Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1, a mišljenje Odbora za bezbednost sam dobio, mišljenje Vlade o svom amandmanu još uvek nisam, tako da ne znam ni obrazloženje zašto Vlada moj amandman nije prihvatila; tek sada dele amandmane, odnosno mišljenja Vlade na zakon koji se sada završio. Mislim da bi skupštinske službe mogle malo ozbiljnije da rade svoj posao.
Ja sam u svom amandmanu tražio da se organizatoru, ovim zakonom daju određena ovlašćenja, da mu se u članu 1. daju i dužnosti. Često je u ovoj skupštini bilo polemike, pa čak i od predsednika Narodne skupštine, da narodni poslanici ne treba da imaju samo prava, već i obaveze, znači, ovlašćenja i dužnosti. Ne vidim razlog zašto to ne bismo definisali u jednom ovakvom zakonu. Kažem da mi nije poznato zašto je Vlada odbila ovaj amandman, jer on u suštini ne menja koncepciju i Predlog zakona, ideju zbog čega je zakon u raspravi i u proceduri, već u zakonu stvaramo jednu doslednost od njegovog prvog do poslednjeg člana.
Ta obaveza ili dužnost, bili ste svedoci da vidite kakve posledice postoje ako zakonski nije to regulisano, na ovoj nedavno održanoj vaterpolo utakmici kada je organizator imao ovlašćenje da različite grupe navijača iz dva suprotna navijačka tabora pušta na dva različita ulaza, ali nije tako postupio, jer nije bio obavezan i nije bio dužan.
Imao je ovlašćenje da na mestu gde se održava sportska manifestacija postavi zaštitnu ogradu - opet to nije uradio, jer po njihovim zakonskim propisima nije bio dužan. Kada je došlo do divljanja, umesto da publiku koja je nanosila štetu i ugrožavala zdravlje učesnika same manifestacije udalji, nije to urađeno.
Ti Slovenci se stalno predstavljaju kao neka zemlja koja je nedodirljiva i koja je ispred nas, a sada imamo priliku da jednim ovakvim zakonskim predlogom konačno uspemo da napravimo jedan zakon koji je po svemu bolji nego njihovi zakonski propisi.
Odbor za bezbednost je odbio, taj veliki policajac Šutanovac, i sva sreća što od njega ne zavisi bezbednost u ovoj državi; kažem da mi još uvek nisu poznati razlozi. Inače, dužnost, to je onaj deo gde sam hteo da zakon bude dosledan od prvog do poslednjeg člana, dužnosti organizatora se često spominju i u članu 8, 9, 11, 12, u članu 13. čak dva puta i u članu 15. To je taj razlog, da sam zakon ima doslednost od prvog do poslednjeg člana, da ima jedan kontinuitet. Ovaj amandman je odbijen samo iz jednog razloga, jer je amandman podneo poslanik SRS.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 103. a tiče se prigovora učenika i roditelja na dobijene ocene u školi. Članom 103. predviđeno je da direktor škole u roku od tri dana na osnovu nekog prigovora, a trebalo bi da sarađuje sa psihološkom službom, ocenjuje da li je neka ocena bila opravdana ili neopravdana. Ja sam tražio ovim amandmanom da u procenjivanju učestvuje i stručni aktiv, predlagač, odnosno Vlada su tako odbili moj amandman, uz obrazloženje da amandman ne treba prihvatiti, jer bi učešće stručnog aktiva moglo da utiče na objektivnost u odlučivanju.
Smatram da to nije pravo obrazloženje, da Vlada, odnosno predlagač, oni imaju pogrešne procene, jer ko može biti objektivniji nego profesori i nastavnici koji tom učeniku predaju i ako je neka ocena sporna i ako se neko od učitelja, nepravedno je doneo, odnosno ocenio neki njegov rad ili neko njegovo izlaganje.
