Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je jako važno što Narodna skupština donosi jedan ovakav, odnosno daje saglasnost na Predlog oduke o programu zvanične statistike Republici Srbiji od 2021. do 2025. godine.

U suštini, nekom laiku ovo ne izgleda možda mnogo ni važno, ni značajno, ali smatram da se tiče i te kako ozbiljnih politika koje Vlada Republike Srbije treba da sprovodi u narednom periodu koji se odnosi na ovaj statistički period.

Ono što mi najviše smeta, a smetalo mi je i kada smo donosili ovaj zakon kojim se to reguliše, jesu pojedini izrazi. Znate, ja sam ipak narodni poslanik, samo narodni poslanik, predstavnik građana Srbije i mislim da je vreme da počnemo da ispravljamo određene, ne znam zbog čega, pravljene greške u našem zakonodavnom procesu, jer nekim izrazima zaista nema mesta u našim zakonima.

To je počeo Božidar Đelić da unosi u Zakon o budžetskom sistemu, kasnije vidim ponovo, samo je sa francuskog prešao na latinski. Mislim da u srpskom jeziku svakako ima lepših reči nego što je to reč diseminacija – objavljivanje podataka. Čemu to? Promenimo zakon, bar u ovom delu prvom prilikom. Sramota je kvariti kroz zakone čistotu srpskog jezika.

Uvek ću se zalagati da u Narodnoj skupštini govorimo srpskim jezikom, barem mi koji predstavljamo pripadnike srpskog naroda. To je naš službeni jezik. Svaka čast, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da govore na svom maternjem jeziku, ja to pitanje ne postavljam i uvek ću ih u tome podržavati.

Zašto je ova oblast jako važna? Zato što kroz rezultate koje objavljuje i prikuplja naš Republički zavod za statistiku Vlada Republike Srbije ima određene informacije i može da preduzima određene mere, da one loše statističke pokazatelje otklanja kroz sprovođenje tih mera.

Ja bih tu posebno, mada nema oblasti društvenog, ekonomskog, pa i političkog života koja nije bitna i koju ne obrađuje Republički zavod za statistiku, ali ja bih najviše govorio o onim ekonomskim parametrima. To su popis stanovništva, domaćinstva i stanova 2021. godine. Neko će da kaže da je to čisto statistički podata. Nije, jer taj podatak govori o ekonomskom potencijalu, koliki je ekonomski potencijal Srbije i koliko je do sada iskorišćen.

Takođe, statistika migracija jako bitna zato što se Vlada Republike Srbije zalaže za ravnomeran regionalni razvoj i ni jedna ozbiljna država ne voli velike migracije iz jednog dela u drugi, a kamoli kada gubi svoje građane koji odlaze na privremeni, a kasnije se ispostavi nešto duži rad u inostranstvo.

Kroz ove statističke podatke možemo da utvrdimo koji su razlozi tih migracija i ako su nepoželjne, možemo da odredimo i mere, da zaustavimo ili usporimo te migracije koje se dešavaju, da ne bismo kao 50-ih i 60-ih godina imali jednu ubrzanu industrijalizaciju Srbije pod Komunističkom partijom Jugoslavije, pa sada zbog te ubrzane industrijalizacije na prvom mestu nam se sela gase a na drugom mestu se smanjuje natalitet. Eto, jedna greška koja je napravljena pre 60 godina, sada se vide posledice.

Statistika zaposlenosti, nezaposlenosti. To je, čini mi se, nekako jedan od podataka koji je najviše napadan u prošlosti, verodostojnost tog podatka. A verodostojnost se ogledala u onome i najlakše je bilo to, pa setite se samo i Fiskalni savet je napadao rezultate koje je objavljivao Republički zavod za statistiku, napadali su to na „Biznis forumu na Kopaoniku“, sa sledećom temom – Rast zaposlenosti koji se nije desio u odnosu na BDP, ili tako nešto, gde su na ozbiljan način, sa naučne tačke, osnivač „Ces Mekona“ to je ona firma što je upropastila srpske firme u privatizaciji i Pavla, deda Pavla, kako ga zovu, koji su upropastili, osporavali su rezultate koje je imala Vlada Aleksandra Vučića. Najlakše je to proveriti sa podatkom koji je objavljivao Republički zavod za statistiku – koliki su prihodi u budžetu Republike Srbije od povećanog broja zaposlenih – lako proverljiv, lako dostupan, ali, eto, naš Fiskalni savet je rešio da se bavi politikom.

Naravno, statistika zarade i troškova rada je takođe često osporavana, a opet se vidi kroz prihode u budžet Republike Srbije. Sve je to jako bitno i svi ovi podaci koje prikuplja naš Republički zavod za statistiku opredeljuju politiku koju će da vodi Vlada Republike Srbije u svakoj oblasti.

Naravno, u ovom trenutku aktuelni statistički podatak je i koliko se u svetu vakcinisalo protiv virusa korone, aktuelan je statistički podatak da je Srbija među prvih pet-šest zemalja u svetu po broju vakcinisanih i da je to svakako zasluga jedne politike koju je vodio Aleksandar Vučić, prvo kao predsednik Vlade Republike Srbije a kasnije kao predsednik Republike Srbije.

Sad upravo dolazimo na ono što sam hteo u ovom delu izlaganja da istaknem, a to je, mada su mnogi statistički podaci objavljivani, ja predlažem Republičkom zavodu za statistiku da obavi jedno istraživanje, jer kao što se ne sprovodi statistika, mislim, u realnom vremenu da, ali da otkrijemo sve posledice negativnih statističkih podataka u zemlji, potrebno je da prvo utvrdimo uzroke i kako su se uzroci odrazili na te negativne statističke podatke.

Evo jedan statistički podatak koji je objavila Narodna banka Srbije – da je u periodu od 2008. godine do 2012. godine prodato pet i po milijardi evra deviznih rezervi. Takođe, u tom periodu, od 2008. do 2012. godine, evro je skočio sa 78 dinara na 119,80. Isto tako, imamo podatak da je u tom periodu blizu 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da li je za to odgovorna svetska ekonomska kriza koja je nastupila 2008. godine ili je odgovorna politika koju je sprovodila tadašnja Vlada? Onda sve te podatke da uporedimo sa podacima od 2014, 2016, 2020. i 2021. godine, da bismo utvrdili koje su to negativne posledice i šta je sve morala da uradi prvo Vlada Aleksandra Vučića, kasnije Ane Brnabić, i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, da bi ove negativne posledice bile otklonjene.

I ono što je najvažnije, pričam samo o deviznim rezervama, novac je takođe iznošen iz menjačkih poslova, još nekih drugih, kasnije ću o tome, jer se tu takođe pojavljuje jedan statistički podatak a taj statistički podatak se odnosi na to kakve je Srbija podizala kredite u tom periodu, po kojoj kamatnoj stopi i neka nekome ne padne napamet da ozbiljno razmatra mogućnost da je do tih ekonomskih poremećaja zaista došlo u trenutku svetske ekonomske krize, zato što je svetska ekonomska kriza mala beba sa ekonomskom krizom koju je izazvao kovid, a mi u tom periodu, pod mnogo težim okolnostima, nemamo negativne trendove, ili ih imamo u nekim prihvatljivim granicama.

Zašto svi ovi podaci? Ovih dana je aktuelna tema oko toga kako jedan od predstavnika bivšeg režima Dragan Đilas ima sredstva na računima po čitavom svetu. Zbog statističkih podataka, ja bih voleo da vidim koliko je to na nezakonit način izneto iz Republike Srbije deviznih sredstava, u kojim zemljama su plasirana, da bi eventualno država mogla da pokrene neke postupke, odgovorne privede pravdi i postavi odštetni zahtev za jednu pljačku koja se desila i koja iznosi čak i nekoliko milijardi evra. Evo o čemu se tu radi.

Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je samo izgovor, da neko još više strpa novac u džep. To je najveći problem koji je Srbija imala 2008. do 2012. godine. To je taj period kada je Dragan Đilas najviše novca uzimao. Međutim, Dragan Đilas je dobijao sredstva koja su dinarska, jer je radio ovde u Srbiji, nije mogao da krade po svetu nego samo u Srbiji gde je bio na vlasti. Da bi došao do deviznih sredstava koja su njemu bezbedna, a pri tom da ne plati porez prvo je osnivao firme po čitavom svetu i kao osnivač svojih firmi, recimo na Mauricijusu, ispostavljao je fakturu za uvoz robe i usluga u Srbiju preduzeću koje je uzimalo novac od RTS-a. Na osnovu te profakture od poslovnih banaka je otkupljivao sredstva, plaćao robe i usluge koje nikada neće da se dese i na taj način iznosio novac iz Srbije.

Pojavljuje se sada jedan drugi problem, u tom trenutku to je krivično delo, pa su se mangupi koje je predvodio Dragan Đilas zajedno sa njim setili da izmene Zakon o deviznom poslovanju i da to više ne bude krivično delo. Kada smo promenili taj zakon na određen način smo ozvaničili to što je radi Đilas i taj zakon je promenjen, čini mi se, krajem 2010. godine, početkom 2011. godine.

Šta imate dalje kao posledicu? Sad svako to može da radi i svi su radili. Ne mogu da zamerim stranim, recimo, bankama što su ta devizna sredstva iznosili jer nisu one krive što im je Dragan Đilas to omogućio preko svojih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kriv je Dragan Đilas. A koje imamo posledice? Samo jedan deo sam spomenuo, a to je blizu 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, strahovita razlika u kursu u odnosu nacionalne valute u odnosu na evro i pet i po milijardi prodatih deviznih rezervi.

Imamo tu još jednu stvar, kako je tajkun koristeći to što je tada bivši režim bio na vlasti sve to prilagođavao sebi, a to je, vidite… ako je vlasnik pravnog lica osnivač i vlasnik, prihodi koje ostvaruje pravno lice nisu predmet rada Agencije za borbu protiv korupcije. Ne mogu. Jer, ne možemo da povežemo osnivača sa pravnim licem. Pravno lice je neki subjekt samo za sebe. To je ono što Mišković nije znao pa je otišao u zatvor, jer on je rekao - Delta to sam ja, Srbija to sam ja i mogu da radim šta god hoću. E, zato, bato, ideš u zatvor.

Kako izgleda taj put novca? Mauricijus je samo jedan mali primer svega toga. Kada Dajrekt medija uplati taj novac toj firmi koja je takođe Đilasova na Mauricijusu i ne izvrši se uvoz robe i usluga to država po tadašnjim zakonima vodi kao devizni kredit koji je plasirao neko naše privredno društvo prema inostranstvu. Ali, za godinu dana to potraživanje zastareva i Dajrekt medija otpisuje to svoje potraživanje kao nenaplativo, umanjuje osnovicu za oporezivanje prihoda, a novac se već nalazi u poreskim rajevima.

Zašto se zovu poreski rajevi? Zato što uz vrlo male poreske stope dolazite do gotovog novca. Niko nije branio Draganu Đilasu da novac podigne u Srbiji. Imao je dva osnova. Jedan je kroz lični dohodak, drugi je kao dividenda, ali i na jedno i na drugo mora da se plati porez, a na Mauricijusu ne mora. Prevario je građane Srbije tako što je trgovao sa sekundama na nacionalnom javnom emiteru. Taj javni emiter je finansiran iz budžeta Republike Srbije. Zaradio je stotine miliona evra, plasirao po poreskim rajevima i napravio sve da ti podaci ne budu dostupni našoj Agenciji za borbu protiv korupcije zato što je prilagođavao zakonsku regulativu da ne bude predmet rada same Agencije za borbu protiv korupcije.

Kad sve te podatke saberemo, onda možemo da vidimo da je taj isti Dragan Đilas zbog sebe, zbog Miškovića i još po nekih tajkuna menjao zakone koji su upropastili nacionalnu ekonomiju, koji su naše građane doveli, maltene do ivice ekonomskog opstanka.

Kada gledamo podatke koje objavljuje naš Republički zavod za statistiku, zbog te pljačke mene interesuje koliko mi zaista imamo domaćinstava u Srbiji, koliko je naših građana napustilo Srbiju, zbog nakazne politike koju je vodio bivši režim na čelu sa Draganom Đilasom, koliko je naših mladih napustilo Srbiju u periodu od 2009. do 2012. godine i kako je to, sada unazad 2020. i 2021. godine, jesmo li uspeli da usporimo te migracije van Srbije, zato što je jednom mangupu bilo malo što je ukrao 100 miliona evra, nego je rešio 600, kao da ih jede, kao da nema kome da ostavi i da ih raznese po celom svetu?

Šta će biti sa nama u Srbiji? Mi ćemo biti privatna imovina ili dok se ne iselimo iz Srbije ili ne postanemo roblje Dragana Đilasa, Miškovića i ostalih.

Zato mislim da je oblast statistike jako važna, jer to će biti svakako, možda ne i danas, nije ni bitno, ali da imamo neki trag istorijski koji će biti za osudu svega onoga što je bivši režim radio u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku da čujemo jedan izveštaj iz 2019. godine naše Agencije za energetiku. Zahvaljujem se gospodinu Popoviću, ali pre svega, zarad novih poslanika, a i građana Srbije, hteo bih nešto da kažem kakva je uloga Agencije za energetiku u Republici Srbiji.

U svakoj nekoj kampanji, da li je to između dva kruga izbora, da li je to u samoj izbornoj kampanji, spominje se i uvek se govori da agencije treba ukidati i da sve poslove koje vode agencije treba vratiti na ministarstvo, odnosno određene uprave u samim ministarstvima. To bi moglo u nekom drugom sistemu, možda bi moglo u nekom drugom državnom uređenju u kome je država ta koja je dominantna u svim privrednim tokovima, država koja ima privredu u svom apsolutnom vlasništvu, ali Srbija koja je započela svoje reforme želi da poveća konkurentnost svoje privrede i da među privrednim subjektima imamo i privredne subjekte koji nisu iz Srbije, a naravno i oni koji su domaći.

Možete da zamislite da li bi bila moguća izgradnja, recimo, tog čuvenog Turskog toka da nemamo Agenciju za energetiku, nego bi sve poslove oko regulisanja radilo ministarstvo nadležno za energetiku. Ja vam tvrdim da ne bi. Nijedan partner neće doći u Srbiju koliko god da mi imamo prijateljski odnos sa tom državom, gde Srbija učestvuje na tom tržištu kao država i pravi na određeni način konkurenciju tom novom subjektu koji takođe želi na određeni način da učestvuje na domaćem tržištu.

I ne samo po pitanju Turskog toka. Pre desetak i više godina mi smo prodali jedan većinski paket Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji, zadržali jedan vlasnički deo. Sada se isto postavlja pitanje – da li bismo mogli da prodamo to da isključivo ministarstvo reguliše oblast energetike?

Ovo što je gospodin Popović rekao u vezi energenata ja bih ipak podelio u tri dela, a da bi uopšte i naši građani, i narodni poslanici imali predstavu o čemu se ovde radi. Prvi su nafta i naftni derivati. Drugi je gas. Treći je električna energija.

Gde ima najmanje problema? Kada su u pitanju nafta i naftni derivati, jeste, imamo jedan naftovod, ali imamo i jednog prerađivača nafte i tu nema nikakvih problema. Nema ni jedne druge rafinerije koja bi koristila tu naftu iz tog naftovoda.

Dalje, kada su u pitanju derivati, derivate možete da dovozite drumskim putem, možete železničkim, možete rekom. I tu nema nikakvih problema, apsolutno nikakvih. Tržište samo sebe reguliše. Tu je Agencija da prati nadzor nad sprovođenjem zakona i onih odredbi koje predviđaju licence i sertifikate.

Gde nastaje problem? Problem nastaje u dve oblasti – snabdevanje gasom i snabdevanje električnom energijom. Zašto gasom i električnom energijom? Zato što gas u Srbiji može da uđe ili izađe iz Srbije ili da se prodaje u Srbiji samo putem gasovoda, a isto je i sa električnom energijom. Električnu energiju ne možete da dovozite vozom ili brodom, nego isključivo morate da koristite dalekovod.

Tu se u suštini javlja jedan ozbiljan problem o kome, gledajući sa strane mi nismo mnogo znali. Nekako se ovaj izveštaj koji je podnosila Agencija za energetiku za 2019. godinu poklopio vremenski sa izveštajem koji je razmatrao naš Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku vezano za Energetsku zajednicu i direktora Sekretarijata Energetske zajednice. Tu smo tek u stvari bili u prilici da vidimo kakav značaj i koliku ozbiljnost ima naša Agencija za energetiku. Kroz istoriju i naša lična iskustva videli smo…

Koleginice, zamolio bih kolege… Gospođo predsedavajuća, zamolio bih da mi omogućite da nastavim svoje izlaganje.

Dakle, tu tek možete da vidite svu problematiku koju ima naša Agencija. Mogu da kažem da rad Agencije u 2019. godini nije bio baš tako lagan, bio je kao dinamičan i jako buran.

