Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, kolega Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Mihailović Vacić.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Hvala, gospodine Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da kažem da Ustavni sud po Ustavu koji je iz 2007. godine nikada nije vratio ni jednom narodnom poslaniku mandat. Znači, o tome možemo da pričamo šta god hoćemo, ali poslednji put Ustavni sud je postupao, kada su mandati u pitanju, 2004. godine kada je Borisu Karaičiću i još četvoro, petoro narodnih poslanika vraćen mandat, i to je bilo po Ustavu iz 1990. godine, a objavljen u „Službenom glasniku“ 14/2004. Toliko o tome.

Ono što se čitav dan danas provlači kroz zasedanje Narodne skupštine jeste onaj incident koji se desio neposredno pred početak zasedanja, a neki od kolega poslanika, ne znam iz kojih razloga, odvažili su se čak da kažu kako je sramota Boška Obradovića nazivati fašistom jer se time vređaju žrtve fašizma. Mislim da bi bila sramota ne predstaviti fašistu u njegovom pravom svetlu, da se, ne daj Bože, na bilo koji način, bilo kako jedna takva ideologija ponovo pojavi, i to baš u Srbiji.

Da li ima svih mogućih obeležja fašizma? Ima. Evo, ko ne zna, neka postavi sebi pitanje – kako je to čuveni vođa nacističke Nemačke Adolf Hitler došao na vlast? Dobio je specijalan zakon da vlada dekretima, a za to mu je bila potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, ali ne od ukupnog broja poslanika, nego od onih koji učestvuju u glasanju. Nju nije imao, ali su SA odredi se pobrinuli za to, pohapsili poslanike opozicionih stranaka i on je tako namakao vladajuću većinu, dvotrećinsku većinu.

Šta je radio danas Boško Obradović? Isto to što su radili Hitlerovi sledbenici u SA odredima – sprečavao narodne poslanike i ministre da dođu u Narodnu skupštinu, pribegavao nasilju, tukao nam kolegu, a veliki vođa je valjda Dragan Đilas, jer se tako i ponaša, gleda sve nekako sa strane, nekako je nadmen, sve je nekako nadobudan, kada treba u određenim trenucima i emotivan, kako mu neko napada decu koju niko nikada nije spomenuo.

Da li su to ideologije koje oni mogu da ponude Srbiji? Kako da vladaju? Preko ulice i nasiljem? Tako su fašisti došli na vlast u Nemačkoj 1933. godine.

Onda su osnovali, čini mi se, oktobar ili novembar mesec 1993. godine, prvi koncentracioni logor. Tamo su bili uhapšeni i odvedeni pripadnici opozicije njihovom režimu.

Jel nam takvu Srbiju nude Boško Obradović i Dragan Đilas? Koncentracione logore ponovo da prave po Srbiji? Pa, tako su se isto ponašali nacisti 1933. godine. Kasnije kad su to razradili počeli su i sa Jevrejima. Hoćemo li i mi naše nacionalne manjine tako isto, kako oni dođu na vlast, tako isto da se ponašaju? To je sramota što je ovo bilo danas. Pogotovo što dolazi od jednog narodnog poslanika.

Čujem razne diskusije oko toga i oko datuma kada treba izbore održati. Evo, postignut je neki konsenzus i dogovor da u okviru sa, u rokovima koje predviđa Ustav Republike Srbije to bude 21. jun. Neko traži da to bude septembar ili oktobar mesec. Da smo to kojim slučajem prihvatili, znate šta bi bilo sledeće? Plaše se izbora. Produžavaju svoju diktaturu i svoj režim. I šta god da uradimo oni će da nađu načina da budu protiv i da pokušavaju u Srbiji da naprave političku krizu.

Imali smo i diskusije oko toga da Srbija živi pod nečijim diktatom. To nije tačno i to smo više puta dokazali. Mi samo želimo da onu volju koju građani Srbije budu iskazali na izborima ta njihova volja bude i međunarodno priznata.