Smatram da je neophodno da i taj stručni aktiv koji poznaje tog učenika duže vreme, može da bude daleko objektivniji, jer ne može da se desi da jedan učenik bude vrlodobar ili odličan od osam ili devet predmeta, a da mu samo jedan predmet nije odgovarajući, pogotovu ako je reč o sličnim, odnosno srodnim predmetima, kao što su matematika, fizika, hemija i slično. Trebalo bi u tom postupku da učestvuje i školski aktiv, znači, stručni aktiv koji poznaje tog učenika lično i smatram da ne može da se utiče na objektivnost u odlučivanju, jer je još uvek direktor škole taj koji će da preseče, takva će biti odluka i smatram da bi predlagač ovaj amandman morao da prihvati.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 28. i tražio sam da se ubaci nova tačka da je Ministarstvo nadležno da donosi planove i programe predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Već je u vezi ovog člana bilo diskusije u načelu. Gospodin ministar izađe za govornicu i reče da Ministarstvo kontroliše nastavne planove i programe od 10%-30%, srazmerno stepenu obrazovanja, da li je to prvi razred, peti, sedmi, deveti itd. Međutim, nigde u samim odredbama zakona takva jedna mogućnost ministru se ne daje, ni Ministarstvu, već se ostavlja mogućnost da se nastavni programi rade po principu da osnivač sprovodi nekakav svoj program.
Hteo bih da skrenem pažnju gospodinu ministru da su se baš oko nastavnih programa vodili, u poslednjih nekoliko godina, čak i ratovi. Albanski separatisti na Kosovu su tražili da jedan ovakav zakon bude donešen da bi u svojim školama mogli da zadovolje svoje velikoalbanske teze. Sličan takav zahtev je bio nedavno, pre par godina u Makedoniji i zbog toga je vođen rat, baš zbog nastavnih programa univerziteta, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Mi sada ostavljamo mogućnost da sam osnivač pravi svoj program, Ministarstvo nema pravo da nam se meša i ovaj moj amandman je odbijen sa obrazloženjem da nije u koncepciji samog zakona. Postavlja se pitanje u čijoj je koncepciji ovaj zakon, da li je recimo u Soroševoj koncepciji, jer čudi me da od svega onog što ima prizvuk nacionalnog ova vlada strahuje.
Da vam kažem koliko je to opasno da su čak i pojedini organi lokalne samouprave protivzakoniti i protivustavno doneli odluke da službeni jezik bude jezik verskih manjina, koje sebe hoće da prikažu kao nacionalne, a zamislite sada da jedan ovakav zakon takvi lokalseparatisti, lokalpatriote, kvazi predstavnici naroda, hoće da sprovode u školama. Da je jedan ovakav zakon na snazi 15 godina verujem da bi Srbija danas bila veličine beogradskog pašaluka.

Dame i gospodo poslanici, u članu 2. stav 2. tačka 2. tražio sam da se briše tekst: "da mogućnost za obrazovanje i vaspitanje, pod jednakim uslovima i na ekonomski nedovoljno razvijenim područjima, kao i socijalno, odnosno kulturno manje podsticajnim sredinama".
Smatram da sam član 2. u tački 2. ne odgovara pravom činjeničnom stanju koje je trenutno u zemlji. Činjenica je da će još dugo vremena nosilac sistema obrazovanja, predškoskog, osnovnog pa i srednjeg, u najvećem delu, više od 90%, da bude država. Ekonomska moć države nije u stanju da poštuje ovaj deo člana 2. Predloga zakona.
Princip je da mreža ustanova predškoskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja zavisi od ekonomske moći osnivača i potreba svake sredine i ne treba da se obezbeđuje jednim ovakim zakonom. Ranije, posledica svega ovoga može da bude da nam se desi da u jednoj školi ima više nastavnika nego đaka. Isto tako, sami profili, jer ravnopravnost jeste da svih profila koje škole imaju u srednjim školama budu podjednako zstupljene, što često ne odražava pravu sliku potreba za takvim kadrovima. Može da se desi da pojedine škole ili organi lokalne samouprave, na čijim se teritorijama nalaze te škole, školuju kadrove koji nikada neće raditi na teritoriji opštine, jer jednostavno za profl svog zanimanja nemaju odgovarajuća radna mesta.
Ovo što gospodin ministar reče, za 30% učenika, da ne zna da zaokruži ni treću decimalu, malo me je iznenadilo. Ja jesam išao u tehničke škole i osnovne škole po sličnom obrazovnom sistemu i nije znalo samo 5%. Znači, nije posledica samog sistema i načina školovanja, možda je to neka druga posledica, trenutna ekonomska situacija, kultura tih đaka, kultura tih roditelja, i što je najvažnije, kultura tih nastavnika koji ih uče, a ne samog sistema školstva.