Kroz istoriju smo učili, imali čak i lična iskustva kada su u pitanju energenti vode čitavi ratovi i to je tačno, ali moramo da prihvatimo još jednu činjenicu da se takođe strahoviti sukobi vode i oko čvorišta gde se energenti transportuju i oko tržišta koje svaka zemlja ima i koje nikome nije zanemarljivo. I svi bi nekako hteli da kontrolišu, eksploatišu, kažem to je potpuno legitimno pravo, pitanje je koliko to mi dozvoljavamo.

Kompletno tržište energenata u Republici Srbiji kada je u pitanju gasovod „Turski tok“, žele da kontrolišu koji to gas ulazi u Srbiju, koji izlazi iz Srbije. U suštini, čak i to ne žele, nego jednostavno da gas koji kupe, recimo ruskih proizvođača, prolazi kroz Srbiju i sad to više nije ruski gas, sad je gas neke druge kompanije i pokušavaju na sve moguće načina da postave određene administrativne probleme da bi kroz te probleme ostvarili isključivo svoje ekonomske interese. Isto je i sa električnom energijom.

Vlasnik skoro svih dalekovoda u Srbiji je Republika Srbija i naravno da svi žele da na neki određen način da iskoriste, imaju ekonomsku računicu, da iskoriste te dalekovode i naravno jedno tržište koje nije zanemarljivo, koje ima ipak osam ili devet miliona korisnika, a to je tržište Republike Srbije.

Da budemo jasni. Kada je u pitanju električna energija koju koristi naša privreda, ona se kupuje na berzi, ali stanovništvo koje kupuje električnu energiju, odnosno koristi, kupuje se pod drugačijim uslovima. Uvek imate tu težnju da se i taj deo tržišta prepusti nekim drugima, a naš EPS po takvim njihovim uslovima, kasnije ću da obrazložim i zašto pod njihovim uslovima, ne bi mogla da bude konkurentna.

Morate da znate svaki put kada se neka tema u društvu aktuelizuje, a problem postoji decenijama, morate da znate da je problem isključivo ekonomske prirode i da neko želi neki svoj ekonomski interes tu da ostvari. Na našim državnim organima i agencijama je da se ne dozvole da se ostvaruje privatan ekonomski interes nekog subjekta, već isključivo da se rukovode državnom politikom.

Bili ste svedoci pre samo nekoliko nedelja da smo danima bili bombardovani koliki je stepen zagađenosti u Beogradu, danima. Kada bismo uzeli koliko je to na godišnjem proseku, došli biste do zanemarljivo malog broja dana, pa smo imali priču koliko učestvuje onaj emiter tih gasova, koliko ovaj, koliko onaj. Sad, pazite jedan, samo jedan detalj, navodim kao primer možda nema veze sa ovom temom, počeli su da se optužuju za takav nivo zagađenosti vozači automobila, odnosno njihovi automobili.

Ako pogledate strukturu koliko automobili učestvuju u stepenu zagađenja, učestvuje neki četiri do šest procenata. Kad bismo sve te automobile stavili na najviše evropske standarde, smanjili bismo stepen zagađenosti koji oni imaju za jedan do dva procenta na ukupnu zagađenost naše prestonice i našeg glavnog grada. Tih 1% ili 2% koštaju milijardu evra koje je neko iz automobilske industrije, da li dileri i zastupnici velikih proizvođača automobila, da li uvoznici rezervnih delova itd, znači oni bi milijarde evra profitirali na tome, a beznačajno u odnosu na količinu novca koju smo uložili, smanjili bi smo zagađenost u našem glavnom gradu.

Uvek sve te nevladine organizacije kada se povedu za nekom takvom temom, u stvari su finansirane od onih koji treba da ostvare ogroman profit i zato kažem, naši državni organi ne trebaju da učestvuju u tome, već isključivo da se rukovode interesima države.

Niko nije rekao, sada se vraćam opet na temu, da je u stvari najveći zagađivač domaćinstva koja koriste, koja nisu povezana na daljinski sistem grejanja, odnosno koji se individualno ili samostalno greju.

Niko neće da govori o tome kako da povećamo energetsku efikasnost tih njihovih zgrada, znači stanova, kuća, svejedno i da povećamo broj korisnika sistema daljinskog grejanja koji najmanje učestvuju u zagađenju, jer tu nema novca previše za njih i tu je konkurencija oštra, biće mnogo učesnika. Da stvar bude još, tu će biti mnogo više domaćih učesnika, neće biti strane multinacionalne kompanije.

U suštini, tu bi smo postigli efekat koji značajno smanjuje nivo zagađenja naših sugrađana na čitavoj teritoriji Srbije, pa i u našem glavnom gradu. Sad, kroz sve to pokušavam da vam objasnim kako to sada izgleda sa električnom energijom. EPS, najveći potencijal sa svojom proizvodnjom električne energije se zasniva na korišćenju sirovog lignita. To je niskokaloričan ugalj koji emituje veliki stepen zagađenja i neprestano postoje pokušaji da EPS posluje pod istim uslovima pod kojima posluju i energetski sistemi u EU, tj. da kupuje ugljen-dioksid koji emituje, da ga kupuje na tržištu i na berzama.

Tu nastaje jedan drugi problem. Naše strateške opredeljenje jeste da Srbija bude punopravan član EU, ali sadašnje članice EU imaju pristup fondovima EU kojima mi nemamo i kojima mogu da subvencionišu proizvodnju iz obnovljivih izvora električne energije koji su opet pa skuplji nego u proizvodnji sirovog lignita i u značajnoj su prednosti nad nama. Njih to ne interesuje. Njih interesuje ne životi i zdravlje naših građana, to je samo izgovor, ne kažem ovo za EU, kažem za probleme koje naša država ima, da uđu na tržište i stave EPS u daleko nepovoljniji položaj.

Agencija je imala taj zadatak i tu obavezu da u 2019. godini i godinama ranije i godinama koje dolaze da sačuva, pre svega, stabilnost energetskog sistema Republike Srbije, da omogući fer utakmicu između svih onih koji žele da učestvuju na tržištu energentima na teritoriji Republike Srbije, a da pri tome sačuvamo našeg nacionalnog proizvođača električne energije, a to je EPS, da mu damo vremena da se modernizuje, da revitalizuje svoje kapacitete, da smanji emisije štetnih gasova, da smanji gubitke koje ima da bi mogao potpuno ravnopravno da učestvuje sa drugim učesnicima na tržištu električne energije.

Nadam se da sam uspeo da približim građanima kakav je značaj naše Agencije. Baš zbog te problematike, gospodin Popović je samo u jednom delu rekao da imaju probleme sa kadrovima. Jeste, to samo svedoči o tome kakvu ozbiljnost ima naša agencija, jer su se za kadrove Agencije otimala ozbiljna međunarodna udruženja ili proizvođači raznih vrsta energenata. Što govori samo o nivou njihove osposobljenosti.

Biću možda, ne znam, reći ću, odlazili su, ako su odlazili, odlazili su za platu od 12 do 15 hiljada evra, iz naše Agencije. Da li ćete nekom da platite 15 hiljada evra ako on nije stručnjak i ako ne zna? Siguran sam da nećete. To samo govori kakav posao radi naša Agencija i koliko je teško istrajati u svemu ovome, da morate da se borite da sačuvate energetsku stabilnost Srbije.

Bez energetske stabilnosti Srbije nema ekonomskog napretka, nema. Nijedan investitor, ni domaći ni strani neće investirati u novu proizvodnju, ili dolaziti u Srbiju ako je strani, ako nije siguran da će u svakom trenutku imati dovoljne količine gasa i električne energije.

Ne bih da sad polemišemo oko toga kakav je onaj projekat koji je započeo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a to je projekat izgradnje tog turskog koridora našeg gasovoda, našeg dela, koji je trebalo sve to izdržati, na prvom mestu politički, to je bio politički deo koji je vezan za Republiku Srbiju i te probleme je baš imao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ove druge regulatorne koje je imala Agencija. Što samo takođe pokazuje da Srbija nije više beznačajna na mapi Evrope i sveta.

Moram da vas podsetim da je jedan od detalja Vašingtonskog sporazuma nešto što apsolutno nema nikakve veze sa statusom naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, baš jeste omogućavanje korišćenja gasovoda koje Srbija ima, naravno, uz naknadu. To samo pokazuje koliki danas Srbija ima ugled ne samo među našim tradicionalnim prijateljima kao što su Rusija i Kina, već i kod naših ozbiljnih partnera kao što su SAD, što svakako najveća zasluga pripada predsedniku Aleksandru Vučiću.

Ovo je samo jedan deo onog jednog dela izveštaja i delatnosti koje radi naša Agencija za energetiku. Ja samo mogu da pozdravim sve napore Agencije, Saveta, predsednika Saveta na svemu onome što rade da sačuvaju energetsku stabilnost na teritoriji Republike Srbije, sačuvaju našu Elektroprivredu Srbije, a mi kao Narodna skupština, kroz nadzor nad radom te agencije, daćemo im svaku buduću podršku kada god to bude bilo potrebno.

Mogu da kažem da kolega Marijan Rističević ima inspirativnu diskusiju i da je mnogo stvari, koje je izneo u svojoj diskusiji, tačno kako se mi odnosimo prema energiji i resursima koje Srbija ima, zahvaljujući nekim lošim navikama, da ne kažem da su nas kroz školovanje učili kako je Srbija prirodno bogata zemlja, kako je bogata energentima itd. i sve je to pravilo jedan lažni utisak da to može da traje večito i da ne trebamo da se menjamo ili da pravimo neke druge obaveze ili neke druge planove.

Mogu da kažem, sasvim je izvesno, prisustvovao sam i javnoj raspravi o novom Zakonu o energetici koji uskoro treba da bude usvojen na Vladi Republike Srbije, da bude poslat nama narodnim poslanicima na razmatranje i odlučivanje i da je mnogo ovih stvari o kojima je pričao gospodin Rističević dotaknuto tim zakonom. Zato što borba za energiju i zaštitu životne sredine nije samo stvar neke agencije, nekog javnog preduzeća ili samo stvar ministarstava, nego je stvar i lokalne samouprave, a stvar je i naših navika i običaja.

Međutim, još jednu stvar moram da kažem, a kada su u pitanju plate zaposlenih, bilo je jako lako do 2012. godine bilo kog stručnjaka zaposliti u bilo kojoj državnoj agenciji ili organu. Zašto? Bila je visoka stopa nezaposlenih, ljudi su smatrali da ako rade u državnom organu da su se obezbedili ili bar da imaju sigurnost da im je poslodavac država, a u međunarodnim organizacijama nas nisu nešto mnogo uvažavali da bi se otimali o te naše radnike. Mogu da kažem kolegi Marijanu Rističeviću da se više za naše radnike koji rade, naše stručnjake koji rade u Agenciji za energetiku ne otima samo EPS, ne otima Srbijagas, već i evropske regulatorne agencije. Ukoliko bi prestali da rade u našoj agenciji, njihova plata u evropskim regulatornim agencijama bi bila nekih 15 hiljada evra.

(Marijan Rističević: Pa i u našim bi bila.)

Ne bih baš rekao.

To samo govori o tome da su naši stručnjaci cenjeni, ne samo u Srbiji, nego i u svetu i da te naše stručnjake treba da čuvamo i da te naše stručnjake treba da zadržimo ovde u Srbiji, a ne o tome da raspravljamo da li je njihova plata veća ili manja od poslaničke. To ima nekog smisla za neke funkcioneri, ali ovde gde je isključivo struka, gde je video jednog inženjera, ne treba vam samo pet do sedam godina da završi fakultet, nego vam treba decenija i po, dve da on zaista postane neki stručnjak. Ne smemo da se odričemo lako, jer kada ih se budemo odricali, onda zaista nećemo imati sa kim da omogućimo onaj razvoj Srbije koji je započet 2012, 2014. godine i koji je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pogledamo ove dve tačke o kojima raspravljamo - Predlog odluke o izboru predsednika, zamenika predsednika i članova Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge i druga tačka – Predlog kandidata za izbor članova Veća Agencije za sprečavanje korupcije, čovek bi rekao da osim toga što Narodna skupština obavlja svoju, Ustavom naravno, poverenu izbornu funkciju, ove dve tačke dnevnog reda nemaju ništa zajedničko.

Verovatno bi i bilo tako da je Srbija pre desetak i više godina bila normalna zemlja. Ništa drugo osim izborne nadležnosti Narodne skupštine ne bi bilo zajedničko za ove dve tačke dnevnog reda, ali na žalost pre desetak i više godina Srbija nije bila sasvim normalna zemlja, ne zato što je u njoj živeo nenormalan narod, građani Srbije su i te kako normalni, nego zato što smo imali nenormalno rukovodstvo, odnosno bivši režim.

Valjda pod tom željom da pokažu kako su oni nešto pošteni i kako ne žele državu u kojoj postoji korupcija, donet je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Tim zakonom, za koji ne mogu da kažem da je bio baš nešto preterano loš, napravljeni su neki okviri u kojima treba da funkcioniše borba protiv korupcije, zakonski okviri i postavljena je nekakva Agencija koja treba da sprovodi odredbe tog zakona i kontroliše javne funkcionere da li ostvaruju sukob interesa i korupciju.

I sve bi to bilo normalno da je naša Agencija taj posao uradila u punom kapacitetu, ali naša Agencija za borbu protiv korupcije nije se bavila suštinom, oni su se bavili formom. Forma je bila sledeća, da se najčešće što se korupcije tiče to završavalo na narodnim poslanicima, onima koji nemaju nikakva izvršna ovlašćenja, već isključivo ona koja su im data zakonom, a to je Ustavom da iznose svoje mišljenje i glasaju u Narodnoj skupštini.

E sada, ako je neki poslanik, recimo, zaboravio da prijavi dva ili tri ara nekog voćnjaka koji je nasledio, a zaboravio je zato što ga nikada nije koristio, nikada, rizikovao je da od Agencije za borbu protiv korupcije dobije krivičnu prijavu za prikrivanje imovine. I vi kada gledate, čisto pravno, Agencija bi bila u pravu i zadovoljava formu, ali to nije suština te Agencije. Ta imovina je stečena nasleđem i zašto bi je neko prikrivao?

Zašto bi neko prikrivao bilo kakvu imovinu koje je stečena na zakonit način? Gde je tu biće tog krivičnog dela, kalo je to naša Agencija tumačila? Nema ga. I ovde su čitavi ratovi vođeni između predstavnika Agencije za borbu protiv korupcije i narodnih poslanika, naravno oko toga šta je suština rada Agencije za borbu protiv korupcije.

Recimo, da li je to suština da vi kao osnivač Privrednog društva ne primate, recimo, funkcionersku platu? Vi imate pravo zastupanja tog Privrednog društva pred svim drugim organima, bankama, da zaključujete poslovne ugovore i tako dalje. Ako primate platu morate da ovlastite drugo lice, ali svakako morate da prenesete svoja upravljačka prava i vi ste po našoj Agenciji završili formu da ne ostvarujete sukob interesa i korupciju za poslovanje tog Privrednog društva.

Sada imamo sledeću situaciju da vlasnik, ujedno gradonačelnik grada Beograda koji je tada bio Dragan Đilas, sa našim Javnim servisom zaključuje ugovor i na osnovu tog ugovora ostvaruje enorman profit koji se broji stotinama miliona evra, a naša Agencija za borbu protiv korupcije ne utvrđuje trgovinu uticajem koji je ostvario Dragan Đilas kada je zaključivao ugovor sa našim Javnim servisom ili RTS-om.

E, ta suština je uvek nedostajala za vreme bivšeg režima. Bavili su se formom, bavili su se glupostima, brojali su drveće koliko koji poslanik ima u nekom voćnjaku. Ovaj zaključuje ugovor sa državnim preduzećem, državnim i otima stotine miliona evra i Agencija ćuti. Ja razumem da vi nekome ne možete, da nikoga ne možete da sprečite da obavlja neku delatnost i da nije postojala zakonska regulativa koja bi ga sprečila u tom trenutku, ali ako bilo koji javni funkcioner, bilo koji, predsednik opštine, predsednik skupštine jedinice lokalne samouprave, gradonačelnik, ministar, narodni poslanik ima bilo kakav obligacioni odnos sa bilo kojim preduzećem koje je u državnoj svojini, javnim preduzećem, ustanovom, jesam za to da se taj ugovor objavi na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, čak i kada to čine njegova povezana lica. Onda taj marifetluk koji je napravio Dragan Đilas ne bi bio moguć, svi bi smo znali o tome. Odnosno, verujem da bi u njegovoj bahatosti i to bilo moguće.

