Dame i gospodo narodni poslanici, već unazad nekoliko mojih kolega na početku svoje diskusije uvek konstatuje ili pita gde su podnosioci ovih amandmana o kojima raspravljamo. Ako neko misli da nisu tu slučajno, moram da ga razuverim, zato što su podnosioci Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđen Bajrami, šest narodnih poslanika, nijedna od šest narodnih poslanika koji su podnosioci amandmana nije prisutan u sali da diskutuje o svojim amandmanima.

Da li vam to nešto govori? Meni govori da njihov predsednik stranke Sulejman Ugljanin upravo prima naređenje od Đilasa i od Šolaka, da ti poslanici više ne treba da budu u sali. Razloga ima mnogo. Jedan je da bi prikazali i građanima Srbije i ostatku sveta kako se krše prava nacionalnih manjina u Republici Srbiji i u ovom parlamentu, iako mi imamo dva potpredsednika Narodne skupštine koji pripadaju nacionalnim manjinama, ali to im je cilj.

Drugi cilj im je da prikažu kako u Narodnoj skupštini nema nikakve demokratije, da živimo u vreme autokratije i da se prava onih koje oni podržavaju buduću vladu Republike Srbije ne poštuju.

Sve je to zbog jednog, najvažnijeg razloga. Ja sam ga spomenuo kad smo birali predsednika parlamenta. Tada sam rekao da u ovom sazivu nijedan narodni poslanik neće izglasati nijedan zakon po meri i nalozima koje daju tajkuni, kao što je to bilo ranije. Sada na jedan ovakav način pokušavaju da uruše ugled parlamenta.

Da postoji ta saradnja između njih i tajkuna Šolaka i Đilasa vidite i u napadima na predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije je obećao bezuslovnu borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije. Ko se prvi oglasio i napao odmah zbog toga predsednika Aleksandra Vučića? Baš Đilas, Šolak i mediji koje oni kontrolišu.

Sada ja postavljam pitanje, razumem i znam da su njih dvojica skloni, pogotovo kad vrše vlast ili imaju uticaja na vlast, raznim finansijskim marifetlucima, zloupotrebama i kršenjima zakona da bi došli do enormnih količina novca, ali sad sa punim pravom postavljam i pitanje – da li možda sarađuju i sa organizovanim kriminalom da bi srušili predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Da li sarađuju i zajednički rade na tom cilju sa grupama ljudi koji su ubijali građane Srbije, građane drugih država na teritoriji Republike Srbije koji se bave švercom narkotika, švercom oružja, švercom roblja? Da li su to saradnici Dragana Đilasa i Šolaka? Jer, model i ključ kako se jedni i drugi bore protiv Aleksandra Vučića je isti i zajednički im je cilj, pa nemojte da se iznenadite ako imaju zajedničku saradnju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što daje za pravo da se ovaj Zakon o ministarstvima podrži jeste što se u samom zakonu vidi jedan kontinuitet koji će buduća Vlada, koji god da budu ministri, imati sa svim prethodnim vladama od 2014. godine i nastaviti reformske procese koje je započeo tadašnji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić.

Ipak ja ne mogu da ne spomenem u kakvom smo stanju zatekli Srbiju 2012. i 2014. godine.

Nažalost, Republika Srbija je te 2014. godine doživela drugu elementarnu nepogodu u vidu velikih poplava koje su zadesile Srbiju sa infrastrukturom koja nije decenijama zanovljena za odbranu od tih poplava, ali ona prva elementarna nepogoda ljudska napravila je mnogo veću štetu Republici Srbiji nego što su to bile katastrofalne poplave 2014. godine.

Ja bih samo drage kolege poslanike, a i one koji ne veruju u kvalitet ovog zakona, podsetio u kakvom smo stanju zatekli državu 2012. i 2014. godine. Javni dug Republike Srbije bio je 75%, stopa nezaposlenih bila je blizu 28%, nacionalna valuta jako nestabilna, privreda potpuno razorena, saobraćajna infrastruktura maltene pred raspadom i nije bila u stanju da ispuni one zahteve koje je država imala pred tom saobraćajnom infrastrukturom.

Srbija je, dakle, polako klizila u propast i vlasništvo „Deltalenda“ i tajkuna kao što je bio vlasnik te kompanije, gospodin Mišković i njegov poslušnik Boris Tadić i drugi tajkuni kao što su bili Dragan Đilas i Šolak. Takvu smo Srbiju zatekli 2012. i 2014. godine.

Danas, zbog reformi koje je sprovodio predsednik Republike Srbije imamo sasvim drugačiju Srbiju i pomalo me iznenađuje da se ponovo u Narodnoj skupštini čuju neki tonovi koji ne odgovaraju ekonomskom i svakom drugom trenutku u kome se nalazi Republika Srbija.