Ako vi dovodite decu u školu, a da kroz igru uče, to možete u prvom, drugom i trećem razredu, a šta ćete kasnije.
Đaci će još uvek po tim svojim starim navikama, na osnovu svoje kulture i vaspitanja, da beže iz škole. Neće ih nikakav zakon, osim roditelja, sprečiti da to i dalje čine.

Dame i gospodo poslanici, predložio sam da se član 22. briše.
Članom 22. je predviđeno da veće komisije i komisija u postupanju u pojedinačnim pravnim stvarima primenjuju pravila Zakonika o krivičnom postupku. Zakon o krivičnom postupku zna se ko je ovlašćen da primenjuje.
Mislim da je malo suludo, da je protivpravno i da je protiv svih pravničkih normi da to radi neka komisija i da toj komisiji kao dokazni materijal služe informacije koje joj je dostavila BIA, odnosno bivša Služba državne bezbednosti. Te informacije su nabavljene na neustavan i nezakonit način. To što je nešto na neustavan i nezakonit način nabavljeno, a u čiju verodostojnost treba da sumnjamo, treba da posluži nekoj komisiji, koja će u nekom postupku da lustrira neku ličnost.
Što se tiče iskrenosti predlagača zakona, možemo da vidimo kakva je i kolika je samim činom predlaganja članova komisije. Po predlogu predlagača članovi komisije treba da budu i dva člana Ustavnog suda. Videli smo kako naš Ustavni sud donosi odluke. To znači da je izgubio sudsku nezavisnost, da nema cilj da očuva Ustav onakvim kakav je, već se isključivo intrumentalizuje u političke svrhe, a za šta su dokaz sada i ovi mandati.
Dalje, tu su i dva člana komisije "istaknuti pravni stručnjaci". Od ovoga "pravni stručnjaci", što danas u Srbiji ima istaknutih, toga neće da se prihvate. Toga mogu da se prihvate neki anonimusi.
Zatim, tu su i dva člana komisije narodni poslanici koji, po Predlogu zakona, treba da budu i diplomirani pravnici. Verovatno je predlagač zakona mislio da to bude, na primer, kolega Bojan Pajtić, koga, kako sada vidim, ova rasprava uopšte ne interesuje. Smatram da on uopšte nije kvlaifikovan, bez obzira na to što je magistar prava, da se ovakvim poslom bavi. Gospodin Pajtić, od kada je na mestu predsednika poslaničke grupe DOS-a i predsednika Zakonodavnog odbora, sve vreme krši Ustav.
Malo mi je čudno da jedan magistar prava, kako se on predstavlja, kaže da se Ustav može promeniti odlukom ove skupštine, i to odlukom apsolutne većine. Ustavom je predviđeno da je za promenu Ustava potrebna dvotrećinska većina. Zatim, gospodin Pajtić izlazi i, kao da mu to nije dosta, kaže da je na referendumu za promenu Ustava potrebno da glasa samo jedna polovina od ukupnog broja birača, mada u samom Ustavu jasno piše da se Ustav može menjati na referendumu ako za promenu glasa 50% plus jedan birač od ukupnog broja upisanih birača. Sada me ubedite da taj gospodin ima bilo kakve veze sa pravom.
Iz svega ovoga može da se zaključi da je jedan ovakav zakonski predlog, sa komisijom koja treba da odlučuje, nastao iz jednog jedinog razloga, a to je da se sa političke scene eliminišu protivnici jednoj maloj stranci koja na izborima ne može da prebaci ni jedan posto. Čudi me što pojedine političke partije, kao što je Demokratska stranka, koje su dosta upletene baš u periodu od 1991. do 1998. godine, dozvoljavaju da budu ucenjene od jedne tako male i politički beznačajne partije.

Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka je odustala od toga da ovakav zakon popravi i da dovede u red i svojim amandmanima samo traži da se pojedini članovi Predloga zakona brišu.
Konkretno sam tražio da se član 2. Predloga zakona briše, gde se kaže da odgovornost za kršenje ljudskih prava označava postupak ispitivanja i utvrđivanja kršenja ljudskih prava određenih ovim zakonom.