Znate, velika je bahatost kada neko kaže: „Nije tačno da sam zaradio te i te godine 300 miliona evra, nego 291 milion i neku hiljadu“. To je bahatost. Mislim da bi to mnogo brže uticalo na njihov odlazak sa vlasti i mnogo manju štetu bi napravili nego što su im napravili za sve ove godine.

Zašto kažem da je sve to sve povezano, čak i ova tema? Druga stvar se tiče Komisije, odnosno Regulatorne agencije za elektronske komunikacije. Znači, dva tajkuna, jedan Dragan Đilas, drugi Šolak. Kako je uopšte došlo do toga da Šolak postane bogatiji čak i od Miškovića i od kompanije „Delta“? Ovaj jeste velika štetočina, ništa nije manja štetočina od Šolaka tako što je i Šolak koristio državne resurse, isto kao i Dragan Đilas, zato i jesu ove dve tačke i te kako povezane.

Kad je nastajao taj kablovski operater, on je nastajao ni iz čega. Imao je vrlo mali osnivački ulog, vrlo mali obrtni kapital, ali su imali trgovinu uticajem. Da bi ste ostvarili bilo kakav elektronski, međumesni, komunikaciju, potrebna vam je određena infrastruktura.

Samo naša dva preduzeća u čitavoj Srbiji, bez obzira na vlasničku strukturu, a oba su bila državna, imala su takvu infrastrukturu. To su bile „Pošte Srbije“ i „Telekom Srbije“. Dolazili su do zakupa elektronskog saobraćaja koji je bio po bagatelnim cenama, kao što je Đilas kupovao jeftino sekunde od RTS i počeli su da prave svoju imperiju tako što su koristili državne resurse i nisu se bunili ni „Telekom“ ni „Pošte Srbije“. Da li su smeli ili nisu, ne znam. Da li su učestvovali u tom poslu? Verovatno jesu. Da li su bili, rukovodstvo tih organa nagrađivano? Verovatno jeste, ali nedostatak suštine u Agenciji za borbu protiv korupcije to je dozvolila.

Kasnije u nekom kasnijem periodu, to je išlo sve dalje i dalje, pa im je bilo malo državne imovine, počeli su da koriste i imovinu lokalnih samouprava, znate gde ne mogu da postavljanje kablova ispod zemlje je jako skupo, nisu čak ni radili ni zakup, a određene infrastrukture, pri tome, mislim na „Elektroprivredu Srbije“ ili lokalne samouprave u čijem je vlasništvu bila javna rasveta, bez ikakve naknade koristili su javnu rasvetu kao bandere za kabl koji su prenosili kablovski signal. Nikome nisu plaćali. Ništa nisu plaćali.

Otimali su od „Elektroprivrede Srbije“, jer su se na njihove stubove kačili i uzimali električnu energiju za funkcionisanje. Išli su dotle da su zloupotrebljavali čak i zajedničku potrošnju električne energije u zgradama gde bi razvodili električnu energiju. Dotle je to išlo.

Kada je „Telekom“ pod pritiskom javnosti i pod izgovorom da treba da se modernizuje, započeo svoju distribuciju kablovskog signala, to je bilo jako jadno i jako bedno učinjeno „Telekomu“. Odgovorno vam to tvrdim. Čak i ako bi, a mnogi građani, velika većina građana u Srbiji su patriote, znači 90% građana bi da su u tom trenutku mogli da biraju između dva ravnopravna kablovska operatera, izabralo „Telekom“, ali to nije bilo moguće. Čak i oni koji su izabrali „Telekom“ doživljavali su da im taj isti „Telekom“ smanjuje protok kablovskog ili internet signala u korist SBB koji im je bio konkurencija. Znači, ni po kvalitetu usluge nisu mogli da se mere sa SBB, a da sramota „Telekoma“ bude veća, SBB koristio infrastrukturu tog istog „Telekoma“. E, tako zbog toga kakvo smo rukovodstvo imali 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, omogućeno je i Draganu Đilasu, a i Šolaku da zgrću stotine miliona evra.

Ovaj drugi i dan danas, jer ugovore koje je potpisao su tako teško raskidivi sa određenim benefitima da mu skoro ne možete ništa, a da ne završite pred nekom međunarodnom arbitražom uz poruku koju biste izgubili.

Postavljam pitanje - šta je i tada radila naša Agencija za borbu protiv korupcije? Kakvo je to rukovodstvo koje je vodilo „Telekom“, u kakvom su bili sukobu interesa sa Šolakom i sa Đilasom, jer se pokazuje kasnije da i jedan i drugi rade sve zajedno, da su kao nokat i meso bili u tome kako da prevare državu, kako da prevare građane Srbije i kako da se basnoslovno obogate?

Ja se nadam da je to vreme konačno iza nas. Vidim zaista ozbiljne pomake i u funkcionisanju i Agencije za borbu protiv korupcije i svih regulatornih tela da rade u onom punom kapacitetu da se ovakve zloupotrebe od strane bivšeg režima koga su predvodili tajkuni Đilas, Šolak, iz senke Mišković, Kostić i ostali više nikad ne dese.

Nemojte nam zameriti što ćemo o ovome uvek kada god imamo priliku da pričamo. Pričaćemo građani Srbije kako su ih dok su zloupotrebljavali njihovo poverenje kako su ih siromašili, kako su oni postajali sve bogatiji i kako su im krali kvalitetne godine života koje niko ne može da vrati nikome. Kako su zbog njihovih zloupotreba naši građani ostajali bez posla, kako su naša deca odlazila u inostranstvo, ne zato što su volela, nego zato što Srbija koju su vodili Šolak, Đilas i ostala kompanija nije imala budućnost, niti su oni u njoj imali budućnost.

Uvek ćemo to pričati. Mogu oni da nas plaše svojim portalima, mogu svojim medijima, mi radimo isključivo u interesu građana Srbije, zajedno sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem i nećemo više nikad dozvoliti da takvi tajkuni vladaju Srbijom. Živela Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo još jedan od zakona kojima potvrđujemo sporazum u oblasti bezbednosti. To samo potvrđuje kakav Srbija ima ugled u međunarodnoj zajednici. Taj ugled i poverenje koje Srbija s godinama stiče u stvari započinje od 2012. ili 2014. godine kada je prvi put izabran sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić za predsednika Vlade Republike Srbije. Svakako da je to jedna jako dobra ocena kakva je danas Srbije, jer verujte u oblasti bezbednosti niko neće da sarađuje sa zemljom koja nema pravnu zaštitu, koja je nepouzdana kao partner, koja ne želi ili ne može da zaštiti informacije koje dobije od svog partnera po pitanju bezbednosti. Sa takvim zemljama se ne zaključuju sporazumi i Srbija, drago mi je to, već duži niz godina unazad, zaključuje sve više i više sporazuma u oblasti bezbednosti.

Tu, takođe, imamo danas, kao raspravu, jednu jako zanimljivu temu koja nije baš vezana za bezbednost, već je vezana za Konvenciju o trgovini žitaricama iz 1995. godine. Mi danas dajemo saglasnost na primenu te Konvencije. Dakle, već, koliko, 25, 26 godina je Konvencija uspostavljena.

Hajde razumem da za vreme Miloševićevog režima nismo mogli da zaključimo jedan ovakav sporazum. Zemlja je stalno bila pod nekakvim sankcijama, da li UN, da li nekom vrstom sankcija i na svaki način su želeli da tadašnju Jugoslaviju i Srbiju stave pod neku kontrolu i onemoguće njen ekonomski razvoj.

Postavljam pitanje – zašto to nije odmah posle 5. oktobra zaključeno? Naravno posle 5. oktobra je Srbija i dalje bila zemlja koja je prevashodno bila poljoprivredno orijentisana. Pa, nije, zato što naše oranice, naše plodne njive mogu slobodno da se svrstaju u red prirodnih bogatstava i to prirodnog bogatstva koje ništa nije manje vredno nego šume ili rudnici ili reke.

Bivši režim je došao na jedan, mogu da kažem, originalan način kako da dođe u posed tog prirodnog bogatstva i da ga iskorišćava bezmalo jednu čitavu deceniju. Ako hoćete poljoprivredu da uništite u jednoj zemlji, ako nemate dobar plan to i nije baš tako lako, ali ako imate dobar plan i znate svoj posao, a to je uništavanje poljoprivrede, prvo ćete da uništite prerađivačku industriju.

Vršna industrija u poljoprivredi je mesno-prerađivačka industrija. Hajde neka mi neko nabroji koliko danas u Srbiji ima klanica koje su 5. oktobra 2000. godine bile u funkciji? Ja tvrdim da ne može na prste jedne ruke da se izbroje takve ozbiljne klanice. Šta imate kao posledicu kada uništite mesno-prerađivačku industriju? Sledeći koji strada to su farmeri. Nemaju kome da plasiraju robu, a posle njih ratari, nemaju kome da prodaju svoje žitarice.

Kada kažete žitarice, među našim građanima, najveći broj pomisli na pšenicu. Nije samo ona žitarica. Postoji ih više vrsta. Jedna od najzastupljenijih u Srbiji je kukuruz. Osnova za svaku farmersku proizvodnju. Polazim npr. od kraja iz koga ja dolazim, iz Požarevca. Božidar Đelić, u narodu poznat kao „Boža derikoža“, odbio je da potpiše saglasnost o prebijanju dugova između Ministarstva odbrane SRJ koje je dugovalo toj mesnoj industriji i PIO fondova kojima je MIP dugovao. Zbog toga je ta fabrika otišla u stečaj i više ne postoji. U fizičkom smislu više ne postoji.

Šta je sledeće prestalo da postoji? Sve farme u okolini Požarevca. Onda se pojavila neka mesna industrija „Damjanović“ u Mladenovcu. Jeste bilo malo dalje, ali je farmer imao kome da proda svoju svinju, svoje govedo, da bi Mićović dok je bio direktor Republičke uprave za veterinu jedino toj klanici oduzeo dozvolu, zato što nije hteo svoje proizvode da prodaje njegovom veličanstvu Miškoviću „Delta kompaniji“.

Od tog trenutka u Braničevskom upravnom okrugu u drugoj žitnici Srbije koja se zove „Stig“ ne postoji više ni ozbiljna klanična industrija, ni ozbiljna farmerska proizvodnja. A, bogami zbog toga što su uradili i naša sela su ostajala sa manje stanovnika koji su od takvog režima, sada oličen u Draganu Đilasu, bežali po inostranstvu i po dijaspori.

Kada su završili, to je bio samo prvi korak. Drugi korak je bio da, osim što su došli do prilično vredne imovine, kako da potpuno gospodare prirodnim bogatstvom koji se zove njiva i kako naše građane Srbije koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, kao mala poljoprivredna gazdinstva postave da budu maltene njihovi robovi. Znači nemaju kome da prodaju stočari svoju stoku, nemaju više ratari kome da prodaju svoje žitarice.

Onda su došli na još jednu ideju, a to je pod navodnom brigom za poljoprivrednike da uvode sistem subvencionisanja po hektaru obradive površine, gde su na prvom mestu oni koji su otimali prilikom privatizacije poljoprivrednih gazdinstava državno zemljište, ostvarivali pravo na subvenciju ili su uzimali u zakup zemljište po 30, 40 evra po ha na godinu dana ostvarivali pravo na subvenciju od 150 evra na godišnjem nivou.

Pa im je i to bilo malo. Znate, metafore radi, ako jedan proizvod na berzi, neka vrsta žitarice košta 100 dinara, u otkupu košta 80 dinara, u proizvodnji košta 60 dinara, to je sasvim, da kažem, normalno. Ako dajete državnu pomoć, to u proizvodnji više ne košta 60, nego 40 dinara, ali ga ne otkupljujete po 80 jer to bi bila zaista pomoć poljoprivredniku, nego ga sada otkupljujete do 60, a na berzi i dalje prodajete po 100 dinara.

Tako su bogatstvo pravili i Mišković, i Kostić i „Viktorija grupa“. Tako su naši seljaci bili njihovi robovi. Ako se pobuniš, napašćete kako ti sprečavaš da se poljoprivredni proizvodi izvoze iz Srbije, a izvozili smo žitaricu, sirovinu, nismo čak ni poluproizvod.

Tako su uništavali našu zemlju. Tako su zaduživali zemlju da bi uzimali sve više i više novca u svoje džepove, pa se onda čude i kažu da nije tačno da je 2012. godine bilo skoro 27% nezaposlenih. Sve su upropastili, svaku fabriku su upropastili. Svaku klanicu su upropastili, sela su nam zapustela od njih.

Sad, gospodine ministre, imamo i odgovor zašto ova konvencija nije bila potvrđena onda kada su oni bili na vlasti, jer po ovakvim konvencijama morate da imate pravila pod kojima igrate. Ne može da bude neuobičajeno niska cena. Ne može tek tako da se radi, kako su oni navikli. Nije bilo sporazuma, nije bilo ničega.

Nemojte da vas čudi, ni ono što se dešavalo 2014, 2015. i 2016. godine, tada je SNS i Aleksandar Vučić počeli smo da reformišemo poljoprivredu, pa se menjao i Zakon o poljoprivrednom zemljištu, pa se doneo novi Zakon o podsticajima. Između ostalog, o podsticajima u poljoprivredi, a setite se kako je to bilo, kakve su reakcije bile jednog dela nazovi poljoprivrednika – blokirali su nam puteve, blokirali su gradove. Žalili su se kako je otkupna cena niska, kako neće da se odreknu, oni koji su imali u posedu zemljište koje je državno, oteto od države, tražili su još da im država i plati što su ga oteli od države, izvozili su svoju poljoprivrednu mehanizaciju na ulice i naše auto-puteve. Hteli su da ostane tako.

Strategija Srbije u poljoprivredi je da prestanemo da izvozimo sirovinu, poluporizvod je najbolji proizvod. Setite se samo da su nam govorili kako jedna farma svinja može da zagadi čitav region, ovde u ovoj sali, pre samo dve-tri godine, kako su nas ubeđivali da ne trebamo da imamo poljoprivredu, kako sve treba da se zaparloži i prepusti, a dotle će „Delta agrar“ i svi ostali da otimaju to jeftino zemljište zato što nema kome da se proda ni žitarica, ni sa farme neka svinja ili govedo, da otimaju prirodno bogatstvo. Zato smo imali nazovi nezadovoljne poljoprivrednike.

Strategija jeste sada u oblasti subvencija da se pomogne tom poljoprivredniku kroz mehanizaciju i druge podsticaje da što je god moguće njega proizvodnja što je god moguće manje košta, da bude konkurentniji na tržištu, da bude nezavisniji i ako je moguće da od svoje sirovine napravi neki proizvod. Tu su procesi, ali ti procesi ne odgovaraju tajkunima koje okuplja Dragana Đilas, zato nismo ni imali ovu konvenciju. Zato je za vreme njihovog režima sve u Srbiji propadalo.

Ljudi moji, ja mislim da kada otmu nešto od države ili od građana da su najsrećniji na svetu. Na nekih način ja ih i žalim, jer je daleko bolji osećaj kad nešto dobro uradite za svoje građane i svoju zemlju. Oni taj osećaj nikad nisu imali, jer nikad ništa dobro nisu uradili ni za svoju zemlju, ni za svoje građane, samo su ih činili siromašnijim dok su Đilas i kompanija postajali sve bogatiji.

Mogu još i da zamislim da imaju još bilo kakvu popularnost među građanima da bi opet pokušali da nam nešto podvale, da nam nešto kažu kako mi ovde upropašćujemo naše poljoprivredne proizvođače, kako mi uništavamo naša sela, a baš oni su ti koji su za sve ono što se loše dešavalo u Srbiji baš oni su odgovorni.

Onda i ne čudi čitava ta hajka i na predsednika Srbije i predsednika SNS Aleksandra Vučića. Mnogo je novca u igri, mnogo su se bogatili, mnogo su se nakrali i hteli bi ponovo, pa ako ne mogu na izborima, neka bude i snajper. Bitno je da se vrate na vlast, da ponovo otimaju, da ponovo svi mi budemo siromašniji, a oni bogatiji.

Obećavam da se to u budućnosti neće desiti. Ovaj bivši režim više nikada u Srbiji neće vladati. Kad god imam priliku, na bilo kojoj javnoj debati i ovde u Narodnoj skupštini, govoriću građanima Srbije koliko su nas unazadili, koliko su nas upropastili, koliko su nam godina života oteli, onih godina koje smo zbog njihovog bogaćenja svi mi živeli u siromaštvu.

Pokušaću, mada je tema jako ozbiljna. Uvek kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, to ima neku svoju težinu.

Prvo, mogu da izrazim jedno zadovoljstvo zato što, evo, pri kraju ove debate oko izbora sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, nijedan od kandidata nije osporen i neće se Narodna skupština o njemu posebno izjašnjavati u danu za glasanje, što je svakako rezultat jednog drugačijeg pristupa rešavanju izbora sudija, nego što je to bilo u prošlosti.