Znate, da tvrdite da se investitori ili poslodavci u Srbiji prema radnicima ponašaju kao robovlasnici prema robovima, pa to možete ako je stopa nezaposlenosti 40 i više procenata. Ako je stopa nezaposlenosti sedam ili nešto malo preko 7%, počinje da se stvara jedno novo zdravo tržište, a to je tržište za kvalitetnom radnom snagom koja će da bude mnogo bolje plaćena nego što je bila plaćena u godinama koje su bile pre 2012. godine i 2014. godine. Ne možete tako paušalne i olako da dajete ocene o tome kakav je odnos Srbije i njenih zaposlenih i poslodavaca koji rade ovde na teritoriji Republike Srbije.

Postavlja se jedno drugo pitanje, nažalost, čini mi se da Republika Srbija stalno mora da prolazi kroz neka iskušenja. Da li bi Republika Srbija kakvu smo zatekli 2012. godine mogla da odgovori na izazove kakve je napravila jedna zdravstvena kataklizma ili nepogoda na teritoriji Republike Srbije i ostatku sveta? Ja tvrdim da ne bi mogla, zato što se unazad od 2014. godine ozbiljna sredstva su se ulagala u reformu i obnovu našeg zdravstvenog sistema. Zato imamo i rezultate sa kojima možemo da budemo relativno zadovoljni, ne srećni, jer je nažalost bilo ljudi koji su u ovoj pandemiji preminuli.

Ali, ono drugo pitanje jeste - da li bi naš ekonomski sistem kakav smo zatekli 2012. godine i 2014. godine mogao da izdrži ovu zdravstvenu krizu? Kako smo prošli 2008. godine kada je bila svetska ekonomska kriza? Ja vam tvrdim da ne bi izdržali. I da bismo imali ne samo raspad zdravstvenog sistema, nego bismo imali i masu suicida ili samoubistava zbog ekonomske propasti da nismo državu reformisali sve ove godine, zato što je svetska ekonomska kriza iz 2008. godine „mala beba“ sa ekonomskom krizom koja je izazvana epidemijom KOVID-a.

Samo da neke stvari istaknem, zbog svetske ekonomske krize, a ja tvrdim zbog lopovluka i nesposobnosti Đilasa, Šolaka, Tadića i poslušnosti prema Miškoviću, evro je sa 78 dinara skočio na 119 dinara, skoro 120 dinara. Stopa nezaposlenosti sa nekih 13-14% na 28%. Privreda koja je bila privatizovana pod sumnjivim okolnostima potpuno razorena. Imali smo Stelt mostove, Stelt auto-puteve, Stelt saobraćajnice. Auto-put od Preševa do Vranja plaćen, nikada nisu napravili, nego smo ponovo morali da ga plaćamo zato što su pare pokrali.

Sada imamo ponovo svetsku ekonomsku krizu, uporedo sa zdravstvenom krizom. Da li je evro skočio u odnosu na dinar? Nije. Da li nam je privreda razorena? Nije. Da li se saobraćajna infrastruktura izgrađuje? Izgrađuje se. Da li imamo povećanje stope nezaposlenosti? Nemamo. I sada ne može niko da mi kaže da to nije i zbog rezultata koji su prethodne vlade imale, a zbog reformi koje je započeo Aleksandar Vučić.

Imali smo, znači dovoljno načina, dovoljno instrumenata da zdravstveno zaštitimo stanovništvo, da omogućimo privredi da u ovako teškim okolnostima funkcioniše, pa čak i uz državnu pomoć.

Sećam se onog nesrećnika Pavla, to je predsednik Fiskalnog saveta, kada je govorio kako ne treba davati 100 evra svakom punoletnom građaninu. Ja postavljam pitanje – a zašto postoji država? Da li ona postoji samo radi sebe, da li ona postoji samo radi sistema ili postoji isključivo zbog svojih građana?

Postavljamo državu da ona postoji zbog svojih građana, ne zbog sebe, a još manje zbog tajkuna kao što su Đilas, Tadić, Mišković i ostali koji su ojadili Srbiju i njene građane.

Zato što govorimo o rezultatima i o kontinuitetu koji daje ovaj predlog zakona da će i sledeća vlada da nastavi onim istim putem reformi Republike Srbije koji je započeo Aleksandar Vučić, s tim da će imati još jedan zadatak, a to je da se na kraju izbori sa ovom pandemijom KOVID-a, ja sam uveren da će Srbija kao što je pobeđivala 2014. godine da pobedi i ovu pandemiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo kongres ni jedne partije, ovo je Narodna skupština Republike Srbije u kojoj sede narodni poslanici, izabrani od strane građana Republike Srbije i oni su nosioci suvereniteta građana koji su bili na izborima. To odmah da raščistimo. Niti je Srbija partijska država, niti jednopartijska.

