekine, jer način na koji mi podnosimo amandmane regulisan je poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije, istim onim poslovnikom na osnovu koga se ovi zakoni nalaze u proceduri. Vaši saradnici, bez obzira kakvo su detinjstvo imali, moraju da poštuju naš poslovnik o radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je ovaj zakon trebalo da bude donet onog časa kada smo počeli da osećamo posledice svetske ekonomske krize. Mnogo toga bi bilo jasnije i mnogo manje posla bi bilo za Narodnu banku, nas narodne poslanike, a i za same banke.
Ne mogu da se složim sa guvernerom u jednom delu, da je ovaj zakon isključivo napisan radi zaštite fizičkih lica korisnika finansijskih usluga, zato što iskustvo koje imamo sa ovih prostora jeste da čim se jedna oblast uredi sve ono što ne valja odmah prelazi u oblast koja nije uređena, a i te kako su povezani korisnici finansijskih usluga, bez obzira na to da li su to fizička lica, pravna lica, preduzetnici, ili bilo ko drugi u našem privrednom sistemu.
Da bih opravdao tu svoju tvrdnju zašto je to trebalo mnogo ranije da se dogodi mogu samo da kažem da je, recimo, 2004, 2005, 2006. godine bila invazija banaka, koje su počele da posluju na ovim prostorima sa ciljem da plasiraju što je moguće više kredita. Dešavalo se da su banke obećavale i te kako primamljive kamatne stope i da su često te kamatne stope jednim delom i ugovarane, da je bilo čak i situacija kad korisnik finansijske usluge započne proceduru zaključenja ugovora da se na sam dan zaključenja ugovora kamatna stopa promeni i kaže se – to je sad u skladu sa poslovnom politikom banke, jer kad ste predali zahtev nije bila ovakva.
S druge strane, čak i ako je korisnik uspeo uz ugovorenu kamatnu stopu da zaključi ugovor, već posle šest ili sedam meseci dolazilo je do toga da mu banka menja kamatnu stopu navedenu u ugovoru, i to bez ovih fiksnih delova koji se spominju i promenljivih delova koji se spominju u ovom zakonu. Znači, nije bio u pitanju ni euribor, ni libor, ni referentna kamatna stopa, ni rast cena na malo. Izgovor je bio – poslovna politika banke.
To je moglo da važi do početka primene ovog zakona. Međutim, treba neke posledice da otklonimo pre nego što uđemo u primenu ovog zakona, da bi ovaj zakon mogao da se primenjuje na onaj način kako je Narodna banka zamislila.
Mnogi kažu da ćemo primenom ovog zakona samo da zaštitimo korisnike finansijskih usluga. Ne mogu da se ne složim s tim, ako ovaj zakon bude stvarno primenjivan kako treba. To je primarna posledica. Sekundarna je mnogo važnija. Kako smo uopšte došli u jednu ovako tešku situaciju, i ekonomsku, i privrednu itd., da ne nabrajam? Problem dobrim delom leži i u samim poslovnim bankama i onome što su one radile u proteklih nekoliko godina, što je Narodna banka ćutala proteklih nekoliko godina, i Vlada Republike Srbije, da ne nabrajam sve ostalo.
Znate, kada su građani prevareni sa kamatama koje su na početku zaključenja bile niske, uzimali su te kredite, dolazilo je od 2008. godine do strahovitog skoka evra, menjane su čak i kamate koje su bile ugovarane, tako da imamo situaciju da onaj ko je korisnik kredita nije više mogao da servisira kredit ili je morao da se odrekne nekih običnih ljudskih, civilizacijskih pogodnosti u svom životu. Imali smo situaciju da su građani sve svoje aktivnosti, prihode usmeravali ka otplatama kredita koji su iznenada poskupeli, i to neopravdano, ali na to ću malo kasnije da se vratim. Posledica toga je pad privrednih aktivnosti, nema kupovine dobara, plaća se samo ono što se mora (struja, voda, komunalije, porez), i tu je kraj priče.
Kada dođete u takvu situaciju, u problemu je privreda, koja sada pokušava da prebrodi taj nedostatak kupovne moći stanovništva tako što ona podiže kredite. Ista je situacija kao sa građanima – ugovorene kamate u trenutku realizacije kredita su drugačije od onih prilikom zaključenja ugovora. Opet imamo problem, privreda više ne usmerava svoja sredstva i prihode na otvaranje novih radnih mesta, proširenje delatnosti, povećanje obima poslovanja, nego na otplatu kredita.
Tu je važna regulatorna uloga Narodne banke, koja je trebalo tada da interveniše na finansijskom tržištu i da na taj način zaštiti korisnike finansijskih usluga i da banke svede na onu meru, po pravilima koja važe u svetu, ne samo kod nas.
Koliko je to bilo neopravdano i koliko su banke (ne sve, ali veliki deo njih) nastupile nepošteno prema građanima? Sa početkom svetske ekonomske krize referentne kamate centralnih banaka se smanjuju, barem onih važnih: Evropska centralna banka euribor smanjuje sa 4,5 na 1%, mislim da je Švajcarska sa 2,5 smanjila na 0,75% ili 0,5%. Svi ugovori koji su imali kao promenljivu euribor, libor ili domaću referentnu kamatnu stopu nisu uskladili iznose rata koje je građani trebalo da vraćaju kao kredite, nego su banke povećavale svoju maržu da bi im prihod ostao isti, iako je cena kapitala po kojoj se one zadužuju daleko manja nego što je to bilo u trenutku zaključenja ugovora.
Sada imamo situaciju da donosimo jedan ovakav zakon. U redu je to. Zamislite sada situaciju da je neki ugovor zaključen, primera radi, 2008. godine, septembra meseca, pred sam početak svetske ekonomske krize kod nas, i kaže se u tom ugovoru da je kamatna stopa 5,5% plus euribor. Nema problema, zaključuje se takav ugovor. Krajem decembra meseca Evropska centralna banka smanjuje euribor na 1%. Sada više nije 5,5% plus euribor, sada je 9% plus euribor. Ne odriče se banka zarade, iako se jeftinije zadužuje u inostranstvu.
U ovom trenutku i Evropska centralna banka i ostale svetske važnije banke, čije kamatne stope su služile našim bankama kao osnov za zaduživanje, povećavaju svoje referentne kamatne stope. Evropska centralna banka je pre nepunih mesec dana povećala euribor na 1,25. Očekuje se da će do kraja ove godine da bude oko 2%. Sledeće podizanje je valjda u julu mesecu. Godine 2012. će verovatno poslovati po tržišnim, a ne po usiljenim vrednostima, kako je to sada, zbog izlaska njihove privrede iz svetske ekonomske krize.
Znači, kada bismo ovako ostavili ovaj zakon, u ovakvom stanju, kamate bi bile usklađivane sa trenutkom koji danas važi. Sa povećanjem referentnih kamatnih stopa koje se spominju u ugovorima, koje su sada na najnižem nivou, povećavao bi se i iznos kamate koja se naplaćuje za korišćenje kredita.
Zato i jeste napisan ovaj amandman na član 54. Napravljena je jedna tehnička greška. Nije sporno da tu tehničku grešku ispravimo, ali naš amandman treba da glasi ovako – U članu 54. posle stava 2, dodaju se novi stavovi 3. i 4. koji glase: „Davaoci finansijskih usluga dužni su da do dana primene ovog zakona na ugovore koji su zaključeni do tog dana primenjuju kamatne stope koje su važile u trenutku zaključenja ugovora, a nisu u suprotnosti sa ovim zakonom. Davaoci finansijskih usluga nemaju pravo da korisnicima finansijskih ugovora naplaćuju posebnu naknadu za usklađivanje ugovora iz stava 2. ovog člana, niti da potražuju naknadnu dokumentaciju radi toga.“
Cilj je da se ovim amandmanom spreče zloupotrebe banaka, jer one banke koje su pošteno nastupile prema svojim budućim klijentima i davale im realnu kamatnu stopu neće imati šta ni da usklađuju. One banke koje su davale niže da bi prevarile građane da se zaduže kod njih, a onda pod izgovorom „usklađivanje te kamate vršiće se u skladu sa poslovnom politikom banke“ podizale iznos kamate, naravno da će trpeti određene posledice, ali već nekoliko godina uživaju blagodeti jedne materije koja nije bila zakonski regulisana.
Znam da ovo može i NBS podzakonskim aktima da uredi, ali mislim da je mnogo bolje da bude uređeno zakonom, jer će onda neko teško to moći da promeni i zloupotrebi. Uredbe Vlade ili Narodne banke čitaju samo banke, a ono što je zakon čitaju mnogi drugi i mnogima drugima je daleko dostupnije.
Ukoliko predlagač prihvati ovaj amandman, mi ćemo svakako odmah podneti tehničku izmenu radi otklanjanja tehničke greške u amandmanu. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, ako kažete nekome da je lenj to može da bude karakterna osobina, kad je lenština. Lično bih se uvredio, ne znam da li biste se vi uvredili da vama tako nešto neko kaže.
Pošto se ovde optužuje DS od strane SRS mene to prilično iznenađuje, zato što se stavovi SRS i DS po pitanju štrajka glađu i žeđu gospodina Tomislava Nikolića potpuno podudaraju. Vi ste tu potpuni saveznici i to ne možete uopšte da osporite. Ranije je u narodu bila jedna izreka – beži k'o đavo od krsta. Danas postoji novo u narodu – beži k'o radikal od izbora.