Verovatno veliki broj mojih kolega je govorio o raznim problemima koje smo imali prilikom izbora najviših nosilaca pravosudnih funkcija, a i nemojte to da vas čudi, zato što je Ustavni sud 2013. godine oglasio neustavnim izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To govori o tome kakva je reforma koja je sprovođena 2008. i 2009. godine zaista bila. To su ti problemi o kojima će kolege poslanici još dugo vremena da pričaju i zbog takvog pristupa i rešavanja tih problema izbora sudija i dan danas među građanima Srbije postoji veliko nepoverenje u naš pravosudni sistem i u nosioce pravosudnih funkcija. Nažalost, to je tako, a narodni poslanici kao narodni poslanici prenose ono što građani govore i pričaju, one njihove utiske koje imaju sa svojim biračkim telom i sa sredinom u kojoj žive.

Jedna druga stvar koja je takođe vezana za rad vašeg organa jeste i to da jedan na sreću jako mali broj sudija kvari ugled i sve ono što i nosioci pravosudnih funkcija i vi radite na poboljšanju pogleda na to kako funkcionišu naši sudovi. I tome su govorile moje kolege. Govorile su i o čuvenom sudiji Majiću koji je poništavao i presude „Dreničkoj grupi“, oslobađao ih krivice. Oslobađao je krivice i čoveka za obljubu maloletnog deteta. Jednostavno, pitanje jeste dokle će Visoki savet sudstva da trpi takvo nešto? Dokle će jedan mali broj nosilaca pravosudnih funkcija da narušava ugled čitavog pravosudnog sistema? To je problem sa kojim moramo u vrlo bliskoj budućnosti to da rešavamo.

Ne bih da govorimo o nekim drugim situacijama i da ulazim u neku dublju analizu nekih stvari. Stalno se govori o tome kako u Srbiji nema dovoljno vladavine prava i kako se stalno vrši pritisak na nosioce pravosudnih funkcija od strane zakonodavne i izvršne vlasti. Postavljam pitanje da li je to zaista tako i kako to nama izgleda kao narodnim poslanicima?

Evo, ja ću da pročitam samo jedan deo koji je u nekom intervjuu dao predsednik Višeg suda u Beogradu, koji kaže: „Mislim da mudri političari i funkcioneri treba da rade na jačanju nezavisnosti i samostalnosti sudova“, potpuno se slažem, „jednostavno, ove isto sudstvo će odlučivati o njihovim građanskim pravima i slobodama u trenutku kada se više ne budu nalazili na javnim funkcijama“. To treba kao narodni poslanik da doživim kao pretnju?

Znači, u ovom trenutku naš pravosudni sistem ne štiti narodne poslanike, ali će doći pod udar kada su u pitanju njihova prava i slobode, kada ne budu više bili narodni poslanici. E o tom problemu govorim.

Nije narušavanje nezavisnosti sudova i nosilaca pravosudnih funkcija da kada neki narodni poslanik komentariše neku pravosnažnu presudu, postupak je završen, ali predstavnici bivšeg režima su napadali nas narodne poslanike i kada to urade.

Znate šta, nemoguće je i ne postoji sistem ni državno uređenje u kome bilo šta što se donosi, što ima snagu javne isprave ili presude, nije podložno kritici javnosti. Valjda su narodni poslanici ti koji imaju prevashodno i to pravo da kritikuju ukoliko smatraju da neka presuda nije doneta u skladu sa zakonom. Ali se ide i dotle da to bude navodno izgovor za narušavanje sudijske nezavisnosti.

Možemo o tome još nekoliko primera, ali, evo, i kada dobijemo izveštaj Evropske komisije i kada dobijemo izveštaje raznih nevladinih organizacija, domaćih, međunarodnih, itd, uvek se spominju ta ljudska prava, uvek se spominje nezavisnost pravosuđa i uređenje pravne države.

Znate šta, ekonomija je egzaktna. Tu nema subjektivnih i objektivnih procena. Tu se radi isključivo na, recimo, matematičkim vrednostima, podacima koje su izdali određeni državni i drugi organi, po raznim metodologijama i jako su precizni. I ako hoćete neku državu da napadnete ili da je okrivite za nešto, onda ćete da govorite o ljudskim pravima i nedostatku pravne države, jer to može uvek da bude i stvar subjektivne procene ili političkog trenutka.

Šta demantuje sve one koji o tome govore? Govore o tome koliko Srbija kao država ima investicija koje ne potiču iz Srbije. To je uvek jako tačan i egzaktan podatak, jer bilo ko ko je vlasnik kapitala neće da ulaže taj novac u državu koja na prvom mestu nema ljudska prava i građanske slobode, pogotovo ako je sa zapadnog sveta i neće nikako da ulaže ukoliko u toj zemlji nije vladavina prava. I to su one ocene koje su verodostojne.

Ja se nadam da ćemo uskoro, u nekoj bliskoj budućnosti, raspravljati o sudijama koji narušavaju dostojanstvo sudijske funkcije, o predsednicima sudova koji narušavaju ugled svog suda pre svega, jer nijedan predsednik višeg suda ništa ne vredi manje nego bilo koji, ali samo jedan po ambasadama, morate da se složite, ne ide predsednik višeg suda u Požarevcu, nego iz Beograda, da postavimo pitanje šta se to dešava i kako se narušava ugled pre svega nosilaca pravosudnih funkcija? Ja se nadam da ćemo na nekoj od narednih sednica jako brzo o tome da raspravljamo i da pitamo te sudije o čemu se tu radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, zajam o kome danas raspravljamo na sednici vezan je za infrastrukturu u oblasti kulture i već mogu da zamislim određene tabloide bivšeg režima kako već napadaju i Vladu Republike Srbije i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i Narodnu skupštinu zašto zadužujemo državu za jednu ovakvu oblast i uvek će spominjati da je bolje da smo taj novac iskoristili za recimo izgradnju škola, dečijih bolnica, vrtića, puteva.

Napadaće nas za sve ono što mi već radimo, a što oni nisu radili dok su bili na vlasti. To je čini mi se jedan ozbiljan problem u njihovim glavama kako da to prikažu da su oni bolji, a da smo mi rasipnici i čini mi se kao da imaju želju da nas čitav narod, prikažu da nije dostajan toga što živi u Srbiji i da nije dostojan i da ima pravo na jedan normalan život.

Evo, ako pogledate samo neke od tema koje su otvorili na raznim društvenim mrežama, spominju i onog Dejana Atanackovića, pa kažu – umetnik iz Firence. Pa kažu – ponavljamo umetnik iz Firence, profesor iz Firence. Pa šta? Da li su naši profesori i naši umetnici koji žive ovde u Srbiji manje vredni nego oni? Nisu. Jel on nešto vredniji od bilo kog čoveka u ovoj sali ili u bilo kom naselju, selu, zaseoku u Srbiji? Nije.

Ali im je bio potreban da napadne jedan deo našeg kulturno-istorijskog nasleđa i nije ovde reč o novcu, nego o tom nasleđu. Mi bismo nasleđe koje ima kulturno-istorijsko koje ima srpski narod da sačuvamo. Ima mnogo razloga. Oni bi da ga unište. Ono što nisu uništili komunisti, nisu uspeli za 50 godina, to sada treba da urade ovi koji su jedno vreme vladali Srbijom, bivši režim Dragan Đilas i ostala ekipa, da kroz privid građanske demokratije Srbi prestanu da budu Srbi, da se odreknu svega.

Mi smo jedini narod iz bivše Jugoslavije, one velike koji nema problem ni sa svojim kulturnim nasleđem, ni sa svojom istorijom. Ne moramo da izmišljamo, ne moramo da pravimo, ne moramo da dokazujemo ono što je dokazano i poznato i u naučnom svetu prihvaćeno.

Zašto bi se toga odricali? Pa, ako čuvamo tu tradiciju, to naše kulturno nasleđe, snažimo nacionalni duh i kolektivni duh naroda i takav narod ima velike šanse da u ovom surovom svetu opstane. Ako se odrekne svoje kulture, svoje tradicije, svoje istorije, nestaće i mnogi su tako nestajali. Niko nema pravo pod izgovorom nekog svetskog poretka, nekog novog društva, nekog drugog uređenja, da nas tera da to uradimo, a to radi baš bivši režim i to ne samo zarad sebe, i ne samo zarad svojih interesa, mnogima smeta to što srpski narod jeste naučno i istorijski dokazan.

Svi bi da nešto otimaju od srpskog naroda. Pokušavaju da nam otmu jezik. Pokušavaju da nam otmu i pismo, pa latinica kojom pišu je Vukova latinica. Pokušavaju da nam otmu naučnike. Može Nikola Tesla da bude naučnik sa današnje teritorije Hrvatske, ali je Srbin. Jel bi Mihajlo Pupin možda bio onda iz Austrije? Zato se javljaju Dejan Atanacković, Đilas i ostala kompanija koji kažu da je spomenik Stefanu Nemanji ruglo Beograda, da je to 23 miliona evra potrošeno da bi se oprao novac i pokralo nešto. Oni su pokrali i opustošili Srbiju. Bili su im važni samo džepovi, nije bitno što je srpska država počela da nastaje pre 600, 700, 800 godina, to nije bitno. Nije bitno što možemo da dokažemo da smo na ovim prostorima mnogo duže nego što bi neki hteli da budemo i što smo opstali mnogo duže nego što su mnogi drugi i onda ćemo uvek imati u toj građanskoj opciji, tu priču kako nismo dostojni da negujemo svoju kulturu i istoriju.

Imamo i u novije vreme čime da se pohvalimo. Moja koleginica iz Požarevca pričala je o galeriji Milene Pavlović Barili. To je samo jedan deo, samo jedan deo, a setite se samo šta je bila njihova kultura, a ja ću da kažem. Kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama 2012. godine, najviše su se brinuli kako će da se sprovodi Zakon o javnim nabavkama u oblasti kulture. Znate zašto? Zato što su hteli da se zakon ne sprovodi ne zbog kulture, nego zbog sala za koje su trošili novac za njihovo renoviranje, a bile su srušene. To je bila njihova oblast kulture. Ko se god od njih dohvati u oblast kulture, on je postojao sve nekulturniji pod izgovorom da mu je narod, nije zaslužan da ima bolji odnos kulture prema tom istom narodu i tom istom vaspitavanju naše dece.

Sasvim sam siguran da će i ovaj zakon iste napade da doživi kao spomenik Stefanu Nemanji i uvek će na sve moguće, šta god da uradimo, da nas napadaju. Zamislite, apsurd, da kada je napravljen prvi Klinički centar u Srbiji i u Nišu, oni nama pričaju kako novac treba ulagati u bolnice. Kada smo izgradili više autoputeva nego što je i jedna druga vlast pre nas i to svi zajedno, pričaju nam oni koji su krali državu, pravili stelt puteve, kako novac treba da ulažemo u puteve. Oni koji nam pričaju da trebamo da brinemo o našim zdravstvenim radnicima, a naši zdravstveni radnici 2012. godine su bili na kolenima na ivici siromaštva, a napravili smo dve bolnice za manje od šest meseci zbog ove pandemije i oni sad nas uče kako trebamo da vodimo Srbiju.

Koji god deo društvenog života da su dotakli, oni su ga upropastili i postali bogatiji. Srbija treba na prvom mestu da neguje, osim što obnavlja zemlju, treba da neguje istoriju kulture, sećanja, razvitak kulture i očuvanje sopstvene istorije radi sačuvanja svog nacionalnog, kulturnog i bilo kog drugog identiteta.

Tako da, u svakom slučaju šta god da priča bivši režim, ovo treba da se izglasa, treba ulagati u oblast kulture baš iz razloga da se sačuvamo onakvi kakvi jesmo i da izdržimo u svim ovim vremenima koja dolaze u budućnosti.

Dame i gospod narodni poslanici.

Kao što se često pomisli u našoj javnosti da je Komisija za zaštitu konkurencije ta koja ima primarnu ulogu da zaštiti krajnjeg potrošača od monopolskog položaja pojedinih učesnika u trgovini. Međutim, sama suština rada ove Komisije mnogo je ozbiljnija i dublja nego što to običan građanin može da pomisli, a verujem i većina nas narodnih poslanika jer je teško razumeti ko je sve posledice možemo da imamo u slučaju da Komisija ne radi svoj posao ili ne postoji. Ovde je reč o jednom jako važnom organu koji odgovara za svoj rad, pre svega Narodnoj skupštini. Mi kao narodni poslanici u obavezi smo da ukoliko taj organ radi kako treba, da uživa našu punu podršku i zaštitu od svega onoga što može da im se desi u njihovom radu.

Da li je uvek bilo baš tako? Pa, ne mogu da kažem da jeste. Često naši organi koje smo postavili da bi regulisali određena dešavanja u ekonomskom, političkom i svakom drugom životu Republike Srbije budu ometana u vršenju te svoje primarne funkcije. Pre svega, ako neko ima monopolski položaj na tržištu, nije samo pitanje po kojoj će ceni da pruža svoje usluge ili prodaje svoju robu i da na taj način štitimo krajnjeg potrošača, odnosno konzumenta robe i usluga, već ako neko ostvari taj monopolski položaj on počinje da kontroliše sve privredne tokove u Srbiji.

Na žalost, imamo jako bolna iskustva iz prošlosti da se to dešavalo. Cilj svake države jeste da se u najvećem delu izdržava od domaće potrošnje. Domaća potrošnja pokreće na prvom mestu domaću privredu, a količina domaće potrošnje opredeljuje državi saznanja u kakvom ekonomskom i socijalnom statusu ima svoje građane.

Druga stvar, vezano za domaću potrošnju jeste i učešće svih dobavljača u tom procesu i nekoj trgovini ili pružanju usluge. Imamo jedno jako loše iskustvo kako to izgleda kada Komisija nije postojala, čak i kada je postojala bila ometana od raznih državnih organa, sudova, od predsednika Vlade i nije mogla da zaštiti, odnosno ostvari svoju primarnu delatnost zbog čega je osnovana od Narodne skupštine.

S druge strane, zbog nepostojanja ili nemoći Komisije da uradi ono što se od nje očekuje imali smo jednu jako duboku ekonomsku krizu u kojoj je jedan mali broj ljudi sticao veliku ekonomsku dobit, a pri tom je uništavan svaki sektor u Srbiji koji je imao bilo kakve veze sa delatnošću koja se obavljala na toj teritoriji.

Početak tog jednog zločinačkog, ekonomski zločinačkog poduhvata koji je bukvalno osiromašio ne samo građane, već i onaj zdravi deo i realni deo srpske privrede, započeće 2005. godine. U tome su učestvovali, mogu da kažem i tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica i mnogi drugi, naravno uz posredovanje i predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. Reč je o preuzimanju C marketa od strane kompanije Delta. Tada Komisija nije postojala, možda je postojala neka Vladina, ova kakvu sada imamo, ne. Ona je započela sa radom februara meseca 2006. godine, čini mi se. Ovde je reč o 2005. godini kada za 44 miliona evra i stečaja, uz saglasnost Trgovinskog suda koji je vodio stečajni postupak, kompanija Delta postaje vlasnik 60% udela, odnosno imovine C marketa.

Pričam o 44 miliona evra, ali pričam i o 64% tržišta i udela na tržištu koji je imala kompanija Delta i koji je dobila preuzimanjem C marketa. Kada kontrolišete 2/3 tržišta, vi kontrolišete sve, svakog dobavljača, bez obzira da li je proizvođač, da li je uvoznik, da li je velikoprodaja. Sve privredne tokove u Srbiji.

Kada imate 2/3 tržišta, vi određujete rokove po kojima ćete da platite robu, uslove kako ćete da je nabavite i kako ćete da je prodajete, koliko će dobavljač da vam plati što ćete da prodajete njegovu robu, sa kojim rokovima ćete da mu plaćate robu i na koji način ćete da gomilate njegov kapital na svojim računima ili imovini kompanije kojom raspolažete?

Takav jedan potez koji je napravljen 2005. godine i koji nije mogao da se desi bez političke podrške države, pre svega mislim na tadašnjeg predsednika Vlade, Vojislava Koštunicu, njegovu Vladi, ali i sudova koji su u tome i te kako učestvovali.

Šta su rekli tadašnji nekakvi ekonomisti, analitičari? Kažu da je to presedan i ukazuju na to da je bez odgovarajuće reakcije državnih organa. Prošla je i činjenica da jedan čovek na poziciji direktora firme koja se prodaje i na čelu firme koja se kupuje.

Obzirom na to da je Delta već vlasnik Maksi diskonta, da je kupila Pekabetu, kupovinom C marketa, Delta bi mogla da postane monopolista kada je reč o trgovini. Tu bi trebalo da reaguje antimonopolska komisija i da utvrdi koliki procenat tržišta Delta ima. Možda je bila pri Vladi ta monopolska komisija, ali ne ova kakvu sada imamo.