Političke stranke su nosioci demokratskog društva i to odmah da raščistimo. To što su neke jače ili slabije, to je problem rukovodstva, programa i načina političke borbe. I nemojte da bude uvek da je neko drugi kriv za nečiji neuspeh.

Učestvovao sam na mnogim izborima. Pobeđivali smo i gubili smo i kada smo gubili nismo tražili krivca u drugom, nego u sebi, gde smo to pogrešili, šta treba da ispravimo, kako da poboljšamo rezultat.

Da li treba reformisati demokratski sistem? Možemo, ali ovde, a ne kako što je to bilo 5. jula kada je neko pokušao da ponovi 5. oktobar 2000. godine, pa je pokušao da uđe u Skupštinu i da je ponovo zapali, valjda da ne bismo sedeli danas ovde, pa su rešili da bojkotuju, da paljevinama, provalama, nasilnim putem preuzimaju vlast. Pa red je da mi koji smo poslanici, bez obzira da li podržavamo Vladu ili ne, da li podržavamo izbor za predsednika Skupštine ili ne, bar jedinstveno kažemo – nećemo u tome da učestvujemo.

Skupština jeste predstavničko telo, u njoj se donose zakoni. Da li neko želi da prizna pod kakvim smo uslovima sve u proteklih nekoliko godina donosili zakone, šta je bilo to što je Narodnu skupštinu i narodne poslanike, ne mogu da kažem, primoralo, ali pod jednim znakom moranja da donosimo zakone koji čak i nisu popularni, a donosili smo ih?

Nije bilo lako započeti reformu privrednog i ekonomskog sistema 2014. godine, koju je tada započeo Aleksandar Vučić. Mogu reći da je bilo vrlo hrabro tako nešto uraditi. Tada su se mnogi koji su Srbiju doveli do one pozicije da privreda više ne postoji, a da se država finansira isključivo iz kredita, napadali model reformi koje je sprovodio Aleksandar Vučić.

Nisu se samo borili u Skupštini političkim sredstvima, nego pokušavajući da na bilo koji mogući način potpuno unište dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije, isti oni koji su i uništavali privredu i ekonomiju Republike Srbije na čelu sa bivšim predsednikom Republike Srbije Borisom Tadićem, Draganom Đilasom i Šolakom, da je čak i poslanicima u ovoj sali prećeno da neće proći dobro, ako glasaju za te zakone, da su narodni poslanici bivšeg režima pokušavali fizički da se obračunavaju sa nama da ne bi mogli da sprovodimo ekonomske reforme. Pa, hajde onda jednom da Narodna skupština bude mesto gde nećemo da pričamo o nasilju, o političkim različitostima - da, o različitim modelima rešavanja problema - može, ali samo više da ne pričamo o nasilju, a bili smo svedoci ovde unazad nekoliko godina kakvo je sve nasilje jedna manjina, predstavljena od strane bivšeg režima, vršila nad narodnim poslanicima koji nisu mislili isto kao oni.

Godine 2014. javni dug Republike Srbije bio je preko 74 ili 75%, a stopa nezaposlenosti preko 27% i morale su da se sprovode određene mere koje nisu baš bile popularne. Neki su te mere nazvali pljačkom, bivši režim, a nije bila pljačka to što su doveli državu do toliko velikog javnog duga i toliko razorene privrede, to nije bila pljačka? To su bile „okolnosti“.

I unazad, već evo šest godina, program reformi koje je započeo Aleksandar Vučić sprovodi se i dan danas. Neko će da kaže - ali to možda može i brže, možda može i bolje ili možda ne vidimo. Prvi ozbiljan test ekonomskih reformi koje je sprovodio Aleksandar Vučić od 2014. godine jeste baš ova korona kriza.

Nađite mi privredu u okruženju koja tako žilavo i tako dugo odoleva ovoj pandemiji koja je zadesila čitav svet. Kada se granice zatvaraju, kada se uvode danas u zapadnoj Evropi u EU policijski čas, kada ljudi ne idu na posao, da naša privreda održi jedan nivo privredne aktivnosti koji garantuje da će da opstane u jednoj ovakvoj krizi.

Da postavimo pitanje, da li bi zdravstveni sistem koji smo zatekli od Borisa Tadića, Dragana Đilasa i Šolaka mogao da izdrži pandemiju korona virusa, koja nas je zadesila od proleća ove godine? Ja tvrdim da ne bi. Ja tvrdim da ne bi i imam zebnju šta bi bilo da su oni ostali na vlasti. Verovatno bi umirali po ulicama, a oni malo više srećniji u bolnicama koje nemaju respiratore sa lekarima koji nemaju tehničke mogućnosti da pruže zdravstvenu zaštitu građanima Republike Srbije. E takvu smo državu bili nasledili 2012. i 2014. godine.