To je vama izgleda problem. I ako neke stranke učestvovale na izborima, pa hajde da raspišemo te izbore i da se izmerimo, stanemo na crtu i da vidimo ko je koliko jak i koliko ima poverenja među građanima, a ne da ono na osnovu čega smo stekli neko poverenje raspravljamo iako ga danas više nemamo i predstavljamo se da imamo neki legitimitet i legalitet.
Novi izbori su ti koji će da pokažu svačije rezultate, i nas kao opozicije i ovih koji su danas na vlasti. Potpuno razumem što se oni bore da ne budu izbori, na vlasti su, ali ne razumem jednu opozicionu stranku zašto se ne bori da budu izbori. Valjda je to cilj svake opozicije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo je povreda ugleda i dostojanstva, a i pogrešnog tumačenja onoga što sam rekao i pogrešnih tumačenja stavova SNS. Ne znam o čemu se tu govori, ali znam da programski nema puno dodirnih tačaka u načinu kako se program sprovodi jer naš program jeste i razlog za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Zašto čekati još godinu dana? Jer ako izbori budu u maju kad im je vreme do juna, do septembra neće biti nove vlade. Je l' treba još milijardu i po evra da zadužimo državu? Je l' treba još neka fabrika da se zatvori? Je l' treba još neko da ostane bez posla? Je l' treba još neko da ode u inostranstvo, da pobegne iz ove zemlje glavom bez obzira?
Vama ne odgovaraju izbori. Nemate više program, izgubili ste se. Vaša borba se svela na borbu protiv SNS koja je opozicija, ne protiv vlasti, gubitak identiteta potpun. Vi ne pričate o zakonima, amandmanima, pričate o Tomislavu Nikoliću, koji nije tu da vam odgovori. Na prvom mestu to je kukavički. Govorite o čoveku koji nije tu, govorite o ljudima koji čak nisu poslanici, da mogu da vam odgovore. To je najlakše tako.
Možemo, juče ste pričali o tome, danas hoćete ponovo, svaki trenutak koristite, a pogledajte gde se nalazite. Vama nije dovoljno 120.000 ljudi ovde, pre neki dan. To vam govori kakva je situacija u državi, to se ne vidi, to osporavate, šaljete neke kolege da nas špijuniraju, da li je stvarno bilo toliko? Pa, videli smo. O čemu vi govorite?

Gospodine ministre, spomenuli ste da mi napišemo nekakav zakon, da pokušamo da rešimo neku oblast. Samo ću da vam kažem da jedno od najvećih dostignuća jeste da se godinu dana postave ove četiri rampe i dve limene kuće na naplatnoj rampi Požarevac. Ne treba ništa više da vam kažem.
Više od godinu dana se radi most kod naplatne rampe Smederevo, najobičniji nadvožnjak. Da li treba još nešto da vam kažem? Tu nema problema sa građevinskom efektivom, tu ima problem sa izvođačima i sa onima koji su naručili radove. Najveće dostignuće preduzeća za puteve i nekog direktora, mislim da je za naplatu, putarinu, neki Milenko, jeste da napiše jednu prilično ponižavajuću odluku i prosledi inkasantima, da nas poslanike pretresaju na naplatnoj rampi, kao da smo kriminalci.
Zašto vi, kada već kažete da hoćete da prihvatite nešto od strane SNS, niste prihvatili zakon o javnim nabavkama, izmene i dopune zakona? Svi se slažu, i mediji, i čak neki pripadnici stranke vladajuće većine da se zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama godišnje gubi 800 miliona do milijardu evra. Pretvorite to u metre, kilometre autoputa, biće vam sve jasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom setu finansijskih zakona nadao sam se da barem u onim najavama koje traju izvestan vremenski period da će stvarno doći do nekih poboljšanja. Dobili smo čak i neka uveravanja kada su u pitanju devizni i platni promet. Ovde kada smo raspravljali o Zakonu o NBS, o tadašnjem guverneru, znači da su u izradi zakoni koji će da reše sve nastale probleme u vezi primene ovih zakona.
Međutim, kada se zakoni pogledaju, vidi se da postoji još veći haos u ovom delu zakonodavstva i čini mi se da cilj ove vlade nije da se uredi jedna oblast, nego da se uspostave privilegovani odnosi u kojima će Vlada da bude ta koja će da bude i iznad sudova, i iznad hartija od vrednosti i iznad čak i ove same Skupštine. Dovoljno je da se pogleda Zakon o platnom prometu. Ne bih dalje o toj temi da naglašavam osim samo u jednom primeru.
Redosled naplate prilikom prinudne naplate. Prvo se naplaćuju poreska rešenja, carinska rešenja, a onda sudske presude i odluke. Koja je to vlada u EU, pošto kažete da je ovo proevropska vlada, iznad svojih sudova? Koja to vlada može da ne izvršava odluke svojih sudova? Mislim da takve vlade tamo nema. Onda dolaze na red menice i druge hartije od vrednosti, prilikom prinudne naplate.
U članu 7. predloga da vidimo izuzeća od prinudne naplate. Kaže "pod sredstvima za izvršenje naloga za prinudnu naplatu podrazumevaju se dinarska sredstva koja se vode na dinarskim računima kod banke, kao i dinarska protivvrednost deviznih sredstava kod banke", tačna je definicija, ne mogu da grešim dušu, "osim sredstava čije izvršenje je izuzeto zakonom".
Dobro, hajde, zakonom. Ovo je zakon. Ali, da vidimo šta piše u zakonu ''aktom Vlade''. Kako Vlada može da spreči nekog poverioca da dođe do svojih sredstava? Na osnovu čega: ''propisom NBS'', još lepše. Znači, do sada je Vlada bila iznad pravosuđa, sada je i NBS. ''Sudskom odlukom''. Sud neće doneti odluku ako nema neki poseban razlog ili ako nije u pitanju neka zloupotreba prilikom prinudne naplate. Odlukom poreskog, odnosno carinskog organa. Znači, opet iznad presude sudova i hartija od vrednosti.
Sredstva donacije i humanitarne pomoći. Hajde da raspravimo to. Koje to lice može da dobije sredstva donacije ili humanitarne pomoći, ako se nad njim sprovodi postupak prinudne naplate? Mislim da o tome ne treba govoriti.
Životnog osiguranja? Znači, moći će investicioni fondovi, privatni penzioni fondovi da rade kako god hoće ili osiguravajuće kuće, i da ne strahuju na tržištu prilikom zaduživanja jer imaće razloga da budu izuzeti ukoliko ta sredstva prikazuju u svojim knjigama kao sredstva prikupljena radi isplate premija životnog osiguranja. Da ne čitam dalje. Ima ovde jedan poduži spisak.
Sada, jednostavno, samo jedno pitanje ide – čemu onda ovaj zakon? Čemu prinudna naplata? Kada se sve ovo što ste napisali, da je izuzeto od prinudne naplate, sprovede u delo, više niko maltene neće ni moći prinudnu naplatu da izvrši.
Kada je u pitanju to čuveno rešenje kako će da se spreči zloupotreba u privredi i kako da bude što manje dospelih, a nenaplaćenih potraživanja u vezi prinudnih naplata, uvodi se registar menica. Neka mi neko kaže šta će registar menica da reši.
Kada sa nekim zaključuju dva pravna lica ili pravno i fizičko lice, preduzetnik, poslovni odnos, odlazeći u registar, koji je javna knjiga, da proveri koliko on ima izdatih menica i to će navodno da mu bude neko obezbeđenje da neko neće da izda menicu koja neće biti naplativa. Mislim da od tog posla nema ništa. U privredi sam više od 20 godina.
Ovde je problem drugačije prirode. Ovde je problem tužilaštva, jer osim ovo malo što pišete po novinama, da je uhapšen ovaj, proneverio 3,9 miliona evra što je trebalo da pripadnu budžetu Republike Srbije, znate li vi koliko je lica proneverilo ne sredstva koja su budžetska, nego koja pripadaju drugima? Da li je neko procesuiran pred tužilaštvom?
Treba da se dokaže umišljaj. Šta će više umišljaj ako je otvorio preduzeće, nabavio robu, prodao robu, kupio auto na peto, šesto lice formalno i ostavio preduzeće u blokadi? Je l' to nije prevara? Tužioci sede i ćute, to nije njihovo, biće mnogo predmeta, imaće loše ocene. Tako se rešava ovaj problem, a ne uvodom registra menica. Hoće li da se naplaćuje to, upis u registar? Ako hoće, zašto? NBS je za mnoge stvari privilegovana.
Je l' NBS izvršava prinudnu naplatu? Je l' naplaćuje prinudnu naplatu? Naplaćuje, i te kako. Od tih sredstava od izvršenih prinudnih naplata neka finansira upis u registar. Ne mora za to dodatno da ucenjuje privredu.
Znate, svaki put kada napravite neki trošak u privredi, uvek se na kraju taj trošak naplati kod krajnjih korisnika, a krajnji korisnici su građani. Svaki od tih troškova je ukalkulisan u onoj konačnoj ceni, tako da mislim da ako je rešila NBS ovoga da se prihvati, zakonom treba da se spreči da upis menica u registar bude uz naknadu ili barem da se ograniči koliko je to.