Znači, kupovinom C marketa, Mišković je postao 2/3 vlasnik Srbije. Počeo je preko svoje kompanije da isisava novac, da uzima, da otima od svakog dobavljača, jer ako se ne prihvate njegovi uslovi neće nabavljati robu i nabavljaće robu od konkurentske firme. Rokovi su bili bajkoviti, godinu i više dana.

Preduzeća koja su bila prinuđena da rade sa „Delta kompanijom“ da bi pokrivali svoju likvidnost podizali su kredite koji su bili indeksirani u evrima, a Centralna banka da bi još više osiromašila te dobavljače, a pomogla Miškoviću da postane bogatiji određivala je visoke kamatne stope na dinarske kredite, pa su mogli da biraju hoće li da se izlože riziku promene kursa dinara u odnosu na evro ili će bez rizika da kupe kredit koji ne mogu da otplate. Rezultat je bio da ni jedan, ni drugi kredit nisu mogli da otplate, jer je kompanija „Delta“ raznim špekulacijama kupovala devize na tržištu, držala na raznim računima sestrinskih kompanija bo belom svetu i plaćala robe i usluge koje je konzumirala posle godinu dana 20% i 30% jeftinije u evrima nego što je to bilo u trenutku nastanka dužničko-poverilačkog odnosa.

Mnoge kompanije su tada otišle iz Srbije, mnoge kompanije su propale u Srbiji da bi „Delta lend“ bio bogatiji. Pričam ne samo o stotinama miliona evra, pričam i stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, sve zato što, na prvom mestu, država nije htela da radi svoj posao.

Kako se dalje odvijala situacija? Valjda zbog pritiska koji je Srbija trpela, jer, znate šta, srpsko tržište je zanimljivo i drugima, Mišković dolazi na ideju da proda svoj trgovinski lanac, zaradio je dovoljno novca. U toj transakciji treba da se zaradi još malo.

Da ne bi neko rekao da ja pričam neke stvari koje nisu osnovane govorim vam sledeći primer kako je Narodna skupština postupala tada. Da bi se uvećala vrednost imovine koju je Mišković hteo da proda morali ste da napravite neke zakonske pretpostavke po kojima će ta vrednost da postane još veća. Narodna skupština jula meseca 2010. godine, na predlog ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, donosi nov Zakon o trgovini, zakon kojim direktno povećava vrednost imovine kojom raspolaže „Delta kompanija“.

U članu 45. zakona se kaže – za trgovinske formate čiji ukupni prodajni i skladišni prostor iznosi preko 2.000 kvadratnih metara bruto površine izrađuje se studija uticaja na strukturu tržišta. Studija uticaja naročito sadrži ocenu u pogledu interesa potrošača i drugih kupaca za postojanje trgovinskog objekta date površine i namene, potrebe postojanja različite strukture različite strukture trovinskih formata i različitih trgovinskih subjekata na širem i užem tržišnom području, potrebe unapređenja trgovine uvođenjem novih oblika prodaje i distribucije robe, itd., da ne čitam.

Znači, niko nije mogao ni jedan ozbiljni trgovinski format da otvori u Srbiji bez ove studije koju je bilo nemoguće dobiti kao pozitivnu. Ako bi se neko pobunio od narodnih poslanika opozicije bio bi napadnut da štiti interese velikih trgovinskih lanaca, a ne malih pružaoca trgovinskih usluga, a te male više niko nije mogao da zaštiti zato što je Mišković kontrolisao 65% tržišta. Bili su osuđeni na propast gde god se nalazila „Delta“, jer niti su mogli da nabave robu po uslovima po kojima je kupovala „Delta“, ni po ceni, ni po drugim rokovima.

Narodna skupština usvaja ovaj zakon. Na taj način smo oterali već i „Ikeu“ i „Lidl“ i svakog drugog, svaki drugi trgovinski lanac koji je hteo da bude prisutan u Srbiji.

Da je to tako govorim, a činjenica je šta se dešavalo sledeće. Pričam o julu 2010. godine. Jula 2011. godine započinje formalna prodaja jednog dela „Delta kompanije“, odnosno „C–marketa“ i povezanih lica koja su to radila u „Delta kompaniji“. Naša Komisija dva puta odbija da da saglasnost. Dva puta Upravni sud poništava odluku Komisije za zaštitu konkurencije i dva puta je vraća na ponovno odlučivanje, da bi iz trećeg puta Komisija dala pozitivno mišljenje. A, što ga ne bi dala?

Jesu li imali podršku Narodne skupštine? Nisu, to se vidi po Zakonu o trgovini iz 2010. godine. Jesu li imali podršku pravosudnih organa? Nisu, jer su sudovi donosili odluke, iako su odluke Komisije bile potpuno u skladu sa zakonom. Jesu li su imali zaštitu Ministarstva trgovine? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Vlade? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Republike tada, Borisa Tadića? Nisu. Naprotiv, svi su oni učestvovali u tome da se Mišković još više obogati. Svi do jednog.

Tadić je išao da pregovara sa „Delezom“, da im potvrdi svoju odanost Miškoviću i transakciji Zakonom o trgovini iz 2010. godine. Cvetković je pregovarao sa Miškovićem, pomagao mu da se ta transakcija obavi. Šta su rekli na kraju? „Delez“ kupuje „Maksi“, odnosno trgovinski lanac koji pripada „Delti“, za 932,5 miliona evra. Pazite, 2005. godine je Mišković to kupio za 44 miliona evra, samo 44. Na ovaj iznos treba dodati 300 miliona evra dugova koje kupuje „Deleze“, koji su nastali neplaćanjem obaveza dobavljačima koji su snabdevali „Delta“ kompaniju i tih 300 miliona evra „Delta kompanija“ je na razne načine rasporedila po svojim sestrinskim i povezanim licima u okviru Miškovićeve imperije.

Kako prolaze mali akcionari? Nikako. „Deleze“ je kupovinom preuzeo sve obaveze „Maksija“, pa i sudske sporove. Čuli smo za spor sa deoničarima „C-marketa“ i „Delez“ poštuje zakone u svim zemljama pa će tako uraditi i u Srbiji.

Jelena Krstović je napomenula da je odbačena žalba deoničara „C-marketa“ tako da „Delez“ neće imati nikakvih problema kada je u pitanju pravni spor u vezi sa privatizacijom „C-marketa“. Sud je potpuno očistio sve Miškovićeve dugove, prevalio ih je na obične građane. Više ništa ne duguje.

Šta kažu dalje iz „Delte“? Da je to srpska kompanija i da porez ostaje ovde. Tačan iznos još nije poznat, jer se tek rade finansijski obračuni. Sredstva od prodaje uložićemo u agrar, primarnu proizvodnju voća i povrća. Povećavamo naš voćnjak u Čelarevu, a novac će biti usmeren i u nove tehnologije u agraru. Deo sredstava će ići u izgradnju šoping molova, pa se priprema početak radova u Bulevaru Despota Stefana i na Autokomandi. U planu su i centri u Banjaluci i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nije ispunjeno. Novac je ispumpan iz Srbije, završio je jednim delom u Sloveniji, jednim delom je završio u Bugarskoj, jednim delom i to najvećim na Kipru. Nigde više, ni porez nije plaćen u Srbiji. Sve laži. Sve je laž do laži.

Dok nas iz Delte tako obmanjuju, šta kaže premijer tadašnji Mirko Cvetković? „Siguran sam da će velikih ulaganja biti još i da će Srbija ove godine ostvariti planirani nivo investicija od tri milijarde direktnih investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra, jedne od najvećih u poslednjih nekoliko godina.“ To je ta njihova najveća strana investicija, prodaja imovine koja je kupljena iz stečaja od države. Time se hvali i Đilas. Time se hvalio i Mirko Cvetković. Time se hvalio i Boris Tadić. Time se hvalio i Balša Božović. Time se hvalio i ovaj predsednik Fiskalnog saveta. Ne znam samo da li je možda i „Ces Mekon“ učestvovao u ovome, u o voj nečasnoj celoj priči.

Znači, ništa od svega ovoga se nije desilo. Nismo suštinski imali te prave, stvarne investicije strane u Srbiji. Jer, nije isto kada na livadi napravite fabriku i u nju zaposlite ljude, s tim da to ne može da se meri. Kada kupite trgovinski lanac i zaposlite ljude koji već rade u njemu i to prikažete kao stranu investiciju, a od te strane investicije novac je završio u egzotičnim poreskim rajevima. Tako su vodili državu do 2012. godine. I to im je bilo malo.

Šta kaže Miodrag Kostić? Ne vidim ništa dramatično u odluci Miškovća, mada je priznao da bi više voleo da je ostao u društvu velikih srpskih biznismena itd, da ne čitam eksponente politike bivšeg režima.

Dame i gospodo narodni poslanici, i to im je bilo malo. Nije samo Zakon o trgovini promenjen 2010. godine da bi se Mišković još više obogatio. Promenjen je još jedan zakon, jer je trebao da bude amnestiran za sva krivična dela koja je radio u privredi, za koje je povlačio krivičnu odgovornost, a i ovaj novac koji nije mali i koji je Srbiji u tom trenutku bio preko potreban, koji je izneo van Srbije. Te iste 2011. godine menja se i Zakon o deviznom poslovanju, i po tom zakonu iz 2011. godine Delta je mogla da iznese novac iz Srbije, da avansira plaćanja roba i usluga i da nikada ne uveze tu robu, nikada ne uveze te usluge i nikada ne vrati devizna sredstva u Srbiju. Zašto bi to i radio, ionako je zarađivao na rastu kursa evra, na propadanju standarda života građana i propadanju srpske privrede.

Sada, neka me neko ubedi iz bivšeg režima da Mišković nije imao podršku za sve ovo što je radio. Neka me ubede ovi iz bivšeg režima koji bi ponovo na vlast, pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, a da ne sarađuju sa Miškovićem, da bi on opet u nekoj situaciji sve ovo ponovio samo sa nekom drugom kompanijom. Mene niko ne može da ubedi.

Naš posao, narodnih poslanika, jeste pre svega da one državne organe koji nama odgovaraju za svoj rad zaštitimo od bilo kakvih spoljnih uticaja, da očekujemo od njih da rade u skladu sa zakonom, da u skladu sa zakonom koji smo mi izglasali donose odluke i regulišu ono za šta smo očekivali da bude regulisano kada smo ih osnivali, da kao narodni poslanici postavimo sve institucije na svoja mesta i ne dozvolimo da više bilo ko, bilo kada, na bilo koji način, ponovi nešto što je uradila Delta kompanija sa Srbijom, sa srpskom privredom i sa srpskim građanima. Jedna jako teška i bolna lekcija.

Tako da, ne vidim nijedan od razloga, pošto je izveštaj sasvim korektan, tačno su opisane nadležnosti koje ima Komisija, šta su radili sa tim nadležnostima u 2019. godini, kakvi su njihovi kadrovski kapaciteti, kakve imaju planove za stručno usavršavanje kadrovskih kapaciteta i za još bolji rad te Komisije, tako da ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo ovaj zaključak koji je predložio Odbor za privredu usvojili i na plenumu Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sam Predlog zakona o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv trgovine ljudima govori nam jednu jako važnu činjenicu koja se proteklih decenija nekako uvek gurala u stranu, a to je da sa Severnom Makedonijom i njenim građanima delimo isti ekonomski prostor, da imamo mnogo toga zajedničkog i da probleme koje imamo jesu zajednički u jednom delu i da te zajedničke probleme treba da rešavamo.

Srbija je unazad nekoliko godina i često napadana od svojih komšija, čini mi se najviše iz razloga ne jačanja srpskog velikonacionalizma, jer toga u Srbije u ozbiljnoj meri nije bilo, nego zbog ekonomskog razvoja Republike Srbije, čini mi se da ti političari koji su u tim trenucima vodili svoje zemlje, na prvom mestu, nisu bili odgovorni ni prema svojim građanima, jer ne mogu da zamislim da neko napada ekonomski razvoj svog suseda, a da ne vidi u tome priliku da i on nešto profitira, odnosno da svojim građanima podigne životni standard.

Znate koliko nekoga u Hrvatskoj brine što Srbija možda dva ili tri puta ima veći rast BDP nego što ima Hrvatska ako od tog rasta BDP Srbije on u nekom povezanom nizu dobije bolji životni standard.

To je odlika bila nesposobnih političara koji su želeli da svoje unutrašnje probleme prevale na Srbiju ili na taj sukob sa Srbijom, jer čini mi se da je Srbija u regionu uvek trebala da bude dežurni krivac, da za te svoje probleme, koji su čisto unutrašnje prirode, okrive Srbiju.

Meni je drago što naše komšije iz Severne Makedonije Srbiju ne gledaju kao neprijatelja i ne trebaju. Dokazali smo više puta da želimo da sarađujemo sa Severnom Makedonijom, da želimo da razvijamo dobre i političke i ekonomske i svake druge odnose. U tome u prilog ide to da je Srbija jedan deo svojih vakcina protiv Kovida ustupila građanima Makedonije kao izraz i dobre volje, ali i želje da se našem susedu zaista pomogne po pitanju suzbijanja ovog Kovida.

Drugi zakon, čini mi se, da je mnogo interesantniji jer problematika duže traje, a i više utiče na sve tokove društvenih života i u Srbiji i u zemljama u okruženju, a kao što znamo i u EU. Reč je o Sporazumu sa Evropskom agencijom oko čuvanja graničnih pojasa.

Tu moram da kažem da osim što smo dobili i ozbiljne probleme kada je započela migrantska kriza, a započela je negde 2015. godine, Srbija je opterećena fiskalnom konsolidacijom i pokušajem oporavka svoje sopstvene privrede, opterećena ponižavanjem od dela međunarodne zajednice da je Srbija kriva za sve što se ovde dešavalo devedesetih godina.

Nažalost, i samoponižavana od bivšeg režima, zatekla ju je i migrantska kriza. Mnogi misle da tada Srbija nije bila na određenom skeneru. Jeste i te kako. I te kako, jeste došlo do promene vlasti, jeste da je Srbija dobila priliku, ali i u jednom delu međunarodne zajednice koji Srbiji nikada nije bio naklonjen, očekivali su i našu grešku.

Grešku da bi opravdali sve ono što je rađeno prema Srbiji devedesetih godina, da bi Srbija i Srbi, pre svega, bili prikazani kao varvari, kao siledžije, kao nasilnici i da uvuku Srbiju u svoje probleme i da na taj način i reše migrantsku krizu praveći od Srbije zemlju koja će da zaustavi migrantsku krizu a sve one negativne posledice u tom zaustavljanju i sama Srbija snosi.

Zaista bih hteo da kažem i da odam priznanje, pre svega, pripadnicima MUP i čitavoj Vladi koju je predvodio Aleksandar Vučić, zato što je Srbija taj ispit položila. Za razliku od mnogih zemalja koje su se smatrale i samoproglašavale da su mnogo bolje uređene, mnogo više civilizovane i mnogo više humane nego Srbija.

Tim ljudima koji su došli, ne ulazim u to da li su to ekonomske prirode, političke prirode, bezbednosne prirode kojima se Srbija našla na ruti nikome od njih od državnih organa dostojanstvo nije narušeno. Delom i što je Srbija imala gorka iskustva sa sopstvenim narodom a velikim delom i što Srbi nisu takvi, iako su nas takvima prikazivali.

Tada je Srbija počela da stiče ogroman ugled u međunarodnoj zajednici, ne samo među političarima, već i među običnim građanima koji su iz ko zna kojih razloga pratili situaciju vezano za migrantsku krizu i kakav odnos imaju migranti na putu ka njihovom nekom odredištu koje su oni sami sebi zacrtali.

Nažalost, gospodine ministre, rukovodstvo Srbije je zbog toga bilo napadano iznutra. Bio sam svedok ovde više puta od poslanika koji su podržavali dragana Đilasa kako napadaju i predsednika Srbije i predsednika Vlade dok je bio Aleksandar Vučić i sve ministre unutrašnjih poslova i ministra odbrane, u krajnjem slučaju, kako Srbija postaje izbeglički raj, kako se Srbi proteruju i da se na tim prostorima naseljavaju izbeglice, kako se prave čitava naselja.

Čitave teorije zavere smo slušali, ne samo u medijima, nego, nažalost i ovde u Narodnoj skupštini. Njihovo pravo je bilo da o tome govore, neću u tome da ih sprečavam, ali naše je pravo bilo da zatražimo i njihovu odgovornost na nekim izborima što se i desilo pre nešto malo manje od godinu dana.

Kao posledica jedne takve neodgovorne politike koja je vođena i u delu medija koje predvodi Dragan Đilas i Šolak pojavile su se nekakve straže, gospodine ministre, neke parapolicijske strukture koje su počele da legitimišu migrante na ruti kroz Srbiju, da ih zastrašuju i meni je drago što sam sada čuo od vas obećanje da toga u Srbiji više ne može da bude, zato što smo mi kao narodni poslanici zakonom ovlastili samo jedan državni organ da vrši legitimisanje, a to su pripadnici policije, odnosno MUP. I to ne važi samo za građane Srbije, važi za bilo koga ko se nađe na teritoriji Republike Srbije.