Ja ne znam je li Rusija banana država? Ja smatram da nije, da je to jedna ozbiljna velika zemlja super sila, stalna članica Saveta bezbednosti, nuklearna sila, ima pravo veta u Ujedinjenim nacijama. Pa, ne znam onda što je takva jedna zemlja prihvatila kada su izbori za Dumu, za Savet Federacije, za predsednika Ruske Federacije da tamo budu posmatrači, čak iz Srbije. Čak su neke i kolege bile, baš iz te poslaničke grupe koja kaže da smo mi banana država koja prihvata diktat Evropske unije bili na posmatranju tih izbora. Bili su iz EU, bili su iz OEBS-a, iz svih mogućih međunarodnih organizacija koje se bave praćenjem izbora. Ne znam zašto to nekome smeta?

Dalje diskusije su bile oko toga zašto se ne smanjuje broj potpisa? Sledeća diskusija je bila da sad i opštinske, odnosno uprave jedinica lokalnih samouprava mogu da overavaju potpise. Jedni kažu ne mogu da se kandiduju, drugi kažu mogu više njih da se kandiduje. Ama, ljudi, opredelite se. Je li lakše ili teže? Ili je bolje ili gore, ne može i jedno i drugo.

Ovde sad imamo kolege koji političke stranke naziva partokratijom. Je li tako? E, pa, dobro. Šta je nosilac jednog demokratskog sistema u jednom društvu? Jesu li to grupe građana? Koji politički program imaju grupe građana? Nemaju nikakav. Često interesni, kao ovaj Saša Radulović. Došao da uzme neki mandat pa da trguje i da formira vlast. Ali, evo, postoji zakonska mogućnost da se oni kandiduju.

Da li oni treba da budu povlašćeni u odnosu na druge? Ne mogu. Prvo je protivustavno. Ne postoji način da se zakonom ostvari jedna takva diskriminacija. Ili da to potpuno prepustimo stihiji kao što je bilo devedesetih godina, pa da imamo kandidate za predsednika Republike Srbije kao što je bio onaj Šećerovski, koji se kandidovao samo zato da bi uzimao pare od RIK.

Nemojte. Hajde da stvari postavimo kao što jeste. Da bi neko učestvovao na izborima za Republike Srbiju mora da ima neki legitimitet, neku probu. Ta proba je tih 10.000 potpisa. Dolazim iz Braničevskog upravnog okruga, koji ima tačno 3% od ukupnog broja birača, znači, na 190.000 birača vama treba 300 potpisa iz osam opština, samo 300 potpisa. Ako niste u stanju da sakupite 320, 330 potpisa na 200.000 birača skoro, pa, koga ćete vi da predstavljate na tim izborima? Samog sebe? Pa, niste vi ti koji treba da predstavljate samog sebe nego svoj politički program.

Zato postoje političke stranke i vi, svaki put, svaki udarac na političke stranke je udar na demokratiju u jednoj državi, zato što političke stranke imaju kontinuitet. Evo ovi sada što se rasturaju, klonovi i mutanti DS imaju kontinuitet da su lopožu, a sada je ispalo da su i fašisti, ali to rade u kontinuitetu. Nemojte da mešate babe i žabe.

Zašto sada bivšem režimu, baš tako ću da ih zovem, ne odgovara raspisivanje izbora? Ima dva razloga. Prvi je, u šta su se oni dobro nadali, dobro su se nadali toj pomoći da Srbija kao država neće biti u mogućnosti da ima dobre rezultate u borbi protiv ove pandemije i da sačuva veliki broj života naših građana. Ljudi, to je bolesno, da vi priželjkujete da što više ljudi umre da biste vi došli na vlast. To je bolesno. O čijim sudbinama, vi ako dođete takvi na vlast, o kome ćete da brinete?

Znamo kako je to bilo do 2012. godine, sami o sebi. Evo jedno prosto pitanje – čemu su lupali u 20 sati i pet minuta? U šerpe neke i uredu, to znamo, duvali u pištaljke, urlali, kome? Šta su radili? Jel su to možda žalili što nije više građana Republike Srbije preminulo tog dana? Ili su se radovali što je preminulo i toliko koliko je preminulo, samo da neko premine da bi oni došli na vlast.