A ne kao što je sada, svaki papir kad hoćete kao pravno lice da podignete, da otvorite tekući račun kod druge banke, čekaju vas odmah, kažu – izvinite, potrebno je da donesete rešenje iz APR, staro najmanje tri meseca. Kada odete tamo, čeka vas broj tekućeg računa 3.000 dinara. Dobićete. Čemu onda da je taj registar javna knjiga?
Dovoljno je da taj iz banke to proveri, ali po uputstvu NBS ne može, čak i ako je proverio u APR i prikupio dovoljnu dokumentaciju, ne može da otvori tekući račun klijentu. Zašto? Da bi finansirali direktore po APR? Da bi punili budžet Republike Srbije? Da bi zapošljavali i dalje u upravi? To su sva ograničenja.
Voleo bih da ove zakone kada pišete, svaka čast i profesorima i doktorima nauka, ali voleo bih kada nekad pišete ove zakone, u izradi ovih zakona da bude neki čovek iz života, iz privrede, koji zna šta se stvarno dešava kada se zakon primenjuje, ne samo ljudi koji su znanje stekli u kabinetu.
Ne kažem da ono u većini slučajeva nije zasluženo i ogromno, ali kabinet je jedno, teorija je jedno, život i praksa su drugo. Kada se vidi Zakon o finansijskom lizingu, prva stvar, NBS je opet iznad sudova. Znači, protiv rešenja NBS sud ne može rešiti upravnu stvar. Sada imate jedan zakon, skoro je ocenjen kao neustavan zato što na rešenje MUP nije bilo moguće pokretati upravni spor. Sada ga je Ustavni sud oglasio neustavnim i vama to nije dovoljno, nego hoćete da opet, čim se ovaj zakon izglasa, neko pokrene postupak pred Ustavnim sudom da se ovakve sulude odredbe brišu.
U tom istom Zakonu o finansijskom lizingu kaže se – davalac lizinga može da se bavi i drugim delatnostima, a to su izdavanje u zakup vraćenih predmeta lizinga, kao i delatnosti koje se uobičajeno obavljaju uz delatnost finansijskog lizinga, a to su: usluge obuke primaoca lizinga u vezi sa korišćenjem predmeta lizinga, usluge montaže, demontaže, usluge servisiranja predmeta lizinga, nabavka rezervnih delova i slično.
Vidi se da je ovo pisalo neko udruženje lizing kuća. Kažem, život je nešto drugačiji od teorije. Već neko vreme lizing kuće nas bombarduju da možete da nabavite, tada po starom zakonu je to bio uglavnom automobil ili neko drugo prevozno sredstvo, da li za prevoz lica ili robe, i kaže ovako: možete da kupite ovaj automobil bez kamate. Po onoj ceni po kojoj može svaki građanin da ga kupi za gotov novac. Ljudi su lakoverni, zaleću se.
To je prevara, zato što kad potpiše ugovor, kažu mu, možete bez kamate, ali morate vozilo da osigurate isključivo u tom osiguravajućem društvu. Treba li da kažem da je to osiguranje pet do sedam puta veće nego da nemate taj ugovor o finansijskom lizingu? Treba li da kažem da su lizing kuća i osiguravajuće društvo povezana lica kod osnivača?
Tako da, ako ostavite ovu odredbu, svaki korisnik lizinga biće uslovljen da predmet lizinga, a to su najčešće automobili i teretna vozila, mora da održava isključivo u servisu koji pripada lizing kući. Da nabavlja isključivo rezervne delove preko njih. Da se obuka za upravljanje automobilom, pa valjda kad položimo vozački ispit znamo da upravljamo automobilom, mora da završi obuku da bi koristio taj automobil. I treba li da kažem, da sve te usluge neće biti sa onim cenama koje su tržišne, nego većim.
Znači, ne mogu ovakve stvari da pišu u zakonima, svako ima pravo, čak jeste da je predmet lizinga vlasništvo davaoca lizinga dok se ne otplati, ali ga otplaćuje sa prvom ratom korisnik lizinga i to je već jednim delom i njegovo sredstvo, i on ima pravo da odluči gde će, kako će da ga održava, a u skladu sa normativima koje je predvideo proizvođač. Ništa više.
Da ne pričam da će opet zbog sad već nelojalne konkurencije da se dovede u pitanje rad drugih privrednih subjekata koji nisu u sistemu finansijskog lizinga, servisa i svih ostalih drugih.
Kada je u pitanju zakon o deviznom poslovanju iznosili smo nekoliko puta primedbe na stari postojeći Zakon o deviznom poslovanju i po tom starom zakonu tadašnji guverner, kad je bila rasprava o Zakonu o NBS, reče da će ti problemi da budu rešeni. Nažalost, u Predlogu izmena i dopuna Zakona o deviznom poslovanju nisam mogao da pronađem da je to rešeno. I opet ovo čini mi se nije pisalo, sad se ovde upisalo Udruženje banaka zakona.
Šta je najveći problem? Svi znamo kakvo nam je stanje u privredi, da ima nisku produktivnost, mali broj zaposlenih i da uglavnom živimo od tuđih para. Jedan deo para se obezbeđuje nekakvim izvozom, koji je više nego skroman, a da kažemo da namiruje polovinu uvoza. Drugi deo sredstava je od kredita koje podiže država, treći deo sredstava na osnovu doznaka koje naši građani donose u državu, oni koji su stekli pravo na penziju radom u inostranstvu i menjački poslovi kad naši opet građani koji rade u inostranstvu dolaze ovde pa provode godišnje odmore ili prave neku svoju malu investiciju. To su naša devizna sredstva i to je naš priliv koji imamo.
Šta je problem kod zakona? Problem kod zakona je da sredstva koja su devizna i koja se dobijaju po osnovu izvoza, izvoznik nije u obavezi da sredstva vrati u državu. Mogu da ostanu koliko god hoće tamo.
Po Predlogu izmena i dopuna zakona, to je sada samo devizni kredit, ništa više. I sada neko kaže, to smo morali da donesemo zbog Svetske trgovinske organizacije. Ne verujem baš u to. Zašto ne verujem, to se vidi na sledećem primeru, da i onaj ko iznese devizna sredstva iz zemlje sa doznakom da bi nešto uvezao, ukoliko ne uveze to u zemlju, takođe nije u obavezi da vrati sredstva.
To vam nije propis Svetske trgovinske organizacije. To je legalizacija onoga problema koji smo imali prošle ili pretprošle godine, da ne bi neko krivično odgovarao, da neko ne bi plaćao kazne, zato što samo u toku protekle godine preko dve milijarde evra je izašlo iz države. To je iz naših deviznih rezervi, mislim na NBS, bez oznake za uvoz robe i usluge.
Tada se pričalo, vidite, imamo slab izvoz pa je to problem zašto evro skače. Jeste tačno da izvoz slabi, ali nije tačno da zbog toga evro skače, svakako je zbog špekulacije koje su pravile banke, zajedno sa NBS. Te iste banke su nam napisale ovaj zakon. Vidi se po toj odrednici da onaj ko ipak reši da donese sredstva u državu, ima uslov da može da proda isključivo toj banci ta sredstva.
To je protiv propisa Svetske trgovinske organizacije i EU. To je njegov novac i na tržištu unutrašnjem može da proda kojoj banci hoće, a ne nekoj drugoj, i to u roku od sedam dana.
Ne može da drži ta sredstva kao sredstva rezerve za neku novu poslovnu transakciju. Zašto? Da bi ta sredstva banka mogla da iznese iz zemlje sa fiktivnim papirima i da ih nikad ne vrati, to je problem. To je posao koji traje ovde i u EU već duže vreme, jer evro je nestabilan, i čak i ova naša skromna devizna sredstva koja imamo, banke koje ovde operišu iznose iz zemlje da bi se bavile špekulacijama. Zašto? Zato što naša NB ne interveniše.
Godine 2007. odbila je da radi menjačke poslove sa devizama, samo da trguje deviznim rezervama ili da otkupljuje za devizne rezerve i tu je nastao problem. Bolje da je to NBS radila ovde i sačuvala naša devizna sredstva, nego što je pustila da to banke rade po inostranstvu i da tamo taj novac usmere. Ove izmene i dopune ovog zakona samo su legalizacija toga što se dešavalo pre par godina.
Da je to tako, zašto sada evro ne skače. Ovo su najkritičniji periodi i meseci kada dolazi do debalansa platnog prometa. Zašto ne skače? Nema potrebe, nema više hartije od vrednosti sa visokim kamatama koje su stvarale ekstraprofit bankama i podizale cenu evra.
Prošle godine u ovo doba, oko 440 milijardi evra su imale kapital banke, a danas jedva 200. Iznele su sve iz zemlje. Nema više evro da skače, ne može ni uvoz da bude taj koji će da poremeti cenu evra, zato što nema ko da kupi robu iz uvoza, veoma malo se to kupuje. To su razlozi.
Mislio sam da će ovim predlozima izmena i dopuna čitavog seta ovih zakona ovi problemi za budućnost da se reše, ali vidim da, ne znam zbog čega, postoji jedan određeni finansijski lobi u zemlji, koji čak i nas, a pogotovo poslanike vladajuće većine može da natera da glasaju ne u korist građana koji su ih birali, nego u korist onih koji su pisali ove zakone.