Nemojte da dozvolite da taj ugled koji smo sticali povodom ove krize bude na bilo koji način narušen, jer čini mi se da svaka naša greška se 100 puta teže popravlja nego bilo koju grešku da napravi bilo koji drugi narod ili bilo koja druga država.

Imamo svoje strukture bezbednosti, one odgovaraju za bezbednost svih građana Srbije i svih koji se nađu na teritoriji Republike Srbije. Ako neko misli da preuzima zakon u svoje ruke, van institucija, mora biti kažnjen u skladu sa zakonom, ko god da bude i tu nema diskusije.

Koliko je ugled u svetu i koliko Srbija pod rukovodstvom Aleksandra Vučića popravlja svoj ugled u svetu govori činjenica da jedan veliki deo svetske javnosti prati šta se dešava u Srbiji po pitanju borbe protiv pandemije, odnosno virusa koji je zadesio čitavu međunarodnu zajednicu.

Nama ostaje da se još više borimo da taj ugled prikažemo u pravom svetlu. Jer, gospodine ministre, već nedeljama unazad dobijam pozive građana, naših građana iz dijaspore koji postavljaju jedno pitanje, a to je – da li oni mogu da uđu u Srbiju? Naši građani. Nisu oni krivi zato što postavljaju to pitanje.

Oni su napustili neku drugu Srbiju, neku drugu Srbiju koja je bila ponižavana od dela međunarodne zajednice i okrivljavana za ratove devedesetih godina, ponoviću to i samoponižavanja od bivšeg režima i to samoponiženje je išlo do toga da smo mi kao građani trebali da se osećamo krivim za nešto što kao pripadnici jednog naroda nismo činili, niti je bilo ko u naše ime to mogao da učini.

Napustili su takvu Srbiju. Oni ne poznaju ovu sada novu Srbiju. Ne poznaju našu Srbiju. Ne znaju da je Srbija to mesto gde će najviše da budu uvaženi i najviše da budu bezbedni i najviše zaštićeni nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, jer su naši državljani i da ne dozvolimo da preko društvenih mreža ih bilo ko plaši da će biti uhapšeni ili vraćeni sa granice ukoliko žele da obiđu svoje rođake ili dođu u Srbiju. Da im ukažemo da mogu da budu, bez obzira što ne žive ovde, naši su građani, ako se nalaze ovde da budu i vakcinisani. Taj ugled o kome govorim nije bitan samo Međunarodnoj zajednici, bitan je pre svega i nama da prestanemo da se osećamo krivim.

Ja sam malo stariji, ne mogu oni taj osećaj kod mene da naprave, ali kod ovih mlađih ljudi, kod generacija koje su dolazile posle, koje su jednostavno preko svih medija zarad nekih političkih, unutar političkih obračuna ponižavali čitav jedan narod, e to su razlozi zbog kojih moramo još više da se posvetimo vraćanju ugleda Republike Srbije u Međunarodnoj zajednici, jer pripadnika naših naroda i naših građana ima po čitavom svetu.

Ne vidim ništa loše i u tome i u ovom sporazumu koji smo zaključili između Srbije i Sjedinjenih Meksičkih Država. Neko će da kaže šta imamo tu zajedničko? Možda bi trebali da postavimo pitanje pa i ako nemamo, zašto ne bismo razmenjivali iskustva? Zašto ne bi širili kulturu, zašto ne bi neko upoznao Srbiju na malo drugačiji način u nekom drugom svetlu nego što je Srbija bila predstavljena devedesetih godina ili od 2000. do 2012. godine, jer kroz bilo kakvu razmenu, kroz bilo kakvu saradnju koja je iskrena ne može da proizađe ništa loše, ništa negativno. Od toga možemo da imamo samo nekakav boljitak. Boljitak jeste da se ugled Srbije podiže na prvo mesto, jer taj ugled znači da Srbija postaje ekonomski prihvatljivija za bilo kog investitora.

I da naši građani koji su pre 10 i više godina napustili Republiku Srbiju, da prikažemo jednu činjenicu, a to je da će u vrlo kratkom vremenskom periodu u Srbiji mnogo veću šansu da imaju da uspeju u životu i da se ostvare na profesionalnom planu nego u tim zemljama gde se danas nalaze. Sigurno da bi nam takva naša želja i borba da to postignemo bila mnogo lakša da nemamo taj unutrašnji problem, koji je uočen u bivšem režimu, Draganu Đilasu i Šolaku, koji na svaki način svaki uspeh Republike Srbije pokušavaju da ponište ili prikažu kao zločin.

Setite se samo da do pre nekoliko nedelja govorili su da od vakcinacije u Srbiji nema ništa, da bi sami stali u red i primali vakcine za koje su govorili da nisu dobre i da ne postižu puni efekat. Znate šta, napadali su predsednika Republike Srbije, Vladu Republike Srbije, sve ministre u Vladi zašto nismo obezbedili samo vakcine zapadne tehnologije. Kao da je to bilo u tom trenutku bitno. Bilo je bitno, da se pre svega zaštite životi građana Republike Srbije i javno zdravlje.

Ali, kome je stalo samo do novca? Dokazano je da su u prošlosti mislili samo o novcu. Takvi će još manje u budućnosti da misle o našim životima, jer su pokazali koliko su brinuli i o našim životima dok su nam ih upropaštavali, tako što su uništavali našu privredu, naš privredni i ekonomski sistem i bilo kakvu budućnost da ona deca koja ostanu u Srbiji da mogu da imaju i da se ostvare.

Nema nikakvih problema da ćemo podržati ove zakone, gospodine ministre, jer koliko vidim da ovakvim sporazumima Srbija polako ali sigurno mnogo brže nego što bi neki drugi hteli zauzima mesto u regionu, u Evropi i u svetu koje joj pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako se približavamo datumu početka stupanja na snagu ovog zakona čini mi se da se političke strasti u Srbiji sve uzavrelije i uzavrelije, pa sad navodno i same ove izmene zakona ne idu u prilog dobroj nameri Vladi Republike Srbije i onom obećanju koje su dali SNS i Aleksandar Vučić da će svako u Srbiji ko ima značajnu imovinu morati da dokaže odakle mu ta imovina.

Čuo sam od nekog kolege da je ovde pričao o navodnoj kozmetici samog zakona i da se gubi na suštini i da je to samo jedan marketing. Ja mogu da kažem da je on sa tog svog, prilično površnog stanovišta, branio baš one koji treba da dođu pod udar zakona, jer prilikom donošenja prvog zakona jedna od ključnih reči koja može da opredeli kako bi se zakon sprovodio jeste – posebnih znanja o utvrđivanju zakonito stečene imovine i posebnog poreza koji treba da se plati na tu imovinu. Tu problem nastaje kod dela da samo sud može da kaže da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije, da li je zakon prekršen ili nije, a već imamo zakonodavstvo koje podrazumeva da ako je imovina stečena vršenjem krivičnog dela može biti oduzeta i data državi.

Dokazivanje krivice mnogih tajkuna u Srbiji jako je teško. Jako je teško prvo zbog protoka vremena od kad su učinili krivično delo, do toga da ćete uvek naići na zid ćutanja kod potencijalnih svedoka koji bi mogli da optuže nekog za to vršenje krivičnog dela, odnosno da svedoče na sudu.

Jedan od primera je i Bastaćev kum. On je optužio Bastaća da je reketirao investitore koji su se bavili nezakonitom gradnjom stambenih objekata na teritoriji opštine Stari grad. Ja verujem da je to zaista Bastać i radio, ali ako pogledate da to dobije sudski epilog, sama izjava njegovog kuma nije dovoljna. Kum protiv Bastaća, Bastać protiv kuma, pojeo vuk magarca, nema dela. Da li će to da kažu oni koji su davali novac Bastaću? Neće, zato što su se nezakonito bavili gradnjom. Njima nije u interesu da se pojave pred sudom, a opet s druge strane ja verujem da velika većina tih ljudi se ne bi bavila nezakonitom gradnjom da je grad Beograd u vreme Dragana Đilasa obezbedio planska dokumenta da te zgrade koje se prave imaju zaista i građevinsku dozvolu. Jer, često je taj reket koji mora da se plati Bastaću i Đilasu bio mnogo veći nego uređivanje gradskog građevinskog zemljišta i dobijanje svih potrebnih dozvola. Ti ljudi su naterani na tako nešto, ali da se pojave na sudi i to da kažu neće. Tako da je jako teško dokazivati krivicu.

Kada se najveći broj imovine i prihoda stekao u proteklom periodu? U vreme dva događaja. Jedan je bio privatizacija, gde mogu da kažem da je to bila čista pljačka državne imovine, oni to zovu društvena, državna je, državne imovine gde je nešto prodavano po 20 i više puta jeftinije nego što je to tržišna vrednost, pa čak neki put i po 100 puta jeftinije. Razliku ceni je trebalo negde ostvariti, a tu imovinu koja je stečena iz razlike u cenama kroz razne finansijske špekulacije prisvojiti i na to, naravno, državi ne dati ništa.

Drugi postupak kada se najviše kralo jeste Zakon o javnim nabavkama. Skoro je nemoguće bilo kakav ozbiljan krivični postupak sprovesti za kršenje Zakona o javnim nabavkama zato što to nije ni postojalo kao krivično delo. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki postale su krivično delo 1. aprila 2013. godine i to na osnovu novog Zakon o javnim nabavkama koji je obećala SNS i Aleksandar Vučić još u izbornoj kampanji. To je bio poslanički zakon. Napisali su ga, predložili i izglasali narodni poslanici. Inicijativu su pokrenuli narodni poslanici SNS, ali do tada nije postojalo krivično delo – zloupotreba u postupku javne nabavke. Mogli su lepo da aneksiraju ugovore bez ikakvih ograničenja, da ostvaruju ekstra profite, da sve bude po zakonu i da niko ništa ne odgovara.

Takvu smo Srbiju zatekli i da odgovorim na to pitanje – pa što ih država više ne procesuira? Pa nisu bili ni glupi, ni ludi. Pisali su zakone ovde da bi mogli da rade to što rade, ili ako su prvo uradili, pa su kasnije uvideli da mogu da dođu pod udar zakona, menjali su taj zakon da bi sami sebe ovde amnestirali i da bi sprečili da država reaguje u slučaju promene režima.

Takav je bio bivši režim, takav je bio Dragan Đilas. Takvu oni Srbiju bi želeli da vide u budućnosti ukoliko dođu na vlast. To jeste problem.

Ovde je reč o porezu. Znate, kod jednog ozbiljnog kriminalca ili tajkuna, koji zaista imaju odlične pravne savetnike, advokate u biti je da nekoga za nešto prevare i prevariće svaki put kada im se za to ukaže prilika bez obzira koliko je to mali iznos novca za profit koji ostvaruju. To vam je najbanalniji primer „Delta“ kompanije Mišković. Na poslu jednom je čovek zaradio stotine miliona evra, nije hteo državi da plati porez na prenos apsolutnih prava i utajio ga u iznosu od pet miliona, a ceo posao je koštao preko 200 miliona evra. Profit, čist profit 200 miliona evra.

Vidite kakva je njihova bit. Naravno da kada je sada ovaj zakon počinje da dolazi u primenu, da će on da bude napadan kao politički obračun sa neistomišljenicima. Nemamo mi ništa protiv njih, neka samo dokažu, pokažu i plate porez državi na prihode koje su ostvarivali i da svi građani Srbije znaju kako i koliko su ih ostvarili. To povlači naravno političku odgovornost, ali ne može po onoj narodnoj – i jare i pare. Ne može po onoj narodnoj da budeš i lopov i slobodan. To odmah da raščistimo.

Zato jeste sada čak i od nekih poslanika, za koje sam se ja iznenadio, ovaj zakon napadan, jer u suštini napad na ovaj zakon je to da se brani sve ono što se radilo proteklih godina od strane prethodnog režima.

To je jedan zaista ozbiljan problem, u smislu da ljudi počinju da se osećaju i ponašaju nedodirljivo i daju za pravo nekim drugima da misle da mogu i oni drugi kasnije to u budućnosti da rade. Pa ne može. Zakoni su doneti kao opšta akta koji važe za sve, pa i za Dragana Đilasa, Šolaka i Miškovića i bilo kog drugog građanina Republike Srbije. S jedne strane ostvaruješ prava, s druge strane imaš odgovornost prilikom ostvarivanja tih prava.

Evo još jedan primer, vidite koliko idu u te krajnosti. Evo, skoro se povela polemika, o tome je govorio moj kolega Nebojša Bakarec, recimo, oko Đilasovog brata. Neko će da kaže – pa dobro, ali to je već ispričana priča. Pa možda i jeste, ali ipak građani treba da znaju da ljudi kao što je Dragan Đilas, kada dođete do toliko enormnog bogatstva, šest stotina miliona evra, ne možete baš sve da radite transparentno. Morate da pronađete neke ljude kojima verujete, a koji nisu toliko izloženi javnosti kao što je Dragan Đilas. Pa kome će više da veruje nego rođenom bratu? I nažalost, za tih 12 godina koliko su bili na vlasti, Dragan Đilas se pokazao samo kao najveći hohštapler i lopuža, ali ih imamo mnogo još uvek po Srbiji, po dubini. Nema gde nisu mogli, da nisu upleli svoje prste, da steknu neku imovinu, da pokradu, pre svega naše građane, svoje građane, da ih osiromaše.

Neke stvari nepovratno ne možemo da ih ispravimo, zato što su pravili zakonsku regulativu da to urade, ali neke stvari kroz ovaj zakon možemo da bar učinimo pravednijim, a to je – ako ste nezakonito sticali imovinu, ako ti prihodi nisu bili vidljivi, ako na te prihode niste platili porez, pa platićete ga po ovom zakonu. Ne zato što bi se vama neko svetio, nego da vratite građanima ono što ste im oteli i da više nikada nikome u Srbiji ne padne na pamet da radi to što su radili od Srbije Dragan Đilas i Mišković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada je tema Zakon o Agenciji za boru protiv korupcije nosiocima javnih funkcija to nekako bude, čini mi se, zanimljivo i uvek smo interesantni javnosti po tom pitanju, a jedan deo bivšeg režima to stalno želi da predstavi i da pokrene tu temu, što je naravno njihovo pravo. Najžalosnije jeste što im čak i pojedini državni organi i to one duboke države, znači, funkcioneri koji su dolazili na određene javne funkcije, dolazili su u vreme dok je bivši režim vršio vlast i to su najčešće sudijske ili tužilačke funkcije.

Vidite kako se sa narodnim poslanicima pojedini nosioci sudijskih funkcija igraju, to je na očiglednom primeru kolege Marjana Rističevića. Zbog građana Republike Srbije narodni poslanik o tom čuvenom članu 103. uživa određen imunitet pod određenim uslovima, ali apsolutan i nepovredivi imunitet je za davanje glasa ili izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. Znači, ne postoji mehanizam da narodni poslanik bude krivično gonjen za glasanje ili izraženo mišljenje. Ne postoji. Ne može to ne Narodna skupština da mu ukine. To je Ustavom Republike Srbije predviđeno.

E, sad vidite, sudija, koji piše zahtev za skidanje imuniteta predsedniku Administrativnog odbora, u ovom slučaju, Aleksandru Martinoviću, kakvu jednu pravnu i političku ujdurmu pravi od Narodne skupštine i narodnih poslanika. Možete da zamislite, narodni poslanik kaže – dobro, ja se neću pozivati na imunitet, na imunitet za koji sudija sam treba da ga štiti jer zna da ne može da mu sudi čak i kad se odrekne tog dela imuniteta. To je glasanje u Narodnoj skupštini i izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini, taj postupak ide dalje. Ako takav sudija nastavi postupak, kolega Rističeviću sledi, taj narodni poslanik takav spor mora da izgubi koliko god je u pravu. Sledeći je Ustavni sud. Verujem da Ustavni sud ne bi podržao to što radi sudija osnovnog ili višeg suda, ali hipotetički ako podrži, kaže da je sve rađeno u skladu sa Ustavom. Šta narodni poslanik još može da uradi? Pa, da se obrati Međunarodnom sudu u Strazburu. Pa, kakvu sliku bi mi to slali da nas sudije međunarodnih sudova, nas poslanike štite od sudija koje smo mi birali, koji se ne pridržavaju na prvom mestu svog Ustava. E, to rade Đilasove sudije. To radi ta duboka država koji je bivši režim instalirao u Srbiji.