Kako se pokazivalo da je država sposobna da se izbori sa pandemijom tako se pritisak, hajde na Vladu u redu, u Vladi su političari, na parlament, i tu su političari, ali pritisak je išao i ka kriznom štabu gde su ljudi koji nemaju a ma baš nikakve veze sa politikom, baš nikakve.

Vršio se pritisak na njih da urade nešto pod tim pritiskom da bi država donosila loše odluke u sprovođenju borbe protiv Koronavirusa. Između ostalog i to lupanje u šerpe. Ima snimak i Đilas lupa, kome lupa? Raduje se što je tog dana preminulo osam ili devet, ili tuguje što nije pedeset ili sto preminulo?

O čemu pričamo? Ovde sada neko spominje promenu izbornog sistema. Izborni sistem se ne menja, samo se menja način prikupljanja potpisa. Šta su notari? Privatna lica kome je država zakonom poverila neko javno ovlašćenje, overu potpisa. Privatna lica. Šta su radnici uprava jedinica lokalnih samouprava? Državni službenici kome je opet država na osnovu nekog zakona poverila javna ovlašćenja i sada neko ko se ne razume ni malo ili se pravi da se ne razume kaže – to je da bi bilo više lista podneto. Nije.

To je da bi manje rizikovali zdravlje naših građana, da se manja koncentracija pravi po jednom mestu prilikom sakupljanja potpisa, ali uvek ćete naći neki način da nešto zamerite, makar to nemalo nikakve argumente. Znači, nama je, prvenstveno da budemo jasni cilj da rezultati koje daju naši građani na našim izborima budu predstavljeni i prihvaćeni na prvom mestu od njih samih, a na drugom mestu od ostatka sveta ili međunarodne zajednice.

Ne želimo da se vraćamo u 90-te godine, ali takođe ne želim ni da se vraćam 2001, 2002, 2003, 2004. godinu jer smo spominjali oko toga kako su oni vršili vlast na prethodnoj sednici, kako su nam zavodili vanredno stanje i kako su nam ubijali građane. Koliki god da su kriminalci imaju pravo na suđenje. Likvidirani su bez prava na suđenje. I sada oni pričaju o demokratiji. To što su radili dok su na vlasti, to što su jutros radili ispred Skupštine, nije ništa drugo nego povampiren fašizam u predvodniku SA odreda Bošku Obradoviću i velikom vođi Draganu Đilasu. Bez obzira na sve to neće im to biti dovoljno da pobede Aleksandra Vučića i SNS na predstojećim izborima.

Hvala, gospodine Birmančeviću.
Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.

Hvala.
Reč ima Miodrag Linta. Izvolite.

Hvala, gospodine Linta.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik gospodin Marijan Rističević. Izvolite.

Hvala, gospodine Rističeviću.
Saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 4. dnevnog reda.
Obaveštavam sve narodne poslanike da ćemo nastaviti sa radom u nedelju, 10. maja 2020. godine, u 10.00 časova.
Želim svima lep vikend.
Hvala.

Ja sam mislio da je bilo malo više streljanih u nekom jarku i jendeku.

Pravo na repliku ima predsednik Vlade, gospođa Ana Brnabić.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, nemojte zameriti neke stvari mom kolegi. Zaista vas to molim, zato što kada vlasnici, preduzetnici i vlasnici malih i srednjih preduzeća plaćaju poreze u 2020. godini, plaćaju akontaciju na osnovu prometa koje ostvare u 2019. godini, zato je Vlada suspendovala plaćanje na određeni vremenski period akontacije i platiće po konačnom iskazanom završnom računu, početkom 2021. godine. To znači, ako su manje radili i manje ostvarili prometa, da će i da manje plate porez. Ali, nemojte zameriti, kažem vam, tom mom kolegi, verujem da on zaista iskreno voli da pomogne Srbiji. Voli, ali ne zna. To je malo veći problem i zato neka ostavi to da rade ljudi koji znaju.