Možemo da pričamo i o monetarnoj politici. Narodna skupština je između ostalog promenila i Zakon o Narodnoj banci. Taj zakon, prva inicijalna promena Zakona o Narodnoj banci nije bila predložena niti od Narodne banke, niti je bila predložena od Vlade Republike Srbije. Predložili su je narodni poslanici. U trenutku kada je po novom zakonu izabran za guvernera gospođa Jorgovanka Tabaković, dinar je bio 119,80. To je bilo 5. avgusta 2012. godine. Koliki je danas kurs evra? Ili da napravim poređenje, 5. avgusta 2008. godine, kada je kurs evra bio 78 dinara, pa su Đilas, Tadić, Šolak nazidali do 119,80, naravno sa „Deltalendom“, da nešto možda ne propuste.

Sad, nemojte kolege narodni poslanici da mešate stvari. Možda jesmo do 2012. godine imali narodne poslanike koji su glasali za zakone koji su bili isključivo protiv građana Srbije i isključivo u korist tajkuna. Evo, ja ću samo jedan zakon da vam spomenem – Zakon o deviznom poslovanju. Donet je da bi bili amnestirani svi koji su se bavili špekulativnim radnjama na finansijskom tržištu i ne bi odgovarali i otišli u zatvor. To su bili tajkunski poslanici iz bivšeg režima koji su i ovde nasiljem pokušavali da zaustave donošenje zakona koji su urušavali jednu imperiju koju su tajkuni uspostavili u Srbiji do 2012. godine.

Tu i leži sva težina jednog narodnog poslanika i njegov suverenitet koji su mu građani podarili. Nije tu u pitanju da li će poslušati svoju političku stranku ili ne, nego da li će raditi isključivo u interesu svojih građana, istih onih građana koji su ga birali.

Unazad, evo već šest godina, Narodna skupština donosi zakone isključivo u korist građana koji su birali narodne poslanike. Možete da ne verujete, možete da odmahujete glavama, ali danas je BDP Republike Srbije 46 milijardi evra. Kada smo došli bio je ispod 35.

Možete isto tako da ne verujete, samo pogledajte koliko je kilometara auto-puteva izgrađeno, koliko je novih fabrika otvoreno. Da je nama stopa nezaposlenosti na istorijskom minimumu otkad Srbija postoji, ispod 8%.

Mnoge zemlje zapadne Evrope i EU bi danas htele da imaju rezultate koje ima Srbija. Takvi narodni poslanici danas ovde sačinjavaju jednu većinu u Narodnoj skupštini. Glasaćemo isključivo u korist građana Republike Srbije.

Što se tiče kandidata za predsednika Narodne skupštine, ja sam sasvim siguran i uveren da je gospodin Ivica Dačić spreman da nastavi kao predsednik Narodne skupštine sve one reforme koje je Aleksandar Vučić započeo 2014. godine, pogotovo iz razloga što je u tim reformama i kao ministar i kao prvi potpredsednik Vlade učestvovao od 2014. godine do danas.

Reč ima narodni poslanik gospođa Maja Gojković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Branko Ružić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milija Miletić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem, kolega.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Nenad Čanak, Nenad Konstantinović, Olena Papuga, Nada Lazić i Tomislav Žigmanov.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Povodom ukazivanja narodnih poslanika na povrede Poslovnika, potrebno je da se izjasni Narodna skupština u Danu za glasanje.
Narodni poslanik Branka Stamenković, na sednici 8. maja 2020. godine, u 11.00 sati, ukazala je na povredu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim da Narodna skupština odluči da li je povređen navedeni član Poslovnika.
Zaključujem glasanje: za – niko, protiv – niko, uzdržanih – nema.
Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila da nije povređen navedeni član Poslovnika.
Narodni poslanik Đorđe Vukadinović, na sednici 10. maja 2020. godine, u 13 sati i 10 minuta, ukazao je na povredu člana 107. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim da Narodna skupština odluči da li je povređen navedeni član Poslovnika.
Zaključujem glasanje: za – dva, protiv – jedan, uzdržanih – nema, od ukupno 131.
Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila da nije povređen navedeni član Poslovnika.
Pošto je Narodna skupština obavila razmatranje svih tačaka dnevnog reda ove sednice i odlučivanje o njima, saglasno članu 102. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem Drugu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2020. godini.

Pravo na repliku, narodni poslanik Neđo Jovanović.

Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Pitam da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)

Prelazimo na redosled po spisku.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, kao ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Izvolite.