Čim probate bilo šta da promenite, odmah vam kreću, prvo, nevladin sektor koji takođe finansiraju oni, da narušavate nezavisnost određenih nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija, a odmah za njima kreće, ne mogu da kažem, administracija iz Brisela, nego pojedinci koji prave jako lošu sliku o Srbiji. Zato imamo jedno ovako autentično tumačenje.

Mislim da kada je donet Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno onaj prvi zakon o borbi protiv korupcije, a kasnije Zakon o agenciji kada je osnovana Agencija i kako je funkcionisala, nije bila namera da se bivšeg režima da donošenjem jednog ovakvog zakona spreči korupcija. To govori u prilog da se ta Agencija u ranijem periodu bavila isključivo formom, nije suštinom. Nije postavljala pitanja koja rešavaju suštinu borbe protiv korupcije. Ako narodni poslanik, recimo, nasleđuje određen plac sa nekim građevinskim objektom, taj građevinski objekat, recimo u trenutku nasleđivanja ima 150 kvadrata i ako je on ko zna kada to dogradio za još dva ili tri kvadrata i zbog toga što je dugo korisnik misli da su oni podaci koje ima u vlasničkom listu zaista potpuno tačni, prijavi tu imovinu i ako mu Agencija za korupciju otkrije ta dva ili tri kvadrata, dobiće krivičnu prijavu. To je forma, nije on sakrio onih 120, 130 nego je zaboravio zbog protoka vremena da prijavi ta dva, tri kvadrata.

Time se bavila naša Agencija za borbu protiv korupcije. Nisu se bavili recimo onim, evo, malo ću da prekinem ovaj deo izlaganja, evo šta sad traži bivši režim, da mi ne govorimo o njima u Narodnoj skupštini zato što oni nisu tu. Pa, sami su se isključili, a bili su tu. Pa, što niste učestvovali u radu Narodne skupštine. Pa, zašto niste izašli na izbore.

Hajde da kažemo i da je to bivši režim koji je, eto, nekom političkom odlukom, promenjen voljom građana Republike Srbije. Ma nije, promenjen je voljom građana Republike Srbije zato što su bili najobičnije lopuže. I o njihovom lopovluku govorićemo. I niko ni na koji način ne može da nas spreči da govorimo o tome koliko su zla naneli građanima Srbije, ni jedan pregovarački proces u stranačkom i međustranačkom dijalogu. Govorićemo.

I da se vratim, niko iz te Agencije za borbu protiv korupcije nije upitao šta se to dešava sa našim javnim servisom. To je bio očigledan nezakonit uticaj na rad javnog servisa, znači jednog javnog preduzeća koji obavlja javni interes, koje se u tom periodu direktno finansiralo iz budžeta Republike Srbije, o kome se izjašnjava Narodna skupština i daje saglasnost da ta sredstva budu prebačena javnom servisu, da bi od tog istog javnog servisa visoki funkcioner jedne političke stranke, tada aktuelni gradonačelnik grada Beograda, Dragan Đilas, preko svojih povezanih pravnih lica zaključivao pravni posao, gde je ispod cene kupovao usluge javnog servisa, a gubitak koji je javni servis zbog jeftino prodate usluge imao, pokrivan je iz budžeta Republike Srbije. Time se naša tadašnja Agencija za borbu protiv korupcije nije bavila.

Za te četiri godine pokradeno je iz budžeta Republike Srbije preko javnog servisa 650 miliona evra. To je korupcija. Tu se uvećava imovina. Ali će oni u zakonu koji su sami doneli da kažu da to nije imovina Dragana Đilasa, da je to imovina njegovog preduzeća. Pa, neka objasni taj Dragan Đilas s kim je to radio, kakav je ugovor zaključio, jel o tom ugovoru obavestio Agenciju za borbu protiv korupcije? Ništa od toga nije bilo, niti je tražila Agencija za borbu protiv korupcije. Ali je zato lepo za četiri godine 150-160 miliona evra svake godine uzimao iz budžeta Republike Srbije. I sad oni pričaju kako se oni brinu o građanima Republike Srbije.

Kolega Marijan Rističević je u Narodnoj skupštini prepoznat na prvom mestu kao predstavnik poljoprivrednih proizvođača, mada ga oni predstavljaju kao kriminalca, ali, dobro, to je njihovo. Gledajte kako su isto preko poljoprivrede i mase malih poljoprivrednih proizvođača opet krali iz budžeta Republike Srbije. Visoke subvencije koje su davali po hektaru za obradivu zemlju imale su za cilj ne da pomognu poljoprivrednike, nego da smanje realnu cenu poljoprivrednog proizvoda na onu cenu koja odgovara tajkunima, da ti isti, a znamo ko je to bio, to je bio direktor Demokratske stranke, čini mi se, Kostić, Kole, da ti isti, od tih istih poljoprivrednih proizvođača otkupljuju što je god moguće jeftinije njihov poljoprivredni proizvod, a gubitak se opet nadomeštavao iz budžeta Republike Srbije.

Sad ne trebamo da pričamo šta su uradili sa budžetom Republike Srbije? Kako su zloupotrebljavali javni servis? Kako su zloupotrebljavali naše građane da dođu do bogatstva? I sad oni idu i pričaju po nekakvim forumima. Sad su oni mnogo dobri, mnogo pametni, mnogo pošteni. Ma, najobičnije lopuže. I da vidim sudiju koji će zbog toga da me optuži i pokrene krivični postupak.

Doveli su nas zbog te nakaradne primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u to da Narodna skupština mora da da autentično tumačenje za ono što je potpuno jasno, nedvosmisleno. Hajde, još jednom ćemo da napišemo, još jednom ćemo da izglasamo. Ali, neka se ne nadaju ni Dragan Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni Kostić, Pajtić, Marinika, da ih ne nabrajam više, nikad više neće od Srbije da otimaju i da se bogate.

Zato ćemo da pričamo svim građanima koliko su nas pokrali, koliko su nas opljačkali, koliko su nam godina života upropastili, dokle god možemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pre nego što je vaš zakon zvanično ušao u proceduru Narodne skupštine, već je bio napadnut. Nemojte to da vas čudi od bivšeg režima. I vi ste bili napadani od bivšeg režima, iako niste bili ministar, niste se ni bavili politikom u tom periodu.

Uvek treba postaviti pitanje – zašto se određeni zakon koji zaista definiše jednu materiju koja je značajna za jedan deo našeg društva napada? Reći ću vam – zato što je bilo mnogo zloupotreba. I verujte mi da su te zloupotrebe išle toliko daleko da su sami sebi dodeljivali socijalnu pomoć. U to budite sigurni, imam čak i podatke da se to dešavalo.

Sada kada dođemo do primene ovog zakona i kada ovaj zakon sa Zakonom o poreklu imovine umrežimo, mislim da će broj korisnika socijalne pomoći značajno da se smanji.

Još imamo problem, da tako kažem, sa dubokom državom, koji je instalirao bivši režim i Dragan Đilas. Recimo samo jedan podatak – dešava se u opštini Stari grad. Centar za socijalni rad Staroga grada. Imate primere i slučajeve da su radnici Centra pomagali da roditelji budu otimani od dece i pri tome je materijalno kršen Zakon o upravnom postupku. Nemojte da mi neko kaže da to nije rađeno za novac. Znači, Bastać i ekipa, gde god su mogli, uzimali su taj novac na bilo koji način.

Da nekome omoguće neku privilegiju koja mu po zakonu ne pripada radi neko samo za novac ako su mu poverena javna ovlašćenja. To se dešavalo u Centru za socijalni rad Stari grad. Zašto? Pa, recimo da je lice u godinama, da je pomalo dementno, napraviće se dokumentacija da neko se stara o tom licu, pri tome uzima njegovu značajnu penziju, raspolaže njegovom značajnom imovinom.

Kada se materijalno dokaže da to ne radi onako kako se od njega očekuje, naš Centar za socijalni rad na Starom gradu ćuti i ne preduzima nikakve radnje da zaštiti na prvom mestu lice koje je već postalo štićenik Centra i imovinu kojom to lice raspolaže. Dostaviću vam i dokumentaciju.

Ako se napravi inspekcijski nadzor i utvrdi se da sam u pravu, onda ću postaviti i pitanje šta je sa onima koji su tu zloupotrebu napravili, jer mislim da takvi nisu više dostojni da na bilo koji način bilo šta rade ni za državu, ni za građane, jer je to sramota.

Velika je sramota da onaj novac koji država odvaja za jedan deo populacije kao što je socijalna pomoć, neko zloupotrebljava da odatle, iako mu to nije zaista potrebno, dobija izvesna sredstva da kaže, eto, da mu se nađe za džeparac.

Kako koji budžet Republike Srbije se donosi vidite i sami da se sredstva koja su namenjena za socijalnu zaštitu povećavaju. Znate kako to oni komentarišu iz bivšeg režima? Političaru za čije vreme vlasti je napravljen autoput, napravljena škola, napravljena bolnica ne treba aplaudirati, jer on samo vraća novac koji su mu građani dali. Ako se hipotetički složimo, a ja postavljam pitanje, iste te koji su to napisali i koji to šeruju po društvenim mrežama, a šta ćemo sa bivšim režimom i političarima koji su krali novac? Šta ćemo sa njima? Hoćemo li i njima da aplaudiramo? Ili ćemo da aplaudiramo političarima koji su se starali da privreda počne da radi, da građani dobijaju plate, da penzioneri dobijaju penzije, da se smanjuje javni dug, da imamo sredstva za investicije? Takvi nemaju pravo. Nemaju pravo na političku podršku građana za koje rade.

Tako to predstavlja bivši režim. Zato sam i počeo. Vas su već napadali, iako se niste bavili politikom, zato što bivši režim želi da dođe na vlast, da nastavi tamo gde je stao, da nastavi sa tom pljačkom.

Svesni smo da će sasvim sigurno, kada se ovaj zakon ukomponuje sa Zakonom o ispitivanju porekla imovine, mnoge stvari pokazati da je bilo potrebno možda i ranije doneti jedan ovakav zakon. Bivši režim uvek to pokušava da prebaci na neki politički teren i da sve ono što Aleksandar Vučić kao predsednik Republike Srbije, Ana Branabić kao predsednik Vlade, vi kao ministar uradite da to bude neki politički pamflet i, kako god da imate dobre rezultate, ta priča će da se svodi na to.

Koliko su ozbiljni u tome da žele da dođu na vlast? Sada baš pročitah u sredstvima javnog informisanja da je Marinika Tepić izjavila da je Velja Nevolja bio podržavan od SNS, jer je organizovao neke bakljade za vreme vanrednog stanja. Baklju nije teško kupiti, može svako. Nije je teško ni upaliti, ako ste punoletan, znate da se čuvate od vatre. Hoće li neko da mi kaže da može svako od nas ovde da napada policajce ogradama, stenama, ne kamenjem, kao što je to bilo za Ivandan prošle godine? Ne može. Ne može. Prvo, većina nas nema ni toliku hrabrost. Druga stvar, nema ni takav mentalni sklop da napada policajca koji je opremljen sredstvima za prinudu sile. Ko to može? Samo navijačke bande i huligani.

Oni su valjda i napravili tu procenu da treba da nabave i snajper, jer je očigledno da kamenje ne pomaže. Odakle su dobili ideju za snajper? Pa mislim od Milana Ćulibrka. Jel tako? Ona čuvena naslovna stranica NIN-a. Zašto? Samo zbog novca. Zbog vlasti kojom bi došli do novca, ništa više. Njih ne interesuje kakav je zaista socijalni status stanovništva. Njih ne interesuje da li naši građani, radnici rade ili ne rade, bitno je samo da se dođe do novca.

Za razliku od 2012. godine i Aleksandra Vučića, naš cilj jeste da novca za socijalnu zaštitu i pomoć bude više, ali da korisnika bude što manje, da stvorimo takvo društvo, a ne gde će dva, tri tajkuna, Šolak i Đilas i onaj čuveni gazda Mišković da Srbiju smatraju svojom privatnom imovinom. To mogu, ali ne više u ovom životu i ne više u ovoj Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, molio bih, koliko je god to moguće, sledeći put kada raspravljamo o nosiocima sudijskih funkcija, da u isto vreme raspravljamo i o nosiocima javno tužilačkih funkcija. Jako je teško voditi raspravu, a ne sukobiti te dve strane o svemu ovome što se dešava u našem pravosudnom i državnom ustrojstvu. Znam da sada to nije bilo moguće, ali kada god bude prilike, molim vas da tako predložite dnevni red. Ne možemo da biramo sudije, možemo, ali malo je diskutabilno zato što su te dve vrste funkcija jako povezane.

Uvek postoji ona dilema šta je starije kokoška ili jaje. Čini mi se da u odnosu prema Narodnoj skupštini nosiocima tužilačkih i sudijskih funkcija uvek postoji ta dilema. Nekako se zaboravlja da, valjda i dan danas piše u presudi da se ona donosi u ime naroda. Znači, sudija kada donosi presudu ima neki suverenitet građana Republike Srbije, tog naroda. Taj suverenitet imaju narodni poslanici, pre svega, koji su izabrani na direktnim izborima. Zatim, deo svog suvereniteta prenose na nosioce sudijskih i javnotužilačkih funkcija. Pomalo je čudna ta teorija da rad pravosudnih organa nije podložan oceni i osudi javnosti, jer se navodno narušavaju njegova samostalnost i nezavisnost. Kada je postupak okončan, znači kada je presuda koju je doneo neki sud u ime naroda pravosnažna, ne znam u kom smislu se narušava onda samostalnost ili nezavisnost sudije? Valjda je ta osuda ili pohvala nešto na čemu nosilac jedne takve funkcije treba da istraje, da vidi da li je on možda u pravu.

Ta anketa koja je rađena među narodnim poslanicima nemojte da nas začudi. Ove mlađe ankete možda i ne znaju neke stvari i ja im ne uzimam to za zlo. Šta da vam kažem, kada je prethodni režim ovde birao predsednika Vrhovnog kasacionog suda u ovoj sali na neustavan način. Kako narodni poslanici da imaju poverenje u sudije koje je isti taj Vrhovni savet sudstva predlagao Narodnoj skupštini u tom sazivu, u tom mandatu? Kada Vrhovni savet sudstva krši Ustav i čak Narodna skupština. Da li neko zna da je izvornik o izboru Nate Mesarović sakriven, da kada je Narodna skupština postupala po oceni Ustavnog suda nije imala izvorni dokument koji nije bio u skladu i sa Ustavom i sa Zakonom o sprovođenju Ustava? Nije ga bilo u Narodnoj skupštini, ljudi.

Đilasovi satrapi su i to krili. Izvornik ni dan danas ne postoji u arhivi. Uspeli smo da dođemo do njega na druge načine, jer jedan dokument kada putuje kroz Skupštinu ima više kopija, pa nisu mogli sve kopije da sklone i da unište. Znamo kako se bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Znamo da mora da bude u punom sastavu. Znamo da se predlaže nadležnom Odboru za pravosuđe. Predlaže ga nekompletan Boško Ristić kao predsednik Odbora za pravosuđe, krije taj papir i ulazi u direktnu primenu Ustava mimo zakona. Ne postoji direktna primena Ustava, Ustav se sprovodi kroz zakone.

Sada se iščuđavamo zašto je toliko nepoverenje i među narodnim poslanicima i među građanima kada su u pitanju nosioci i pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Zašto i narodni poslanici imaju uvek jednu zadršku kada treba da glasaju i postave sebi pitanje da li je Vrhovni savet sudstva uradio svoj posao kako treba? Imali smo situaciju nedavno, pre možda nešto više od godinu dana, da su kandidati za sudije prolazili čitavu onu trijažu koju je predviđala procedura za predsednika suda, čitavu onu trijažu procedura koju ima Visoki savet, a da se kasnije u debati ispostavilo da ti ljudi nisu dostojni da budu predsednici sudova, jer su imali veze i sa raznim kriminalcima, viđeni sa njima u kontaktu, itd, što nije dostojno ni da bude sudija, a kamoli predsednik suda bilo kog, osnovnog, višeg, apelacionog ili ne daj bože koga.

Svi zaboravljamo, kada pričamo o nezavisnosti sudova, a zaista treba da budu nezavisni, i jesu, koliko god je to moguće danas, što se nas iz političkog miljea tiče koji odgovaramo za vođenje zemlje, ali sudije valjda sude na osnovu nekog zakona. Zakon donosi ovde Narodna skupština i on iz okvira tog zakona ne može da izađe. On može da odluči i njegovo diskreciono pravo je kom će svedoku više da poveruje, kom će dokazu više vere da pokloni, opredeli, kako god hoćete, ali ne može van okvira zakona koje mi donosimo. Još uvek je sramota za srpsko pravosuđe ono što je uradio sudija Majić. Sramota. Maloletno lice, obljuba. Oslobađa, poništava osuđujuću presudu i piše u obrazloženju da je to u običaju grupe, populacije, u običajnom pravu te grupe ili populacije.