Isto tako po pitanju te ekonomske pomoći, kada je čitava Evropa i dobar deo sveta kada su na kolenima i kada mnoge svetske privrede ulaze u recesiju koja mora jednim delom da se preliva i kod nas, makar nijedan ne bio zaražen od Korone, bitno je da državna pomoć stigne na vreme da bi dala one očekivane rezultate koje imate kada pravite ekonomski program oživljavanja i pokretanja privrede. Po ovom modelu koji je predložen to bi trajalo godinama, dotle ko živ, ko mrtav, ali bitno je da nešto ispričamo, čisto da kritikujemo.

Od samog početka pandemije koja je zadesila Srbiju i mera koje sprovodi Vlada Republike Srbije i Krizni štab, uvek se provlači jedno pravno pitanje, a to je način uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji i mera koje se sprovode i njihove efikasnosti. Mnogi su započeli svoje diskusije sa tim da su mere neustavne, da krše ljudska prava, da ograničavaju slobodu govora, političkog izražavanja i tako dalje i tako dalje. Raznih gluposti sam se naslušao, mogu da kažem, ali jedna stvar koja me je najviše iznenadila jeste da većina tih mojih kolega ne želi da prihvati kao činjenicu i kao istinu da u trenucima kada je u Srbiji počela da se pojavljuje epidemija ili pandemija, nazovite kako god hoćete, da smo o toj bolesti vrlo malo znali, da su naši stručnjaci to znali samo u razmeni iskustava sa stručnjacima iz zemalja koje su već bile pogođene pandemijom Korone i da je postojala određena opasnost kako na pravi način reagovati na jednu ovakvu nesreću, kataklizmu, pandemiju, nazovite je kako god hoćete.

Onda neko kaže - hajde da sazovemo Skupštinu, da uvedemo vanredno stanje. Jedna od mogućnosti jeste da Narodna skupština uvede vanredno stanje, međutim, niko ne želi da prihvati neke određene činjenice koje postoje da bi se jedna takva odluka donela. Prva činjenica jeste da bi mere Vlade Republike Srbije i mere koje bi mi doneli čak i u vanrednom stanju, moraju da budu pravovremene i to niko ne želi da prihvati kao činjenicu. Svi su bili spremni da razglabamo ovde četiri, pet dana, nedelju dana o tome da li treba uvesti vanredno stanje i da čitava država i čitav sistem čekaju da krenu u borbu protiv pandemije Korone. To je jedan scenario, ali hajde da kažemo da smo imali vremena i političke volje da to donesemo brzo.

Da vidimo taj drugi scenario, a moguća su samo dva, treći nije bio moguć, a to je da se sakupi nas ovde, par stotina, sada znamo da je bar jedan kolega bio zaražen Koronom, zamislite da 200 narodnih poslanika iz čitave Srbije sedi dan ili dva sa kolegom koji je zaražen, pa Narodna skupština bi bila izvor koji bi rasejao Koronu po čitavoj Srbiji. Da zanemarimo Beograd, da zanemarimo službe koje su ovde i žive uglavom u Beogradu, nego po čitavoj Srbiji. Ali, nekima je uvek važno da se bave formom nego suštinom, jer mora za nešto da se pronađe neki problem, da se nešto istakne kao neki propust.

Još kažu - neustavno. Izvinite gospođo Brnabić, koliko znam postupak je pokrenulo Ministarstvo odbrane, vi ste potpisali u punom kapacitetu kao predsednik Vlade. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je potpisao to u punom kapacitetu kao predsednid republike, a predsednik Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković u punom kapacitetu predsednika Skupštine.

Šta je tu neustavno? Jel Skuptšina kasnije dala saglasnost na tu odluku? Jeste. Hajde onda da preispitujemo.