Mi smo na sve ove zakone podneli amandmane. Pokušali smo da ispravimo, ali u svakom slučaju smatramo da ove zakone treba povući iz procedure, napraviti prave zakone koji će da budu u interesu građana, naše privrede, naše države, našeg poreskog sistema. Iz tog razloga što ovi zakoni ne ispunjavaju te uslove, Srpska napredna stranka u danu za glasanje neće podržati ove predloge.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sa novom vladom imamo i neke nove, odnosno stare probleme. Još od kada ste započeli ovu haotičnu privatizaciju, koja se manje ili više samo nešto malo prilagođavala određenom trenutku, dešava se niz zloupotreba u postupku privatizacije i niz zloupotreba prilikom raspolaganja imovinom koja je predmet privatizacije.

Pre neki dan smo, eto, izabrali novu vladu. Imali smo situaciju da su neki ljudi koji su pravili katastrofalne greške danas unapređeni sa mesta državnih sekretara na mesta ministara, i to u neka ministarstva koja su izuzetno bitna za funkcionisanje države, privrede i ekonomije u celini.

Kada je u pitanju predmet privatizacije, odnosno raspolaganje imovinom, hteo sam da postavim nekoliko poslaničkih pitanja u vezi sa „Metal sistemima“ iz Kragujevca i činjenjem i nečinjenjem Vlade Republike Srbije kada su određene okolnosti u pitanju.

Znači, 6. decembra 2010. godine vlasnik „Metal sistema“ Dragoljub Radulović upućuje Ministarstvu ekonomije pismo sa ponudom da država preuzme vlasništvo nad „Metal sistemima“. Dana 31. decembra već počinju zloupotrebe zato što je cilj i želja Dragoljuba Radulovića da se odrekne dugova i da na nezakonit način zadrži pravo korišćenja određene imovine, koja bi sada bila u državnom vlasništvu, a da država otplaćuje dugove preduzeća koje je predmet podržavljenja. Imao je cilj da zadrži procesnu opremu i koristi jedan zakonom dozvoljen trik, a to je da svog zamenika Ivana Glišovića natera da osnuje firmu „Alfa tehniks“, sa adresom na kojoj se nalazi „Procesna oprema“; 10. januara 2011. godine zaključuje ugovor o zakupu između „Metal sistema“ i „Alfa tehniks“, koji se odnosi na „Procesnu opremu“.

Imam taj ugovor ovde. Treba li da kažem da je ugovor na četiri godine i da davalac zakupa, u ovom slučaju „Metal sistemi“, ne potražuje ništa od primaoca zakupa, „Alfa tehniks“? Znači, četiri godine jedno preduzeće će raspolagati sada već državnom imovinom i, naravno, ostvarivati određene prihode.

Dana 21. januara 2011. godine, Vlada Republike Srbije usvaja zaključak na osnovu koga treba da se izvrši podržavljenje „Metal sistema“.

Prvo pitanje – da li je Vlada 26. januara, neke dve nedelje i možda malo više, znala za postojanje ugovora između „Metal sistema“ i „Alfa tehniksa“ o izdavanju u zakup poslovnog prostora kojim je raspolagala „Procesna oprema“, koja je u sastavu „Metal sistema“? Taj zaključak je sledeće sadržine: „Usvaja se tekst ugovora o prenosu udela privrednog društva Metal sistemi d.o.o. Kragujevac Republici Srbiji, koji je sastavni deo ovog zaključka.“

Ovo su potpisali generalni sekretar Vlade Tamara Stojčević... ne vidim ovde potpis premijera Mirka Cvetkovića, ali verujem da je i on sa ovim potpuno saglasan i upoznat. Na osnovu toga ovlašćuje se Nebojša Ćirić, tada državni sekretar, a sada ministar ekonomije i regionalnog razvoja, da zaključi ugovor sa „Metal sistemima“, što naravno i čini 26. januara.

Ovde je primerak ugovora koji je zaključen. U preambuli ugovora Republika Srbija, koju u ime Vlade, kao zakonski zastupnik, a na osnovu ovlašćenja i zaključka Vlade, zastupa Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja... Drugi ugovarač, „Metal sistemi“ d.o.o. Kragujevac, kojeg zastupa generalni direktor Dragoljub Radulović (u daljem tekstu: prenosilac)... Taj ugovor je potpisan. Vlada pokreće postupak podržavljenja „Metal sistema“ Kragujevac, a kao rezultat gospodin Ćirić upućuje Agenciji za privredne registre dopis da je to nemoguće jer prenosilac prava ne može da bude firma „Metal sistemi“ Kragujevac, već on kao vlasnik, a ne kao direktor.

(Predsednik: Vreme.)

Interesuje me da li je gospodin Ćirić... u Ministarstvu da li je pisan ugovor? Prvo pitanje. Drugo pitanje: ako je za ovu grešku znao, ne treba da bude državni sekretar, a ako nije znao za ovu grešku... Odnosno, ako je znao za ovu grešku, ne samo da ne treba da bude, nego treba i krivično da odgovara, a ako nije znao za ovu grešku, ne može ni da bude ministar u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da se ne složim da bih voleo da u ovoj diskusiji vidim i predsednika Vlade, odnosno ministra finansija u Vladi Republike Srbije, gospodina Cvetkovića, jer, kako reče u svom ekspozeu juče, građanima Srbije treba da bude bolje odmah. Odmah je valjda od danas. Postavljeni su novi ministri, ostali su neki stari, promenjen je Zakon o Vladi, promenjen je Zakon o ministarstvima, ali raspravljamo o starim zakonima i zakonima koje je predlagao stari ministar, koga više nema u ovoj vladi, a mislim da je onaj ko je objedinjavao rad svih ministarstava trebalo i da brani ovaj zakon.
Gospodine potpredsedniče Vlade, kao što ste i sami rekli, porez na imovinu nije izvorni prihod budžeta Republike Srbije; ja se tu potpuno slažem. Donet je poreski zakon koji reguliše izvorne prihode jedinica lokalnih samouprava. Niste tada bili u toj vladi, ali moram da kažem da su tim zakonom prevarene jedinice lokalnih samouprava, odnosno opštine. Republika je zadržala sve one poreze koji se najlakše naplaćuju.
Porez na imovinu je porez koji se najteže naplaćuje, najteže je utvrditi poreske osnovice i kojom imovinom raspolažu naši građani da bi mogli na osnovu nje da budu i poreski obveznici. Jedinice lokalnih samouprava su od Republičke poreske uprave nasledile određene baze podataka o imovini građana koji žive na teritoriji tih opština, i tu možda leži deo vaše odgovornosti, jer ste vi vodili jedno vreme Republičku poresku upravu, kao ministar finansija – postoji veoma mali broj opština gde su te baze podataka tačne i gde su poreske osnovice tačne. Kažem, uslovno tačne, znači sa nekom verovatnoćom da je to 70% ili 80%. Imali smo situaciju da su građani dobijali poreska rešenja za imovinu koju uopšte ne poseduju, da su morali su da pišu prigovore na ta poreska rešenja, da su plaćali porez, a kada se reši po njihovom prigovoru i kada im se vrate sredstva – ko zna kad i ko zna ko će da ih vraća.
Svrha ovog zakona, bar kako reče tadašnji ministar finansija, a naš sadašnji kolega poslanik, koga nema ovde u sali, jer to je njegov zakon, mislim na Mlađana Dinkića, jeste da se izvrši decentralizacija poreskog sistema i da se jedan deo poreskih prihoda da jedinicama lokalnih samouprava. Možete da zamislite kako to izgleda kada jedna opština kao što je opština Golubac, sa nekih 11.000 ili 12.000 stanovnika i budžetom od 130.000.000 -140.000.000 dinara, treba da napravi svoju poresku upravu, odeljenje svoje poreske uprave, treba da spremi bazu podataka koja je imovina i ko su sve poreski obveznici, treba da izda poreska rešenja, treba da naplati poreske obaveze i da vrši kontrolu poreskih prijava i kontrolu naplate poreza. Eto dokle ide taj sistem decentralizacije, kuda nas to ova vlada u nekom kontinuitetu, već godinama vodi.
Ranije je bio i Zakon o transfernim sredstvima, pa je za svaku opštinu naglašavano koliko treba da dobije iz budžeta Republike Srbije. To smo onda rešili nekim opštim zakonom, koga se ni dan-danas ne pridržavamo. Zato što Republika, iz njoj znanih razloga, ne prosleđuje sredstva u skladu sa zakonom, pribegava se povećavanju poreskih osnovica poreza na imovinu, koji naplaćuju jedinice lokalne samouprave. Svu težinu nesposobnosti Vlade ili njenog trošenja novca, koje nije srazmerno prihodima, prevaljujete velikim delom na jedinice lokalne samouprave, koje moraju da rade razne poslove koji su njeni izvorni poslovi, poverene poslove od strane Republike, da sređuju komunalnu infrastrukturu itd.
Da ne pričam o tome kako je ovaj porez izuzetno dobar, recimo, u svrhu beogradizacije Srbije. Meni je izuzetno smešno kada čujem kritike sadašnjeg gradonačelnika prema nekim ministrima ovde u Vladi, šta oni rade i zašto primaju novac, a u budžetu grada Beograda ima više sredstava za komunalne delatnosti, putnu infrastrukturu nego za čitavu Republiku. Onda dolazimo do raznih problema.
Najveći teret svih ovih poreskih reformi i najveće probleme će imati one opštine koje su siromašne i koje nemaju razvijenu privredu. Postavlja se pitanje da li stvarno mislimo dobro našim jedinicama lokalnih samouprava, da rade te poslove zbog kojih i postoje i da im omogućimo da to rade, ili ćemo da svalimo svu težinu na njih, pod izgovorom da su to porezi koje oni moraju da ostvare?