Postavlja se pitanje ko to treba da ispituje takvu odgovornost. Prema Predlogu ovog zakona to treba da radi nekakva komisija. Sada se postavlja pitanje zašto. Ta ljudska prava su zagarantovana Ustavom SRJ, Ustavnom poveljom i Ustavom Republike Srbije. Svako kršenje Ustava je krivično delo, pa se postavlja pitanje da ako neko krši Ustav i pravi krivično delo, zašto mu jednostavno redovni sudovi ne sude za ta krivična dela.
Izgleda da ova vlast ima cilj da sa političke scene skloni politički neposlušne i nepodobne protivnike, a dokaz o eventualnom kršenju ljudskih prava ne može da pribavi na osnovu materijala koji je nabavljao nekakav Aleksa Žunić, jer bi u redovnom sudskom postupku takav dokazni materijal pao u vodu.
Verovatno bi se radilo o nekakvim sličnim optužnicama, koje ste vi napisali protiv Vojislava Šešelja i prosledili Karli del Ponte samo da jednu takvu optužnicu potpiše, da biste Vojislava Šešelja sklonili odavde u Hag. Sada su na redu, čini mi se, poslanici koji ne misle kao vi i koji za vas predstavljaju opasnost, pa je radi toga podnet ovakav zakon, tako da će komisije da glume sudove i na osnovu dokaza koje je pribavio nekakav Aleksa Žunić da donose presude.
Postavlja se pitanje odakle vama moralno pravo da uopšte ovakav zakon stavite u proceduru, pogotovo Građanskom savezu Srbije. Evo jedan najprostiji primer kršenja ljudskih prava slobode, misli i govora. Juče sam dobio opomenu samo zato što sam izrazio sumnju u ispravnost elektronskog sistema, a danas je neki drugi moj kolega, samo iz druge poslaničke grupe, istu takvu sumnju izrazio i nije dobio nikakvu opomenu.
Čak ni ono - pazite šta pričate, dobićete opomenu. To je recimo kršenje ljudskih prava.
Kršenje ljudskih prava je to što, iako svaki građanin ima pravo da bira i da bude biran, to je garantovano pravo po Ustavu Republike Srbije, opet ga taj isti Građanski savez i predsednik Narodne skupštine krše Ustav i građanska prava time što ne raspisuju izbore da građani kažu šta misle o sadašnjoj vlasti.
Moram da kažem da mi se jedan deo u zakonu svideo, a pogotovo kada treba za kršenje ljudskih prava da budu optuženi i oni koji su bili tasteri, jer znajući kakva je bila politička situacija u vezi svega toga od 1991. do 1998. godine i znajući kakve su vaše veze bile, konkretno Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Gorana Svilanovića, Vladana Batića, Dušan Mihajlović je priča za sebe, sa Jovicom Stanišićem, tadašnjim načelnikom resora Službe državne bezbednosti.
Tada ste vi bili tasteri, a ko je u tom periodu radio za Stanišića radio je za Službu državne bezbednosti, a ko je radio za Službu državne bezbednosti radio je za režim, kako vi nazivate bivšu vlast.
Međutim, kada bolje razmislim ne treba uopšte da primenjujemo jedan ovakav zakon, jer vi kakvi ste narod će vas na prvim sledećim izborima vrlo brzo da lustrira, jednostavno ćete da nestanete.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom sam tražio da se briše član 32, koji glasi: "Poverilac koji tvrdi da mu je stvar bila predata u državinu pre nego što je izvršen upis u registar zaloge u korist drugog poverioca, dužan je dokazati da je do predaje u državinu došlo pre upisa u registar zaloge."
Iz člana 32. vidi se besmislenost i člana 5. Predloga zakona, gde se predviđa da se ugovor o zalozi može upisati, ali i ne mora, u registar. Samim tim na taj način je omogućeno da jednom stvari ili jednim delom pokretne imovine zalogodavac više puta kod više poverilaca raspolaže. Zato jeste suština dobrog zakona da na najmanju meru smanji mogućnost zloupotreba koje će da nastanu u toku primene samog zakona.