Znate šta? U običajnom pravu imate neke zemlje gde recimo ženu za preljubu bičuju ili kamenuju do smrti. Ako imamo neku takvu grupu u Srbiji, jel treba da ubijaju ljude? Nikakva reakcija vaša kao nadležnog organa koji ima mogućnosti da pokrene jedan određen postupak pred Narodnom skupštinom. Evo, ne moramo da ga razrešimo, ali bar da pričamo o tome šta je radio ovde, šta je radio dok je bio sudija. Bar da ga javnost osudi da nije dostojan sudijske funkcije. To je samo jedna, da kažem, od okolnosti.

Zar nije sramota i poniženje da narodni poslanik za izgovorenu reč ili davanje glasa u Narodnoj skupštini za to odgovara pred sudom? Ima apsolutnu nepovredivost, za ovo što govorim Skupština ne može da mi skine imunitet, po Ustavu. Takav sudija je sudio kolegi Marijanu Rističeviću. To je poniženje za funkciju narodnog poslanika, za izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. To znači da mi ne smemo da govorimo, jer ćemo biti predmet rada nečije parnice ili čak krivičnog postupka. To je nemoguće.

Kako da građani veruju, zato sam i rekao da treba da budu u isto vreme i tužioci i sudije, da se biraju, kako će da veruju građani kada, recimo, naše tužilaštvo oslobodi Filipa Koraća i kaže - u nedostatku dokaza? Vodi pre toga postupak tri godine. Nisu mogli da započnu postupak ako neki dokaz u nekim predistražnim radnjama nisu bile. Kako građani, a i mi narodni poslanici onda da verujemo? Kako da verujem zato što je nadležni tužilac odustao od krivičnog gonjenja za napad na Marijana Rističevića ovde ispred Narodne skupštine? Pa mi smo gledali kako ga napadaju, mi narodni poslanici. Ne treba da verujemo svojim očima? Da verujemo nekom drugom?

To su ti problemi našeg društva. Zato i postoji jedna bojazan da kada budemo krenuli u potpunu reformu našeg pravosuđa i Narodna skupština, narodni poslanici prenesu ne deo suvereniteta po izboru nosilaca sudijskih funkcija, nego kompletan suverenitet na jedan organ. Onda taj organ mora da bude dorastao onome što se očekuje od njega, mora da izađe iz nekih, kako da kažem, zaziranja i popuštanja tamo gde ne treba.

Uvek se priča o tome da su nosioci javnotužilačkih i sudijskih funkcija pod nekim pritiskom raznih organa vlasti. Znate šta, suverenitet i samostalnost jednog nosioca sudijske ili tužilačke funkcije, svejedno, jeste stvar integriteta pojedinca, a ne sistema, a sistem postoji, pa ako se na nekog, bilo kog nosioca sudijske funkcije vrši pritisak od bilo koga, on ima pravo na prvom mestu da traži zaštitu i od vas, ali ima pravo da traži zaštitu i od nadležnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, u daljem tekstu: Narodne skupštine. Ja nisam to primetio. Niko još to nije tražio, niko. To znači da sistemski to ne postoji, ali je uvek dobra priča da se napadne i predsednik Republike ili bilo ko drugi, narodni poslanici, bilo ko.

Naravno da postoji to nepoverenje i zbog svega ovoga što se dešava, što su već neke kolege spominjale, i ono što se dešavalo u julu mesecu i pretnje upućene predsednikovoj porodici i da ne nabrajam sve. Znate, sveli smo se na jednu priču u sistemu da kad je čovek kriminalac i lopuža, on to jeste dok se ne prikloni bivšem režimu. Onog trenutka kad se prikloni Draganu Đilasu i bivšem režimu, on postaje žrtva vlasti. Sudije moraju sa tim da se izbore, tužioci moraju sa tim da se izbore, ne mogu narodni poslanici. Oni su ti koji moraju jednom u svojoj glavi da prekopčaju i da kažu - ma budi ti politički opredeljen kako hoćeš, odgovaraćeš za ono što si radio, i tačka. Tada smo svi jednaki pred zakonom.

Naravno, moramo da se zapitamo da li smo i mi u Narodnoj skupštini sve uradili kako treba. Pre nekoliko godina, još za vreme bivšeg režima, uveden je pojam vanzavodskog izdržavanja kazni. Slažem se. Pa smo pravili neka ograničenja, a to mogu samo lica koja su osuđena na kaznu zatvora do godinu dana. Znate li u šta se to pretvorilo? Umišljajna dela za koja je zaprećena kazna od godinu do deset godina budu predmet sporazuma o priznanju krivice i osumnjičeni ili okrivljeni, kako god hoćete, za delo od jedne do deset godina, znači, umišljajno delo, hteo je da ga napravi, dobija godinu dana zatvora, ali u vanzavodskim uslovima. Pa ne može to više. Pa to je izvor korupcije, u stvari, i u tužilaštvu i u pravosuđu i kod sudija, jer sudija mora da prihvati takve sporazume.

Mislim da sa tom praksom treba da se prekine. Hajde za nehatna dela razumem, nije hteo, ali nije dovoljno pažnje priklonio da se to ne desi, ali da neko hoće da napravi krivično delo za koje je zaprećena ozbiljna kazna zatvora bude osuđen na godinu dana i nosi nanogicu osam meseci, e pa malo je mnogo. Zaista je mnogo.

Mislim da to jeste problem sistema, ali uz Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva, nadležna skupštinska radna tela, Narodnu skupštinu Republike Srbije, Ministarstvo pravde, naravno, sve to možemo da postavimo onako kako to treba, da se ovakve zloupotrebe i načini da može da se na određen način izigra zakon i da se ostvari korupcija da se spreče na što je god manju moguću meru.

Znači, da je jedna ideja koja je bila u suštini loša, da lica koja imaju blaža krivična dela i koja nisu društveno opasno ne idu u zatvor, jer će imati neke druge probleme tamo, sad se pojavljuje ta druga priča da to, u stvari lica koja prave društveno opasna krivična dela, koriste pogodnosti koja, u suštini, kada smo donosili taj zakon nisu nam bila, te pogodnosti, na umu da ta lica to ostvaruju.

Verujem da je ovaj put Visoki savet sudstva dobro izmerio i predložio kandidate za sudije koji se biraju prvi put na sudijsku funkciju. Naravno da ćemo mi kao narodni poslanici u skladu sa zakonom i Ustavom pratiti sve ono što se dešava u našem pravosudnom sistemu, ali sve molim, znači počev od članova Visokog saveta sudstva, Vrhovnog kasacionog suda i svih nosilaca sudijskih funkcija da konačno daju ozbiljan doprinos uređenju Republike Srbije i zaštite svih njenih građana na čitavoj teritoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mnogo čemu se potpuno slažem sa kolegom Bakarecom što je sada rekao i o bivšem režimu i o Draganu Đilasu i o tome koji su oblici terorizma koji su bili primenjivani i prema predsedniku Republike i prema članovima njegove porodice, ali i prema građanima Republike Srbije, jer taj njihov teror su svi trpeli, svi koji se politički ne slažu sa njim, čak i ako nisu bili istaknuti funkcioneri SNS. Bilo je dovoljno samo da niste za njih. Ako niste za njih, oni su smatrali da ste protiv njih.

Na taj način su pokušavali valjda, kroz taj strah, da izazovu nerede, haos, paniku i na taj način ostvare svoje političke ciljeve. Sva sreća da građani Republike Srbije znaju ko razmišlja o interesu građana Republike Srbije i državi Republici Srbiji, pa nisu uspeli u tim namerama, jer su građani ipak svoje potpuno poverenje dali predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i SNS.

Svi ovi sporazumi možda nekome izgledaju da su haotično nabacani, ali ako pogledamo i sa kim su sklapani i u koje namene, vidi se jedna zajednička crta, a to je da Republika Srbija kroz ove međunarodne sporazume potvrđuje svoj povećani ugled u međunarodnoj zajednici i da na tome radi unazad godinama. Potpuno sam siguran da ćemo u nekoj budućnosti imati još ovakvih sporazuma koje ćemo zaključivati sa mnogim državama i međunarodnim organizacijama zahvaljujući ugledu Republike Srbije, a ugled je stečen aktivnostima i predsednika Republike Srbije i Vlade Republike Srbije.

Možda će neko da kaže da je ta priča oko terorizma i saradnje sa terorizmom nekako previše korišćena radi sticanja političkih poena. Ja s tim ne mogu da se složim. Prvo, sama teritorija na kojoj se nalazi Republika Srbija, deo sveta, govori da ovde postoje uvek težnje nekih centara da se politička situacija u Srbiji destabilizuje i da kroz destabilizaciju političke situacije u čitavom regionu, jer ako je Srbija nestabilna, ne može region da bude stabilan, ostvare određene političke ciljeve.

Ne možemo i ne smemo da dozvolimo sebi neke greške koje su mnogo moćnije i veće zemlje od Srbije činile u svojoj prošlosti. Ne postoje dobri i loši teroristi. Postoje teroristi. To što se oni bave nekom aktivnošću koja je u tom trenutku sa interesima neke od velikih zemalja, ne znači da u određenom trenutku neće da se okrenu protiv same te zemlje koja ih u tom trenutku podržava. Setite se kula bliznakinja u Njujorku. Ne postoje dobri i loši teroristi.

Da li Srbija treba da razmenjuje informacije? Da. Na prvom mestu zbog svoje bezbednosti i svojih interesa, a na drugom mestu i da da doprinos međunarodnoj zajednici u borbi protiv terorizma, jer osim ovih unutrašnjih terorista koje je predvodio Dragan Đilas, Boško Obradović i klika, postoje daleko ozbiljniji i daleko bolje organizovaniji koji ne misle dobro Srbiji. Jer, znate šta, biću možda i neskroman, ali da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kosovo bi danas imalo zaokruženu svoju nezavisnost. Da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića dejtonska BiH bi prestala da postoji. Kad prestane da postoji dejtonska BiH, već imate nasilje, i to u komšiluku, nasilje koje u svakom trenutku može da se prelije i ovde.

I zato je potrebna saradnja sa svim službama da na prvo mesto ovde očuvamo mir, mir koji je toliko potreban svima koji žive ovde u regionu. Mir koji često ne znaju zarad političkih interesa, ostvarivanja političkih interesa, da cene pojedini političari i u zemlji i u regionu. Znate, ovima bi bilo svejedno kakva je situacija u zemlji i u regionu samo da se dočepaju vlasti, da se dočepaju državne kase i da se bogate kao što su se bogatili, jer ih ni tada nije bilo briga ni za Srbiju, ni za njene građane, ni za Kosovo i Metohiju, ni za Republiku Srpsku, ni za srpski narod koji živi u rasejanju i u regionu.

Za vreme njihove vlasti, setite se, mnogo toga je Republika Srpska, što je postignuto Dejtonskim sporazumom, izgubila i vodila je njenom potpunom nestanku. Za vreme njihove vlasti naša autonomna pokrajina proglasila je svoju nezavisnost. Za vreme njihove vlasti su postavljene granice na administrativnoj liniji između unutrašnje Srbije i naše južne pokrajine.

Šta bi njima smetalo da još po neki deo teritorije izgubimo ili da ponovo imamo Bljesak, Oluju, martovski pogrom svejedno da li na Kosovu i Metohiji, da li u Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj?

Samo jednom dobrom, da kažem, saradnjom sa određenim službama koje imaju moć, koje imaju resurse možemo zajedno sa njima da na prvom mestu ovde obezbedimo mir i stabilnost. Ruska Federacija svakako jeste jedna od takvih zemalja i niko ne može da kaže da oni imaju lošu obaveštajnu službu i niko ne može da kaže da do sada nismo razmenjivali informacije i ne može Darko Trifunović, jel se tako zove onaj samoprozvani profesor, šta je, da priča kako je nama ovde u julu mesecu za Ivandan nemire organizovala Ruska Federacija i da nas na taj način bruka.

Organizovali su oni isti kojima nije u interesu da Kosovo i Metohija ostanu u Srbiji. Organizovali su oni isti koji hoće da Dejtonska Bosna i Hercegovina i opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini prestanu da postoje. Nema potrebe za nekim samoreklamerstvom ili iznošenjem paušalnih činjenica za sve ono što se dešavalo jula meseca prošle godine. Ono jeste bio pokušaj državnog udara, a videli smo kakvog je to odjeka imalo na međunarodnoj zajednici, maltene Srbija nema pravo da brani svoje građane.

Dakle, možemo da se okrenemo isključivo zemljama koje hoće da sarađuju sa Srbijom, po svakom pitanju i po pitanju bezbednosti, i to da su pojedina rukovodstva zemalja u regionu zaslepljena nekim svojim političkim ambicijama ili da bude, što je još gore, političkim opstankom, jer ti su najopasniji, ti su spremni da bi politički opstali sve i svašta da urade da bi zadržali vlast. Čuo sam nedavno da su Srbi loš narod, da smo najgori narod.

Utoliko bolje što mi danas potvrđujemo Sporazum o prenosu nadležnosti za pružanje usluga u vazdušnom saobraćaju između Saveta ministara Bosne i Hercegovine, Vlade Republike Srbije i Crne Gore. Znate šta, može da se nekome to ne sviđa, ali mi delimo isti prostor i Srbi i Albanci i Makedonci i Hrvati i Bošnjaci, delimo isti prostor, živimo jedni pored drugih i ne možemo svoj život da zasnivamo na međusobnim napadima, optužbama i mržnji. Nema tu sreće ni za koga. Ni za jedan narod.

Ovo je zaista jedan sporazum koji upravo to, što sam sada, rekao pokazuje da je to jedna ispravna politika. Koliko god da smo različiti moramo da naučimo da živimo jedni pored drugih.

Znate, meni je recimo, 2014, 2015. godine bilo smešno da jedna, po meni, ozbiljna zemlja, Hrvatska, zatvara saobraćaj između Srbije i Hrvatske. Valjda su smatrali da su neuspešni zato što Srbija ima rasta bruto proizvoda i da će u nekom trenutku da pretekne Hrvatsku, a ne razmišljaju o tome da ako Srbija ima razvijenu ekonomiju, da je ekonomija nešto što ne poznaje granice, da se to preliva, da će deo koristi imati i oni i njihova privreda i njihovi građani i da će zahvaljujući toj međusobnoj saradnji naši građani bolje da žive i da se samo nama političarima da pričamo ko je bolji od koga. To naše građane neće više da interesuje, da li je Srbija ispred Hrvatske ili je Hrvatska ispred Srbije, zato što bolje žive. To je samo jedan primer suludih politika kakve smo imali.

Ovaj sporazum baš pokazuje da sa takvim politikama treba prestati i da se prestaje. Mi smo sličan sporazum imali i sa Republikom Hrvatskom oko jednog dela vazdušnog prostora. Ne možemo da ne sarađujemo jedni sa drugima. Ne možemo da ne razmenjujemo informacije, na prvom mestu, i u borbi protiv organizovanog kriminala i protiv terorizma. Sve se to na kraju, ako nekog podržavate, vrati vama kao loše.

Setite se samo kako je to bilo kada je ISIS delovao po Siriji, kada su osuđivali Asada za prekomernu upotrebu sile, pretili vojnom intervencijom itd. Do kog trenutka? Dok ti isti teroristi nisu počeli na teritoriji tih zemalja da ostvaruju svoje političke ciljeve i da ubijaju građane tih zemalja. Znači, saradnja protiv terorizma svakako treba da bude prva stvar koju svaka zemlja sa kojom god može počne da ostvaruje, bez obzira da li je u nekom trenutku politički toj zemlji interes ili ne. To je na prvom mestu dobro za sve zemlje koje međusobno sarađuju.

Isto tako i ovaj sporazum između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije. verujem da će u budućnosti biti još sporazuma između čitavog regiona, kao što smo imali mini Šengen. Biće još takvih sporazuma, što samo potvrđuje da politika koju Srbija vodi unazad, sedam, osam godina, daje prave rezultate i da je Aleksandar Vučić bio u pravu kada je tvrdio da je strateško opredeljenje Srbije članstvo u EU, ali da nećemo da se odričemo ni tradicionalnih prijatelja, nećemo da prestanemo da razvijamo dobre odnose sa zemljama koje su nam komšije, bez obzira šta oni u tom trenutku radili protiv nas.

Najlakše je bilo zategnuti odnose, pokvariti situaciju. Setite se samo sa proterivanjem našeg ambasadora u Crnoj Gori. Da nije bilo te mudrije politike, sasvim bi drugačiji bili odnosi sa Crnom Gorom, a samim tim i otežana situacija našim sunarodnicima koji žive u Crnoj Gori.

Na jednoj takvoj politici treba istrajati i nadam se da ćemo u budućnosti imati još ovakvih sporazuma i svakako da sve ovakve korake u budućnosti treba podržati.