Doduše, kada je taj porez na imovinu, odnosno kada je rađen porez u izvornim prihodima jedinica lokalnih samouprava, tadašnja koalicija nije bila na vlasti u čitavoj Srbiji, računajući jedinice lokalne samouprave. Onda je i mogao u tadašnjoj vladi da se dozvoli taj luksuz, jer je često krivila druge stranke za to što moraju da plate toliki porez. Sada, zahvaljujući nekakvim koalicionim dogovorima, dobrim delom i ministra Markovića, koji na prilično nasilan način uvodi DS na vlast u svim opštinama, na određeni način žrtvujete i svoje ljude jer će mnogi građani u njima da vide te koji im skidaju kožu sa leđa.
Izgleda da je samo važno da pravi premijer, ovde na Andrićevom vencu, a ne u Nemanjinoj, bude zaštićen i da on nije taj koji je kriv za sve. Bogami, sve ovo što se dešava u državi i te kako se radi uz njegov blagoslov i njegovu saglasnost. Pusti vas da malo zabrljate neki put pa kaže – ovaj zakon više ne važi, ja sam tako rekao. Nema izmene ni dopune tog zakona, da otklonimo tehničke greške, nego samo u jednom trenutku – više ne važi.
Kada je u pitanju Zakon, gospodine ministre, o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, to je vaš zakon. Tada ste vi bili ministar finansija, 2001. godine. Izmislili ste ga zato što je tada postojala taksa na mobilne telefone. Dosetili ste se... A i na oružje, koja nikada nije bila naplaćivana, ali na mobilne telefone jeste, pa ste se tada dosetili da to nazovete – porez na luksuz.
Gospodine ministre, sada imamo izmene i dopune tog zakona, gde se ukida porez na luksuz, a to je imati teretno vozilo čija je nosivost manja od tri i po tone. Vi kažete – evo, ispunjavam tu svoju prvobitnu zamisao, taj porez ne postoji, jer teretno vozilo nosivosti do tri i po tone nije luksuz nego sredstvo za rad. Međutim, gospodine ministre, to je uvedeno pre samo dva meseca, tada ste bili u ovoj vladi. Odakle vam ta naknadna pamet? To je bio ministar iz vaše stranke. Zašto mu niste rekli zašto ovi porezi postoje, nego ste kao član Vlade digli ruku? Sada ovde navodno pomažete građanima, izlazite im u susret i ukidate taj porez.
Hajde da budemo iskreni, zašto smo uopšte i došli do ovoga da postoji porez na teretna vozila? Zato što ste ukinuli porez (ili ga umanjili) na čamce, jahte, splavove, vazduhoplove. Da biste manjak u budžetu nadoknadili, setili ste se da oporezujete pikap vozila i kombi vozila. Treba da vas bude sramota zbog toga. To nema nikakve veze sa luksuzom. Luksuz ste upravo izmenama i dopunama Zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara iz decembra meseca oslobodili plaćanja poreza, ili ste značajno umanjili poreske osnovice.
Kada su u pitanju ovi drugi zakoni, ostavio bih i za drugi deo deset minuta, koliko imam kao ovlašćeni predstavnik, i za raspravu u načelu. Voleo bih da mi ministar odgovori na neka od ovih pitanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne složim sa gospodinom Đelićem da ovaj sporazum između Republike Srbije i EU ne garantuje Srbiji neke povoljnije kredite nego što je to do sada bilo. Svaki put kada se postavlja pitanje kredita postavlja se i drugo pitanje, a to je ko će ove kredite da vrati.
Mi sad ovde dajemo određene garancije Elektroprivredi; davali smo ih do sada više puta, u svakom predlogu zakona o budžetu ili u izmenama i dopunama zakona o budžetu postoji jedna stavka na rashodnoj strani budžeta gde su određena sredstva namenjena za otplatu kredita na osnovu dospelih garancija, što znači da smo kao država dali garanciju određenim javnim preduzećima, pojedinim institucijama koje nisu vratile te kredite; krediti su vraćeni iz budžeta Republike Srbije. Doduše, ni u jednom zakonu o budžetu ili u izmenama i dopunama zakona o budžetu nisam primetio da je bilo priliva po osnovu dospelih garancija tj. da su sredstva koja su otišla iz budžeta na ime garancije vraćena od onoga ko je kredit uzeo.
Postavljam pitanje, gospodine potpredsedniče Vlade, ministre ili šta već, hoće li da se nastavi sa tom praksom i kada su u pitanju ove garancije? Razumem za opštine koje su na Kosovu i razumem situaciju, one se uglavnom i finansiraju iz budžeta Republike Srbije – ako bi nam vraćali, mi bismo morali njima da prosledimo više, pa onda oni nama da vrate. Ali, kada su u pitanju javna preduzeća, gde direktori imaju platu i po pola miliona dinara, ne vidim ni jedan jedini razlog zašto ne bi oni vraćali kredite koje su uzeli, a isplatila ih na kraju Republika Srbija. Zašto ta sredstva ne bi vraćali u budžet Republike Srbije? Mislim da sa tom praksom mora da se prekine.
Govorili ste u jednom trenutku i o našoj domaćoj razvojnoj banci i da je njeno osnivanje u pripremi, da to rade ljudi koji su stručni, a od politike nezavisni itd. Postavljam pitanje, odakle ćemo da finansiramo tu našu razvojnu banku? Hoćemo li da ukinemo sve ove naše domaće banke koje su nam preostale a nisu pod patronatom Agencije za likvidaciju, sanaciju i stečaj banaka, da združimo njihov kapital i da napravimo srpsku razvojnu banku?
Prihvatam i to kao mogućnost, ali nemojte da se desi da mi pravimo srpsku razvojnu banku, a podižemo kredite da bismo je finansirali. Onda samo imamo direktora, upravni odbor, imamo administraciju, troškove, koji će da povećaju cenu tih kredita koje možemo da dobijemo.
Nažalost, Srbija je danas talac bankarskog sektora. Vi to dobro znate zato što, osim što ste nam „izljuljali“ određene zakone sa tetkinog kauča, kako vi to kažete, dolazite iz bankarskog sektora. Ne mogu da kažem da niste uradili nešto kada je u pitanju reforma poreskog sistema Republike Srbije, ogrešio bih dušu, ali ste izmislili poreze na sve i svašta samo zato da biste napunili budžet Republike Srbije, a uvek se pri tome zaboravljalo ko u stvari puni budžet, da li se on puni porezima na imovinu ili se puni platama, zaradama, proizvodima? Čini mi se da ste se u tome pomalo pogubili.
Problemi, odnosno ropstvo, koje Srbija ima zbog banaka počinju iz vremena kada je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić izmislio državne hartije od vrednosti. Do tada je budžet koliko-toliko bio izbalansiran. Jedino što je bilo van izvornih prihoda budžeta bila su sredstva od privatizacije naših privrednih subjekata, što je dovelo do povećanja broja nezaposlenih. Onda kreće ta priča o propasti srpske privrede, srpskog poreskog sistema i srpskog budžetskog sistema.
Uvođenjem državnih hartija od vrednosti i referentne kamatne stope od 24% i čuvenim budžetom iz 2007. godine... Čini mi se da ste i tad, u onoj drugoj vladi, bili nekakav ministar, sa Demokratskom strankom Srbije, Vladi koja se raspala 2008. godine. To je bio budžet u kome je prikazan suficit zato što je jedan, da ne kažem neku težu reč, zadržaću se, jedan koji je umislio da je izmislio vruću vodu, prikazao da su prihodi po osnovu prodaje državnih hartija od vrednosti veći nego vraćanje isplata tih istih hartija od vrednosti i prikazao da je budžet u suficitu, tj. da ima viška para. Znači, više je kredita uzeo nego što treba da vrati u toj fiskalnoj godini i prikazuje da je pozitivan, i više nego pozitivan.
Koje su posledice, osim što se ogromna sredstva izdvajaju iz budžeta Republike Srbije za plaćanje kamata? Najveća posledica, a to je sekundarna posledica, koja može da se ispravi u nekom vremenskom periodu... Ali, primarna posledica je sledeća – da se privreda i stanovništvo takmiče sa državom po pitanju kredita. Hajde i stanovništvo, uzima onoliko koliko može i sve teže mu je da vraća zbog kursnih razlika i promenljivih kamata, ali privreda, ona kalkuliše sa kreditima. Ako dođe do poremećaja u toku otplate kredita, umesto da taj kredit uzme i da otvori nova radna mesta, da poveća produktivnost, da poveća i proširi delokrug rada, čitav svoj profit izdvaja da bi platila bankama kamate.
U to vreme ste bili i bankar. Sada imamo situaciju da su se mnogi u tome preračunali zato što ih je na prvom mestu prevarila NBS, a na drugom mestu ministri koji su vodili ovu državu. Počeli su da zatvaraju preduzeća i umesto da imamo povećanja budžeta po osnovu pravih izvornih prihoda, bez povećavanja poreskih stopa i proširivanja oporezivanja, mi imamo sve veća i veća davanja iz budžeta Republike Srbije u PIO fond, jer penzioneri moraju da prime penziju, a zaposlenih je sve manje; imamo sve veća i veća davanja iz budžeta RS u Fond zdravstvene zaštite, jer građani moraju da se leče. On se, opet, puni od zaposlenih.