Ovako imamo registar, u koji ne mora da se upisuje ugovor, imamo član 32. Predloga zakona koji omogućava, znači, da neko pred sudom dokazuje da li mu je stvarno neki predmet dat u državinu. Međutim, prihvatanjem ovog amandmana, izbegli bi se nepotrebni sudski sporovi. Jedino što bi važilo pred zakonom jeste ugovor koji je upisan u registar.

Dame i gospodo, predložio sam da  registar zaloge vodi Narodna banka Srbije. Predlagač je odbio moj amandman uz obrazloženje da će se registar zaloge, zajedno sa registrom finansijskog lizinga, registrom privrednih subjekata i drugim registrima određenim zakonom, voditi u okviru centralnog registra, pa još kaže da je neki zakonski predlog u vezi toga već u nekoj raspravi, samo što nije došao u skupštinsku proceduru, pa se čeka na taj zakon.
Verovatno i zbog toga ovaj zakon treba da se primenjuje od 1. jula. Predlagač pretpostavlja da će taj zakon o centralnom registru da bude osnova.
Međutim, smatram da su taj centralni registar i zakon koji bi normalno uz njega išao suvišni. Uz svaki registar, po pravilu, neophodan je glomazan organizaciono-tehnički aparat, koji pored ostalog podrazumeva specijalizovane kadrove i odgovarajuće prostorije, znači iziskuje velike materijalne troškove, veliki broj radnih mesta.
Postavlja se pitanje da li ćete na osnovu tog predloga zakona da zapošljavate nove ljude, koji bi živeli i primali plate od poreskih obveznika, ili biste već iskoristili postojeću situaciju, da Narodna banka Srbije, koja je do 31.12. obavljala i poslove platnog prometa, znači, svuda u svakom iole malo većem mestu u Republici Srbiji ima svoju ekspozituru ili svoju filijalu, opremljena je tehnički, kadrovski i uopšte nije problem da ona vodi jedan takav registar, makar on bio i centralni.
Ali, do tog centralnog registra možete već i sledećim predlozima zakona, koji će da regulišu privredne subjekte, da odredite da Narodna banka Srbije vodi taj registar. Mnogo je jeftinije i mnogo manje traži sredstava, ta sredstva tako i ovako se već troše za funkcionisanje Narodne banke Srbije, nisu potrebna ni sredstva za održavanje sednice Skupštine Republike Srbije da se jedan takav poseban zakon donosi, već u okviru svakog zakona obavezati Narodnu banku Srbije da vodi određeni registar.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo zasedanje uz pomoć virtuelnih poslanika, pogotovu u šestom redu, gde sede četiri poslanika, a piše šest.

Izbrojte prisutne narodne poslanike.

Gospođo Mićić, savetovao bih vam da ne budete toliko nervozni i da raspišete izbore za predsednika Republike.

Gospodine ministre, kažete da gospoda nisu stigla, kao i poslanici da to urade.
(Gordana Pop-Lazić: Vrlo glasno razgovara mobilnim telefonom: "Dobar dan, gospodine predsedniče, evo, utvrđujemo kvorum.")
U principu, baš me briga što Komisija nije stigla da uskladi ove propise.

Gospodine ministre, baš me briga i što berza nije uspela da uskladi svoje poslovanje sa zakonom. Baš me briga i što berzanski radnici - posrednici nisu uspeli to da urade.
Najviše me baš briga za banke. Kada su te banke u pitanju, gospodine ministre, prosto su se otimale da platni promet iz Narodne banke pređe u poslovne banke, iako za to ni tehnički, ni kadrovski, ni organizaciono nisu bile spremne. Razlozi za takvo otimanje su u tome što kapital više nisu mogle da plasiraju po zelenaškim kamatama, pa su tražile način da nastave svoje enormno bogaćenje na račun privrede i građana.
Doživeli smo da je od 1. januara platni promet prešao u psolovne banke, a posledica svega toga su rast troškova samog platnog prometa, neefikasnost, ali i netačnost.
Primera radi, po nalozima guvernera Narodne banke Srbije, za koga se vi zalažete kao za eksperta, ide nalog u korist Narodne banke Srbije da narodu za dvadesetak dinara poreza na finansijske transakcije naplaćuju proviziju od 200 dinara po nalogu.
Ovaj predlog zakona je nagrada za sve ovde pobrojane, za one kojih se to tiče. Kaznena politika, koju vodite prema privrednim subjektima, strašna je.