Znate šta me najviše čudi? Ovaj deo opozicije koji nije ovde su bili nekako najglasniji, bivši režim, oko uvođenja vanrednog stanja. Prvo su pričali kako Srbija nema sredstava i načina da se bori protiv Korone, pa kada su videli da to nije tačno, onda su počeli da ubeđuju građane Srbije kako nema dovoljno zaštitne opreme u medicinskim ustanova, kako su zdravstveni radnici izloženi velikom riziku itd. većem nego što je to potrebno itd.

Pa, kada se i to pokazalo kao netačno, onda su se uhvatili oko priče ustavnosti vanrednog stanja i građanskih sloboda i prava, pa mi je tu najčudnije kad to čujem od Nenada Konstantinovića, od Marka Đurišića, od Zorana Živkovića i ostalih. Ima nas ovde nekoliko koji jako dobro znamo kako je uvedeno vanredno stanje 2003. godine, i da to što oni predstavljaju kao borbu protiv organizovanog kriminala, bilo je sve samo ne to. To je bilo spašavanje i njihovih političkih sudbina, nekima i života, zbog saradnje sa kriminalcima i tajkunima koji su rešili da udare na njih, pa su čitavu državu zbog toga kažnjavali, a bogami i političke neistomišljenike i te kako hapsili.

Kako je uvedeno vanredno stanje? Pazite sada ovo, vanredno stanje predlaže Vlada po Ustavu iz 1990. godine. Koja Vlada? Neka mi neko kaže koja to Vlada je predložila uvođenje vanrednog stanja? Nije tad Živković bio premijer, još nije postojala njegova Vlada, pa Vladi prestaje mandat kada predsedniku Vlade prestane mandat, tada su ministri samo tehnički deo Vlade koji obavlja određene neodložne poslove, ništa više. Vlada koja nam je predložila vanredno stanje nije ni postojala.

Idemo dalje, Odluka o uvođenju vanrednog stanja na predlog Vlade iz Ustava 1990. godine, mora da potpiše predsednik Republike Srbije. Da li je potpisao predsednik Republike Srbije. Nije. Ko je potpisao? Predsednik Narodne skupštine. Da li to može da uradi predsednik Narodne skupštine? Ne može. Ustav iz 1990. godine tačno je definisano kada predsednik Skupštine preuzima dužnost predsednika Republike, kada je razrešen i kada podnese ostavku, bez obzira što je tadašnjem predsedniku Republike istekao mandat, on je predsednik Republike do izbora novog predsednika. Ali, on to nije hteo da potpiše, pa se onda setila ona, čini mi se da se zvala Anđelka Dimitrijević, radila je ovde u Skupštini, setila se da to može nekako da nekom marginalijom prava to uradi Nataša Mićić i zato je bila nagrađena tako što je bila odmah u vanrednom stanju postavljena za Generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije.

Ti borci za ljudska prava, hajde da vidimo kako je izgledalo njihovo to vanredno stanje kroz njihove naredbe? Njihova prva naredba jeste ograničenje prava na slobodu - policija ima pravo da prinudno dovede i zadrži u službenim prostorijama 30 dana bilo koje lice rešenjem na koje je dopuštena žalba ministru unutrašnjih poslova, zadržano lice nema pravo na branioca, čitaj advokata, gde je taj Nenad Konstantinović, a o njegovom zadržavanju ministarstvo eventualno obaveštava članove porodice. Čini mi se da ste i vi tada bili narodni poslanik, gospodine Dačiću. Tada je bilo jako opasno biti opozicija.

Idemo dalje, direktor Bezbednosne informativne agencije može prema fizičkim i pravnim licima da preduzme mere kojima se odstupa od načela nepovredivosti tajne pisma i drugih sredstava opštenja i bez odluke nadležnog suda. Idemo dalje, ovlašćeno službeno lice sme ući u tuđi stan i druge prostorije bez odluke nadležnog suda. Znači svako je mogao, bilo koji policajac da vam uđe u kuću, u zgradu, u stan i da radi tu šta god hoće bez prava na sudsku zaštitu. Pazite sada ovo, pričamo, mi sad imamo jedno ograničeno ljudsko pravo, to je ograničeno pravo slobode kretanja koje je bilo u vanrednom stanju i koje će važiti samo još nekoliko sati.