Taj naš budžet se osim iz kredita puni od zaposlenih ljudi koji ostvaruju neku privrednu delatnost ili primaju platu – da li je privredni subjekat posrednik između njih ili ne, ali činjenica jeste da dok se ne poveća broj zaposlenih, dok se ne poveća produktivnost, mi ove kredite koje danas uzimamo ne možemo da vratimo. Ni vi, kao ova vlada, niti bilo koja sledeća, ukoliko ostane ovakvo stanje, nepromenjeno.
Kao vrh svega toga nam dolazi svetska ekonomska kriza 2008. godine i određena kriza u zoni evra 2009. godine, kada su u pitanju Grčka, a kasnije i Irska. Gospodine ministre, zašto ne budete fer pa ne kažete da su i građani Srbije bili solidarni sa Grčkom, kada je u pitanju njihova kriza? Ne tako što su išli na godišnji odmor u Grčku, nego zato što su banke od 2008. godine do 31. 12. 2010. godine nemilice iznosile devize iz države.
Zakonom o Vladi i ovom promenom neko je sam sebi skočio u stomak. Naveli smo da je Ministarstvo finansija, odnosno predsednik Vlade, da su zaduženi za kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja ili eksternog, kako vi to kažete, deviznog poslovanja. Postavljam pitanje – ko radi servis tom poslovanju? Narodna banka Srbije. Nijedan dinar, nijedan evro, nijedan cent ne može da izađe iz platnog sistema Srbije dok za to ne da amin Narodna banka Srbije. Kako mislite da ova vlada vrši kontrolu spoljnog deviznog poslovanja preko Narodne banke Srbije, koja je nezavisan organ? Na osnovu čega?
Da sam u pravu da su banke iznosile iz države evre iz naših deviznih rezervi daću vam jedan primer: 10. 1. 2010. godine likvidnost bankarskog sektora je iznosila oko 440.000.000.000 dinara. Tu je bilo sve uračunato, barem po zvaničnim podacima NBS. Znači, rezerve koje se nalaze u NBS, rezerve banaka koje se nalaze u NBS, stanje na žiro-računima banaka, koliko banke imaju hartija od vrednosti kod sebe, sve je to u zbiru iznosilo 440.000.000.000. U oktobru mesecu je to iznosilo 210.000.000.000 dinara.
Za to vreme je iz deviznih rezervi prodato 2.300.000.000 evra. Treba li da kažem da se to poklapa sa smanjenom likvidnošću bankarskog sektora i da je taj novac otišao bez doznaka za uvoz robe i usluga van zemlje?
Zašto konačno neko iz ove vlade ne kaže koliki je naš stvarni spoljnotrgovinski deficit? Baratamo sa nekim ciframa da je izvoz robe između šest i po i sedam milijardi evra, baratamo sa podacima da se uvoz kreće između dvanaest i trinaest milijardi evra, ali zašto nam niko ne kaže kolike su doznake po osnovu penzija naših građana koji su to pravo stekli u inostranstvu? Taj novac stiže ovde. Zašto neko ne kaže koliki su prihodi po osnovu menjačkih poslova, pa da vidimo stvarno koliko je veliki taj naš spoljnotrgovinski deficit? Tvrdim da nije 44% ili 45%, kao što se sada to po zvaničnim podacima tvrdi, nego da je značajno manji. Ali, teška se situacija u državi pravda velikim uvozom, a malim izvozom. To je recept za opstanak ove vlade, i one pre ove, a i većine vlada od 5. oktobra naovamo. Imate tu određeni kontinuitet.
Postavio sam jedno poslaničko pitanje dva puta i nikada nisam dobio odgovor – koje su banke, u kojim iznosima, iznosile devize iz zemlje u periodu od septembra meseca 2008. godine do novembra meseca 2010. godine? Taj podatak je nedostupan čak i nama poslanicima. O čemu onda pričamo?
Gospodine Đeliću, učestvovali ste, tada ste bili ministar finansija, svidelo se to vama ili ne, učestvovali ste u propasti domaćeg bankarskog sektora, kada su četiri banke zatvorene da bi se „Sartid“ poklonio nekome. Mogli ste to da uradite i bez zatvaranja bankarskog sektora.
Sada je činjenica da nemamo domaći bankarski sektor, da nemamo domaća sredstva, iz kojih može da se finansira čak i budžet, iz kojih može da se finansira i privreda. Imamo monopol jednog malog broja banaka koje svima ovde nama kroje kapu.
Da ne pričam o tome da kada je vrhunac svetske ekonomske krize naša Narodna banka snižava referentnu kamatnu stopu sa 16% na 8%, i to u istom trenutku kada Vlada uzima kredit od MMF-a i po osnovu tog kredita emituje dinare budžetskim korisnicima, pa imate onaj strahoviti skok krajem 2009. godine. Ko je na tome profitirao? Sigurno ne profitira privreda, sigurno ne profitiraju građani. Ne profitira čak ni država, profitiraju isključivo banke.
Od koga je uzet onaj čuveni kredit od tih 400.000.000 dolara, odnosno 296.000.000 evra, od koje banke? „Sosijete ženeral“ banke. Ko je jedan od glavnih ljudi u Srbiji za „Sosijete ženeral“ banku? Pa, vaš bivši kolega ministar u Vladi, gospodin Pitić. Čime se onda vi kitite ovde?
Hajde da se pojavila neka nova banka, koja ovde nije prisutna na tržištu, da donese nov kapital i novac. Ne, uzimamo kredite samo da bismo zadovoljili potrebe jedne ogromne državne administracije, za projekte koje ste započeli, a koji su promašeni. Da ne pričam da uzimamo kredite da bismo napravili neki ugovor sa „Fijatom“ koji nikako da počne da se realizuje. Uzimamo kredite da bismo davali 10.000 evra po zaposlenom, ali ne svim firmama, nego isključivo stranim firmama!
Ovde ima 250 ljudi. Od tih 250 ljudi, siguran sam, barem 220 zna da otvori preduzeće i da napravi fabriku, ako im date 10.000 evra po zaposlenom. Koja je to onda pamet? Kuda nas to vodi?
Znači, uzimamo kredite, poskupljujemo kredite za privredu koja se bori da opstane na tržištu da bismo pravili izvesne projekte. Uništavamo ono malo što je preostalo od našeg domaćeg da vredi. Uskoro očekujem, gospodine Đeliću, jedan rebalans. Mora da ga bude. Mora, zato što ovaj porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara smanjuje prihode. Očekujemo i zbog Zakona o Vladi i Zakona o ministarstvima.
Sada ću postaviti jedno normalno pitanje, a to je: gospodine ministre, mi smo prošle godine imali 120.000.000.000 deficita i rast BDP od 1,5%. Tadašnji ministar Dragutinović Diana kaže da je rast bio čak i 2%. Sada imamo budžetski deficit od 140.000.000.000. Za oko 12-13% je veći, a nemamo realno povećanje BDP da bismo mogli da pratimo taj deficit. Zato izražavam sumnju da će sve ove kredite koje uzimamo i sve ove garancije koje dajemo neko moći da vrati ukoliko se nešto pod hitno ne promeni u državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno pravimo nekakvu rekonstrukciju Vlade. Voleo bih da je ministar tu, zato što nas je on na sve naše kritike koje je opozicija upućivala ubeđivao kako rekonstruisana vlada neće biti značajno jeftinija nego što je bila prethodna vlada, ali će svakako višestruko biti efikasnija u svom radu i izvršavanju svojih zakonom i Ustavom predviđenih obaveza.
I gle, evo, već ste na jednom od prvih koraka napravili grešku. Jer, život je jedno, realnost je jedno, a definicije velikog upravnog pravnika gospodina Markovića su naučna fantastika, pogotovo u onom delu kada se kune da zakon nikad nije kršio, a jeste svaki put kad je trebalo da dovede svoje na vlast u nekoj opštini.
Članom 10. je predviđeno da postoji Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku (ne bih sada da ponavljam priče kakve to veze ima jedno s drugim i tako dalje), a u članu 14. je predviđeno Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.
Opet ne bih da pričam da li to ima neke veze jedno s drugim, ali bih voleo da ovlašćenog predstavnika Vlade priupitam šta će da uradi, recimo, sa privrednim društvom Kostolac. Privredno društvo Kostolac, jedan od naših elektroenergetskih kombinata, ima u svom sastavu i površinske kopove. Javno je preduzeće, pa me vrlo interesuje kako će da izgleda sledeća odredba u članu 10. i kako će ona da se sprovodi.
U članu 10. kaže se da ministarstvo, između ostalog, preduzima mere radi obezbeđivanja uslova za funkcionisanje javnih preduzeća u oblastima za koje je ministarstvo obrazovano.
Znači, nema problema, imaju termoelektranu, tu će ministarstvo da vrši nadzor, ali imaju i površinske kopove. Ko će tu da vrši nadzor? Nad jednim istim javnim preduzećem dva ministarstva će vršiti nadzor, i ministri su iz potpuno različitih stranaka, i nema državnih sekretara iz druge stranke, nego su ministarstva ustrojena po feudima ili partijskom principu, pa ne deluju sa pozicije jedinstva vlasti, nego podele vlasti. I sad se postavlja sasvim logično pitanje kako će da funkcioniše to privredno društvo.
Vama je to smešno, ali oni danas tamo imaju Đerdap na suvom i imaju tri velika površinska kopa. Umesto što se smejete, bolje zatražite odgovor.