Interesuje me, gospodine ministre, molim vas da malo obratite pažnju na ovo što govorim, a već sam dobio dve opomene od predsednice, da li biste napravili ovakav predlog zakona ako neki izvesni Pera Perić nije uspeo da uplati 20 dinara poreza na finansijske transakcije i treba da plati kaznu od 10 do 150.000 dinara? Da li biste napravili takav predlog zakona za svaki slučaj pojedinačno, za svakog onog ko ne uspe da se prilagođava zakonu, pa da pišemo nove zakone i da omogućavamo da se ne pridržava zakona?
Ovaj zakon i ove izmene zakona izdejstvovao je bankarski lobi koji egzistira već duže vreme, a kome ne odgovara da ovaj zakon počne da se primenjuje. Po starom Zakonu, na berzanski način, suprotno je odredbama Zakona o privatizaciji kupljena "Pekabeta". Znamo ko je kupio "Pekabetu". Kupila je "Delta-holding kompanija", kupio ju je Mišković, a gde je Mišković tu je i Milorad Dodik, gde Milorad Dodik tu je i Stanko Subotić - Cane Žabac, Milo Đukanović i drugi.
Interesuje me šta će za ova četiri meseca ta gospoda da kupe.

Dame i gospodo poslanici, SRS smatra da ovaj zakon uopšte i nije trebalo da bude danas u proceduri, a osim što je potpuno nepotreban i tehnički je vrlo nedorađen.
Na primer, u članu 5. predviđena je mogućnost da se založno pravo upiše u registar, ali ne mora; pri tome, potrebna je izričita izjava zalogodavca da prihvata da se to upiše u registar. To je malo neobično, da ne kažem čudno, jer registar postoji ili ne postoji, upisuje se ili se ne upisuje. Izjava o prihvatanju da se upiše je suvišna, jer postoji ugovor, na osnovu ugovora se upisuje. Tu nema dileme. Zato i postoji taj registar.
Član 7. je u svom stavu 1. čak i suprotan Ustavu Republike Srbije, jer se vrednost novca koji se daje može izražavati i u dinarima i u devizama. To samo daje još veće mogućnosti da iako ugovorom bude predviđen iznos u valuti, na šalteru se isplate dinari, ali po onoj većoj prodajnoj ceni, a ko vraća, ne sme da rizikuje i da možda kupi stranu valutu na ulici, nego na istom šalteru plaća opet u dinarima, pa mu se sad obračunava po nekoj drugoj nižoj vrednosti. Znači, evo i ekstrazarade koju omogućava ovakav zakon.
U članu 13. zalog mogu biti stvari koje će zalogodavac pribaviti u budućnosti. To sada prvi put čujem u životu, da neko može da garantuje nečim što će tek da nabavi. Dajem u zalog automobil koji ću da kupim za 10 godina. Šta ako ga ne kupim za 10 godina? Samim tim više ni ugovor o zalogu ne važi. Možda ću da ga kupim prvi dan posle 10 godina. Znači, ovo je suvišno. Ovakve zakone kao da je pisao neko ko nema uopšte nikakve veze sa ovom temom.
Dalje, sam zakon nije predvideo ko može da se bavi ovim poslom. Da li mogu banke? Hajde da kažemo da su vas strane banke koje su ovde na tržištu pritisle da napravite ovakav zakon da bi lakše naplatile svoja potraživanja. Ali, ko može još? Vi sada širom Srbije u skoro svakom gradu imate dve, tri ili više zalagaonica gde se sada radi ovakav posao. Postavlja se pitanje ko finansira, ko daje kapital u te zalagaonice. Privatni preduzetnici ili privrednici, teško. Prvo, nemaju para; drugo, i ako imaju, naučili su da rade sa svojim kapitalom, da imaju poverenja samo u sebe i sami su sposobni da zarade novac.
Ko drugi? Penzioneri kojima ste dali otpremnine prilikom odlaska u penziju; teško i to. Teško iz razloga što je pitanje da li su mu uplaćeni doprinosi kad odlazi u penziju. Znači, ko još ostaje? Ljudi koji su proteklih nekoliko godina stekli određeno bogatstvo...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Završavam... a koji su to svoje bogatstvo stekli na ivici zakona, da ne kažem i sa druge strane zakona.