Suspenzija prava na štrajk - ukida se pravo na štrajk, tačka 6, a prve naredbe - suspenzija prava na štrajk dopušta Zakonu o merama za slučaj vanrednog stanja, pa suspenzija prava na okupljanje zabranjuje se sazivanju i održavanje zborova i drugih javnih okupljanja građana koji podležu prethodnoj prijavi MUP-a u skladu sa zakonom.

Idemo dalje, zabranjuje se političko, sindikalno i drugo delovanje koje ima za cilj ometanje i sprečavanje primena mere za vreme vanrednog stanja. Idemo dalje, zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe. Sad dolazimo do slučaja Lalića, i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja. Ministarstvo kulture imalo je prava da zabrani bilo koju televizijsku emisiju, bilo koju radio emisiju, da zapleni ceo tiraž određenih novina.

Sad, ja pitam kolege narodne poslanike, ako za političara koji je korumpiran kažemo da je lopuža, šta kažemo za novinara koji svesno za novac iznosi neistine u nameri da izazove paniku, strah i ugrozi zdravlje života građana Republike Srbije? Ne vidim razliku između lopuže i lažljivog novinara. I jedan i drugi to rade za novac.

Možemo tako da nabrajamo dugo kako su oni sprovodili vanredno stanje i koliko je bilo u skladu sa Ustavom, ali bih samo hteo da iznesem još par stvari, a to je da iako je Narodna skupština radila u punom kapacitetu, predsednik Vrhovnog suda Republike Srbije je smenjen tako što je v.d. predsednika Republike, Nataša Mićić imenovala prvo za sudiju Vrhovnog suda predsednika Okružnog suda iz Novog Sada, a kasnije za predsednika za Vrhovnog suda. Kao što je i bez odluke Narodne skupštine smenjen Republički javni tužilac, Siniša Simić. E, to je državni udar i to su tako radili u vreme Borisa Tadića, Zorana Živkovića. Dragana Đilasa.

Sad oni ovde, sedeći valjda ispred Skupštine, videh tu i Borisa Tadića, sedi on na stiroporu ispred Narodne Skupštine, valjda se nada da će pomoću stiropora da pobedi predsednika Aleksandra Vučića na nekim izborima, ako uopšte izađe na njih, i pri tome mogu da kažem da predsednik, bivši predsednik Republike Srbije preti batinama svojim političkim neistomišljenicima.

Takvi su bili dok su bili na vlasti, takvi su sada i takvi bi bili kada bi ponovo došli na vlast. Još ona mizerija koju sam video o tome kako Dragan Đilas brani svoju decu. Prirodno je da svaki roditelj brani svoju decu, ali valjda ih brani kada ih neko napadne. To što je on svoju decu žigosao kao lopov, kao tajkun, kao kriminalac je žalosno i od toga ne može da ih odbrani.

Ali, moram da postavim pitanje, ako toliko voli svoju decu zašto ne voli onu istu decu koju šalje da se tuku sa policijom, kao što je to bilo 2016, 2017, 2018. i 2019. godine? Kako takvom čoveku neko više može da veruje? Njemu nije važni ničije dete. Njemu je važan samo novac, samo zarada i da pokuša da kroz to da gađa ljude tamo gde su njihova osećanja najdublja, da izazove nekakvu emociju. Samo je sva sreća što njemu više niko ne veruje, zato što ljudi znaju koliko se nakrao, koliko je postao bogatiji i koliko bi još više bio bezobziran ukoliko bi ponovo došao na vlast.

To koliko je bezobziran samo pokazuje da napada i decu predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, samo zato što Aleksandra Vučića ne može da pobedi na izborima ni uz pomoć siledžijstva, ni uz pomoć stiropora.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Vlade.
Izvolite.