Tako to izgleda kada ljudi koji ne znaju šta je život, ne znaju šta je realnost, ne znaju svoju upravu i kakve sve probleme može da napravi jedan ovako loš zakon, nešto ovako pošalju u Skupštinu na usvajanje. I vladajuća većina, valjda zbog tih svojih feuda i podele vlasti, ni za jedan jedini korak neće da odstupi od Predloga zakona, bez obzira kakve će posledice da postoje kada je zakon u nekim svojim delovima loš.
Gospodo, možete da rekonstruišete vlade, možete da pričate kako je ovo najbolje moguće rešenje, ali čim ovo bude počelo da živi, videćete koliko ste grešaka napravili i nama samo olakšavate posao da vas na narednim izborima što lakše pobedimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ponovo dolazimo i do rudarstva i do energetike. Nadam se da će ministru da prenesu probleme koje će uskoro pojedina privredna društva da imaju zbog jednog ovakvog zakona.
Međutim, činjenica jeste da (od 5. oktobra to počinje, to moram da kažem) mi stalno imamo neke paradržavne organe. Pa sad, recimo, imamo i Agenciju za zaštitu životne sredine, pa imamo Fond za zaštitu životne sredine, imamo Agenciju za rudarstvo, pa Agenciju za energetsku efikasnost.
Pa gospodine ministre, što vi lepo niste napisali jedan zakon o Vladi i ministarstvima gde će da bude samo predsednik Vlade, nekoliko ministara bez portfelja, a čitavu upravu da poverimo agencijama? Jer, i ovako i onako ministarstva više ne rade svoj posao, nego rade agencije i kancelarije. Vladine, doduše, ali tako jeste. Ako su to tekovine velike revolucije 5. oktobra, onda svaka čast.
Činjenica jeste, tačno je da našim predlogom o Vladi i ministarstvima iz decembra prošle godine ne počinje istorija. Neko reče ne počinje ni 5. oktobra, i to je tačno. Tačno je i to da su oni koji su sada najveći zagovornici demokratije 2003. godine ukinuli skupštinske prenose, iz one donje zgrade, a jedan je bio potpredsednik Vlade. Tačno je i to da ste iznosili poslanike iz sale i kažnjavali poslanike koji čak tog dana nisu ni bili na sednici, tada je bio šef poslaničke grupe.
Da ne pričam dalje, mnogo toga je tačno. Tačno je i to da će na narednim izborima da pobedi SNS i tačno je i to da tad počinje jedna novija istorija o jednom društvu koje je bolje, uređenije i pravednije od ovog koje sada imamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, saslušao sam ministra finansija o izlaganju po pitanju našeg razvoja, po pitanju naše vojne industrije ili namenske industrije, koja je u ranijem periodu bila zamrla. Voleo bih da je tu ministar odbrane, jer on bi to znao mnogo upečatljivije da nam se pohvali, da nam kaže, eto, kako sada naša namenska radi, a sve to zahvaljujući njemu i SDPR.
Međutim, 'ajde da malo budemo iskreni, da pogledamo šta je to SDPR. SDPR je jedan parazit naše namenske industrije. (Molio bih sumnjivo lice da mi više ne dobacuje, jer ovde nije reč o svastičinom butu ili receptu protiv zatvora, nego o kontragarancijama!)
Dakle, SDPR je parazit naše namenske industrije, koji se bavi prodajom tuđe pameti, tuđeg rada i tuđih proizvoda, a sve pod izgovorom da on olakšava prodaju proizvoda namenske industrije.
Međutim, SDPR ne samo da ne olakšava, nego, gde god se on ne nalazi – ometa. Javna je tajna da ko god hoće, bilo ko, da napravi bilo kakav aranžman sa bilo kojim ministarstvom odbrane u svetu bez SDPR doživeće strahovitu opstrukciju naših državnih organa, počev od uvoza i carinjenja repromaterijala za proizvodnju takvih proizvoda, pribavljanja saglasnosti naših državnih organa, da bi na kraju često i naš državni organ za ranije izdatu saglasnost napisao da je falsifikovana.
A, da li treba da kažem da ako je neko falsifikovao takvu dozvolu, zašto do dana današnjeg nije pokrenut ni jedan jedini krivični postupak protiv takvih lica? Da pogledamo malo kako to izgleda. Tvrdim da bi našoj namenskoj industriji bilo daleko lakše, daleko bolje, da SDPR smanji svoje apetite i pomaže im, ne u trgovini, nego u pribavljanju odgovarajuće dokumentacije za izvoz naših proizvoda naše namenske industrije.
Ovako, dešava se da naše domaće fabrike ulažu u proizvodnju, ulažu u kvalifikaciju radne snage, ulažu u znanje, u proizvod, a novac dobija SDPR – i ostaviće našoj namenskoj taman toliko da prime kojekakve platice i taman toliko da im ostane još nešto malo za razvoj. A šta će sa onim ekstraprofitom koji je ostvario SDPR? E, pa, tu će morati da se isplate plate direktorima, članovima upravnih odbora i ostalim zaposlenim, koji zahvaljujući monopolskom položaju, koji im daje Ministarstvo odbrane, imaju tolike plate.
Sada dolazimo do situacije da Republika Srbija treba da izda kontragaranciju. Da nije ovakvog ponašanja SDPR, garancije bi morali da traže od banaka proizvođači oružja, odnosno proizvođači u namenskoj industriji i ne bi bilo nikakvih problema da oni sami dobiju garancije od banaka.
Ovako, gospođo ministre, umanjujemo kreditni rejting države. Znate i sami da svaka garancija ulazi u kreditni rejting Republike Srbije, ali ono što je najveći problem jeste da svaki put kada pogledamo budžet Republike Srbije primetimo tamo jednu stavku koja kaže – izmirenja po osnovu dospelih garancija. Prema tome, iz budžeta Republike Srbije više puta smo trošili milijarde dinara da bismo isplatili odštete za garancije koje smo izdali određenim javnim preduzećima, koja te svoje obaveze nisu izmirila.
Gospođo ministre, nikada u budžetu Republike Srbije nisam mogao da saznam koja su to javna preduzeća i da li ćemo prema njima ponovo da izdvojimo te iste garancije, da se ona i dalje zadužuju, a da iz budžeta Republike Srbije isplaćujemo njihova zaduženja.
I, još jedno pitanje – hoće li ovako biti i sa SDPR? Problem ovde, očigledno, jeste u jednom konceptu razvoja naše namenske industrije. Dakle, mi samo u državi napravili neku agenciju, koja se zove Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Ne znam koliko je stranih ulaganja ona stvarno donela, nikako ne možemo da dobijemo izveštaj. Njena namena je bila da bar pomaže izvoznicima u plasmanu njihovih roba i usluga i naplatu njihovih roba i usluga. I zato je uzimala jednu određenu proviziju.
Ne treba da kažem da onaj koji je sposoban da izveze robu ne bi znao da uradi to sam. Ne vidim zašto tu agenciju plaćamo iz budžeta. Ali, SDPR je prevazišao jednu ovakvu agenciju. On nema nijedan proizvodni pogon. On ima samo kancelarije i monopol koji mu je dalo Ministarstvo odbrane da prodaje proizvode namenske industrije, i to ne za neku posebnu naknadu da je posredovalo između proizvođača oružja i kupca, nego se pojavljuje kao trgovinski partner. U tome i jeste čitav ovaj problem i mislim da je SDPR taj koji koči razvoj naše namenske industrije, koja umesto da zarađeni novac usmerava u otvaranje novih radnih mesta, usmerava u razvoj, usmerava taj novac u plate u SDPR-u.
Zbog svega ovoga, Poslanička grupa SNS neće glasati u danu za glasanje za ovaj predlog zakona o davanju garancije SDPR. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od poslednjih zakona koji smo usvojili prošle godine bio je Zakon o budžetu, a na sednici pre toga dali smo saglasnost da se država zaduži sa još 250 miliona evra, pa, evo, sada, na prvoj sednici u 2011. godini, imamo novo davanje garancije na nova zaduženja.
Ono što pomalo smeta jeste da se svrha ovog zaduživanja sastoji u tome što treba da se vrati stara devizna štednja, a to ne mogu da nazovem nikako drugačije nego jedan vid političkog opravdanja zašto se država i dalje zadužuje.
Problemi uopšte oko budžetskog deficita nisu odskora, oni postoje već duži vremenski period, i red bi bio da i ministar finansija i čitava Vlada već jednom priznaju da ovolika budžetska zaduženja imamo zbog jedne ogromne državne administracije koja guta sredstva, to je, s jedne strane, s druge strane, zbog niske produktivnosti, malog broja zaposlenih, pa je sasvim prirodno da u takvim okolnostima imamo situaciju da su davanja iz budžeta za penzione fondove i fondove zdravstvene zaštite jedna od najvećih u Evropi, procentualno u odnosu na prihode koje sami mogu da prikupe na osnovu zakona i po osnovu procentualno veličine budžeta.
Ne mogu da krivim ministra finansija za zatečeno stanje koje je bilo kada je ova vlada izglasana od strane ovog parlamenta, ali mogu da krivim ministra zašto se do sada nešta ozbiljnije nije preduzelo po ovom pitanju, da taj balast i sve ovo što se nama dešava, ako ne može da se smanjuje, barem da nam se iz godine u godinu neprestano ne povećava.