Čini mi se da niste sve koji su takvi pohapsili i da još uvek ima onih koji su bliski vama.

Dame i gospodo poslanici, mislim da predlagač prilikom projekcije ovog zakona i razloga za uvođenje ovog zakona nije imao prave parametre kakva je stvarna situacija u oblasti privrede u Srbiji.
Gospodin ministar reče da trenutno u Srbiji ima oko 270.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i mogu da kažem da taj podatak ni približno nije tačan. Broj je sigurno manji, mogu da kažem čak i duplo manji i taj broj se smanjuje intenzivno otkako ste vi došli na vlast. Jeste da je registrovano toliko i veliki je problem da vlasnici odjave svoja preduzeća ili samostalne zanatske radnje, jer jedan od uslova za tako nešto jeste ispunjavanje svih poreskih i drugih obaveza prema državi, pa zbog toga danas jednostavno dolaze u situaciju da tavore i ne obavljaju svoju delatnost. Iluzija je da će jedan ovakav zakon kao posledicu, i to pozitivnu, da ima otvaranje čak 400.000 malih i srednjih preduzeća i preduzetnika. Štaviše, neće poboljšati ni situaciju u onim malim i srednjim preduzećima koja već posluju.
Naime, danas uopšte nije teško da na tržištu novca obezbedite kredit, bez obzira na strukturu preduzeća ili preduzetnika, bez obzira na delatnost kojom se on bavi, jer novca na tržištu ima i previše! Problem zašto preduzeća ne uzimaju kredite jeste u visokim troškovima zaduživanja, visokim kamatnim stopama i smanjenom obimu poslovanja.
Ovaj poslednji, najznačajniji razlog je posledica poreske politike koju vodi ova vlada, zatim, nekontrolisanog uvoza robe široke potrošnje i još jedna posledica, razlog je velikog broja radnika koji su izgubili posao, tako da se promet uopšte na tržištu obavlja usporeno i u smanjenom obimu.
Sam Garancijski fond neće da olakša nabavljanje sredstava - banke mogu da zauzmu stav da mala i srednja preduzeća moraju da imaju garanciju, a samim tim prinudiće poslodavca da zatraži takvu garanciju od Garancijskog fonda, a on će opet svojom politikom da se rukovodi da izda takvu garanciju, ali će normalno da naplaćuje proviziju i to su ti prihodi, ti izvorni prihodi, tog garancijskog fonda, koji su predviđeni u ovom zakonu.
Sama suština i najveći problem jeste što se Vlada prilikom projekcije ovog zakona nije rukovodila time da treba da se pokrene proizvodnja, bez obzira u kojoj strukturi, malih, srednjih ili velikih preduzeća, jer je samo proizvodnja ono što može da pomogne ovoj državi.
Međutim, vi čitav kapital ovog naroda i ono što dobijate iz donacija usmeravate, mogu da kažem, u previše rasipnički budžet ili u sasvim pogrešne tokove, znači, na uvoz robe iz drugih zemalja. Jedna ozbiljna država ovakvim ponašanjem ne može da računa da će imati budućnost.
Čudi me da jedan ovakav zakon nije podržalo Ministarstvo za poljoprivredu, pa čak i da poljoprivrednici budu obuhvaćeni jednim ovakvim Predlogom zakona, jer je evidentno da poljoprivredi konstantno nedostaje novac radi povećanja prinosa koji ostvaruje. Nemojte da se zavaravate, pa mi smo u suštini ne industrijska, nego poljoprivredna zemlja. Sada nemamo primarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo sekundarnu poljoprivrednu proizvodnju, nemamo poljoprivednu industriju! To je jedino što smo mi, od kada postoji Srbija, mogli da plasiramo. Sve ovo zamire!
A samo da vas podsetim, kada je bio taj čuveni carinski rat između Srbije i Austrougarske da je Srbiju tada sačuvala svinja, a sada ovo što vi radite nema smisla! Ovakav jedan Predlog zakona može da uspe, ali samo u slučaju da se kontroliše uvoz robe široke potrošnje, smanje poreske stope, smanje rashodne strane budžeta, koji je previše rasipnički.