Problemi kreću još odranije, od onog famoznog uništavanja našeg domaćeg bankarskog sektora, zatvaranja domaćih banaka, upliva stranih banaka koje nisu imale želju da investiraju ovde u stanovništvo, u privredu, a barem su imale izbora kako će i na koji način da dođu do što većeg profita.
Možete da pogledate kredite koje je stanovništvo imalo do 2003. ili 2004. godine, kada je sve to još bilo u povoju ili kada se još nije znalo kako će i šta će da se dešava, kada smo koliko-toliko imali izbalansiran budžet najviše zbog privatizacije, koja nije prikupila sredstva u visini imovine koju je prodavala, ali dovoljno da izdržava državni aparat. Međutim, naglo pogoršanje na poziciji kredita kreće već od 2005. godine, kada se setio Mlađan Dinkić da napiše Zakon o državnim hartijama od vrednosti i tada kreće propast jednog čitavog sistema i više sistema koji su međusobno povezani. Zato me čudi zašto ova Vlada taj problem ne pokušava da reši.
Od 2005. godine referentna kamatna stopa Narodne banke je bila 18%. Emitovane su državne hartije od vrednosti sa kamatom od 24% i ne može niko da me ubedi da to nije bio jedan vid primarne emisije koji je davala Narodna banka, a profit su zgrtale banke.
Kao druga posledica pojavljuje se to da naglo poskupljuju krediti i za privredu i za stanovništvo, i tu sada dolazimo do onog problema niske produktivnosti i malog broja radnih mesta. Ne može nijedan privredni subjekat u ovakvom okruženju, pod ovakvim uslovima da uzme kredit za investicije sa kamatnom stopom 12, 14, 15, 16%, sa deviznom klauzulom i da stvori novu vrednost koja će mu biti nova investicija i novo radno mesto. Čitav prihod završiće u banci koja mu je dala kredit.
Onda nemojte da se čudimo zašto nemamo više radnih mesta, zašto nemamo veću proizvodnju, zašto nemamo veći izvoz. I, čini mi se da je sve što se dešavalo na tržištu išlo u dva smera: u postizanju određenih političkih ciljeva i, nažalost, jačanju bankarskog lobija u državi. Onog trenutka kada je država postala zavisna od bankarskih kredita, banke su te koje na određen način rukovode državom.
Na jednoj od sednica zatražio sam izveštaj koliko je banaka od septembra meseca 2008. godine do septembra meseca 2009. godine iznelo deviza iz zemlje bez doznaka za uvoz robe i usluga. Potpuno razumem da u normalnim okolnostima, kada je sve normalno i kada sve funkcioniše normalno, da država ne treba da se meša i administrativnim merama sprečava protok kapitala i roba. Za to se svi zalažemo, ali u vreme svetske ekonomske krize i sa privredom koja je godinama u krizi pre same svetske ekonomske krize neophodno je da država preduzme određene administrativne mere da zaštiti svoje finansijsko tržište. Jedina mera koja je bila tada, s jedne strane, jeste povećanje referentne kamatne stope i, sa druge strane, emitovanje deviznih rezervi na tržište novca, da bi te iste naše devizne rezerve bile iznošene iz zemlje bez doznaka za uvoz roba i usluga.
Sada imamo jednu takvu situaciju i jednu priliku, koju smo možda i mogli da iskoristimo, da nam svetska ekonomska kriza bude izgovor, i da, kažem, guverner Narodne banke, jer po tadašnjem Zakonu o Narodnoj banci i deviznom poslovanju Narodna banka i Vlada su ti organi koji mogu da spreče odliv deviza bez doznaka za uvoz roba i usluga. Imali smo tu priliku i propustili smo je.
Ako smo već izvršili toliku primarnu emisiju sa 24% kamate u nekoliko godina, koliko je to bilo, ako su banke došle do određenog kapitala, šta bi uradili ako devize ne mogu da iznesu bez doznaka za uvoz robe i usluga? Pa, ne bi ih više ni kupovali, to je prva stvar. Druga stvar, šta će sa dinarima? Pa, jedino mogu da ih plasiraju u kredite, u investicije. A, šta to znači? Jednostavno, niže cene kredita.
Sada idemo onim obrnutim redosledom, sa nižim cenama kredita, manje akumulacije dohotka koji pravna lica ili privreda izdvaja za kredite i veća njihova sopstvena sredstva za investicije. To nije vruća voda, to rade svi u svetu, ali mi moramo da robujemo bankarskom lobiju i strahu da u vremenu približavanja EU ne dobijemo zbog toga packe po rukama. Mislim da je morala da se sakupi određena hrabrost i da rešimo problem ovde. Ovako, sada imamo jednu situaciju da mi iz meseca u mesec, iz godine u godinu neprestano zadužujemo državu. U jednom trenutku doći ćemo do one mere kada ćemo imati veća dospeća za vraćanje kredita nego što možemo da uzimamo nove. To će već biti problem.
Gospođo ministre, ne sumnjam, ali ako bih vam postavio pitanje – a, ko će da vrati ove kredite, hoćete li vi tada biti ministar? Možda ćete da odgovorite – da, pokušaću da budem i dalje ministar, ali u svakom slučaju pravim preduslove svom kolegi da to može da radi ako ne budem, međutim, sumnjam da bi to bio vaš iskren odgovor, jer u jednom neprestanom zaduživanju države ne vidim izlaz. Lepo je to što država pokušava kroz subvencionisane kredite koje ona daje da podigne privrednu aktivnost, da podigne potrošnju, to je, s jedne strane, lepo, ali, s druge strane, ne može niko da me ubedi da je pametno davati firmama koje su poreklom iz inostranstva 10.000 evra po radnom mestu da bi otvorile pogon ovde. Zašto?
Da li su možda te firme izvozno orijentisane? Da li smo mi predvideli kada im dajemo novac da budu izvozno orijentisane? Nismo. U čemu je onda problem? Zašto ne stavimo da svako ko je izvozno orijentisan može da ima takva sredstva, bez obzira na poreklo, na sedište firme ili osnivač koji dolazi? Da ne pričam da to daje širok spektar zloupotreba. Pa, svako od vas ovde kolega ili svaki privrednik može da promeni mesto prebivališta bilo gde u inostranstvu, ili da pronađe nekog ko ima tamo da otvori preduzeće, za to im tamo treba petnaestak dana, i da se ovde pojavi sa nekim biznis planom – i, mi ćemo to da prihvatimo ''zdravo za gotovo''.
Dakle, ako hoćemo da napravimo jedno normalno društvo, prvo moramo da sredimo situaciju koja se nalazi na finansijskom tržištu. Moramo da sredimo iz razloga – šta je sa imovinom banaka koje su u stečaju, i u likvidaciji, to već traje desetak godina? Šta je sa njihovim potraživanjima? Kome pripadaju? Da li možemo makar deo ovog našeg deficita da pokrijemo kao osnivači kod tih banaka?
Ne sumnjam, ovo jeste jedan od povoljnijih kredita koje je ova Vlada uzela. Grešio bih ako bih rekao da je nepovoljan, ali u svakom slučaju stopa, negde, oko, 5% na godišnjem nivou. Stopu od 5% na godišnjem nivou može bilo koji zaposleni građanin Zapadne Evrope da podigne ako ima čvrstu garanciju. Prema tome, njihov bilo koji imovinski ili investicioni kredit toliko otprilike košta. Ne ljutim se na vas što nije povoljnije u smislu izbora, to je najbolje što ste mogli da dobijete, ali vam govorim koliko imaju poverenje u vas i gde nas svrstavaju kao državu, a to je zbog čitave ove priče – i oko državnih hartija od vrednosti i oko ponašanja Narodne banke i oko, u krajnjem slučaju, naših deviznih rezervi, odnosno rasta našeg bruto proizvoda.
U svakom slučaju Vlada treba da napravi jedan ozbiljan program šta ćemo da radimo sa nagomilanom državnom administracijom i, konačno, da napravi strategiju razvoja u privredi i industriji, da se konačno opredelimo šta je to naš nacionalni program za razvoj industrije – hoćemo li da budemo industrijska zemlja, hoćemo li da budemo poljoprivredna zemlja koja se bavi proizvodnjom hrane. Moraćemo to konačno jedanput da odlučimo. Ovako, svi ovi programi koje Vlada sada sprovodi meni izgledaju prilično haotično, trčkarate sa jednog kraja Srbije na drugi, bez ideje i, što je najgore, bez cilja šta stvarno treba uraditi. Dok, konačno, država ne zauzme stav, SNS u danu za glasanje za zaduživanje države neće glasati. Hvala. (Aplauz)

Mislim da je to sasvim dovoljno za ovih desetak godina, naučio sam da pišem amandmane, pa ukoliko je neko hteo da oslobodi, da ostane stopa od 8% na računare, trebalo je samo da napiše u članu 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost stav 1. briše se i ništa više, gospodo.
Sada se nadam da ste konačno shvatili koliko je teško pisati amandmane, jer ni najjednostavnije niste znali da napišete. Nadam se da ćete prestati da podržavate Vladu koja nam stavlja 12, 13, 15, 17, zakona da uradimo i amandmane i da se pripremimo za sednicu, pa nam čak i stručne službe vraćaju amandmane, kad napišemo stav umesto st. Pa nam vrate amandman kada napišemo – u glavi, zašto nismo stavili gv.
Nadam se da ste konačno naučili da nije lako biti poslanik. To vam je prvi zadatak na kome ste pali.